B ranko M iljković

Izabrane pesme

R ukopis priloţen P rojektu R astko ljubaznošću gospodina Danka Š ipke (Univerzitet u Poznanju, Poljska). Original u FTP arhivi Serbo-Croatian Text Corpus, Adam Mickiewicz University Poznan, Poland. K onvertovanje i prireĎivanje ove verzije uradili aprila 2000. Z oran S tefanović, vebm astering M ilan S tojić (P rojekat R astko)

Sadržaj:

Jovan D eretić: O B ranku M iljkoviću

Za one koje volimo

1. Uzalud je budim 2. Prvo pevanje

Sedam mrtvih pesnika

3. Branko 4. G rob na L ovćenu 5. L aza K ostić 6. Dis 7. Tin 8. M om čilo N astasijević 9. Goran

N oć s one strane m eseca

10. Sonet 11. Triptihon za Euridiku 12. Orfej u podzemlju 13. Slepi pesnik 14. G raĎenje pesm e 15. R aspored reči 16. Rondel 17. Sonet o ptici

18. S onet o neporočnoj ljubavi 19. Usnih je od kamena

T ragični soneti

20. P očetak sna 21. Kula lobanja 22. Odbacivanje sumnje 23. P očetak putovanja 24. P očetak traganja za bićem 25. P oistovećivanje bića i reči 26. Ispaštanje 27. S ećanje na pokojnika 28. P očetak zaborava 29. Izm išljanje sveta 30. Z ačaravanje 31. Propovedanje vatre 32. Kraj putovanja 33. Propovedanje ljubavi 34. Magistrale 35. Posveta elegija

Č etiri pesm e o sn u

36. Crni jamb sna 37. Daktil sna 38. Sonet 39. Sunce

S m rću protiv sm rti

40. Hronika 41. Odbrana zemlje 42. Requiem 43. Jugoslavija

Svest o pesmi

44. *

45. ** 46. ***

A riljski anĎ eo

47. A riljski anĎeo

Utva zlatokrila

48. Frula 49. Gojkovica 50. Zova 51. B olani D ojčin 52. Sluga Milutin 53. Utva 54. Tamni vilajet 55. Ravijojla 56. Kolo 57. Dodole 58. Raskovnik

Pohvale

59. Pohvala bilju 60. Pohvala svetu 61. Paralelna pesma 62. Pohvala vatri

Patetika vatre

63. Dva prelida 64. Feniks 65. Bol i sunce 66. N oć jača od sveta 67. Svest o zaboravu 68. Feniks(1)

Lauda

69. Lauda

70. Balada 71. More pre nego usnim

O sećanje sveta

72. P rošlost vatre 73. B udućnost vatre 74. Zemlja i vatra 75. O sećanje sveta

Kritika poezije

76. Radni cvet 77. O rfička pesm a 78. Pesnik 79. Beda poezije 80. More za radnike 81. Moravska elegija 82. Nizvodno 83. Ljubav poezije 84. Kap mastila 85. Kritika metafore 86. Pripremanje pesme 87. Provetravanje pesme 88. Zamorena pesma 89. S unce iskorišćeno kao epitaf 90. Crna vatra 91. Sudbina pesnika 92. P oeziju će svi pisati

Smeli cvet

93. Agon 94. Rudari 95. More bez pesnika 96. Epitaf 97. Cveta 98. Pesma

99. S pavači

O B ran ku M iljkoviću

[Iz knjige: Jovan D eretić, K ratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]

N ov naraštaj pesnika, koji se afirm iše u drugoj polovini 50 -ih godina, došao je na priprem ljen teren i vec na sam om pocetku pokazao niz prednosti što su im om ogucile brz prodor u knjiţevnost: znatnu knjiţevnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). O n je prekratio ţivot u dvadesetsedm oj godini i tim cinom snaţno obeleţio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke U zalud je budim (1957), P oreklo nade i V atra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom B laţom Š cepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opseţnom radu pokazao je neum ornost i ţurbu ali i um etnicku disciplinu i sam osvest. M iljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiţe um om " i da izraţava "stanja um a", a ne duševna raspoloţenja. P o obrazovanju filosof, on je verovao da se m ogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s m odernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu teţio je da spoji m oderna istraţivanja s klasicnim zahtevim a, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesm e, sm atrao da "nem a velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. O dbojan prem a tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i sim bolim a iz naše narodne pesm e.

Za one koje volimo

1. Uzalud je budim

B udim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog izm eĎu prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušim a treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i im ena prolaze ulicom zbog anonim nih reči trgova budim je zbog m anufakturnih pejzaţa javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će m oţda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osm eha u kam enu drugova zaspalih izm eĎu dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka m e traţi i vidi da m e nema ta ţena sa rukam a deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće m oći da joj kaţu

uzalud je budim ti znaš da voda protiče ali ne kaţe ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom im enu nečije lice u pesku

2. Prvo pevanje

O breh se u nekoj m račnoj šum i DANTE

T o je bila šum a koja je pojela nebo šum a iz koje kad izaĎoh videh da nisam izašao da su m e zveri pojele i znah da će biti gorko da pričam o tom e šta sam video i nisam video kad uĎoh u njen m rak i ne izaĎoh iz te šum e što je zelenim čeljustim a pojela svoje staze i izgubila se u sebi postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna B eatriča ali su tri čeljusti tri m akaze i tri noţa da voleo bih povratak išao sam ispred sebe po isplakanom putu i pesak je ujedao za stopala ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju videh grešnike kako ih vitla zli vetar nebo što laje i kišu prokletstva tešku i večitu videh slepe vode Stiksa i blato m rţnje videh grad u plam enu i ţene čije su ruke zm ije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se nikada nisu rodili videh videh videh i čuh i zaplakah

svirala od zem lje od šum e od krvi dozivala drugu obalu na kobnom ţalu stajo narod i plako o jao jao vam a duše uklete s balsamovanim rukama i usnama od krvi videh videh videh čuh i padoh m rtav o Aheronte Aheronte sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.

Sedam mrtvih pesnika

3. Branko

N oć ispod zem lje razveselim Izraste vetar u neţnu biljku iz tog podzemlja gde svetiljku i pticu nikad da doselim

N epronaĎene proplanke krvi i peščano podne sam odbolovo al topli hleb tvog im ena još m rtvim ptico m eĎu predelim a, S traţilovo

zemljo preko moga zaspalog uma dok list po list um ire šum a Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra roĎeno. O nek se vetar s biljkam a izm otava N eka se kam enje pred nevidljivim raskršćem uspava S am o da l će na skeletu o smeh moj prepoznati?

4. G rob na L ovćenu

A li ne, to još uvek nije vrem e To je jedno mesto

koje prepoznajem u prostoru

M rtve su gore odakle ta reč doĎe S vingo s pticom laţljivom um esto lica koje Svlada tajna iza slepe m aske. R oĎenje je jedina nada. Vidim smele mostove preko kojih nema ko da proĎe.

Spavaj ti i tvoja sudbina pretvorena u brdo, kruta gde provejava smrt i ljubav ne spasava. D an i noć si pom irio u svojoj sm rti što nas obasjava. T aj san je u noći produţetak dana i puta.

Š ta si ptica ili glas koji luga pod divljim nebom gde te pesma ostavila samog na vrhu L ovćena s čelom punim sunca, tam o gde ne postoji vrem e, gde jedna svetlost ţuta negde u visini čuva otisak tvoga lica. Č oveče tajno feniks je jedina istinska ptica.

5. L aza K ostić

Oprosti, majko sveta, oprosti, što naših gora poţalih bor.

D a li ćem o je naći u povratku noći u povratku cveta u povratku sna i gora na zbunjenom horizontu u gorkom kristalu nem oći od naše ţeĎi i m rtvog anĎela gde se skam enila mora

Lice svih doba u očekivanju vatre da l će m oći da sačuva uspom enu na nju od zaborava i prostora N eka V eliko S azveţĎe u sm rti tvojoj zanoći

O pusti ţali i ţalosna m ora

Koji su predeli u tvome srcu sada? M rtva je a negde još traje dan, o laste Svi mrtvi su zajedno bio si pun m račnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute Santa Maria della Salute

6. Dis

O m oje sunčano poreklo ta potonula krv N eka se zaboravi prijateljstvo drveća i ptica N eka se zem lja razvenča sa suncem Ţ ica od vode prodenuta kroz uši bolja je nego crv O tišao Izašao na vrata kojih nem a U svim vodam a zeleni psi m e traţe Ovde niko ne dolazi odavde niko ne odlazi, tople laţi poljubaca zakopa u pesak ova pustinja gde se sprema krvoţedna tišina koju svojom ljubavlju hraniti treba u ovom izobličenom prostoru čija sm o polomljena rebra iz čijeg kam ena čudovišne ptice vire R uko ispruţena prem a drugoj obali kloni Ako smo pali bili smo padu skloni O vde je noć što se ţivotu opire

7. Tin

S druge strane groba ţiva zvezda kuca I zapaljeni vetar na početku dana sniva N oć u m om e glasu više ne doziva

prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca zbog pakla iz zem lje iskopanog ko ţiva Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto sm o tako sam i i slabi i krti D ok se zem lja okreće oko svoje sm rti negde ispod zem lje zri tišina zla

N ajzad sam dovoljno m rtav ništa m e ne boli Drvo se naginje nad zaboravom nem a šta da se voli

N eka niče cveće iz prokletog tla

8. M om čilo N astasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida što se od nje razlikuje tek oblikom i m aštom . P redeo kom e sam se privoleo, plaštom čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka m uzika čudna nečujna iznad gorja razm ešta predm ete u prostoru i staje kad zapljusne tajna mramorja sred morja: dozivano nedozvano šta je?

O neţna m aglo koja m e izdvajaš, evo vraćam se čist na svoje prvobitno m esto. T išino u svetoj senci što snove m oje vajaš hoćeš li prim iti to telo ukleto, koje nastanjujem poslednji i prvi zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

9. Goran

N oć suviše velika za m oje zvezdano čelo u nekim šum am a crnim nepoznatim I drvo je reklo nemoj. Jutro moje belo ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim

P čele sleću na leš koga nem a Z vona odlaze u prostor crnim stepeništem M oj je završen dan. A l se na počinak ne sprem a san m oj iza brda gde m rtav sebe ištem .

Ovde dole svako svoju tamu ima Moj mrak je senka ptice. O ne ima puta kojim bi do m ene m ogli doći

K o proleće koje zaboravi da cveta sad leţim m rtav na severu sveta S m rti ljubom orna najveća m oja noći!

N oć s one strane m eseca

10. Sonet

T i prostori m e uţasavaju PASKAL

P rostor koji ničim ne podseća na sebe, pticam a pom eran, vetrovim a sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničem u vičan večiti početak uţasan, bez potrebe.

P rostor jezikom trajanja prepričan i pretvoren u večnost koja nikom ne treba, večnost za prokletstvo, koje budno treba pod sveţom hum kom plen svoj nepom ičan.

Z aboravim o m račno poverenje sebe sa sobom , u strašno podozrenje prostori se ruše i crna nailazi plim a.

U škrtosti tišine bez sebe i im etka m i sm o poslednji zatočnici početka pod kam enom što im e im a.

11. Triptihon za Euridiku

I

N a ukletoj obali od dana duţoj, gde su slavuji svi m rtvi, gde je pre m ene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustim a. Još m i sm rt u ušim a zuji

N oć s ove strane m eseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod koţe m laz krvi m oje čezne noć s one strane m eseca, noć višanja.

Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. D a li ću iznenaditi tajnu sm rti, ja ţrtva.

G orka suza u srcu. N a kuţnom vetru sam . N ikad da se završi taj kam en i san Probuditi te moram Euridiko mrtva.

II

Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siĎoh, tam o gde uskoro noć će pokrasti sazveţĎe suza koje će u oku m i zriti.

O , u slepoočnice se svoje nastaniti. E vo m e bez odbrane ispred strašne sam oće. N e okrenuti se m a koliko da se to hoće. L ice bez očiju na pustom e zidu biti.

Crvene ptice pevaju u mome mesu.

C rne ptice obleću oko m oje glave. N eka m i čelo bude načeto u lesu

gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice.

III

N oć to su zvezde. Iz m oje zaspale glave izleće ptica. Izm eĎu dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade. O m rtav da sam . A l ne pom aţu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica.

Izgubio sam te noći podzem noj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom , nepom irljivi spavač uočen od sudbine, ja čije suze sada niz tuĎe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenog cilja.

S vuda u svetu uţasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada O blaci puni ptica i budućeg bilja.

12. Orfej u podzemlju

M. P.

N e osvrći se. V elika se tajna iza tebe odigrava. Ptice gnjiju visoko nad tvojom glavom dok beskrajna patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Z vezdam a ranjen u snu lutaš. S jajna

ona ide tvojim tragom, al od sviju jedini je ne sm eš videti. O sjaj na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva m utna psa gde stoje. Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet. Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje proglasiće te ţivim . E to to je taj iza čijih leĎa nasta svet ko večita zavera i tuţan zaokret.

13. Slepi pesnik

Filipu V išnjiću

O čelo m oje od sna i vetra m apo čudnih otkrića vidu ispod koţe u izm išljenoj senci cvete i lam po um esto reči koja se ponoviti ne m oţe. O čelo m oje od sna i vetra m apo!

Odajem se mrtav suncu posle mene jer nesreća i posle sm rti traje. Slepi jasno vide sudbinu pred kojom šene predeli nebesni satvoreni od izdaje. Odajem se mrtav suncu posle mene.

T o je sve što je ostalo od m oga glasa, taj odjek u kom e su zatočeni svi dani. Je li spomenik grob? Izdvojen zvezdama stasa predeo koji ću zauvek da nastanim. I to je sve što je ostalo od m oga glasa.

U tihom se cvetu neke vatre pale. Izgubljene u svetu varke mi oko snuju. O tuţne noći preko sna m og pale! Nek nebo usni oganj i oluju!

U tihom se cvetu neke vatre pale.

O čelo m oje od sna i vetra m apo čudnih otkrića vidu ispod koţe, u izm išljenoj senci cvete i lam po um esto reči koja se ponoviti ne m oţe. O čelo m oje o m oja slepa m apo!

14. G raĎenje pesm e

Stanislavu Vinaveru

Zimska muzika svira Osobino praha i kremena Oproštaj sna iza tem ena Kada me pokojem dirala

To vreme uzme i ostavi T u gorku šum u da se plavi U sred večnosti na dom aku Nestvarnosti ptici i oblaku

P rahptico sunčevog uroka Skok od pepela i let Nek budu jedini putokaz

Za napor smisla i rast S uštine u vrlet Kada joj osvanu glas

15. R aspored reči

Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san V ek njiše se peskom i sen P adom i harfom probuĎen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag K rije početak tajnu i m ig Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek P rognane šum e gde nogom stah

16. Rondel

M. D.

Slepi hod da te od prostora skloni, posustalog, od noći osvetljene pozajm ljenim zvezdam a, i tu da zaboraviš, zaboraviš svakog dana po m alo, ako je ime uzrok tome snu.

N e viĎaj ljude sa opasnim rukam a u dnu gde je pepeo svedok krvi i sve pospalo. Zaboravi, zaboravi svakog dana po malo. Jedno je ime uzrok tome snu.

Ruke koje upotrebljavaju kamen i vreme stalo na pom erljivoj liniji izm eĎu dva vrem ena, gde mru dva glasna kamena i otvoren je put, neka uzmu pustinju za svedoka il sunce palo, da je jedno ime uzrok tome snu.

17. Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kam ena i bude zenica neba oslepelog, m alo ţivota zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ram ena. O čudna ptica čija nam ena

da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O , belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorim a šum nim , u našem uhu tvoja se sm rt zače. O kam ena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.

18. S onet o neporočnoj ljubavi

N em a je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. O h, gipka sliko varke, varko ţiva, kad kamen vida njeno lice biva.

D aj m i snage da neporočno ljubim dane započeo tuţno. T u se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim.

V rati m i sličnost da usnim , dok strava tišti m i čelo i niče na stolu. O na je deo predela što spava. P om ešana s vetrom dok ćuti u sjaju iscrpem budućnost u svirepom bolu što sanja krv leta i pakao u raju.

19. Usnih je od kamena

Neka tvoji beli labudi kristalna jezera sanjaju, ali ne veruj moru koje nas vreba i mam. Prostore nevidljiva snaga sanja kojoj se suncokreti klanjaju vidiš li okrenuta zaboravljenim danim a u

tami?

T ebe tri sveta vole tri te vatre prţe. A m i idem o ispred nade koju lutajuće pustinje proganjaju. O ni sm o što su sve izm islili i ostali sami, ţeno od svetog m erm era bela uteho kojoj se priklanjaju.

N a zvučnim obalam a gde drevno završava m ore kam enim srcem slutiš: vazduh je veliko čudo. Nek traje lepota sunca do poslednjeg sna, gore prem a vrhovim a koji zagubiše nam trag. A l ludo ne veruj tome moru koje nas vreba i i mami. Kristalna jezera sanjaj u tami.

T ragični soneti

20. P očetak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije K ulo s vrhom van vrem ena na koju dišem T esno je nebu u ptici ptici još više Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem K ad ništa ne počinje jer nem a m esta više K ad noć od uspavanih sila i sm rtonosne kiše Z veri šum om uklete i m ene snom ubije.

Č istom vatrom gonjen o šta ću sa onim Š to sam video i čuo kada nenaĎen ronim U prostor pre reči gde trune m oja glava K ada letim i ne m ičem se ko čovek koji spava R uţo bez sraha, suzo, odbegli ţdrale, Ţ albo crnih ptica i tuţne pohvale?

21. Kula lobanja

Ţ albo crnih ptica i tuţne pohvale Prazno ime iza smrti i obijen vid To nije ljubav to je patnja i stid Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale U laz čuvaju dve tišine i hrid To nije ljubav to je patnja i zid Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme C vet veći od noći prazni talas bez uspom ene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca L aĎo puna zaborava i vetra bez pram ca N ekoga sveta teške sene pale.

22. Odbacivanje sumnje

N ekoga sveta teške sene pale Robe napornog brega i zlih vesti D ockan je da posum njam o u ono što je u našoj svesti C eloga ţivota reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti G de reč ima vrednost sudbine i podsvesti G de su veličanstvene senke a stvari m ale.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode? D eca duţna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu

K ad sunce izm išljene vatre poklanjam zloduhu Š ta je to što se u dnu pesm e krije?

23. P očetak putovanja

Š to je to što se u dnu pesm e krije K ad isti dar negde je jutro a negde noć m ira? O daljino sna gde jug vlašiće svira Skrij me od slepog kamena koji u nebu bdije.

To pitome doline postaše provalije U ovoj pesmi u kojoj nemam mira. S rce puno m raka anĎela svoga bira Da bdi nad gorkim morem i nameru mi krije.

Crno jedro mog vetra plovidbo oslepljena Mojoj oholosti more do kolena Nad mojom glavom opasnost simetrije S vetova poreĎanih umom u privid. S čim e da te zdruţim kad ti izgubih vid L epi m oj dane s dušom elegije!

24. P očetak traganja za bićem

L epi m oj dane s dušom elegije K ad od B ića senka biva predelim a Lutam u suzama strah me obuzima Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

N eizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima V rati m i dan ako ga negde još im a Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

P oreĎane glave u zaboravljenom vrem enu S a uzaludnim m islim a i poslednjim rečim a

Slute svoj lik u mutnome kamenu.

T raţim te u vetru ako te još im a Izgovorena reči za svetove pale T raţim početak sjaj i sate stale.

25. P oistovećivanje bića i reči

T raţim početak sjaj i sate stale D a ţive m oj ţivot i da ga vaskrsnu Iz ostatka zbilje prerušene u snu K ad ušav u pustinju nataji pospale.

P onavljam reči koje su m i dale T aj cvet taj kam en pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.

O sluškujem pun nade strane sveta. Zalazi mesec vreme. Nepokretna R eč je nad svetom za reči ostale.

Dan slepe ljubavi minu polustvaran. N e proĎe pam teći svet balzam om začaran K ad su ti dve tuţne ptice večnost dale.

26. Ispaštanje

K ad su ti dve tuţne ptice večnost dale Strpljivost prostora i svoj lik po kazni, Glavo niz crne stube u neprolazni Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vrem e je vatra. Ţ drale, Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni Svedoci mora i promena ispraznih U snuše m ir i skam eniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade N em a osuĎenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

27. S ećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije On je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast M utne reči sve dublje koja čeka na nas D a nam srţ klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije Trava raste iz njegovog imena i spas Jedini je budan a samo je glas Č uli su ga al ga niko vido nije.

P rostor i vrem e izm eĎu svega što biva B ezgrešnim govorom prevaziĎe u svetlosti Kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom govor koji otkriva Z drobljeno sunce podzem lja kao ţivu u kosti. Tu izgubljeno sećanje pustinju hrani.

28. P očetak zaborava

T u izgubljeno sećanje pustinju hrani P red m alim ţbunom vatre ticom ubijenom u letu T u je ţivo što ţivi a nem a ga u svetu Š to traje početak u kraju a prošli su davno dani.

T u je sve im e ili reč. U vrem enu porani

Sunca i drugih zvezda i suncokreta. N oć će izaći iz m ora i probudiće se u srcu. Kometu P roreče m raku snu rosu lek rani.

Z anet okretanjem neba što m elje naše kosti D ok m udraci proturaju laţi o budućnosti V idiš li ono čega nem a to da braniš?

A nema ljubavi, dokaz je ova obala i ova voda. Trunu ostaci ukletoga broda Kraj vatre kojom ne hrane se dani.

29. Izm išljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani Izobličeni oblici od ţestokog rastvora Sna i praznine. Istino govora Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj m am i.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami K oji se završava zvezdam a iznad naznačenih gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube, G de je suština okrugla i oblik sebi sličan, I od cele jave ostale su tek reči. A boje? A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube A l ne postoji ljubav. D ogaĎaj prepričan, Z akopani lelek i nenaĎeno blago stoje.

30. Z ačaravanje

Z akopani lelek i nenaĎeno blago stoje O zvonka roso tu gde smo mi pali

U čarolije kasne koje nism o znali K ad vode ne teku, jer ništa ne postoji Ako prestalo nije. Predele razdvoji O djek te reči. Č asovi su stali I vali ukroćeni nad ponorom . D a li S tvarnost se priviĎa il šum progonjen doji Odbegla svest mutnim izlazom u nigde? O pustinjo najsličnija suncu im a li igde Finijeg peska uspavanog srcem i beskrajem! I koja strana sveta poklon biva K ad bdiš jedina zvezdo nad izm išljenim krajem , L jubavi m oja m rtva a ipak ţiva?

31. Propovedanje vatre

L jubavi m oja m rtva a ipak ţiva N ek u svom danu nedorečen gori Nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori P ticom osvetljeni pevač koji u m eni prebiva.

O zlatni talog vremena prostori Puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva Gde materija sva od zaborava otkriva Vatru u sebi i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo S prem ni u tuĎoj nadi i bezbolnom ognju sve to? Z dravo, o m oguća zvezdo koju i ne slutim o, Il m e zaboravi pesm o, jer ţelja je m oja kriva. Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto. O sve što proĎe večnost jedna biva.

32. Kraj putovanja

O sve što proĎe večnost jedna biva. S en koja beše drvo koje traje. B udan Ispod svoga imena koje budi

R uka sa cvetovim a krv što sebe okiva.

Z avršiće se putovanje ostaće tiha brda, Siva praznina vetar koji bludi, M esto koje nem a m esta u ţelji al nudi Zlo da nas spase i istinu otkriva.

T o čem u se m olite je Ţ alosni S lavuj. L jubav nikada nije završena. Č ega im a ljudskog u patnji? O čuj Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje. Prazne ruke prazno srce pusta sena I nema mene al ima ljubavi moje.

33. Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje; Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti. D ovršava se an u njenoj zahvalnosti S lično m uzici slično praznini, spokojem.

O na će sačuvati nam ere m oje i tvoje I vaskrsnuće m rtve roĎendane po m ilosti. U podnoţju vetra nem erljiva sen oholosti N estaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi, M inula čeţnjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um, P a m i je prazan dan koji još došao nij, K o granu koja se izduţuje u uzaludan šum Neka me nedostojnog vetar obavije.

34. Magistrale

Neka me nedostojnog vetar obavije Ţ albo crnih ptica i tuţne pohvale

N ekoga sveta teške sene pale Š ta je to što se u dnu pesm e krije?

L epi m oj dane s dušom elegije T raţim početak sjaj i sate stale K ad su ti dve tuţne ptice večnost dale Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

T u izgubljeno sećanje pustinju hrani. I kraj vatre kojom ne hrane se dani Z akopani lelek i nenaĎeno blago stoje.

L jubavi m oja m rtva a ipak ţiva O sve što proĎe večnost jedna biva I nema mene al ima ljubavi moje.

35. Posveta elegija

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? S vet zam enjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. P ašće sunce tam o gde sam ja klečao.

Progovorite seni slutim li prevaru mutnoga potiljka. O tuţni severu tela nebo od četiri vetra pretvori u paru nad širom otvorenom vodom koja je raznela tam u oka po celom e telu. Ţ aru neveseli kada pesm e u m eni pronaĎu m račno obilje što m e m ori glaĎu.

S ve što im am to su naše reči nad vodam a što slute tajni splet tokova kad otkrije vrh bol u m eni gde kleči

pred m ojom srţi što sanja bezbolni cvet. T o što reku iz zem lje izgoni neka nas leči kad hleb nam u kamen pretvori svet kad ogledalo biva njeno mrtvo lice za ptice krilatice iznad zle litice.

Glasnice predgorja kakvu pticu pod srcem nosiš? S vet zam enjen okom nad rekom zlo zaspala sanjaš i gorki plod podneblja zagonetke nad svojim krvotokom kad minulo vreme i jaz postaje svod gorkih nam dana zabludelih tokom zvezda pod kojim sam u zanosu pao. P ašće sunce tam o gde sam ja klečao.

Č etiri pesm e o sn u

36. Crni jamb sna

Ja posle velikog sna poduzeh put tuţan MALARME

U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tuţnim predelim a u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj im a jedna šum a. G le što više govorim o sve sm o više sam i.

O vetar sa crnom kičm om tam ni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci. O nda m oj zaluta m eĎu zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:

zri zvučni cvete tuţnim predelim a u toploj kori mozga gde me ima taj san moj nezavijen u zvezdan luk.

II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacim a i više nem am ruke u prostor prognan i u vrem e. V eća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su m rtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O m ilosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. N oć slepih ţiljkova m e prikova za tlo. Pod zem ljom m račni predeli se m ešaju. P om eraju se m ora uţasi se prem eštaju sa jednog mesta na drugo mesto zlo. O strašni preobraţaj m oj u srcu sna gde vasiona počinje m i pticam a, s dva oka varnica da l će da zna da put m i naĎe letom ili klicam a.

III

Sam u snu svome - ko će da m e spasi! Od svega malo pepela u rukama za buĎenje m i osta kad ugasi krv m oja im e što ga rekoh m ukam a.

Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to im e u sleĎenoj krvi hoću za nju što kroz m oje uţase m irno šeta, kad zveri beţe zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njim a ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada im a lekovitu m oć

i kad se raĎa sm isao um ire m i san

u vazduhu kad se putevi produţe za m irise i anĎele da proĎu! Pred kapijom sam koju crvi gloĎu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruţe.

IV

N e, više nije vaţno šta ću reći. V eć beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen zar svedok predela nestvarnih ja za svet od tople gline um ešen! Kuda da odem posle ovog sna.

37. Daktil sna

S toje izm išljeni bregovi od zlata gde zvezda sjala je. Tu smrti nema. Vetrovi u nebo se vraćaju. P ala je

lobanja niz crne grebene. U m račne dubine nosi li to što sam čuo. Ledene obale senkom rosi li

jezive vode za zakletve od ţelje strašne sm rznute. Na putu ostale su kletve I zvezde spore omrznute.

O nem a šum o na obali noć gde besvesna počinje da l snaga me slatka obali

ili m e san m oj opčinje.

Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju

38. Sonet

T o su reči uvek iste koje kasne gorku ljubav i svet. O ne su uspešni prestanak jave, al ne san kad se izjasne sunca za noć, već nešto treće, neutešni zbog čega jesm o. Izvod iz čudesne basne sna. G orke obale na kojim a neum ešni stojim o okrenuti svom e početku grešni zbog gubitka vida kada svetlost zgasne.

U snu sm o oni čije zaljubljene usne traţe reči bez cilja, bez izm išljenih predela. O h te reči kako m ogu da ublaţe ako su od sna. Lepoto neuvela reči bez senke kada ko čašu sunce drţim o usnu gledajući u crne vrhunce.

39. Sunce

O vo će se neizvesno kretanje završiti suncem . O sećam to pom eranje juga u svom e srcu. M ajušno podne se ruga u kam enu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka. A dotle sve što bude nek je zbog pesm e. D ruga uteha nam ne treba. to trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka

N e, neće se otrovom to putovanje završiti. N eki će svem ir ponovo da nas stvori. Makar slepog lica i m račnog srca reč pravu izgovori. U kam enu spava m alo sunce što će nas osvetliti.

Č uješ li zvezdani sistem m oga krvotoka! P onavljam : neki će svem ir ponovo da nas stvori m akar slepog lica i m račnog srca dok sunce ne progovori nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

S m rću protiv sm rti

40. Hronika

P rvoga dana pom reše ptice i zm ije nastaniše gnezda i vetrove D rugoga dana ribe izaĎoše iz vode i voda oteče prazna T rećega dana šum a je pošla prem a gradu a grada nigde Č etvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i škrguta P etoga dana šum a je skupljala kraj reke obezglavljene leševe Š estoga dana m alo vatre zaljubljeno nalik na sunce S edm oga dana ne zapevaše anĎeli Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica od pepela i zid progovori

41. Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od sm rti U glavi m isao veća od glave

I to je odbrana zemlje

S trašni su ratnici pod zem ljom , vojnici odbrane Z aliha snage sprem na ako ţivi klonu I to je odbrana zemlje

V elika reč ni iz srca ni iz glave V eć iz zem lje ko biljka ili cvet Raste, i to je odbrana zemlje

N am učeno zrno m isli cvet Dan misli sunce I to je odbrana zemlje

Koliko je zemlje iza nas Toliko je snage u nama I to je odbrana zemlje

42. Requiem

I

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

T o je zem lja avaj ponekad često ponekad isuviše, baština vetrova i onih što im aju m anje nego ništa velika urna sa pepelom jedne i zajedničke sm rti koja se ponavlja ali ne pregoreva sa vremenom nikad zem lja na koju ćete pasti čelom vi i ja i m oje čelo m oj obračun sa m nom taj nokat neba i pejzaţ zadnje svetlosti, to su predeli preslikani sa očiju m rtvaca čije reči zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje

sve smo zaboravili osim svoje vlastite sm rti koju ţivim o

molitva

treba se m oliti sm rti za svoj ţivot a tišina će sačuvati skam enjene lobanje za kišu lica i neba za vrata od peska i crne će ruţe procvetati duţ puteva otvorenih za sve vetrove kojim odlaze neroĎeni po svoju sm rt

II

G ledali sm o kako um iru stojeći oni koje volimo sada vidimo mrak koji ne vide slepi sklopite oči da vidite one koji su dali večnoj noći dan svojih očiju oni drţe zem lju na leĎim a i nepokretne nikada iz stići nećem o o nikada nikada se neće izjednačiti vrem e naše sm rti i njihove večito bićem o razdvojeni i mrtvi

post scriptum

C rvene ptice piće nam s usana videti ih nećem o vrištaće trave u oblacim a krţljavim čuti nećem o

III

Krv otkucava korake i smrt i jedne večeri posle ţivota krv prestane da bude ptica postane zmija u travi pa svu noć deca plaču mrtvi su na levoj strani uzalud

upaljene vatre čekaju njihov povratak njihova noć sa našim danom m eša se ne zaboravite da to deci kaţete

uspavanka

T o više dan nije niti noć snom treba dočekati razbojnike ptice su nebo na jug odnele spavaj oni neće doći njihovi koraci su teški spavaj ljubav ide gradom na štakam a spavaj al im glas ne sanjaj

IV

N oć je puna m račnih anĎela ukleta laĎa nosi teret izgubljenog vremena i naše m rtve prijatelje u šum u bez ptica

trebalo je preći m ore vrem e i prostor koji su se pom ešali sada su za jednu smrt daleko od svake obale

svetlost i senka igraju na vodi igru ţivota i sm rti daleko protiče reka večita i uzaludna ptice lete za vetrom i ţene plaču na obali

čovek pada na svoju senku oni su bez senke sišli u dubinu i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim poslednjim očim a stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su m rtvi a ne sm rtni sunce će proći i kroz naše oči neizm enjeno

V

Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna reko spasa traţili vas zalud u m račnom e spletu onesvešćenih čula na granici vas i iznenaĎenja nisu vas našli zbogom grade gde se prekida m oje sećanje sada ste m rtvi i vaše je telo neopipljivo sećanje i topla pregršt zem lje pregršt S rbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su ćutali zbogom grade gde se prekida m oje sećanje zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka m aram ico krvi u noći zaključano j crnim ključevim a gde su m rtvaci sahranjeni jedni drugim a pod čelom sm rti pom noţena sa hiljadu grobova joj na kordunu oblaci su uzeli cvet vatre iz njihovih ruku koje su poslednjim pokretom podelile predeo

na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zem lji gde se poštuju suncokreti pali su licem prema istoku čini m i se da sam i ja pao s njim a različit od onoga što ću reći

VII

Z elengoro hoću da izgovorim tvoje im e zelengoro začeta u trbuhu vetra zelena goro neba i zvezdo moje krvi strane sveta su se otimale za njihovu sm rt koja je bila početak a ne kraj putevi su ih traţili po celom svetu nema ih profil njihovog odsustva čuva noć zelengore njihove su sm rti najdivnija sazveţĎa na jugu neba zem lja m iriše na m rtve zelengoro čujem te ušim a svoga srca i njih tu niko nije umro ko je umro zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo m ogućnost um iranja za one koji su prekoračili preko svoga leša za njihovu smrt tako potrebnu protiv smrti za one koji su sada jedno jer svet je podeljen ljudskom m oţom na dva dela a dva i dva su jedan kad padne poslednja noć za one koji su se utopili u vodam a večitog sna kao što um re

sunce udunu dalekih pejzaţa zakopano za one čije su reči nikle iz zemlje ko lek i buna neka pognu glave daleki suncokreti.

43. Jugoslavija

E vo kako je počela u dan svoje nuţnosti S ve što nem a vatre u sebi sagori Š to sagori postaje noć Š to ne izgori raĎa dan T reba zapaliti sve što m oţe da gori T reba srušiti sve srušivo, sve što nije večno T reba u svem u i posle svega pronaći nadu R evolucijo, ono što ostane je čovek O no što proĎe je prošlost P rošlost koja ne proĎe je budućnost i budnost S vaka stvar svaki čovek je detalj tvoje nade E to tako je počela u dan svoje nuţnosti Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje O ivičena beskrajem Savetuje plodovima ljubav i razum U fabrikama ljudi konzerviraju sunce K oje se javlja na najrazličitije načine U plodu i kamenu podjednako Prvi put slatko drugi put vrelo Sada im a sve što je njeno Na jugu More na severu oblake N a istoku trešnje na zapadu m aslinjake I sazveţĎa nad F ruškom , zvezdane strofe najlepše U kamenu i na vodi: Grozd je uspomena na njihov raspored Im a svoju budućnost i njenu prošlost Ima svoj put i njegovu istinu

Savetuje plodovima ljubav i razum Obala jednome Moru Zvezda na Poluostrvu Rt Dobre Volje O ivičena beskrajem T uĎa presahlost bi joj izvore otrovala T uĎe pustinje klevetaju njeno sunce i zem lju A ona bez m ilosti prem a onom e što je stvarno Ali ne i istinito, ne prestaje da se bori Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi O na uči gradove da budu braća V elikom e G radu K oji venčava Š um adiju i Z agorje M eĎusobno i sa budućnošću Istraţivači pod zem ljom , u sm rti, vojnici i rudari Istraţivači u vazduhu, pevači i ikari Istraţivači pod vodom , pesnici nesvesnoga T raţite, naĎite, pretraţite sva blaga, sve m ogućnosti i sva im ena svom Jugu Koji savetuje plodovima ljubav i razum.

Svest o pesmi

44. *

M ene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Ţ eljen plod pun je noći. G las što sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi. O tkud ta m oć da sebi odolevam , a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna ţelja da se ţivi bez sebe? Ţ elja za pesm om bez pesnika? O d prošlosti i zaborava vrem e što se divi

izdajstvu moga zaustavljenog lika?

D a li to znači reći prom eni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja? P okloniti sebe ţivotinjam a i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći m ene nije stid što pevam iz zida lepše no na slobodi. S unce m i u peti bridi. B lešti zid na kraju puta što nikud ne vodi.

45. **

R eč vatra! ja sam joj rekao hvala što ţivim toj reči čiju posedujem m oć da je kaţem . N jen pepeo je zaborav. A ko pred tom reči skrivim pod čelom m i poledica i dan poraţen.

R eč krv! najlepša reč koja se ne sm e. A koliko ptica i zveri u krvi m ojoj prenoći! M oţda izvan m oga srca i nem a pesm e, jer krv je vanvremena mastilo bez m oći.

R eč ţudnja! jedina još sm isao ne naĎe; I ptica u paklu kroz tuţnu m i glavu. O gorko m ore za m oje bele laĎe kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

R eč sm rt! hvala joj što m e ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne naĎem sebe i sm isao što spasava naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

R eč vatra! ja sam joj rekao hvala što ţivim . R eč sm rt hvala joj što m e još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj m oći da izgovaram reči.

46. ***

Verujem da bih mogao da govorim da izaĎem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vrem e m oţda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vrem e, ko onaj što m enja reči a ne svet skroviti.

V erujem , m ada bez nade ući m ora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem , ta pesm a bez zavičaja, ta ptica bez gora, da sm rt svoju ne izdam , da ţivim dok um irem .

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l tam o gde m iriše sa ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana, N i bol ni ljubav ne m oţe da je zam eni. O na je sve što m i osta od nepovratnog dana, P raznina što peva i m ir m oj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet m i srce slaţe, kroz krv šeta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leĎim a m i cveta.

A riljski anĎ eo

47. A riljski anĎeo

A nĎele gorki praznine i snage, Kad ukaza se sunce kakav nije

Svet, gde nevoljan jače ću voleti drage, Dok plod posejan u paklu na nebu ne sazrije A ko nam ere dobre srcu voću P odari, kakvom vatrom voĎeni idu, D ok pčela stavlja ţaoku u slatkoću Za smisao leta na iskusnom zidu.

O, opija me vatra tako trezna Oko tvoje glave ko proleće! Ko tebe nije video taj ne zna S ebe, ko tebe ne vide taj neće N ikuda stići, jer beskrajan je put. Gle mesec bliski iznad rujnog cveta Dobi oblik srpa: lepota je smrt G de vrlina otkri m ogućnost uzleta.

N epom ičan si, zato te ne m ogu stići; T ako blizu m ene drugi vazduh dišeš D ok silazak u dubinu obećava sve više Z vezda na koju treba se tek navići. D ivno praznoverje što izm išljaš krila O slepljenom vazduhu u toj saţetosti, Tvoja je mladost pre svih mladosti bila I ostala na zidu ko slika milosti.

O sretna m ladost koja proći neće! Da bi bio razumljiv srcu osta Mlad u izdvojenom danu koji posta S vetlost što m e m iri sa večitim prolećem .

P rah ruţam a taknut do m irisa se vinu N a zvezdanoj prom aji gde m i dan odškrinu Vatru, vatru, slepo to oboţavanje Elemenata, koje sagore sopstvenu B udućnost i sunce pretvori u senu N ebeskoga bilja pred m račno svitanje.

T i m e zgušnjavaš na m estu gde padoh, Iza poslednje misli poslednja nado! T voja čula sebe osluškuju, svoju Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu; Tvoja praznina svet i zvezde krenu U čudno poim anje tvog duha u B roju.

S ričem fosil tvoga im ena u suši V ere i laţnog rasta laţnoj duši, Jer i da te nema, praznina u kojoj Z am išljasm o te, ipak, nikad ne bi Prestala da nas opija, u sebi U vek druga prevarenoj srţi m ojoj.

D a nisi anĎeo koga strah m oj krotki Č udovište bi bio u svojoj lepoti Č ije poreklo u m ojoj je ţelji D a uništen budem tam o gde postaje M oja nem oć m oja snaga koja daje Istinu rečim a u laţnoj povelji.

Z bog tvoje nadm oći ostah pust i sam , Š to snih zaboravih, pa m e proţe plam , D ok na kraju tvog im ena butki baršun P tice što prelete svet unazad varav D o m irisa ruţe u kam enu. B ar šum Naslikane grane da pomeri narav

B ilja! K ako da te sačuvam od tuĎih M isli u m eni, dok bivam sve luĎi, Z a vrednu gorčinu, šuplje dvojstvo lika, Č iji je rast odjek budućnosti prazne, Š to podatno traţi načine prolazne Da bujalost svoju neprolazno slika.

Još m alo i zaćutaću pred tobom , D ok bdiš onocvetno nad ispraţnjenim grobom , A nĎele pred neum oljivom lepotom kraja Gde mir i zrelost pesmu zamenila,

I m ram or gde m rm or večne vode spaja Sa kamenom kome izrastaju krila.

S ve što postoji teţi nejasnosti, G aleb oponaša litice plahosti, Š to vrtlog odrazi sam o vrtlog biva; Ima li dokaza lepote pomerene Č ulom u nebiće koje zaodene O blikom bekstva stvarnost što se skriva?

O h naše srce kog dostojni nism o Ni onda kada najmudriji mi smo, D ok budni pred onim što nas snom prevlada Ne zavapimo: milosti! To pelud Nekorisnog pada na nevinost belu C veta treznog čije im e posta nada.

O anĎele blagi uprkos svojoj m oći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, K ako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

N aše im e neće berbu doţiveti S vega što m oţe sebe da seti P ojedinačno nas, joj, unerazum i; O pšte nas zaslepi. Z abuna je sličnost. M oje lice tone u čudnu bezličnost K oja m erm erom svoje oči um i.

Ah, nado koju vrisak zna izreći, T eskoba i griţa, pre no m ir u sreći, Slabi smo i lomni kao list liskuna I ne usuĎujem o se da budem o drukčiji. P reselili sm o cveće pod rep zm iji. A ipak nam je duša nade puna.

D aj lobanju za preţivale laţi;

N eizbeţni dodir sna i praha traţi Im ena posna trostrukih odraţa. Vlastito me srce porazi. O, krah. K ad krv svoju buri podm ećem , i plah Penjem se na vrh presahnulog mlaza.

V ratiće te vrem e. K lečaće i vlati K o u M atejči, na gori što pati, D ok te u dubini preureĎuju zvezde, Koje ne vidiš, al vidiš zvezdanost P resvislu u vodi bez čari što zanos T vog srca troši za hridine trezne.

M oja te ljubav pretvori u nešto Š to se ne m oţe voleti. A l vešto T voj kostur prazno prepozna sazveţĎe. K o će preţiveti P lod, ako ga bude, S ićušan ispod drveta, kog lude P okušaše tresti u zore sve bleĎe.

Tu vrsta tla progovori sa grane Zavedena od sunca u nepojamne dane, K ada znam šta m i okruţava vid, A l ne znam sunce što ga ispunjava Na ulasku u zemlju koja spava S anjajući trule lobanje i zid.

Prazno je dublje. Jao vreme, gde te Plamen preseca. Osporeni svete! N ije li strašan let koji je dokaz Praznine u stvarima. Cvet umesto oka Isto sunce vide. Slepo slepim samo V ideti m oţeš. Z aleĎeni plam O gledalo posta onom e što sanja. Oblik je vrline strela ugledanja Š to svetlost raskopča orlu ispod grla: Z apam ćena zim o bit je neum rla.

Jao, vreme, ustah, al se ne probudih: Š ta to videh, šta to sanjah, pa sad ludim , A sketska ruţo, seni oploĎena Cvetom, krv ti zajmim, a sam bivam sena. Tu nem a sunca, jer sve sobom zrači M esto uzalud pokušano. Jači Postaje koji svoju slabost spozna, C vet šupljom rukom otkinut. O grozna S viralo koja presaĎuješ vlati Iz pitom e doline na liticu što plam ti! G luv da čuje nem oć kako vešto svira Š upljinu frule iznutra i pepeo dodira S luh saţet zvezdom uspom enu zgusnu P repriča rosu i nevericu usnu M am eći sene iz svirale prazne Iščezlim danom . Jao, reči razne Isto znače. N ikad cvet ne m ogu reći A ko ne m irisah necvet m nogo veći. N ajbliţi dan je koji proĎe davno, Smirenost seni primaknuta slavno. Jao, vrem e strm o izraslo iza laţnog S usreta čula u um u. N evaţno S prem a u svem u viĎenom poraze O ku i uhu dok sazveţĎa silaze Kroz levak cveta u zemlju, prestrogo Š tivo korenju. T u sam iznem ogo, I višak vatre posta suncem zlobe, Z latni početak otrova i teskobe.

S ve je nestvarno dok traje i diše; S tvaran je cvet čija odsutnost m iriše I cveta, a cveta već odavno nem a: B espućem do nade pesm u m i priprem a, K ad izdan još volim onu koja spava. Uspomeno zlatni praţe zaborava!

Iz presaĎenog otrova dan raste i sprem a P očetak lepote, a lepote još nem a: U prekomernosti i izobilju se gubi, L epo je m anjkanje u sebi što ljubi P razninu i m esto još neoporavljeno O d odlaska anĎela, svislo bilje. S eno Na tragu odlutalog cveta čije im e M iriše izvan vrta i vodi m e D o čistih m esta, nestvarnih bez nade, R uţo pom erena najslaĎi m oj jade, O kako divno traješ izm erena S vojom odsutnošću, odvaţno m islena. V atro bezbolna, o ţestino daha O nog čega nem a, prim edbo mog praha, Š to prista na sebe, ali nade pun, Z bog koje je svaki svršetak nepotpun, Odsevom cilja neprozirnost smiri, U vredu gline suncu, sjaj raširi. Z id m utni što se pod freskom otrezni I ojača prazni zanos neoprezni, N ek lepše od zvuka sluti m i suštinu, Gubljenje vida i put u dolinu. Jer i pad je let dok se ne padne U sebe; a tamo - nem a nas, već gadne Kljuju nas ptice i ruglo smo svima; K o nem a više srca taj ga im a. I pakao je ljubav kad dozrevanje oka R uţu u sliku pretvori, duboka Rasanjanost da joj ludi miris kroti I oduzme srce vedrini i lepoti, Jer ako krajnosti isto sunce doji S uvišno je srce gde pesm a postoji. Providnost lepotu opsednu da plane K ad prezirom kazni sve izlišne dane Gde dosada je vrlina bez nade Pepeo odbleska koji upoznade Ispraţnjen jug i posvećene ruke Sjajem nove zvezde za prastare muke

Kad pakao je ljubav i isti oganj gori U zločinačkom srcu i na gori.

B iljko, pom ešanost sm ešnu zem lje i vode K aţnjenu blatom , blago prezri cvetom . Al pristani na svet koji zvezde vode Izlasku m utnom s bezboţnim poletom .

S rce rodi ponoć glave, al izbavi S ebe anĎelom kada vrem e stade. I oploĎen prahom m utni cvet objavi P om eranje porekla, dan veći od nade.

Biljka te misli; moj um se iseli Smelo u cvet koji ironično gleda Lobanju praznu. Ko pticom isceli P onor proleću bezazlenost preda.

R uţom pogrešno i neţnije kazana vatro, P roleće proĎe i niko se ne stidi da preostale dane kao budućnost vidi, K oju preletaju gm izavci s ptičjom m aštom .

P reporaĎanjem ispiraj sjaj svetu I zvezdi koja ponore zataji; N eka se truleţ otrezni u cvetu N epoznat nesvesnoj ruţi koja sjaji.

D rţiš u ruci vatru kao da je T o nešto stvarno, anĎele sa zida. N a ulasku u zavičaj koji daje Lobanju trulu za zlato mog vida.

Primi i cvet koga preziru ljiljani Z apam ćene m udrosti u susret m om prahu. Istinske su reči tuţne; pravi dani

P razni. U prašini trag naĎi uzdahu!

K ao oni što se oslobodiše ljubavi L jubeći silno, sići ću jednom prazan U svet polutame, gde zaborav plavi Polja, a zvezde tamani zaraza.

T rešnjo neverice bez oblika srca L judskog, zvezdane padavice vruće, U poljupcu se ništavnost koprca, A put je sam o upoznato bespuće.

Iz srca mi slavuje izmami gora, P a prazan klečim pred onim što pade, Sred nepokretnih vetrova i mora Praznih: pakao - predeo bez nade!

Š um or bez šum e i cvrkut bez ptice, P razno što traje; ne čuje se što jeste. D ok s m rtvog oca skidam nasleĎeno lice V atrom se zveri i zvezde pričeste.

Č ista reč koja kaţe sebe m anom Izbeţe tvom biću, ali upozna zoru; D ovrši ti nebo u neiskazanom , da ti im e čeznu ostrva u m oru.

Da umesto mene pati, pesme eto! Ispraţnjeno srce još je uvek ţivo. Z a veliko sunce u kam enu saţeto K ristal isturi prozirnost ko sečivo.

K am en je potčinjen govoru i zim i. O reči koje rečeno potkupi! Zvezdo, moj pakao i moje srce primi U gašenom rukom što beskraj iscrpi.

O slepljenom rosom u nadanje i veče V ara m e azur poklonom tebi sličnim

I strah stvarniji od onih što kleče U strahu od prom ena pred zlom nepom ičnim .

Ogovaraju vode odraţeno I dan pronaĎen pre nego što sine; P očetak sveta vide poraţeno Ime svetlosti koja svetom mine.

A tvoja milost puteve odvodi U ruţičnjake jasne, sestro krina. Izmenjena zvezdama odsutnim u vodi Nad kojom lebdi njezina dubina.

Pjan od udaraca srca još teturam N a Jugu bez M ora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najţešća je bura N a m oru kog nem a, a huči i Ďipa.

Z vonke ruke pruţam gradu koji spava Pometenih jezika, sa suncem u bari, U zidanih m ajki u zid m uških glava, S anĎelom u voću i oku što straţari

L ukavstvo pozajm ljenih dogaĎaja, N eizrecivo a naučeno ko vrem e, V arko, u tebi udes i slučaj spaja, Gde preraste sliku i sjaj uspomene.

N ek ti im e čeznu ostrva u plim i, A nĎele, i pesm a koja m esto m ene Pati, jer pakao i moje srce primi, Da bela iznutra crnim tragom krene.

P om eranje porekla dan veći od nade U kalem ljenom plodu reči slutim , P onor u ruci anĎela što stade S vatrom na ulasku u zavičaj m utni,

D a dan pronaĎe pre nego što sine,

U oku i voću tam ni obris raja, N estvarnost punu volje i ţestine K oja u nam a kob i slučaj spaja.

Glavo sve dalja od srca mom prahu T ruleţ u cvetu otrezni i celu N oć kroz predele bez nade, u strahu, Prazno i zemljano vapi zvezdu belu.

Utva zlatokrila

48. Frula

Groznice neţne porem ećenog cveta S lutiš. G le, bilju klanjaš se opet. T ragom pjanog juga i iščezlog leta P oţuri, opevaj pre praznika svet. Ponovi an zbog nezahvalnog tela Š to suncu uzvraća senkom i pesm u kvari. V rati čoveku usam ljenom pticu: Pod praznim nebom plaču sokolari. Dozovi utve s gora u predanje. S astavi čula pesm om da ne venu U noći tela. N ek bude sve m anje V idljivog da ostvariš uspom enu. P razniš m i koleno i uzim aš srce Ţ uri, krug opevaj, nesreću prevari Smederevo otvori, ptici se dodvori Pod praznim nebom plaču sokolari.

49. Gojkovica

I tako budućnost m račnoj nadi posta S uţanj i talac zlo ţivotu verno. G rlicu opeva kam enje što osta U predelu koji raste lakovern. Jesi li ţivi stub grada il m rtva

B eli bedem dojiš prevaru sve veću? Prazno ime nade i prelepa ţrtva U zidu bez zvezda pravedno se sreću. T ela čistijeg od izgubljenih reči gori Dan posle vremena kojeg se svi boje, N oć niz B ojanu otiče u tvoje Srce prodano nesigurnoj zori. T rgovci časni što kupuju vatrom Iz tvojih ruku istinito blago Na tvome telu grad crtaju jatom Ţ rtvenih ţdralova um iljatom snagom .

50. Zova

Iz zove koja se sobom zabavlja Predelom slepim poguban je poj. Izdajstvo i bruka ko pesma se javlja; Uspomena traje u nameri zloj. C veće nas ogovara; šum a se prikrada Našoj nakaznoj sam oći. N em a tajne. S virala se ruga. R ugoba i čeţnja Izjednačiše se pred kraj leta. S jajne Z ablude vatre ništa ne savlada, Intrige sunca u plodovima glasnim. Sirene biljne pustolove mame I čine svet sm ešnim i opasnim . R eči su izdajstvo : truljenje sunca vajnu S last ploda kukavičlukom označi. Mulj i progonstvo zvezda koje tajnu K azaše ponoru bezvučno pom rači.

51. B olani D ojčin

Je li istinito ono što je stvarno Il sam o vlada? P obednici beţe. P razan je praznik biće je utvaio Dok dostojni šetnje kroz vrt m rtvi leţe.

Sunce je bolest i slabost je strela U snu odvojeni vodom dok se mrznu. U visini vatre hladno je bez tela. Ko pojede svoje srce taj se drznu D a pesnik bude predelu bez pam ćenja, C vet nedovršen kad proleće već proĎe. Svet će spoznati onaj ko ga m enja. S labi su pozvani da postanu voĎe. Dozivaj pepeo bez straha jer nema P epela već sam o plam en koji spava U kam enu m utnom što potajno sprem a Izlazak sunca iznad mrtvih glava.

52. Sluga Milutin

Poslednju svetlost sablasti prate i bilje... Upotrebljiv samo u snu, svet nas vara! V arnicom neţnom niz crno kovilje D oţeljen predeo obuze prevara. Š to je duboko nit leti nit tone, Nit varkanjem varke bogojavno plane, D a noć koja ih naizust zna trone Potkupljivim srebrom mudrosti prerane. G orka pričest sluha u sebi vas krije, Č em erni labudi izlišnosti britke. Usamljenost je niskost. Gospo moja, bije Svako u svom mraku izgubljene bitke. A kad zid lobanja sve vrem e opčini N iko neće znati je l rano il kasno Za ljubav za put il smrt dok sunce jasno K uva odbeglu gorčinu u visini.

53. Utva

Daj nesanicu grane s koje slete Z vučno u dane poslednje i tuţne Zlatokrila koje ne mogu da se sete

C rne šum e iza glavobolje ruţne. U tvrdu zem lju da l odlete šuplja O d neba, prazna kao sve što traje? V atra koja te vidi biće skuplja Od zlata koje sebe ne poznaje. Osta samo ime: dosta da se rodi Pesma u letu sjaj daleke zore. S anjam te dok pevaš u skam enjenoj vodi Morem bez molitve pro neprelet gore, O dlete tragom izdajničke sreće, Od bleska srca rukom sklanjam lice. N e kuni vodu izgoreti neće, Udahnuo te kamen krilatice.

54. Tamni vilajet

T uĎom su pesm om očarani. T eška N evarstva kriju u srcu što strepi: S lavuje stranputica. S unce je greška P laćena viĎenim uţasim a slepim . N oć um esto oka lukava vatra nudi, A l stoje kuţni u istrošenom vazduhu I slede vidljivost različito ljudi, B iljke i zvezde podm ićene u sluhu. Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava; Samo su slabi izvan opasnosti. U zločin je um ešan i onaj ko spava. Nikoga nema da jakima oprosti Š to siĎoše u tam ni vilajet i zlato Š to god da činiš zlo činiš jer blato Iz tog podzem lja slavno je sve više.

55. Ravijojla

...tuţna vila nije sjena puka Tin

T voje je srce uzrok dana i noći V rem e slično suncu dubokom i prazni Z abranjeni slavuji slavni al bez m oći T voje je srce uzrok dana i noći D a sve što proĎe vrati se po kazni T uţna posestrim o čem era ibune Pelen je jedini lek i gorka nega S rcu još gorčem što se tobom kune T uţna posestrim o čem era i bune Jetkih mudraca s izm išljena brega T voje je srce u drugim a ti sam o pevaš I tvoja ih praznina sve više očarava O proštena im oporost dosneva T voje je srce u drugim a dok pevaš O iskri iskrenoj koja očajava U taštom predelu kom e odolevaš.

56. Kolo

Van njega sve je beskraj, varka i zloba, P raznina u vetar pretvorena tašto. Samo je budnost pesma, i teskoba, B eščulno m esto prevareno m aštom . Izm išljanje slepog u kovitlac oka, O saplitanje kroz izm išljen vrt! Iskustvo osloboĎeno pam ćenja O pčini bilje neţnosti i sm rt Okolo vremena, okolo kostura, O kolo današnjeg dana opraštanje. D ok se srce igra svojom prozirnošću U gasla jasnost čeka ispaštanje. Č ikaju svet za potiljkom . Č uj Š ta zakasnela frula kaţe svetu. Iz pepela oka izleće slavuj. Krilatost klisure odmeni sujetu.

57. Dodole

Ko sat bez kazaljke svetom otkucava P ronaĎena praznina danu sagorelom Š to posvaĎa budno sa onim što spava I let zaustavljen s laţi odletelom . P a pevaju: daj nam budućnost ko sećanje, S vet više iza nas negoli u nam a. D a bi čeznuli i pevali daj manje N ego što nam treba. P adaj kišo tam na! R uţu nutrine nude bezazleno Promuklom dodiru dana da se svlada. Izm eĎu njih i sveta strm og, eno, K ao u jam u teška kiša pada. Ţ uborniku biljno pesm om dozivaju I dan iza leĎa ko potonji cvet. Bela im vrana na jeziku. Znaju S a laţnom slikom da pom ire svet.

58. Raskovnik

T o je nekakva (m oţe biti izm išljena) trava za koju se m isli da se od nje (kad se njome dohvati) svaka brava i svaki drugi zaklop otvori sam od sebe. V uk S t. K aradţić

Otvori kam u kom iskra malaksava, D a lepši od praznika običan dan bude. Iznesi blago iz laţnih ostava, Iz izm išljenog pakla lekovit jed rude. Pokloni svoju biljnu mudrost danu. O tvori put u reči, u riznicu golje. Oko zahodi za suncem, ne srce. Osvanu V arka, rekavši: hajdemo u polje! Biljni sezame otvori obzorje Za sve koji su se rodili prerano; N ek uĎu u tuĎe srce ako su otvorili svoje, O tvori sem enku u kojoj neţno čam i

Z aboravljeno proleće. O tvori K am en što prećuta zvezde svojoj tam i. O tvori put ptici, čoveku i zori.

Pohvale

59. Pohvala bilju

D ošle su iz jednog saţetog dana nepoznate i poznate S nebivljive u našoj upotrebi m nogobrojne biljke Č ine vidljivom liniju kojom se graniči izm išljeno i stvarno Svuda gde ima minerala i vazduha vode i m ašte Biljke koje nam probadaju telo zračnim kopljima mirisa K oje nas zaustavljaju otrovom i produţuju belančevinom S kupljaju nas po svetu i hrane našu iznem oglost Iz zem lje zaključane pred našim m oćim a Vade neophodna blaga iz zatvorene brazde Iz crne brave za koju nem a drugog ključa osim bilja O vrlo smele i inventivne biljke S ve što pronaĎu nesebično pokaţu S toje izm eĎu nas i praznine kao najlepša ograda B iljke što ţderu prazninu i vraćaju nam vazduh

II

Iznalaze puteve izm eĎu krajnosti: izm eĎu minerala u kom e nikada nije noć, gde sunce ne zalazi, gde je simetrija stalna i našega srca Ona rastu van jave pa nam se onda jave

Č ine paralelnim prošlost i budućnost i staraju se da ne bude više m rtve stvarnosti nego ţive nestvarnosti Idu do sm rti i natrag i čine vreme potrebnim P om ešaju dan i noć i začnu slatke plodove Pripremaju ljubav

III

T u sve počinje ako u njim a zaista im a prilagoĎene svetlosti (T am o gde ne posreduju izm eĎu nas i našega sunca pustinja je) O ne stvaraju svet pre njegove očiglednosti pre prvoga dana Cvetaju ptice na granama ljudi od gline otvaraju stabla i uzim aju otud srce slično ruţi O ne su najm anje izm išljene Ne menjaju nedelju za ponedeljak

IV

D va sveta je izm išljaju: podzem ni i onaj čiji je dan imitacija nevidljivog sunca Biljka sa korenom izvan ovog sveta O tvara vetar i ulazi u prazno ne kucajući Prodre kroz materiju i takne beskraj njen nagovoreni cvet Njeno biljno iskustvo: presipanje jednog sveta u drugi Z elene vradţbine biljni Ďavo cvet a ne svest Njena bezbolnost dodirnuta čudesnim

Vrati zrno u zaborav O slobaĎa m e boga njena providnost S lična pticam a koje preletaju m ora (K onfuzne ptice ne shvatajući prostor) N jena bezbolnost njen cvet bez pam ćenja lišiše je beskraja iako je delo dva sveta

Iako eksploatiše jednu supstancu nim alo konkretnu u dubinama dana Biljke! Izm išljam im im ena da ţive sa m nom poklanjam im vrt P ribliţavam im svojim navikam a i potrebam a Koristim se njihovim zaboravom

V

Ja znam tvoj koren A li iz kojeg zrna senka tvoja niče Biljna lepoto dugo nevidljiva u semenci udaljena N ašla si pod zem ljom m oju glavu bez tela što sanja istinski san Z vezde poreĎane u m ahunu S ve što je stvoreno pesm om i suncem Izm eĎu m oje odsutnosti i tvojih biljnih am bicija noć K oja m e čini potrebnim i kada me nema Zeleni mikrofonu moga podzemnog glasa zovo Š to ničeš iz pakla jer nem a drugog sunca pod zemljom

O biljko gde su tvoji anĎeli slični insektim a I m oja krv što vezuje kiseonik i vrem e

60. Pohvala svetu

N e napuštaj m e svete Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju Ne dirajte vazduh N e učinite nikakvo zlo vodi N e posvaĎajte m e sa vatrom pustite m e da koračam

Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi Da govorim zemlji I ptici koja ţivi od vazduha Glas m oj ispruţen kao ţivac Pustite me da govorim Dok ima vatre u meni M oţda ćem o jednom m oći D a to što kaţem o dodirnem o rukam a

N e napuštaj m e svete Ne idi naivna lasto

61. Paralelna pesma

hajdemo proste vode ama ne hajdemo svet je onakav kakav je prazno u punom to je m ala šetnja do nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i da je niko ne ispeva uveţbanim navikam a da se niko ne izdvoji najobičnije reči m i nabavljaju sve što m i treba i ne treba da nijedan grad ne bude prestonica drugim gradovima to je najlepša kuga to su najreĎe bolesti ne, nem a razloga da pišem pesm e tako potrebne mom tam nom ţaru ako um em da pribliţim stvarnost kada pokušam da izdvojim onom e što radim praznini kojoj se prilagoĎavam

m alo čistog vrem ena - pesm u šta insp iracija za m uzičku fotografiju praznine šta njena zlatna ludost m isao koja se prem ešta koja se penje slična praznim vodoskocima iz jednog sveta u drugi zvezdi crnoj ko sklopljeno oko kad velikim rečim a prethodi pustinja

hajdemo proste vode hajdemo to je m ala šetnja do nepoznatog i natrag uveţbanim navikam a koje nas izjednačiše

62. Pohvala vatri

I

Ona nema nikoga osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici ukazuje se lukavom ukazuje se zaljubljenom

N išta nije izgubljeno u vatri samo je saţeto

III

Na krajevima vatre predmeti koji ne svetle niti se nečim drugim odlikuju

traju u tuĎem vrem enu

P tica koja sam a čini jato iz nje izleće

U zm ite šaku sveţeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to moţe biti

Patetika vatre

63. Dva prelida

I

U zaborav zašto reče Š to nepogrešnom pogreškom steče Kad bljutavi svet s druge strane T ače te da ti ukus zgrane Tu ptica bez ptice drugo posta R eči bez sm isla poklon za gosta Š to svojom dosadom se zabavlja Svi smo mi bolesni od zdravlja O d sunca kom e je najbliţa N aša rana nedostiţna

II

O hladna vatro koja izgaraš S vud oko m ene a dan ne stvaraš N e znaju kuće gde odoše ljudi Nit pozna jutro one koje budi A l zna ih ponoć puna suncokreta Biljni petao na krovu sveta Koji ih samo zato budi Š to m rtvi znaju da budu budni Da slede reku zvezde i ptice

I nastave ţivot kriom ice

64. Feniks

D a l varkom čaraš po m om čelu O ti u meni odsutnost mene M ogućnost krila u m om e telu I neke svetlosti zaleĎene I neke svetlosti zaleĎene

Jesi li m oţda java pozna Kada se kasno ostvaruje O bećanje cvetova za porozna Vremena kojim sjaj putuje Vremena kojim sjaj putuje

C vet si što ţivi u m rtvom telu A ne zna im e dogaĎaju K oji rascveta ruţu belu Za potonuli plamen u maju Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna Gorkim stvarima blagost vrati D a l će ta svetlost ikad sjati D a l će ta svetlost ikad sjati

D a l varkom čaraš po m om čelu Ili si m oţda java pozna C vet što ţivi u m rtvom telu Sjaj koji sebe ne upozna Sjaj koji sebe ne upozna

65. Bol i sunce

I

S unce koje podgrevaš u novom

S vetu stare laţi o seljenju praha N aša je nada očajna i plaha N aš pakao poče pesm om labudovom .

T i što nas ne razlikuješ a osvetljavaš S likam a od juče, danas van vrem ena, U pustinji se pretvara svet koji spasavaš - Z alud ptice kruţe oko tvog im ena.

O stub sunčev zanet beščulnom m uzikom U bija nas snom o savršenstvu, slikom P ustinje što očisti sunce od vrem ena I belih svetlošti čula što nam srce kradu. Hvalite sunce koje osvetljava bez promena S uprotne stvari zavaĎene pojave očajnu nadu.

II

T o u šta se sjaj i bol pretvara isto B iva: ljubav koju još pesnik ne reče Jarki cvete kojim vrtovi se leče Iz prvobitnog nerva rasteš bolno i čisto.

D aj m i da vidim svršetak tvog leta M ir tvoga kretanja što m i nem ir snio I nepokretnost moja kad sam mrtav bio Sam u svom srcu bez munje i cveta

G de je uteha za ono što znam o Nada bez onoga koji se nada, san B ez onoga što sanja, svet bez seni!

Je li to ljubav što se iz srca tamnog U vatru prem ešta iz vatre u dan Ljubav van nas i u uspomeni?

66. N oć jača od sveta

O, koje li je vreme u kosmosu

Sazdan od zvezda rujni ponor cveta P revazilaziš se m aglom preko sveta Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta O čara prazninu zaspalog tela što se osu Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu I ptice sleću u kam en sa dleta

N ek ţuplja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi B ujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće S ve čega nem a i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje

67. Svest o zaboravu

N ada je luksuz. V ečna noć u krvi izm išljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.

Zar znam što sam znao zar znam što ću znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno usklaĎene s prazninom što pam ti jalovost cveta i jalovost zime.

Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta što m am i iz m ene sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad različit od sveta predeo m e tače i pretvori u prašinu.

A l zaboravom svet sam sačuvao i čuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustoš pom era? G de zvezda m oja plaha?

N iskosti uzalud čeznu pesm u! Č itam na kolenima predeo koji se otvara u biću u kam enu praznom gde je skrita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

68. Feniks(1)

S m rću izm enjena kam en otvara Prazno polje doziva glasom umiri mora Jedina ptica što sam u sebe stvara Iz pepela zlih vesti i praznih dogovora.

O na je računanje inspirisano zvezdam a Sjaj koji ruku srce i um spaja O na je cvet što procveta al utaja Predelu ime. Peva iz neznana.

Jedina ume da pepeo pobedi I da iz vatre iznese svoj glas O bećana u odgovoru na pakao leti S am a u sebi čeka svoj čas.

Lauda

69. Lauda

N ajlepše pevaju zablude. O , vali, R im uje se m ore! T ad sm o na ţal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi Gordijim morem opasnoj slobodi. D an je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta. A h što je lepo i opasno: cvetradicveta! Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta

L ekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je D a zem lju zem ljom ljubiš vek ti je. A l ako je u oči poljubiš nek ti je prozračan poljubac ko prazni kristali.

70. Balada

Ohridskim trubadurima

M udrosti, neiskusno sviću zore, N a obične reči više nem am pravo! M oje se srce gasi, oči gore. Pevajte, divni starci, dok nad glavom Rasprskavaju se zvezde kao metafore! Š to je visoko iščezne, što je nisko istruli. P tico, dovešću te do reči. A l vrati Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli. U tuĎem sm o srcu svoje srce čuli. Isto je pevati i umirati.

S unce je reč koja ne um e da sija. Savest ne ume da peva, jer se boji Osetljive praznine. Kradljivci vizija, Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim Prikovan za stenu koja ne postoji. Zvezdama smo potpisali prevaru N evidljive noći, tim crnje. U pam ti T aj pad u ţivot ko dokaz tvom ţaru. K ad m astilo sazre u krv, svi će znati Da isto je pevati i umirati

M udrosti, jači će p rvi posustati! S am o nitkovi znaju šta je poezija, Kradljivci vatre, nimalo umiljati, V ezani za jarbol laĎe koju prati

Podvodna pesma javom opasnija. O nesvešćeno sunce u zrelom voću će znati D a zam eni poljubac što pepeo odm ara. A l niko posle nas neće imati Snagu koja se slavujima udvara Kad isto je pevati i umirati.

S m rtonosan je ţivot, al sm rti odoleva. Jedna strašna bolest po m eni će se zvati. Mnogo smo patili. I, evo, sad peva Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva. Isto je pevati i umirati.

71. More pre nego usnim

Svet nestaje polako. Zagledani svi su u zaţljivo vrem e na zidu: o hajdem o! G ranice u kojim a ţivim o nisu granice u kojima umiremo. O pora noći m rtva tela, mrtvo je srce al ostaju dubine. N oćas bi voda sam u sebe htela da ispije do dna i da otpočine.

P utuj dok još im a sveta i saznanja: bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj. O slepi svojim koračajući putem , al znaj: laţno je sunce, istina je njegova putanja. N ek trgovci vrem enom plove sa voskom u ušim a, ti sm elo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male! T voj san bez tela, bez noći noć, pridev je čistog sunca pun pohvale. T o što te vidim je l m oja il tvoja m oć?

Prozirna ogrado koju sjaj savlada, pusta providnosti koje me strah hvata, tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada, tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

S vet nestaje polako, tuţni svet. K o će naše srce i kosti da sahrani tam o gde ne dopire pam ćenje, pokret gde nas ne um noţava i ne ponavljaju dani! Iščupajte m i jezik i stavite cvet: počinje lutanje kroz svetlost. R eči zaustavi! S utra će sigurno i kukavice m oći ono što danas m ogu sam o hrabri i pravi koji su u prostoru izm eĎu nas i noći našli divne razloge drugačije ljubavi.

S vet nestaje. A m i verujem o svom ţestinom u m isao koju još ne m isli niko, u prazno mesto, u penu kada s prazninom pom eša se m ore i oglasi rikom .

O sećanje sveta

72. P rošlost vatre

O na uči zvezde da budu jetke Spava sa svojim mrakom iz zagriţenosti S panĎala se sa vrem enom M ešajući svoj pepeo sa sveţinom zore

Ona svetli: to svetli njena praznina N jena će nem oć osvetliti naše puteve Sunce je ime njenog nasilja Njena izdajstva skriva ljudsko srce

Ona je priznala sever O na je pod starost blagosiljala ciču P tica koja sebe stvara iz svoje nem aštine

Č ita led iz njinog um a

N a način um iljat i strašan D ani su različiti al svetlost zore je ista Z agaĎena vatra u glavi, bivša reč B uduću zoru uči surovosti

73. B udućnost vatre

S akriću te u m oju zim u V ečito proleće zaleĎena zoro Sunce je tvoj neprijatelj U ime pravde i u ime pustinje

S unce se okreće istina m enja m esto O nim a koji ostaju verni ostaje sam o laţ Al na istinitom mestu je hladno N a istinitom m estu niko ne diţe dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje O kam enu koji ţvaće svoj pepeo O pepelu koji ugovara novu nadu O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Č udni dijalog izm eĎu vatre i ptice O bećava pticu čarobniju vatru pam etniju A ko pronaĎu zajednički jezik Ptica i vatra mogu da spasu svet

74. Zemlja i vatra

Dubina je sama svoj neprijatelj M oje oči bez m ene lepšu zoru vide D obroveče sa zvezdom u srcu Dobardan sa suncem u ruci

S ve što leti uvećava prazninu

T o znači daleko od sebe voditi ţivot pun opasnosti

U vatri bez dim a u pesm i bez reči Izgubiti znanje čast i snagu

T ako ćem o bez gorčine lepše ljubiti zem lju I šum u koja se ne usuĎuje čelu N oći iza leĎa cvet sasvim logičan: B udnim a trn, usnulim a ruţa

N ek svako bude nasam o sa svojom srećom Eno munje visoko iznad dosade i nade Izm eĎu blata i vatre m i sm o za vatru Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta

75. O sećanje sveta

P ronicljiva vatro ne iskušavaj m e toliko Dok me ne shvate pevalju neometen U m om e srcu sunce i noć postaju ljubavnici Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

M iris je zgusnuta praznina u biću Koje se udaljava od sebe kao u molitvi I tako starimo ja i moj plamen I tako se opijam o svojim ţivotom i pepelom

M iris cveta je m iris njegove buduće sm rti T o m iriše njegova senka njegovo im e Toliko proslavljeno u vazduhu T oliko traţeno u rečnicim a

T aj iskren m iris neţna m agla u glavi K aţe da je osećanje sveta u jeziku A l nepokretna reč brzo iscrpe svoj sm isao A cvet ustupi svoj neţni koren zvezdi

Kritika poezije

76. Radni cvet

To nije cvet ispod nule, niti cvet vatre, niti cvet koji je spokojno sličan svom e ispraţnjenom im enu.

T o nije zem lja na stolu: cvet za ţvakanje, m ičurinsko obeščašćivanje vrtova, ali to nije ni cvet koji odbija oslepljen u plod da se pretvori.

T o nije napušten cvet, ali to nije ni cvet koji se m oţe presaditi, to je prazan cvet za sve koji nemaju hrabrosti.

T o je cvet u ispruţenoj ruci, to je cvet koji se pribliţava. to je cvet koji priznaje pravo oku i uhu da prisvoje istinu.

To je cvet iza uha bučni cvet, cvet što raste na nakovnju i na radnikovom dlanu.

to je cvet govora, cvet reči m anje očiglednih, m anje nepravednih.

To je iskren cvet, cvet koji pomera istok ne odvajajući ga od sunca.

77. O rfička pesm a

Telo prostire svoju uzaludnost.

V elika noć ispunjava vreme do pesme kojoj slušaoci potrebni nisu. Smrt je podivljalo ništa, prohodala praznina. P un je noći kako da uspavam tu reč budnog m raka koju ne m oţe urazum iti nikakva pesm a koju ne m oţe ni zem lja upiti ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja im am svoju noć, ali u kakvom mutnom kamenu ja sam zam enio svoje srce za tešku varnicu? Z ar novim telom osveţiti lom nu krv? K ako se usuditi zam eniti put putovanjem , biće vatrom miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze protiv vetra, smrti, zime. L jubio sam sram no, neţno, časno, to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je! P akao je paklen jer nije pravilno rasporeĎen, jer im a jedna reč koju ne m oţeš ukrotiti, koju ne m oţeš ni izdati, reč suviše budna za naše blago srce.

78. Pesnik

on poznaje sve puteve i vetrove, vetrove i njihove vrtove, vrtove u kojim a rastu reči i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet, odnese ga Ďavo m eĎu reči, da se udvara svojoj vlastitoj senci,

da peva u laţnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne m esečine, pseću ruţu i svoju gadljivost, da oslepljuje predeo izvaĎen iz tuĎeg oka, da vrati noć u im e neţnosti.

79. Beda poezije

R eci m i nesto što je šum a R eci m i nešto što je m ore K o zna šta je to što treba reći B os i gorak potucaš se od reči do reči

V atra gorča od dim a P od čelom ti gori O na će ti pribaviti m noge počasti A ko ne sagoriš pre vrem ena

A li ako budeš hteo D a učiniš stvarnim tuĎe reči D a pohvališ tuĎe srce O nda ćeš zaţaliti što si pesnik

Jer pesm a se ne piše ona se ţivi Pesma nije pesma ako nije radosna K o nikad nije pohvalio tuĎe srce T aj se predao na m ilost i nem ilost rečim a

80. More za radnike

D ok se u tvojim stihovim a dosaĎuju reči beznadeţne i na sm rt osuĎene, ovo je m ore poem a koja se ne ustručava. Njene su metafore plovne, opasne, urnebesne i um iljate, sasvim fotogenične. M oţda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih

bljutavim ali pred morem ti si nedostojan. More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno rimuje se čim e god stigne, iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti. Njegove su dubine mudrije od svih tvojih aforizama. More voli ribare koji ga potkradaju puni ljubavi i m ornare koji koriste opasnosti što im pruţa dok ne zalutaju i posle. More ne voli one koji mu se udvaraju kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno. More, ako voli, voli radnike na odmoru koji tri noći ne spavaju dok doĎu do m ora; a kad doĎu, kaţu: "lepo je naše m ore", poţure da pocrne i da se vrate kućam a.

81. Moravska elegija

Gledaj visoka ptica gorama vrhove mami. O kruţena nekim večito bludnim sjajem zru brda uokolo. dan će da m e zaboravi, tajno dovršena u sebi kaţi se. K ada prelazim iz jedne tišine u drugu pod veliku senku sunca je li to drveće na tvojim obalam a okoštali mlaz gorkoga soka, vodoskoci koji se bude izvan moga sna? D uţ tebe kasnim o duţ tebe sm o izdani, duţ tebe u našem odlasku rastu om orike prokazane vazduhom kolebljivih ţdralova. T o dole je li m rţnja? Ili ja koji svojim poreklom učestvujem u svim p rizorima? A h, kakva uţasna svetlost

probuĎena prvi put nad sklopljenim očim a. E to to je ono što se naziva pesnikom: biti licem u lice svetu preko puta pustinje i neke zvezde naopake i videti sve gde drugi vide sam o noć. V ezo fina izm eĎu pepela i oka i kam ena čarolije ne prepirem se sa sličnostim a, ali jedan je vaj, i nema druge smrti osim smrti. T o svem iri se začinju u m ojoj nesvesti u raskoraku čiji je odjek ovo videlo sa izm išljenim vrem enom i suncem pola u zemlji pola na nebu O pesnici svuda i uvek okrenuti licem prema prividu sa zvezdom um esto iščupanog srca pred nepojatnim. kada je pred nam a sam o jedan dan, nepom ešan, kao cvet koji se u snu našem budi.

82. Nizvodno

Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izm išljen ona m i ispere glas i sm iri ga, pesm a bez reči pošao sam negde a udaljavam se o vodo

T i si glas ptice posle ponoći vrem ena anĎeo s dvostrukim licem i potaja daleko iza svetlosti daleko iza časova kada je smrt velika maska sunca

Izm enih se pevajući kasnim te reko u noći zasaĎenoj najlepšim baštam a duh m i valovlju sličan al istrošen na bizarne cvetove što cvetaju u našem oskudnom znanju

D an se udvaja gde se raĎa vrem e buduće noći veliki vodeni duše nad goram a kad grom m i snuješ u sluhu kad m i prostore pom ešaš reko sa srcem od vetra kada m i sve nade zbuniš M oţda bi trebalo da pevam tako da se ne razlikujem od drugih koji silaze po vodu ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest sm eštena izm eĎu sunca i m eseca

83. Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna P esm u koja m iri zavaĎene reči Slobodu koja ima svoje robove I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otim aju dve slike I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra Cvetove koji se prepiru sa vremenom U im e budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće K reće se po zakonim a m irovanja i sm rti Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje neţnosti D a kaţem svom e telu "dosta" i da sanjam bilje Prste oči sluh drugačije rasporeĎene U šum i negoli u telu

84. Kap mastila

šta sve m oţe da stane u kapi m astila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica

jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su

85. Kritika metafore

D ve reči tek da se kaţu dodirnu se I ispare u nepoznato značenje Koje s njima nikakve veze nema Jer u glavi postoji jedna jedina reč A pesm a se piše sam o zato D a ta reč ne bi m orala da se kaţe T ako reči jedna drugu uče T ako reči jedna drugu izm išljaju T ako reči jedna drugu na zlo navode I pesm a je niz oslepljenih reči A li je ljubav njihova sasvim očigledna O ne ţive na račun tvoje kom otnosti S ve su lepše što si nem oćniji A kad iscrpeš sve svoje snage kad um reš L judi kaţu: bogam u kakve je taj pesm e pisao I niko ne sum nja u reč koju nisi rekao

86. Pripremanje pesme

D a nem a tvoje srdţbe ostario bi set Prave reke teku mutne uzvodno

H oćeš li zagristi tam ni vrt U plodu koji te laţnom gozbom kinji

(Sat otkucava Sunce zaverenicima N ečitke ptice Tvoga rukopisa)

R ečim a se završava pustinja S lepoća je bela i okrugla, suprotna noći P red bezboţnom gom ilom M udrost i čednost beţe u m etaforu

(L aţna zvona - velika zvonjava V atra sišla s um a R ačuna na tebe)

R eči koje se sele i reči nepokretne H oće li se sresti u prezdraveloj rečenici Ili će ih usred pesm e, nasred drum a, U sred šum e u tuĎoj glavi zateći noć

(N oţ najeţen u srcu N iz dve oštrice peva N adošle slavuje nasi#a I sunce bez svedoka)

R eč po reč prim oravaš sebe na pesm u Izabrao si put i putuješ ga u sebi K ao reči koje ne izgovaraš K ao pesm u koju ne um eš da prepešačiš

(P tice uleću u ključaonice O tvaraju se teške kapije Potomci imitiraju tvoj krvotok Z graţavanje je sveopšte)

Još jedna slepa reč i pesm a će progledati

N a m estu gde se to najm anje očekuje Još jedan prazan dan I radovaćem o se prazniku

87. Provetravanje pesme

Ceo jedan narod Izm išlja reči za pesm u K oju će se usuditi da napiše Jedan čovek posle sto godina

N e boj se reči N ije to ništa Al ipak pazi ne ljubi prošlost u ruku

P evaj kao da ništa nije bilo Juče ili pre sto godina Nemamo vremena za rimu Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme R eci, gde ćeš sutra Zamka ti u zamci ...varaj vrata, piše na vratim a

Poezija zija u svoje glupo p P esm e sm e svako da piše I onaj koji ne zna kako se pišu Velika slova od danas nepotrebna

Š to je više gluvih Pesma dobija u vremenu P okaţi svoje srce i um ri Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti L jubavi pitam te čem u si m e naučila

Kakvim nepotrebnim znanjima P ticam a zaljubljenim u sonet i ćirilicu

U vatri - noć Izaći iz sna Al poneti i blago K ad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz lišenost Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i plamen S lučaj ţivi u nedostatku strasti Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja Objasniti miris Definisati vatru M alo dublje m alo visočije zem lja je nekorisna

V rem e prošlo je vrem e stvarnije K ao prošlogodišnja ţetva koja se vratila u zemlju T reba sve ponovo i drugačije reći Ţ ivot još nije završen iako je prošao

88. Zamorena pesma

Oni koji imaju svet N eka m isle šta će s njim M i im am o sam o reči I divno sm o se snašli u toj nem aštini

U tešno je biti zem lja Ponosno je biti kamen Premudro je biti vatra

P oboţno je biti ništa

P rljav od suviše opevavane šum e Pesnik peva uprkos poeziji B ez srca bez nasilja i bez ţara K ao reč koja je prebolela m uţiku

Sloboda je zastarela M oje pravo im e čeka da um rem P tico iza sunca usred rečenice K ojom nasilnički ljubim o budućnost Sve izgore; to je praznik

P oslušni pepeo B rašno ništavila Pretvara se Iza m ojih leĎa u šugavog psa Ispred m ene u ţar pticu G ovori m i istinu iza leĎa

Grlice T i si pravi naglasak um rle neţnosti N ačini zoru od našeg um ora Miris je vreme koje je posedovao cvet

A l nereč kaţe kasno je Necvet kaţe noć je N eptica kaţe plam je A je kaţe nije Na to ptica opsuje C vet kaţe to je pakao

P rava reč se još rodila nije

89. S unce iskorišćeno kao epitaf

U zeh zm iju i uĎoh u vrt L eševi se raspadaju od posm rtne neţnosti T rave iza sm rti i m okraća Im itiraju jarost ţutih pasa

Z elena boja um a i plava slovenska neţnost N agrizaju pluća bubreg i jetru Crna milovanja umesto uralskih snegova Opominju nas da je leto na izmaku

Z aluĎeni vatrom očarani alhem ijom Precenjujem o pesm u potcenjujem o čast Bolesti pevaju iz vazduha P reklinjem da m e veţu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba S ad poštuj nasleĎeno blago B udi tuĎa pesm a tuĎa sreća B udi grom zarĎao u m oru

Onima koji svode svet N a prvu reč nedovo ljno odgojenu I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru Prepustimo sav rizik poezije

P odelim o ovaj m rak izm eĎu sebe Spava svet al biju smutljivci S vojim m irom svojim zlatom svojom čašću H oćem o li m oći da platim o noć ljubavnika

N e, m i ćem o se zaustaviti P red njihovom pišljivom ruţom M i ćem o postavljati teška pitanja njihovom suncu

Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put Dodirnut ciljem svetlosti Mrak cveta u vrtu - kada naučite D a govorite biće kraj pesm i

90. Crna vatra

N oći o noći trostruka vatro Jedom vatrom ubijaš D rugom vatrom lečiš T rećom se vatrom šališ

(T reća vatra je crna)

Glad vari mrak P riroda avaj još nije stvorena Pesmo mani se margina Peva se odozgo nadole

(O radosti brzog perja)

N eţnost je ţivotinjska lenjost proţdiranja Z a vrem e ljubavi jedan ludak ţdere dugu I peva, m ladi čuvar zore, kloakom slavuja N a nizbrdici pesničkih poreĎenja

91. Sudbina pesnika

S ada je to još uvek opasnost koja peva P lam en koji prozirnost proglašava za prijateljstvo Muzikalnije ptice umaknu sudbini

A li um aknu i rečim a

R eči greše pesm a se stvara D rugačije niko nije postao pesnik Svet s deli na one koji su zapevali I one koji su ostali robovi

A li dolazi dan velikog osloboĎenja P esm e će se otvoriti ko tam nice P esnici će biti uništeni P esm e će biti prilagoĎene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje velik T rgovi će ostati bez spom enika Nekad samo pesnicama dostupne tajne B iće proglašene svojinom naroda

92. P oeziju će svi pisati

san je davna i zaboravljena istina koju više niko ne ume da proveri sada tuĎina peva ko m ore i zabrinutost istok je zapadno od zapada laţno kretanje je najbrţe sada pevaju m udrost i ptice m oje zapuštene bolesti cvet izm eĎu pepela i m irisa oni koji odbijaju da preţive ljubav i ljubavnici koji vraćaju vrem e unazad vrt čije m irise zem lja ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana tam o gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesm a odreći

poeziju će svi pisati istina će prisustvovati u svim rečim a na m estim a gde je pesm a najlepša onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesm u drugim a ja prihvatam veliku m isao budućih poetika: jedan nesrećan čovek ne m oţe biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne um e da sluša pesm u slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda um eti da peva kao što su suţnji pevali o njoj

Smeli cvet

93. Agon

D ok su obale u svaĎi V ode će m irno proticati

94. Rudari

S iĎoše u pakao po nepravdu Na kojoj se m oţe ogrejati

95. More bez pesnika

T i čekaš trenutak da se prilagodiš rečim a Al nema takvog pesnika Ni imena potpuno slobodnog O gorko o slepo more Zaljubljeno u brodolom

96. Epitaf

U bi m e prejaka reč

97. Cvet

E vo cveta dovoljno sm elog da m iriše Na praznom mestu i u uspomeni

98. Pesma

V arka prodre u reč V atra dostojna proleća

99. S pavači

B udan ja kradem ono što oni sanjaju