Branko Ćopić MAGAREĆE GODINE Adaptacija : Banjaluka Radmila Smiljanić Školska 2004/05. godina LICA: Branko – poetska duša, to ga naravno ne sprečava da učestvuje u svim zgodama i nezgodama konviktaške bratije Baja Bajazit – najkrupniji i nagrlatiji član konviktaške grupe. Ne odvaja se od svog givikta Dule Dabić ili De – De – Ha – crn, koštunjav i mršav dječak. Ne postoji brava koju De- De- Ha ne može da otključa . Krsto Buva – sitan, crn i poskočan dječak. Dosljedno nosi svoj nadimak Buva. Hamid Rus – plećat, onizak dječak, kratkih nogu i veoma dugih ruku. Ne odvaja se od svoje uzrečice, brate slatki Braća Mandić – Ranko i Branko, slični kao jaje jajetu, ne odvajaju se jedan od drugog. Smrdonja – pazitelj koga je prefekt odabrao da pazi na red i mir. Svaki dan dosledno brani svoj nadimak. Jovo Brdar – Škandal – poslužitelj u ñačkom domu. Ne odvaja se od svoje uzrečice škandal koja mu posta i nadimkom. Prefekt – upravnik konvikta Mara Zorić – voli ratluke Zora Kutić – voli Baju, Smrdonju, Duleta Dabića Zora Tanković – voli Branka i ... svakog ko piše pjesme Profesor geografije Profesor vjeronauke

ðed Članovi upravnog odbora CRNA KNJIGE – sve ovo je zbog nje

I SLIKA NA SCENI SE NALAZE KULISE KOJE PREDSTAVLJAJU BREŽULJKE, MALO VEĆA BRDA I U DALJINI PLANINA. NEBO PRELIVENO ZVIJEZDAMA A PORED MJESEC, KAO SRP ŽUT I SJAJAN. POZORNICU PRELIVA PLAVIČASTA SVIJETLOST. NA JEDNOM OD BREŽULJAKA STOJE DJEČAK BRANKO I NJEGOV ðED OSVIJETLJENI TAKO DA SE VIDE SAMO KONTURE. ðED: Hoćeš da dokučiš mjesec . Eh , svašta tebi Branko pada na um. POTOM TOTALNI MRAK. POZORNICU OPET OBASJAVA PLAVIČAST SVIJETLOST. BRANKO I ðED SU SAD NA DRUGOM BREŽULJKU, BLIŽI MJESECU. BRANKO U RUKAMA DRŽI GRABLJE. BRANKO: Uteče ñede. Prepao se grabalja, a lolo jedna. ðED: Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nañi dole u selu dječaka od kog je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti. A i ja s tobom. BRANKO: Uvatićemo te ñed i ja drugi put , neš nam pobjeći jel tako ñede?! ðED: Tako je ,lolo ñedova. DJEČAK DAJE ðEDU GRABLJE, POZDRAVLJA SE SA NJIM I MAŠE MU ODLAZEĆI OD NJEGA. I ðED NJEMU MAŠE. ZATAMNJENJE. II SLIKA ČITAONICA U ðAČKOM DOMU. JEDNA GRUPA IGRA ZUJE A GRUGA JE ZABAVLJENA POSTAVLJANJEM ČIODE NA PAZITELJEVU STOLICU. ULAZI PAZITELJ SMRDONJA, UPRAVNIKOV MILJENIK A MRSKI NEPRIJATELJ UČENIKA. SMRDONJA: Sjedaj na mjesto. Kol′ko puta treba da ponovim, da treba da me sačekate u klupi sa knjigom u šakama. Ali dobro, tu je crna knjiga! OTVARA ORMAR I VADI DEBELU CRNU KNJIGU I STAVLJA JE NA STO. BAJA: Ali dobro tu je i moj givikt! HVATA SE ZA DŽEP U KOJEM SE NALAZI GIVIKT, GLEDAJUĆI PRIJETEĆI SMRDONJU. SMRDONJA: Šta si rek′o? BAJA: Ništa, kažem baš teška lekcija! SMRDONJA IZVLAČI STOLICU DA BI SJEO NA NJU NAŠTA UČENICI KREĆU DA SE SMIJU. SJEDA NA STOLICU I UBODE SE NA ČIODU. U ČITAONICI NASTAJE OPŠTA CIKA I VRISKA. SMRDONJA: Joooj! Ko je ovo uradio? SVI ĆUTE Odgovarajte! Kriminalci nijedni, dabi li kriminalci! HAMID RUS: Šta li mu je to kriminalac, brate slatki? MANDIĆ I: Biće mu to fini razbojnik! MANDIĆ: Nešto kao gospodin razbojnik! SVI SE SMIJU BAJA: Otkad nas to Smrdonja baš toliko poštuje?! BRANKO: Što pitaš nas, pitaj njega! SMRDONJA: Mir, tišina! E sve ću vas upisati u crnu knjigu!

OTVARAJU SE VRATA I U ČITAONICU ULAZI PREFEKT, UPRAVNIK ðAČKOG DOMA. KAKO JE UŠAO U UČIONICU, NASTAJE MUK. SMRDONJA: Gospodine upravniče, u pravi čas! Oni su... PREFEKT: Ništa te nisam pit′o! SMRDONJA: Gospodine upravniče ... PREFEKT: Tišina, kad kažem da te ništa nisam pit′o, onda te ništa nisam pit′o. Šta kaže crna knjiga! Čitaj! Kad kažem čitaj, onda čitaj i ćuti! SMRDONJA: Gospodine upravniče, ovako stoje stvari. Krsto Babić provlačio se ispod stola. Dule Dabić vadio nož na Baju. Hamid se bockao olovkom i proturao ceduljice. PREFEKT BEZ RIJEČI PRIðE OVOJ TROJICI I OPALI IM ŠAMARE. SVA TROJICA ZAJAUKAŠE. PREFEKT: Tišina , bagro. Čitaj dalje! SMRDONJA: Drugi Mandić vezao prvog Mandića za nogu od stola. Baja lovio muve i bekeljio se na sijalicu. BAJA: Sudiće ti givikt, crko dabogda! PREFEKT PRIðE BAJI I ZAVRNE MU DVIJE ŠAMARČINE. PREFEKT: Kad kažem ćuti, onda ćuti. Cijela grupa tri dana bez doručka, u nedjelju bez ručka. Zapamtićete kad ste se na sijalice bekeljili i za stolicu vezivali. Bagro dabi li bagro! SMRDONJA: Gospodine upravniče, neko od njih mi je postavio čiodu na stolicu. PREFEKT: E pa onda ′vako! Cijelu sedmicu bez doručka i večere, u nedjelju bez ručka i popodne zabranjen izlazak u grad. A ti (OBRAĆA SE SMRDONJI) dobro pazi i sve piši, pa ćemo mi vidjeti onda kom obojci, kom opanci. Ja sam vaš Bog otac, ja i niko drugo. III SLIKA UČIONICA U ŠKOLI, PRED POČETAK ČASA. ZORA TANKOVIĆ PRILAZI BRANKU PJESNIKU. ZORA: Smetam li? BRANKO: Čitam nešto, pa ... ZORA: Ako smetam, idem ja?! BRANKO: Ne smetaš! Mislim, pročitao sam! ZORA: Ti pišeš pjesme? BRANKO: Nako, pomalo! ZORA: Hoćeš li mi napisati nešto u spomenar? BRANKO: Kako neću ... Napisću! Jednu ... pjesmu! ZORA ODE A KLUPI PRILAZI DE – DE – HA. DE – DE- HA: Šta se ova mala vrcka mota oko naših klupa! A, pjesniče! UZME SPOMENAR Opa, šta je ovo?! BRANKO KRENE DA MU OTME SPOMENAR A DE- DE- HA GA BACI KRSTI BUVI. Čitaj naglas! KRSTO BUVA ČITA NAGLAS IZ SPOMENARA. KRSTO BUVA: ZORINE OČI VESELO ŠTRČE I KROZ NAŠ RAZRED OSJEĆAJ VRŠE. KAD ONA DOðE SVIMA JE MILO,

PA ZATO UVIJEK SJEDIMO ČILO! Oho, gledajder ti Duleta Hajduka, kad prije stiže, kad li pjesmu sastavi. DE – DE – HA: Ko ti je rekao da čitaš naglas, magare jedno? KRSTO BUVA: ZAKLJUČAO SAM TE U SVOJE SRCE DA NE MOŽEŠ IZAĆI A KLJUČ SAM IZGUBIO NE MOGU GA NAĆI! U potpisu Hamid Rus. HAMID RUS : Nisam ja ništa piso. Baja brate, kad otkrijem ko je ovo uradio, nek mu tvoj givikt sudi! KRSTO BUVA: Imena luda ... BRANKO USPIJE DA DOðE DO KRSTE I DA MU OTME SPOMENAR, UDARI GA NJIME PO GLAVI. BRANKO: Nalaze se svuda! U TOM TRENUTKU U RAZRED UðE PROFESOR. SJEDA ZA SVOJ STO I PIŠE NEŠTO U DNEVNIK. ZORA: TIHO Vrati mi spomenar! PROFESOR: Ustani Zoro! ZORA: Profesore, oni su ... PROFESOR: Na tablu Zoro! ZORA: Ali ... PROFESOR: Reci ti nama Zoro ... Evo, jedno lijepo pitanje za našu lijepu Zorku. Glavni grad Francuske? ZORA: Madrid. SVI SE SMIJU A PROFESOR SE MRŠTI. DE – DE – HA: Bihać, Bihać! BRANKO: Ćuti ti majmune jedan iz Gornje Suvaje. SMRDONJA: Molim gospodine profesore, Pariz a Madrid je glavni grad Španije. PROFESOR: Ti sjedi, tebe ništa nisam pitao. Reci ti nama Zorka, Sredozemno more, gdje se nalazi? ZORA: Sredozemno more, ′vako. Sredozemno more se uliva u Egipat. PROFESOR: Sjedi, Zorka, sjedi! Vidim ja rastresena si, misli ti bježe, lutaju ... Znam ja šta je to, to su MAGAREĆE GODINE. SVI SE SMIJU. HAMID RUS: Šta će biti te magareće godine? SMRDONJA: Molim gospodine profesore, objasnite nam. PROFESOR: To su trinaesta, četrnaesta, petnaesta godina, kad se zagleda dječak u djevojčicu, djeca se nekako, prosto rečeno uznemire. BAJA: Krsto Buva se uznemiren rodio. On je onda magare od roñenja. KRSTO BUVA: A Baja je pregolem za magare, on je u konjskim godinama. BAJA: POGLEDA U TEFTER U KOJI ZAPISUJE UVREDE, ZA KOJE MU NJEGOVI DRUGARI MORAJU PLAĆATI ČLANARINU, A ONDA GA I NESMETANO MOGU VRJEðATI) Sreća tvoja što si platio članarinu, inače bi radio givikt. ČUJE SE ZVONO KOJE OGLAŠAVA KRAJ ČASA, A DJECA SVI HORSKI NJAČU OPONAŠAJUĆI MAGARAD.

SVI: IA, IA, IA!!! IV SLIKA IZA STAROG SVINJCA, KOJI SE NALAZI U DVORIŠTU ðAČKOG DOMA, DJEČACI LEŽE. VRIJEME JE VEČERE, NA KOJI ONI BUDUĆI KAŽNJENI NE IDU, GLADNI SU, GLADNI. DE – DE – HA: Braćo skauti, uvijek sam se pit′o šta su crni dani? BRANKO: Evo, riješi ti se zagonetka, na našu žalost. BAJA: Toliko nemam snage da mi je i givikt postalo teško nositi. HAMID RUS: Mene danas profesor muzičkog istjera sa časa, od mojih crijeva mislio da ja falširam. MANDIĆ I: E Smrdonja, Smrdonja! MANDIĆ II: Usmrdi se dabogda i ti i ona tvoja crna knjiga. DOLAZI JOVO ŠKANDAL, NOSEĆI POVEĆI KOMAD SLANINE I HLJEBA. JOVO ŠKANDAL: Evo dječurlijo, obradujte malo svoj želudac. Škandal. BAJA: Znao sam da si ljudina, ali za ovo, svaka čast. Slušaj, ako ikad zapadneš u nevolju, samo zovi. Za tebe, moj givikt i ja smo uvijek tu. JOVO ŠKANDAL: Nije bog zna šta, eto našlo se pa ko velim... BRANKO: SMRDONJA I PREFEKT U ČUDU SE ČUDE KAKO KONVIKTAŠE KILE NE GUBE. A Jovo ljudino, šta veliš, jel mi dobra ova. JOVO ŠKANDAL: Ne pričajte ništa preda mnom jer ja neću znati da šutim i sve ću prefektu kazati. MANDIĆ I: Zašto ćeš kazati? MANDIĆ II: Kad si naš prijatelj? JOVO ŠKANDAL: Prefekt mi je naredio da špijuniram šta vi radite i govorite, pa da mu sve dojavljujem. Jednom sam potkazao i svog roñenog ćaću pa su ga pritvorili u buvaru. Idem ja malo obići, malo pregledati, što bi se reklo poso zove. A ti Hamide, kusaš slaninu kusaš?! HAMID RUS: PUNIH USTA A što ne bi kuso? JOVO ŠKANDAL: Pa ko velim musliman si, pa ... HAMID RUS: Ja krmetinu više volim od kozetine a to sam i hodži kaz′o. BAJA: Ispričaj Jovi cijelu priču, nemoj ga u neznanju ostavljati. HAMID RUS Ispričaću, al′ da mi jedno obeća, da će nam reći što ga zovu Škandal. JOVO ŠKANDAL: ′Oću brate, drage volje! Al′ aj prvo ti! HAMID RUS: Vi znate da muslimani, kad ulaze u džamiju, moraju pred ulazom skinuti cipele. I jednom tako ja ti se izvučem iz džamije, pa sve one cipele ispred vrata pomiješam i razbacam. JOVO ŠKANDAL: Pa šta će onda biti? HAMID RUS: Brate slatki, kad ljudi navališe iz džamije, pa drž′ tamo – amo po onoj gomili, zavadiše se počupaše za brade, udri jedan drugog cipelom. Neko hodži potkaza da sam to ja uradio. Kad li me zdipi za uši, uvrćućo k′o da cijedi mokro ćebe. "Hamide", veli "Rusu jedan, bezbožniče, zar tako, a?" A ja ti svoj kofer, pa na leña, pa kod vas. JOVO ŠKANDAL: A šta hodža? HAMID RUS: Kaže: "Zar tamo meñu pravoslavce, da jedeš krmetinu, Rusu jedan." A ja

velim: "A zašto, ne? Pravoslavci su meni isto tako dobri drugovi kao i muslimani." I tako ja doñoh ovamo i dobih nadimak Rus. Aj' sad ti pričaj! JOVO ŠKANDAL: Škandal, ja mislio da će zaboraviti. MANDIĆ I: Aj' govori! BAJA: Kad se 'vako carski krka i dobra priča nije na odmet . JOVO ŠKANDAL: Kad su ono razbojnici bježali iz Kule, jedan od njih me zveknu po glavi, a ja se pružih po stepenicama i napravih se mrtav. Jure oni preko mene, a ja stisko zube pa ćutim, ali kad mi jedan stade cokulom na uvo, ja dreknuh "ŠKANDAL". Eto tako. Hajduci pobjegoše a ja zaradi premještaj iz Kule i nadimak Škandal. Ja se baš zapričo a pos'o zove. V SLIKA NA ČASU VJERONAUKE. KATIHETA: Bog ima tri lica, Bog otac, Bog sin i Bog duh sveti. Dabiću, kaži ti nama, kakav je dakle Bog? DE – DE – HA: (TIHO ) Šapćite. KATIHETA: Ne čujem Dabiću. SVI: ( TIHO ) Triličan, triličan. KATIHETA: Tiše! Reci Dabiću, božije dijete! DE – DE – HA: Gospodine katiheta, Bog je ... SVI: ( TIHO) Triličan. DE – DE – HA: Bog je priličan. KATIHETA: Šta? DE – DE – HA: Priličan. Bog je priličan. KATIHETA: Prili čan si ti magarac i još veća neznalica. Zar je svemogući Bog za te' samo priličan, a? DE – DE – HA: Pa tako piše. KATIHETA: Aha, piše valjda u nekakvim jeretičkim ili turskim knjigama. Gdje si to samo naš'o? Sjedi drvo na drvo i nek ti se Bog smiluje. A evo tebi jedna prilično velika jedinica. VI SLIKA KOD SVINJCA, SASTANAK KONVIKTAŠA. HAMID RUS: Što si nas zvao? Pričaj! DE – DE – HA: Stvar je u sljedećem, Smrdonja večeras ide na sastanak sa Marom Zorić, a ona više voli ratluke nego svoj nos. HAMID RUS: Ne laži! Šta Marica ima da traži sa Smrdonjom. KRSTO BUVA: Opa, Mara i Rus, to su para dva! HAMID RUS: Slušaj ti ... O , baš je mene briga što Marica, ovaj Mara ide večeras na satanak sa Smrdonjom. KRSTO BUVA: A ako te nije briga, što je ne zoveš Mara, nego Marica? HAMID RUS: Ako te sastavim sve ćeš zvijezde prebrojati. BRANKO: OJ MARO, MARICE, NAJSJAJNIJA ZVIJEZDICE. HAMID RUS: Slušaj pjesnik, mog'o bi ostati bez zuba pa da vidim onda kakvu ćeš

pjesmu pjevati. BAJA: Smirite se, radiće givikt. Mada ako ćeš pravo, ne znam koji si nas ñavo zvao da nam pričaš kako Mara Zorić voli ratluk. DE – DE – HA: Drugovi konviktaši, ja sam napravio jednu malu smicalicu, da se osvetim Smrdonji smrdljivom, pa vas zovem da vidite. Nema boljeg kina vjerujte. VII SLIKA SMRDONJA I MARA ZORIĆ NA KLUPI, A KONVIKTAŠI TO SVE POSMATRAJU SKRIVENI U OBLIŽNJE GRMLJE. SMRDONJA: Zato što sam najbolji. MARA ZORIĆ: U cijelom razredu? SMRDONJA: U cijeloj školi! U stvari u svim školama! MARA ZORIĆ: A ko to tebi kaže? SMRDONJA: Upravnik. Pa šta misliš što me je izabrao da budem pazitelj?! HAMID RUS: TIHO Zato što si ulizica i potkazivač i smrdljivac jedan smrdljivi. DE – DE – HA: Ućuti, sve ćeš upropastiti. MARA ZORIĆ: A šta radiš ti? SMRDONJA: Gledam tebe. MARA ZORIĆ: Ko pazitelj, šte radiš? SMRDONJA: A to?! Pa,... mnogo dužnosti imam. Da te ne gnjavim, pošto je spisak dužnosti i obaveza dugačak, reći ću ti samo da sam ja na listi važnosti odmah poslije upravnika, u stvari kad bolje razmislim, mislim da smo nas dvojica isti a čak je moguće da je on malo ispod mene. MARA ZORIĆ: A reci mi, reci ... SMRDONJA: Dobro, kad me već tjeraš, moja ovlaštenja su ... MARA ZORIĆ: Ko te pita za ovlaštenja, reci ti meni jesi li donio ratluk? SMRDONJA: Jesam Marice – dušice. HAMID RUS: TIHO Otkad je ona za tebe Marica, konju neopjevani. DE – DE – HA: Tiše, sad dolazi najbolji dio. MARA ZORIĆ: POŠTO OSETI POD RUKAMA KOKOŠIJA CRIJEV Ju, ovo je nešto mnogo mekano i miriše na kokošinjac. SMRDONJA: Kokošija crijeva. Nemoguće. MARA ZORIĆ: Fuj prostak jedan, pseto, zamazanac, ne izlazi mi više na oči. LJUTITO ODLAZI OD SMRDONJE. SMRDONJA: Joj, alaj će da mi plate i De – De – Ha i čitava njegova bratija kunem se Mjesecom, Suncem i crnom knjigom. VIII SLIKA U UČIONICU ULAZI PREFEKT, LJUT, PO OBIČAJU. SA VRATA OPALI SMRDONJI ŠAMAR. SMRDONJA: Gospodine upravniče ... PREFEKT: Jsam li ja tebe ovdje postavio da čuvaš red i mir ili da i sam praviš vrisku i galamu. Pola Bihaća zvoni od vas. SMRDONJA: Gospodine upravniče, uzeli su kokošija crjeva ...

PREFEKT: Tišina. Šta si se tu raskokodakao. I šta se mene tiču kokošija crijeva. Ja sad idem na put. A ti sve lijepo zapiši, kad se vratim ja ću to dobro prelistati pa ću vidjeti šta ću s vama. Dosta je meni vaših budalaština. I da dok se ne vratim, za ove kriminalce nema ni doručka ni večere, pa da vidim kako ćete praznih stomaka smišljati majmunarije. PREFEKT IZLAZI IZ ČITAONICE. SMRDONJA LJUTITO UZIMA CRNU KNIGU DA SVE ZAPIŠE. SMRDONJA: Sve ću zapisati u crnu knjigu, obraćete bostan kad se prefekt vrati i pročita vaše majmunarije. IX SLIKA NOĆ JE. PREFEKT SA NEKIM ČOVEKOM ODNOSI VREĆE SA HRANOM, KOJA PREOSTAJE OD DJECE, KOJU PREFEKT KAŽNJAVA ODUZIMANJEM OBROKA. ONI TO RADE TIHO, NE PROGOVARAJUĆI NI RIJEČ. SVE TO IZ PRIKRAJKA POSMATRA JOVO ŠKANDAL. X SLIKA KOD SVINJCA BRAĆA MANDIĆI I BAJA. MANDIĆ I: Ovo bi trebalo spaliti. BAJA: Koga, jel Smrdonju? MANDIĆ II: Ne njega, mnogo bi se dernjao pa bi se čulo. BAJA: Pa koga onda, svak će galamiti kad ga meću u vatru? MANDIĆ I: Neće crna knjiga. BAJA: Pa kako ćeš? MANDIĆ II: Svako kako, ima svoje nekako. To sam čuo od svog djeda Rade. BAJA: E kad bismo nekako mogli do tvog djeda da ga upitamo za savjet. MANDIĆ I: E tu jedino nema nekako, nego važi samo nikako, jer je djed poginuo tresući orahe pa sad nikako ne možemo do njega. Zabunom je stresao i sebe sa oraha. BAJA: Zašto na orahu nije bio Smrdonja. Onda ti garantujem da bi ga naša grupa nekako stresla sa oraha a ne bi ga nikako ostavila gore. U TOM TRENUTKU IM SE PRIDRUŽUJE OSTATAK GRUPE. BAJA: Ej, braćo, da znate šta mi j predložio ovaj premudri drug.Tiče se crne knjige. DE – DE – HA: Koji drug? BAJA: Pa ovaj ... Koji li je ono od vas dvojice prišaptao ono o crnoj knjizi? MANDIĆ I: Ja nisam. MANDIĆ II: Nisam ni ja. BAJA: Kako niste. I zar niste rekli da je vaš djed sam sebe stresao sa oraha. MANDIĆ I: Mi smo imali samo babu ali ona se penjala jedino na dudove, jer nije imala zube. BAJA: Zar niste pominjali ono: KAKO, NEKAKO i NIKAKO?! HAMID RUS: Da ti danas nisi jeo bunike ili kakve druge otrovne trave. Zbilja u koju ono vrstu biljaka spada bunika? BRANKO: Reci ti nama šta si čuo o crnoj knjizi pa makar bio san ili java? KRSTO BUVA: Valjalo bi je stresti k'o tog Mandićevog djeda, babu, šta li je?! BAJA: Čuo sam da bi crnu knjigu trebalo nekako uništiti, eto šta. MANDIĆ I: To ti je samo mudra glava mogla predložiti.

MANDIĆ: Vrlo mudra. DE – DE – HA: Molim te zvekni mi jednu dobru šamarčinu, kad se ja nisam sjetio da crnu knjigu treba uništiti. BAJA: Zamisliću da udaram jednog od Mandića ili obojicu. OPALI MU ŠAMAR. DE – DE – HA: Ja tražio samo dobru, a ti mi odvali priličnu šamarčinu. BRANKO: Bog je priličan a ne šamarčina. DE – DE- HA: Ej pjesniče mogao bi ti popiti batine. KRSTO BUVA: I to prilične. MANDIĆ I: Ajde ljudi da napravimo plan. MANDIĆ II: Knjigu moramo uništiti prije prefektovog povratka, što će reći čim prije to bolje. BAJA: Knjiga se može ukrasti samo ovnoć. I zato nam treba sedam osam većih i manjih ključeva. HAMID RUS: A šta će nam toliki ključevi? BRANKO: Zar nam nisu dosta dva, jedan za vrata učionice a drugi za Smrdonjin ormar?! BAJA: Za svaku bravu treba nabaviti sedam – osam, a tek će možda samo jedan od njih biti onaj pravi koji može da otvori. MANDIĆ I: Od danas ćemo početi skupljati ključeve. MANDIĆ II: Davaćemo ih Dabiću on je poznati specijalista za brave. DE – DE – HA: Pa jesam, priličan. SVI SE SMIJU, A DE – DE –HA ODLAZI OD NJIH. DE – DE – HA: Tražite vi sebi bravara koji nije priličan. BRANKO: Kuda ćeš? Pa šalimo se bolan, kad si ti mogao za Boga da kažeš da je priličan, možemo i mi za tebe. DE – DE – HA: Drugo je Bog a drugo sam ja, sa mnom nema šale. MANDIĆ I: Ma pusti ga nek ide, izaćićemo mi nekako na kraj sa crnom knjigom. MANDIĆ II: Idi ti lijepo kod Smrdonje, on ti je možda bolje društvo od nas. Izdajice. DE – DE – HA: Ko je to rekao? BAJA: Niko. DE – DE – HA: Ko je rekao da sam izdajica? HAMID RUS: Meñu nama, nema izdajica. DE –DE – HA: Pa dabome da nema. Prilično pametni konviktaši, načinili prili čno mudar plan i našli priličnog hajduka Dabića da im otvori priličan broj brava. BRANKO: Pomozi im prilični Bože. MANDIĆ: I to ti je prilična molitva. DE – DE – HA: Meni je prilično svejedno šta vi trljate. BAJA: Braćo, mi se poprilično zabavismo praznim razgovorima a vrijeme poprilično leti. KNJIGU MORAMO UNIŠTITI PRIJE PREFEKTOVOG POVRATKA!!! XI SLIKA U KONVIKTAŠKOM DVORIŠTU ZAVUČENI DA IH NIKO NE VIDI, BRANKO I ZORA TANKOVIĆ I ČITAJU PJESME IZ SPOMENARA. BRANKO: Nemoj, moju pročitaj kad doñeš kući. ZORA: A ja baš hoću da mi je ti pročitaš sad i ovdje. BRANKO: Ej, a slušaj ovu:

TIHA VODA OPADA TURSKO CARSTVO PROPADA. Ovo bi bolje pristajalo za kakvu istoriju nego za spomenar. ZORA: Pjesniče, ne zabušavaj nego čitaj. BRANKO: Ti si baš uporna. A ne da se meni tek onako čitati. Šta ću ja dobiti ako ti pročitam. ZORA: Zavisi kakvu si pjesmu napiso. BRANKO: Pa znaš da sam najbolji. ODJEDNOM ISPRED NJIH ISPADE JOVO ŠKANDAL I UZE IZ BRANKOVIH RUKU SPOMENAR. JOVO ŠKANDAL: A ja sam još bolji, jer sam vas ukebo ptičice. Šta je u ovom tefteru, neko antidržavno pisanje? ZORA: Ma kakvo antidržavno pisanje. BRANKO: To ñaci jedni drugima za usapomenu pišu. JOVO ŠKANDAL: (ČITA) KAD SE POPNEŠ NA BRDAŠCE NA VISOKE STIJENE METNI RUKU NA SRDAŠCE PA SE SJETI MENE. ZORA: Eto, jel vidite. JOVO ŠKANDAL: E u vašim godinama radio sam i rinto kod strica. Tuk'o me je ko je kad stig'o, niko lijepu riječ da mi kaže. A vidiš ti vas, pišete jedni drugima sve neke blage i lijepe riječi. E živote, živote. Pozajmite mi ovo do sutra da se sit načitam. Čuvaću ga bolje nego one svoje hajduke. XII SLIKA KOD SVINJCA, KONVIKTAŠI ČEKAJU BAJIN DOLAZAK. HAMID RUS: Što nema našeg Baje, da nije bolestan? DE – DE – HA: Juče za ručkom samo uzdiše i gleda preko tanjira. Onako u šali ja mu ukradem komad mesa, a on kao da ne vidi. Ja opet u šali i pojedem ono meso a on opet ništa. BRANKO: I tako se ti u šali poprilično najede. MANDIĆ I: A da on nije naumio da nas izda? HAMID RUS: A da mu nije neko bolestan, ona njegova tetka? BRANKO: Jok, ona je čvršća od bihaćke Kule. HAMID RUS: A da nije ... Ko ono Baji plaća internat? BRANKO: Crkvena opština. HAMID RUS: Pa da se nije razboljela ta njegova crkvena opština. DE – DE – HA: Kako se crkvena opština može razboljeti? HAMID RUS: Pa šta ja znam, ja sam musliman. HAMID RUS: Pa šta da radimo, bez Baje se ne ulazi u ovako opasan posao. MANDIĆ I: A prefekt samo što se nije vratio? MANDIĆ II: Krsto, ti imaš zadatak da u rekordnom roku saznaš šta se dešava sa Bajom. Crna knjiga nam visi nad glavom, braćo! KRSTO: Pristajem, ali nemojte poslije da me zovete Krsto uhoda.

XIII SLIKA NOĆ. U SVOJOJ ČUVASKOJ KUĆICI, JOVO ŠKANDAL, POD PLAMENOM SVIJEĆE ČITA ðAČKI SPOMENAR, NIZ OBRAZE MU LIJU SUZE. XIV SLIKA KOD SVINJCA, KRSTO BUVA SAOPŠTAVA DRUŠTVU DA BAJA ZALJUBIO. KRSTO BUVA: Žalim sve četveronožne životinje. DE – DE – HA: A što to? KRSTO: Tek sam sad vidio kako je teško ići četvoronoške dok sam se šunjao za Bajom. MANDIĆ I: O njemu ti nama pričaj, mani se četveronožaca. MANDIĆ II: Kazuj šta si vidio. KRSTO BUVA: Nećete mi vjerovati, znam unaprijed. HAMID RUS: Kako nećemo, samo ti pričaj. KRSTO BUVA: To je ... Ne znam ni kako ću početi. DE – DE – HA: Udri od početka. KRSTO BUVA: Lakše bi mi bilo početi da me pitaju istoriju. HAMID RUS: Ama šta li će to biti. DE – DE – HA: Krsto ili ti počinji tu Bajinu istoriju ili će se sad odigrati jedna istorijska bitka u kojoj ćeš ti poginuti. BRANKO: A u knjigama će poslije pisati: U VELIKOM BOJU KOD SVINJCA HAJDUK DULE UBIO JE SLAVNOG ČETVERONOŠCA KRSTU BUVU. KRSTO BUVA: To je pomalo nezgodno da se priča ovdje iza jednog prostog svinjca. HAMID RUS: Da se Baja nije možda posvetio? BRANKO: Gje si ti vidio sveca sa giviktom u džepu? KRSTO BUVA: Kakav posvetio ... Prosto nisam mogao vjerovati svojim očima, ušima i nosu. Drugovi... HAMID RUS: Krsto, ako je to nešto golemo možda je bolje da ni nekažeš. MANDIĆ I: Krsto, progovaraj. Prefekt samo što se nije vratio! GOVORI. MANDIĆ: Ne misliš valjda da će se crna knjiga uništiti sama od sebe. KRSTO BUVA: Drugovi, Baja se zaljubio u Zoru. XV SLIKA U SVOJOJ SOBI, BRANKO POVRJEðEN PALI SVOJE PJESME I ISKIDA LISTOVE IZ SPOMENARA. ULAZI BAJA. BAJA: Imam sa tobom jedan razgovor, ali o tome nikom ni riječi jer ćeš poginuti. BRANKO: Dabogda dobio deset jedinica ako ikome išta kažem. BAJA: Ti najbolje sastavljaš zadatke iz srpskohrvatskog jezika, pa ovaj, bi li ti znao da napipeš jedno pismo koje kao tobož piše jedan momak, jednoj curi koju voli? BRANKO: Pa šta ja znam? A šta on njoj piše? BAJA: Pa ti to treba da znaš. Zamisli naprimjer da si ti taj momak, a ona se zove ...recimo ... recimo ... BRANKO: Kako? BAJA: Šta ja znam? Recimo Zora! BRANKO: Zora mi se sviña. BAJA: Koja Zora?

BRANKO: Ma nikakva brate dopada mi se ime Zora. BAJA: Tako kaži, da ne gineš prav – zdrav. Pisaćeš dakle nekoj Zori, od nekog tamo koji je voli. BRANKO: A kako se zove taj? BAJA: Kako? Pa rekao sam ti već, zamisli da si ti taj zaljubljeni. XVI SLIKA BRANKO, U SVOJOJ SOBI, POD SVETLOM SVIJEĆE PIŠE PISMO. ZAPIŠE NEŠTO NA JEDAN PAPIR, PA ONDA ISCJEPA , BRZO UZIMA DRUGI PAPIR, RAZMIŠLJA, PA KRENE PONOVO DA PIŠE. BRANKO: NAIŠLA SI KAO LAK OBLAČAK, TVOJ ME POGLED ZA TREN OBEZNANI, JESI LI ME SPAZILA IL NISI. LEBDILA SI ISPRED ðAČKE KLUPE. MODRA UNA U PROLJETNE NOĆI, TVOJE MI JE IME ŠAPUTALA. TRAŽIO SAM OSAME I MIRA I GLEDAO JEDNE OČI DRAGE, IZGUBLJENE U DNU NJENOG VIRA. OKO SRCA RASTE BARIKADA, ZAROBLJEN SAM NE MOGU DA DIŠEM, STIH IZNIKNE IZA NJEGA ZORA, JA ZANESEN PRVU PJESMU PIŠEM. Bože, kad bi ona samo znala da sam ja to pisao. XVII SLIKA MANDIĆ II I ZORA KUTIĆ, U ŠKOLSKOM DVORIŠTU. ZORA: Ma lažeš, Zora – bombona, baš je tako kazao? MANDIĆ II: I još Zoro, srce, nebo sunce. ZORA: A kad je on to tebi tako pričao? MANDIĆ II: Smrdonja mi tako o tebi priča svaki dan, ja u spavaonici ležim pokraj njega. ZORA: Ih vrlo važno, a ja volim nekog drugog. Ja zapravo nikog ne volim, jer ja u životu neću nikog ni voljeti. MANDIĆ II: Ali on i u snu priča o tebi. ZORA: Šta, šta kazuj? MANDIĆ II: Pa rekla si da te ne zanima. ZORA: Reci mi, molim te. Evo poljubiću te ako mi kažeš. MANDIĆ II: Stvarno ćeš me poljubiti? ZORA: Hoću, boga mi. MANDIĆ II: Aj me poljubi, pa ću ti reći. ZORA: A ti meni onda nećeš reći?! MANDIĆ II: Ma hoću, vjeruj mi. Ajde evo, i ja ću tebe poljubiti. POLJUBE SE U OBRAZ. ZORA: Ajde, sad mi reci.

MANDIĆ II: Reko ti je Smrdonja da ga čekaš danas u pet u bašti. ZORA ODLAZI, DO MANDIĆA II DOLAZI MANDI Ć I. MANDIĆ I: Biće cirkusa. MANDIĆ II: Zasad sve teče po planu. Valjda ćemo uspjeti sve da uradimo do prefektovog povratka. MANDIĆ I: Crnu knjigu moramo uništiti, jer mi je toliko uzjahala na vrat, pa samo na nju mislim ko Baja na Zoru. Idem ja da obavim svoj zadatak, joj a prefekt samo što nije došao. XVIII SLIKA MANDIĆ I I SMRDONJA, ŠKOLSKO DVORIŠTE. MANDIĆ I: A jeli ti, tako li se zaluñuju lijepe djevojke? SMRDONJA: Kakve djevojke, šta je tebi? MANDIĆ I: Nemoj ti meni kakve?! Zora Kutić već nekoliko puta šalje ti pozdrav i pita za te, a ti ništa?! SMRDONJA: Dabogda umro ako išta od toga znam. To se ti šališ? MANDIĆ I: Zora ti uvijek šalje pozdrave po Baji, a on prasac jedan nikad neće da ti to kaže. SMRDONJA: A što on to meni ne bi kaz'o? MANDIĆ I: Jer se toliko zagledo u nju, pa se boji da Zora tebe ne zavoli, pa onda njega neće htjeti ni pogledati. SMRDONJA: Zakuni se. MANDIĆ I: ðeda mi mog pokojnog. I slušaj, još ću ti nešto kazati ali da dobro čuvaš tajnu. SMRDONJA: Dabogda umro ako išta ... MANDIĆ I: Zora mrzi Baju ko ñavola! SMRDONJA: Baš? MANDIĆ I: Ako hoćeš da joj se još više dopadneš, ti samo obori na Baju drvlje i kamenje. SMRDONJA: Kako? MANDIĆ I: Reci da je glup i ružan i u konjskim godinama. SMRDONJA: Da, da ta ti je dobra. A je li mnogo pitala za mene? MANDIĆ I: Dva me je sata davila i još mi je i šamar udarila kad sam kazao da ti možda i nisi najljepši u našem internatu. SMRDONJA: Lažeš? MANDIĆ I: ðeda mi pokojnog. I slušaj, Zora će te čekati u pet sati u bašti. XIX SLIKA BAJA I MANDIĆI. BAJA: Kad ga ščepam odraću ga ko mačka. MANDIĆ I: A da znaš samo šta on Zori za tebe govori? MANDIĆ II: Pa i ako je od Smrdonje, previše je. BAJA: A kako vi to znate? MANDIĆ I: Cijeli internat priča o tome. MANDIĆ II: Mi smo mislili da i ti već znaš. Baja, Baja oko Zore laja. BAJA: Tako kaže.

MANDIĆ I: Možda je najbolje da se sam uvjeriš. MANDIĆ II: Slušaj, danas u pet, Smrdonja će se naći sa Zorom u bašti. BAJA: U pet veliš. Idem po givikt. BAJA ODLAZI. MANDIĆ I: I ovaj se upecao. Crna knjigo bliži ti se kraj. MANDIĆ II: Ajde, manje priče i dalje u akciju. Prefekt samo što nije došao, a ti se tu raspričao. XX SLIKA ZORA TANKOVIĆ I SMRDONJA, U KLUPI U PARKU. KONVIKTAŠI TO POSMATRAJU. HAMID RUS: Šta li ste sad smislili? MANDIĆ I: Jeste li svi tu? MANDIĆ II: Biće brate trke i cirkusa. ZORA: Šta kažeš, kakav je to Bajin nos? SMRDONJA: Kažem ti, kao velika paprika babura. Pa sve škripi kad se cimne lijevo, desno. ZORA: Otkud ti znaš da škripi? SMRDONJA: To sam do sad sto puta isprobao. Bijem ja njega kao vola u kupusu. BAJA: IZ PRIKRAJKA Kako li samo laže pas, platiće mi za ovo. BRANKO: SREĆAN ZBOG OTKRIĆA DA TO NIJE ZORA KUTIĆ NEGO ZORA TANKOVIĆ, GRLI BAJU, OVAJ NIŠTA NE RAZUME. Samo da te zagrlim, mili moj prijatelju i druže. BAJA: Šta je tebi? O Bože, jel se danas cjeli svjet urotio protiv mene? ZORA: A meni Baja izgleda tako jak. BAJA: IZ PRIKRAJKA Anñele moj. SMRDONJA: On je obična vreća kupusa, pravi jedan svinjski konj. BAJA: IZ PRIKRAJKA Al' će neko biti premlaćen. SMRDONJA: On samo jednom u nedjelji noge pere. Pravi konjski prasac. BAJA: IZ PRIKRAJKA Kako jednom, kad najmanje dvaput. ZORA: Kažu, bogami da on slatka pisma piše djevojčicama. BAJA: IZ PRIKRAJKA Anñele baštenski. SMRDONJA: Možda ti njega voliš? BAJA: IZ PRIKRAJKA Sad ćeš čuti, prasac jedan smrdljivi. ZORA: Baš me briga za njim, koliki je samo kolik Kula, uplašim se kad ga vidim. BAJA ČUVŠI OVO, ISKOČI PRED NJIH DVOJE. BAJA: Ja sam Kula a ti si koza. SMRDONJI Sad ćeš vidjeti svog Boga. ZORA UPLAŠENO POBJEGNE. SMRDONJA: Nije lijepo prisluškivati.

BAJA: E sad ti je došao crni petak, oprosti se sa životom. Znaš li molitvu za pokoj duše. SMRDONJA: Ne znam. Večeras ću je naučiti, Boga mi. BAJA: Večeras ćeš ti biti pokojni. SAD IZLAZI CIJELA GRUPA PRED NJIH. DE – DE – HA: Dolijala hijena. HAMID RUS: Ako ga treba vješati, evo mog opasača. KRSTO: Bolje da ja donesem sjekiru. BAJA: Sjedi tu na zemlju i lijepo odgovaraj pred ovim časnim starinama, kakav je Bajin nos? SMRDONJA: Lijep, vrlo lijep. DE- DE – HA: Kaže se prilično lijep. SMRDONJA: Prilično, vrlo prilično lijep. BAJA: Škripi li? SMRDONJA: Ne škripi. BRANKO: Ponekad samo trubi. BAJA: Koliko puta nedeljno Baja pere noge? SMRDONJA: Sedam puta. MANDIĆ I: U godini. BAJA: Koliko si puta izmlatio Baju? SMRDONJA: Nijednom. BRANKO: Časne starine, hoćemo li ga pustiti ili da ga umlatimo. DE – DE – HA: Prvo ga prilično umlatiti pa ga onda pustiti. XXI SLIKA IZA SVINJCA, PRAVI SE KONAČAN PLAN UNIŠTENJA CRNE KNJIGE. BAJA: Imamo deset ključeva, prefekt se vraća sutra, noćas je naša noć. HAMID RUS: Brate slatki, pet puta si mi draži vako k'o veliki ratnik, nego nako ko veliki osvajač. MANDIĆ I: Zbilja, padne li ti na um. BAJA: Ko? MANDIĆ I: Kako ko, pa Zora? BAJA: Eno joj Smrdonje. Kad se može onako sa njim kikotati i pričati, meni više ne treba. I šta ste se vi tu uvatili prazne priče, slušajte plan. Branko Mandiću ti ćeš se spustiti na ulicu i motriti da se prefekt slučajno ne vrati ranije. Ranko Mandiću, ti ćeš stražariti pred sobičkom Jove Škandala, jer mu može pasti na um da obilazi hodnike. Svi ostali idemo u učionicu gdje ćeš ti De- De – Ha provaliti ormar i onda nastaje slañenje deranjem crne knjige. MANDIĆ I: Nama ostavite bar po jedan list da zamezimo. MANDIĆ II: Ili bar korice. BAJA: Ništa ne brinite. Smrsićemo noćas konce crnoj knjizi, ne zvao se ja Baja Bajazit. XXII SLIKA NOĆ. ULICA ISPRED DOMA, BRANKO MANDIĆ STRAŽARI, ODJEDNOM PRIMJETI JOVU ŠKANDALA, KOJI MU IDE U SUSRET. U TOM TRENUTKU BRANKO MANDIĆ ODLUČI DA IZIGRAVA MJESEČARA. JOVO: Mandiću, šta radiš ti ovdje?

MANDIĆ I, PRAVI SE KAO DA NE ČUJE NIŠTA ISPRUŽENIH RUKU HODA. JOVO: Mandiću, čuješ li, probudi se. MANDIĆ I: Gdje sam ja ovo? JOVO ŠKANDAL: Na ulici. Šta je sa tobom? MANDIĆ I: Ja sam mjesečar. JOVO: E, brate mili svašta se živ čovjek nagleda. Ja sad prvi put vidim mjesečara. MANDIĆ I: Čim je napolju mjesečina, ja vako. JOVO: Pa noćas i nije mjesečina. MANDIĆ I: Bila je. JOVO: Pa kako si izašao napolje, brate mili? MANDIĆ I: Šta ja znam. Oni koji su me gledali pričaju da ja uvijek izañem na krov, pa šetam samom ivicom. JOVO: Škandal. Pa to je strahota. MANDIĆ I: Pa jest, muka je to moj Jovo, teška muka. JOVO: Dobro je da sam se ja večeras malo duže zadržo u varoši, inače ko zna ñe si ti mogo dospjeti. MANDIĆ I: Pravo kažeš, ko zna. JOVO: Sad ću ja tebe lijepo smjestiti u krevet, pa ćeš ti ljiepo zaspati ko golub. MANDIĆ I: Ne mogu ja u krevet, ja moram... JOVO: Šta moraš? MANDIĆ I: Vidi Jovo, svaki mjesečar mora ostati na mjestu gdje se zatekne kad se probudi bar još pola sata. JOVO: Dobro, odo ja malo u obilazak a ti za pola sata u krevet. MANDIĆ I: Stani. I ti moraš ostati. JOVO: A što ja, brate roñeni? MANDIĆ I: Zato što bi ja mogao ponovo zaspati, pa se penjati na krov, pa da ti ne pričam, Bog zna šta bi sa mnom moglo biti. JOVO: Ako tako stvari stoje, ostaću brate roñeni da ti glavu spasim. MANDIĆ I: Hvala ti dobri moj Jovo. XXIII SLIKA NOĆ. KONVIKTAŠI SE SKUPLJAJU. UZBUðENI, POMALO UPLAŠENI ALI I ODLUČNI U SVOJOJ NAMERI. KRSTO BUVA: ŠŠŠŠ!!! BAJA: KRSTI PSSST!!! KRSTO BUVA: POSLIJE ODREðENOG VREMENA ŠŠŠŠŠ!!! BAJA: TIHO I LJUTITO PRESTANI DA ŠIŠTIŠ! KRSTO BUVA: Kako da ne šištim kad ... MANDIĆ II: Kad si se usro, ućutite obojica! DOŠLI SU DO ORMARA, U TOM MOMENTU SPOLJA SE ZAČU HUK SOVE, A CELA GRUPA PREPLAŠENA LEŽE NA POD. NEKO, NEKOG IZGAZI PO GLAVI, STADE NA NOGU, ČUJE SE GOMILA JAUKA, STENJANJA. KRSTO BUVA: Braćo, otkriveni smo.

BRANKO: Ćaća ti je otkriven. De – De – Ha, vadi ključeve. Ostali tišina. DE- DE – HA: ON TRAŽI KLJUČEVE PO DŽEPU, I PRAVI SE KAO DA IH JE ZABORAVIO) Nema. BAJA: Kako nema?! DE-DE-HA: Tako, fino nema, zaboravio. MANDIĆ: Kako glavu nisi zaboravio. BAJA: I šta sad, da li da te ubijemo pa da se razilazimo ili da se razilazimo pa te ubijemo. KREĆE DA GA UDARI. DE-DE- HA: Ej polako, polako šalim se. KRSTO BUVA: ŠŠŠŠ!!! BRANKO: Braćo, tiše ako boga znate, ako nas otkriju ... KRSTO BUVA: ŠŠŠŠŠ!!!! DE- DE- HA, OTKLJUČAVA ORMAR, TRESU MU SE RUKE, KJUČ ISPADA, ALI NA KRAJU USPE DA OTKLJUČA. VADE CRNU KNJIGU, SVI GLEDAJU U NJU SA MRŽNJOM I SA DIVLJENJEM. BAJA: Na lomaču. KONVIKTAŠI, PRVO ISCEPAJU A ZATIM ZAPALE CRNU KNJIGU. BAJA ODALAMI DE-DE-HA IZ SVE SNAGE. BAJA: Ovo ti je za šalu. XXIV SLIKA ZORA KUTIĆ I BRANKO U ŠKOLSKOM DVORIŠTU. ZORA: Pjesniče, i ti si tamo bio?! BRANKO: Ne znam o čemu pričaš. ZORA: Po mrkloj noći. Strašno. Baš ste lafovi. BRANKO: Sve smo se šunjali na prstima ... to jest šunjali su se oni koji su to uradili. ZORA: Znaš pjesniče, sad si mi još miliji. BRANKO: A zašto to? ZORA: Zato što si hrabar. Reci mi iskreno, jel te bar malo bilo strah? BRANKO: Pa malo jest. A li znaš ... ovaj... kad bi me sad neko poljubio bilo bi mi lakše na srcu. ZORA: A ako ti to kome kažeš? BRANKO: Ne boj se, neću nikome. ZORA: Reci Boga mi . BRANKO: Boga mi. ZORA: Reci, majke mi. BRANKO: Majke mi. ZORA: Kaži da Bog da crko. BRANKO: Dabogda. Poljubi me. ZORA: Okreni se malo tamo i zažmiri.POLJUBI GA Nisi žmirio, vidjela sam. BRANKO: Jesam, Boga mi. ZORA: Svi ste vi isti. UVREðENA ODE XXV SLIKA

PREFEKT, SMRDONJA, JOVO ŠKANDAL I KONVIKTAŠI. PREFEKT JE SAZNAO ZA UNIŠTENJE CRNE KNJIGE. PREFEKT: Tako dakle, kriminalci? Šta je ovo? POKAZUJE NA SVEŽANJ KLJUČEVA, OBRAĆA SE DE – DE – HA. DE – DE – HA: Vidi zbilja, nešto kao ključevi, šta li je? PREFEKT: Otkud ti ovo? DE – DE – HA: Pojma nemam, valjda ih je neko ostavio. SMRDONJA: Gospodine upravniče, to je provalna kraña. A za to je zakonom propisana robija. PREFEKT: Jovo, uzmi ove ključeve provjeri koja otvara ormar. Ti si tome vješt. A vi odgovarajte ko je uništio crnu knjigu? SVI ĆUTE. JOVO ŠKANDAL: POŠTO POKUŠA OTVORITI ORMAR. Ni jedan gospodine upravniče, ni zaviriti. PREFEKT: Dok su kod njega nañeni toliki ključevi on je kriv. Nema ti spasa, letjećeš iz konvikta kao kofer. A vi ostali, možda i vas čeka ista sudbina. Za dva dana saopštiću vam odluku a sad mi brišite sa očiju. XXVI SLIKA KONVIKTAŠI SMJEŠTAJU DE – DE – HA U SVINJAC. MANDIĆ I: Pa, sviña li ti se ovaj stan? MANDIĆ II: Ovo je za prvo vrijeme. BRANKO: Ovdje se niko neće sjetiti da te traži. HAMID RUS: O brate slatki, ode nam ti u tuñi svijet. KRSTO BUVA: Kakav tuñi svijet, otkad to svinjac posta tuñi svijet?! DE – DE – HA: Ma samo je bitno da sam blizu vas pa makar i na drvetu. JOVO ŠKANDAL: Nemoj da brineš, ja ću te obnoć obilaziti i čuvati ti strah. I da znate, taman da su svi ključevi mogli da otvore ja ni za jedan ne bi kazo. BRANKO: Ja sam satavio spisak naših primjedbi i odlučio da sve to pošaljem upravnom odboru, jer ovo vako više ne ide. MANDIĆ I: Šta si napisao? MANDIĆ II: Čitaj. JOVO ŠKANDAL: Stavi ono za krañu. Staćemo mu mi na rep, crko dabogda, kriminalac jedan. BRANKO: Sve je ubilježeno i notirano, slušajte. 1. SMJENJIVANJE I OTPUŠTANJE PREFEKTA ZBOG KRAðE 2. POBOLJŠANJE HRANE 3. VRAĆANJE DULETA DABIĆA U KONVIKT HAMID RUS: Brate slatki, 'oće li nam vjerovati? BRANKO: Nek doñu i nek se uvjere. Samo je bitno da njihova posjeta bude nenajavljena. KRSTO BUVA: Samo kad vide one splačine koje nam daju, sve će im biti jasno. NA VRATA SVINJCA NEKO KUCA I ULAZI ZORA TANKOVIĆ DONOSEĆO HRANU DULETU. ZORA TANKOVIĆ: Čula sam sve, pa sam ti donijela da jedeš. DE – DE – HA: Hvala ti. A vi momci, vidimo se.

ONI IZAðU, ALI OSTANU PRISLUŠKIVATI RAZGOVOR IZMEðU DULETA I ZORE. ZORA: Dulence, voliš li ti uopšte krompiriće? DE- DE – HA: PREKO PUNIH USTA. Dabome da volim. ZORA: Probaj ovo mesence. Voliš li ti papriku, Dulikane. DE – DE – HA SAMO ZADOVOLJNO MRMLJA PREKO PUNIH USTA. BAJA: KROZ ZUBE Ih Dulikan, konjikan, to bi mu bolje odgovaralo. KRSTO BUVA: Baš mi je taj Dule nešto izašao iz volje. MANDIĆ I: Mi se zabrinuli za njega, a ono ... MANDIĆ II: Njemu upala kašika u med. XXVII SLIKA TRPEZARIJA U KOVIKTU, VRIJEME JE VEČERE. SMRDONJA: Gospodine upravniče, oni štrajkuju. PREFEKT: Kako štrajkuju? Zašto? Ko im je dozvolio? SMRDONJA: Otkud ja znam? PREFEKT: Kako ne znaš, jesi li ti neki pazitelj? Ti moraš sve da znaš, da ih pratiš, da znaš kako dišu. U TOM MOMENTU U TRPEZARIJU ULAZE TROJICA LJUDI IZ UPRAVNOG ODBORA, OBUČENI U CRNO, DELUJU POMALO ZASRAŠUJUĆE. PREFEKT KAD IH VIDI VIDNO SE UPLAŠI. ONI PRILAZE STOLOVIMA GDJE SU POSTAVLJENI TANJIRI SA HRANOM, TO SU VIŠE SPLAČINE NEGO HRANA, UZIMAJU PAR TANJIRA, PROSIPAJU HRANU NA POD, GLEDAJUĆI U PREFEKTA ZNAČAJNO I HLADNO. ČOVEK IZ UO: POðITE SA NAMA. PREFEKT: Mogu da objasnim ... ČOVJEK IZ UO: Sve je jasno. POðITE SA NAMA. IZLAZE, PRVO PREFEKT A ONDA LJUDI IZ UO. DJECA POSLE NJIHOVOG ODLASKA RADUJU SE, KONAČNO JE DOŠAO KRAJ NJIHOVIM MUKAMA. XXVIII SLIKA U PARKU, ZORA TANKOVIĆ I NEKI NOVI DJEČAK, BRANKO TO SVE POSMATRA. ZORA: Ti pišeš pjesme, je li? DJEČAK: Ma kakvi, ne umijem ti ja to. ZORA: A što lažeš, čitala sam u spomenaru Zore Tanković? DJEČAK: Pa dobro, pišem. ZORA: A hoćeš meni da napišeš onako nešto lijepo, pa fino, pa da bude žalosno kad se čita. Nije valjda da pišeš samo Zori Tanković? DJEČAK: Ti nisi ni tražila. ZORA: Kako da tražim, kad se ti samo igraš po dvorištu, a i ne gledaš ovamo. Ja sam čekala, gledala... DJEČAK: Zaista? ZORA: Evo ti spomenar, hoćeš li? Čekaću te sutra, ovdje u isto vrijeme. Hoćeš doći.

DJEČAK: Hoću. BRANKO, TUŽAN I SUZNIH OČIJU, OKRENE SE I ODE. XXIX SLIKA IZGLED SCENE KAO NA POČETKU, BREŽULJCI I NEBO OSUTO ZVJEZDAMA, MJESEC KAO SRP. BRANKO STOJI SAM I POKUŠAVA GRABLJAMA DA DOHVATI MJESEC. BRANKO: Uteče, prepo se grabalja, a lolo jedna. Uhvatiću te ja. Neš' meni pobjeći? BRANKO ZAKAČI MJESEC, SPUSTI GA BLIŽE, TAKO DA GA MOŽE RUKOM DOHVATITI. POTOM GA UZE U RUKU I OSTA SA NJIM ZANESEN I ZAMIŠLJEN. ZATAMNJENJE. KRAJ