Bora Stankovi

Neista krvRoman, 1910

tampano izdanje i supokroviteljstvo

Izdavako preduzeeDereta

Beograd

ZA IZDAVAAMiroslav Dereta

GLAVNI UREDNIKDijana Dereta

LIKOVNO-GRAFIKA OPREMAIgorkrbiUREDNIK

Jelena PaviLEKTURA I KOREKTURA

Ivanka AndrejeviBeograd 2000.

Izdava/tampa/PlasmanGrafiki atelje DERETA

Vladimira Rolovia 30, 11030 Beogradtel./faks: 011/ 512-221, 512-461

Internet prezentacija: www.dereta.co.yue-mail: office@dereta.co.yu

Knjiara DERETA, Knez Mihailova 46tel: 011/ 627-934

Za vaprimeraktampanog izdanja posetite sajt kue "Dereta"

Internet izdanje supokroviteljstvo

JanusTehnologije, izdavatvo i agencija

Beograd, 16 maj 2001.

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIKZoran Stefanovi

LIKOVNO OBLIKOVANJEMarinko Lugonja

VEBMASTERING I TEHNIKO UREIVANJEMilan Stoji

TEHNIKI ASISTENTINenad Petrovi, Saaekari

O Bori Stankoviu i njegovom delu

Iz knjige: Jovan Dereti, Kratka istorija srpske knjievnosti

Najznaajniji pripovedaovog razdoblja jeste Borisav Stankovi(1876-1927). Po tematici on jenajizrazitiji regionalista meu naim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu jedan odzaetnika nae moderne proze. U svojim pripovetkama, dramama i romanima dao je slikurodnog grada Vranja na prekretnici izmeu turskog vremena i modernog doba, onako kako su toranije uinili J. Ignjatovisa Sent-Andrejom i S. Sremac s Niom. Njegova tematika je socijalnoodreena a u nainu prikazivanja preovlauje unutranja, psiholoka perspektiva. Najveuknjievnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19. u 20. stolee, kada jednuza drugom objavljuje tri knjige pripovedaka, Iz starog jevanelja (1899), Stari dani (1902) iBoji ljudi (1902), i dramu Kotana (1902), a zapoinje rad na romanima Neista krv (1910) iGazda Mladen (1927). Stankovispada u one pisce kod kojih utisci i seanja iz detinjstva imajupresudnu ulogu u knjievnom radu. U vie pripovedaka on je dao poeziju mladosti i nekadanjegivota u rodnom gradu (urev-dan, U vinogradima, Nuka). Slika stvarnosti, svetla, prozrana,poetina, pomuena je u drugim delima otkrivanjem drutvenih sukoba i duevnih potresa.Stankoviev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idilian i beskonfliktan. Sukobi sustalni i raznovrsni, izmeu starog i novog, kolenovia i skorojevia, bogatih i siromanih,pojedinca i drutva. U sreditu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Teite jeprikazivanja na psihikim lomovima i unutranjim potresima, ali se pri tome nikada ne gubi izvida dublja socioloka zasnovanost likova i situacija. Sudbina Stankovievih junaka odigrava seu trouglu sila kojeine novac, moral i eros. Drutveni moral sredine te materijalni interes iprestiporodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, nameu mu svoja ogranienja izabrane na toj taki poinje individualna drama bezmalo svih Stankovievih junaka. U viepripovedaka Stankovije prikazao osujeenu ljubav usled togato mladii devojka pripadajuraznim staleima (Stari dani, U noi, Oni, Stanoja, Uvela rua). Meu njima je najlepa Uvelarua, lirska, elegina pripovetka, napisana u prvom i drugom licu, u stvari mali lirski roman.Ljubavna pria, kao i u Disovim pesmama, pripada davnim danima, sva je u znaku mladosti,lepote, sveine letnjih veeri i opojnih mirisa orijentalnih bata. Ona oivljava u seanju, utrenucima kada od svega toga nita vie nije ostalo.

Stankoviotkriva svet ponienih i uvreenih.itava njegova zbirka Boji ljudi, sastavljena odkratkih pripovedaka i crtica, posveena je onima koji su odbaeni od drutva, prosjacima iporemeenim, od kojih svakoivi u nekom svom nestvarnom svetu. Vie nego i jedan drugi napisac Stankovise bavio sudbinomene.ena je glavna junakinja u njegovim najboljim delima,u pripovetkama Uvela rua i Pokojnikovaena, u drami Kotana i romanu Neista krv. UPokojnikovojeni junakinja se nemono batrga u mrei patrijarhalnih obiaja. Ona je obezlienado anonimnosti: najpre sestra svoje brae, zatimena svog mua a posle mueve smrti njegovaudovica, pokojnikovaena, uvek pred strogim ispitivakim pogledom rodbine i sveta, kao predoima sudija. Istinska ljubav stalno se potiskuje i na kraju sasvim odbacuje. Jedina odluka kojuje Anica samostalno donelaivotu bila je uperena protiv nje same: odbila je rukuoveka koga jeoduvek volela i pola za nevoljenog. Kotana je najznaajnija od tri Stankovieve drame (drugedve, Taana i Jova, nastale su dramatizacijom pripovedaka). To je "komad iz vranjskogivotas pevanjem". Polazei od tradicionalne sheme ovoganra, Stankovije napisao potresnu dramu

traginih ljudskih sudbina. Dve velike teme njegovog sveta, tuga za prohujalom mladou, "alza mladost" iulna opsesijaenskom lepotom, sublimirane su ovde u treoj, u temi pesme.Narodne pesme koje peva Kotana nose u sebienju za lepotom, u njima jeivot slobodan odsvih stega, pun radosti i pustolovine, one su utoite od sivila prozaine svakodnevnice. Sve sulinosti ispunjene tomenjom, pesma u ovoj drami predstavlja svojevrsnu kolektivnu opsesiju,slinu opsesiji erosom u drugim njegovim delima, naroito u romanu Neista krv.

Taj roman donosi sumu Stankovievog pripovedakog iskustva i njegovog poznavanjaoveka isveta. Zasnovana kao drutvena hronika rodnog grada, Neista krv prerasla je u izrazit romanlinosti, psiholoki utemeljen, a da pri tome nije izgubila bitnih obeleja drutvenog romana. Toje, moda, jedinstven sluaj u naoj knjievnosti da je postignut pun sklad izmeu socioloke ipsiholoke motivacije. Lik neobine lepotice Sofke, kao i likovi drugih junaka romana, meukojima se izdvaja snana linost gazda Marka, Sofkina svekra, osvetljeni su iznutra, psiholokiili,ak, psihoanalitiki, frojdovski, ali sveto se s njima dogaa motivisano je sociolokiminjenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju raznim staleima, sukobom izmeu starogi novog, izmeu starih bogataa,orbadija, koji beskrupuloznu borbu za samoodranjeprikrivaju gospodskim ponaanjem, i novih bogataa, obino seljaka koji se sputaju u grad,nosei u sebi sveu krv, neistroenu energiju i ruilaku agresivnost. Drugi Stankoviev roman,nedovreni i posthumno objavljeni Gazda Mladen, jeste povest o sudbinioveka koji je postaodobrovoljnartva dunosti; prosperitetu porodice on jertvovao sve, pa i voljenuenu.Umetniki je ostvaren drukijim postupkom od Neiste krvi. Sve je u njemu saeto, usmereno naono to je glavno, nema epizoda ni digresija, iskaz je najee lapidaran, skoro epigramatian,reenice ponekad lie na formule. Gazda Mladen deluje, pre svega, celinom, a Neista krv iobiljem dramatinih situacija, u kojima izvesni detalji esto prerastaju u vieznane simbole. Uoba ta romana i uitavom svom nevelikom opusu Stankovije stvaralac neobine, elementarnesnage, koji je s velikom mukom nalazio jeziki izraz. Pod navalom oseanja i slika kao da mu sepero povija, reenica se zaplie i posre, glas mu postaje zagrcnut, mucav, ali to je "mucavostgenija" koji je vie od drugih naih pisaca proniknuo u ponorne dubine ljudskog bia.

Bora Stankovi

Neista krv

I

Vie se znalo i prialo o njenimukundedama i pramdedama, nego o njima samim: o ocu joj,materi, paak i o njoj - Sofki.

Njihova je kua bila stara. Izgleda, da otkada je varopoela postojati, da je i ta njihova kuavetada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizila. Oduvek same bi vladike, prilikom velikihpraznika, posle slube, prvo kod njih dolazili naestitanje, pa tek onda ili u druge kue, takoe

stare iuvene. U crkvi imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora ajednako, i danju i nou, sa zapaljenim kandilima.

Ne zna se koji je od predaka basamu kuu podigao, ali se znalo da su odvajkada bili takobogati. I tek za hadi-Trifuna, od koga se oni poeli i hadijama zvati, znalo se da je on prviimao smelosti da, posle svoga hadiluka, sve to bogatstvo, koje je dotada lealo skriveno inagomilano po podrumima, ambarima italama, iznese, rasporedi i uzdigne, da bi mogao "svetda gleda". Sazidao je kapiju na svod i jaku kao grad. Gornji sprat kue podigao, okreio ga iiarao rezbarijama. Sobe je raskono iskitio najskupocenijimilimima, i starim i skupim slikamaiz Pei, Svete Gore i Rila; po rafovima poreao srebrne sahane i zlatne zarfove. Dole, do kapije,utvrdio binjektaod mramora, sa koga je uzjahivao na svojeuvene konje. A on uvek, kako sepamtilo, i leti i zimi, ogrnut biourkom, sa silavom, pitoljima i jataganima i u tekim jakimizmama do kolena. Otada Turin, zaptija, nije smeo pored kue proi, jomanje da zastane.Cele noi ispred kapije morao je da gori fenjer i po tri i etiri nona straara da dremaju, jer jeon, taj Sofkin pramded, hadi-Trifun, trgujui po najveim gradovima i meajui se sanajvienijim ljudima, mogao, usled toga poznanstva, a najvie zbog svoga bogatstva, ne samozaptije, kajmakame, nego i same pae da menja i u "surgun" daalje. Za svaki narodni posao,bilo za kakvu novukolu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podii, opraviti; ili, jogore i opasnije, ako bi trebalo kakvoga krvnika, nasilnika smeniti, znalo se da se za to mora knjemu doi. I tada bi se gore, u onoj nametenoj sobi, videlo kako prvi ljudi iz varoi celu nopresede dogovarajui se, a naposletku uvek njemu ostavljaju da to izvri, kako on hoe i nae zadobro. On bi to brzo izvravao. Mitom,ime se najvie i uspevalo, a ako ni to ne, ondaak ikurumom, i to odoveka tue vere, kakvog Arnautina, kaaka. Ali zato je onda moralo zlatnokandilo njihove kue pred raspeem u crkvi jednako da gori, a onaj sto, odmah do vladiinog,samo njihov da je, i niko sem njih ne sme u nj da ue i odstoji slubu. Sirotinji i ljudima pozatvorima, za vreme Uskrsa, Boia ili slave, tri dana moralo se slati jelo i pie.

Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuu nego i za celu porodicu.ivijama, slugama saivluka iz Rataja i vodeniarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva.ak je neke, prialose, i ubijao. Za sve vreme dok bi on putovao po Turskoj, po trgovini, a obino bi se celog letatamo bavio - on bi se ovamo po rodbini jednako pominjao i njime se zastraivalo. Osobitoudovice,iji sinovi tekto nastali, pa mesto da preduzmu i ponu voditi brigu o kui, da zameneoca, domaina, a oni poeli troiti i rasipati - osobito su one te svoje sinove jednako njime,"batom svojim", kako su ga svi u rodbini zvali, zastraivale i pretile im:

- Hajde, hajde, znati, doie on. Jue sam bila tamo i rekoe mi: tekto se nije vratio s puta. Ineu ja vie da drhtim i da strepim pred njim zbog tebe; neu vie da laem i da te krijem. Neui ne mogu, kad odem do njega, a on da se na mene iskolauje: "ta ti, mori, krijeonogatvoga?... Zar ja ne znam i neujemta on radi, gde se lunja i koliko troi. Glavuu mu kaovrapcu otkinuti! Ni ti ni on niti iko od vas na oi da mi ne izaete." I, eto, zato neu i ne moguda te krijem, da posle on mene tako grdi. I sveu da mu kaem,im doe, videeti! -zavravale su.

I to je pomagalo, zastraivalo, jer znalo setaeka toga. I zaista, im bi on doao s puta, odmahbi se cela rodbina sticala:ene, tetke, strine. Muevi kao da nisu smeli prvog dana preda nj, aznali su dae on,ta bi za njih imao, preko tih njihovihena poruiti im i narediti.

Svaka bi odlazila gore, na gornji sprat, i na onaj doksat, gde bi on obino sedeo. Ponizno, sastrahom, ne smejui od veliine - jer takav im je veliki i straan izgledao - ni da ga pogledaju,pozdravljale bi ga:

- Doe li, bato?

- Dooh! - Kratko, sa dosadom,ulo bi se kako on odgovara.

A vekada bi koju naroito po imenu pozvao gore k sebi, ona bi premirala. Znalo se da onnikoju, kad po imenu zove, ne zove za kakvo dobro. Sigurno munjen neto skrivio. Ili novacto je uzajmio od njega za radnju nije vratio; ili nije ga ni uloio u radnju, vega slagao i zaneto drugo potroio. Ali, i pored sve te njegove strogosti, opet i najsirotija i najudaljenija urodbini nije bila zaboravljena, jer je svakoj donosio sa tih putovanja kakav poklon i svaku maime obradovao.

Mnogo nije govorio nikada. Alito bi rekao to je bilo reeno. I tada se pamtile i upotrebljavalenjegove rei i izreke. "Eh, tako je to i to,to rekao pokojni hadi-Trifun". I kada ne bi bio naputu, on bi jednako sedeo kod kue: leti gore na doksatu - a zimi dole, u onoj velikojirokojsobi. Ceo bi dan tamo samo sedeo, puio, pio kafu i nareivao.

Ali pored svega,to je uvek moralo da bude kako bi on hteo, ipak sa sinom, jedincem, nikakonije mogao da izae na kraj. Keri je veudao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom koji muse rodio dockan, kada je on vebio ostareo, kada se veniko nije ni nadao dae imati dece a jomanje sina, naslednika - on je dakle bio poslednje dete, "istrie" - kada je ovaj odrastao, nikakosa njime nije mogao da se slae. On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A kozna zato? - mislio je starac. Da li to ve, onako star, nije vie mogao ii po trgovini, te, valjda,ne donosei i ne zaraujui vie, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najvie jedilo starca,sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jaao. Sigurno je to bila ona,mati, jer zna on, da, dok nije sina rodila, ona seiva nijeula. Istina, ni tada, sa sinom, nijesmela da mu se na oigled protivi, ne izvrito bi joj naredio, ali oseao je on kako je ipak onanekako drukija. Izgleda kao da, dosadivi joj se naposletku taj veiti strah, trepet od njega,manula ga i ostavila da i dalje nareuje, zapoveda i grdi sluge iivije, a ona se sva okrenulasinu i jednako samo njega pazi. Sa sinom je izlazila i ila po rodbini, kod keri, i onda, sviskupa, ili bi poivlucima, slavama, saborima i po ostaloj rodbini. I sve, i sestre i mati, utrkivalese kojaeto vie da mu ugodi.to god bi uradio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti dabi on mogao, ilito bi i uinio, da je to neto runo i nevaljalo. A starac, vie ljubomoran, a ividei kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve vie nean negoto treba, jednakose na sina durio. Nije mogao da ga gleda, kako je govorio. A da i njega kao i druge bije, nijemogao, jer ga je i on mnogo voleo. Istina, to nikada nije kazao;ak, kada bi se ovaj i razboleo,starac nije hteo da sie, da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i ivije, digneruku - to nije mogao.

A jokada je sin poeo jednako samo sa Turcima i begovima da se drui, s njima da pije, paaki u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da aikuje, starac se poeoobezumljivati.

- Ako mu je do toga - besneo je - zna i za to hadi- -Trifun. I on je nekada bio mlad. Ali onda,eto muivluci i u njima seljanke,ivike. Ato u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, potopoetiri njih samo jednog mua imaju, to im je vrela i meka krv. Piju oneoveka! I zato -objanjavao je starac - i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; vieensko nego muko. Izato on ne moe ni da ga gleda, nitie ga pogledati!

A kada bi, i posle tolikih grdnja i psovki,uo kako je opet sa nekim begovima negde nainiokakav lom iudo, i u zoru kui doao - on tada ne bi zvao njega, sina, venju, mater.

-u li za onoga?

Ona, mada jeula za to, ipak bi seinila neveta.

-ta?

- Kakota? - planuo bi starac i vebi poeo izuvati cipele kojimae je gaati - kako nita nisiula? Gde si?ivili? Kako nita? Zar ja,to ne silazim dole, pa mislinita i neujem i nevidim? Koje doba bee jutros kada on doe? A?

- Ama koje doba? - iuavala bi se ona uporno. - Dete rano doe, lee, i eno ga jospava.

On vene bi mogao da izdri. Cipelom iliibukom bacio bi se za njom:

- 'Ajd, bar i tebe da ne gledam! - I od jeda zavaljivao bi se na jastuk. Ne toliko tada ljut i besanna njega, sina, koliko na nju, na tu njenu tobotoliku ljubav prema njemu, te zato,to ga bajagitoliko voli, jednako lae za nj i ovoliko ga uporno brani, kao da ga samo ona voli, kao da jesamo njen sin, i samo mu ona dobroeli.

A zna kada je noas doao.uo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a ona, mati, odmah izkue istrala; sigurno nije nikako ni spavala,ekajui ga.ak nije dala momku, koji je kao uveknaoruan iza kapije spavao, da kapiju otvori, veodbijajui ga od kapije, rekla:

- Nemoj ti. Ti kada otvara, mnogo lupa, i probudionoga tamo gore, staroga.

A meutim, on, stari, zna da nije zbog togato njegaali, da bi se on tom lupom probudio,uznemirio, rasterao mu se san; nego zbog toga da ne biuo kako njen sin u zoru i u nedobadolazi.

I veito u toj kao svai, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro.ak, kao u inat njima, anajvie svojojeni, kada se razboleo, nije hteo da kae, da se potui, vejednako leao gore, nadoksatu od kue, i samo optio sa slugama, te ga tako jednog dana tamo zatekli i mrtvog.

I otada od smrti hadi-Trifunove, u njihovoj kui znalo se samo za onajivot, izobilan, uvuen ipun raskoi, sa lepim enama i raskonim odelima, a joraskonijim jelima i slatkiima. Jednafurundica, koja bi samo za njihovu kuu pekla, mogla je od njih da se izdrava, toliko se mesiloi peklo. I nikad se iz njihove kue nijeula, kao iz ostalog komiluka, svaa, boj, ili piska dece.

ak se niko nije mogao pohvaliti da je mogaouti da se kod njih kakva runa reizgovorilaglasno. Ito je bivalo svae, nesuglasice, pa i smrtnih sluajeva, sve se to svravalo u tiini.Jednako se gledalo da seivito tie, lepe i uto veem izobilju: da su sobe jednako okiene ito toplije, ututkanije nametene; da po kui, po dvorituute mekeenske haljine; da se viajulica bela, nena, ouvana i negovana. Oko kue jednako se dokupljivali susedni placevi iambarevi.tale,to su bile isprva odmah do kue, sve su se dalje iza kue pomicale u krajeve,da se prilikom donoenja hrane,ita, ne bi remetio kuni mir i rasko. A oko kue se opet batajednako proirivala, punila najlepim i najboljim drveem:amdudima, trenjama i vinjama, iraznovrsnim kalemljenim skupocenim ruama, a osobito niskim jabukama do zemlje sa nenimplodovima, koje su samo po nekoliko zrna godinje raale.

enske su imale samo da seto lepe nose, kite, i da znajuto vie stranih jela da gotove, itotee, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je jedino glavno dato vie svoju lepotu isnagu neguju, da suto belje,to strasnije. I ciljivota da im je taj: kojae od njih, jednakonegujui se i ulepavajui, moi svojom silnom lepotom sve ostale enske iza sebe baciti, a svemuke po kui - ne gledajui na rod, ni doba - osvojiti i zaluditi.

Tako i muki; i oni suiveli nekim "njihovimivotom". Nigde ih nije bilo. Mada im je magazabila gore, u glavnojariji, i u njoj se uveliko drala so i konoplja, ona je vie sluila zaobraunavanje saivijama i davanje pod zakup zemlje nego za trgovinu. Pa i u toj magazinikad niko od njih nije bio, veuvek njihov glavni momak. Jomanje ih je bilo naivlucima ivinogradima. Jedinoto su odlazili uivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se ilo vieetnje radi.Taj ivluk bio je na pukomet daleko iovek se mogao, naroito leti i s jeseni, tako tiho i sveeodmarati u njemu. Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okruen svudazidovima i redovima visokih topola koje su veitoutale uspavljujui. Za tajivluk, naroito zatu kulu, tolike su prie i bajke bile vezivane i govorene. I jedino na tomivlukuto bi se ko odnjihovih mukih mogao videti, a inae nigde, jer i njihov se savivot sastojao samo uraskonom noenju odela i neprekidnom trudu da seto dueivi. Zato ih uvek i bilo pookolnim banjama, gde su se oporavljali od neurednaivota, da bi se posle mogli prilikom prvegozbe, slave, veere,to vie najesti i napiti. Kad bi poela da se pribliava slava njihove kue,Svetiuric, onda na dve nedelje unapred nastalo bi spremanje. Videlo bi se kako iz celerodbine, a obino sirotije tetke i strine, dolaze, da tu i spavaju, da bi mogle jednako raditi,pomaui da seto vie namesi, spremi i udesi. Po tri puta bi se neki kolai mesili, koji ne biispali kaoto treba. O pranju, ribanju, nametanju i kienju soba po nekoliko bi se danadogovaralo. Odelo, poev od najmanjeg deteta pa do najstarijeg, sve bi se iznova krojilo.ak bise prepravljalo odelo i slugama, naroito slukinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i toveinom iz njihovihivluka. Njima bi se tada davale, ne stare haljine, vesamo tek nekolikoputa noene, koje su ili bojom ili krojem izile iz nonje. Sve se to unapred spremalo i znalotasve mora biti, samo da je na dan slave sve onako kaoto treba, jer se znalo da kod njih mora bitinajlepe, te da se gosti, kad dou, moraju zaprepaivati, i da se posle poitave mesece pria ijednako odrava: prvo, onaj uzvik meenskim svetom: "Ao,to kod hadi-Trifunovih bee naslavi!" - a drugo, meu mukima poariji, kako, kao uvek, posle slave produilo se veselje ipie u onom ivluku u Donjem Vranju. I tamo, zatvoreni, u drutvuuvenih Grka, Cincara iprvih begova, Turaka, koje zbog vere nisu mogli primati kod kue, pravili itav lom. Dovodilioeke iz Skoplja, metere, zurlae iz Masurice, i Ciganke, i to ne prave, ove iz varoi, izciganske male, nego takozvaneorgovke, naseljene po okolnim velikim selima i hanovima na

drumu, a uvene sa svojih krtih, toplih tela i razbludnih oiju. I onda bi otuda, izivluka, gde subili zatvoreni sa sviraima koje nameste u drugu sobu, da ne bi mogli gledati ta oni rade, ponekoliko dana dopirao ovamo u varopucanj puaka i videlo se bacanje raketli. Posle, u potaji, upoverenju, prialo bi se kako je k njima jedne noi bila dolauvena Saveta koja nije bilaobina, svakidanja, za novacenska. Ona je bila bogata, sa grdnim imanjemto joj je muostavio. I za nju bi se onda prialo kako je istina kriom, i ona tada kod njih bila i sa njimabanila i pila. I zatim, kako se to celo veselje posle slave svravalo stranom kockom na kojojsu, po obiaju, oni, njini muki, kao domaini, sveta i obiaja radi, poitave njive i vinogradegubili.

I u tome je bio jediniivot tih njihovih mukih, jer ceo ostaliivot,ivot na ulici, po komilukuiariji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve vie trudilida budeto dalje od njih. Jednako su se upinjali da sa tom svojom kuom, imanjima iivlucimabudu od cele varoi izdvojeniji i udaljeniji. I bau tom upinjanju da se od svih izdvoje, izgledada su nalazili svu drasvogaivota. A da bi u tometo vie uspeli, gledali su da se u svimasitnicama od ostaloga sveta razlikuju. Tako, u jelima, koja kod njih nisu nikada smela, kao kodostalih, biti jako zapravana, masna, preljuta, veuvek blaga, slatka i prena samo na maslu;nikako svinjskom mau, poto je to teko za stomak; pa onda, u nainu govora, jer usledjednakog druenja sa Grcima, Cincarima i Turcima, svi su, pokraj stranog mekog izgovora,zavravali reenice sa naroitim dodacima, kao "dan'm" ili "datim". A po nonji, oblaenju,najvie su se poznavali. Niko od njih nije poneo duboke cipele iliizme veuvek plitke,lakovane.akire, istina, i njine su bileiroke,ohane, koje su im ostrag u borama teko padale,ali nogavice nikad nisu bile dugake, jomanjeiroke i ispunjene gajtanima, veuske, kratke,da bi im seto vie videle belearape. Brojanice koje su nosili nisu bile kao ostale, ak ni kaohadijske, sa krstom, vesitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugake, ipak moglesve uaku da skupe. I u brijanju iianju kose izdvajali su se. Kao godto su svi imali isti izrazlica, veito uzak, suv, tako su isto svi bili i sa jednako kratkim, potkresivanim brkovima koji imnikada nisu prelazili iza krajeva usta.

A opet, da ih ne bi svet sasvim zaboravio, redovno su se pojavljivali na saborima isveanostima. Slali su bogate priloge za zidanjekola i crkava. I zato uvek, pri izboru patronatanad crkvom, nad kakvim optim dobrom, biran je i po jedanlan iz njihove kue, i to ne tolikozbog njihovog uea i rada, koliko zbog tih poklona i priloga. A i bojali se da ih ne uvrede, jerse znalo da kad sluajno, i u najmanjem kakvom optem poslu, ne bi ko od njih bio izabran, dabi se ta nepanja primila ovamo od njih ne sa ogorenou nego s uvreenom ravnodunou:"Pa zna se da se nema komeiniti ni pomagati".

I valjda zbog toga spoljnog, neblagodarnog sveta, od koga su se oni toliko odvajali, beali, alikojega su se toliko isto i bojali, jer je, usled zavisti, taj svet uvek gotov da se podsmene, siti izazloraduje - znalo se: da oni, oduvek,to god bi se desilo u njinoj rodbini, sve briljivo kriju itaje. Najvee svae prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u tajnosti su seuvale. Nita se nije smelo doznati, nita videti. I znalo se kako bi tada svaki od njih, ne verujuisamom sebi, kad bamora da izlazi uariju, pre izlaska prvo morao ii na ogledalo da seogleda i vidi da mu se sluajno po licu i oimato ne poznaje.

A, meutim, toliko je imalo da seuje, vidi i pria! Naroito u poslednje vreme, otkada je

poela deoba, otkada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima svoju kuu i sve u njoj, kaoto je uglavnoj njihovoj.

Sama Sofka uvek se sa jezom i strahom seala togato je, ili jokao i dete, od svoje babe,matere i ostalih tetaka i strina mogla da nauje, kad su one bile nasamo i mislile da ih niko neeuti, jomanje se bojale dae to Sofka, onako mala, razumeti, a kamoli upamtiti; ili,to je isama, kad je odrasla, svojim oima videla.

Veza prambabu joj, zauvenu Conu, ne samo po varoi, nego i po okolnim varoima znalo se iprialo.uvena je bila sa svoje raskoi i "saltanatluka". Poto je ostala udovica, nikako se nijeudavala. Pola varoi neenjeno ostalo, nadajui se dae se preudati ma za koga od njih, kad veostari i malo popusti lepotom. Ali ona nikoga nije gledala, nego jednako vodila i predstavljalakuu kao pravo muko. Kada bi izlazila i odlazila naivluke, da nadgleda imanja, ila bi nakonju. Sluge, s obe strane drei ruke na sapima, pratile su je. Ne samo da je puila, veiorujem rukovala. A i sam hod, stas, naroito oble joj i visoke obrve i ovalno i malo duguljastolice, izdvajalo je od ostalihena.

Ali zato nije ni umrla kao ostaleenske. Jednako, ne proputaju nijedan praznik, odlazila je ucrkvu da tamo, u stolu njihove kue, odmah ispod vladiinog stola, celu boju slubu odstoji. Uto vreme doao neki nov uitelj, Nikola,uven sa svoga pevanja i nesravnjenog glasa. U njegase ona tu, u crkvi, sluajui njegovo pevanje, naposletku i zagledala.

Ko zna kako se upoznali, kako i gde sastajali. Tek se poelo primeivati kako,im bi on izpevnice spazio da je ona u svome stolu, odmah bi onda njegovo pevanje toliko postajalozanosno, toliko bi on u svoj glas poeo da unosi, ne, kaoto dolikuje molitvi, svetoj rei pesme,pobonog, visokog i suvog, nego toliko neega svetskoga i strasnoga, da bi svi bivali potreseni iuzrujani.akulo bi se kako i sam vladika, kada bi mu posle pevanja prilazio ruci za blagoslov,blagosiljajui ga, govori:

- Aferim, sinko! Aferim, Nikolo! Ali mnogo, sinko, svetovno, mnogo silan iudan glas!

Ali isto onako kako je umela da sauva od sveta te svoje veze sa njim, tu ljubav, gotovozadocnelu za njene godine, ali ne i za njenu lepotu i sveinu, isto je tako znala, kada se to hteloda obelodani poroajem, sve da zataji. Kratko i mirno sa sobom je svrila. Jednoga dana nali jeu kupatilu mrtvu, sa preseenim ilama.

Pauveni deda Sofkin, Kavarola. Mesto da on, kao stariji, jednako sedi kod kue, poto je mlaibrat bio veito boleljiv, i mada se bio oenio prvom lepoticom iz Skoplja, iz neke upola grkefamilije, ipak on, jedva izdravi nekoliko meseci branogaivota, produi tobosvojaputovanja po varoima, a u stvari svoj stari raspusnikiivot saoecima, Cigankama i drugimjavnim svetom.ena njegova morala je sama kod kue da sedi i tog svog devera da dvori,neguje,uva i jednako da je s njime. Na saborima, slavama sa njime morala je da se pojavljuje. Iko zna kada, kako, te izgleda da je s njime poela greiti.

I jedino taj njen greh sa umobolnim deverom mogao je da objasni posle onoliko trpljenje ipodnoenje od mua, Kavarole. On, sigurno osetivi taj njen greh, kad bi doao kui toliko bi

besneo,inio uda, pokore.

Dolazio bi kui zajedno sa javnimenskinjem. Tu bi produavao, a ona bi sama morala da ihdvori, slui. I tada bi sluge brata, veonesveslog od straha, kriom iznosili i sklanjali ukomiluk, da ga ne bi zaklao. ena bi ostala da sama prostire postelju, paak dotle je ilo da injega, i teenske, zajedno, pokriva. Nije la.ivi ljudi joto priaju i kunu se. Naskoroenaumrla, brat u manastiru, svetom ocu Prohoru, umobolan svrio. A on opet otiao na ta svojaputovanja i lutanja. Keri, s pomou strieva i rodbine, mesto njega vodile kuu. A i on sammorao vie puta u godini da dolazi, da ne bi sve to palo u oi i sve se saznalo.

Ali nije ostajalo samo na tome. Produavajui i dalje terevenke, Kavarola pod starost, poto jeudao keri, na sramotu svih, ponovo se oenio. Uveo je devojku. I kao u neki inat, kao da se prviputeni, tako veliku i sjajnu svadbu pravio. Uzeo je, istina, malo stariju, zaostalu, aliuvenu sasvoje raskone lepote. I ona opet bila neka Grkinja, iz grke familije koja je bila u samoj varoi,odmah ispod crkve. Ona toj familiji nije bila ni ker, ni sestra, veneka dalja roaka. I ko znazato je, vekao velika, zaostala devojka, tu dovedena. Sa njome imao samo jedno dete, sina,koji se prvi poeo da nosi a-la franga. Sama ona i sva njena raskona lepota izgleda da je bila itrajala samo do venanja, svadbe, a posle odmah usahla, sparuila se. I otuda posle, da bi i daljesauvala tu svoju sparukanu lepotu, ceoivot provela u leenju, negovanju, kupanju i prenjutela... Pamti se da iz amama gotovo nije izbijala.

Pa onda Sofkinog dede roena sestra "al'k Naza", kako su je zvali. Tri puta je beala kaodevojka. Tri puta se i turila. Gotovo jedanivluk otiao otkupljujui je i dovodei natrag. Iposle, da se sve to sakrije, udali je za jednog njihovog slugu, kome gore, gotovo na kraj varoi,kupili kuicu i dali mu nekoliko njiva i vinograda, da bi mogliiveti. I ona, kada ostarela,nikada ovamo vie nije dolazila. Jedino bi dola na "proku", uoi velikog posta, kada bi poobiaju cela porodica morala da doe i ite oprotaja, da se meu sobom ljube i mire. A opet tajnjen mu, nekadanji sluga, "tetin njihov", kako se sam zvao, iz kue im nikako nije izbijao.Ponosio seto im je rod,to moe i on sa njima za sofrom da jede i pije. A svima je bioneugodan, svi su ga nerado gledali, neto je sa njima sedeo, negoto ih je podseao i bioivisvedok onoga ta je bilo...

I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko raanje dece sa otvorenimranama, umiranje u najboljim godinama, veito dolaenjeuvenih eima, lekara, babica, tolikobajanje, posipanje raznim vodama, voenje kod vraara po razvalinama, po zapisima i drugimlekovitim mestima po okolini!...

Sofki i sada, kad god bi se setila ludog tetina Riste, meso bi nekom odurnou zaigralo. Sea seda zbog toga kao devojica nikada nije volela ii k njima, jomanje, kao kod drugih, pa dva i tridana tamo ostati.

Ne zna se bazato je poludeo. Posle bolesti, u kojoj je bio sav uzet, uobrazivi da ga je, zavreme te njegove duge bolesti,ena varala sa najstarijim kalfom iz radnje, poeo da pije. Ondaje i poludeo. Drali su ga i hranili vezanog, gore, na gornjem spratu. I kad god bi Sofka saostalom decom htela iz radoznalosti da ode gore i vidi ga, pa penjui se na stepenice poeli davire kroz reetke od ograde na doksatu ispred njegove sobe, on primetivi ih, go, samo u gaama

i koulji, visok, bled, poeo bi k njima da podskakuje i vie:

- Oh, Marija kurva!

I vezanih nogu, u belim, novimarapama, jednako podskakujui, nastavljao bi:

- Oh, oh!... kurva Marija!...

Tetka, uvi, brzo bi istrala. Njih, decu, odjurila bi, a njega silom uvukla natrag u njegovusobu. Nou bi bilo jogore. Sofka, pokrivena jorganom sa ostalom decom, koja, naviknuta,odavno bi zaspala, ne bi nikako mogla da zaspi, jer bi jednako dopiralo do nje odozgo, kroztavanicu, njegovo pocupkivanje. Pa tek, kada bi tetka otila da ga lei! Sofka nije tano znala uemu je bilo to leenje, samo bi se onda jasnoulo njegovo jaukanje i vriskanje:

- Vodice, mori! Vodice, vetice! Umreh za slatku vodu! Auh!

I uasan krik,um, odupiranje, vezivanje za krevet. I onda tetkino dolaenje otuda, njenazamorenost, malaksalost. I raskomoavajui se u svojoj postelji da legne, ono njeno krtenje iuzdisanje i molenje:

- Uzimaj, Gospode! Osloboavaj, Gospode!

II

Zato Sofka nikada nije volela da o tim svojim precima misli, jer je znala da bi uvek tada po tri ivie dana,isto kao krijui se od same sebe, ila po kui bolesna.

Svoga roenog dedu i babu jedva kao kroza san pamti. Babin lik uvek joj je malo jasniji. Veitoje sedela dole u sobi i to uvek leima poduprta o zidove kupatila, kao da je i leti htela da ih grejei pari.iljasta nosa,iljaste brade, ali zaudo visokaela i krupnih, tako dubokih i tajanstvenihoiju, sa jasno izvedenim do na krajela dugakim obrvama i gustim kao sen trepavicama.toje nagore, ona je svome muu, Sofkinom dedi, padala kao neka roaka, istina ne po krvi, po ocui materi, ali po nekom stricu. Grdan je novac morao da da, dok se venali. I posle, kao zatotose tako blizak rod uzeli govorilo se da je ona uvek bila povezane glave koja ju je otada jednakobolela, i od koje se je ona jednako leila, a najvie ljutom, prepeenom rakijom. Deda je zvaosvojom "majicom" i gotovo je na rukama nosio.

A dedu pamti samo po jednom. im Sofka poodrasla, umela sama da jede i sedi za sofrom, on,deda, naredio da i ispred nje na sofri, kao i pred njim i pred ostalimlanovima porodice, stojinapunjen satljik vina. Samo ga po tom pamti, a vie nita. A posle su joj priali: kako - kadSofkin otac odrastao i, kaoto je red i kao to dolikuje kui toliko bogatoj, otiao, pored Soluna,ak u Carigrad, da to vie putuje i ui - taj njen deda i baba tada nikako nisu bili kod kue.Ostavljajui momku Tonetu magazu gore u ariji a kuu Magdi, slukinji, koju su jodetetomuzeli i lepo je udomili, jednako su bili naivlucima. Tamo se hranili odivija, da bi se samomogaoto vie Sofkinom ocu, efendi-Miti, novac daalje, te da onto bezbrinijeivi, ui itovie naui.

I zaista, kad se Sofkin otac vratio, bio je prvi "efendi", gospodin. Lepega u varoi nije bilo.Lepe turski, grki i arapski govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuin i stran,naroito za toliku rodbinu. Istina, govorio bi pokatkad i zdravio se s kojim od njih, ali vieobiaja radi negoto je hteo.ak ni sa ocem i materom, tek pokoji put. Nije ni jeo sa njimadole, u prizemnoj sobi. Gore, u gostinskoj sobi, moralo da mu se postavlja i naroito za njega dase kuva, toliki je bio probira. Jedinoto ga je zagrejavalo,ime se ponosio, bilo je toto gazbog te njegove uenosti a i otmenosti poeli prvi begovi i pae da pozivaju. I to ne oni staribegovi, begovi samo po bogatstvu, veovi drugi, koji su, pored bogatstva, isto tako bilikolovani i naueni kao i on sam i koji su u poslednje vreme poeli ovamo da dolaze i da bivajupostavljeni za medlise i za sudove. Oni ga prizivali k sebi, druili se s njime. Prilikom suenja,na savetovanjima, bivao je on kao tuma, kao neka veza izmeu njih i naroda kome je trebalo daovi sude i zapovedaju.ak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kue primali, kaoto je i onnjima vraao te gozbe i doeke, ali koji su luksuznou i naroitim retkostima moraliprevazilaziti te njihove. Tako isto on je bio najbolji i najmerodavniji ocenjivaenskinja koje bibegovi dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da seeni, poto venije bilo u varoi, kao pre, onako bogatih devojakaiz prvih kua, nego je ostajalo: ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino josasela su pristajale da, donosei sa sobom imanja, dou u varoi u ovakve stare kue; ili daprobira i uzme lepu, ali gotovo sirotu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlaa od svih sestara, i kua njena bila je,istina, nekada malo bogata, ali tada dosta oronula. iveli su od kirije od nekoliko oronulihduania pri kraju varoi. Sofkine matere otac, veito boleljiv, gotovo slep, jednako je sedeokod kue sa navuenom modrom hartijom nad oi, bojei se sunanice, i veito raspasan,iznegovan, kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavna to nekadanje bogatstvoprealile i poudavale se za sitne trgovce, bakale, veinom skorotenike, dok se Sofkina mati,Todora, od svih tih sestara odvajala. Bila vie muko negoensko. Viljasta, suva icrnomanjasta. I niko se nije mogao nadati dae iz nje kakva lepota izai. Ali ne prevarilo tonjega, efendi-Mitu.im je takvu video, odmah, znajui u kakvue se lepoticu docnije razviti,na iznenaenje i udo svima, a najvie na utrb dotadanje svoje gordosti i gospodstva, uzeo je zaenu. I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se razvila iprolepala u pravu lepotu.

Ali njega to brzo zasitilo, te opet nastavio svoj stari nainivota. Kao i pre, kada je bioneenjen, moralo se njemu isto tako gore odvojeno nositi, i ruak i veera. Retko je silazio meunjih, joree se sa njima razgovarao a kamoli da je hteotogod po kui da vidi, nadgleda. Adocnije, kad muena rodi Sofku, morala je sasvim da se odvoji od njega i da spava dole, sasvekrom i svekrvom, samo da bi on mogaoto spokojniji i mirniji da bude. A opet uvek,im bimu se ukazala prva prilika, gledao jeto pre da ode na kakav put, tobopo trgovinu. Istina, tadavenisu, i to zbog oskudice u novcu, trajala dugo ta njegova putovanja, ali ipak su bilaesta. Anajvie su padala u ona doba godinja kada je nekada, jokao mlad, iao na ta putovanja inauke. Iak za vreme tih putovanja umrli mu otac i mati, Sofkin deda i baba. I kao da ga glasniknije mogao na vreme nai kada se to desilo, te nije mogao stii da ih bar vidi mrtve.

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kue, od rodbine, paak i od svoje ene,

u kui se ipakivelo isto onako raskono i u izobilju. Sofkina se mati, veito zahvalnato je onnju uzeo, uzvisio je k sebi, pokaza, vie negoto su se od nje nadali. Kao da je bila iz prve inajbogatije kue, tako je nametala sobe, tako je gotovila jela, doekivala goste i rodbinu. I daljese rodbina tu skupljala, dolazila. Ona, mati joj, gledala je da prilikom svakog praznika, slave,imendana bude uvek sve lepe i raskonije. A na njegovu tu veitu odvojenost, usamljenost odsvih pa i od same nje, svojeene, nikada onaak ni izrazom lica, pokretom, a kamoli reju datogod pokaza.

Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je vie radi nje, Sofke, nego radi matere, poeo se kaorazneavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je poeo Sofku uiti daita i da pie. Pokatkad,uvee, kad bi on dolazio kui, a dole, ispred kujne, meu materom i meostalimenama bila iSofka, i kad bi mu ona poletela u susret, on bi onda, grlei je, dolazio sa njom. Sofka bi tadaoseala po svojim obrazima njegove ruke, prste, kako jeaolje oko vrata, po bradici i pogrguravoj kosici. I sada, kad se toga seti, Sofka bi poela da osea onaj miris njegovih prstiju,suvih, nenih i pri krajevima malo smeuranih, miris njegova odela a naroito rukava, iz kojegse ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlaila.

- Pa kako si mi, Sofkice? Jesi li bila dobra? - saginjui se k njoj tako raspoloen, zastajao bi saSofkom ispred kujne i poeo da se ili sa materom razgovara ili sa ostalimenama zdravi, a ne,kao dotada, da, i ne zastajkujui i ne gledajui ni ko je tu, a kamoli zdravei se, odmah se penje,ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi se tada oslobodili, a naroito mati joj, koja jedva doekujui tu priliku da se i ona sa njim,najvie radi ostalihena, togod razgovara,ali, poela bi toboSofku kod njega da panjka:

- Dobra! Celo jutro juri i tri kroz batu. Ne mogu da je zadrim. Samo kida cvee i baca.

Sofka, jednako oseajui na sebi njegovu ruku i grlei mu kolena i irokeohaneakire, i tadajo, onako mala, pa je veznala dae to materiiniti radost i sreu, mazei se oko oca, poela bida odrie i da se pravda:

- Nije, efendijice, nije tatice! Nije,iv mi ti!

On, uzimajui je u naruje, nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi tada poeo da pada mrak, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda poeosa njome da se igra.

A najvie bi, meui je na minderluk, kleei ispred nje, uzeo njene ruice da obvija oko svogavrata, svoju glavu da mee u njen skut i da je gleda nekim takoirokim,udnim i dubokimpogledom. Kao da mu iz samih oiju suze idu, usta ponu da se pokreu i vlae se. Nikako nemoe da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim oima i ustima nalazei i seajui se neega. Koznaega? Da li neega neprealjenog i nenaenog? Da lito ovako lepa Sofka nije muko,njegov naslednik? Da li to ga, njene tanke usnice, detinje ali crne oi i malo, tamnoelo, sa vedugom kosom, podseaju na mater, na onakvu kakvu je prvi put video, prvi put se njome zaneo?

Nosei je na rukama po sobi, grlei je, govorio bi:

- Sofkice!... Tatina Sofkice!

I sve bi je jae grlio, tako da se Sofka i sada sea njegove skoro izbrijane brade koja bi je tadapoela po licu da grebe.

I, ako sve to njegovo iznenadno raspoloenje, ta bujnost, ne bi bila prekinuta sluajnimdolaskom nekoga ili maim drugim, onda bi i mater k sebi zvao. Tada bi zajedno veeravali,zajedno sedeli gore, u njegovoj sobi. I Sofka ne pamti slae veere od tih.

I sutra nastali bi tako isto sreniji dani. Kolima bi odlazili u Donje Vranje na ivluk. Ali nikovie sem njih troje i Magde.

U kolima, na prvo mesto sedao bi on. I kao svakada, izvaljen na seditu, sa jednom nogomopruenom i po njoj oputenom rukom, obuen uohano odelo, ali ne kao ostali, veu nekomnaroitom za njega kroju.akire malo uske, bez gajtana, jer su one lake i skuplje staju zbogteegivenja. Suva, duguljasta, malo koata lica ali svagda stegnuta izraza oiju i usta i sa malovisokimelom i jednom po njemu nabranom, poprenom borom ispod kose. Ispodela su bilenjegove uvek umorne, uvek upola otvorene oi. Onom drugom rukom drao bi Sofku na kolenu,a ona bi bila tada okiena i obuena kao vevelika devojka. Cela kosa bila joj povezana, svizuluvii izvueni okoela i uiju, a pretrpana mintanima i nakitima. Sprou njih sedela bi mati.Ona, sigurno okupavi se za ovaj izlet, bila sva rumena i svetla. Njene oi, one njeneuvenekrupne oi sa izvedenim obrvama i vrelim jagodicama, tako bi joj se sjale a usta sreno igrala.

Kola bi silazila nanie. Ulazila bi u onaj prolaz, uzan i pritenjen zasaenim vrbama i iskopanimjendecima, ali zato pun sveine. Onda bi izlazila i ila ka onoj ravnici, podjednako ravnoj zbogzasaenog kukuruza i duvana. Tada bi se sve bre primicali. Magda gore, kod koijaa, usredkorpi i zaveljaja sa jelima i pitama, vene bi mogla da izdri a da se ne zdravi i razgovara saseljacima prolaznicima i radnicima. Uostalom, ona je jedina i odgovarala na njihove pozdrave,poto on, efendi-Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga vejedino u ono svojeisprueno koleno, naroito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar takoizgledalo da samo u to gleda, da ne bi valjda primeivao te pozdrave i morao na njih odgovarati.

Uivluku, ograenom zidom i topolama, odmah do reke, punom sveine i hlada,ak i zimeusred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bati, izvaljen na jastucima,opkoljen tacnama duvana i oljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srena, jednako jebila na prozorima od soba, koje tobovetri i paje. Magda veito u svai saivijama i slugamato joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir, pilie, da se veera ne zadocni. Uvee veeravalibi uz pie koje bi se u reci hladilo, i uz ono nono izdvojenije i jaeuborenje reke, klaparanjevodenica, a vie njinih glava jednoliko, kao iz daleka,utanje topola, njihovog gustog, sonoglia. Posle, dok bi mati nametala gore postelje, otac bi ostajao da pijui lekari.

Aesto, isprva tiho, za sebe, docnije jae i glasno, poeo bi da peva. Pa se tek zanese, pone nasav glas. Mati ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, slua. Sofka po materinomlicu vidi da ona rei u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih osea, kako od sree,

razdraganosti,isto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas koji se sve vie poinje darazliva po bati, reci i topolama takoudno, strasno i toplo.

Docnije, kad bi mislio da je Sofka vezaspala, dolazio bi i on gore sa jonepopijenim vinom ustakletu i produavao pesmu, mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajui grliobi je i ljubio u lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraali bi se kui. Otac, istina kao umoren, kao povuen u sebe, ali zatomati presrena. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu,Sofki, ima da zablagodari,to joj se opet vratio, on, njen mu, i njegova ljubav.

III

Posle doe rat i osloboenje, nestanak turske vlasti i gospodstva, pa i nestanak Sofkinog oca,efendi-Mite. Sa Turcima i begovima i on prebegao, i tamo u Turskoj poeo da se bavi, tobotrgujui s njima. Retko bi otuda ovamo prelazio. Ito je Sofka bivala vea, on je sve reedolazio; u godini dana jedanput i to obino nou. Ostane po dva i tri dana, ali nikuda iz kue neizlazi.ak i najbliu rodbinu, strieve i tetke, ne prima.

I Sofka se sea da su ti dani bili najgori. Jer posle svakog njegovog ponovnog odlaska u Tursku,mati bi joj po nekoliko dana ila slomljena i ubijena, a to sve zatoto je jedino ona sve znala.Znala je da on tamo nema nikakve trgovine niti kakve poslove, jomanje da odlazi zatototobone moe da se odvikne od meanja i druenja sa tim begovima i Turcima, veda je ustvari sasvim neto drugo.

I onda bar nju ne treba da lae, bar pred njom ne treba da se pretvara. Znala je ona da on bei izstraha od sirotinje kojae, ako nije ve, a ono sigurno doi, kaoto je znala da im joodavna, ipre osloboenja, imanje, a naroitoivluci i vodenice nisu kaoto treba. Istina, jednako su sezvali njihovim, ali beriet se nije, kao nekada, dovlaio sav; vejedva neto, ko zna koji deo.Vie je izgledalo da je to od njihovih seljaka,ivija, kao neki poklon i dar, negoli napolica. Avearende i zakupi od vodenice toliko su unapred i ko zna za koliko godina uzeti i tolikozamreni, da je to bilo gore nego i sama prodaja. Ali o prodaji, osobito njemu, efendi-Miti, nijese smelo pomenuti. Voleo je i pristajao na sto puta gore pozajmice, uzimanje novca pod intereseod zelenaa, nego da se mata proda i otui. Pa i ta uzajmljivanja, zalaganje imanja, morala subiti ispod ruke, u najveoj tajnosti. Kao uvek, sve je to izvravao Tone, njihov glavni momak,koji je jopod dedom Sofkinim bio doveden sa sela. On se posle toliko izvebao u raunima, daje, kao njihov zastupnik, jednako gore uariji, u njihovoj magazi sedeo. On je sa seljacima iivijama ugovarao, davao imanja pod zakup i arende, kaoto je i novaca uzimao u ime njihovekue. I veje tada, kako seaputalo, pored svoga gotovog novca, imao svoju kuu, a od njih,svojih gazda, odetiri i vie godina nepodignut ajluk. Ali on je bio sve i sva, osobito kodSofkina oca. Nikada ga ovaj nije pitao od koga je uzeo novac, koje imanje zato zaloio i podkojim uslovima. On, Tone, imao je samo da njemu donese novac i da to niko ne dozna - a sveostalo bilo je sporedno.

Ali posle osloboenja doli su sudovi i parnice. Naroito kada se moralo sa seljacima iivijama da raiuje, da se znaija je zemlja: da li gazdina i turska, da li njihova. Tada se

videlo da im, posle svega, od njihovog imanja nee ostati nita. Ato je najgore bilo za Sofkinaoca, joe pored svega morati da ide pred sudove i tamo on, efendi-Mita, da se zaklinje, svaa -i to s kim? - sa svojim doskora slugama! Zato je od svega digao ruke. A mogao je, samo da jehteo ne priznati nijednom svomeiviji da jeta od njega uzimao, kaoto su druge gazde iuinile, te ponovo doli do veproerdanog i prodatog imanja.

- Eh, zar da me seljaki hleb kune i suza njihova proklinje? - gorko, velikoduno je odbijao odsebe.

Ali tako isto nije hteo niti smeo da doeka ni ono drugo - otuivanje, prodaju imanja iobelodanjivanje svegato bi moralo da nastane. Zato je, odmah po osloboenju, i on sa ostalimbegovima i Turcima otiao i prebegao u Tursku, ostavivi Tonetu da, kako zna i kako hoe, onto svrava i raspravlja. I Tone je sa advokatima, kojima se tada, posle osloboenja, sva varonapunila, i koji suak i na mamuzama napoleone nosili, sve lepo uredio i preistio, tako da nitanije ostalo. Ostalo je samo nekoliko njiva i vinograda, i to njive udaljene, a vinogradizaparloeni. Od vinove loze ni traga, do samo goli i ravasti kestenovi. Jedina njivato ostala avredela bila je do Morave, do mosta kad se ide u Banju.

I kad je Tone doao da to sve kae Sofkinoj materi, ona, po njegovom licu, izrazu i treptanjuoima, videla koliko je on pri tom ukrao, nagrabio se. I to on, njihov sluga, koga oni odnegovalii podigli na noge! Ono malo novacato je poeo da broji htela u lice da mu baci. Ali zar ona,Todora, pred njim da se pokae! Jedino, kada Tone, pratajui se od nje i kao traei blagoslovai izvinjavajui seto sad mora da ih ostavi i preduzme svoj duan, trgovinu na svoje ime, jedvatad, toliko je glas guio,to mu odgovorila:

- Ako, ako, Tone!

- Pa, snake, iako ja vie nisam kod vas... - A da bee sree, ja do smrti nisam mislio danaputam vau kuu. - Eh, zar vau kuu ko da napusti?!... ali, iako vie nisam, opet, uvek, kadgod tito zatrebam, samo polji, javi, i tu sam ja da uinim, posluam.

- Dobro, dobro.

I ne mogui da izdri, dok ne ode i ne izgubi se na kapiji, sav srean, ponizan,istei oko sebepo svojim haljinama, a naroito cipele, i nametajui jaku oko vrata - Todora, tresui se od bola,jada, srama i nesree, okrenula se i, pre noto je on izaao, ona ula u kuu, i tamo, ko zna gde,u kakav kut i polumrak sruila se plaui i grcajui.

Ali ipak znalo se da se to nikada ne sme doznati. Ni rodbina, niti iko. Ono to preostalo, osobitotu njivu oko Morave, Magdini su sinovi uzeli da rade tobona ispolicu, a u stvari vie davalinegoto od nje dobivali, kao znak blagodarnostito im je zemlja, koju su pre kaoivije drali,sad postala njihova. Tako isto i Magda gotovo nikako se od njih, od kue im, nije odvajala. Celebi nedelje presedela tamo na selu kod svojih sinova i snaha gde je bila kao neki stareina, jer jojmuumro, ali,im bi dola subota ili kakav praznik, odmah bi ovamo do njih dolazila, uvekdonosei poneto, a najvie brana, masla i sira, odega bi posle Sofki i materi po nekoliko danatrajalo. I onda ovde, kod njih, sluajui i trei, presedela bi praznik i jokoji dan. Tako isto i

ostali seljaci, preanje njihove ivije, i dalje su kod njih dolazili, uvek donosei poneto, nikadne spominjui da je zemlja sada njihova, te se zbog toga u prvo vreme nemanje nije batakojako ni osealo. I zato je materi Sofkinoj iz poetka dosta olako ilo i ispadalo za rukom da senita ne primeti, veda, kao i pre, cela rodbina, naroito stari strievi i tetini, uvek bivajupoaeni ljutim rakijama i dobrim piem i kafom.

A kad doe slava, Uskrs, Boi, isto je onako bilo nameteno i spremno, i ona, mati joj, unajlepem odelu, povezana, zakiena cveem. Sofka tada uvek u novim haljinama, svilenim, odnajnovije i najskuplje basme koja bi se u varoi poela da nosi. Celog dana, vesele i srene,doekuju goste.ak i svirai dou i odsviraju. A na pitanja o njemu, efendi-Miti, mati biodgovarala: kako joj je bapre neki dan poslao novac; i dolazioovek da joj kae kako on jonemoe doi. U nekom je velikom poslu. Gledae da bar na jesen doe; i kako je Sofki poslao batu basmu, da joj se naini haljina...

I zaista, i sama Sofka s poetka nije znala otkuda materi novac za te njene uvek nove i skupehaljine. Ali ubrzo se Sofka dosetila. Videla je: da joj mati zato tako skupe haljine daje, da bi jetom skupocenou uverila kako zaista to on, otac,alje, bojei se da ga ona, kao svako dete, nebi sasvim zaboravila ili gaak omrzlato nikako k njima ne dolazi,to nju i "mamu njenu"ostavlja uvek tako same. A svi ti ljudi, sluge, koji su tobodonosili te njegove poklone, uvek sudolazili kada Sofka sluajno nije bila kod kue, te ih ona nije mogla videti.

Ali sve je to materino upinjanje bilo uzaludno. Isto tako kao to je za to materino zavaravanjeznala, znala je i za sve ostaloto se oko nje dogaa i zbiva. Osobito ono otimanje rodbine okonje, Sofke, kada su ona i mati ostale same posle oevog naputanja, toboprelaenja u Tursku.Tetke, strine utrkivale su se kod kojee Sofka joonako mala, biti u gostima; kod kojeetodue ostati i biti goena iaena, i to toliko, kao da je ona kakav starovek. A Sofka je i tadaveznala da sva ta ljubav i nenost rodbinska dolazi kao od neke slutnje, predoseanja nesreekoja vepoinje da se dogaa. I zato su oko Sofke trali svi i kao ulagivali su joj se,to su htelitime svoj rodbinski dug prema njoj da odue: da je bar sada ugoste, poaste, dok se ta nesreanije dogodila, i da, kada tom nesreom budu rastavljeni i nemajui kada oem drugom da misle,bar ih ona, ovako mala, ima onda u dobroj uspomeni po njihovom dobru, po ovom njihovomgoenju,aenju, i kao takve, bogate i dobre pamti ih i sea ih se. A pored toga, zato su se jooko nje otimali u ljubavi,to su svi oni ne predoseali nego naisto s tim bili: da je ona, Sofka,poslednji izdanak od porodice, glavne kue; da e se njome svriti i utrti sve. Ali ipak, poredsvega toga, izgledalo je da se otimlju oko nje najvie radi njega, oca joj efendi-Mite, jer mada ihje on ostavio, ipak ga oni jotoliko potuju, da eto sada njegovo jedine i ljubime gotovoto narukama ne nose, i kao kap vode na dlanu neuvaju.

A da je zaista sva ta njihova ljubav bila vie radi oca joj nego radi nje same, Sofke, ona je videlai po samoj materi. Jer docnije, kada Sofka poe da pokazuje znakeenske lepote; kad joj njenedrugarice u igri poee odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom, bujnouprsiju, kose, da, divei joj se, uzvikuju: "Ao, Sofke! Jao kakva si i kolika si!" - otada je mati nepusti samu. Otada kapija nije smela da ostaje povazdan otvorena. Sofka sama ni na kapiju, nikroz kapidik u komiluku, pa ni meu sameenske, nije smela da ode, a da je mati ne pregleda,ne vidi kako je obuena. Makar bila u najveem poslu, a Sofka htela da ode u komiluk medrugarice, ona bi, ostavljajui posao i briui ruke o kecelju, dopraala je do samog kapidika i

susedne bate, jednako nametajui je i doterujui je... Jer, zaboga - govorila bi joj tada mati, svasrena - otkada ona sme dopustiti da Sofka ma kakva izae. Taman! Treba onda joi on, njenotac, sluajno da naie, zatekne je takvu, ili da uje da je takva, ovlai kako ne treba obuena,pa kako bi onda smela na oi da mu izae a kamoli da se usudi i da ga pogleda!

Meutim, sve to nije trebalo. Odavna je Sofka za sve to znala: i zata otac jednako tamo sedi uTurskoj; zato ovamo k njima sve ree i ree dolazi, tako da ga je poelo da pamti i da ga sesea samo po tim njegovim nonim dolascima, u malo veolinjalom odelu, potamnela, kaosuva, a u stvari zborana lica, ali jojednako sveeg, obrijanog, vlanih usta, jovodnjikavihoiju a uvek sa brojanicama, u lakovanim cipelama i belimarapama... Pa onda isto tako jeznala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i oevo, dugo, nonosedenje, cele noi nemo, bez rei, a iz oiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svriti, nemoe se vie, treba beati, prodati i kuu i sve... E, alitae onda grobovi na groblju, parodbina, pa osobito,ta e svet kazati!

IV

Sofka je oduvek, otkako pamti za sebe - znala za sve. I kaoto je, nikad ni za ta ne pitajui,oseala i razumevala sveta se oko nje dogaa, tako je isto znala i za sebetae s njome biti.Jodetetom je bila sigurna u kakvue se lepotu razviti i kakoe ta njena lepota s dana u dan svevie poraavati i zadivljavati svet. Jer zna se da sada samo ona, samo iz njine kue, jedino jo"efendi-Mitina" kito moe biti tako lepa, a nijedna druga.

I ne prevari se.

A kaoto je unapred predviala, ta je njena tolika lepota uini ako ne gordijom, a onosrenijom. I to ne zatoto je njome mukarce zaluivala i muila, negoto je zbog nje i samasobom bila zadovoljnija. Samu je sebe vie negovala, vie volela, jer je znala da kod nje neebiti ona obina svakidanja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti inabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, via, jaa, koja se ne raaesto, ne vene brzo, svelepa i zanosnija biva i od koje se pri hodu i pokretu osea miris njen.

Sve se to tano zbilo i ispunilo. Jer, kada ne samoto poraste, vepree i dvadesetu, i, poto jebilo poznato da se svaki ne sme usuditi nju da zaite,ak pree i dvadesetpetu iestu godinu,ona i tada ne samo da je jednako jobila lepa, nego i raskonija i zanosnija. Samoto joj nestaloone gojaznosti i suvinosti mesa, dok sve drugo na njoj neprestano je sve lepe i izrazitijebivalo. Ramena i plea jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku, miice, bilesu oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj pleimainile i dalje vitkom i pravom, i zbog togajoj se svakad stas i bedra jae isticali. Malo dugih, suvih ruku, sa, istina, suvim ali nenimprstima i sa jonenijim, vie dlana oblim i punimlankom ruke koji je pokazivao svu belinunjene koe. Lica ne toliko svea koliko bela, neto malo duga, omekala, koata ali saistim ivisokimelom, crnim, krupnim, malo uskim oima, uvek vrelim jagodicama i stisnutim tankimustima, tek pri krajevima vlanim i strasnim. A od cele lepote njena tela koja joj je bila stala,kao skamenila se, da se ne bi troila, jedino kosa, kako joj je jou poetku poela rasti, tako jojje i tada jednako bujala i rasla. Kosa je bila crna, meka, teka, tako da ju je uvek oseala kakojoj, kad je raspusti po vratu i pleima, lako i senovito lei.

Alito je Sofku najvie uznemiravalo, to jeto, otkada ona poela da raste i vese i razvila uovu svojuuvenu lepotu, on, otac, sve ree dolazio. A ona je znala da je to sve zbog nje. Kao dase nje boji. Proe poitavo leto, jesen, zima, pa se od njega nita ne biulo, niti bi kakvogglasnika poslao. Docnijeak i po dve i tri godine, a od njega ni glasa: ni gde je, nita je.

Mati da premre od straha. I to neto se bojala da e sasvim ostati sirota, gotovo bez hleba, iakose uveliko poela da bori sa sirotinjom. Veje poela i gotovo prodala onaj gornji deo bate izakue koji je gledao na ulicu. I to naravno prodala je "njihovom" Tonetu, poto su samo njemusmeli da se povere; poto samo on ne bi priao i iznosio svetu da je to njegovo, da je od njihsasvim kupio, negoe, po obiaju, priati kako je uzeo tobood njih pod zakup. I to morao kaotoliko da ih moli, dok su mu oni dopustili da tu podigne neke svoje magaze.

Dakle, ta veoigledna sirotinja nije toliko plaila mater koliko taj oev sve rei i rei dolazak.Strepela je da ih, kako je poeo a znajui ga kakav je, naposletku sasvim ne ostavi, i nikada sevie k njima ne vrati. I onda, ne veona - njeno je prolo, ona je bila gotova i spremna na sve -negota e i kuda od tolike sramote i pokora njina i veovolika velika i tolikouvena Sofka?

A Sofka, gledajui svu tu muku i strah materin, vie je njualila negoli sebe. I ona je sa sobombila odavno izmirena. Jou poetku, kad je poela da osea kako joj se sve vie prsa razapinju,pune, kako joj telo biva sve zaobljenije; kada se od svakog iznenadnog dodira,ak i oduma ibata neijih koraka golicavo trzala i slatko uvijala, kada joj se od samog pogleda mukih sva krvu glavu penjala, noge joj za zemlju kao prikovane ostajale i kada je oseala da ako bi taj mukiovamo k njoj priao, da se ona od obamrlosti ne bi mogla maknuti, jomanje mu se odupreti,odbraniti od njega - pa vetada, kada je dakle bilo najgore i najtee, veje tada ona bila uverenada nikada, nikada nee biti toga, nee se roditi taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan injene ovolike lepote a i same nje, kao Sofke, "efendi-Mitine".

I poto je jou poetku bila uverena da nikada nee biti takvog kojie moi da bude vei od nje,da bi se ona oseala sva srena,to takav, lepi i vii od nje i po svome poreklu i po svojojlepoti, njenu snagu i lepotu troi i rasipa. Jer jedino bi takav mogao k njoj prii; jedino takvombi se ona dala da je ljubi. A poto je s tim u poetku bila izmirena da nikada takvoga nee biti,onda je docnije sve lake to podnosila.ak je bila i zadovoljnato je s tim naisto. Jer posletoga nije imalo nitato bi je bunilo, odega bi prezala. Za nju nije bilo ni od kakvog mukarcaopasnosti i zato je mogla da bude sasvim slobodna. Mogla je, kad god hoe, da izlazi na kapiju itamo stoji. Svakoga mukarca, mladia, gledala bi pravo u oi.ak sama ulicom, i pokomiluku, kad god je htela, ila je. Ni nou ne bi strepela. I zbog te svoje slobode, nijednojsvojoj drugarici nije zavidela,to se, i mlaa od nje, odavno udala, vejoj domain poeo da sebogati i ona ulazila u red imunijihena, gazdarica. Nita i niko kod nje nije mogao da izazovezlobu i pakost. Jer, via od svih i zato zadovoljna sobom, osobito tom svojom jedinstvenomlepotom, ona je ravnoduno sve to oko sebe posmatrala.

Nikada se nije ona, kao druge, stojei na kapiji i videi kako joj se kakav muki pribliava, poobiaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj proe, onda da viri za njim. Kad god bi je bilo nakapiji, mogla se videti kako stoji ispred nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijuise, a osobito nita ne krijui od sebe, jomanje od svojih prsiju koja bi, da ih druga neka imatakva, suvie puna i jedra, pokrivala boom, prebacivajui je na sebe do ispod lica. Ona to

nikad nije radila. Ako bi stajala, stajala bi na sredi kapije, sa iza sebe prekrtenim rukama i lakonaslonjena o zatvoreno krilo kapijsko, sa komotno ispruenim nogama, prebacivi jednu prekodruge. Slobodna, nita ne krijui na sebi, nikad sa izvuenom iznadelaamijom i skrivenimcveem po kosi, veuvek onakva kakva je inae unutra, u kui, i sa joslobodnijim pogledom,uvek kao uprkos, na ravnodunost naprenom donjom usnom, zbogega joj je uvek oko krajevausta bila kao mala senka. Svakoga, koji bi joj se pribliavao, izdrljivo bi gledala i pratila, takoda bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa potovanjem prolazio pored nje javljajuijoj se.

Ako bi sa njim bilo jokoga u drutvu, koji je ne bi znao, ili biuo za nju, ali joje ne video,onda bi Sofka uvek za sobom, kad bi oni odmakli, ula razgovor:

- Koja je ova, bre, iija? - iznenaen, zaprepaen njenom lepotom a osobito takvim njenimdrskim, slobodnim dranjem, pita onaj.

- Sofka, efendi-Mitina! -uo bi se odgovor.

A u svima tim govorima o njoj, uvek je bio samo kao strah, divljenje i potovanje, a nikaddrugo, kao o ostalimenskim. Zato je ona mogla uvek da bude slobodna.

I kao godto je tako slobodno, otkriveno i javno ila, stojala na kapiji, tako je isto i gore, naprozorima gornjeg sprata,to su gledali na ulicu i varo, ne skrivena nego sasvim presamiena ioslonjena gledala i sa ravnodunou sve posmatrala. Ceo dan videla bi se kako presedi gore, naprozoru, sa podboenim rukama o obraze, koji bi joj se nadmeli i jovie porumeneli, sasastavljenim plekama, sa nadnesenom celom gornjom polovinom, nihajui se polako ioseajui drau toj svojoj izvijenoj polovini, u ispupenosti i razdvojenosti kukova, u dodiruprsa o pervaz prozorski.

Osobito je volela da praznicima, tako naslonjena i poduprta rukama, gleda dole po ulici,komiluku iak tamo oko crkve, uariji, jer se sve to videlo, poto je bilo ispod njine kue.

Ravnoduno, s podsmehom gledala bi kako se razilazi svet, osobitoenske, kada ponu iz crkveda izlaze gde su bile ne toliko radi slube boje, koliko da ih svet vidi u njihovim novim, tektada prvi put obuenim haljinama. Eno mlada, puna iista lica, Nata gazda-Milenkovih. Ona seuvek, svake nedelje, sa ocem i maehom vraa iz crkve. Otac ide iza njih, nasmejana, puna lica,i vene uakirama - a to zbog te druge, mladeene, da bi i on izgledao mlai - veupantalonama i kaputu, vie gledajui uenu nego u ker. Ali, Nata to ne primeuje. Sva srenato je tako otac svuda vodi, ide ona, a ne zna da on toini sve zbog maehe joj,to nije u reduda on saenom izlazi a kod kue ostavljaju samu i toliko veveliku devojku. Sofka bi uvek, kadgod bi nju videla, saaljevajui je gledala, kako o svemu tome ona nita ne zna i kako svasrena, uivajui u tim svojim novim haljinama, jednako se oko sebe okree, da vidi da li je svigledaju tako lepu.

Tako isto, koliko bi puta gledala i one keri Taka samardije, vie njine kue, u istoj ulici. Imaihetiri. Sve jedna drugu sustigle. Otac i mati bili su joseljaci, ali, poto se obogatie, njinadeca, osobito te keri, brzo izile na glas. Sve su jednaka odela nosile, veinom laka, tanka i u

otvorenim bojama, da, svakako, timeto vie privuku panju. Lica i oiju nenih, kadifenih, daniko ne bi pomislio da su to keri njihove, osobito po ocu im koji je bio bucmast i jednakotamna, debela, preplanula, seljaka lica. Sofka je gledala kako je od njih, radosnihto su takolepe,to tako zauavaju, uvek bila poneka na kapiji, kako uvek otuda ovamo na ulicuistravaju, da sigurno koga bolje vide ili se tome bolje pokau, da su tu, na kapiji, i da gaekaju.I na svakoj slubi u crkvi i na svakom veselju, igri, uvek ih je bilo.ak nisu izostajale ni sasabora po oblinjim selima i crkvama. Isprva bi dolazile u prostim kolima, sa ocem i materom,sa puno korpi jela i buklija vina, da tamo celog dana presede. Docnije, kad se jovie obogatie,braa sasvim im porastoe, ile su na svojim kolima, i to lakovanim, sa federima, a bez oca, vesamo sa materom i kojim bratom. Pa i to ne izjutra rano, da celoga dana tamo sede, nego posleruka, kada kao sav ostali bogati svet ide, koji, poto odlazi svojim kolima i konjima, ide kadhoe, tamo malo postoji, pogleda i vraa se natrag ranije. Idu dakle vieetnje radi, negoli, kaoostali, prost svet, samoga sabora ili odmora radi, poto samo tada praznikom moe da se odmarai jela i pia radi.

Ali, pored svegato je ona sa sobom bila potpuno zadovoljna,to nikome nije imala zata dazavidi, te se zbog toga nikad nije osetila uznemirenom, jomanje nesrenom, ipak, nekako, uvekjoj je zimi bivalo lake. Da lito se tada biva usamljenijim, izdvojenijim od svega i svaega, jerse, u dubokim jesenima i dugakim a jakim zimama, biva sasvim sam. Samo to pokatkad matiode u rodbinu, pa i to brzo, joistoga dana da se vrati. I to ne zatoto bi ovamo, kod kue, Sofkabila sama i zbog toga ona imala, kao ostale matere za svoje keri, kad ostanu tako same, da sebojiega runoga, da tada moda kakav muki... negoto je znala da sada, po zimi, Sofka neemoi izlaziti i otii u komiluk da uzmetogod, ako joj neto bude zatrebalo. I sem tih materinihizlazaka, ta bi se zimska povuenost remetila joi praznicima i to kad su vei, kao Boi. Tada,usled dolaska gostiju, istina najuih, samo iz komiluka, morao seovek oblaiti i time kaoulaziti, pojavljivati se uivot, dok sve ostale dane, cele zime bilo je sasvim mirno.ovek jesasvim bio osamljen, sasvim ograen kuom i zidovima, i mogao se oseati potpuno slobodan, ido mile volje ostavljen samom sebi.

Zato su te zime Sofki bile lake, slae, jer posle zime vejoj nije bivalo tako, osobito s prolea.Uvek bi poela da osea kao neki nemir, kao strah. Da li to je dotadanja zimska usamljenost ipovuenost prestajala i savivot, koji je dotada bio ograen i spreavan i uguivan meavama ihladnoom, tada je vepoinjao iz kua da izlazi i po ulicama, poarijama, crkvama,saborima, veseljima da seiri, meajui sve mesobom, i muko iensko. I sigurno zato to bije onda poinjao obuzimati nemir,to je znala dae morati, da ne bi ostala sasvim zaboravljena- ne radi sebe, nego radi matere i kue - i ona sa tim zajednikimivotom, sa svetom ii, izlaziti.A, meutim, ona nita sa njima nije imala zajednikog. Sve je za nju bilo to tako tue i strano.

Ali,to je za nju najgore bilo, to je,to je ona s godine u godinu, uvek s prolea i leta - a tonikome, ni sebi, nije priznavala - sve sa veim strahom i uasom poela primeivati kako,tovie stari ne lepotom i snagom, nego godinama, pored svakidanjeg nemira zbog izlaska u svet,sve jae, sve jasnije se ispoljava, i, kao neka zmijica, poinje da jeupa i drugi nemir, upravouas: kako e sada, ovoga prolea i leta, moda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se kojanova devojka, koja e nju svojom lepotom baciti vejednom u zapeak i uiniti je - usedelicom.

No ipak, uverena je bila da to ne moe nikada biti. Doputala je dae moda sada, toga prolea,

kao uvek, neka tek tada prvi put izvedena svojom mladou i bujnou, kao svaka novina,privui optu panju; ali dae nju svojom lepotom moi da natkrili, to je bilo nemoguno. Nesada, nego nikada. Paak i onda kada bi je lice moda izdalo, ipak je Sofka bila uverena da je nemoe nikoja nadmaiti. I, ne daj boe da do toga doe, Sofka je oseala da bi onda bila u stanjusve da baci. Da samo dokae kako je ipak ta nije nadmaila, u inat javno, pred celim svetom bise otkrila, paak i podala, samo da ih uveri kako njenoj lepoti, razbludnosti njene snage i vrelinii strastvenosti nije moguno da ikoja bude ravna. Da, strano bi to bilo; ali ona ne bila Sofka,ako to ne bi uinila!

I onda, prestraena time, unezverena, odmah bi poele sebe da kori i grdi:to ona sve to da mislii uvek njoj takoto da dolazito drugim ni na um moda ne pada. I doklee ona tako? Zatoona nikada srena, nikada zadovoljna da ne bude? Kadae i ona vejednom nita da ne misli,kao ostale devojke samo daivi i zbog toga da je srena. Celog dana, od jutra do mraka, i ona daradi, da gleda kakoe ito vie dograbiti da pojede, a da od ukuana ko ne primeti; pa ondadobro da rua, veera, i to slatko, oblaporno, da bi posle veere jedva doekala kade lei umeku postelju, u kojue se od umora gotovo sruiti i odmah zaspati. I onda tako svaki dan. Svesudbini da ostavi, pa da, brekui od zdravlja i snage, sa nasladomeka kadae je koji zaprositi,kadae joj biti venanje, kadae imati mua; kadae i ona, kao i njene udate drugarice, imatisvoju kuu i u njoj biti domaica, sa muem ii po rodbini, po slavama, veerama, kao i posaborima, i svuda gledati kakoe seto bolje provesti,to vie jesti dobra jela i nositito lepehaljine.

Iim bi poele ovakve misli da joj dosauju, uvek bi onda poela silom samu sebe da goni da iona bude takva. Tada obino odmah preduzme kakav posao, kakav teak iuveni vez. Zagrejese, zaraduje. Sva se unese u posao. Celog dana ne diui glave radi. Mati jedva bi je odvajala darua i veera. Ito bi se posao sve vie i jae ispod njenih ruku ocrtavao, pojavljivao, slike sekaoive izdizale - a taj vez iare bile su tako teke, da druga na njenom mestu tek ako bimesecima mogla da ue u nj - ona bi se sve vie i vie u to unosila i odmah bi poela oseatikako joj je drukije. Mirnije spava. Ujutru je sveija. Na ogledalu vidi kako joj krvna zrncapoinju po obrazima da izbijaju i da se zaokrugljujuiire. Jelo je slatko. Voda joslaa. Oseakako joj vazduh sve. I tada svakias, u svakom trenutku, bila bi u stanju da zaspi, i to slatko,duboko. Ali to ne bi trajalo dugo.to bi se posao vie pribliavao kraju, ona bi poela da oseakako postaje sve klonulija i ravnodunija. Jutra joj vene bi bivala onako svea. Od nemirna snai glavobolje poinju joj bivati tupa. Ona bi mislila da je to od umora i velikog naprezanja. Ruke ivrat bi joj drhtali, da bi joj glava dolazila teka a snaga joj sva izlomljena.

Onda bi poela da ide ne znajui zata iisto da se vue kao bolesna... dok, a to odjednom,iznenada, svu je ne obuzme ono "njeno": snaga joj uasu zatreperi i sva se ispuni miljem. Osetikako poinje sva da se topi od neke sladosti.ak joj i usta slatka. Svakias ih oblizuje. Odbeskrajneenje za neim osea da bi jaukala. I tada vezna da je nastalo, uhvatilo je ono njeno"dvogubo" kada osea: kako nije ona sama, jedna Sofka, vekao da je od dve Sofke. JednaSofka je sama ona, a druga Sofka je izvan nje, tu, oko nje. I onda ona druga poinje da je tei,tepa joj i miluje, da bi Sofka, kao neki krivac, jedva ekala kadae doi no, kadae lei, ionda, oseajui se sasvim sama, u postelji, moi se sva predavati toj drugoj Sofki. Tada oseakako je ova duboko, duboko ljubi u usta; rukama joj gladi kosu, unosi joj se u nedra, u skut, iznajui za Sofkine najtajnije, najslae i najlueelje,enje, strasti, grli je tako silno da Sofka

kroz san osea kako joj meso, ono sitno po kukovima i bedrima,isto puca. Ujutru nalazila bi sedaleko od materine postelje i sa zagrljenim jastukom a sva oznojena. Danju, krijui se i odmatere i od svakoga ko bi doao, ceo bi dan presedela tamo iza kue, u bati. I tada bi, gotovokao luda, poela da razgovara sa cveem. U svakom bi cvetu nalazila po jednu svojuelju, usvakom cvrkutu ptica pokoji neispevani, neiskazan uzdah i glas neke pesme.

I onda bi poela da osea onoto joj toliko puta dolazilo ito nikada sebi nije mogla daobjasni... Sve, sve to: i ti snovi, i ova bata, cvee, drvee, i vie nje ovo nebo, a ispod njega,oko varoi, oni vrhovi od planina, i sama ona, Sofka, u isto ovako odelo obuena, isto ovakosedei, pred istim ovim cveem, pa ak i sama kua, iz kue glasovi i idenje ili matere ili drugih,i same rei, elje, naglasci, sve to,ini joj se, nekada, ne zna kada, u koje vreme, ali isto, isto jeovako bilo, postajalo i ovako se kretalo. I onda,to bi blie vee, sve bi to, a i ona zajedno sasvim tim, kao da nije na zemlji, sve jasnije, izdvojenije, sve zanosnije, silnije bivalo, da bi ona,dolazei iz bate ovamo kui, od razdraganosti i sreeisto ruke vie sebe dizala i umalo na savglas ne pevala. Ali to nije smela. Samo se trudila da mati od togatogod ne primeti i zato, i akone bi bila gladna, samo da je ne bi mati zagledala, silom bi veeravala i odmah se odvajala.

Ila je toboda lei, spava, a u stvari dato pre ostane sama sa sobom, i da onda, sasvim sama unoi, pokrivena jorganom, nastavito jae grljenje, milovanje, tonui i gubei se od sree zbogtih snova. Ito je najglavnije, mada je bila uverena kako se nee udati, ipak, ipak svi su se tisnovi stapali u snevanje brane sree, brane sobe, postelje, nametaja... I taj san jedan isti: uvelikoj, raskonoj sobi, punoj izukrtane raznobojne svetlosti. Oko nje ostale sobe, takoenametene, okiene pekirima i darovimato je ona donela... Dole, u dvoritu, bijeedrvan,njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, ute se iute kaoilibar.ujese svirka. On, njen mladoenja, kao zavravajui poslednje veselje, veumorno, ali veselo,nestano i razdragano se izvija, zanosi i prati pesme koje svatovi odlazei od njih pevaju,ostavljajui nju i njega ovako same. On visokaela, crnih, malo dugih brkova, a sav obuen usvilu ioju. Miriu mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u branojkoulji, u moru od te svetlosti,utanjuedrvana, u svirci, pesmi,eka. I mada jonije do njedoao, ona veosea na sebi oblik njegova tela, i bol kojie biti od dodira njegovih ruku, usta iglave na njenim nedrima, kad on padne i kad pone da je grli i ujeda... I onda njega uvode. Onprilazi. Poljupci ludi, besni; stiskanje, lomljenje snage; beskrajno duboko, do dna due upijanjejedno u drugo.

Zato je ona tu samou uvek volela.ak, kad je sasvim sama kod kue, mati joj ode ili na grobljeili poslom, pa se duboko u novene vraa, ona je i taj strah od mraka nekako rado podnosila.Uvek bi se tada povlaila gore i onda, zatvorena kapijom i zidovima, dakle osigurana, predavalabi se sama sebi. A da bi sasvim izbegla strah od samoe i mraka, sve vie i vie zanimala bi sesobom. Slobodno bi se otkopavala, razgoliavala prsa i rukave i samealvare, da bi osealakako bi jednim pokretom sve mogla sa sebe da zbaci. Onda bi se unosila uivajui u svojojlepoti, oseajui draod te svoje otkrivenosti i od golicanja vazduha. A koliko bi puta, isto kaokakav mukarac, sa tolikom strau poela da posmatra svoje prave, krupne dojke, u kojima suse ispod beline koe, venazirale, kao odavno zrele, neke grudve.

Jednom umalo ne uini ludost. Bilo je nekako na izmaku leta. Opet je bila subota - pazarni dan.Mati sa Magdom otila na groblje. Padao je mrak, ali nekakav topal, zaguljiv mrak. Mati joj

nikako ne dolazila, a ona kao uvek, ograena komilukom i kuom, jednako bila sama.Nemajuita da radi, a ne smejui da se kree, sedela je gore u sobi i kao obino bila jeraskomoena. ak i vie nego obino, jer je bilo tada, vie nego ikada, obuzelo ono "njeno". Alikao nikada dotada, odjednom poe oseati kako je poinje za srce da hvata neizmerno duboka,iz tamne daljine sa slutnjom takva teka tuga, jad i usplahirenost:ime e se sve ovo svriti?! Danee, a sigurnoe, sigurno - smru?! I onda:emu i nata sve ovo?

U tom u kako iz bate dolazi mutavi Vanko. I to peva. Sigurno pijan, kao svake subote odbakiato je dobio, sluajui po pijaci iariji. I poto je dole, u kujni, video da nikoga nema,on se poe peti gore, ovamo k njoj. Ona se tre. Brzo se pokri i kao opasa. Ali odjednom jojdoe luda misao od koje se sva oznoji.to da ne? Pijan je - i nee znati; polunem je - i neeumeti kazati! Ito da ne jednom i to, oemu se toliko misli, sanja?to da ne vidi ona jednomkako je kada se oseti muka ruka na sebi.

Vanko doavi ovamo i videvi je, zaradovanto ju je naao, i pijan, srean, mucao je imimikom joj poe pokazivati od koga je i koliko danas dobio.

- Ba... ba... ba!...

Ali videvi kako se ona sa minderluka, mejastucima, onako raskomoena, i ne die, ne prilazi,jomanje mu odgovara, niti se smeje - on zastade ispred nje kao uplaen. Ali ona ga pozva.

- Daj ruku!

On joj prui slobodno ruku sa ispruenim i rairenim prstima, i to levu, jer mu ona bee blienjoj. Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada, za prste, veodozgo i vie ruke za dlan, za onuetvrtastu i iroku kost. Zatim ona vide kako mu se iznenaenom takvim njenim uzimanjemruke, raireni prsti zgrie, te, prinosei je k sebi, ruka njegova doe joj onako crna, tvrda i kaonekaapa. Ali nije ona ta koja bi, kada neto naumi, na po puta stala, ustukla. Brzo ga dovue ksebi i drei ga meu kolenima i, ne sluajui njegove neprirodne glasove od straha i radosti,otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom poloi njegovu ruku pridravajui je, pritiskujuije... Oseti samo bol i nita vie. Brzo, stresajui se od jeze, ustade. Ali on, obezumljen, lud, sapenom na ustima, iskrivljenim licem, gurajui je glavom u trbuh, grlei je po kukovima kidaojoj meso i kao kletima je vukao k sebi, da je obori, putajui zapenuane lude krike:

- Ba... ba... ba!

I druga da je bila na njenom mestu, sigurno bi podlegla, izgubila bi se, ali ona, gnuajui se,samo ga odbaci od sebe i izae, zakopavajui se.

V

Bilo je to pred Uskrs. Sofka, kao uvek uoi tih velikih praznika, nita nije radila dole u kujni,veje bila jednako gore, na gornjem spratu, raspremajui i nametajui sobe. Tako je bilo i sada.I da se ne bi prljala, bila je obukla neki stari mintan koji joj je bio tesan, te su joj se prsaistokrila. Tako isto, da joj ne bi praina padala po kosi, bila je ovlazavila glavu velikom

zejtinlijom, amijom te joj je lice odudaralo jasnije i sveije. Vetrila je i pajala sobe. Njenenanule zveale su po suhom doksatu gornjeg boja.

Dole, ispred kue, dvorite je bilo davno poliveno i poieno. Od kapije do kue belila sekaldrmisana putanja. Iz kofe na bunaru curila je voda, i belasajui se spram sunca, kapala je poploama. Trava oko bunara, po dvoritu, i ak oko kamenova po kaldrmi odudarala je tamnije.Od dvorita pregraena tarabama, zelenila se i prualaak iza kue njihova bata. Pod strejamaevrljali su vrapci. Iz komilukaulo se takoe spremanje za sutranji dan: tresenjeilimova,ponjava, lupa i ribanje tepsija i sahana. Sa ulice dopirao je bat koraka. Uopte dan je bioist,topao, i punivotvorne, balsamske sveine, kaoto su dani prolea pred Uskrs. Na dnustepenica, odmah do kujne, sedela joj je mati, i kao da joj je bilo hladno, bila se ogrnula poleima kratkom kolijom, korteljkom, a u stvari najvie se bila ogrnula da joj ne bi prainaodozgo, gde je Sofkaistila, padala i prljala jojistu belu koulju oko vrata i na prsima. I takopokrivena tom kolijom, drala je tepsiju u krilu trebei po njoj penicu, a u isto vreme pazei dau kujni ne iskipi jelo iz lonacato su krkljali oko vatre. Trebila je marljivo penicu, jer veerasse ide na groblje i iznosi mrtvima za duu.

Na kapiji zveknu alka.

- Domaini!

ak goreu Sofka jak glas sa otrim i stranim naglaskom.

- Sofke, udara neko! - doviknu odozdo mati. Sofka ostaviienje i poe silaziti.

- Pato ti, nano, ne otvori? - poe se ova nekati silazei niz stepenice.

- Idi, idi, doao neko! - poe je uriti mati.

Dok je Sofka ila putanjom pored bunara ka kapiji da otvori, vide kako joj mati hitro sakritepsiju sa penicom i uurbano, mada je bilo sveisto, opet nekoliko puta mahnu metlom ispredkujne i skloni neku krpu i joneto ispod stepenica.

Sofka otvori kapiju i stade iekujui da ue taj koji lupa.

Na kapiji se pojavi visok, obrijane glave Arnautin. Sofka se osmehnu, jer odmah vide da je tooev glasnik, jedan od onih dambasa koji svake subote dolaze iz Turske ovamo, na pazar, ikupuju konje. Tako isto ona vide kako i mati joj,im ovoga pozna da je Arnautin,ovek izTurske, dakle sigurno njegov glasnik, mada mu se, kao uvek ispred ovakvih velikih praznika,nadala, ipak, kad spazi da je zaista on to, poe se tamo, ispred kujne, unezvereno da vrpoljijednako okreui se oko sebe i nanovo gledajui da li je sve poieno i raspremljeno kakotreba.

- Je li ovo efendi-Mitina kua? - poe Arnautin glasno da vie ulazei i kao dvoumei i jojednom zagledajui kapiju da nije sluajno pogreio.

Sofka mu glavom potvrdi da je to. On ue i uputi se ka materiirokim koracima i zavuenimrukama u beleakire. I, mada se jonije bio ni pribliio k njoj, otpoe:

- Eto, pozdravio vas efendi-Mita i poruio mi da vam kaem...

- Ako, ako, dobro nam doao! - predusrete ga mati. I kad doe do nje, brzo mu iznese trononustolicu da sedne.

- Sedi, odmori se! - poe ga nuditi usrdno.

Arnautin bojaljivo, kao ukoen, spusti se na stolicu. Mati, kao uvek pred svima tim oevimglasnicima, stade preda nj, prekrstivi ruke na pojasu i s malo nagnutom glavom k njemu, daeljno i s puno potovanja sluata joj je muporuio i naredio. Sofka ode u kujnu da Arnautinuskuva kafu. Arnautin, namrtivi se, valjda da mu jae odskoi ona pruga oko vilice iela, kojaje pokazivala dokle je voda doprla pri njegovom jutronjem umivanju, poe otro da pria.Retko je u mater gledao, vejednako u svoje jakoilave noge s debelim i dugimarapama odkostreti. Sofka po njegovom glasu vide da je kao ljut. I osmehujui se, veje znala zato je.Sigurno je i on, kao i svi oevi glasnici, kad k njima polaze, mislio dae, kada ovamo doe,zatei majku i nju, Sofku, kao i celu kuu, malo sirotniju i onda dae mu trebati da njega navlapred njima grdi i govori im: kako i on tamo u Turskoj ne ivi bolje, i time njima daje kao nekenaknade, utehe. A ono, evo, prevari se! Video nju, Sofku, i mater, koja mada je bila prevalilaetrdesetu, ipak je joizgledala mlada i svea. Oko joj jotoplo, kosa joj se jokao zift crni isvetli. Istina, ima malo bora oko oiju i usta, ali se one i ne poznaju, vese neosetno gube usveini oblog joj i kao mleko, tako belog i nenog lica. I kad je ovako lepa u svakidanjemodelu, kakva li je kad je obuena!

Pa kako onda pred njim sada stoji smerno i kako bojaljivo raspituje o "svome oveku" grdeisebe:to nije znalata e joj poruiti i iskati, te eto ne moe sad odmah da njegovom glasniku toda. Nego, izvinjava se, onae to poslati predvee u han gde je ovaj odseo i to jopo sluzi.

I Sofka, po izrazu lica Arnautinova, vide kako na njega sve to silno utie. I jokad on sagledagde je Sofka kuvala kafu: kako otuda, iz tamne,iroke kujne, odsjajaju oni njihovi veliki, tekiposluavnici, oneuteiroke tepsije; pa onda ispred njega, gde on sedi, suhe stepenice kojevode na gornji boj, a tamo do kapije stariamdud sa ravastim koastim stablom a do samekapije binjektakoji je bio, istina, propao u zemlju, ali mu se jobletalo njegovo mramornoteme. Sve to njega jovie uplai. Brzo, na velike gutljaje, posrka kafu, i odmah se dieurno - ito ne sredinom kaldrme, vekrajem kao da je ne uprlja - jednako izvinjavajui se materi: da seona neuri, i kakoe on nju tamo u hanuekati, dok ona bude gotova.

-eekam, han'mo. Ako ne moedanas, sutra, kada ti hoe. Jedan, dva, tri dana, nita nijetou ja daekam.ekau ja! - poe se pravdati odlazei.

Mati ga otprati do kapije, a Sofka osta u kujni peruiolje. Ali ona vide kako se mati, potootprati Arnautina i za njim zatvori kapiju, vraa polako iisto teko. Doe do bunara i tu ostadedugo, dugo. Posle skrenu i uputi se podrumu. Tamo dugo ostade pred vratima podrumskim,sigurno neto zagledajui unutra, jer tek posle dugog vremena Sofkau kako je ona otuda vie:

- Sofka, idi do Aritonovih i zovni Vanka!

Sofka ode i ubrzo se vrati sa onim istim Vankom. Vanko, kao uvek kad spazi mater joj, stadepred nju uplaen. Mati ga mimikom posla da ide uariju i zove joj Toneta. Vanko sve treiode.

Malo posle doe i Tone. Nasmejan i vedebela lica, kratko obrijan, uirokim mor-akiramabez gajtana, s brojanicama, sitnim brzim koracima stade on pred Todoru, nekadanju svojusnaku koja, dok je Vanko iao po njega, bee skuvala za nj kafu, iznela uutoj taslici duvana,sve to metnula pred sebe, pa zavivi cigaru i puei je polako,ekala ga je.

- Snake, zvala si me? - upita je Tone meui brojanice u pojas i kleknuvi ponizno ispred nje,uza stub kue.

- Sedi, sedi - poe ga nuditi ona dajui mu kafe i duvana - zvala sam te, a nije bogznata. Znatione nae bave?

- Kako da ne, snake? Pamtim jokad su pravljene! Morali smo kapiju da poruimo irazvaljujemo dok ih unesmo! Kako da ih ne znam!

- E, pa one, te... Sad neto preturah po podrumu, pa mi padoe u oi. Zna, sad godine nerodne ine mogu da se napune, pa zato sam te i zvala, da te pitam: kako bi bilo, kad bi se ko naao dauva u njima vino, da im ne bi obrui poispadali od sue. Ti veznato. Radisa vinom. A zazatvor na podrumu znakako je vesiguran!

- A veza to...

I Sofka po glasu njegovu oseti kako Tone veunapred sve zna.

- Pa, snake, - poe se on nekati - to bi dobro bilo! Dobro bi bilo da ja to... Imam ja neto vina,pa kad bi mene htela pustiti...

- Badobro. Bolje ti nego tuin - odahnu mati.

- E dobro. Hvala ti! - nastavi brzo Tone. - Samo, snake, zna, ja ako mogu jednu ili dve baveda zahvatim. Ostale, sve, samo je vaa kua u stanju da napuni, a moja kua i moja ruka ne stizatoliko, jer se zna nae tanko stanje.

- Pa koliko moe, Tone. A za vie dae Gospod!

- Daj, boe, daj, boe, snake! I svakome neka datoeli. A kako je bata-Mita?ujete lita zanj?

- Jutros mi dolazio trgovac. Zdrav je. Ne moe joda doe. Zakasao u trgovinu. Sofki poslaoizije za haljinu, a i novaca, da nam se nae za ovaj praznik.

Tone, mada je bio uveren da je sve obratno, ipak seinio nevet. Brzo ode, i poegrtu posla jojunapred za celu godinu kiriju za te dve bave, a docnijee on vei sve bave da zauzme, pa iceo podrum. Metnueak i svoj katanac na nj. Mati, kao uvek, ne brojei novac (mada jesvakad, u svakom njegovom fieku, nalazila po nekoliko ravih groeva), dade bakideku,isporuujui pozdrav Tonetu i njegovoj domaici.

Deko ode. Kapija se za njim zatvori. Sofka vide kako joj se mati ne die, veostade takojednako sedei, gledajui zamiljeno u ispijeneolje kafe i prevrui novac u skut.ak i neukad se kapija ponovo otvori i na nju se slobodno provue njina Magda.

Kao uvek, ue ona brzo, nosei puno zaveljaja. I, ne zastajui pred materom niti joj nazivajuiboga, ode pravo u kujnu.

- A doe li? - tre se mati, kad je vide tamo u kujni.

- Eto, snake, jedva stigoh, - poe da joj se pravda Magda. - Oni moji na selu uhvatili me tamo,pa de ovo, de ono. Ne moeovek da ih se otrese. Jedva donesoh. Evo...

I ne pokazujuita im je donela, kao da nije vredno njene panje, poe da trpa u kovege belobrano, a u sahane i tendere presno maslo i sir,to im je donela od svoje kue ito su njenicelog posta briljivo pribirali, samo da bi ona moglato lepe i vie ovamo njima, svojimgazdama, da ponese.

- Magdo! - ponovo je zovnu mati.

-ujem snake! - istra Magda, a vejoj bile umrljane ruke i zasukani rukavi od sudova to ihpoela da pere.

- Idi uareni han i pitaj za trgovca, Arnautina, - poe joj nareivati. - Nai ga i pitaj: da li moeto meano da mu ponese. Posle svrati u duandik za basmu. Znaju veoni kakvue da polju,kad je za nas. Samo brzo, jer posle moramo da idemo. Sad zna.

- Znam, snake!

I Magda, stara, suha, koata, obuena pola seoski pola varoki, brzo navue na bose noge nekestare speene papue i ode. I to ne ode na kapiju ulicom, vekroz kapidike, bate, kue, kakobi se sa celim komilukom videla, sa svakim zdravila, i onda prekim putem otila u tajarenihan. A Sofka je unapred znala kakoe ona odmah toga Arnautina, i ne pitajui ga da li on moe,poeti da savetuje kakoe da pazi da se totoe poneti uz put ne pokvari i ne izlomi. I posleemu ispriati o njima, svojim gazdama: Sofki, materi joj, ocu, a najvie o njenom dedi, kod kogaje ona sluila. I to ne zato da bi on od nje doznao za njih, jer po njoj ceo je svet morao znati zanjih, nego kako bi tolikim svojim prianjem ona Arnautinu pala u oi, te da posle on, kad odnesei isporui pozdrav od sviju, uzgred kae da je tu bila i neka starka, a on e onda, efendi-Mita,setiti se nje i znati da je to bila ona, njina Magda.

I zaista, Sofka posle nekog vremena kroz prozore odozgo ugleda Magdu. Izila iz komiluka i

ode onom ulicom koja vodi pravo gore uariju, gde je pazar i gde su ti hanovi. I bojei se danije zadocnila, gotovo tri. Jednako guraas na levuas na desnu stranu svoju ovlapovezanukratku kosu na glavi.as poe lako, umori se. Jedva vue na bosim nogama one speenepapue,as ih izuje, uzme u ruke i potri. Ali opet svakog seasa zaustavlja: ili da skloni kojemalo dete sa sredine ulice, da ga ne bi koji konj ili tovar pregazio, ili da kome odgovori napozdrav.

Posle dugog vremena Magda se vrati zajedno sa dva egrta koji doneeitavu rpu basme. Sofkaje znala kako je sad Magda sa timegrtima navlaprola kroz komiluk, da bi svi videli tubasmu za Sofku i zavideli joj.

Posle, pred vee, kad se poe dan kloniti, bilo je vreme da se ide na groblje. Zvona vestadoeda prodiru kroz guvu i vrevu iz varoi. Gore do Sofke poe da dopire vika, blejanje stoke, iukroivanje otrgnutih konja s pazara, i razilaenje seljaka. Izarije se sve vie i vie dizalagraja, vreva,um, i to je sve brujalo i na sve strane mealo sa prainom, dignutom usledpolivanja iienja ispred duana. Simidije vepoee da se viaju kako silaze izarije,razmileli se po sokacimato vode na drumove. Tre besomuno da dostignu muterije. Zavalilise od korpe simita. Depovi im, naduti marjaima, klate se oko njihovih nogavica. Oni razvalilivilice, optravaju oko seljaka i silom im guraju i nude stare, podgrejane simite.

- Tetko, vrui! Tri za dvaest para!

A seljanke bee, sklanjaju se od njih, uverene dae im podvaliti. Ali najvie se sklanjaju i beestrepei da ih ne pregaze konji pijanih seljaka, koji tamo poariji zastaju ispred svake mehane,da joispija