bolesti pasa

30
I BOLESTI PASA PARAZITSKE BOLESTI PASA Ovu grupu oboljenja u širem smislu možemo podeliti na bolesti izazvane ektoparazitima, endoparazitima i protozoama. BOLESTI PASA IZAZVANE EKTOPARAZITIMA Najčešći uzročnici koji dovode do ektoparazitskih oboljenja u pasa su buve, šugarci,demodeks i krpelji. BUVE Najačešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa je mačeća buva (Ctenocephalides felis). Gotovo svi psi su osetljivi i izloženi delovanju ovog parazita, osim pasa koji žive na visokim nadmorskim visinama. Buve se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju. Takođe, odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod velikog broja pasa buve dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv. Velika infestacija ovim parazitima može, posebno u štenadi, dovesti i do ozbiljnijih poremećaja (anemija većeg stepena). Buve su i prelazni domaćini za pseću pantljičaru. Kod osetljivih pasa dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvačci buve. Kao posledica ove alergije, kod ovih pasa dolazi do znatno ozbiljnijih poremećaja i oštećenja dlake i kože. Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji oko korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili nalaskom izmeta ili jaja buva koje ukazuju na prisustvo ovih parazitz na psu. Treba istaći da je kod pasa koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma. Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadija larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva

Upload: lexy19806

Post on 27-Jun-2015

1.191 views

Category:

Documents


7 download

TRANSCRIPT

Page 1: BOLESTI PASA

I

BOLESTI PASA

PARAZITSKE BOLESTI PASA

Ovu grupu oboljenja u širem smislu možemo podeliti na bolesti izazvane ektoparazitima, endoparazitima i protozoama.

BOLESTI PASA IZAZVANE EKTOPARAZITIMA

Najčešći uzročnici koji dovode do ektoparazitskih oboljenja u pasa su buve, šugarci,demodeks i krpelji.

BUVE

Najačešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa je mačeća buva (Ctenocephalides felis). Gotovo svi psi su osetljivi i izloženi delovanju ovog parazita, osim pasa koji žive na visokim nadmorskim visinama.

Buve se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju. Takođe, odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod velikog broja pasa buve dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv. Velika infestacija ovim parazitima može, posebno u štenadi, dovesti i do ozbiljnijih poremećaja (anemija većeg stepena). Buve su i prelazni domaćini za pseću pantljičaru. Kod osetljivih pasa dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvačci buve. Kao posledica ove alergije, kod ovih pasa dolazi do znatno ozbiljnijih poremećaja i oštećenja dlake i kože.

Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji oko korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili nalaskom izmeta ili jaja buva koje ukazuju na prisustvo ovih parazitz na psu.

Treba istaći da je kod pasa koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma.

Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadija larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva trebalo bi obuhvatiti sve razvojne oblike. U praksi to nije nimalo jednostavno budući da ne postoji nijedno idealno veterinarsko sredstvo za uništavanje svih oblika. Osim toga buve imaju izuzetnu sposobnost prilagođavanja na insekticide tako da je tretman i kontrola još više otežana.

Osnovni princip lečenja je antiparazitski tretman. Na tržištu postoje brojni preparati različite efikasnosti i u različitim oblicima (sprejevi, šamponi, praškovi, rastvori, spot on forme, ogrlice itd.). Obzirom i na toksičnost ovih preparata pre upotrebe poželjno je prokonsultovati se sa veterinarom.

Psi kod kojih se ispolji alergijski dermatitis zahtevaju poseban tretman pod kontrolom veterinara.

Page 2: BOLESTI PASA

II

ŠUGA PASA

Šuga pasa je nesezonsko oboljenje koje se češće javlja kod pasa koji se drže u lošim higijenskim uslovima.

Uzrokuju je šugarci iz tri roda i to: Sarcoptes, Notoedres i Otodectes,pri čemu su najčešći uzročnici Sarcoptes i Otodectes. Ovi paraziti svoj životni ciklus provode na koži domaćina, praveći kanale u njoj i polažući jaja. Bušeći kožu paraziti dovode do velikih oštećenja kože i sekundarnih infekcija što uzrokuje još veći svrab.

Šuga je kao bolest rasprostranjena po celom svetu, a oboljevaju i ljudi i životinje. Vrlo se lako i brzo prenosi sa oboleloga psa direktnim kontaktom ili kontaminiranim priborom ili opremom. Svojim parazitskim delovanjem u i na koži šugarci izazivaju jak svrab koji za posledicu ima dodatna otećenja kože. Ovaj svrab postaje intenzivniji preko noći i u zatvorenim i toplim prostorima. Na oštećenim mestima primećuju se crvenilo, čvorići, ogrebotine, kraste i nedostatak dlake. Može doći i do sistemskih poremećaja u vidu anemije, sekundarnih bakterijskih infekcija.

Otodectes šuga je lokalizovana u ušnom kanalu, na bazi i oko uha. Paraziti dovode do upale ušnog kanala sa pojačanim lučenjem karakterističnog tamnog sadržaja. Psi češu uši, tresu glavom i može doći do dodoatnih komplikacija u vidu oštećenja bubne opne ili upale srednjeg uha.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma i pregleda kožnog skarifikata. Terapijom se mora delovati na same uzročnike, ali i istovremeno sprovoditi simptomatsku terapiju uz pojačanu i kvalitetnu ishranu.

DEMODIKOZA PASA

Demodikoza je zapaljensko, parazitarno oboljenje kože pasa koje se odlikuje gubitkom dlake, ali bez izraženog svraba. Ovo stanje je najčešće u vezi sa oslabljenim imunološkim statusom životinje. Česta je kod nemačkih ovčara.

Bolest se javlja u dva oblika : lokalizovana i generalizovana forma. Lokalizovana forma se uglavnom javlja kod pasa starosti do 12 meseci.Zapaža se kao proređenje dlake oko očiju, usana i na prednjim nogama. Obično prolazi spontano u vremenu do 3 meseca. Postoji mogućnost prelaska lokalizovane forme u generalizovani oblik. 

Generalizovani oblik demodikoze je raširen na više mesta po telu i javlja se u tri oblika ; juvenilnu (psi uzrasta 3- 12 meseci), demodikoza odraslih pasa i hroničnu upalu kože oko prstiju i na šapama (pododrematitis). U ovim slučajima je česta i sekundarna bakterijska infekcija koja može dovesti i do svraba, koji inače nije specifičan za demodikozu.

Od faktora koji mogu pogodovati nastanku demodikoze treba izdvojiti genetske faktore, stres, lošu ishranu, endoparazite i hormonske poremećaje.

Tretman i lečenje ovog oboljenja je dugotrajno i mora biti pod kontrolom

Page 3: BOLESTI PASA

III

veterinara. Zapušteni slučajevi mogu završiti i uginućem životinje.

KRPELJI

Krpelji imaju složen životni ciklus koji uključuje parazitiranje na tri domaćina - domaće i divlje životinje i čoveka. Na psima parazitira veći broj vrsta krpelja od kojih praktično svi mogu preneti bolesti na pse. Od oboljenja treba istaći piroplazmozu( babeziozu), tularemiju, Lajmsku bolest itd. Krpelje obično nalazimo na ušima, vratu, glavi i između prstiju. Ponekad psi mogu biti invadirani sa nekoliko stotina krpelja svuda po telu. Međutim, da bi se prenela neka od bolesti sa krpelja na psa dovoljan je samo jedan ubod krpelja, kojeg često vlasnik ne stigne ni uočiti.

Ako se na psu nađe manji broj krpelja treba ih pokušati izvaditi. Ranije se smatralo da je prvo potrebno usmrtiti krpelja da bi se nakon toga vadio. U tu svrhu su aplikovani alkohol, benzin, razna ulja i sl. i nakon toga se krpelj vadio. Razlog zbog kojeg je ovo napušteno je taj što prilikom uginjavanja krpelj ispušta infekt koji može izazvati bolest. Postupak za ispravno vađenje krpelja se sastoji u hvatanju krpelja pincetom ili specijalnim instrumentima i okretanjem tela krpelja u suprotnom smeru od kazaljke na satu. Istovremeno je potrebno lagano izvlačiti glavu krpelja iz kože psa. Izvađenog krpelja ne treba dirati rukama jer i ljudi mogu oboleti od nekih oboljenja koje se prenose krpeljima. Ako prilikom vađenja krpelja dođe do zaostajanja glave krpelja u koži psa treba pratiti da li će doći do spontanog izbacivanja ostatka u sledećim danima. Ako mesto ujeda postane crveno i pojave se znaci infekcije treba potražiti pomoć veterinara. 

U slučajevima veće infestacije krpeljima, psa je potrebno istretirati nekim od komercijalnih preparata protiv ektoparazita.

U sezoni proleće - jesen bilo bi dobro zaštititi psa nekim od preparata koji imaju dugotrajnije i zaštitno delovanje.

PIROPLAZMOZA - BABEZIOZA PASA

Piroplazmoza je veoma teško oboljenje izazvano parazitima koji pripadaju Protozoama. Ovi paraziti uništavaju crvena krvna zrnca - eritrocite i tako dovode do anemije. Bolest se najčešće pojavljuje u proleće i jesen, mada nisu isključeni ni slučajevi oboljenja u zaimskom periodu.

Inkubacija kod piroplazmoze je relativno kratka, tako da do kliničkih simptoma može doći za 2 do 3 dana od uboda krpelja.U nekim slučajevima moguća je i latentna infekcija koja traje 10 -ak dana. U početku se javlja visoka temperatura koju prati malaksalost i bezvoljnost psa. Kasnije se javlja anemija, žutica i pojava krvi u mokraći. Moguća je pojava i povraćanja. 

Vrlo retko se događa da pas sam preboli ovo oboljenje, a ako i preboli česta su trajna oštećenja jetre i bubrega. Većina pasa koji se ne podvrgnu pravovremenom lečenju uginjava.

Terapija, ako se započne na vreme, je vrlo efikasna i traje nekoliko dana. Do poboljšanja dolazi već nakon nekoliko sati od davanja adekvatnih veterinarskih lekova. Sa potpornom terapijom se nastavlja još nekoliko dana uz pojačanu

Page 4: BOLESTI PASA

IV

ishranu. 

Psi koji prebole piroplazmozu poseduju imunitet koji ih štiti od ponovnog oboljevanja. Treba istaći da trajanje imuniteta znatno varira i da su mogući recidivi infekcije.

Postoje vakcine i lekovi koji se daju preventivno i koji pružaju zaštitu od 1 do 6 meseci.

CREVNI PARAZITI

Crevni paraziti su čest problem kod pasa. Oni mogu da izazovu vrlo blage ili čak neprimetne kliničke simptome, ali mogu da izazovu vrlo tešku i ozbiljnu kliničku sliku, tako da je čak i život životinje doveden u pitanje. Kod mladih životinja češća je pojava teških simptoma prilikom infestacije crevnim parazitima, ali ne treba da se previdi da je čest uzrok hronične dijareje kod odraslih pasa prisustvo crevnih parazita.

Mlade životinje infestirane crevnim parazitima pokazuju sledeće simptome : neraspoložene su bezvoljne su, apetit im je slab, dlaka im je suva i lošeg kvaliteta, stomak im je često nadut i na pritisak bolan, prisutan je i profuzan prolivu kome mogu ali i ne moraju da se primete crevni paraziti. Ponekad mlada životinja i povraća i dešava se da u povraćenom sadržaju budu primetni crevni paraziti.

Kod odraslih životinja infestacije crevnim parazitima obično nisu primetne za vlasnika. Jedini simptom koji vlasnici primete je prisustvo dijareje manjeg ili većeg intenziteta. Dijareja može da bude prisutna stalno ili da se javlja povremeno, može da bude u vidu potpuno tečne ili kačaste stolice, i u stolici mogu ali i ne moraju da se pojave crevni paraziti.

Infestacije crevnim parazitima, naročito kod mladih životinja su opasne i zato jer često dolazi do sekundarnih infekcija bakterijama ili virusima.

Kod pasa je česta i prenatalna infestacija štenaca (infestacija pre rođenja, putem majčinog krvotoka). Za dijagnostiku crevnih parazita presudan je koprološki pregled koji vrši veterinar i na osnovu čijih rezultata veterinar propisuje najefikasniji lek za otklanjanje crevnih parazita.

Oble gliste (Ascaridae)

Postoje četiri potencijalna puta za infestaciju oblim glistama i to su : prenatalna infestacija štenaca transplacentarnom migracijom (migracija uzročnika kroz posteljicu), infestacija štenaca i putem majčinog mleka, infestacija per oralnim unošenjem infektivnih jaja i infestacija putem per oralnog unošenja intermedijalnog i slučajnog domaćina (miševi, ptice, insekti...) parazita. U telu domaćina, askaride prolaze kroz više razvojnih oblika i migriraju kroz organizam domaćina prolazeći kroz jetru, pluća, gastrointestinalni trakt i tkiva.

Gotovo svi novorođeni štenci infestirani su sa larvama T.canis koje se nalaze u njihovim plućima zbog transplacentarne migracije parazita. Zbog toga, štenci u starosti od tri nedelje, u svojim crevima imaju odrasle askaride koje produkuju

Page 5: BOLESTI PASA

V

jaja, tako da se u fecesu štenaca nalazi veliki broj jaja.

Terapija i preventiva - Na tržištu postoje mnogi efektivni preparati za tretman askaridoza. Pošto se većina štenaca rađa infestirana askaridama, potrebno je da se prvi tretman štenaca protiv crevnih parazita izvrši između druge i treće nedelje starosti, pre nego što se jaja askarida prvi put pojave u fecesu štenaca.Tretman treba ponoviti i u četvrtoj, šestoj i osmoj nedelji starosti štenaca da bi se uništile askaride koje su dospele u organizam prenatalno, putem majčinog mleka i unošenjem infektivnih ova preko usta. Zajedno sa štencima, obavezno treba tretirati i kuju.

Preventivni tretman pasa protiv crevnih parazita je obavezna mera i u zdravstvenoj zaštiti ljudi. Postoji mogućnost infekcije ljudi, a naročito dece larvom T.canis i oboljenje se naziva Viscelarna larva migrans. Zbog toga, sve pse treba preventivno čistiti od glista u intervalima od tri do šest meseci. Bilo bi poželjno da se i dva puta godišnje izvrši koprološki pregled izmeta pasa pogotovu kod životinja koje puno borave sa decom.

Pantljičare (Cestode)

Infestacija patljičarama kod pasa obično ne dovodi do teških kliničkih simptoma. Moguća je pojava proliva jačeg ili slabijeg intenziteta ali opšte stanje životinje nije drastično poremećeno.

Dipylidium caninum je pantljičara koju prenose buve i koja izaziva intenzivan svrab u predelu anusa tako da se pas liže i grize u tom predelu i "vozi se na zadnjici"

Echinococcus spp. je pantljičara koja ne izaziva primetne simptome kod infestiranog psa, ali izaziva vrlo ozbiljno i teško oboljenje kod ljudi. Psi se najčešće infestiraju ehinokokusom kada pojedu higijenski neispravno meso koje nije termički obrađeno.

Redovna dehelmintizacija (terapiranje sredstvima protiv crevnih parazita) kao i kontrolni koprološki pregledi izmeta životinja su najvažnije mere u zaštiti zdravlja i ljudi i životinja.

Ankilostomide (Ancylostomidae) i Uncinarije (Uncinariae)

Znaci infestacije Ancylostoma-om caninum variraju od neprimetnih do krvave, profuzne stolice, povraćanja, opšte slabosti, nedostatka apetita, dehidracije i zaostalosti u rastu. Kod teško invadiranih štenaca javlja se anemija koja može dovesti i do uginuća.

Infestacija ankilostomama nastaje prenatalno, putem majčinog mleka, unošenjem infektivne larve preko usta, unošenjem slučajnog domaćina i penetracijom infektivne larve kroz kožu. 

Patogeno dejstvo parazita je u direktnoj vezi sa količinom krvi koju ovi paraziti posisaju,kao i sa krvavljenjima i gubicima tečnosti koji oni u crevima izazivaju. U prevenciji oboljenja izazvanih ovim parazitima jako je važna redovna

Page 6: BOLESTI PASA

VI

dehelmintizacija pasa i to po istoj šemi koja je navedena kada smo govorili o oblim glistama.

INFEKTIVNE BOLESTI

Uzročnici infektivnih (zaraznih) bolesti kod pasa mogu biti bakterije,virusi, protozoe, gljivice i rikecije. Ove se bolesti najčešće prenose sa jedne životinje na drugu direktnim kontaktom,inficiranim urinom,izmetom, drugim telesnim sekretima ili udisanjem infektivnih agenasa. Mnogi od ovih uzročnika mogu jako dugo da prežive u spoljašnjoj sredini što je od značaja za kontrolu i suzbijanje zaraznih bolesti.

Zarazne bolesti se ubrajaju u oboljenja pasa sa vrlo visokim stepenom mortaliteta (uginuća) čak i u situacijama kada se terapija započne u prvim danima oboljenja. Zbog toga osnovni vid zaštite protiv ovih bolesti predstavlj a vakcinisanje pasa čime se organizam stimuliše na proizvodnju zaštitnih antitela.

Postoje dva tipa vakcina. Prvi je tip vakcine koja sadrži modifikovani živi virus koji dovodi do nekog oboljenja.Ovaj virus je oslabljen do te mere da ne dovodi do oboljenja, ali stimuliše organizam psa da produkuje antitela. Drugi tip vakcine sadrži inaktivisani ili mrtav virus, koji takođe ima sposobnost da u organizmu jedinke stimuliše imuni odgovor. Bez obzira o kojoj se vrsti vakcine radi neophodno je vršiti ponavljanje vakcinacije u doređenim vremenskim intervalima da bi se održao adekvatan nivo antitela u organizmu, koji omogućava sigurnu zaštitu.

Iako su vakcine najefikasniji metod preventive i borbe protiv zaraznih bolesti događa se da i vakcinisani psi, posebno mlađi obole. Postoji nekoliko razloga za to: neadekvatan režim transporta i/ili čuvanja; nepravilan način davanja vakcine; prerano ili prekasno davanje vakcine; davanje vakcine kojoj je istekao rok trajanja; deljenje jedne doze vakcine na više delova i davanje neodgovarajuće doze; nemogućnost psa da imunološki odgovori na datu vakcinu.

Pas koji se vakciniše mora biti zdrav i jedino u tom slučaju se može očekivati povoljan imunološki odgovor vakcinisane jedinke. Zbog toga veterinar pre davanja vakcine izvršava klinički pregled životinje i odlučuje o tome da li je pas u odgovarajućem zdravstenom stanju koje omogućava nesmetanu vakcinaciju. Veterinar takođe može na pregledu otkriti neke značajne promene koje vlasnik može da previdi.

Štenad i mladi psi su jako osetljive starosne kategorije na određene zarazne

Page 7: BOLESTI PASA

VII

bolesti i oni moraju biti vakcinisani čim je njihov imunološki sistem dovoljno razvijen. U bolesti protiv kojih je vakcinacija obavezna ubrajaju se besnilo, štenećak, zarazna upala jetre (infektivni hepatitis), parvovirusna infekcija pasa, leptospiroza, parainfluenca i koronavirusna infekcija pasa.

Budući da je svako štene ili odrastao pas slučaj za sebe i da je od osnovne važnosti propisno rukovanje vakcinama, vakcinaciju bi trebalo poveriti isključivo stručnim i odgovornim licima.

ŠTENEĆAK (Distemper)

Štenećak je veoma kontagiozno virusno oboljenje, rašireno u svetu i predstavlja jedan od vodećih uzroka uginuća pasa, koja su uzrokovana infektivnim bolestima.

Virus je izuzetno otporan u spoljašnjoj sredini i može tako da preživi godinama. Štenećak se najčešće javlja kod nevakcinisane štenadi u starosti 3 do 8 meseci, mada i odrasli psi koji nisu vakcinisani oboljevaju u vrlo velikom broju.

Virus štenećaka ima izraziti afinitet prema epitelnim ćelijama.To su ćelije koje se nalaze na površini organa za disanje, organa za varenje, nalaze se u koži, sluznicama i mozgu.

Bolest se javlja u više formi, a sekundarne infekcije i komplikacije zantno otežavaju tok i prognozu bolesti. 

Prvi znakovi oboljenja se pojavljuju 3 do 15 dana od infekcije. U prvom stadiju oboljenja primećuje se veoma visoka temperatura, gubitak apetita, apatija i vodenast iscedak iz nosa i očiju. Ovi simptomi se često zamene sa simptomima prehlade, tako da to treba imati na umu.

U sledećih nekoliko dana boja i gustina iscetka se menja ka žućkastom, lepljivom i gustom iscetku, ponekad čak i veoma tamnom. Pojavljuju se i ostali simptomi oboljenja organa za disanje u vidu kašlja, bronhitisa, upale pluća. Na koži abdomena mogu da se pojave gnojni čirevi. Proliv je čest kod pasa obolelih od štenećaka i može da dovede do ozbiljne dehidratacije organizma. U sledećim danima bolesti dolazi do naizmeničnog pada i rasta temperature, dok opšte stanje obolele živvotinje takođe varira. Prognoza je dubiozna. 

U drugom slučaju oboljenja 2 do 3 nedelje nakon infekcije kod nekih pasa dolazi do do pojave nervnih simptoma koji započinju kao kratki napadi i grčevi, trešenje glavom i žvakaći pokreti. Kasnije, mogu da se jave epileptični napadi, nekontrolisano kretanje, cviljenje,gubitak ravnoteže i koordinacije. Obično psi koji ispolje nervne simptome ne preživljavaju, ili ako prebole ostaju trajna oštećenja u manjem ili većem stepenu.

Postoji još jedan oblik štenećaka koji se javlja kada virus napadne kožu šapa i nosa, pri čemu na ovim mestima dolazi do promena sličnih orožavanju (Hard pad disease - bolest tvrdih šapa). Terapija - obzirom na kompleksnost oboljenja tretman mora biti poveren veterinaru.

Page 8: BOLESTI PASA

VIII

Antibiotici da bi se sprečile sekundarne infekcije, nadoknada tečnosti intravenskim infuzijama, korekcija acido - baznog statusa telesnih tečnosti, sedativi i antikonvulzivni lekovi pokazali su se kao zadovoljavajućim u terapiji.

Uspeh lečenja zavisi od brzine reagovanja vlasnika da prepozna prve simptome i zatraži profesionalnu pomoć kao i od sposobnosti psa da odgovori na virusnu infekciju.

Preventiva - vakcinacija protiv štenećaka mora biti vršena kod svih starosnih kategorija pasa i mora biti pod kontrolom veterinara.

ZARAZNA UPALA JETRE PASA (HEPATITIS)

Infektivni hepatitis je visoko kontagiozno virusno oboljenje od kojeg oboljevaju psi svih starosnih kategorija. Primarno dolazi do oštećenja jetre, bubrega i krvnih sudova.

Simptomi bolesti variraju od latentnog oboljenja sa srednje izraženim kliničkim znacima, subkliničke infekcije do ekstremno brze i fatalne smrti. Ponekad je ovo oboljenje teško klinički razlikovati od štenećaka.

Nekoloki dana po infekciji virus se umnožava u organizmu i izlučuje preko stolice, pljuvačke i urina. U ovom stadijumu bolest je i najviše kontagiozna. Prenos na druge pse je direktnim kontaktom preko stolice, urina ili salive. Psi koji prebole mogu izlučivati virus mesecima i predstavljaju značajan izvor zaraze. 

Najteži oblici bolesti se pojavljuju kod štenadi u prvim mesecima života, iako su prijemčivi psi svih starosti.

U perakutnom obliku koji se javlja iznenada, pojavljuje se krvav proliv, kolaps i uginuće. Štenad može uginuti i bez vidljivih simptoma.

Akutni oblik započinje visokom temperaturom, krvavim prolivom, gubitkom apetita i povraćanjem. Svako pokretanje je bolno. Stomak može biti otečen kao posledica bolnog uvećanja jetre. Psi su osetljivi na svetlost (fotofobija), a kasnije se mogu pojaviti i žutica, upala krajnika, krvarenja dsni. Kod lakših infekcija psi mogu pokaztai jedino letargično raspoloženje i gubitak apetita. U tim slučajevima potrebno je izvršiti analize krvi da bi se potvrdila dijagnoza.

Nakon pojave akutnih simptoma oko 25 % pasa pokazuju karakteristično zamućenje oka na jednom ili oba oka. To je tzv. plavo oko. Kod nekih pasa prolazi spontano, dok kod ozbiljnijih slučajeva zahteva veterinarski tretman.

Terapija mora biti pod veterinarskim nadzorom.

Infektivni hepatitis je bolest koju je moguće prevenirati redovnim vakcinacijama.

PARVOVIROZA PASA

Pseća parvoviroza je oboljenje koje je među vlasnicima pasa poznatije kao

Page 9: BOLESTI PASA

IX

"mačija kuga". Ovaj naziv je pogrešan jer bolest nema nikakve veze sa mačkama niti je mačke prenose psima što mnogi vlasnici pasa misle. 

Parvovirus je vrlo kontagiozan virus i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Raširen je među psećom populacijom u čitavom svetu. Virus ima afinitet prema ćelijama tankog creva, kosne srži i limfnim ćelijama.

Moguće je da se inficiraju psi svih starosnih kategorija ali najčešće sa vidljivom kliničkom slikom oboljevaju psi koji su mlađi od godinu dana. Psi mlađi od šest nedelja starosti ređe oboljevaju jer ih štiti pasivno prenesen imunitet od majke.

Infekcija obično nastaje peroralnim putem. Od trenutka unošenja infektivnih čestica do pojave prvih kliničkih simptoma obično prođe oko pet dana. Kada virus stigne u organizam psa,on prvo dospeva u timus, sledećeg dana napada druga limfna tkiva, trećeg i četvrtog dana od infekcije nalazi se u krvi, a između četvrtog i sedmog dana napada ćelije crevnih kripti.

Klinička slika 

Klinička slika obično počinje sa upornim i jakim povraćanjem. Pas u početku povraća hranu koju je jeo, a zatim povraća tečnost koja može da bude penasta, žuta, žutozelena ili beličasta. Ponekad u povraćenom sadržaju mogu da se vide i primese krvi. Pas postaje izrazito slab i bezvoljan. Ne pokazuje nikakav apetit. Najčešće želi da uzima tečnost i to prvenstveno vodu, ali čim vodu popije, ispovrati je. Pas je izrazito depresivan, zavlači se na tamna, skrivena mesta, slabo ili nikako ne reaguje na pozive vlasnika. Sledeći simptom koji se pojavljuje, obično sledećeg dana, a ponekad i istovremeno sa povraćanjem, je obilan proliv. U početku je stolica po konzistenciji gušća, ali postaje sve ređa i ređa, dok na kraju ne bude potpuno vodenasta. Vodena stolica je boje trule višnje jer sadrži krv u sebi. Pas teško i kontroliše defekaciju, tako da i one životinje koje su naučile gde treba da obavljaju nuždu, to ipak urade na zabranjenom mestu pa čak i na mestu gde spavaju.

Dijagnoza

Veterinar kliničkim pregledom ustanovljava da pas ima visoku telesnu temperaturu, u slučaju da je pas doveden u toku pojave prvih simptoma, ili normalnu pa i subnormalnu temperaturu ako je bolest poodmakla. Pas je izrazito bezvoljan, slabo reaguje na sve nadražaje iz spoljašnje sredine i primetno je dehidrirao. Opšte stanje psa se drastično pogoršava ako dođe do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija, ako se pas drži u uslovima loše higijene, ako boravi u hladnim ili slabo zagrejanim prostorijama ili ako je zaražen i crevnim parazitima. Dešava se da dođe i do naglog uginuća pasa, posebno mlađih kategorija ako parvovirus napadne srčani mišić i dovede do razvoja miokarditisa (upala srčanog mišića).

Veterinar treba da posumnja na parvovirusnu infekciju kod svakog psa koji mu je doveden sa akutnom dijarejom ili povraćanjem pogotovu ako je pas mlađi od

Page 10: BOLESTI PASA

X

godinu dana. Ranija vakcinacija pa i revakcinacija psa ne isključuje uvek mogućnost da je pas oboleo od parvoviroze. Za postavljanje dijagnoze korisno je da veterinar izvrši pregled krvne slike psa, jer na osnovu dobijenih rezultata usmerava svoje dalje preglede i analize. Na osnovu izvršenog pregleda krvi veterinar može da eliminiše neke druge diferencijalne dijagnoze kao što su na primer strano telo u gastrointestinalnom traktu ili bakterijske infekcije. Serološka dijagnostika je najpouzdaniji metod za otkrivanje parvovirusa ali kod nas nema mogućnosti da se ona primenjuje u svakodnevnoj praksi.

Terapija

Zbog najčešće nemogućnosti da se parvovirus labaratorijskim metodama otkrije, kao i zbog toga što je terapija parvovirusne infekcije slična kao i terapija drugih teških oblika gastroenteritisa, veterinar terapiju počinje da primenjuje čim izvrši osnovne kliničke preglede. Najvažniji princip u terapiji je da se spreči dehidracija psa. Infuzioni rastvori se daju venskim putem, poželjno je nekoliko puta na dan uz odgovarajuću supurativnu terapiju. Na osnovu svog iskustva i procene veterinar će da odluči da li će ili neće da primeni antibiotsku terapiju. Davanje bilo kakvih oralnih preparata treba izbegavati 24-48 h od početka bolesti, a kod težih slučajeva čak i tri do pet dana od početka bolesti. Dešava se da i pored adekvantne terapije i savesnog postupanja vlasnika pas ugine od mnogobrojnih mogućih komplikacija.

Psi oboleli od parvoviroze predstavljaju opasan izvor infekcije za druge pse, zato ih treba držati strogo odvojeno od drugih pasa. Ljudi koji dolaze u kontakt sa bolesnim psima treba da izvrše sve preventivne i dezinfekcione mere kada dolaze u kontakt sa zdravim životinjama. Period izolacije obolelog psa treba da traje najmanje još jednu nedelju od potpunog prezdravljenja obolelog psa.

Profilaksa

Mere preventive se svode na redovnu vakcinaciju pasa po propisanoj šemi. Prva vakcina se daje štencima između 6-8 nedelje starosti, revakcinacija se vrši posle 3-4 nedelje, i treća vakcinacija se daje 4 nedelje od prethodne vakcine. Najčešće se vakcina protiv parvoviroze daje u kombinaciji sa vakcinama protiv još nekoliko čestih psećih oboljenja. Preporučuje se da se skotnim kujama daje mrtva vakcina protiv parvovirusne infekcije oko 45. dana graviditeta da bi majka na štence, putem pasivnog imuniteta, prenela zaštitu. Vlasnici pasa treba da znaju da prva vakcina ne predstavlja dovoljnu zaštitu protiv parvovirusne infekcije, tako da štene treba držati u izolaciji od drugih pasa sve dok ne primi i revakcinu i od nje prođe 7-10 dana.

KORONA VIRUSNA INFEKCIJA

Corona virusna infekcija je oboljenje kome podležu psi različitih starostnih kategorija, ali najviše oboljevaju štenci. Corona virus je raširen među psećom populacijom svuda u svetu, slično kao i parvovirus, ali je u odnosu na parvovirus je manje letalan.

Klinički znaci corona virusne infekcije variraju od vrlo blagih, pa i neprimetnih simptoma, pa do vrlo ozbiljnih simptoma čija je glavna manifestacija jako

Page 11: BOLESTI PASA

XI

povraćanje i proliv. Kod pasa obolelih od corona virusne infekcije uglavnom ne dolazi do povišenja telesne temperature. Stolica obolelog psa varira u izgledu i boji i može da bude žućkasto-narandžasta, crvenkasta ili sukrvičava. Po konzistenciji može da bude kašasta ali i potpuno vodenasta, kao i sa dosta sluzi.

Veterinar može da postavi sumnju da se radi o corona virusnoj infekciji kod svih pasa koji naglo oboljevaju od akutne dijareje i povraćanja posebno ako je više pasa istovremeno afektovano. Važne podatke daje i vakcinalni status pasa kao i neki od pratećih kliničkih manifestacija. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod corona virusne infekcije retko na početku dolazi do povišenja telesne temperature, retko se pojavljuje i izrazita leukopenija (smanjenje broja belih krvnih zrnaca u krvi) što je jedan od simptoma parvovirusne infekcije, takođe retko dolazi do pojave veće količine krvi u povraćenom sadržaju i u stolici što je često kod parvoviroze. Međutim, vrlo često dolazi do mešane infekcije psa i sa parvo i sa corona virusom, i to po podacima američkih autora čak u 25 % slučajeva. Mešana infekcija daje vrlo teške kliničke simptoma i najčešće je fatalna po obolelog psa.

Da bi se postavila tačna dijagnoza, neophodni su labaratorijski pregledi koji u našim uslovima najčešće nisu mogući, a i potrebno je odrečeno vreme za njihovo izvođenje, tako da je neophodno odgovarajuću terapiju započeti samo pri postavljanju sumunje na corona virusnu infekciju. Na sreću, corona virusna infekcija najčešće nije fatalna i zahteva samo supurativnu terapiju, pa labaratorijska dijagnoza nije neophodna za uspešnu terapiju.

Terapija corona virusne infekcije se na prvom mestu zasniva na nadoknadi tečnosti putem infuzionih rastvora, kao i na teapiji sredstvima koja zaustavljaju proliv. Većina obolelih pasa se uz odgovarajuću terapiju brzo oporavlja. Uginuća od corona virusne infekcije su retka ali su moguća, posebno kod štenaca.

Kao profilaktička mera protiv corona virusne infekcije je vakcinacija pasa. Međutim, pošto se predpostavlja da postoje više sojeva corona virusa, kao i zato što corona virusna infekcija najčešće nije letalna, vakcinacija se preporučuje kod onih pasa koji su dosta izloženi kontaktu sa drugim psima, na primer psi koji borave u odgaivačnicama ili pansionima za pse, ili psi koji se često izvode na izložbe pasa.

ROTAVIRUSNA INFEKCIJA PASA

Rotavirusne infekcije kod male dece, posebno beba, su jedan od najčešćih uzroka dijareje i mogu da budu i fatalne. Kod pasa dijareje izazvane rotavirusom su daleko manje opasne i obično su samolimitirajuće. Najčešće se inficiraju novorođena štenad. Glavni simptom oboljenja je dijareja koja može da bude vodenasta ili sluzava. Dijareja obično kratko traje i prolazi bez ikakvih posledica po zdravlje i napredovanje štenaca. Opisani su i slučajevi uginuća štenaca od rotavirusne infekcije ali su oni izuzetno retki i obično su povezani sa lošim uslovima držanja i nege štenaca. Većina odraslih pasa nosi antitela protiv rotavirusne infekcije jer su u toku života došli u kontakt sa ovim virusom, ali je oboljenje prošlo bez simptoma ili su simptomi bili jako blagi. Zbog toga je većina štenaca zaštićena od rotavirusne infekcije putem pasivnog imuniteteta (imunitet koji se sa majke prenosi na potomstvo).

Terapija rotavirusnih infekcija je ista kao i terapija svih drugih akutnih proliva,

Page 12: BOLESTI PASA

XII

znači obolelom psu se nadoknađuje izgubljena tečnost i strogo se pazi na način ishrane i vrstu namirnica koje se u ishrani obolelog psa koriste. Većina obolelih pasa se jako brzo oporavlja. Još uvek ne postoji vakcina protiv rotavirusne infekcije pasa, a i pitanje je da li je uopšte potrebno vakciniti pse protiv ove bolesti.

BESNILO (RABIES, LYSSA)

Besnilo je smrtonosno oboljenje svih domaćih i divljih toplokrvnih životinja i čoveka. Ne postoji efikasan lek protiv ove bolesti.

Na ovim prostorima glavni izvor besnila su lisice, vukovi, a sporadično i druge dilvlje životinje.Najčešći način infekcije ljudi i pasa je prilikom lova, zatim u sredinama koje su u blizini staništa ovih divljih životinja. Čovek se inficira preko sline obolele životinje, a glavnu vezu u prenosu besnila na ljude predstavljaju nevakcinisani psi i mačke. U principu, bilo koja strana ili divlja životinja koja dozvoljava nesmetani pristup ne ponaša se uobičajeno i potrebno je biti obazriv.

Virus besnila, koji se nalazi u pljuvačci, obično u organizam prodire preko ugrizne rane ili preko otvorene rane na koju dospe slina.

Period inkubacije varira i iznosi od 3 do 8 nedelja, ali može biti i u trajanju od 7 dan pa do 1 godine. Virus sa mesta ulaska (ugriz) do mozga putuje preko nerava i što je mesto ugriza udaljenije od centralnog nervnog sistema to je inkubacija duža. Nakon toga virus ponovo putem nerava putuje do usta gde se putem pljuvačke izlučuje.

Simptomi besnila su posledica upale mozga. Prvi znaci su u vidu promenjenog ponašanja - agresivnost, zavlačenje u tamne prostore, sa kasnijim razvojem svih ostalih nervnih poremećaja. Groznica, povraćanje i proliv se takođe pojavljuju. Jednom razvijeni simptomi besnila su fatalni za obolelu jedinku.

Jedini način borbe protiv ove smrtonosne bolesti je pravovremena i redovna vakcinacija. Psi se vakcinišu u starosti 3 - 4 meseca i u zavisnosti od upotrebljene vakcine revakcinišu za 1-3 godine. Psi po Zakonu moraju biti vakcinisani protiv besnila.

Svaki pas koji ugrize čoveka mora biti pod nadzorom veterinara 14 dana i nakon toga se odlučuje o njegovojn sudbini.

Ljudi koji nastradaju od ugriza psa trebalo bi da potraže pomoć lekara i da zahtevaju od vlasnika psa koji ih je napao potvrdu o vakcinaciji. Dalji tretman u mnogome će zavisiti od pregleda psa. Osnovna zaštita u borbi protiv besnila je vakcinacija pasa. Redovno vakcinisana životinja ne može oboleti od besnila niti preneti zarazu na bilo kog drugog.

LEPTOSPIROZA

Ovo oboljenje je prouzrokovano bakterijama iz roda Spiroheta. Od ove bolesti mogu oboleti i druge domaće i divlje životinje kao i čovek Kod ljudi ova se bolest zove Vilova bolest. Bolest se širi preko urina zaražene životinje, a jedan od glavnih rezervoara su glodari (pacovi). Infekcija kod psa nastaje ili ulaskom

Page 13: BOLESTI PASA

XIII

uzročnika preko kože ili preko usta inficiranom vodom ili hranom kontaminiranom zaraženim urinom.

Znaci oboljenja se pojavljuju u vidu groznice, apatije, gubitkom apetita i depresijom. Najviše su zahvaćeni bubrezi. Mogu se pojaviti i krvarenja po vidljivim sluznicama, kao i žutica. Često je povraćanje i proliv.

Dijagnoza se postavlja na osnovu pregleda, a može biti potvrđena i u laboratoriji.

Antibiotske kombinacije su efikasne u tretmanu. Kao potpomažuća terapija vršin se kontrola povraćanja i proliva i nadoknada tečnosti. Kod nekih pasa može doći do hroničnog oštećenja bubrega. U preventivne mere ubraja se vakcinacija koja se sprovodi jednom godišnje.

BOLESTI ORGANA ZA VARENJE

DIJAREJA

Proliv (diarrhea) je simptom oboljenja gastrointestinalnog trakta ili neke sistemske bolesti sa kojim se vlasnici životinja najčešće susreću. Proliv može da se javi kod čitavog niza različitih oboljenja malih životinja, ali se ipak najčešće javlja kod oboljenja tankih i debelih creva.

Proliv se definiše kao povećanje količine vode u fecesu i volumena fecesa praćen ubrzavanjem crevnih pokreta.

U ovom i narednih nekoliko brojeva "Zova" bavićemo se problematikom dijareje u okviru oboljenja tankih creva.

Etiologija

Osnovna podela dijareja tankih creva je na osnovu njihovog trajanja na akutne i hronične.

Akutna dijareja može da bude uzrokovana : neodgovarajućom ishranom ili netolerantnošću životinje na neku od komponenti hrane; crevnim parazitima; toksinima; crevnim infektivnim bolestima kao što su parvoviroza, salmoneloza, infekcija korona virusom; sistemskim infektivnim bolestima kao što su štenećak, leptospiroza; metaboličkim bolestima kao što su uremija, hipofunkcija nadbubrežne žlezde; kao i akutne dijareje nepoznate etiologije.

Hronična dijareja može da bude uzrokovana : infestacijom crevnim parazitima; parcijalnom obstrukcijom creva; sistemskim bolestima kao što su bolesti jetre, pankreasa ili hipofunkcija nadbubrežne žlezde; kao i hronične dijareje nepoznate etiologije.

Vrlo je važno da se odredi tačan uzrok dijareje, a da bi se uzrok što pre otkrio, potrebno je da vlasnik obrati pažnju na sve pojave koje prate proliv njegovog ljubimca, kao i da veterinaru tačno i detaljno odgovori na sva pitanja u vezi držanja i ishrane psa / mačke. Važno je obratiti pažnju na sledeće :

Page 14: BOLESTI PASA

XIV

1. trajanje dijareje - dijareja može da traje nekoliko dana ali može da traje i nekoliko meseci pa čak i godina, i zato je bitno da se naglasi kada se prvi put javila. Takođe je važno da se zna da li je dijareja stalna ili se javlja povremeno.

2. ishrana - problemi sa ishranom su najčešći uzrok pojave dijareje kod pasa i mačaka. Mnogi vlasnici i ne znaju koje namirnice treba da izbegavaju u ishrani pasa ili mačaka pa iz najbolje namere stvore ozbiljne probleme svom ljubimcu. Zbog toga je bitno da vlasnik veterinaru detaljno ispriča kako hrani svog psa ili mačku i da ne preskoči ni jedan detalj misleći da nije bitan.

3. apetit - podaci o apetitu pacijenta često pomažu da se dijareja pravilno klasifikuje. Naročito treba da se obrati pažnja da li pas ili mačka imaju perverzan apetit, ili da li im je apeti normalan a primetno su mršavi.

4. izgled fecesa - treba da se obrati pažnja kakve je konzistencije feces, da li je potpuno tečan ili je kašast, da li u njemu ima ostataka hrane, crevnih parazita, krvi, sluzi. . .

5. postojanje gasova - pojačano oslobađanje gasova iz creva obično ukazuje na poremećaj u resorpciji hrane. Gas se u crevima oslobađa prilikom bakterijske razgradnje neresorptivnih ugljenih hidrata u debelom crevu. Zna se da kada je u ishrani životinja zastupljena soja, oslobađanje gasova je znatno. Treba i da se zna da je kod brahiocefaličnih pasa oslobađanje gasova normalna pojava zbog aerophagia-e ( gutanje vazduha )

6. učestalost defekacije - ovo je bitan podatak na osnovu koga veterinar najčešće može da proceni da li su kod pacijenta u pitanju problemi sa tankim ili debelim crevom.

7. povraćanje - je najčešći simptom kod zapaljivih procesa u gastrointestinalnom traktu mačaka. Povraćanje može da se javi kako kod oboljenja tankih i debelih creva, tako i kod mnogih sistemskih bolesti.

8. tenezmusi - tenezmusi se definišu kao preterano naprezanje prilikom defekacije. Informacije o njihovom postojanju ili odsustvu daju veterinaru korisne podatke u proceni da li u pitanju proces na tankom ili debelom crevu.

9. gubitak telesne težine - ovo nije specifičan simptom za oboljenja creva, ali uz druge simptome daje podatke koji su bitni za konačnu dijagnozu.

10.okruženje - kontakt životinje sa životinjama koje imaju dijareju ili se sumnja da su zaražene crevnim parazitima je bitan podatak u dijagnostici. Radni psi koji se podvrgavaju strogom i napornom treningu predisponirani su za pojavu stresne dijareje. Ovaj oblik dijareje karakteriše smenjivanje normalne stolice sa učestalim prolivom. Dijareja je vrlo česta kod mačića prilikom odbijanja od sise i promene životne sredine.

11.rasa - Treba da se naglasi da ni jedana bolest propraćena prolivom nije specifična za samo jednu rasu. Postoji rasna predisponiranost za pojedina oboljenja, tako da su nemački ovčari naklonjeni pojavi insuficijencije pankreasa, a nemačke doge i bokseri su naklonjeni pojavi dijareje prouzrokovane stresom.

Page 15: BOLESTI PASA

XV

OBOLJENJA DEBELOG CREVA

Problemi sa ishranom

Bolesti debelog creva prouzrokovane neprimerenom ishranom češće se javljaju kod pasa nego kod mačaka. Psi, a pogotovu štenci, su daleko skloniji da uzimaju u usta i da progutaju različite predmete iz okoline kao i namirnice koje nisu primerene za ishranu pasa. Vrlo često vlasnici iz neznanja ili pogrešne obaveštenosti svojim ljubimcima daju one namirnice koje u ishrani pasa i mačaka ne smeju da budu upotrebljene, i tako iz najbolje namere stvore ozbiljne probleme svojim ljubimcima. Problemi najčešće nastaju kada se životinja prejede hrane, kada vlasnik naglo promeni vrstu hrane kojom se životinja hranila - dovoljno je i samo da vlasnik naglo zameni jednu briketiranu hranu drugom, hranjenje životinja ostacima sa naše trpeze, kao i ako životinja sama pronađe ostatke hrane ili smeće i pojede ih.

Kod svake životinje kod koje su prisutni simptomi oboljenja debelog creva treba pažljivo pregleati, ali i vlasnike vrlo detaljno ispitati o načinu i režimu ishrane njihovog ljubimca, da li je u skorije vreme bilo promena u načinu hranjenja, da li je možda izvršena zamena jedne briketirane ili konzervisane hrane drugom, da li su psu ili mački dostupne kante za smeće, đubrišta, da li je životinja sklona da u usta uzima i glođe različite predmete i sl.

Ako veterinar iz razgovora sa vlasnikom ustanovi da su pas ili mačka u svoj organizam uneli neku supstancu koja im je neprimerena ili ako je vlasnik nenamerno promenom način hranjenja, veterinar će odmah preporučiti da pas ili mačka 24 h gladuju. Veterinar će proceniti da li su pas ili mačka dehidrirali toliko da im je potrebno nadoknaditi tečnost davanjem infuzionih rastvora. Veterinar će takođe proceniti, na osnovu razgovora sa vlasnikom i na osnovu pregleda pacijenta da li i kakvu terapiju treba primeniti. Posle gladovanja od 24 h obolelu životinju treba hraniti visoko svarljivim namirnicama raspodeljenih u većem broju obroka. Hrana treba da sadrži nizak procenat masnoće, visok procenat lako svarljivih ugljeni hidrata, kao i proteine koji su visoke biološke vrednosti. Stolica obolele životinje se obično normalizuje u toku 3-5 dana pod navedenim režimom ishrane. Kod mačaka predstavlja problem davanje hrane sa niskim procentom masti jer je takva hrana za njih neukusna, pa u odnosu na hranu koja se u ovakvim slučajevima daje psima, hrana za mačke mora da sadrži veći procenat masnoće. Postoje i komercialne hrane za pse i mačke obolele od bolesti debelog creva. Davanje takve hrane obolelim životinjama je dobar i siguran način za sanaciju oboljenja, pogotovu kod mačaka koje su vrlo probirljive u ishrani.

Problemi sa parazitima debelog creva

Infestacija crevnim parazitima Trichuris vulpis je jedan od najčešćih uzroka akutnih ili hroničnih oboljenja debelog creva kod pasa. Izmet obolelog psa obično sadrži veću ili manju količinu sveže krvi i veliku količinu sluzi, tako da izmet psa ponekada izgleda kao prevučen služavom opnom. Kod pasa se javlja i izrazita bolnost prilkom pregleda trbuha, neraspoloženje, smanjen apetit ili potpuni nedostatak apetita i gubitak telesne težine. Naročiti kod

Page 16: BOLESTI PASA

XVI

mlađih pasa moguća je pojava jasno vidljive anemije, kada vidljive sluzokože psa postaju bledorose boje,čak i bele boje. Međutim, mnogi infestirani psi ne pokazuju nikakve kliničke simptome i opasan su izvor zaraze za druge pse.

Odrasle gliste u crevima pasa produkuju jaja koje pas sa izmetom izbacuje u spoljašnju sredinu. Jaja Trichuris-a mogu godinama da opstanu u spoljašnjoj sredini i da budu izvor infekcije za druge pse. Naročito veliki problem predstavljaju travnjaci i druge površine koje je teško čistiti i dezinfikovati, a preko kojih prelaze ili na njima borave veći broj pasa. Jaje Trichuris-a koje je dospelo u spoljašnju sredinu u povoljnim uslovima se embrionira za desetak dana i postaje infektivno. Kada pas unese infektivno jaje u organizam iz njega se u tankom crevu razvija larva koja u tankom crevu boravi oko 10 dana a zatim se premešta u slepo crevo i kolon gde završava svoj razvoj i postaje polno zreo parazit. Ženke parazita počinju da produkuju jaja 70-107 dana po dospeću u organizam pasa.Jedna polno zrela ženka parazita može dnevno da stvori 1000-4000 jaja a živi i do 18 meseci. Paraziti oštećuju sluzokožu debelog creva i dovode od njegovg zapaljenja. Paraziti se hrane tkivnim tečnostima, krvlju i delovima ćelija.

Sigurna dijagnoza se postavlja koprološkim pregledom izmeta i pronalaženjem prepoznatljivih jaja Trichuris vulpis-a.

Postoje brojna komercialna sredstva koja se koriste u tretmanu i prevenciji infestacije Trichuris vulpis-om. Veterinar će po dijagnostikovanju ovoga oboljenja propisati odgovarajuće sredstvo kao i njegovo doziranje. Bilo koje komercionalno sredstvo da se upotrebi, potrebno je ponoviti tretman posle tri nedelje zato što ni jedno od sredstava ne deluje na larve i jaja parazita, a oko tri nedelje je potrebno da se iz larvi razviju odrasli oblici.

Kod štenaca čišćenje od crevnih parazita treba vršiti na svakih mesec dana, a kod odraslih pasa u intervalima od tri do šest meseci u zavisnosti od sredine u kojoj pas boravi i gde se kreće.

Mačke se retko inficiraju sa ovom vrstom glista ali infestacija sa Trichuris serrata i Trichuris campanula je opisana sporadično. Klinički znaci nisu opisani kod mačaka.

Infestacija ljudi parazitima Trichuris kontraverzna je i nije dokazana, ali vlasnici treba da budu upoznati sa higijenskim merama za uklanjanje psećeg izmeta, kao i da redovno vrše čišćenje od crevnih parazita svoje ljubimce.

Tumori debelog creva

Tumori koji se pojavljuju u debelom crevu malih životinja čine 30-60% od svih tumora koji se javljaju u sistemu za varenje pasa i 10-15% mačaka. ve trećine od ovih tumora su po svojoj prirodi maligni.

Klinički znaci kod životinja koje u svom debelom crevu imaju neki od tumora su najčešće nejasni i nekarakteristični pa ih je nemoguće razlikovati od kliničkih znakova koji se javljaju kod drugih bolesti debelog creva. Sistemski znakovi oboljenja obično nisu prisutni osim ako dođe i do pojave metastaza.

Tumori debelog creva, bilo da su benigni ili maligni po prirodi, javljaju se

Page 17: BOLESTI PASA

XVII

obično kod srednje starih ili starijih životinja, ali opisane su pojave tumora i kod životinja ispod dve godine starosti. U zavisnosti koji je tumor u pitanju, zavisiće i kojom će se brzinom uvećavati. Nekada je tumor debelog creva jako teško dijagnostikovati, standardnim dijagnostičkim metodama kada on vrlo malo prominira iznad površine sluzokože creva.

Da bi se dijagnoza tumora postavila potrebno je izvršiti sve kliničke preglede pacijenta koji uključuju i rektalni pregled, rentgenološki i ultrazvučni pregled. Endoskopski pregled debelog creva je odličan metod pregleda debelog creava jer ujedno omogućava i uzimanje uzorka za patohistološki pregled, ali na žalost, u našim uslovima rada nije moguć. Da bi se utvrdilo da li je tumor debelog creva po svojoj prirodi maligni ili benigni neophodnio je izvršiti patohistološki pregled uzorka tumora.

U zavisnosti od prirode tumora veterinar se odlučuje da li da izvrši operativno odstranjivanje tumora ili ne i kave terapeutske mere će sprovesti nad pacijentom.

ČIR I EROZIJA ŽELCA

Čir (ulcer) je defekt na mukozi želuca koji prodire u njegove dublje slojeve. Erozija želuca je takođe defekt na mukozi želuca ali koji ne prodire u njegove dublje slojeve već je samo površinski. Čirevi i erozije se javljaju dosta često na želucu malih životinja, ali su češće kod pasa nego kod mačaka.

Etiologija

Postoje mnogi uzroci koji mogu da dovedu do pojave oštećenja na sluzokoži želuca kao što su : stres, oralna upotreba različitih medikamenata kod pasa i mačaka, infektivne bolesti, oštećenja sluzokože želuca kao posledica malignog oboljenja nekog drugog organa ili organskog sistema, gljivične bolesti, bolesti bubrega, bolesti jetre, oštećenja sluzokože želuca stranim telima ...

Najčešći uzrok pojave ulcera i erozija na želucu malih životinja je per oralna upotreba nesteroidnih antiinflamatornih lekova (lekovi u koje spadaju aspirin acetisal, brufen ...) Česta upotreba ovih lekova, njihovo davanje u nepropisnim prevelikim dozama, povećana kiselost želudačnog sadržaja, kao i paralelna upotreba lekova iz grupe glukokortikosteroida gotovo sigurno dovode do pojave većih ili manjih oštećenja na sluzokoži želuca. Psi su osetljiviji na primenu ovih lekova u odnosu na ljude, verovatno zato što ovi lekovi imaju duži poluživot u serumu pasa u odnosu na ljude, što rezultuje akumulacijom većih doza leka u organizmu pasa. Postoji i individualna osetljivost pasa na nesteroidne antiinflamatorne lekove, tako da neki pas od jednokratne upotebe, na primer aspirina, može da dobije želudačna krvavljenja koja su u stanju da mu ugroze život, dok drugi pas i pored dugotrajne upotrebe nekog iz ove grupe lekova ne mora da pokazuje nikakve simptome.

Stres se navodi kao čest uzrok pojave oštećenja sluzokože želuca kako kod ljudi tako i kod životinja. Mehanizam kojim stres dovodi do pojave ulcera i

Page 18: BOLESTI PASA

XVIII

erozija na želucu nije potpuno utvrđen, ali se sa sigurnošću zna da svaki oblik stresa kod pasa dovodi po povećanog stvaranja kiselih produkata u želucu.

Klinički znaci

Mnoge životinje koje obole od erozija ili čira ne želucu ne moraju da pokazuju jasne i očigledne simptome, kao što i mnogi ljudi oboleli od ove bolesti nemaju simptome. jedan od najčešćih primetnih simptoma kod obolelih životinja je povraćanje. U povraćanom sadržaju može ali ne mora da bude krvi. Međutim, vlasnici treba da znaju da ako životinja povraća krv to ne mora automatski da znači da ona ima i čir, već ovakav simptom može da se javi i kod drugih oboljenja. Drugi simptomi koji mogu da se primete kod obolele životinje su : depresija, bezvoljnost, apatičnost, slabost, anemija, edemi po telu, pojava izrazito tamno obojene stolice, mršavost, bol u trbušnoj regiji. Vrlo dramatični klinički znaci se javljaju ako čir dovede do perforacije trbušnog zida i tada je život životinje doveden u pitanje : pas ili mačka teško i ubrzano dišu, puls im je ubrzan, primetno su slabi i jedva mogu da stoje na nogama, slabi su a sluzokože su im upadljivo blede.

Dijagnoza

Vrlo često je teško da se postavi dijagnoza da su pas ili mačka oboleli od čira ili erozija na želucu, pogotovu ako simptomi nisu dovoljno prisutni i jasni. Svi podaci koje veterinar dobije iz anamneze i opšteg kliničkog pregleda nisu specifični ali mogu da upute veterinara da postavi sumnju na čir ili erozije na želucu.

Ako veterinar posumnja na ovo oboljenje izvršiće kontrastni rentgenološki pregled pacijenta i to iz više projekcija jer je i rentgenološki često teško da se dijagnostikuje ovo oboljenje.

Dobar metod za dijagnostiku ulcera je endoskopski pregled, ali i on ne mora uvek da dovede do postavljanja tačne dijagnoze.

Veterinar može da se odluči da izvede hiruški zahvat kako bi istovremeno i pronašao ulcer i pristupio njegovoj sanaciji.

Terapija

Hiruški zahvat je tretman izbora kada je život pacijenta doveden u pitanje zbog jakih krvavljenja izazvanih ulcerom kao i zbog perforacije želuca izazvane ulcerom. Za hiruški zahvat veterinar će i da se odluči i u slučaju da pacijent u toku 5 - 7 dana ne reaguje na primenjenu konzervativnu terapiju za sanaciju ulcera ili erozija.

Konzervativna terapija je obično uspešna ako se pravilno i savesno primenjuje. Principi konzervativne terapije su : ako je moguće da se otkloni uzrok koji je do oboljenja doveo, da se smanji kiselost želudačnog sadržaja, da se zaštiti ulcer i da se održi normalno stvaranje sluzi od strane mukoznih ćelija želuca. Vrlo je važno da se na početku terapije pacijentu potpuno restrikuje hrana jer hrana stimuliše stvaranje želudačne kiseline. Hranu zatim

Page 19: BOLESTI PASA

XIX

treba pacijentu uvoditi postepeno, i treba ga hraniti isključivo sa dijetnim namirnicama po recepturi veterinara.

BOLESTI JETRE

Bolesti jetre obuhvataju veliki broj poremećaja kod kojih je funkcija jetre smanjena i manje efikasna nego što je normalno.

Jetra je najveći unutrašnji organ u organizmu Vačeg ljubimca i pretpostavlja se da vrši oko 1500 funkcija. Jetra ima centralnu ulogu u varenju i preradi hranjivih materija, odstranjivanju toksina, sintezi osnovnih komponenti krvi kao i deponovanju vitamina i minerala.

Hepatitis predstavlja zapaljenje jetre koje može biti posledica mnogobrojnih pormećaja uključujući one izazvane virusima, bakterijama, hemikalijama i lekovima.

Ukoliko zapaljenje jetre traje dugo i ako se ne leči adekvatno, može doći do zamene zdravog tkiva jetre ožiljnim, vezivnim tkivom što predstavlja cirozu jetre.

Funkcija jetre može biti poremećena i usled bolesti koje su zahvatile neke druge organe u telu, dok su neki psi i mačke rođeni sa poremećajima u funkciji jetre.

Faktori koji mogu da dovedu do bolesti jetre uključuju:

STAROST

Urođena i razvojna oboljenja obično pokazuju znake kod mlađih jedinki, dok su tumori jetre česti kod ljubimaca starijih od 10 godina.

RASA

Određene rase poput bedlington terijera, jorkšir terijera, koker španijela kao i sijamskih mačaka češće se rađaju sa urođenim oboljenjima jetre, a istovremeno su im i skloniji u kasnijim starosnim dobima.

UTICAJ OKOLINE

Toksične hemikalije (pesticidi i herbicidi) i lekovi, ako se unose slučajno ili nekontrolisano mogu da dovedu do oštećenja jetre. 

KONDICIJA-UHRANJENOST

Mačke koje imaju prekomernu telesnu masu ili ne jedu, iz bilo kojeg razloga 4-5 dana sklonije su razvoju oboljenja jetre.

Prepoznavanje znakova bolesti jetre 

Vrlo je teško prepoznati da Vaš ljubimac ima neko od oboljenja jetre jer su klinički znaci zajednički kao i za mnoga druga oboljenja:

Page 20: BOLESTI PASA

XX

slab apetit depresija gubitak telesne mase pojačana žeđ kod pasa

Specifični znaci oboljenja jetre uključuju :

žuticu (ikterus-žuto prebojavanje desni, kože i vidljivih sluznica) poremećeno ponašanje (nervni simptomi) nakupljanje tečnosti u stomaku (ascites)

Dijagnoza

Detaljan klinički pregled Vašeg ljubimca od strane Vašeg veterinara je osnova koja može ukazati na potencijalno oboljenje jetre. Budući da su simptomi bolesti jetre nespecifični veterinar može da predloži dalja dijagnostička ispitivanja kako bi se potvrdila dijagnoza:

Analize krviPutem analiza krvi moguće je detektovati biohemijske promene koje govore o oštećenju jetre ili o njenoj poremećenoj funkciji.

Ultrazvučni i rendgenski pregledOvim pregledima je moguće otkriti promene u obliku, veličini ili dotoku krvi u jetru. Primenom ultrazvuka moguće je steći uvid i u strukturu jetrine građe. 

Biopsija jetreDefinitivnu dijagnozu oboljenja jetre moguće je postaviti laboratorijskim pregledom uzetog isečka tkiva jetre.

Tretman i kontrola kućnih ljubimaca sa bolestima jetre

U zavisnosti od ozbiljnosti i vrste oboljenja jetre veterinar će preporučiti adekvatnu terapiju i režim za Vašeg ljubimca.

Specijalno formulisana ishrana, upotreba određenih lekova i u određenim slučajevima hirurgija su najčešće terapijske smernice kod pasa i mačaka sa obolelom jetrom. Odmor i pošteda su veoma značajni za uspešan oporavak pacijnta sa obolelom jetrom.

Jetra, za razliku od drugih organa ima izuzetno veliki kapacitet da se obnavlja (regeneriše), podrazumevajući da uzrok oboljenja nije stalno prisutan.

Posebna veterinarska dijeta je neophodna da bi se obezbedila optimalna količina hranjivih materija potrebnih za izgradnju novog tkiva i pomogao oporavak pacijenta.

Upotreba hrane koja sadrži visoko kvalitetne i lako svarljive proteine, ugljene hidrate i masti sa osnovnim vitaminima pomoći će da se odstrane toksične materije iz organizma i da se poboljša regeneracija tkiva jetre.

Page 21: BOLESTI PASA

XXI

BOLESTI BUBREGA

Psi imaju dva bubrega koji se sastoje od nekoliko hiljada malih funkcionalnih jedinica zvanih "nefron". Njihov je zadatak da filtriraju krv,uklanjaju otpadne produkte i održavaju korektnu koncentraciju tečnosti i mineralnih materija u organizmu. Određeni broj ovih funkcionalnih jedinica (nefrona) sa starošću nestaje i nema sposobnost da se nadomesti.

Bolesti bubrega uključuju sve poremećaje koji dovode do daljeg smanjenja broja nefrona. Oštećenje bubrega može biti uzrokovano velikim brojem faktora koji uključuju povrede, infekcije, trovanja,tumore i familijarne(nasledne) bolesti bubrega. Zdrava životinja ima značajni rezervni kapacitet funkcionisanja bubrega tako da bolest nastupa kada je oko 75% funkcionalnih jedinica (nefrona) izgubljeno. Tada govorimo o slabosti bubrega.

NASLEDNE BOLESTI BUBREGA

Juvenilna renalna bolest - kod psa rase karakteriše se tubularnom disfunkcijom ili kao Falkoni sindrom koji se javlja i kod ljudi i karakteriše pojavom šećera,proteina i aminokiselina u urinu.

Renalna displazija - kod pasa se ispoljava kao prisustvo afektiranih nezrelih ili nerazvijenih bubrega. Zabeležena je kod sledećih rasa Cau Cau, Lasa Apso, Ši Cu, Minijaturni Snaucer, Standardna Pudla.

Glomerularna amiloidoza - je bolest bubrega koja se javlja kod pasa rasa Bigl i Šar Pej i karakterise se stvarenjem amiloida(voskastih naslaga)u i oko bubrega sto vremenom dovodi do gubitka funkcije bubrega .

Bolesti bubrega su česte kod pasa. Uz pravovremenu dijagnozu i terapiju značajno možemo pomoći obolelim zivotinjama da usporimo dalje napredovanje bolesti.

Faktori koji mogu da dovedu do bolesti bubrega uključuju:

STAROST

Stariji psi skloniji su razvoju oboljenja bubrega. Između 10 i 15 godina starosti ovaj se rizik duplo povećava.

RASA

Kod pasa, rase poput Koker španijela, Lasa Apso, Samojeda, Dobermana i Šar peia su sklonije određenim bubrežnim oboljenjima.

FAKTORI OKOLINE

Različite hemikalije (dezinficijensi na bazi fenola, antifriz, olovne boje itd.), mnogi lekovi toksični za bubrege,svi toksini, ukljucujuci i one namenjene unistavanju ektoparazita, itd.

ISHRANA

Page 22: BOLESTI PASA

XXII

Pažljiva kontrola unosa fosfora i kvalitetnih proteina putem hrane u organizam može da uspori napredovanje bolesti bubrega kod pasa koji imaju smanjenu funkciju bubrega.

Prepoznavanje znakova bolesti

Klinički znaci slabosti bubrega variraju, ali povećana žeđ kod psa je uvek prvi upozoravajući znak i ne sme da se zanemari.

Ukoliko primetite neki od dole navedenih simptoma ili da pas pije više nego obično konsultujte veterinara što pre.

Povećana žeđ i učestalo uriniranjeSmanjen apetitGubitak telesne maseZadah iz ustaPovraćanje i prolivSuvoća ustaApatija i slabost

Dijagnoza

Detaljan klinički pregled ljubimca kod veterinara uz analizu urina i krvi pacijenta prvi su dijagnostički postupci ako se sumnja na bolesti bubrega.

Ponekad, dodatne dijagnostičke procedure kao rendgensko snimanje, ultrazvučni pregled, biopsija ili dijagnostičke operacije moraju da se urade da bi se došlo do dijagnoze.

Kod velikog broja slučajeva koji dugo traju (hronični slučajevi), precizan uzrok, koji je doveo do oštećenja bubrega nije moguće ustanoviti.

STADIJUMI KOD BOLESTI BUBREGA

Normalna funkcija bubrega- Životinja se adaptira na povremeni gubitak nefrona, ali ne pokazuje znakove bolesti. 100%funkcionalnih nefrona

Početni upozoravajući stadijum - Životinja nema sposobnost da koncetriše urin i pokazuje povećanu žedj . 33%funkcionalnih nefrona

Slabost bubrega - Bubrezi nisu u stanju da eliminišu toksične materije koje se nagomilavaju u organizmu i dovode do pojave znakova oboljenja. 25%funkcionalnih nefrona

Page 23: BOLESTI PASA

XXIII

Uznapredovala slabost bubrega - Pojavljuju se jako izraženi znaci bolesti koje je nemoguće kontrolisati i koji na kraju dovode do kolapsa i smrti. 10%funkcionalnih nefrona

Tretman i kontrola kućnih ljubimaca sa bolesnim bubrezima:

Životinje obolele od bubrežnih bolesti moraju biti pod stalnom kontrolom veterinara.

Terapija određenim lekovima i tečnostima u vidu infuzija koje umanjuju simptome oboljenja i koje pomažu stabilizaciju stanja pacijenta vrlo često uključuje i bolničko lečenje.

Promena ishrane i prelazak na neku od propisanih dijeta je, dugoročno gledano, najznačajniji aspekt terapije. Preporučuje se hrana koja je sa umereno smanjenim sadržajem proteina.Unos fosfora i soli svesti na najnizi moguci nivo.Proteini moraju biti iskljucivo zivotinjskog porekla i kvalitetni.Potrebno je eliminisati ili svesti na najmanju mogucu meru unos svih toksina.Potrebno je osigurati dovoljnu količinu sveže i čiste vode koja je stalno na raspolaganju.

Kod nasih zguzvanaca jako je vazna preventivna kontrola urina i krvi bar jednom godisnje bas iz razloga pravovremenog otkrivanja oboljenja bubrega jer su kao rasa skloni oboljevanju. Ustanovljeno je da ova rasa tek sa gubitkom preko 80% funkcionalnih nefrona pokazuje prve znake oboljenja.Veliki je broj pasa koji su nosioci nasledne Glomerularne amiloidoze. Opet ponavljam, jako je vazno da kontrolisete krv i urin bar jednom godisnje i ako vas pas izgleda kao potpuno zdrav.