102

XI

СРПСКА СРЕДЊОВЕКОВНА УМЕТНОСТ

Историја српске средњовековне уметности дели се на неколико периода односно уметничких

школа. Први период јесте тзв. преднемањићки, који обухвата време од IX до XII века и

настанак споменика у областима старе Рашке и Дукље, у Приморју и Захумљу односно

градовима Скадру (престоница дукљанских владара), Бару, Котору, Стону и Рибници (данас

Подгорица). Крајем VIII и почетком IX века формирана је најстарија српска држава у

унутрашњости Балкана – Рашка, док у XI веку долази до уједињења мањих српских држава у

Захумљу, Травунији и Дукљи у јединствену Зету.

У погледу хришћанства, на Приморју и у његовом непосредном залеђу постојао је тада известан

број градова политички зависних од Византије (Љеш, Скадар, Дукља, Бар, Будва, Котор,

Дубровник, Стон, Сплит, Солин, Трогир, Задар, Пула и Пореч), где се развијала латинско-

византијска култура која је пренела и верска обележја. Међутим, упркос византијском утицају,

римска црква је успела да учврсти свој положај оснивањем Барске надбискупије 1067. године,

све док није пала у српске руке крајем XII века.

Стари Бар очуван је данас надомак модерног града, представљајући једно од најважнијих

економских, културних, политичких и верских средишта у историји српског народа. Почетком

октобра 1042. године овде се одиграла битка између

зетског краља Војислава и Византије, када је српска

војска однела победу. Током XI и XII века Бар је био

под зетским владарима, а 1184. године га је освојио

Стефан Немања. Тада је написан и један од најважнијих

извора српске историје тог доба – Летопис Попа

Дукљанина односно Барски родослов.

Остаци Старог Бара

На рашкој територији, један од најстаријих споменика са почетка X века јесте црква Светих

апостола Петра и Павла у Расу код Новог Пазара. Саграђена је у облику четворолиста

комбинованог са уписаним крстом у круг, од камена (сиге). Централни део, који окружује

двоспратни брод, покрива купола, а овде се заправо ради о комбинацији источно-византијског и

прероманског архитектонског решења. Фреске су веома

старе а постоји неколико слојева, из периода X-XI века,

затим из периода око 1250. године, али и каснијих. Ова

грађевина је била седиште Рашког епископа све док

српска црква није добила аутокефалност.

Црква Светих апостола Петра и Павла (тзв. Петрова

црква), у Расу код новог Пазара, IX-X век

103

У српским областима Дукљи и Зети, јавља се архитектонски облик тробродне базилике, док се

бележе и облици уписаног крста међу најстаријим решењима IX века. Касније цркве су

једнобродне са куполом у средњем делу а као најрепрезентативнија се истиче црква Светог

Михајла у Стону (око 1080.), коју је подигао зетски краљ Михајло (око 1050-1081). Од тог

времена, српска уметност се више оријентише ка истоку и Византији, попримајући оријенталне

одлике.

Познато је да је и Котор, веома стари град, припадао Византији односно дукљанско-зетским

владарима под њеним утицајем, док 1186. године освајањем целе Дукље није припао Рашкој

држави Стефана Немање (1168-1196.). У доба његове владавине, о чему сведочи натпис уклесан

на западној фасади, подигнута је црква Светог Луке (1195.) као једнобродна грађевина са

куполом, а њој је врло слична по концепцији и црква Светог Ђорђа у Рибници (Подгорица).

У Котору је неколико деценија пре Светог Луке подигнута катедрала Светог Трипуна (1166.)

као монументална тробродна базилика са куполом и две куле на западу. Ова грађевина заменила

је стару цркву кружне основе (са почетка IX века), где су по предању из Цариграда донете

мошти Светог Трипуна, заштитника овог града.

У последњим деценијама XII века, грађене су и задужбине

Стефана Немање: црква Светог Ђорђа у Будимљу код Берана,

затим Богородичина и црква Светог Николе у Топлици.

Такође, Стефан Немања је у првим годинама после ступања

на престо великог жупана подигао цркву Ђурђеви Ступови

(Светог Ђорђа) у Расу код Новог Пазара, чија изградња је

завршена 1171. године.

Ђурђеви Ступови у Расу, довршени 1171. године

О посебном значају овог споменика, поред старих биографских текстова, говори изузетан

положај на врху истакнутог узвишења, као и његова специфична архитектура. По писању

биографа Стефана Немање, његовог сина Стефана Првовенчаног, манастир је настао тако што

се Немања, док је био затворен у једној пећини, заветовао да ће изградити храм посвећен

Светом Ђорђу на месту које је гледао из тамнице. Други ктитор манастира био је краљ Драгутин

који је доградио цркву и осликао њену припрату, а ту је и сахрањен 1316. године. Манастир

Ђурђеви Ступови је запустео 1689. године, након Аустро-турског рата, када су монаси побегли

пред Турцима на север. Обнова манастира започета је у периоду 1960-1982. године као део

великог пројекта везаног за Стари Рас и Сопоћане, који су заједно 1979. године уврштени на

Унескову листу светске културне.

Ђурђеви Ступови су изграђени карактеристичним стилом који представља јединствену синтезу

две градитељске концепције Средњег века, византијске и романичке архитектуре. Црква

припада типу једнобродних грађевина са куполом и три основна дела – припратом, наосом и

104

олтаром. Са северне и јужне стране придодати су бочни вестибили, док су са запада две моћне

троспратне куле које фланкирају улаз у цркву. Овај елемент преузет из романичке (приморске)

традиције управо је и донео цркви карактеристичан назив Ђурђеви Ступови (куле). Од

првобитног живописа у цркви је остало веома мало трагова али се о њему зна преко старих

фотографија које су настале између два светска рата тј. из првих истраживања руских научника.

После Другог светског рата један део фресака је пренет у Народни музеј у Београду. Ђурђеви

Ступови имају специфично место у формирању рашког стила српске архитектуре, као грађевина

којом започиње ова стваралачка епоха.

Из истог периода потиче још један значајан

споменик наше средњевековне баштине,

Мирослављево јеванђеље, најзначајнији

ћирилични споменик српско-словенске

писмености XII века. Настао је по

наруџбини захумског кнеза Мирослава,

брата великог жупана Стефана Немање,

највероватније у Котору, око 1185. године.

Рукопис је био намењен за потребе

задужбине кнеза Мирослава, цркве Светог

Петра и Павла у Белом Пољу на Лиму, која

је касније постала епископско седиште

Хумске епархије.

Мирослављево јеванђеље, илуминирани рукопис, око 1185. године

Овај рукопис у коме су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки, представља

превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије (богослужбена књига са деловима

јеванђеља распоређеним према редоследу читања у току црквене године). Највећи део

јеванђелистара је рад непознатог преписивача, док је познат други писар Глигорије „дијак“

(ђак), који је довршио рукопис и украсио текст орнаментима. Књига је написана на пергаменту а

украшена је са три стотине стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Мирослављево

јеванђеље се до 1896. налазило у Хиландару, када је поклоњено краљу Александру Обреновићу

приликом посете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а од 2005. године је на

Унесковој листи „Памћење света.“

ХРОНОЛОГИЈА СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ УМЕТНОСТИ:

1. РАШКИ СТИЛ (после 1170-1296.) – ''златно доба српског сликарства'' или

''монументални стил XIII века''

2. СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ (крај XIII – последње деценије XIV века)

3. МОРАВСКИ СТИЛ (1371-1459.)

105

РАШКИ СТИЛ

Рашки стил у српској архитектури обухвата временски период од последњих деценија XII до

краја XIII века односно везан је за формирање и касније уједињење Рашке државе Стефана

Немање. Развијао се на подручју око слива реке Ибар и дуж реке Рашке, а центар ове области

био је град Рас, стара престоница окружена моћним бедемима, са трговиштем у подножју, близу

пута који је од Новог Пазара водио ка Приморју.

Развој монументалног стила рашке школе условио је политички, привредни и културни успон

Немањине Србије. Сам стил је добио назив по реци Рашки, представљајући зрели период српске

уметности и јединствену синтезу утицаја византијског и западног културног наслеђа. Као

гранични примери за почетак епохе се узимају Ђурђеви Ступови (око 1170.) односно

Драгутинова црква светог Ахилија у Ариљу (око 1296.), за крај епохе. Међутим, ова граница је

само оквирна пошто има сакралних објеката који временски припадају неком другом стилу али

су грађени у рашком, какве су на пример манастирске цркве у Дечанима и Бањској, подигнуте у

првој половини XIV века односно у време када доминира српско-византијски стил.

Основна карактеристика рашког стила је једнобродна засведена грађевина са једним кубетом

(куполом). Са западне стране се обично налази припрата, док се са јужне и северне налазе нижа

одељења, певнички трансепти и параклиси. Иако рашки стил не познаје тробродну базилику,

споља његове грађевине изгледају тако тј. реч је о посебној појави познатој као ''лажна

тробродност,'' јер су придодати певнички параклиси понекад покривени заједничким

једносливим кровом. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у романичком стилу,

што указује на директне везе са мајсторима из градова са источне обале Јадрана (Котор,

Дубровник итд.) која се налазила под контролом Немањића. Карактерише је фино резана камена

пластика која украшава портале, прозоре, фризове слепих аркада и капителе стубова. Поред

бујних орнаменталних лозица, јављају се и различити животињски и људски ликови, као и

скулпторалне групе смештене у тимпанонима (полукружним пољима) изнад црквених портала.

Код места Ушће, недалеко од Ибарске клисуре, саграђен је манастир Студеница са црквом

Пресвете Богородице у периоду 1183-1196, као задужбина Стефана Немање и узор свим

потоњим црквама династије Немањића. Касније, у четвртој деценији XIII века цркви је дозидана

тзв. Радослављева припрата, а почетком истог

века подигнута је и Трпезарија Светог Саве,

затим мања црква Светог Николе и висока

улазна кула. Почетком XIV века краљ Милутин

је овде подигао своју задужбину цркву Светих

Јоакима и Ане (тзв. Краљева црква).

Манастир Студеница, општи изглед

комлекса, подигнут деведестих година XII

века

106

Богородичина црква у Студеници је грађевина издужене основе са олтаром, припратом и

наосом, бочним вестибилима и куполом на коцкастом постољу. Њену посебну вредност чини

декоративна обрада фасаде од мермера, рашчлањена лезенама и фризом слепих аркадица под

кровним венцем. Врхунац украса на фасади је постигнут на порталима и олтарској трифори

(прозор рашчлањен са два стубића). Оквир прозора чини орнаментална трака у виду рељефне

лозице са уплетеним фигурама животиња и птица, док се

са стране тимпанона налазе представе змаја и василиска

(комбинација аждаје и петла), који симболично чувају

приступ олтару. Некада је и главни портал на западу

(данас скривен Радослављевом припратом) био раскошно

декорисан са два стубића које су носили лавови, а на

чијем су врху били грифони изнад којих се пружала

декоративна рељефна трака украшена биљним и

животињским мотивима. У тимпанону се налази рељефна

представа Богородице са Христом на престолу, окружена

анђелима.

Богородичина црква у Студеници, поглед на источну

(олтарску) трифору, 1183-1196.

Живопис у Студеници изведен је заслугом Светог

Саве, који је 1208-09. године одабрао мајсторе за

овај подухват, највероватније доведене из

Цариграда. Фреске су сликане тако да подражавају

мозаик, тада изузетно скупу технику, па су тако

фигуралне представе изведене на жутој позадини

прекривеној златним листићима, преко које су

бојом изведене коцкице. Међу најуспелија дела

студеничког живописа спадају Богородица

Студеничка изведена на пиластеру северног зида

наоса, као и грандиозно Христово Распеће на

западном зиду..

Распеће Христово, Богородичина црква у

Студеници, прве деценије XIII века

Ова ремек-дела најбоље представљају рашки сликарски стил чију основну одлику чине

монументалност композиција и пластичност ликова. Највише од свог стваралаштва у тадашњој

Европи, овај стил се приближио традицији класичне уметности и хеленистичком идеалу лепоте,

па се стога назива још и златном епохом српског сликарства. Композиције су великих размера

али смирене, лица и фигуре су издужене а очи су као прозори душе увећане, док су покрети

107

уздржани и хармонични. Теме из јеванђеља су третиране једноставно а сва пажња је

усресређена на главни мотив – човека тј. људску фигуру.

Стефан Немања, који се пред крај живота замонашио под именом Симеон, заједно је са својим

сином Савом, 1198. године обновио стари грчки манастир Хеландарион (Хиландар) на Светој

Гори – Атосу. Делови старе грађевине из XI века постоје и данас на југозападној страни

манастира, а то су пирг Светог Ђорђа, као и спољни одбрамбени зидови ка југу и западу, уз који

су изнутра дозидани конаци и трпезарија. У периоду од 1198. до 1200. године Симеон и Сава су

овде подигли цркву Ваведења Богородице, која данас не постоји, затим пирг Светог Саве,

Камбански пирг звонара и келију Светог Симеона. Са завршетком изградње Симеон се преселио

у Хиландар са приличним бројем калуђера, да би ту убрзо и умро. Најпре је сахрањен у

хиландарској цркви да би његове мошти 1214. Године Сава пренео у Студеницу.

Манастир Жича близу Краљева, задужбина Стефана Првовенчаног, подигнута је у периоду

1210-1220. године, док је припрата дозидана нешто касније (али пре 1233. год.). Када је 1219.

године српска црква стекла аутокефалност, Жича је постала средиште Српске архиепископије,

на чијем челу је био Свети Сава. Он је ту крунисао брата Стефана за краља, што су следили и

каснији Немањићи, а овде је рукоположен и архиепископ Арсеније, наследник Светог Саве.

Манастир Милешева, задужбина краља Владислава, био је међу Немањићима по угледу други

манастир после Студенице. За то је највише заслужан Свети Сава, који је свом синовцу помогао

око изградње цркве (једнобродна грађевина са куполом) и њеног живописа. У припрати, коју је

краљ Владислав доградио 1235. године, положене су и мошти Светог Саве. Њих су Турци 1594.

године приликом освајања пренели на Врачар

(данас место храма Светог Саве у Београду) и

спалили, у покушају да сломе српски дух. У

манастирској цркви Милешеве 1377. године за

краља Србљем и приморјем крунисан је Твртко

I Котроманић, сестрић цара Душана, док се

Стефан Вукчић Косача у њој 1446. године

прогласио „херцегом од Светог Саве“, по чему

је Херцеговина добила име.

Манастир Милешева, 1234-1236. године

Милешевске фреске имају изузетан уметнички домет и убрајају се међу најбоље очувана дела

европског сликарства прве половине XIII века. Као и студеничке, рађене су имитирајући мозаик,

а издваја се ктиторска композиција са ликовима краља Владислава, Христа и Богородице, затим

Благовести и Мироносице на Христовом гробу. Управо је део ове сцене чувена фреска Бели

Анђео, фигуре племенитог лика и покрета, одевене у дугу белу, широку одежду, као

најуверљивија ликовна синтеза уметности Истока и Запада. У припрати су насликани портрети

Немањића: Стефана Немање, Светог Саве, Стефана Првовенчаног и његових синова Радослава и

Владислава.

108

Бели анђео (Мироносице на Христовом гробу), црква

Христовог Вазнесења, манастир Милешева, XIII век

Манастир Морача са црквом Успења Богородице, задужбина

је кнеза Стефана (сина Вукановог) тј. унука Стефана Немање,

подигнута 1252. године. То је једнобродна грађевина са

кубетом и великом припратом. У олтарском простору сачувани

су остаци оригиналног живописа са сценама из живота пророка

Илије. Пошто је црква разарана у XV веку, живопис је

обновљен у XVI веку, да би почетком XVII века хиландарски

сликар Георгије Митрофановић декорисао зидним сликама

западну фасаду.

Рашком типу грађевине припада и црква Светих Апостола у Пећи, чији је ктитор могао бити

Свети Сава, барем судећи по запису на једној фресци из XIV века, док је значајну улогу имао и

Арсеније I, Савин наследник на архиепископском престолу. Црква је подигнута око 1260.

године а чим је завршена ту је премештено седиште архиепископије из Жиче. Како су уз ову

цркву дограђиване и друге, то се њен изглед мењао, тако да се првобитни изглед не може

поуздано реконструисати. Широки олтарски и поткуполни простор са певницама свакако су

најстарији делови Светих Апостола и они, изузев певница, нису претрпели презиђивања.

Апсиди су придружена бочна олтарска одељења, проскомидија и ђаконикон са мањим апсидама,

док монументална и релативно ниска купола над наосом, почива на пандантифима који преносе

тежину куполе на вертикалне зидове. Најстарији очувани живопис из XIII века налази се у

олтарском и поткуполном простору, настао у карактеристичном монашком духу које одликује

тамни колорит, чврсте пластичне форме и снажан цртеж. У олтарској апсиди приказан је Деизис

- монументални лик Христа на престолу, коме се молитвом за људски род обраћају Богородица

и Јован Претеча. Испод Деизиса насликано је Поклоњење

агнецу (Христу жртви): чувени црквени оци приклањају се

Агнецу, сада уништеном. На северном и јужном зиду

средишњег дела олтара је Причешће апостола. У куполи је

насликано монументално Вазнесење, савршено

прилагођено њеној сферној површини, изузетног

Христовог лика, надљудске снаге. Све ове теме указују да

је црква имала посебну намену, као средиште

архипеископије и маузолеј највиших српских црквених

достојанственика.

Вазнесење, фреска куполе цркве Светих Апостола у

Пећи, XIII век

109

Манастир Сопоћани на извору Рашке, недалеко од Новог Пазара, задужбина је краља Уроша I

(1243-1276), где је црква Свете Тројице подигнута као његов маузолеј у периоду 1258-1270.

године. За време краља Душана уз цркву је дозидана монументална спољна припрата

(егзонартекс) са звоником. Архитектура Сопоћана припада класичним облицима рашке школе

са основом једнобродне грађевине и полукружном апсидом ширине брода на источној страни.

Уз апсиду се налазе бочне просторије, ђаконикон и проскомидија правоугаоног облика, које су

истовремено служиле и као засебни параклиси посвећени Пресветој Богородици и вероватно

Светом Сави. На средишњем делу се уздиже кружна купола са осам прозора, подигнута на

високом постољу, док је поткуполни кров утврђен са две бочне правоугаоне певнице.

Специфичност сопоћанске архитектуре се огледа у њеном базиликалном изгледу, који је

наглашен интервенцијом из XIV века када су

затворени простори између певница и капела

припрате односно оформљене су бочне капеле

стављене под кров исте висине што ствара тзв.

лажну тробродност као јединствену појаву српске

средњовековне архитектуре.

Црква Свете Тројице, манастир Сопоћани,

1258-1270. године

Краљ Урош је за извођење живописа одабрао неке од најбољих уметника, који су без сваке

сумње дошли из Цариграда, а претпоставља се да су фреске насликане између 1272-1276.

године. Тематика живописа припада уобичајеном избору тема византијске иконографије XIII

века а најзначајнија дела се налазе у наосу и олтару, где су врхунски уметници извели фреске

изузетне лепоте. Велики празници, одабрани догађаји из Христовог живота и две литургијске

композиције прекривају, уз појединачне фигуре светитеља, све површине централног дела

храма. У олтарској апсиди је делимично оштећено, Причешће апостола, са по шест апостола са

обе стране часне трпезе.

Једна од најлепших сопоћанских фресака је Успење Пресвете Богородице, која покрива читаву

површину од 40 m² западног зида. Фреска приказује бол апостола, архијереја, јерусалимских

жена, анђела и Христа због смрти Богородице. Монументалност фреске је изражена и

ненаметљивим исказивањем туге. Наиме,

апостоли само лаком приклоњеношћу, једва

приметно подигнутом обрвом или набраним

челом, без грча и лажног патоса испољавају

свој бол. Због своје лепоте, ова фреска је

била предмет посебне пажње на многим

светским изложбама.

Успење Богородице, црква Свете Тројице,

манастир Сопоћани, 1263-1268. година

110

Изузетност фресака манастира Сопоћани је данас позната у целом свету и сматра се да је реч о

највећем домету савременог европског сликарства. Тајна лепоте овог живописа лежи у

привржености вечитим античким идеалима а свакој појединачној композицији уметници су

одредили складан архитектонски или сликани оквир, па су због тога њихове слике прегледне,

јасне и уравнотежне у изгледу тј. монументалне у изразу. Оно што су уметници у Сопоћанима

постигли путем линеарности и колорита, јавља се још једино у италијанској ренесанси.

Манастир Градац задужбина је краљице Јелене

Анжујске, жене Уроша I, подигнута недалеко од

Брвеника код Рашке, као њен маузолеј где је сахрањена

1314. године. Манастир је опустео након пропасти српске

деспотовине 1459. године, да би оживео и био

реконструисан тек у модерна времена. У архитектонском

смислу представља типичну рашку једнобродну

грађевину са кубетом, док су специфични утицаји

готичког стила тада актуелног на Западу, видљивог у

примени крстастих сводова и преломљеног лука, као и

украсних елемената фасаде. Манастир Градац, крај XIII века

Манастир Ариље са црквом Светог Ахилија која је подигнута на

месту старијег храма, задужбина је краља Драгутина из 1296. године

која у свему прати класичан тип рашке грађевине. Ариље се истиче

по живопису високог квалитета а посебно је успела монументална

ктиторска композиција краља Драгутина са моделом цркве у рукама,

његовом женом Кателином и братом Милутином, која спада у

најуспелије владарске портрете средњовековне Србије.

Ктиторски портрет краља Драгутина, црква Светог Ахилија у

Ариљу, крај XIII века

Иако је манастир Дечани код Пећи, задужбина краља Стефана Дечанског и краља Душана,

подигнут у XIV веку, својом архитектонском концепцијом припада рашкој школи. Познат је и

градитељ ове монументалне петобордне базилике са куполом и тробродним нартексом, то је био

извесни фра Вита из Котора, док је радове надгледао архиепископ Данило II. Дечане одликује

купола постављена на изузетно високи тамбур, као и раскошно обрађена фасада. Највероватније

је мајстор добро познавао прилике у готичкој уметности, чији утицаји продиру преко Приморја,

а можда и цркву у месту Портонуово код Анконе, која изузетно наликује Дечанима.

111

Изградња дечанске цркве Христа Пантократора (Сведржитеља) почела је 1327. године

ктиторством српског краља Стефана Дечанског, који је сам узидао угаони камен на овој цркви а

још 1330. године издао ктиторску повељу, богато обдаривши своју задужбину. После смрти

краља Стефана, његово дело наставио је син Стефан Душан и окончао градњу Дечана 1335, да

би живопис био изведен знатно касније, 1347-1348.

године. Пропорције цркве (дуга 36 метара, а висока 30

метара), за оно време потпуно неуобичајене,

допринеле су да се овај манастир назива Високи

Дечани. Племенито једноставан и складних

пропорција, овај манастир представља највећи српски

средњовековни споменик.

Црква Христа Пантократора, манастир Дечани,

1327-1335. године

СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКИ СТИЛ

Друго велико раздобље у развоју српске средњевековне уметности обухвата српско-византијски

стил од краја XIII до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне

Македоније. Сам стил се назива још и вардарски по реци Вардару у чијем се сливу налази

већина цркава, односно византијски због чињенице да су за узор узимане византијске грађевине.

Највећи ктитор овог периода био је краљ Милутин, који је многе старе цркве обновио али и

подигао своје задужбине у Србији и Македонији, као и у Цариграду, Јерусалиму и Светој Гори.

Његову основну карактеристику представља црква уписаног крста са једним или пет кубета

(купола), док се са западне стране обично налази припрата. Ритам маса који је код рашких

цркава ишао у висину, сада је нарочито жив у горњој конструкцији са укрштеним

полуобличастим сводовима и односима угаоних купола према средишњој. Спољашња обрада

грађевина је изведена у стилу типичних византијских фасада од сивог или жућкастог камена и

црвене опеке, поређаних тако да стварају украсне шаре. Ову промену у архитектури је условило

јачање српске државе на рачун Византије јер од 1282. године краљ Милутин помера границе на

југо-исток, да би најзад у доба цара Душана, српска држава обухватила целу Македонију, Епир

и друге грчке (византијске) земље.

Краљ Милутин је нарочито помагао Хиландар, где је на месту старе подигао нову цркву

Ваведења Богородице 1293. године (или деценију касније), која и данас служи као Саборна

(главна) манастирска црква. Могуће је да је градитељ храма био Георгије Мармара из Солуна, са

којим су Хиландарци и касније одржавали везе. Захтев у погледу планова цркве био је заснован

на литургијским обичајима Свете Горе јер је обављање служби предвиђених типиком захтевало

изградњу одговарајућих просторија. Стога се хиландарски католикон, као и највећи број

светогорских главних храмова, својим планом није издвајао од уобичајеног нацрта: био је то

развијени триконхос с великом припратом (тип цркве уписаног крста коме су поред апсиде тј.

конхе на истоку придодате и две апсиде на бочним крацима крста). Показао се као најпогоднији

112

за службе јер су монашки хорови били смештени у бочне полукружне певнице не ометајући

литије по средини храма, док је звучно појање или тихо

читање најлепше одјекивало из шкољкасто засвођених

певница и олтара. Над четири стуба, правоугаоно

размештена, дизала се у средини дванаестострана купола

чија је калота изнутра кришкасто решена. Припрата је

помоћу два слободна стуба подељена на шест травеја.

Спољну припрату је највероватније изградио кнез Лазар, а

протомајстор је замислио да она по простору и

конструкцији буде што сличнија припрати краља

Милутина. Помоћу два средишња стуба, подељена је на

шест травеја и има слепу калоту на истом травеју на којем

и Милутинова припрата.

Црква Ваведења Богородице, Хиландар, крај XIII века

Црква Богородице Љевишке у Призрену, задужбина је краља Милутина из 1307. године. Ова

грађевина са основом у облику уписаног крста, подигнута је на темељима старије тробордне

базилике. На западу црква има спољну припату на спрат (са приземљем у облику трема и

спратом украшеним слепим нишама), а изнад ње високу кулу (звоник) олакшану великим

отворима. Фасада је изведена каменом, опеком и керамо-пластичним елементима, док је око

олтара изведен натпис на плочама од печене земље са годином оснивања и Милутиновим

именом.

Током српско-византијског стила дошло је до промена у српском сликарству, на које значајно

утиче тзв. Ренесанса Палеолога, зачета у Цариграду. Промене су посебно видљиве у појави

сликарске нарације (сцене повезане као прича, прати се ток догађаја), као и опадању

монументалности уз потенцирање драматичних и експресивних детаља. Такође, примењивана је

и инверзна перспектива да би се нагласио главни догађај, као и архитектонска или пејзажна

кулиса испред које се одвијала радња, тако да се овај период српског сликарства назива

„класицистичким.“ Поред илустрације Јеванђеља, тематика се проширује низом сцена из других

теолошких текстова (старозаветне књиге, житија светаца, црквени календар или поезија итд.).

Током ове епохе стварали су најпознатији уметници Михајло и Евтихије (Милутинови дворски

сликари), чија су дела успоставила равнотежу између тематског богатства и формалних решења,

са уздржаним фигурама смирених гестова. Њихово ремек-дело су фреске у Краљевој цркви у

Студеници, Милутиновој задужбини из 1314. године, посебно сцене Рођење и Ваведење

(Богородице), које се убрајају у најлепше XIV века.

113

Михајло и Евтихије, Ваведење

Богородице, Краљева црква у

Студеници, 1314. година

Архитектуром Краљеве цркве у Студеници мајстори су настојали да се уклопе у просторну

целину манастирског комплекса. Њена основа у облику је квадрата којем су на источној страни

прикључене три апсиде, две бочне су изнутра сасвим малене, али су споља и оне добиле

наглашенији облик, а средња је пространа и необично дубока. Основни квадратни простор у

ствари је само подножје куполе, тако да црква има праве одлике централно решених сакралних

грађевина. Збијеној основи одговара горњи део уобличен

попут византијских куполних цркава у облику сажетог

уписаног крста, а на квадратној основи саграђена је купола

са осмостраним тамбуром. На доњим деловима цркве, која

је замишљена да буде омалтерисана, мајстори су угребали

у свеж малтер праве, водоравне и усправне линије после

чега су све обојили бело, подражавајући тиме изглед

Богородичине цркве. Само су куполу споља обојили

црвено, баш онако како је већ раније учињено са куполом

старијег храма.

Краљева црква у Студеници, 1314. година

Манастир Старо Нагоричино код Куманова, подигао је краљ Милутин 1313. године на

темељима старије византијске цркве. Основа је у облику уписаног крста са пет купола, док су

фасаде оживљене каменим тесаницима, опекама и керамопластичним украсима. Нарочито су

декоративно обрађени троделни прозори (трифоре), а на каменом надвратнику је урезан

ктиторски натпис Милутина.

По свом архитектонском склопу и хармоничном усклађивању свих конструктивних и

декоративних елемената, Грачаница представља врхунац српско-византијског стила. Манастир

је подигнут недалеко од Липљана, некадашњег епископског средишта и античког града

Улпијане (данас у селу Грачаница, надомак Приштине) на темељима ранохришћанске тробродне

базилике из VI века. Довршена је 1321. године као задужбина краља Милутина, његове жене

Симониде и сина Стефана, а одмах по довршетку је обдарена богатим имањима и повластицама.

Припрата Грачанице је страдала током турских напада 1379-1383. године, када је изгорела и

богата збирка рукописних књига. Манастир је пострадао у време Косовске битке (1389.) а када

114

је пало Ново Брдо (1455.), напуштен је да би у XVI веку поново оживео када је у њему

прорадила и штампарија. Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу

је пренето седиште рашко-призренског епископа.

Основу грачаничке цркве Успења

Богородичиног, чине два уписана крста,

један у другом, од којих је централни

вертикално избачен, па је купола на

четири слободна ступца, степенасто

подигнута увис. Изнад простора између

кракова крста уздижу се четири мања

кубета, која употпуњују ритам маса у

горњем делу храма. Црква је зидана у

наизменичним редовима тесаника и

опеке, а крајем XIV века дозидана јој је

припрата.

Црква Успења Богородичиног, манастир

Грачаница, 1321. година

Што се тиче сликарства Грачанице, оно у наосу је најраније, а у спољној припрати су два млађа

слоја. Композиције у наосу посвећене су животу Христоса и црквеном календару, чију окосницу

чини циклус Великих празника, Чуда и Христових страдања. У унутрашњости припрате налазе

се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, док је од посебног значаја фреска

Лоза Немањића, изведена према сцени Лоза Јесејева (од које је потекао Христос), као и

опширно илустрован Страшни суд. Мајстори овог сликарства највероватније су били чувени

Михајло и Евтихије у периоду 1321-1322. године

Пећка патријаршија представља скуп цркава у близини Пећи као вековно седиште српских

архиепископа и патријарха. Поред цркве Светих Апостола, пећки комплекс чине и храмови

Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Архиепископ Никодим је ктитор цркве Светог

Димитрија (1318-1324.), чије фреске чувају и потпис главног сликара, Јована, док је

архиепископ Данило подигао Богородичину цркву (1337.), о чему сведочи његов ктиторски

портрет са моделом грађевине док га пророк Данило приводи Богородици.

Поред Дечана, манастир Свети Арханђели код Призрена, спада у најмонументалније цркве

средњовековне Србије. Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године, на месту старијег храма у

склопу тврђаве Вишеград, као гробна црква цара Душана. Манастир је након доласка Османлија

1455. године, опљачкан и разорен, да би 1615. године био до темеља порушен а његов материјал

је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену.

Главна манастирска црква посвећена Светим Архангелима (Михајлу и Гаврилу), била је

тробродни храм са основом уписаног крста над којом се уздиже дванаестострана купола

постављена на четири стуба носача. На њеној западној страни налазио се отворени нартекс

(трем) са три лучно засведена отвора, док се над самим нартексом уздизала калота. Источни крај

115

цркве формирале су три олтарске апсиде - две бочне мање и тростране са спољне стране, док је

централна већа и петострана била са спољне стране. Поред централне куполе, највероватније је

имала и четири мање куполе. Спољашњост цркве је, попут других владарских маузолеја била од

тесаног мермера, наизменично ређаног у разнобојне редове, док су их два кордонска венца

(водоравно постављени украси око цркве) делила на три зоне. На предњој фасади цркве,

налазила се велика камена розета, која ће касније постати неизоставни елеменат моравског

стила. Капители стубова се такође

одликују богатом орнаментиком

романичког и готичког стила, а неки од

њих, налазе се данас у Синан пашиној

џамији, као стопе (базе) стубова.

Остаци манастирског комплекса

Светих Архангела код Призрена

Унутрашњост цркве била је живописана али су данас очувани само фрагменти фрески који

сведоче о лепоти и монументалности некадашњег живописа. Призренски патос, како летописци

називају мозаични под главне цркве, представља најлепши и најпознатији део Душанове

задужбине, који је јединствен на целом српском простору. Чине га велике мермерне плоче

унутар којих се приказане представе разних фигура, геометријски сложених форми и животиња

(змајеви, грифони, лавови, птице, рибе и друге). Простор око фигура је испуњен мозаиком, док

су оне саме урађене у плитком рељефу. Паралеле за геометријске украсе могу се наћи у

романичким црквама јужне Италије, Сицилије и Свете горе.

Сликарство из доба Српског царства (1345-1371.) се од Милутинове епохе издваја по истицању

осећајности, тј. појављује се наглашена експресивност и тежи се раскоши. Фигуре се

представљају са личним обележјима и индивидуалним цртама. У доба Царства долази до

процвата иконописа који не заостаје за живописом и то углавном захваљујући делатности која

се одвијала у Хиландару. Такође, током епохе Стефана Дечанског и цара Душана, настају и

монументалне задужбине властеле међу којима се истичу Марков манастир, Лесново и Псача у

Македонији.

МОРАВСКИ СТИЛ

Са нестанком Српског царства после смрти цара Душана, а потом и Уроша, многи крупни и

ситни феудалци, борећи се за своје себичне локалне интересе угрозили су јединство српских

земаља и континуитет немањићке државности. Појава трећег великог стилског раздобља у

нашој средњовековној уметности коју зовемо моравска школа (или декоративни стил) везана је

за повлачење средишта српске државе према северу – у подручје слива Мораве. То је време када

је притисак турског надирања на српске земље све већи али у раздобљу од Маричке битке

116

(1371.) до Косовске битке (1389) успева да им одоли Лазарева Србија, која је невелика по

пространству, била привредно снажна и војно добро организована. Кнез Лазар је свим снагама

настојао да ојача положај своје државе на Балкану, успешно измиривши српску и цариградску

цркву, успоставивши идеологију Немањића у новим историјским приликама и настављајући

њихову ктиторску делатност. Тако је почео да гради задужбине у Поморављу а постаје ктитор и

у Хиландару, одржавајући тако независност српске државе неко време на северу са престоницом

у Крушевцу. Касније његов син деспот Стефан Лазаревић столује у Београду, док је престоница

Ђурађа Бранковића у Смедереву.

Сама моравска школа добила је назив по реци Морави у чијем сливу су подизани нови сакрални

објекти. Њену карактеристику представља основа цркве у облику тролиста односно триконхоса

која је заправо црква са основом уписаног крста (нормалног и сажетог), којој су придодате две

певничке апсиде са јужне и северне стране по узору на светогорске манастире. По својој

спољашњој обради грађевине моравског стила су веома сличне онима из српско-византијског

стила, јер користе сиви или жућкасти камен у комбинацији са црвеном опеком, мада има и оних

са малтерисаним фасадама (Раваница). Међутим, за разлику од тог стила где камен и опека нису

увек слагани у форми украсне шаре, у моравској архитектури је то обавезно, поготово у

највишем појасу грађевине. Поред тога, честа је употреба камених розета, као и рељефа који

покривају све оквире портала, прозора и лукове.

Манастир Раваница код Ћуприје, задужбина кнеза Лазара, заузима прво место у генези

архитектуре моравске школе. Са градњом је почето након измирења српске и византијске цркве

(1375), а довршена је 1381. године. Црква има основу развијеног триконхоса са пет кубета, од

којих је централно споља дванаестострано. Фасаде

су обрађене веома декоративно са употребом

пластичних и полихромних елемената: моравски

преплети, профилисани венци, колонете, розете,

керамопластични украси и слично. Око манастира

је подигнуто велико утврђење са кулама што

сведочи о немирним временима у којима је

подигнут.

Црква Христовог Вазнесења, манастир

Раваница, 1377-1381. година

Црква Лазарица, посвећена Светом архиђакону Стефану, подигнута је између 1374-1377.

године у Крушевцу, као придворни храм кнеза Лазара. Њена основа је у облику сажетог

триконхоса а ово архитектонско решење следила је већа група храмова које су градили

великаши и црквени достојанственици. Она је нешто мањих размера али изванредно складних

облика и размера, са куполом над централним делом и кулом над припратом, док њен живопис

данас нажалост није очуван.

117

Манастир Љубостиња код Трстеника, задужбина кнегиње Милице, подигнута између 1388. и

1389. године, има основу развијеног уписаног крста комбинованог са триконхосом, са једном

куполом. Посебно је украшена фасада ове цркве, богата орнаментима око прозора, ниша и

портала, као и карактеристичним розетама. Изнад прага улазних врата, урезано је крупним

словима име мајстора храма ''Протомајстор Боровић Раде.'' Живопис је настао непосредно пред

сам Косовски бој (1389.), међуим очуван је само делимично, док је у Љубостињи од најранијих

дана негована преписивачка делатност.

Црква Успења Богородичиног, манастир Љубостиња – детаљ розете са фасаде (лево),

1388-1405. година

Манастир Каленић код Трстеника саградио је 1413-1417. године протодовијар Богдан, угледни

велможа деспота Стефана Лазаревића. Црква припада

типу сажетог триконхоса са куполом и припратом са

слепим кубетом. Фасада је од правилних редова

тесаника и опеке, док су платна зидова оживљена

кордонским водоравним венцима, вертикалним

пиластрима и колонетама, шаховским пољима, као и

изванредно клесаним преплетима на оквирима прозора

и портала. Фреске Каленића спадају у најбоље очувана

дела српске уметности XV века, са стандардним

програмом уобичајених сликаних циклуса Великих

празника, Христових чуда, као и циклуса апокрифног житија Богородице у припрати, у којој се

налази и ктиторска композиција - протовестијар Богдан заједно са женом Милицом и братом

Петром прилази деспоту Стефану.

Манастир Ресава (или Манасија) код Деспотовца, задужбина је деспота Стефана Лазаревића

из 1407-1418. године. То је најмонументалнија грађевина моравске школе, у облику развијеног

триконхоса са пет купола, од којих је средња дванаестострана. Фасаде нису богато декорисане

као остали моравски споменици, већ су обложене лепо обликованим каменим тесаницима, са

кровним венцем од аркадица на конзолама, попут здања рашког стила. Посебност манастира

Манасије представља утврђење које спада у врхунска остварења српске архитектуре касног

118

средњег века. Главну цркву Свете Тројице окружује једанаест кула, а размаци међу кулама су

већи на источној него на западној страни због лакше одбране од напада непријатеља. Куле су

повезане одбрамбеним зидовима да би браниоци могли да се крећу а једино је Донжон кула

изузетак јер се у њу не може ући са бедема. На удаљености од два метра око читавог утврђења

подигнут је још један одбрамбени зид, што је

касније примењено и приликом градње

Смедеревске тврђаве. Осим цркве, велики број

других објеката је постојао у манастирском

комплексу. Изузетан значај је имала управо

поменута манастирска трпезарија јер је у њој

радила ресавска преписивачка школа.

Манастир Манасија, почетак XV века

Иако тешко оштећен, живопис Манасије спада у ред највећих домета српског средњовековног

сликарства, представљајући ретко и потпуно колористичко сазвучје. Од очуваних фресака

најзанимљивија је криторска композиција на западном зиду главног дела цркве на којој деспот

Стефан држи у једној руци повељу а у другој модел манастира, док су на јужном и северном

зиду, у певницама, очувани величанствени ликови светих ратника. У горњим зонама певница

насликане су сцене из Христовог живота и илустроване јеванђеоске приче, а у главном кубету

су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка

светих отаца, међу којима је и Свети Сава. Манасија је рушена и пустошена много пута, али је и

обнављана у више наврата од XVIII века.

Деспот Стефан Лазаревић, ктиторски портрет (лево) и Свети ратници (десно), црква

Свете Тројице, манастир Ресава (Манасија), 1407-1418. године

119

СРПСКА УМЕТНОСТ У ДОБА ТУРСКЕ ВЛАСТИ

Губитак политичке самосталности у другој половини XV века тешко је погодио културни живот

српских земаља. Нестала је подршка владајућег дома и властеле који су као ктитори и

наручиоци дизали и фрескама украшавали своје задужбине. Стваралачки застој нарочито се

осетио у градитељству, које је друштвени поредак Османлијског царства у највећој мери

ограничио, дозвољавајући само уз посебне дозволе обнове старијих храмова, које су морале

поштовати њихову некадашњу величину и изглед. Познато је, међутим, да су хришћански

поданици ипак успевали да подигну своје цркве на местима где их раније није било или да их

замене новим које су димензијама и обрадом надмашивале претходне.

Знатан подстрек живота у покореним крајевима дали су последњи чланови породице Бранковић,

који су се настанили у јужној Угарској, а посебно царица Мара (+1487), кћи деспота Ђурђа, која

је као удовица султана Мурата, живела у Јежеви код Сера, одакле је помагала живот

хришћанских поданика, нарочито монаха Свете Горе. Двор сремских Бранковића у Купинову

данас је порушен али црква у Старом Сланкамену и нарочито манастир Крушедол с иконама са

почетка XVI века, где су сахрањени последњи деспоти, сведоче о везама с Влашком. Нешто

раније, у манастиру Горњаку, у браничевском крају, добила је фреске мала пећинска црква, чији

је мајстор 1488-1489. украсио и Светог Прохора Пчињског, прекривши новим слојем слике из

доба краља Милутина.

Снажан подстицај читавог културног живота донела је обнова Пећке патријаршије (1557). На

свом пространом подручју Српска православна црква брзо је сабрала духовне снаге и уложила

напор да оживи запуштене храмове а у њиховој унутрашњости поправи оштећене фреске и

похаране ризнице попуни богослужбеним предметима и књигама. С надлежношћу знатно

проширеном на области друштвеног и духовног живота, обновљена Пећка патријаршија снажно

је утицала на националну свест и пружала отпор исламизацији, а њена схватања и поруке

непосредно је изражавала уметност. Поред Светог Симеона Немање и Светог Саве, оснивача

српске државе и самосталне цркве, на зидовима и иконама представљени су чланови династије

Немањића и црквени поглавари, а нарочито српски мученици као што је кнез Лазар, који се

супротставио надирању Турака, и Ђорђе Кратовац, млади златар, који је, одбивши да прими

ислам, страдао на ломачи.

Особену и значајну градитељску целину чиниле су монашке заједнице "мале Свете Горе" у

долини западне Мораве, живописно размештене на падинама Овчара и Каблара, чији је духовни

и уметнички живот цветао током друге половине XVI и читавог XVII века (манастири

Благовештење, Никоље, Сретење и др.).

На украшавању многобројних споменика простране Пећке патријаршије били су ангажовани

различити уметници, махом непознати именом. Несумњиво највећи међу њима био је монах

Лонгин, изузетан сликар и писац надахнутих дела духовне поезије. Везан за сам врх српске

православне цркве, Лонгин је, изгледа, учествовао већ у украшавању пећког нартекса, а затим и

других споменика у којима се није потписао. Добро су, међутим, познате његове сјајно сликане

120

иконе и читави иконостаси у Пиви (1573), Великој

Хочи (1577) и Ломници (1577-1578), где је на

највишим површинама оставио и фреске. У Дечанима,

поред низа мањих слика од којих су неке висиле о

чувеном старом хоросу, Лонгин је на једној великој

икони из 1577. представио и светог краља Стефана

Дечанског, оснивача манастира, са седамнаест сцена

из његовог живота.

Свети Стефан Дечански,

икона мајстора Лонгина, XVI век

Велике заслуге за развој духовног и уметничког

живота у првој половини XVII века имао је патријарх

Пајсије (1614-1647.) који је радио на обнови мањих

храмова. Такође, преписивање и украшавање књига

поново је доживело успон, а у многим рукописима

личне белешке овог угледног црквеног поглавара

сведоче о његовом залагању да се обогати књижевни

фонд.

У ентеријерима цркава посебан су значај имали дуборезни иконостаси, чији се нови тип са

Распећем и ликовима Богородице и Јована Богослова у врху појавио још почетком XVI века.

Временом се он развио до сложених облика добивши раскошан изглед, тако да се изнад

престоних икона с царским дверима представљао готово редовно Деисис (низ целих фигура или

попрсја с Христом, коме се у молитви обраћају Богородица, Св. Јован Претеча и апостола), а

затим и низ Великих празника.

Некада строги дуборезни украс на црквеном намештају и иконостасима, током XVI и XVII века

слободније је извођен, док је камена пластика при томе била знатно скромнија и углавном

сведена на обраду архитектонских детаља. Све време живели су уметнички занати који су

оставили изванредна дела у златарству, интарзији, везу и другим делима примењене уметности.