BIOLOŠKI REČNIKA

Adaptivna radijacija – vrste iste taksonomske kategorije, ali prilagođenerazličitim staništima predstavljaju različite životne forme.

Aerobionti – stanovnici vazduha. Pretežno dobri letači koji love i proždiru hranu u letu.

Akrodontni zubi – zubi koji su svojom osnovom pričvršćeni pomoću vezivnog tkiva za površinu kosti ili za njenu ivicu. Najprimitivniji način pričvršćivanja zuba.

Aktivan transport se vrši kroz ćelijsku membranu nasuprot hemijskom gradijentu – materije se transportuju iz sredine sa manjom u sredinu sa većom koncentracijom, pomoću proteina nosača i uz utrošak energije. Energija za odvijanje aktivnog transporta dobija se hidrolizom ATP-a u ADP. Proteini nosači rade kao pumpe i kao enzimi ATP-aze (adenozin trifosfataze) jer katalizuju razlaganje ATP -a. Najbolje proučena je Na - K pumpa koja nasuprot hemijskom gradijentu, aktivno ispumpava jone Na+ iz ćelije, a upumpava jone K+ u ćeliju. Natrijum-kalijum pumpa ima glavnu ulogu u stvaranju membranskog potencijala životinjskih ćelija.

Alenovo pravilo – životinje koje žive u sušnim predelima imaju uvećane neke delove tela radi većeg odavanja toplote.

Amfimiksis – razviće putem oplodnje jajne ćelije. Najčešći tip polnog razmnožavanja kod životinja.

Amensalizam ( - / 0 ) – odnos između dva organizma različitih vrsta u kojem je jedan inhibiran ili ubijen, a drugi nema utjecaja.

Anadrome vrste – vrste koje žive u slanim vodama, a razmnožavaju se u slatkim vodama. Primer losos (Salmo salar).

Anthozoa je klasa žarnjaka kojoj pripadaju korali i morske sase.

Antibiotici - hemijski inhibitori mikroorganizama koji utièu na rast i razvoj mikroorganizama

Apodeme – unutrašnji skelet Arthropoda koji nastaje invaginacijom epidermisa na mestu gde se dve skeletne ploče sustiču.

Apomiksis – razmnožavanje pomoću reproduktivnih ćelija ali bez oplodnje. (npr. partenogeneza)

Aposemija – pojava veoma žive obojenosti tela kombinovana sa još nekom osobinom koja je veoma neprijatna ili čak opasna za druge organizme.

Arenikola – stanovnici peščane podloge

Arborealne životinje - životnje koje većinu vremena provode na drveću; žive u krošnjama

Aridne oblasti – veoma sušne oblasti; oblasti u kojima je godišnja količina padavina manja od one količine koja bi na istoj površini mogla da ispari u toku godine.

Atmobionti – organizmi koji žive na biljkama ili životinjama

Autotomija – adaptivno svojstvo jedinke da refleksno odbacuje delove tela na određenim mjestima. Primer, sposobnost odbacivanja repa kod mladih guštera.

Autopurifikacija - svojstvo samočišćenja vode uzrokovano postojanjem živog sveta u njoj, posebno mikroorganizama. To znači da samo ona voda u kojoj je postignuta biološka ravnoteža može imati sposobnost samočišćenja.

Autotrofan je način ishrane eukariotkih biljaka, nekih bakterija i modrozelenih algi pri kome one procesima fotosinteze ili hemosinteze iz neorganskih materija, korišćenjem Sunčeve ili hemijske energije stvaraju organske materije.

B

Bakterije su jednoćelijski, prokariotski organizmi što znači da nemaju diferencirano jedro ni druge ćelijske organele, osim ribozoma. Obavijene su plazma membranom, a vrlo često i dodatnim ćelijskim zidom i kapsulom.

Mnoge su izazivači oboljenja ljudi, biljaka i životinja, ali je još veći broj onih bez kojih bi život na ovoj planeti bio nemoguć (npr. mineralizatori).

Bergmanovo pravilo – iste vrste ili blisko srodne vrste toplokrvnih životinja u hladnijim područjima su veće i teže, a u toplijim predjelima manje i lakše. Sa opadanjem prosečne temperature staništa se povećava telesna težina i veličina toplokrvnih životinja tj. površina tela im je relativno manja u odnosu na masu i stoga gube manje energije odavanjem topliote u okolinu.

Biogeni elementi su hemijski elementi koji izgrađuju ćeliju. Prema količini u kojoj se nalaze u ćeliji dele se na makroelemente (grč. macro=mnogo), kojima pripadaju C, H,O,N i dr. i mikroelemente (grč. micro=malo) – Cu, Br,Mn,F i dr.

Biomasa - označava bilo koju obnovljivu organsku materiju biljnog porekla, uključujući useve i drveće, ratarske i povrtarske kulture, poljoprivredni otpad, drvni otpad, akvatične biljke, životinjski otpad, gradski otpad, kao i drugi otpadni materijali.

Brazdanje predstavlja seriju uzastopnih mitotičkih deoba oplođenog jajeta između kojih nema rastenja čime nastaje višećelijsko telo, najčešće loptastog oblika – blastula.

Buka – označava svaki neželjeni zvuk i u urbanim sredinama predstavlja jedan od najrasprostranjenijih oblika zagađenja atmosfere. Merna jedinica buke jeste bel (B), odnosno decibel (dB).

C

Centromera ili primarno suženje hromozoma je deo hromozoma pretežno izgrađen od heterohromatina, koji se sastoji od visoko ponovljive, odnosno satelitske DNK. Za centromeru se vezuju niti deobnog vretena tokom ćelijskih deoba tj. odgovorna je za pokretanje hromozoma. Hromozom uglavnom ima jednu centromeru, mada se mogu naći i dicentrični i policentrični hromozomi (hromozomi sa dve odnosno više centromera). Po položaju centromere razlikuju se sledeći tipovi hromozoma:

← metacentričan - centromera se nalazi na sredini hromozoma

← submetacentričan - centromera se nalazi bliže jednom kraju hromozoma

← akrocentričan - centromera se nalazi veoma blizu kraja hromozoma

← telocentričan - centromera se nalazi na samom kraju hromozoma. Uglavnom nastaje kao posledica hromozomskih aberacija.

Cirkadijski ritam – unutrašnji ritam aktivnosti koji se ponavlja otprilike svaka 24 sata. Karakterističan je za sve žive organizme, osim za bakterije. Genetički je predodređen. Utiče na fizičku aktivnost, fiziolške procese i na metabolizam.

Citohrom – ćelijski respiratorni pigment. Vodeća uloga u oksidativnim procesima svih biljaka i životinja.

Citoskelet ili ćelijski skelet je složena mreža izgrađena od preko 20 vrsta citoplazmatičnih proteina koji omogućavaju promenu oblika ćelije, kretanje organela i same ćelije kao i međusobno povezivanje ćelija.

Ć

Ć

Ćelijski ciklus je proces razmnožavanja ćelije u toku koga ona udvostručuje svoj sadržaj i deli se na dve kćerke ćelije. Obuhvata dve faze: interfazu i fazu deobe. Interfaza obuhvata G1, S i G2 fazu u toku kojih dolazi do replikacije DNK (S faza) i udvostručavanja mase ćelije i količine organele u citoplazmi. U fazi deobe se ćelija deli na dve međusobno jednake kćerke ćelije.

Ćelijska membrana je omotač ćelije izgrađen od lipida i proteina, kojima su pridruženi polisaharidi. Lipidi i proteini su međusobno u takvom odnosu da grade tzv. tečni mozaik (tečno-mozaični model građe membrane prvi su dali 1972.g. Singer i Nikolson). Glavna osobina je semipermeabilnost ili selektivna propustljivost.

Ćelijske organele ili citoplazmine organele se, prema sličnim funkcijama koje vrše, mogu grupisati na: 1.organele koje učestvuju u procesima sinteze; pripadaju im ribozomi, endoplazmatični retikulum, Goldžijev kompleks; 2.organele u kojima se skladište hidrolitički enzimi; to su: lizozomi, peroksizomi i vakuole biljne ćelije; 3.organele u kojima se sintetiše ATP: mitohondrije i hloroplasti. Ovakvo grupisanje ne obuhvata centrozome, koji učestvuju u deobi i jedro, u kome su smešteni hromozomi (geni).

D

Delecije predstavljaju gubitak pojedinih segmenata hromozoma zbog dejstva mutagenih agenasa ili ako tokom mejoze dođe do nejednakog crossing overa. Delecije mogu biti:

← terminalne - kada je izgubljen vršni deo hromozoma

← intersticijalne - ako je izgubljen središnji deo hromozoma.

Difiodontizam – smenjivanje dve zubne generacije u toku života. Npr. kod sisara menjanje zuba vrši se svega jednom, u mladosti.

Dijapauza – stupanj razvića u kojem je morfogeneza zaustavljena ili jako usporena, ali u kome se odigravaju fiziološki procesi neophodni za dalju morfogenezu. Javlja se kod insekata. Karakteristična je za vrstu. Postoji: 1. obligatna (stabilna) dijapauza – kod vrsta koje imaju jednu generaciju godišnje i sve jedinke stupaju u fazu mirovanja; nije izazvana neposrednim dejstvom spoljašnjih faktora; 2. fakultativna – izazvana dejstvom spoljašnjih faktora. Javlja se usled nepovoljnih uslova

Diuralne vrste – vrste aktivne danju

DNK ili dezoksiribonukleinska kiselina se sastoji od nukleotida povezanih fosfodiestarskim vezama u polinukleotidni lanac. DNK ima dva polinukleotidna lanca. Lanci DNK su postavljeni naspramno i paralelno jedan drugom; povezani su preko komplementarnih baza: adenin jednog sa

timinom naspramnog lanca (i obratno), guanin jednog sa citozinom naspramnog lanca (i obrnuto). Oba lanca grade dvostruku zavojnicu ili spiralu (Votsaon - krikova spirala). Linearni delovi DNK (redosled nukleotida) su geni.

Dupljari (Coelenterata) su najniže prave višećelijske životinje (Eumetazoa) koje žive isključivo u vodi i to u ogromnoj većini slučajeva u morskoj vodi. Imaju radijalno simetrično telo na kome se razlikuje jedna glavna, uzdužna osa oko koje su zračno (radijalno) raspoređeni razni organi. Organi se ponavljaju onoliko puta koliko ima zrakova. Telo dupljara ima izgled dvoslojnog meška koji je otvoren na jednom kraju. U unutrašnjosti meška nalazi se gastro-vaskularna duplja koja je u kontaktu sa spoljašnjom sredinom preko jednog jedinog otvora - usnog. Kroz ovaj otvor se istoveremeno i izbacuju nesvareni delovi hrane. Oko usnog otvora nalazi se venac zračno raspoređenih pipaka koji hvataju plen. Dupljarima pripadaju dva tipa životinja:žarnjaci (Cnidaria) i rebronoše (Ctenophora). Dupljari nisu monofiletska grupa, pa se taj naziv više ne koristi već samo nazivi tipova životinja.

Duplikacije predstavljaju udvajanje delova hromozoma i obično su povezane sa delecijama i način nastanka im je isti.

E

Edafski faktori – obuhvataju fizička, hemijska i biološka svojstva zemljišta i stena.

Edafobionti – organizmi koji žive u zemlji.

Egzocitoza - vidi endocitoza

Endocitoza je način na koji ćelija unosi krupne molekule. Makromolekuli kao što su proteini, polisaharidi, polinukleotidi ili čak čitave ćelije (npr. bakterije) ne mogu prolaziti kroz membranu ni jednim od do sada navedenih tipova transporta. Unošenje i izlučivanje velikuh molekula obavlja se aktivnim učešćem ćelijske membrane pri čemu ona obrazuje vezikule, a procesi se nazivaju endocitoza i egzocitoza. Proces unošenja

makromolekula i rastvora naziva se endocitoza, dok se izbacivanje specifičnih proizvoda ćelije ili nekih drugih materija u vanćelijsku sredinu naziva egzocitoza. Endocitoza obuhvata dva procesa: fagocitozu i pinocitozu. Unošenje krupnih čestica je fagocitoza (grč.phagein = jesti), a rastvorenih materija je pinocitoza (grč.pino = piti).

Endofiti – biljni oblici koji žive u unutrašnjosti stene ili kao paraziti u biljnom ili životinjskom telu

Efemere – imaju veoma kratak vegetacioni period; razvijaju se samo u vlažnom periodu godine dok sušni period preživljavaju u stanju semena.

Efemeroide – višegodišnje efemere; imaju kratak vegetacioni period, razvijaju se samo u vlažnom Endopperiodu godine. Sušni period preživljavaju u stanju trajnih podzemnih organa kao što su rizomi, krtole lukovice i korenovi.

Efluent – otpadna voda.

Ekološki faktori (životni faktori) – faktori spoljašnje sredine, neophodni ya opstanak organizama. Vrše pozitivan i negativan uticaj na organizme. Ekološke faktore karakteriše brojnost i raznovrsnost, prostorna i vremenska promenljivost i kompleksnost i uzajamnost. Ekološki faktori se dele na

← abiotičke ← biotičke

← antropogene.

Ekološka niša – mesto i položaj koji zauzima organska vrsta u spletu odnosa, specijalno u odnosu na ishranu u životnoj zajednici.

Ekološka valenca (norma reakcije) – amplituda kolebanja jednog ekološkog faktora u čijim je granicama moguć opstanak.

Ekološki ekvivalentne vrste – vrste različitih taksonomskih kategorija,koje žive u sličnim životnim uslovima i naseljavaju slične ekološke niše, te čine slične životne forme.

Ekološki spektar – skup ekoloških valenci za pojedine faktore jedne organske vrste.

Ektotermi - pogledaj poikilotermi organizmi

Endoplazmatični retikulum (ER) je mreža membrana koja se prostire kroz čitavu ćeliju. Osnovna uloga ove organele je sinteza i transport materija kroz ćeliju. Razlikuju se dve vrste granularni i agranularni. Granularni ER na membranama nosi ribozome pa se u njemu sintetišu proteini. Agranularni ER nema ribozome i u njemu se sintetišu lipidi i njihovi derivati.

Endotermi - pogledaj homeotermni organizmi

Enzimi su biološki (prirodni) katalizatori koji omogućavaju da se reakcije u ćeliji odigravaju velikom brzinom i po utvrđenom redosledu. Najznačajniji biokatalizatori su enzimi, a pored njih tu se svrstavaju i vitamini, hormoni, kao i pojedini joni i mikroelementi. Deo enzima odgovoran za njegovo dejstvo je aktivni centar (mesto), koji se vezuje sa supstratom po principu "ključ-brava". Prosti enzimi se sastoje samo od proteina, dok složeni (holoenzimi) pored proteina sadrže i neki neproteinski deo (koenzim ili prostetična grupa). najvažniji koenzimi učestvuju u oksido-redukcijama kao npr. NAD, NADP. Svi enzimi se stvaraju u ćeliji, a prema mestu delovanja dele se na endoenzime i egzoenzime. Endoenzimi deluju u samoj ćeliji u kojoj se stvaraju, a egzoenzimi deluju van ćelije u kojoj se stvaraju.

Enterocite – ćelije apsorpcionog epitela koje imaju izraštaje mikrovili

Enzimopatije (enzimske bolesti) su urođene greške u metabolizmu; predstavljaju potpuni ili delimičan gubitak dejstva nekog enzima. Usled greške u nekom genu ne dolazi do stvaranja enzima, što prouzrokuje ta oboljenja .

Erozija zemljišta – promene na površinskom sloju zemljišta kao posledica delovanja kiše, snega, mraza, temperaturnih razlika, vetra i tekućih voda ili usled antropogenh faktora.

Epimorfoza – pojava kada odstranjeni deo tela ili organa bude zamenjen istim delom. Predstavlja normalnu pojavu.

Estivacija - letnji san. Vezana je za visoku temperaturu i sušu u umerenim i tropskim krajevima.

Etologija - grana biologije koja proučava ponašanje životinja u odnosu na delovanje različitih ekoloških faktora kao što su toplota, hrana, voda, smeštaj i drugo.

Eurihalni organizmi - organizmi čija je ekološka valenca za salinitet široka.

Euhalofite – halofite koje akumuliraju so u svojim tkivima.

Eurivalentni organizmi - organizmi koji imaju široku ekološku valencu tj. podnose snažna variranja nekog ekološkog faktora.

Eurieke vrste - pogledaj euribionti

Euritermni organizmi - organizmi čija je ekološka valenca za temperaturu široka.

Eurihigni organizmi - organizmi čija je ekološka valenca za vlažnost široka.

Eurioksibionti – organizmi čija je ekološka valenca za koncentraciju kiseonika široka.

Euribionti - organizmi čija je ekološka valenca za stanište široka.

Eurifagi - organizmi čija je ekološka valenca za hranu široka.

Eutrofikacija - prirodan proces starenja vodenih ekosistema, naročito jezera. Dolazi do povećanja koncentracije N i P i drugih biogenih elemenata što uslovljava povećani intenzitet primarne produkcije.

Eutrofna jezera- bogata hranjivim biogenim materijama. Biološki i biohemijski procesi su intenzivirani i odigravaju se na čitavoj dubini vodenog sloja, kao i na samom dnu. Mulj je bogat organskim materijama koje se intenzivno razlažu, pri čemu se troši kiseonik O2 i CO2-karakteristika eutrofnih jezera. Poslednjih godina eutrofizacija se uočava i kod reka. Čovek svojom aktivnošću može da ubrza proces prirodne eutrofikacije i nekoliko hiljada puta (kulturna eutrofikacija).

Eutrofizacija- prirodni proces koji se odlikuje postepenim povećanjem količine organske materije. Nastaje usled spiranja kako organske komponente tako i neorganskih soli sa okolnog sliva što utiče na povećanu bioprodukciju samog ekosistema. To je prirodni proces starenja vodenog ekosistema. Karakterističan je za jezera kod kojih geoločkim starenjem

dolazi do transformacije od oligotrofnog (grčki oligo=mali, trofein=hraniti), preko mezotrofnog do eutrofnog, da bi na kraju jezero bilo potpuno zabareno.

F

Fanerofite – biljke koje imaju višegodišnje grane sa pupoljcima na vrhovima.

Fenologija – disciplina koja se bavi registrovanjem fenoloških pojava i proučavanjem njihove zavisnosti od spoljašnje sredine. Proučava pojave bioloških ciklusa i njihovu povezanost s klimom.

Fenološke pojave – promene u živoj prirodi uslovljene bioklimatskim promenama. Primeri: sezonske promene u vegetacionom pokrivaču, rokovi presvlačenja nekih životinja, dolazak ptica selica...

Fertilizacija ili conceptio (oplođenje) predstavlja spajanje spermatozoida i jajne ćelije kome sledi spajanje njihovih haploidnih jedara, pri čemu nastaje oplođena jajna ćelija (vidi zigot).

Fitoncidi - hemijski inhibitori viših biljaka koji utiču na rast i razvoj mikroorganizama

Fitoedafon – mikroskopski biljni oblici koji žive u tlu.

Fitoplankton – mikroskopski biljne vrste koje slobodno lebde u vodi, vazduhu ili na snegu i ledu

Fizički sušna staništa – nedostatak vlage u podlozi i vazduhu, primer pustinje, visoke planine.

Fiziološka sušna stanista – u zemljištu ima dovoljno vode ali je nedostupna biljkama zbog niskih temperatura ili slanog zemljišta (slatine).

Fototropizam – zauzimanje određenog položaja tela prema svetlosnom izvoru. Primer – sesilni morski organizmi

Fotokineza – svetlost stimuliše kretanje organizma bez određenog pravca.

Fototaksija – kretanje u odnosu na svetlosni izvor. Može biti pozitivna (kretanje u pravcu svetla) i negativna (kretanje suprotno od izvora svetlosti).

Freatofite – biljke sa dugim korenjem koje dospeva do podzemnih voda.

G

Gen je deo DNK koji nosi informciju za sintezu jednog ili više proteinskih molekula. Prosečna dužina gena je od 400 do 1800 nukleotidnih parova. Gen eukariota se sastoji od kodirajućih regiona egzona i nekodirajućih umetnutih sekvenci introna. Kod prokariota geni ne sadrže introne.

Generacija je period razvića organizma od obrazovanja zigota do sticanja polne zrelosti kada taj organizam postaje sposoban da daje potomstvo.

Genski lokus - mesto na hromozomu gde se nalazi gen.

Genetički kod - tripleti nukleotida na DNA koji prenose informaciju za specifični redosled aminokiselina u sintezi proteina. Jezik za prenošenje genetičke poruke od DNK(gena) do proteina naziva se genetička šifra(kod), a sadržana je u redosledu baza na lancu DNK. Njegova je jedinica niz od tri nukleotida (triplet) DNK i on se u celini komplementarno prenosi na i-RNK (koja umesto timina ima uracil). Svaki triplet na i-RNK je kodon za jednu aminokiselinu, a niz međusobno povezanih aminokiselina čini polipeptidni lanac (protein).

Glioksizomi - vidi peroksizomi

Glogerovo pravilo - intezitet pigmentacije kod endoterma(toplokrvnih životinja) raste s temperaturom i vlažnošću.

Goldžijev kompleks se sastoji iz spljoštenih paralelno postavljenih krupnih vezikula (kao naslagani tanjiri) od kojih se odvajaju sitnije vezikule koje sadrže proizvodi lučenja ove organele. Uloga mu je u dozrevanju, obeležavanju i usmeravanju kretanja molekula ka tačnom odredištu u ćeliji: ka lizozomima, van ćelije (sekretorna uloga), ka ćel. membrani.

Gonangije specijalizovane jedinke u koloniji hidroidnih polipa u kojima se pupljenjem obrazuju mlade meduze. dalje

Gustina populacije – kvantitativni izraz veličine populacije u odnosu na jedinicu prostora (površina ili zapremina). Iskazuje se brojem jedinki ili biomasom. Biomasa se koristi kada jedinke nisu iste veličine, a može se iraziti sirovom ili suvom težinom jedinki po jedinici prostora. Postoji opšta gustina populacije (izražena srednjom vrednosti broja jedinki (biomase) na jedinicu čitavog biotopa u kome datra populacija živi) i ekološka gustina populacije (izražena u odnosu na jedinicu stvarno naseljenog prostora).

H

Halofite – biljke prilagođene životu na zaslanjenim zemljištima.

Halokserofite – biljke kseromorfne po strukturi, kserofitne u odnosu na vodni režim i prilagođene na zaslanjena zemljišta.

Hamefite – patuljaste biljke čiji se pupoljci nalaze do 25 cm iznad tla.

Haploidan broj, vidi hromozomi

Hazmofite – biljke prilagođene na život na oskudnom i nerazvijenom zemljištu.

Hekistoterme – biljke prilagođene oblastima sa veoma hladnom klimom.

Heliofitne biljke – biljne vrste koje rastu u uslovima pune dnevne svetlosti. Ne podnose zasenčenost.

Helofite – močvarne biljke; biljke u muljevitim ili plavnim zonama (primer trska).

Heliotermi – poikilotermi koji koriste sunčevo zračenje za podiyanje telesne temperature iznad spoljašnje. To je oblik primitivne i nepostojane termoregulacije. Heliotermi organizmi su mnogi insekti i gmizavci.

Hemikriptofite – biljke čiji nadzemni delovi preko nepovoljnog perioda godine izumiru, a pupoljci ostaju pri osnovi stabla, sasvim blizu površine zemlji, i iz njih se sledeće godine razvijaju izdanci.

Herbikola – stanovnici biljaka.

Herpetologija – grana biologije koja se bavi proučavanjem vodozemaca i gmizavaca.

Heterodontna vilica – vilica od zuba različite morfologije

Heterogonija - smena polnog I partenogenetskog razmnožavanja

Heteromorfoza – pojava kada se odstranjeni deo tela zameni nekim drugačijim delom tela.

Heterotrofan je način ishrane životinja i nekih bakterija kojim one uzimaju gotove organske materije (hranu) iz prirode.

Heterotermi – homeotermi koji zimu provode u zimskom snu ili dremežu zbog nedostatka hrane, ne zbog niskih temeratura. (medved, mrmot, jež)

Hibernacija – zimsko mirovanje. Faza mirovanja koja se javlja preko zime u severnim i umerenim krajevima.

Hidrobiologija – grana biologije koja proučava život u vodi.

Hidranti jedinke u koloniji polipa specijalizovane za njenu ishranu. dalje

Hidrofite – vodene biljke; biljke koje žive pod vodom. Mogu biti zakorenjene ili nezakorenjene. Listovi mogu biti pod vodom (submerzni) ili na površini vode (flotantni).

Higrofite – biljke veoma vlažnih staništa.

Histologija - biološka disciplina koja se bavi proučavanjem tkiva.

Herbivore – životinje koje se hrane biljnom hranom.

Homodontna vilica - vilica od zuba iste morfologije.

Homeotermni organizmi (endotermi) – organizmi koji imaju sposobnost održavanja konstantne temperature tela nezavisno od temperaturnih kolebanja spoljasnje sredine.

Homohromija – kriptična obojenost. Uklapanje organizma bojom u okolinu.

Homojohidre – biljke koje imaju stalnu vlažnost relativno nezavisnu od promene vlažnosti u spoljašnjoj sredini; više biljke.

Homotipija – sposobnost organizma da oponaša cvet, list, granu, i dr.

Hromatin se uočava u interfaznom jedru (to je jedro ćelije koja nije u deobi, već se nalazi u tzv. interfazi). On je u obliku hromatinskih vlakana koja se, kada se obrade određenim enzimima, vide kao niska perli. Tokom ćelijske deobe dolazi do kondezovanja hromatinskih vlakana tako da ona postaju samostalna telašca – hromozomi. Naziv hromatina (hromozoma) potiče od grč. chromos što znači boja, odnosno, lepo se boji određenim baznim bojama. Hromatin se sastoji od DNK, male količine RNK i dve vrste proteina: histona i nehistonskih proteina.

Hromomere predstavljaju mesta jače spiralizacije DNK, koja nastaju kao posledica neravnomerne raspodele hromatinskog materijala duž hromozoma. Oko 90% DNA nalazi se u hromomerama.

Hromozomi su telašca karakterističnog oblika koja se u jedru mogu uočiti za vreme deobe. Najbolje se uočavaju za vreme metafaze mitoze pa se tada i izučavaju i nazivaju metafazni hromozomi. Broj hromozoma je stalan i karakterističan za svaku biološku vrstu i naziva se kariotip. Telesne (somatske) ćelije imaju diploidan (grč. diploos = dvostruk) broj hromozoma (obeležava se kao 2n). Telesna ćelija čoveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri čemu jedna garnitura potiče od majke, a druga od oca pa se tako obrazuje 23 para homologih hromozoma. Polne ćelije ili gameti (kod čoveka su to spermatozoidi i jajna ćelija) sadrže upola manji broj hromozoma u odnosu na telesne ćelije, nazvan haploidan (grč. haploos = jednostruk) – obeležen kao n. Ako telesna ćelija ima dve, onda će polna ćelija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim ćelijama čoveka je 23. Svaki metafazni hromozom se sastoji od dve sestrinske hromatide i centromere (primarnog suženja). Ove delove sadrže svi hromozomi, dok se samo kod nekih javlja i sekundarno suženje.

Humidne oblasti – veoma vlažne oblasti; oblasti u kojima je količina padavina veća od onekoličine koja sa iste površine može da ispari.

I

Ihtiologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem riba.

Intraspecijski odnosi – odnosi između jedinki iste vrste.

Intrerspecijski odnosi – odnosi između jedinki različitih vrsta.

Interfaza (lat. inter = između) je period ćelijskog ciklusa između dve deobe. Ona je najduža faza u životu ćelije zato što se za vreme te faze obavljaju obimne pripreme za deobu. Deli se na tri faze – presintetička (G1), sintetička (S) i postintetička (G2). U ključnoj, S fazi, obavlja se replikacija DNK kojom se molekuli DNK dupliraju (od jednog molekula nastanu dva potpuno identična molekula DNK). Tako ćelija u G2 fazi ima duplo veću količinu DNK nego u G1 fazi. U interfazi se kao najznačajniji proces, pored replikacije, vrši i rast ćelije. Da bi ćelija ušla u deobu ona prvo mora da poraste i da duplira količinu DNK.

J

Jedarce (nucleolus) se nalazi u nukleoplazmi od koje nije odvojeno membranom. Vidljivo je u interfaznom jedru, dok prividno nestaje za vreme deobe. Obrazuje se u predelu sekundarnog suženja hromozoma, pa se taj deo naziva organizator jedarceta. U jedarcetu se sintetišu delovi ribozoma, pa je stoga ono krupno u jedru ćelija koje vrše intenzivnu sintezu proteina. Jedro može da sadrži jedno ili veći broj jedaraca.

Jedro (lat. nucleus; gr. karion) je najupadljivija ćelijska organela eukariotskih organizama obavijena dvojnom membranom i ispunjena nukleoplazmom. Sam latinski naziv – nucleus (jezgro), govori o značaju jedra za ćeliju. U njemu se nalazi DNK (geni) u kojoj je zapisano sve ono što ćelija treba da uradi da bi se održala u životu i prilagodila na promene u

okolini. Jedro reguliše (upravlja) sve procese u ćeliji, u njemu se obavlja i sinteza DNK (replikacija) i svih vrsta RNK (transkripcija). Jedro se sastoji od jedrove opne (nuklearnog ovoja) i jedrovog soka (nukleoplazme). Nuklearni ovoj je izgrađen od dve membrane: spoljašnje i unutrašnje između kojih se nalazi perinuklearni prostor. Nuklearni omotač sadrži otvore (nuklearne pore) preko kojih se obavlja razmena materija između nukleoplazme i citoplazme ćelije. Nukleoplazma je unutrašnjost jedra odvojena od citoplazme unutrašnjom jedrovom membranom. U nukleoplazmi se nalaze hromozomi – hromatin i jedarce (nukleolus).

K

Kariogram predstavlja skup svih hromozoma jedne ćelije koji su poređani po velićini i obliku.

Kariotip - vidi hromozomi

Karnivore – životinje koje se hrane hranom životinjskog porekla.

Katadrome vrste - vrste koje žive u slatkim vodama, a razmnožavaju se u slanim vodama. Primer jegulja (Anguilla angullla).

Klasična genetika proučava mehanizme prenošenja naslednih faktora sa roditelja na potomke.

Klima - stanje atmosfere određenog područja u toku dužeg vremenskog perioda.

Kodon - tripleti nukleotida u iRNK koji su komplementarni tripletima nukleotida na DNK. Postoje:

← Završni ili terminacioni kodoni koji ne nose informaciju ni za jednu aminokiselinu i odredjuju kraj polipeptidnog lanaca (to su kodoni UAA, UAG, UGA)

← Izrođeni ili degenerisani kodoni, takozvani sinonimi, gde vise različitih kodona određuje položaj jedne aminokiseline u polipeptidnom lancu

← Dvosmisleni kodon - jedan kodon povezuje više aminokiselina.

← Inicijalni kodoni su AUG i GUG, koji ako se nadju na početku iRNK kodiraju tRNk koja nosi metionin, a ako su u sredini iRNA tada odredjuju položaj metionina (AUG), odnosno valina (GUG).

Kolini - hemijski inhibitori viših biljaka koji utiču na rast i razvoj viših biljaka.

Komensalizam ( + / 0 ) – odnos između dve jedinke koji je za jednu pozitivan (komensal), a za drugu neutralan.

Kompeticija ( - / - ) - odnos između dve jedinke u kom se one mođusobno tekmiče prilikom iskorišćavanja prirodnih resursa koji su ograničeni i obostrano potrebni. Kompeticija može biti intraspecijska i interspecijska. Strategija prirode je da se izbegne kompeticija, te je retka u prirodi.

Konzervaciona biologija - naučna disciplina čiji je predmet istraživanja usmeren na prepoznavanje i razumevanje faktora i procesa koji utiču na gubitak biodiverziteta, ali istovremeno i otkrivanje mehanizama koji omogućuju njegovu zaštitu i oporavak. Osnovni naučni cilj savremene konzervacione biologije je očuvanje i zaštita visoke specijske raznovrsnosti, odnosno biodiverziteta na nivou planete. (Radović, 2005).

Korernikola – stanovnici pećina.

Kriofili – vrste koje su prilagođene na život na niskim temperaturama. Tu spadaju stanovnici polarne flore i faune, visokih planina i hladnih mora.

Kriofite – biljke hladnih i fizički suvih staništa, primer visoke planine.

Krinohalofite – halofite koje su mezomorfne građe i koje putem gutacije izlučuju soli na svojoj površini.

Kriptofite – biljke čiji nadzemni organi u potpunosti izumiru tokom nepovoljnog perioda godine, a pupoljci se nalaze u podzemnim organima.

Krosing-over (Crossing over) predstavlja razmenu odgovarajućih delova hromatida homologih hromozoma i dešava se u toku mejotičke deobe na stupnju hromozomskih tetrada. Predstavlja jedan od izvora genetičke varijabilnosti u populacijama.

Kserofili - organizmi suvih staništa.

Kserofite – biljke sušnih staništa.

Kserotermije – biljke sušnih staništa, sa visokom temperaturom i intenzivnim sunčevim zračenjem, primer pustinje.

L

L

Lapidikola – stanovnici šljunkovitog zemljišta.

Letalan- smrtonosan.

Libigovo pravilo (Liebig) minimuma - u spletu ekoloških faktora koji deluju na vrstu, faktor koji je u minimumu deluje kao ograničavajući bez obzira ako su ostali faktori u optimumu.

Lignikola – stanovnici drveća

Limnikola – stanovnici mulja

Lihenologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem lišajeva.

Lipidi ili masti su energetski najbogatija organska jedinjenja koja se ne rastvaraju u vodi. Prosti lipidi se sastoje od glicerola (alkohol sa tri OH grupe) i masnih kiselina (zasićenih ili nezasićenih). Složeni lipidi pored ovog što sadrže prosti imaju još neku komponentu, npr. fosfolipidi sadrže fosfatnu grupu.

Lizozomi su ćelijske organele oblika kesica obavijenih jednostrukom membranom. Ispunjeni su mnogobrojnim hidrolitičkim enzimima pa se nazivaju "organele za varenje". U njima se mogu razložiti različite materije, strane materije ili čak čitave ćelije (npr. bakterije), delovi sopstvene ćelije, a u određenim uslovima i čitava ćelija ("kese samoubice").

M

M

Malakologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem mekušaca.

Mammologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem sisara.

Marazmini - hemijski inhibitori mikoorganizama koji utiču na rast i razvoj viših biljaka

Megaterme – biljke prilagođene oblastima sa srednjom godišnjom temperaturom iznad 20 ْ C.

Mejoza (redukciona deoba) je deoba kojom se obrazuju polne ćelije. Pri tome se jedna diploidna ćelija dva puta deli i nastaju četiri haploidne ćelije. S obzirom da se broj hromozoma u kćerkama ćelijama u odnosu na majku ćeliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i redukciona (lat. reductio = smanjenje). Redukcija broja hromozoma obavlja se u prvoj deobi, označenoj kao mejoza I, kada se majka-ćelija (2n broj hromozoma) podeli na dve kćerke-ćelije (n broj hromozoma). U drugoj deobi, mejozi II, se obe kćerke-ćelije (sa n brojem hromozoma) podele tako da nastaje ukupno 4 ćelije. Pošto je mejoza II ustvari mitoza (naziva se ekvaciona mitoza) te 4 ćelije imaju haploidan broj hromozoma. Obrazovanje polnih ćelija (gameta) čoveka naziva se gametogeneza (genezis = postanak). Razlikuju se dva tipa gametogeneze: spermatogeneza (obrazovanje spermatozoida) i ovogeneza (obrazovanje jajne ćelije, ovum= jajna ćelija). Pri spermatogenezi od jedne ćelije mejozom postaju 4 spermatozoida i svi su funkcionalni (imaju sposobnost da oplode jajnu ćeliju). U ženskom polu od jedne ćelije takođe nastaju 4 ćelije, ali je samo jedna od njih funkcionalna – jajna ćelija, dok ostale tri propadaju.

Meromiktična jezera – jezera čiji su dublji slojevu uvek bez koseonika. Uglavnom tropska jezera.

Metabolizam predstavlja sveukupnost biohemijskih reakcija u ćeliji, odnosno ukupan promet materije i energije predstavlja metabolizam. Karakterišu ga dva osnovna procesa: anabolizam i katabolizam. Anabolizam predstavlja sintezu složenih jedinjenja iz prostih, uz potrošnju energije (fotosinteza, sinteza proteina itd.). Katabolizam su reakcije razgradnje složenih jedinjenja na prosta, uz oslobađanje energije (disanje, varenje).

Mezofite – biljke umereno vlažnih staništa.

Mezogleja (mezenhim) je želatinozan, amorfan (bez strukture) sloj u kome se nalaze razbacane pojedinačne ameboidne ćelije. Nalazi se između ektodermisa i endodermisa kod dvoslojnih životinja: sunđera i žarnjaka. Mezogleja je kod oba ova tipa životinja u različitom stepenu razvijena. Tako askon tip sunđera ima najslabije razvijenu mezogleju, dok je kod sikon tipa ona mnogo bolje razvijena, a kod leukon tipa je najsnažnije razrasla. Usložnjavanje građe sunđera se sastoji, uglavnom, u tome što mezogleja razrasta i zadebljava tako da se čitav endodermis premešta u nju. U mezogleji sikon tipa obrazuju se kanali sa hoanocitama, a kod leukon tipa male, okruglaste komore u kojima su smeštene hoanocite. Kod žarnjaka mezogleja može biti:u obliku nećelijske membrane, bazalne lamine ili zadebljala acelularna (nećelijska) masa sa ameboidnim ćelijama.

Mezoterme – biljke prilagođene oblastima sa srednjom godišnjom temperaturom od 15 do 20 ْ C.

Mikologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem gljiva.

Mikrofilamenti su strukturni delovi citoskeleta (ćelijskog skeleta) među kojima su najznačajniji oni u mišićnim ćelijama; miozinski filamenti zajedno sa drugim faktorima (joni Ca++, ATP idr.) omogućavaju klizanje aktinskih filamenata što dovodi do kontrakcije mišićnih ćelija.

Mikroterme – biljke prilagođene oblastima sa srednjom godišnjom temperaturom od 0 do 14 ْ C

Mikrotubule (mikrocevčice) su u obliku šupljeg cilindra i grade citoskelet. U ćeliji se mogu nalaziti kao pojedinačne ili grupisane u snopove. Izgrađene su od proteina tubulina. Mikrotubula ili mikrocevčica je sastavna komponenta ćelijskog skeleta (vidi citoskelet) koja se sastoji od proteina tubulina i učestvuje u kretanjima unutar ćelije.

Mikrovili – izraštaji na enterocitama, povećavaju apsorbcionu površinu.

Mikrobicidno- štetno, smrtonosno za mikroorganizme.

Mimikrija – oponašanje drugih organizama koji su otrovni i nejestivi.

Mitohondrije su organele prisutne u eukariotskim ćelijama. Obavijene su duplom membranom pri čemu unutrašnja gradi nabora (kriste). U njima se vrši ćelijsko disanje, stvaranje energije u obliku molekula ATP (nazivaju se

popularno električne centrale). U mitohondrijalnom matriksu nalaze ribozomi (70S) i mitohondrijalna DNK (prstenasta je).

Mitoza je deoba somatskih ćelija sa diploidnim brojem hromozoma, pri čemu se količina DNK pravilno rasporedi novonastalim ćelijama. Kćerke ćelije dobijaju međusobno jednak broj hromozoma (obe su diploidne) i količinu DNK, a istovremeno imaju i jednak broj hromozoma kao majka-ćelija (2n) od koje su nastale. Mitoza se deli na 4 faze: profazu, metafazu, anafazu i telofazu (poređane su po redosledu dešavanja), među kojima profaza traje najduže, a metafaza najkraće. Na samom početku mitoze hromozomi se uočavaju kao dugački konci, po čemu je i sama deoba dobila ime (grč. mitos = konac).

Monofazne životinje – životinje kod kojih smena aktivnosti i mirovanja nastupa samo jednom u 24h.

Mutualitzam ( + / + ) – odnos između dve jedinke koji je koristan za obe vrste.

N

N

Nafta - Nafta predstavlja mešavinu ugljovodonika zakopanu u sedimentima Zemljine kore. Nastala je kao produkt rada živih organizama pre nekoliko miliona godina koji se pod uticajem visokog pritiska i temperature transformisao u visoko energetsko gorivo. Smatra se da će svetske rezerve nafte trajati još narednih 40-tak godina.

Na-K pumpa (natrijum-kalijum pumpa) vidi aktivan transport

Neotenija – sposobnot živih bića da se razmnožavaju i pre nego što se razviju. Postojanje juvenilnih osobina kod odraslih jedinki.

Nidikola – stanovnici životinjskih gnezda i drugih životinjskih jazbina.

Nokturalne vrste – vraste aktivne noću

Norma reakcije - pogledaj ekološka valenca

Nukleinske kiseline (DNK i RNK), obe vrste se sastoje od nukleotida povezanih fosfodiestarskim vezama u polinukleotidni lanac. Nukleotid se sastoji od šećera (pentoza), azotne baze (može da bude purinska: adenin

i guanin ili pirimidinska: citozin i timin) i fosforne kiseline. U svim nukleotidima su šećer i fosforna kiselina isti, a nukleotidi se međusobno razlikuju po bazi koju imaju. Nukleotidi DNK i RNK se razlikuju po šećeru (u DNK je to dezoksiriboza,a u RNK je riboza) i jednoj pirimidinskoj bazi (umesto timina RNK ima uracil). Sve ćelije jednog organizma imaju istu DNK, dok se razlikuju tri vrste RNK: informaciona, transportna i ribozomska RNK (skraćeno i-RNK, t-RNK i r-RNK). DNK ima dva, a RNK jedan polinukleotidni lanac. Lanci DNK su postavljeni naspramno i paralelno jedan drugom; povezani su preko komplementarnih baza: adenin jednog sa timinom naspramnog lanca (i obratno), guanin jednog sa citozinom naspramnog lanca (i obrnuto). RNK je jednolančana zato što nastaje prepisivanjem (transkripcijom) dela jednog lanca DNK, odnosno gena. Proteini se sintetišu prema uputstvu zapisanom u genima. To uputstvo se prvo prepiše sa gena na RNK, a zatim se sa RNK prevede (proces je translacija) u redosled aminokiselina u proteinu.

Nukleoplazma je unutrašnjost jedra odvojena od citoplazme unutrašnjom jedrovom membranom. U nukleoplazmi se nalaze hromozomi – hromatin i jedarce (nukleolus).

Nukleotid, vidi nukleinske kiseline

Nukleozom je osnovna jedinica građe hromatina. Nukeozom se sastoji od jednog molekula H1, po dva molekula H2A, H2B, H3 i H4 i dela DNA molekula od oko 200 parova nukleotida. detaljnije

O

O

Odonatologija - grana biologije koja se bavi proučavanjem reda Odonata (vilinski konjici).

Održivi razvoj – je skladan odnos ekologije i privrede. Glavni princip održivog razvoja je: uzmi od prirode onoliko koliko ona sama može da nadoknadi.

Organska jedinjenja obavezno sadrže ugljenik (C) i njihovim razlaganjem se oslobađa manja ili veća količina energije (razlika u odnosu na neorganske materije). Razlikuju se 4 grupe ovih jedinjenja: ugljeni hidrati, masti, proteini i nukleinske kiseline.

Ornitologija – grana biologije koja se bavi proučavanjem ptica.

Omivore – svaštojedi.

Ontogeneza – individualno rezviće jedinke, period od začeća do smrti jedinke. Ontogenetsko (individualno) razviće obuhvata procese probražaja oplođenog jajeta ili nekog drugog začetka, koji potiče od roditeljskog organizma, u novu odraslu jedinku (grč. ontos = biće; genesis = postanak).

Oplođenje (fertilizacija), predstavlja spajanje ženskog i muškog gameta. Spajanjem njihovih jedara nastaje diploidno jedro oplođene jajne ćelije (zigota) koja se time aktivira da otpočne sa razvićem

Osfadije - secifični čulni organi, na osnovama škrga kod Gastropoda i nekih drugih mekušaca. Hemoreceptori za hranu.

P

Parazitizam ( + / - ) - odnos immeđu dve različite vrste u kom jedna vrsta (parazit) živi na račun druge (domaćin).

Parapodije su parni kožno-mišićni izraštaji koji se nalaze na bočnim stranama svakog trupnog segmenta mnogočekinjastih crva. Mogu biti jednograne i dvograne i na svakoj grani nalaze se mnogobrojne hitinske hete. Kod dvogranih parapodija razlikuju se :1. notopodijum, leđna grana; 2. neuropodijum, trbušna grana. Od ovih grana mogu da se obrazuju izraštaji u obliku tentakula, nabora i dr.

Pedosfera – je čvsti površinski sloj zemlje za koji su vezani biljni i životinjski organizmi.

Peroksizomi su male, jednostrukom membranom okružene vezikule. Sadrže enzime za oksidaciju masnih kiselina i aminokiselina, pri čemu se kao sporedan proizvod javlja vodonik-peroksid. Peroksizomima, koji su svojstveni životinjskim ćelijama, odgovaraju glioksizomi u biljnim ćelijama, mada ih dosta citologa smatra jednom te istom organelom. Oksizomi se nalaze u semenima koja su bogata uljima i omogućavaju rast klice tako što joj obezbeđuju energiju razgradnjom masnih kiselina.

Petrikola – stanovnici površine stena i čvrstog zemljišta.

Pleurodontni zubi – zubi koji su svojom osnovom bočno pričvršeni za vilicu.

Poikilotermi organizmi (ektotermi) – organizmi koji nemaju mehanizme termoregulacije, te je njihova temperatura tela nepostojana i koleba se paralelno promenama temperature spoljašnje sredinei uvek je bliska njoj.

Poikilohidre – biljke sa promenljivom vlažnošću koja je uslovljena promenom vlažnosti u spoljašnjoj sredini; niže biljke.

Polifazne životinje – životinje kod kojih smena aktivnosti i mirovanja nastupa više puta tokom 24h.

Polifiodontizam – smenjivanje većeg broja zubnih generacija u toku čitavog života.

Poluskiofitne biljke (fakultativne heliofite)– najbolje uspevaju u uslovima pune dnevne svetlosti, ali podnose i izvestan stepen zasenčenosti.

Psamofite – biljke prilagođene životu na pokretnom peščanom supstratu.

Psihrofite – biljke hladnih, vlažnih staništa (fiziološka suša), primer tundre.

Populacija - prostorno i vremenski udružena grupa jedinki iste vrste koja raspolaže zajedničkim skupom naslednih faktora, naseljava određeni prostor, pripada određenom ekosistemu, a jedinke su povezane međusobno u prvom redu odnosima razmnožavanja. Gustina populacije – kvantitativni izraz veličine populacije u odnosu na jedinicu prostora (površina ili zapremina). Iskazuje se brojem jedinki ili biomasom. Biomasa se koristi kada jedinke nisu iste veličine, a može se iraziti sirovom ili suvom težinom jedinki po jedinici prostora. Postoji opšta gustina populacije (izražena srednjom vrednosti broja jedinki (biomase) na jedinicu čitavog biotopa u kome datra populacija živi) i ekološka gustina populacije (izražena u odnosu na jedinicu stvarno naseljenog prostora).

Predatorstvo ( + / - ) - Odnos između dve vrste, za jednu potitivan (predator), a za drugu negativan (plen). Odnos imeđu grabljivice i plena.

Primordium (lat. primus - prvi; ordior - početak) označava najraniji stadijum razvoja nekog organa ili strukture, odnosno njegov prvi uočljivi trag.

Proteini ili belančevine su organska jedinjenja koja se sastoje od velikog broja aminokiselina povezanih peptidnim vezama u polipeptidne lance. Broj, vrsta i redosled aminokiselina čini primarnu strukturu proteina koja je

uslovljena genima. Svi proteini se grade kombinacijama 20 različitih aminokiselina (20 aminokiselina može se kombinovati na neograničen broj načina). Učestvuju u skoro svim procesima u organizmu, jer proteini su: enzimi, hormoni, antitela, gradivni (npr. keratin u koži), transportni (hemoglobin u krvi životinja prenosi CO2 i O2), kontraktilni (aktin i miozin u mišićnim ćelijama), rezervni (u jajima i semenima).

R

Reofite – biljke tekućih voda.

Replikacija DNK odvija se pre svake ćelijske deobe i omogućava kasniju podelu svakog hromozoma na dve hromatide. Započinje odmotavanjem lanaca DNK i njihovim razdvajanjem. Za oslobođene baze u svakom od lanaca vežu se komplementarne baze koje međusobno poveže DNK polimeraza. Tako na svakom lancu nastane jedan novi lanac i cela se DNK udvostruči.

Ribozomi su ćelijske organele prisutne u svim ćelijskim organizmima (prokariotskim i eukariotskim). Vezani sa molekulom i-RNK obavljaju sintezu proteina.

Ruberova hipoteza - vrste sa sporijim metabolizmom duže žive.

S

S

Saksikola – stanovnici prostora ispod kamenja.

Saprobnost (gr.sapros-truo, bios-biće) vodenog ekosistema je pojava ubrzanog procesa eutrofizacije kao posledica dodatnog organskog opterećenja znatno većeg od prirodnog.

Sekundarno suženje (nukleolarni organizator-NOR) predstavlja despiralizovani deo DNK hromomozoma koji učestvuje u obrazovanju nukleolusa. Tu se nalaze sekvence DNK koje kontrolišu sintezu 45'S rRNK. Kod ljudi se sekundarno suženje nalazi na akrocentričnim hromozomima.

Skiofite – biljke senke; ne podnose puno dnevno osvetljenje, primer šumske biljke.

Sklerikola – stanovnici unutrašnjosti čvrstog zemljišta.

Skrivenosemenice (Angiospermae - angio= skriven, spermae= seme, Anthophytae - prave cvetnice, Gyneciatae - imaju tučak ili Magnoliophyta) su ogromna grupa biljaka koja danas dominira pri čemu se broj vrsta ne zna tačno,a pretppostavlja se da ih ima 250 000 (ili čak i svih 300 000). Osnovna osobina im je posedovanje tučka koji nastaje srastanjem oplodnih listića (jednog ili više) čime se obrazuje zatvorena komora, plodnik, u kome je semeni zametak.

Spongocel je unutrašnja šupljina u telu sunđera opkoljena telesnim zidom. Voda ulazi u spongocel preko mnogobrojnih otvora, pora, u telesnom zidu, a izlazi iz njega kroz neparan otvor, oskulum. Obložen je endodermisom u kome se nalaze hoanocite. U njega dospevaju nepotrebni produkti metabolizma koji će kroz oskulum biti izbačeni u spoljašnju sredinu. U spongocelu se može izvršiti i oplođenje.

Stenoeke vrste - pogledaj stenobionti

Stenovalentni organizmi - organizmi koji imaju usku ekološku valencu tj. ne tolerišu ili toleršu veoma mala kolebanja nekog ekološkog faktora.

Stenotermni organizmi – organizmi čija je ekološka valenca za temperaturu uska.

Stenohalni organizmi - organizmi čija je ekološka valenca za salinitet uska.

Stenohigni organizmi - organizmi čija je ekološka valenca za vlažnost uska.

Stenooksibionti – organizmi čija je ekološka valenca za koncentraciju kiseonika uska.

Stenobionti - organizmi čija je ekološka valenca za stanište uska.

Stenofagi - organizmi čija je ekološka valenca za hranu uska.

Š

Šizocelom je telesna duplja, vrsta celoma, koja nastaje šizocelnim načinom.

T

Tajga je tip četinarskih šuma koje se nalaze na severnim umerene zone severne hemisfere, koje su cirkumpolarno rasprostranjene u Evropi, Aziji i Severnoj Americi.

Taksije su reakcije kretanja kod jednoćelijskih organizama ili kod nekih ćelija u višećelijskom organizmu. Tu je bitno da se čitav ćelijski organizam kreće pod uticajem neke draži.

Takson je grupa srodnih organizama koje po stepenu srodstva možemo klasifikovati taksonomske kategorije vrste, rodove, familije, redove, klase, razdele, carstva, domene i još mnogobrojne dopunske kategorije.

Taksonomske kategorije su apstraktni pojmovi za hijerarhijski niz nivoa (rangova) u koje se izdvajaju taksoni, odnosno grupe srodnih organizama koje realno postoje u prirodi.

Tegmine su prednji par krila insekata pravokrilaca, kožasto-pergamentnog izgleda, sa zadebljalim, dosta uprošćenom uzdužnom nervaturom. Tegmine služe kao zaštita nežnih širokih zadnjih krila, koje su u mirovanju lepezasto složene pod njima.

Tekodontni zubi – zubi koji su usađeni svojim osnovama u posebne šupljine (alveole) viličnih kostiju. Po pravilu su diferencirani na slobodnu zubnu krunicu i zubni koren.(sisari i krokodili).

Teleologija je shvatanje po kome su organi, strukture i funkcije organizma nastale u evoluciji s obzirom na cilj koji vrsta, odnosno jedinka treba da postigne.

Telitokija je oblik partenogeneze pri kojoj se potomstvo sastoji od samih ženki.

Telomere se nalaze na krajevima krakova hromozoma. Telomere su specijalne kratke ponovljive sekvence DNK (kod sisara 5'-TTAGGG-3') koje se dodaju krajevima hromozoma eukariota uz učešće enzima telomeraze. Telomere osiguravaju stabilnost hromozoma tj. ako dođe gubitka telomera, krajevi hromozoma teže da se spoje i obrazuju prstenast ili dicentrični hromozom.

Telocitne jajne ćelije su one jajne ćelije koje imaju dosta žumanceta koje se nalazi na jednom polu (vegetativnom), a malo citoplazme na suprotnom (animalnom).

Telomorfoza je pravac evolucije koji vodi specijalizaciji na određene životne uslove.

Tentakule su izraštaji oko usnog otvora kod različitih grupa beskičmenjaka.

Teorija panspermije je teorija prema kojoj u kosmosu postoji sveopšta rasprostranjenost "semena života".

Terikola – stanovnici rastresitog zemljišta.

Teritorijalna izolacija je prostorna izolovanost različitih populacija iste vrste, putem koje može doći do nagomilavanja razlika među njima i da to rezultira u postepenom nastanku novih vrsta.

Terminalizacija predstavlja proširenje hijazmi među homologim hromozomima od sredine ka periferiji bivalenta, koje počinje od diplotena, a traje sve do metafaze redukcione deobe.

Termonastije su nastični pokreti rastenja izazvani promenama temperature. Termonastični pokreti su česta pojava kod cvetova, čiji cvetni listići ili cvetne drške reaguju pokretima savijanja na promene temperature.

Termofili – vrste čiji je optimum životnih aktivnsti na višim temperaturama. Stanovnici termalnih vrela i pustinjske organizmi

Termotaksis – aktivno traženje termičih uslova pod kojima se mogu odvijati životni procesi sa najmanje utroška energije. Izbor pogodnog mesta za stanovanje u odnosu na temepraturu.

Terofite – jednogodišnje biljke koje nepovoljan period godine preživljavaju u obliku semena, odnosno ploda.

Tiflozolis je ulegnuće srednjeg creva kod nekih mekušaca koji se hrane siromašom hranom.

Trofičnost - prirodno svojstvo vodenih ekosistema, predstavlja nivo organske produkcije. Posledica je prirodnog procesa nastanka određene količine i sastava organske materije vodenog ekosistema.

Trihociste su organele kod pojedinih predstavnika protista koje luče sekrete koji u dodiru sa vodom formiraju štapiće kojima se štite od predatora.

Trihoskalide su venac izraštaja (skalida) na glavi Kinorhyncha koji ima čulnu funkciju.

Transferzalna osa je homopolna osa simetrije bilateralno simetričnih životinja koja prolazi sa jednog boka na drugi.

Trohofora je tip larve koja je karakteristična za mekušce (Mollusca), člankovite crve (Annelida)i još nekih beskičmenjaka.

Toksociste su organele u ektoplazmi Ciliophora u kojima se nalaze toksini i služe za odbranu.

Torzija je zaokretanje kompleksa plaštanih organa napred za 180 stepeni kod puževa.

U

U

Ugalj predstavlja fosilizovani biljni materijal sačuvan u sedimentima koji je pod uticajem geoloških sila postao kompaktno i kondenzovano ugljenikom bogato gorivo. Smatra se da će dostupne zalihe uglja trajati u narednih 200 godina.

Ugljeni hidrati (šećeri) su organska jedinjenja. Dele se na monosaharide, oligosaharide i polisaharide. Monosaharidi (prosti šećeri) se hidrolizom ne mogu razložiti na prostija jedinjenja. Prema broju ugljenikovih atoma dele se na trioze, tetroze, pentoze (riboza i dezoksiriboza),heksoze (glukoza i fruktoza). Glukoza je glavni izvor energije i osnovni transportni oblik šećera u organizmu kičmenjaka. Oligosaharidi (grč.oligos = malo po broju, siromašno) su izgrađeni od 2-10 monosaharida. Najznačajniji su disaharidi (od 2 monosaharida) kojima pripadaju maltoza, laktoza i saharoza. Polisaharidi su makromolekuli nastali povezivanjem velikog broja monosaharida u dugačke lance (mogu da sadrže na stotine i hiljade monosaharida). Rezervni polisaharidi su magacini energije i kod životinja je to glikogen, a kod biljaka je skrob. Gradivni polisaharidi su celuloza (biljke), hitin (životinje), agar (alge).

V

Vakuola je karakteristična samo za biljne ćelije. Ima ulogu biljnih lizozoma i daje čvrstinu ćeliji. Njena membrana se naziva tonoplast

Vagilnost – stepen pokretljivosti pojedinih životinjskih vrsta.

Van’t Hoffovo pravilo – pri svakom porastu temperature za 1000C dolazi do ubrzavanja većine hemijskih reakcija za 2 – 3 puta.

Vibrise (Vibrissae) – nastaju modifikacijom dlake. Imaju ulogu dopunskih organa čula dodira. Prisutni su kod mnogih zverova na obrazima- brkovi kod macke. Mogu biti lokalizovane i na šapama, grudima i drugim delovima tela.

Virusni sateliti imaju nepotpun genom pa se mogu umnožavati samo u prisustvu nekog drugog virusa nazvanog virus pomagač.

Viroidi su građeni samo od jednog kratkog lanca RNK, bez kapsida. Do sada su uzrokovali samo oboljenja biljaka (tako se smatra da su oni uzrokovali smrt preko 10 miliona stabala kokosovog oraha na Filipinima).

Više biljke (Cormophyta) predstavljaju grupu biljaka koje imaju diferencirane biljne organe i tkiva. Pripadaju im mahovine, paprati, rastavići, golosmenice i skrivenosemenice.

Voda je jedna od glavnih komponenti živih sistema i čini čak 50-95% težine ćelije. Količina vode u ćelijama čoveka zavisi od: starosti, vrste tkiva, metaboličke aktivnosti, pola. Uloge vode su: 1. ona je univerzalni rastvarač; 2. pogodna je sredina za odvijanje metaboličkih reakcija; 3. transportna uloga vode ogleda se u lakom prenošenju materija koje se u njoj rastvaraju; 4. učestvuje u termoregulaciji i osmoregulaciji.

Vodni balans – odnos između unete i odate vode kod organitma (mora biti pozitivan).

Vodna razmena – predstavlja uzimanje i odavanje vode kod organizma

Vodni režim – količina vode u zemljištu i atmosferi.

Vreme - trenutno stanje atmosfere. Može se opisati sa više različitih varijabli kojima se karakteriše fizičko stanje vazduha, kao što su temperatura, pritisak, vlažnost vazduha, vazdušna strujanja i dr.

Vrsta je osnovna taksonomska kategorija u biološkoj klasifikaciji. Vrstu čine sve populacije individua (jedinki) koje imaju zajedničke genetičke, biohemijske, fiziološke i morfološke osobine, a određene su još i prostorno (geografski) i istorijski.

Vaterit je krečnjački sloj ljušture mekušaca u obliku granula.

Z

Z

Zigot je oplođena jajna ćelija nastala spajanjem spermatozoida i jajne ćelije.

Zimsko mirovanje - pogledaj hibernacija

Zimski dremež – zimsko mirovanje homeotermi koje nastupa zbog nedostatka hrane (medved, jazavac, veverica) i vode (ljiljci). Životinje se povremeno bude i hrane zimskim zalihama hrane ili pare (ljiljci). Tokom zimskog dremeža dolazi do zastoja u razviću, usporavanja rada srca (i do 95 %), sniženja telesne temperature i drugih fitioloških promena.

Zimski san – zimsko mirovanje homeotermi koje nastupa zbog nedostatka hrane. Životinje se ne bude iz sna tokom hibernacije – pravi hibernatori (tekunica, jež). Tokom zimskog dremeža dolazi do zastoja u razviću, usporavanja rada srca (i do 95 %), sniženja telesne temperature i gubljenja telesne mase i do 43%.

Zimska ukočenost – zimsko mirovanje poikilotermi koje nastupa zbog niskih temperatura i nedostatka hrane (insekti, vodozemci gmizavci i neke ribe). Tokom zimske ukočenosti dolazi do zastoja u razviću, za razliku od dijapauze.

Zoobionti – stanovnici životinja.

ŽŽivotna forma – skup adaptivnih oblika (morfološke, fiziološke i anatomske

osobine) jedne organske vrste, saglašenih sa staništem u kom se ona nalazi.

Životni faktori - pogledaj ekološki faktori

YY organ je građen od dve trake vakuoliziranih ćelija duž creva kod nekih

predstavnika (familija Turbanellidae) razdela Gastrotricha