bilten republičkog javnog pravobranilaštva 2/2011

ISSN 2217-4419

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

РЕПУБЛИЧКО ЈАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

БИЛТЕН

2/2011

Београд, јун 2011. године

БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Година 57. - број 2/2011

ИЗДАЈЕ:

Републичко јавно правобранилаштво

Београд, Немањина 26

www.rjp.gov.rs

За издавача:

Оља Јовичић

републички јавни правобранилац

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:

председник одбора:

Иван Поповић


чланови одбора:

Драгана Зорић, Саша Јурић, Александра Лазаревић,

Савка Манговић, Весна Марковић и Магдолна Рузман,

заменици републичког јавног правобраниоца

саветник одбора:

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

секретар одбора:

Јован Продановић

самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву

тел. 011/363-1021

е. пошта: [email protected]

ШТАМПА:

Управа за заједничке послове републичких органа, Београд, Немањина 26

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из овог

Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама члана 187.

Закона о ауторском и сродним правима и члана 199. Кривичног законика).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз сагласност

издавача.

САДРЖАЈ

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

- Мишљење М-615/10, о конституисању заложног права на ваздухоплову

као акту располагања непокретностима у државној својини ........................ 7

- Мишљење М-49/11, о уговору о закупу пословног простора

са држаоцем непокретности из уговора о лизингу ......................................... 9

- Мишљење М-1796/10, о нацрту Анекса Споразума између

Републике Србије и Европске инвестиционе банке ..................................... 11

ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ

- Новица Цветковић; Остваривање конверзије кроз измене и допуне

Закона о планирању и изградњи ..................................................................... 15

- Миланка Белић; Накнадно издавање грађевинске дозволе

за објекте изграђене из средстава Буџета Републике Србије

и прихода других корисника средстава државне својине ........................... 30

- Драгана Зорић; Нека спорна питања везана за поступање

са имовином стечајног дужника након закључења стечајног поступка

сходно чл. 150-155. Закона о стечају и члана 12. Уредбе

о поступању са одређеним стварима у државној својини ............................ 39

- Јелена Аћимовић; Република Србија као законски наследник

и нека спорна питања везана за одговорност

Републике Србије као наследника за дугове оставиоца ............................... 45

- Јована Шабовић; Нека спорна питања о застарелости потраживања

накнаде нематеријалне штете за душевне болове

због умањења животне активности ................................................................ 55

- Зоран Коврлија; Проблеми везани за укњижбу права својине

АД „НИС“ Нови Сад ........................................................................................ 59

СУДСКА ПРАКСА

1. Одговорност тужене државе, као правног лица,

за штету коју проузрокује орган тужене ........................................................ 69

2. Накнада нематеријалне штете због повреде части и угледа

изношењем нетачне информације од стране министра полиције ............... 71

3. Сертификат о пореклу робе „Еуро 1“ ......................................................... 73

4. Накнада за експроприсане непокретности по решењу

из 1960. године .................................................................................................. 75

5. Стицање својине на непокретностима изграђеним средствима

по основу обавезног социјалног осигурања прикупљеним путем

доприноса од осигураника ............................................................................... 76

6. Примена привилегованог рока застарелости код одговорности за штету

по тужбама за накнаду нематеријалне штете ................................................ 77

7. Одговорност државе за штету изазвану актом насиља ............................ 78

8. Скривљено лишење слободе ....................................................................... 81

9. Искључиви допринос оштећеног настанку штете .................................... 82

10. Противправна радња оштећеног и одговорност за штету;

Постојање прекршаја као претходно питање

о ком расправља парнични суд ....................................................................... 84

11. Стварна легитимација и правни интерес за тужбу ................................. 89

- Сентенце .......................................................................................................... 91

1. СТВАРНО ПРАВО ....................................................................................... 91

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО ........................................................................... 94

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО ................................................................................ 102

4. РАДНО ПРАВО .......................................................................................... 104

5. СТАМБЕНО ПРАВО .................................................................................. 106

6. ПАРНИЧНИ И ИЗВРШНИ ПОСТУПАК ................................................ 107

7. УПРАВНИ ПОСТУПАК ............................................................................ 110

ПРАВНА МИШЉЕЊА

РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Број 2/2011

7

М-615/10

26. мај и 1. јун 2010. године

МИНИСТАРСТВУ ЗА ИНФРАСТРУКТУРУ

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на текст

Предлога Одлуке о допуни оснивачког акта Акционарског друштва

за ваздушни саобраћај "JAT Airways", те на основу члана 13. Закона

о јавном правобранилаштву („Службени гласник Републике Срби-

је“, број 43/91) и члана 46. став 2. Пословника Владе („Службени

гласник Републике Србије“, бр: 100/05, 51/06 и 61/06), дајемо следе-

ће мишљење:

На достављени текст Предлога Одлуке о допуни оснивачког

акта Акционарског друштва за ваздушни саобраћај "JAT Airways", а

из делокруга надлежности Републичког јавног правобранилаштва, у

основи немамо примедби.

Међутим, дужни смо да вам укажемо на одредбу члана 1. став

1. тачка 4. Закона о средствима у својини Републике Србије

(„Службени гласник Републике Србије“, бр: 53/95, 3/96, 54/96, 32/97

и 101/05) којом је прописано да су средства у својини Републике

Србије, односно средства у државној својини и: „средства, односно

приходи који су остварени по основу улагања државног капитала у

предузећа и друге организације“.

Билтен Републичког јавног правобранилаштва

8

Такође, у члану 5. наведеног закона предвиђено је да о распо-

лагању непокретностима у државној својини одлучују надлежни

органи, с тим да располагање непокретностима у државној својини,

у смислу овог закона, јесте њихово отуђење из државне својине,

прибављање у државну својину, и њихово коришћење, односно

давање у закуп, као и стављање хипотеке на непокретностима у

државној својини. Како је у конкретном случају предвиђено консти-

туисање заложног права, односно хипотеке на ваздухопловима, што

представља врсту располагања непокретностима у државној своји-

ни, то сматрамо да је пре тога неопходно прибавити одлуку Владе, а

у смислу члана 5. наведеног закона.

Код чињенице да се члан 8. Одлуке мења, односно допуњује

тако што се поред ваздухоплова утврђује и право својине на

непокретностима, а према спецификацији која је саставни део

одлуке, указујемо да, у вези питања евиденције наведених непокре-

тности, у јавним књигама није могуће уписати право својине, већ

право коришћења, с обзиром да се ради о непокретностима које су у

својини Републике Србије, а у смислу напред наведене одредбе

члана 1. став 1. тачка 4. Закона о средствима у својини Републике

Србије.

Број 2/2011

9

М-49/11

4. фебруар 2011. године

МИНИСТАРСТВУ СПОЉНИХ ПОСЛОВА

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на текст пре-

длога закључка о закупу пословног простора за потребе Генералног

конзулата Републике Србије у Републици Црној Гори – град Херцег

Нови, који уговор о закупу Република Србија – Министарство спо-

љних послова – Амбасада Републике Србије у Подгорици, као заку-

пац, треба да закључи са физичким лицем из Републике Црне Горе,

као закуподавцем, те на основу члана 13. Закона о јавном правобра-

нилаштву („Службени гласник Републике Србије“, број 43/91), даје-

мо следеће мишљење:

Након увида у садржину нацрта предметног уговора о закупу

пословног простора, Републичко јавно правобранилаштво предлаже

да се, пре потписивања уговора, са дужном пажњом још једном пре-

испита уговорни однос, односно међусобна права и обавезе закупо-

давца – држаоца предметног пословног простора и власника истог –

даваоца лизинга држаоцу (закуподавцу).

Предмет преиспитивања били би висина држаочевог дуга, ви-

сина месечне рате, уговорна клаузула и преостала дуговања према

даваоцу лизинга.


10

Предлажемо да се предметни уговор о закупу допуни чланом

којим би се стипулисало да ће средства уложена у адаптацију, ради

функционалног прилагођавања предметног пословног простора, би-

ти призната као закупнина за одређени временски период.

С обзиром да је чланом 9. нацрта уговора о закупу предвиђена

могућност да уговор о лизингу буде раскинут пре истека предме-

тног уговора о закупу, те да исто може да произведе штетне после-

дице за Републику Србију, Републичко јавно правобранилаштво

сматра да су изнети предлози дати у сврху заштите имовинских

интереса Републике Србије.

У економску оправданост и сврсисходност узимања у закуп

предметног пословног простора ово Правобранилаштво се није

упуштало.

Број 2/2011

11

М-1796/10

27. децембар 2010. године

ВЛАДИ

- Кабинету потпредседника Владе за европске интеграције -

Размотрили смо ваш захтев за давање мишљења на предлог

закључка којим се усваја текст Анекса на Споразум између Репу-

блике Србије и Европске инвестиционе банке о оснивању и акти-

вностима Регионалне канцеларије Европске инвестиционе банке, па

на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву

(„Службени гласник Републике Србије“ број 43/91), и члана 46. став

2. Пословника Владе („Службени гласник Републике Србије“, број:

100/05, 51/06 и 61/06) дајемо следеће мишљење:

На предлог закључка којим се усваја текст Анекса на Споразум

између Републике Србије и Европске инвестиционе банке, са обра-

зложењем, и на нацрт Анекса на Споразум, Републичко јавно пра-

вобранилаштво нема начелних примедби из домена своје надлежно-

сти.

Међутим, неопходно је прецизирати одредбу члана 1. нацрта

Анекса Споразума и извршити техничко-језичку редакцију текста

нацрта Анекса Споразума. Овом одредбом прописано је да су ди-

ректор, руководиоци и чланови Регионалне канцеларије, који нису

држављани Републике Србије, за време обављања њихових функци-

ја, ослобођени плаћања пореза, било директних или индиректних,


12

приликом куповине добара за личну употребу у Републици Србији

у периоду од 12 месеци. Напомињемо да су „сви директни или

индиректни порези“ много шира категорија од пореза који се пла-

ћају приликом куповине добара за личну употребу, сагласно одре-

дбама Закона о порезу на додату вредност („Службени гласник Ре-

публике Србије“, бр. 84/04,... 87/07).

Предложени нацрт Анекса Споразума је правно могућ, јер је

саставни део већ потписаног и ратификованог Споразума између

Републике Србије и Европске инвестиционе банке о оснивању и

активностима Регионалне канцеларије Европске инвестиционе ба-

нке у Републици Србији од 11. маја 2009. године, а након ратифи-

кације Анекса исти ће добити карактер дела међународног уговора.

Посебно скрећемо пажњу да одредба члана 34. Бечке конве-

нције о дипломатским односима није давала могућност диплома-

тским службеницима да буду ослобођени од „пореза који су по

својој природи укључени у цену роба и услуга“, али је таква пого-

дност прописана чланом 24. Закона о порезу на додату вредност

(ПДВ се не плаћа на добра за личне потребе страног особља међу-

народних организација, укључујући и чланове њихових породица,

ако је то предвиђено међународним уговором).

На основу наведеног, очигледно је да је неопходно прецизи-

рати одредбе Анекса Споразума, извршити одговарајућу техничку

редакцију, као и прибавити мишљење Министарства финансија и

Министарства спољних послова. Ово посебно из разлога што је не-

јасно како би се предложени нацрт Анекса технички спроводио у

пракси приликом куповине добара за личну употребу наведених

лица.

Републичко јавно правобранилаштво се није упуштало у еко-

номску оправданост и сврсисходност закључивања наведеног Ане-

кса Споразума, а на евентуално измењени нацрт Анекса изјаснили

бисмо се накнадно.

ОГЛЕДИ,

ДИСКУСИЈЕ,

ПРИКАЗИ

Новица Цветковић

заменик републичког јавног правобраниоца у пензији

ОСТВАРИВАЊЕ КОНВЕРЗИЈЕ КРОЗ ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ

ЗАКОНА О ПЛАНИРАЊУ И ИЗГРАДЊИ

I УВОДНИ ДЕО

Према Закону о планирању и изградњи1 и Закону о изменама и

допунама закона о планирању и изградњи2 конверзија је прелазак

права коришћења на грађевинском земљишту државне својине у

друге облике својине.

Међутим, конверзијом не прелази само право коришћења на

грађевинском земљишту државне својине у право друге својине већ

прелази и право државне својине. Ради тога би се пре могло рећи да

је конверзија прелазак (отуђење) државне својине на градском

грађевинском земљишту у друге облике својине: јавну, приватну и

задружну.

Више од 50 година у нашој земљи није могла да постоји при-

ватна својина на градском грађевинском земљишту. Почев од 1958.

године, од доношења Закона о национализацији најамних зграда и

грађевинског земљишта3, па све до 2006. године, својина на овом

земљишту је била у корист државе. Најпре је то било у облику дру-

штвене својине, а од 1995. године као државна својина Републикe

Србијe.

1 ("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 81/09)

2 ("Службени гласник РС", бр. 24/11)

3 ("Службени лист ФНРЈ", број 52/58....24/61)


16

Овакво ограничење је било прописано уставима Републикe

Србијe из 1963, 1974, 1990. године и пратећим законима.

Важећи Устав Републикe Србијe из 2006. године4, у члану 88.

предвиђа да градско грађевинско земљиште може бити и у

приватној својини.

Прелаз ове својине, на постојећем градском грађевинском

земљишту, из државне својине у друге облике својине, које

предвиђа Устав, мора се регулисати законом.

Закон о планирању и изградњи из 2009. године је регулисао

овај прелазак из државне својине у друге облике својине само

делимично. Закон о изменама и допунама Закона о планирању и

изградњи регулисао је прелазак и за преостале површине градског

грађевинског земљишта из државне својине у друге облике својине.

Закон је тај прелазак назвао конверзијом.

По којим принципима се врши тај прелазак (конверзија) из

државне својине у друге облике својине, у првом реду у јавну и

приватну својину?

Изгледа да је намера законодавца била да услови преласка

зависе од тога колико је лице (правно или физичко) учествовало у

прибављању претходне својине или права коришћења на том

земљишту.

Што се тиче законске регулативе преласка државне својине на

грађевинском земљишту у друге облике својине, на основу овог

принципа не би било неких посебних примедби на основни текст

Закона.

Међутим, у многим битним сегментима, то се не би могло рећи

за регулативу која је предвиђена у подзаконским актима, а посебно

у уредбама о конверзији.

Држава, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе

добиле су грађевинско земљиште без накнаде. То је учињено, сада и

Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи и

са неизграђеним грађевинским земљиштем у државној својини, на

коме су корисници ранији сопственици или лица која су то право

стекла преко њих.

4 ("Службени гласник РС", бр. 98/06)

Број 2/2011

17

Било је примедби типа, кад може држава бесплатно да добије

грађевинско земљиште могу и други. Да ли је то исто? Није!

Држава и остале територијалне јединице су имале знатне повр-

шине грађевинског земљишта као своју имовину у време доношења

Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљи-

шта и других закона из ове области. Такође, многе површине су

стечене применом принудних мера и то без накнаде или са накна-

дом у незнатним износима, па ће морати ови стицаоци да учествују

у обештећењу ранијих власника тог грађевинског земљишта, које се

сада води као њихова јавна својина или коју су отуђиле у приватну

својину, путем приватизације и др.

Међутим, када се ради о преласку државне својине на гра-

дском грађевинском земљишту у приватну својину, ради се о дру-

гом начину стицања, изузимајући раније сопственике, чија је то

својина била и пре извршене национализације и којима је иста сада

враћена по сили закона и без накнаде.

Градско грађевинско земљиште у државној својини, у првом

реду неизграђено, није било у правном промету, у претходном

периоду од око 50 година, сем за раније сопственике и то у

ограниченом обиму. Ради тога, пошто исто није било у правном

промету, за њега није плаћена никаква накнада у разним посту-

пцима, а посебно у поступку приватизације. Право коришћења на

нове "купце" је преношено без икакве надокнаде. Они, или било

које правно или физичко лице које је добило ово градско грађе-

винско земљиште без накнаде или са незнатном накнадом мора

сада, кроз конверзију, да измири разлику до тржишне вредности

тог грађевинског земљишта, умањено за стварна улагања.

Приликом поступања у овим предметима конверзије у прива-

тну својину, мора се водити рачуна да се обезбеди најмање исти

износ који се мора исплатити ранијем сопственику национали-

зованог градског грађевинског земљишта. Уколико се то не обезбе-

ди, држава ће морати да узме посебне кредите за измирење и тих

обавеза.


18

II ВРСТЕ КОНВЕРЗИЈЕ

У зависности од правног основа стицања својине на досада-

шњем градском грађевинском земљишту државне својине, у који

нови облик својине се врши прелазак, према обавези плаћања на-

кнаде за то земљиште и врсти грађевинског земљишта на коме се

врши конверзија, може се рећи да постоје четири врсте конверзије

(преласка) државне својине на градском грађевинском земљишту у

друге облике својине. То су:

1) По правном основу стицања својине

По правном основу стицања својине на градском грађевинском

земљишту досадашње државне својине, конверзија се може извр-

шити:

а) на основу закона;

б) на основу решења органа за имовинскоправне послове једи-

ница локалне самоуправе.

2) По основу преласка у нови облик својине

Конверзијом досадашња државна својина на градском грађе-

винском земљишту прелази у један од следећих облика својине:

а) у јавну својину,

б) у приватну својину,

ц) у задружну својину.

3) Стицање са накнадом или без накнаде

У зависности да ли закон предвиђа плаћање накнаде или не за

прелазак државне својине у други облик својине, конверзија може

бити:

а) без накнаде,

б) са накнадом.

Број 2/2011

19

4) По основу изграђености грађевинског земљишта

По основу изграђености грађевинског земљишта конверзија се

може извршити:

а) на изграђеном грађевинском земљишту,

б) на неизграђеном грађевинском земљишту.

III КОНВЕРЗИЈА ПО ЗАКОНУ

Конверзија по закону регулисана је одредбама члана 100, 101,

101а. и 102. Закона о планирању и изградњи.

Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изгра-

дњи само у члану 100. није било никаквих измена и допуна, док је у

осталим члановима дошло до одређених промена. Усвојен је и нови,

веома значајан, члан 101а.

1) Конверзија по сили закона и без накнаде

Конверзија по сили закона и без накнаде на неизграђеном

грађевинском земљишту државне својине, се може извршити као:

1. конверзија у јавну својину,

2. конверзија у приватну својину.

1. Конверзија у јавну својину

Конверзија на грађевинском земљишту државне својине у

јавну својину извршена је на основу члана 100. став 1. и 2. основног

текста Закона о планирању и изградњи, по сили закона, без

накнаде. Конверзија је извршена у корист јавне својине Републике Ср-

бије, аутономне покрајине, односно јединица локалне самоуправе.


20

Иако је ово грађевинско земљиште постало јавна својина по

сили закона, упис права те својине је требало да се изврши, на за-

хтев надлежног јавног правобраниоца, у року од године дана, од

дана ступања на снагу овог закона (до 11. септембра 2010. године).

Нажалост, изгледа да се ради о малом проценту извршеног

уписа јавне својине по овој законској одредби, посебно када се ради

о упису јавне својине, по основу оснивачког права и основа, из

става 2. члана 100. Закона.

Ради овога, не треба сада само чекати упис права јавне својине,

из става 6. члана 100. овог закона по службеној дужности, од стране

надлежног органа, већ овлашћени јавни правобранилац треба да

иницира тај упис. Посебно то треба чинити у случајевима где се

титулар јавне својине појављује као оснивач правног лица из члана

100. став 2. Уз иницијативу треба презентирати и доказ о оснива-

чком праву за то правно лице, који доказ надлежни орган уписа

вероватно не поседује.

2. Конверзија у приватну својину

Конверзија на једном делу грађевинског земљишта државне

својине извршена је у приватну својину, по сили закона, без на-

кнаде, и то:

2.1. На изграђеном грађевинском земљишту,

2.2. На неизграђеном грађевинском земљишту.

2.1. Конверзија на изграђеном грађевинском земљишту

Стицање права приватне својине на грађевинском земљишту

државне својине, на коме су уписана правна или физичка лица као

корисници и као власници објеката или посебних физичких делова

објеката, изграђеним на том земљишту, регулисано је одредбама

члана 101. став 1. и 2. основног текста Закона о планирању и изгра-

дњи. Ова два става члана 101. нису мењана.

Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изгра-

дњи, измењен је став 3. члана 101, који сада признаје то право и

власницима објекта изграђеним и уписаним на грађевинском зе-

Број 2/2011

21

мљишту државне својине по основу уговора о закупу ради изгра-

дње, а који гласи:

„Власницима објеката изграђеним на грађевинском земљишту

за које је закључен уговор о закупу ради изградње у складу са За-

коном о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03,

34/06 и 39/09), утврђује се право својине на грађевинском земљи-

шту без накнаде, ако је у целости исплаћен износ закупнине за пе-

риод на који гласи уговор о закупу“.

Новим ставом 4. члана 101. врши се допуна која регулише да

се одредбе става 1. и 2. овог члана не примењују на лица која по

овом закону могу остварити право на конверзију права коришћења

у право својине уз накнаду, као ни лица из члана 105, 106. и 106а

овог закона.

Конверзија по овом члану извршена је по сили закона, а упис

права својине на грађевинском земљишту врши орган надлежан за

послове вођења евиденције непокретности и правима на њима, у

корист ових лица, по захтеву тих лица.

Дакле, за примену члана 101. став 1, 2. и 3. Закона и конверзију

по сили закона, потребно је да је извршен и упис права својине на

објекту, или посебном физичком делу на објекту и упис права

коришћења или закупа на том грађевинском земљишту, на исто

лице.

Међутим, када се ради о изграђеном грађевинском земљишту,

на коме није уписано право коришћења на грађевинском земљишту

на власника објекта, односно на власника посебног физичког дела

објекта, примењује се члан 102. Закона о планирању и изградњи са

изменама о допунама овог члана.

2.2. Конверзија на неизграђеном грађевинском земљишту

Веома значајна нова одредба у Закону о изменама и допунама

Закона о планирању и изградњи је одредба члана 101а.

Велике површине неизграђеног градског грађевинског земљи-

шта (национализованог), на коме имају уписано право коришћења

физичка и правна лица, биле су ван сваке функције, пре усвајања

ове одредбе, јер на овим површинама та лица нису имала право да

граде, нити да врше промет тог права коришћења другим лицима.


22

Овом одредбом је предвиђено да лицима која су уписана као

носиоци права коришћења на неизграђеном грађевинском земљи-

шту у јавној књизи о евиденцији непокретности и правима, пре-

стаје право коришћења на грађевинском земљишту и прелази у

право својине, без накнаде.

Ова одредба и право из ње се не примењује на лица која по

овом закону могу остварити конверзију права коришћења у право

својине уз накнаду (члан 103. и 104.), као ни лица из члана 105, 106.

и 106а. овог закона.

Упис права својине врши се по захтеву лица које испуњава

услове из овог члана, који се подноси у року од годину дана од

дана ступања на снагу овог закона (до 4. априла 2012. године). По

истеку овог рока, упис права својине врши орган надлежан за по-

слове вођења евиденције непокретности и правима на њима, по

службеној дужности. Која то лица стичу право својине на неизграђеном градском

грађевинском земљишту у државној својини по члану 101а. овог за-

кона? То су:

- ранији сопственици национализованог грађевинског земљи-

шта;

- законски наследници ранијих сопственика;

- лица на која су ранији сопственици пренели право коришће-

ња;

- ранији сопственици грађевинског земљишта, којима је то зе-

мљиште обухваћено одлуком општине, града или Града Београда о

проширењу зона грађевинског земљишта и које је по том основу

изгубило статус приватне својине и постало градско грађевинско

земљиште друштвене, а касније државне својине и које није до сада

враћено у ранији режим својине (на основу одлука или поједина-

чних решења);

- друга правна и физичка лица, која су на законит начин стекла

и уписала право коришћења, а не спадају у круг лица која остварују

конверзију по одредбама члана 103, 104, 105, 106. и 106а Закона.

Усвајањем новог члана 101а. брисан је досадашњи члана 219.

Закона, који је регулисао право коришћења на градском грађеви-

нском земљишту без права конверзије, ранијег сопственика и дру-

Број 2/2011

23

гих лица која су то право коришћења стекла преко ранијег сопстве-

ника.

IV КОНВЕРЗИЈА НА ОСНОВУ

РЕШЕЊА НАДЛЕЖНОГ ОРГАНА

На грађевинском земљишту државне својине, на основу реше-

ња органа за имовинскоправне послове, може се извршити конвер-

зија у приватну својину, у следећим случајевима:

2.1. из основа приватизације, стечаја и извршног поступка,

2.2. из основа доделе права коришћења и закупа ради изградње,

2.3. из основа будућих конверзија.

2.1. Из основа приватизације, стечаја и извршног поступка

Одредба члана 103. став 1. основног текста Закона о плани-

рању и изградњи предвиђа да на грађевинском земљишту у држа-

вној својини, на коме су носиоци права коришћења била или јесу

привредна друштва и друга правна лица на која су се примењивале

одредбе закона којима се уређује приватизација, стечајни и извр-

шни поступак, право коришћења може се конвертовати у право сво-

јине, уз накнаду тржишне вредности тог грађевинског земљи-

шта, умањену за трошкове прибављања права коришћења на том

грађевинском земљишту.

Дакле, Закон одређује два битна елемента за конверзију: тр-

жишну вредност тог грађевинског земљишта и трошкове приба-

вљања права коришћења на том грађевинском земљишту, који се

умањују од тржишне цене.

Одлична законска одредба и у потпуности у складу са Уставом

и законима који регулишу отуђење непокретности из државне и ја-

вне својине.


24

Шта смо ми имали, а и сада још имамо, кроз важеће подза-

конске акте, у првом реду у уредбама? Много чега што је требало

мењати и ускладити са Законом. Уместо тог усклађивања сада се

Закон „усклађује“ са уредбама. У том правцу се врши допуна става

1. члана 103. следећим текстом, из Уредбе:

„Трошкови прибављања права коришћења грађевинског зе-

мљишта обухватају, у смислу овог закона, укупну ревалоризовану

цену капитала, односно имовине исплаћене у поступку прива-

тизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имо-

вину или део имовине привредног друштва или другог правног

лица у стечајном или извршном поступку, као и друге стварне тро-

шкове“.

Када се за покриће трошкова прибавља права коришћења гра-

ђевинског земљишта (изграђеног и неизграђеног), узме целокупна

исплаћена купопродајна цена из поступка приватизације, стечаја

или извршног поступка, чиме и којим средствима стицалац имо-

вине из ових поступака покрива вредност остале имовине, у првом

реду непокретне имовине, пословне зграде, пословне просторије,

фабричке хале и друге имовине?

Члан 103. Закона о планирању и изградњи је допуњен новим

ставом 2, који је врло коректном регулативом предвидео због

чега се одредба става 1. члана 103. не односи на лица која су обу-

хваћена новом одредбом става 2. овог члана, јер се:

- ради о лицима која су у поступку јавног оглашавања, по

тржишним условима, стекла право својине на објекту са припа-

дајућим правом коришћења на изграђеном грађевинском земљи-

шту у складу са посебним законом,

- да је јавно оглашавање било пре закључења уговора о купо-

вини имовине или дела имовине привредног друштва или другог

правног лица,

- да је то било у стечајном или извршном поступку,

- да је уговор закључен до дана ступања на снагу Закона о

планирању и изградњи из 2009. године („Службени гласник РС“,

број 72/09), односно до 11. септембра 2009. године.

Такође је извршена допуна става 3. члана 103, да се конверзија

права коришћења из овог члана остварује на појединачним ката-

старским парцелама „или на више катастарских парцела“.

Број 2/2011

25

Новом одредбом става 7. члана 103. је регулисано једно веома

значајно питање, које је стварало проблеме у пракси, а то је кон-

верзија на неизграђеном грађевинском земљишту државне својине

предвиђеним за изградњу објеката од јавног интереса и на повр-

шинама јавне намене. Регулисано је да се у овим случајевима не

може вршити конверзија неизграђеног грађевинског земљишта из

поступка приватизације, стечаја и извршног поступка, када се ради

о овим наменама. Одредба става 7. члана 103. гласи:

„Предмет конверзије из става 1. овог члана не може бити

земљиште које је посебним законом одређено као земљиште које

се не може отуђити из јавне (државне) својине, односно земљиште

на коме је предвиђена изградња објеката од јавног интереса и

површина јавне намене“.

2.2. Из основа доделе права коришћења

и закупа ради изградње

Конверзија права коришћења из основа доделе ради изградње

и закупа на неизграђеном грађевинском земљишту државне својине

у приватну својину, уз накнаду, регулисана је одредбом члана 104.

основног текста Закона о планирању и изградњи и изменама и

допунама овог закона и члана.

У Закону о изменама и допунама Закона о планирању и изгра-

дњи додају се два нова става у члану 104, и то став 4. и 5, којима су

испуњене две обавезе из претходног периода, и то:

- ставом 4. утврђује се нови рок за подношење захтева за кон-

верзију права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту

државне својине додељеним ради изградње у право својине, након

одлуке Уставног суда Србије да претходна одредба става 4. овог

члана није у сагласности са Уставом, те да престаје да важи даном

објављивања одлуке у „Службеном гласнику РС“,

- ставом 5. признаје се право својине и на неизграђеном гра-

ђевинском земљишту државне својине датом у закуп, које право је

предвиђала Уредба, а не и Закон.

Нови став 4. члана 104. утврђује рок од 30 дана за подношење

захтева за конверзију, на следећи начин:


26

„Ако у року од 30 дана од дана ступања на снагу подзаконских

аката из члана 108. став 1. овог закона, лице из става 1. овог члана

не поднесе захтев за конверзију права коришћења у право својине,

надлежни орган по службеној дужности утврђује престанак права

коришћења у складу са одредбама овог закона и утврђује право

својине у корист јединице локалне самоуправе на чијој територији

се налази предметно земљиште“.

Новим ставом 5. члана 104, који се додаје, врши се „ускла-

ђивање“, а изгледа и нешто још и много више од тога, Закона са

постојећом Уредбом о конверзији, па су права на конверзију у

право својине призната и закупцима на неизграђеном грађеви-

нском земљишту у државној својини, а не само корисницима тог

грађевинског земљишта. Ова одредба гласи:

„Лица која су стекла право дугорочног закупа на неизграђеном

осталом грађевинском земљишту у државној својини, у складу са

одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник

РС“, бр. 47/03, 34/06 и 39/09) а земљиште нису привела намени,

могу, на начин прописан ст. 2. и 3. овог члана остварити право

својине на том земљишту, ако су исплатили у целости износ заку-

пнине за период на који гласи уговор о закупу“.

Ставови 2. и 3. члана 104. предвиђају органе који одлучују о

конверзији, а за конверзију са накнадом примењују се одредбе става

1. овог члана, који се не помиње у изменама и допунама Закона. Да

ли је ово сада конверзија без накнаде или грешка у бројевима

ставова овог члана? Било шта да је у питању - овако не ваља.

На основу ових измена и допуна у Закону о планирању и

изградњи закупци и на неизграђеном грађевинском земљишту др-

жавне својине стичу право својине на овом земљишту. На основу

овако дефинисане законске одредбе, вероватно и без икакве допла-

те.

Цена закупа никада није била иста са тржишном ценом грађе-

винског земљишта. Зашто се у овом случају одступа од конверзије

која је прописана за неизграђено грађевинско земљиште државне

својине додељеног на коришћење ради изградње, такође по члану

104, тј. да се утврди тржишна вредност истог и изврши умањење за

трошкове улагања у то грађевинско земљиште?

Број 2/2011

27

Такође, губи се из вида једна веома важна чињеница из праксе

да су многа лица добила у закуп неизграђено грађевинско земљи-

ште, које је и сада неизграђено, у изузетно великим површинама

од 30, 50, 70, али и од 300 и 500 хектара.

Нису га привели намени по планском акту, а постају власници

за цену која је вишеструко мања од тржишне цене. Као власници,

са тим земљиштем могу слободно да располажу.

2.3. Из основа будућих конверзија

Одредбама чланова 105. и 106. основног текста Закона о пла-

нирању и изградњи предвиђена је конверзија права коришћења на

грађевинском земљишту државне својине у приватну својину, чија

се реализација одлаже до испуњења одређених законских услова.

Нови члан 106а у Закону о изменама и допунама Закона о пла-

нирању и изградњи регулише такође конверзију права коришћења

на грађевинском земљишту државне својине у право приватне сво-

јине, са одложним дејством. Ова конверзија се признаје привредним

друштвима и другим правним лицима са подручја нових држава,

ранијих република СФРЈ, на која се примењују одредбе прописа

Републике Србије и билатералних међународних уговора којима се

уређује спровођење Анекса Г Споразума о питањима сукцесије

(„Службени лист СРЈ - међународни уговори“, број 6/02). Право

коришћења може се конвертовати у право својине уз накнаду, у

складу са овим законом, преко органа за имовинскоправе послове

јединице локалне самоуправе по окончању прописаног поступка за

повраћај имовине.

V УТВРЂИВАЊЕ НАКНАДЕ ПО ОСНОВУ КОНВЕРЗИЈЕ

Одредбама члана 103. и 104. основног текста Закона о плани-

рању и изградњи регулисано је да по захтеву за конверзију, уз на-

кнаду решење доноси орган јединице локалне самоуправе надле-


28

жан за имовинскоправне послове, на чијој територији се налази пре-

дметно грађевинско земљиште.

У погледу ове надлежности није било измена и допуна у Зако-

ну.

Међутим, има битних измена и допуна у члану 108. Закона, ко-

јим се даје овлашћење Влади да регулише нека питања, везана за

конверзију са накнадом. Досадашњи члан 108. је предвиђао да Влада ближе прописује,

критеријуме за утврђивање висине накнаде по основу конверзије, уз

накнаду, на основу законског опредељења о тржишној цени гра-

ђевинског земљишта и то само за лица која по овом закону имају

право на конверзију уз накнаду.

Новим текстом члана 108. став 1. се регулише да:

„Влада прописује начин одређивања тржишне вредности

грађевинског земљишта и висине накнаде по основу конверзије пра-

ва коришћења у право својине уз накнаду, као и услове, крите-

ријуме и начин остваривања права на конверзију права коришћења

у право својине, уз накнаду“.

Значи, сада Влада, између осталог не разрађује, већ пропи-

сује начин одређивања тржишне вредности грађевинског земљи-

шта.

Новим одредбама члана 108. став 2. и 3. предвиђају се значајне

промене у односу на досадашњу регулативу, које гласе:

„Изузетно, јединица локалне самоуправе може својим актом

према урбанистичким зонама утврдити тржишну вредност грађе-

винског земљишта на својој територији.

До доношења акта из става 2. овог члана, корисници земљишта

који имају право на конверзију уз накнаду могу то право остварити

у складу са овим законом и подзаконским актом из става 1. овог

члана“.

Да ли ће се реч „изузетно“ у ставу 2. овог члана само изузетно

и користити у пракси или ће се у многим случајевима и у многим

јединицама локалне самоуправе и користити, показаће време и

пракса.

С обзиром на велику разлику у тржишној вредности грађе-

винског земљишта која се добија применом формуле из Уредбе и на

основу тржишне вредности која се добија по урбанистичким зонама

Број 2/2011

29

код јединица локалне самоуправе, вероватно ће знатан број једини-

ца користити ову законску могућност.

Не може бити тржишна вредност истог или сличног грађе-

винског земљишта различита за пет, па и више пута, у зависности

од тога да ли се тржишна цена добија применом формуле из уредбе

о конверзији, која је још на снази, или проценом од стране Пореске

управе.

За успешно, правилно и законито утврђивање висине накнаде

из основа конверзије, од посебног значаја биће адекватна регула-

тива у подзаконском акту из члана 108. Закона о изменама и допу-

нама закона о планирању и изградњи, у погледу одређивања тржи-

шне вредности грађевинског земљишта, стварних трошкова ула-

гања у то грађевинско земљиште и поступка и начина одређивања

накнаде конверзије, а посебно ко врши вештачење, ко су странке у

поступку вештачења, као и друга спорна питања из досадашње при-

мене ових подзаконских аката.

Миланка Белић


НАКНАДНО ИЗДАВАЊЕ ГРАЂЕВИНСКЕ ДОЗВОЛЕ ЗА

ОБЈЕКТЕ ИЗГРАЂЕНЕ ИЗ СРЕДСТАВА БУЏЕТА

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ПРИХОДА ДРУГИХ КОРИСНИКА

СРЕДСТАВА ДРЖАВНЕ СВОЈИНЕ

1. О појави бесправне градње у нашој земљи

Прошло је пола века од када је на просторима тадашње Југо-

славије евидентирана појава бесправне градње. Кроз читаво ово ра-

здобље, иако се број бесправно саграђених објеката рапидно пове-

ћавао, држава није пронашла пут и начин да разреши питање лега-

лизације бесправно саграђених објеката, а није имала ни снаге да до

краја и доследно спроведе поступке уклањања истих. Стога не изне-

нађује чињеница да је у Србији евидентирано око 700.000 захтева за

легализацију, а процењује се да постоји 1.000.000 бесправно сагра-

ђених објеката.

Бројчани подаци сами по себи указују да је завладао урбани-

стички хаос који је донео бројне последице: недостатак основних

ифраструктурних објеката, те проблеме водоснабдевања, испу-

штања отпадних вода, снабдевања струјом, телефонских прикљу-

чака, непостојање улица или непроходност постојећих улица за

нормалну комуникацију, угроженост културних добара. Изградња

Број 2/2011

31

„дивљих“ викенд-насеља донела је додатне проблеме: угроженост

природних добара и заштићених врста, посебно због уништавања

шума, материјалне штете због градње на неповољним теренима за

градњу, претварања пољопривредног земљишта у грађевинско, по-

плаве због недозвољене изградње у подручју водног земљишта,

загађење изворишта и бунара, језера и река, дивље депоније, па чак

и дивља гробља.

Међутим, да ли се искључиво ради о недисциплинованим гра-

ђанима, који понекад нису имали други излаз, или су у питању и

недопустиви пропусти државе, покрајине, јединица локалне самоу-

праве, односно правних лица чији су оснивачи?

Наведени субјекти не само што нису спречавали, нити обезбе-

ђивали услове (правне претпоставке, урбанистичке, техничке) по-

тенцијалним инвеститорима за градњу, што су њихове обавезе, него

су и сами дали допринос овој појави.

Када год би се говорило о проблему бесправне градње и

легализацији најчешће се то односило на грађане и правна лица, а

мало се поклањало пажње бесправној градњи саме државе, покра-

јине, односно јединица локалне самоуправе и правних лица чији су

они оснивачи. Запањујућа је чињеница да су управо ови субјекти

градитељи стамбених, инфраструктурних, јавних, културних, здра-

вствених и сличних објеката, без дозволе за градњу, или без упо-

требне дозволе, или са привременом дозволом. Када су наведени

објекти грађени без одговарајуће дозволе најчешће се то опра-

вдавало „општим интересом“, а који је често био у супротности са

планским актима или важећи плански акти нису ни постојали.

Својевремено позивање грађана преко средстава јавног инфор-

мисања да поднесу захтеве за легализацију није у довољној мери

подстакло и остале градитеље бесправно саграђених објеката,

посебно субјекте о којима је реч у овом реферату, да схвате да се

Закон о планирању и изградњи1 односи и на њих. На овај закључак

упућује једна изјава из ресорног министарства, да је евидентирани

број бесправно саграђених објеката у Србији са објектима који су у

државном власништву знатно већи.

1 ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11)


32

Забрињава чињеница да ће ван поступка легализације и даље

остати бројни бесправни објекти у државној својини, често велике

тржишне вредности, којима држава неће моћи да располаже, а који

би чак могли бити и предмет рушења, јер за њих нису поднете

пријаве за легализацију.

2. Покретање поступка легализације за бесправно

саграђене објекте из средстава буџета Републике Србије,

аутономне покрајине, односно јединица локалне

самоуправе, односно средстава правних лица

чији су они оснивачи

Полазећи од одредби члана 1. Закона о средствима у својини

Републикe Србијe,2 да су средства у државној својини средства која

су стекли државни органи и организације, органи и организације

јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе, јавне

службе и друге организације чији је оснивач Република, односно

територијалне јединице, односно ствари изграђене односно приба-

вљене средствима у државној својини, то произилази да је Републи-

чко јавно правобранилаштво било обавезно да најкасније до 11. ма-

рта 2010. године, сходно члану 186. став 2. Закона о планирању и

изградњи поднесе захтев за легализацију надлежном органу за изда-

вање грађевинске дозволе, а за објекте који су у државној својини.

Међутим, стиче се утисак да је изостала осмишљена акција, па

и правна регулатива, којом би се ближе уредили међусобни односи

Републикe Србијe, као титулара права својине, и корисника беспра-

вно саграђених објеката.

Чланом 200. Закона о планирању и изградњи, јединице локалне

самоуправе су биле дужне да у року од 90 дана од дана ступања на

снагу Закона доставе министарству надлежном за послове грађеви-

нарства списак свих објеката изграђених, односно реконструисаних

или дограђених без грађевинске дозволе, односно одобрења за

изградњу и потврђеног главног пројекта, до ступања на снагу Зако-

на, који нису порушени.

2 ("Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99, 64/99 и 101/05)

Број 2/2011

33

Аутору овог реферата није познато у којој мери је ова законска

обавеза испоштована, али се стиче утисак да прибављени подаци

нису у довољној мери искоришћени, бар када је у питању евиден-

тирање бесправно саграђених објеката од стране корисника буџе-

тских средстава наведених субјеката, што би допринело озбиљнијем

приступу, те резултирало много већим бројем поднетих захтева за

легализацију. Прикупљени подаци нису истовремено и обавезивали

конкретно кориснике буџетских средстава да за бесправно саграђе-

не објекте чији су корисници, на својој територији, прикупе одго-

варајућу документацију и иницирају покретање поступка легали-

зације. Није регулисано ко треба да сноси трошкове израде техни-

чке документације, а и друге трошкове предвиђене Законом, ако

корисник бесправно саграђеног објекта није Република Србија.

Треба имати у виду да се ради о вишедеценијској, контину-

ираној градњи, пре доношења Закона о средствима у својини Репу-

блике Србије, где није спорно да је корисник средстава у тадашњој

друштвеној својини био градитељ објекта.

3. Проблеми у поступку легализације због недоношења

Закона о јавној својини

Ниједан од наведених проблема не би постојао, или би био

мањи, а и легализација бесправно саграђених објеката изграђених

из буџета наведених субјеката била би успешнија, да је благо-

времено донет Закон о јавној својини.

Наиме, највиши правни акт, Устав3, који је 2006. године

укинуо државну својину какву познаје Закон о средствима у своји-

ни Републикe Србијe и увео јавну својину уместо државне и то: као

својину Републикe Србијe, својину аутономне покрајине и својину

јединица локалне самоуправе, није „оживео“ кроз доношење одго-

варајућих закона, конкретно Закона о јавној својини, иако је чланом

15. Уставног закона за спровођење Устава Републикe Србијe био

одређен крајњи рок, а то је 31. децембар 2008. године, до када се

имају ускладити сви закони који нису у складу са Уставом.

3 ("Службени гласник РС", број 98/06)


34

Да је донет Закон о јавној својини сада би постојала јавна

својина на непокретностима односно стварима на којима право

својина има Република Србија, а која су у државини аутономне

покрајине и јединице локалне самоуправе, као јавна својина

наведених држалаца. У том случају не би било спорно ко је активно

легитимисан за подношење захтева за легализацију, ко је дужан да

прикупи одговарајућу документацију, ко сноси трошкове легализа-

ције и ко ће бити титулар јавне својине на легализованој непокре-

тности, када је предметна непокретност грађена средствима одређе-

ног корисника. Осим тога, садашњи корисници средстава у својини

Републике Србије били би јаче мотивисани да легализују бесправно

саграђене објекте, јер би по окончању поступка стекли своју јавну

својину на легализованој непокретности.

Треба имати у виду да евиденцију непокретности државне сво-

јине, укупну и за сваког корисника посебно, води Републичка дире-

кција за имовину Републике Србије, а да евиденције бесправних

објеката вероватно нема.

Републичко јавно правобранилаштво стога нема никакву еви-

денцију, а било је у обавези да поднесе захтев за легализацију за

бесправно саграђене објекте за сваког корисника средстава у своји-

ни Републике Србије.

4. Издавање грађевинске и употребне дозволе у

поступку легализације

Према члану 195. став 6. и 7. Закона, ако надлежни орган утвр-

ди да постоји могућност легализације, издаје грађевинску и употре-

бну дозволу једним решењем. Правоснажно решење представља

основ за упис права својине у јавној књизи о евиденцији непокре-

тности и правима на њима.

Имајући у виду наведено у тачки 5. реферата, грађевинска и

употребна дозвола гласиће на Републику Србију и када она није

градитељ легализованог објекта. Иако је легализација управни

поступак који истовремено не значи стицање права власништва, јер

се поступком легализације легализује објекат, а не решава питање

његовог власништва (правни став Одељења за привредне спорове

Број 2/2011

35

Вишег трговинског суда од 27. септембра 2004. године) ова окол-

ност за сада нема утицаја када су у питању градитељи објекта у

оквиру наведених субјеката, који по одредбама још увек важећег

Закона о средствима у својини Републике Србије не могу стећи

својину. То значи да по правоснажности одговарајуће дозволе Репу-

блика стиче право уписа државне својине у одговарајућу евиде-

нцију о непокретностима и правима на њима, а што не одражава и

стварно стање када она заправо није градитељ легализованог обје-

кта. Код уписа државне својине Републике Србије на објекту могла

би се појавити једна апсурдна правна ситуација, када је према одре-

дбама члана 100. Закона о планирању и изградњи титулар јавне

својине на грађевинском земљишту јединица локалне самоуправе

или аутономна покрајина. Да је донет Закон о јавној својини до ове

ситуације не би дошло.

5. Могућа судбина нелегализованих објеката грађених из

средстава буџетских корисника и правних лица чији су они

оснивачи, када није поднет захтев за легализацију

У вршењу инспекцијског надзора грађевински инспектор је

овлашћен да нареди уклањање објекта или његовог дела, ако се

објекат гради или је његово грађење завршено без грађевинске

дозволе.

Међутим, рушење објеката, који су изграђени, односно рекон-

струисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одо-

брења за изградњу, до дана ступања на снагу Закона о планирању и

изградњи, неће се извршавати нити ће се за те објекте доносити

решење о уклањању до правоснажно окончаног поступка легализа-

ције.

Грађевински инспектор ће донети без одлагања решење о укла-

њању објекта ако решење о рушењу није донето и ако утврди да се

објекат гради или је његово грађење завршено без грађевинске

дозволе после ступања на снагу Закона.

Уколико је Закон једнак за све, он би се могао применити у

наведеним одредбама и када је у питању рушење бесправно сагра-

ђених објеката грађених из буџетских средстава наведених кори-


36

сника и правних лица чији су они оснивачи, ако није поднет захтев

за легализацију. Да ли има оваквих захтева и да ли ће их бити,

показаће време.

Мора се имати у виду да неки нелегално саграђени објекти од

стране наведених субјеката имају вишемилионску вредност (у

еврима).

6. Статус нелегализованих објеката грађених из средстава

буџетских корисника и правних лица чији су они оснивачи

у вези реституције

У поступцима враћања ранијим сопственицима национали-

зоване имовине могао би се појавити проблем и штета на страни

државе у случајевима натуралне реституције, а који ће институт

постојати у будућем Закону о реституцији.

Код реституције увећаног објекта обвезник и корисник денаци-

онализације споразумно ће уређивати своје имовинскоправне одно-

се, и то са могућношћу враћања одузете имовине кориснику нацио-

нализације, под условом да за разлику вредности дограђеног дела

плати тржишну накнаду или да се успостави сусвојина у сразмери

извршених улагања. Овде се основано може поставити питање како

да надлежно Правобранилаштво заступа интересе корисника буџе-

тских средстава који је својевремено извршио врло често и знатна

улагања у национализовану имовину, уподобивши је најчешће

пословном простору, ако су ови радови извођени без грађевинске

дозволе и нису легализовани. У том случају не може се очекивати

да за разлику у вредности дограђеног дела држава добије тржишну

накнаду нити се може успоставити сусвојина у сразмери извршених

улагања. Једино што би се могли истицати захтеви облигационо-

правне природе, јер држава није стекла својину, па не може истица-

ти стварноправне захтеве. У овим случајевима неминовно ће се

појавити штета на страни државе због немогућности да по тржи-

шним условима наплати своја улагања.

Напомињем да је ово само једна од могућних ситуација, која ће

се појавити у вези примене будућег Закона о реституцији, а пракса

Број 2/2011

37

ће показати и друге ситуације које овом приликом нису тема овог

реферата.

7. Могућност легализације бесправно саграђених објеката

по захтевима физичких и правних лица у зградама у

којима постоји етажна својина Републике Србије

У национализованим стамбеним и стамбено-пословним зграда-

ма, вршене су адаптације, реконструкције и доградње од стране

разних правних и физичких лица, често без грађевинске дозволе.

У решавању по поднетим захтевима за легализацију, приме-

њују се и одредбе Закона о одржавању стамбених зграда, те је један

од услова, по одредбама тог Закона, ради стицања имовинско-

правног основа, већинска сагласност власника станова и других

посебних делова зграде којима припада више од половине укупне

површине станова и других посебних делова зграде.

Овде се основано може поставити питање како да подносилац

захтева за легализацију исходује позитивно решење о легализацији,

ако испуњава све остале услове, а не може да добије сагласност

Републикe Србијe. Наиме, уколико је неопходна сагласност Репу-

бликe Србијe као власника стана или другог посебног дела зграде,

да би се обезбедила сагласност више од половине укупне површине

станова и других посебних делова зграде, бесправни градитељ треба

да зна да у овом моменту држава није правно уредила питање

надлежности органа, услова, начина и поступка давања такве сагла-

сности.

Ситуација се компликује чињеницом да је Уставни суд дана

17. марта 2011. године донео Одлуку,4 која је на снази од 20. априла

2011. године, којом је утврдио да одредбе члана 18, 21. и 22. Закона

о одржавању стамбених зграда5 нису у сагласности са Уставом и

потврђеним међународним уговорима.

Полазећи од чињенице да на заједничким деловима зграде и

уређајима у згради власници посебних делова зграде имају право

4 ("Службени гласник РС", број 27/11)

5 ("Службени гласник РС", бр. 44/95, 46/98, 1/01 и 101/2005)


38

заједничке, недељиве својине и да својинска овлашћења не могу

бити условљена величином површине станова и других посебних

делова зграде чији су власници, то је потребна стопостотна сагла-

сност свих титулара права својине. У случају извођења грађеви-

нских радова на заједничким деловима зграде, а то подразумева

надзиђивање, претварање заједничких просторија у стан или посло-

вни простор, припајање заједничких просторија стану, односно

пословној просторији, подносилац захтева за легализацију мора

прибавити и сагласност Републикe Србијe, ако је Република Србија

један од титулара права својине. Како у овом тренутку није омогу-

ћено да подносилац захтев прибави такву сагласност то се основано

поставља питање како да се легализује овај објекат. Има најава да

ће се донети нов Закон о одржавању стамбених зграда, који ће

премостити ситуацију насталу одлуком Уставног суда, али да ли ће

коначно бити одређен орган од стране државе за давање ове врсте

сагласности у ситуацијама када је ова сагласност неопходна за

легализацију, а и у другим ситуацијама стицања права на добијање

грађевинске дозволе, остаје да се види.

На крају, могао би да се изведе закључак да је држава могла да

узме активније учешће у поступку легализације своје имовине, а да

сви пропусти настали неподношењем захтев за легализацију могу

да услове ненадокнадиву штету на страни државе, односно

корисника буџетских средстава о којима је реч.

Драгана Зорић


НЕКА СПОРНА ПИТАЊA ВЕЗАНА ЗА ПОСТУПАЊЕ СА

ИМОВИНОМ СТЕЧАЈНОГ ДУЖНИКА НАКОН

ЗАКЉУЧЕЊА СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА

СХОДНО ЧЛ. 150-155. ЗАКОНА О СТЕЧАЈУ

И ЧЛАНУ 12. УРЕДБЕ О ПОСТУПАЊУ СА ОДРЕЂЕНИМ

СТВАРИМА У ДРЖАВНОЈ СВОЈИНИ

Закон о стечају, објављен у „Службеном гласнику Републике

Србије“ број 104/2009 од 16. децембра 2009. године, као новине

уводи посебан поступак за случај дуготрајне неспособности плаћа-

ња и, у одребама од члана 150. до члана 155, уређује поступак тзв.

„аутоматског стечаја“.

Члан 153. Закона о стечају, предвиђа да се решењем отвара

стечајни поступак над дужником, утврђује испуњеност стечајног

разлога трајније неспособности плаћања, утврђује да не постоји

интерес поверилаца и стечајног дужника за спровођење стечајног

поступка и закључује стечајни поступак.

Члан 154. Закона о стечају, у ставу 1, предвиђа да се решење из

члана 153. став 1. тог закона по правноснажности доставља надле-

жном органу који води регистар привредних субјеката, односно

други одговарајући регистар, и представља основ за брисање из тог

регистра.


40

Ставом 2. истог члана предвиђено је да имовина стечајног ду-

жника прелази у својину Републике Србије, чиме се не дира у рани-

је стечена права обезбеђења и приоритет намирења поверилаца на

предметној имовини. Република Србија не одговара за обавезе сте-

чајног дужника.

Ставом 3. је предвиђено да Република Србија може ступити

уместо стечајног дужника у парницу која се води по његовој тужби

за наплату потраживања или предају ствари.

Ставом 4. је прописано да се имовином из става 2. истог члана

управља и располаже у складу са законом којим се уређује управља-

ње и располагање средствима у својини Републике Србије.

Ставом 5. предвиђено је да, у случају да заинтересовано лице

поднесе предлог из члана 149. став 1. закона (предлог заинтересо-

ваног лица за спровођење поступка накнадне деобе), у погледу имо-

вине дужника над којим је поступак стечаја закључен у складу са

чланом 153. овог закона, стечајни судија ће такав предлог одбацити

услед непостојања правног интереса.

Са становишта имовине која се по окончању тзв. аутоматског

стечаја преноси у својину Републике Србије, посебно је значајно

питање поступања са таквом имовином, након закључења стечајног

поступка.

Ставом 4. члана 154. Закона о стечају, јасно је дефинисано да

се имовином управља и располаже у складу са законом, те је несу-

мњиво да се у погледу управљања и располагања имају применити

одредбе Закона о средствима у својини Републике Србије.

Питање пописа и предаје имовине стечајног дужника, законом

није посебно дефинисано, што је у пракси резултирало низом про-

блема.

Законом је предвиђено да се решење о закљученом стечајном

поступку, по правноснажности, доставља надлежном органу који

води регистар привредних субјеката, односно други одговарајући

регистар, које решење представља основ за брисање стечајног ду-

жника из тог регистра.

Законом није предвиђена обавеза суда да о закљученом стеча-

јном посутпку обавести Републичку дирекцију за имовину Републи-

ке Србије или Републичко јавно правобранилаштво, као законског

Број 2/2011

41

заступника Републике Србије, којој се преноси имовина стечајног

дужника.

Законом није обавезан стечајни дужник да сачини попис

имовине пре закључења стечаја, нити је исти обавезан да имовину

преда стицаоцу.

Сагласно наведеном, као кључни проблем намеће се питање:

ко ће и када извршити попис имовине стечајног дужника, ко ће

Републичку дирекцију за имовину Републике Србије обавестити о

имовини која је по сили закона прешла у својину Републике Србије,

и ко ће имовину преузети?

С обзиром да законом није обавезан стечајни дужник да

сачини попис имовине и исту преда надлежним органима стицаоца,

практичне проблеме и нејасноће везане за поступање са имовином

која је пренета Републици Србији, делом је разрешила Уредба о

поступању са одређеним стварима у државној својини („Службени

гласник РС“ бр. 98/2010).

Чланом 1. Уредбе предвиђено је да се: „овом уредбом, у складу

са законом, уређује поступање са стварима које Република Србија

стекне у својину наслеђем, поклоном, једностраном изјавом воље,

на основу одлуке надлежног органа, у поступку принудне наплате

пореза и у стечајном поступку“.

Чланом 12. Уредбе, дефинише се поступање са стварима сте-

ченим у стечајном поступку и исти гласи: „Ствари на којиме је Ре-

публика Србија стекла својину на основу члана 154. Закона о сте-

чају, по правноснажности решења о закључењу стечајног посутпка

и обавештења надлежног органа који води регистар привредних су-

бјеката о брисању стечајног дужника из регистра, преузима у

државину надлежни орган јединице локалне самоуправе на чијој

територији се налазе те ствари. Надлежни орган који води регистар

привредних субјеката доставља обавештење из става 1. овог члана

Дирекцији и надлежном органу јединице локалне самоуправе на

чијој територији се налази седиште стечајног дужника, заједно са

копијом решења о закључењу стечаја, као и обавештење о евенту-

алном постојању залога на покретним стварима. По пријему обаве-

штења надлежни орган јединице локалне самоуправе пописује и

преузима у државину непокретне и покретне ствари стечајног ду-

жника које се налазе на њеној територији. Уколико постоји сазнање


42

да се део ствари стечајног дужника налази на територији друге

јединице локалне самоуправе, та јединица локалне самоуправе по-

ступа на исти начин по обавештавању од стране јединице локалне

самоуправе на чијој територији се налзи седиште стечајног дужни-

ка. На исти начин јединице локалне самопураве поступају и са на-

кнадно пронађени стварима, на основу достављених информација

које су по њиховом захтеву или захтеву Дирекције, дужни да

достављају Републички геодетски завод, Агенција за привредне ре-

гистре, Агенција за приватизацију и Републичико јавно правобрани-

лаштво. Јединица локалне самоуправе је дужна да податке о ства-

рима стечајног дужника које има у државини проследи Дирекцији

одмах, а најкасније у року од три дана од дана извршеног пописа о

преузимања у државину, ради евидентирања и одређивања кори-

сника средстава“.

Чланом 13. Уредбе предвиђено је да до одређивања коначног

корисника, ствари из члана 12. уредбе чува јединица локалне самоу-

праве на чијој се територији ствари налазе.

Наизглед у целости разрешене нејасноће везане за поступање

са овом имовином, у пракси поново доводе до низа проблема. Пра-

ктична питања везана за попис непокретне и покретне имовине и

предају исте надлежним органима локалне самоуправе нису разре-

шена.

Уредбом се, у члану 12. став 3. предвиђа да по пријему оба-

вештења надлежни орган јединице локалне самоуправе пописује и

преузима у државину непокретне и покретне ствари стечајног ду-

жника које се налазе на њеној територији.

Локална самоуправа, преко надлежних органа, дужна је да са-

чини попис непокретне и покретне имовине која се налази на

њеном подручју. Како се уредбом ближе не наводи о ком се органу

јединице локалне самоуправе ради, основана је предпоставка да се

ради о имовинскоправној служби надлежне локалне самоуправе.

Чињеница да попис имовине није сачинио стечајни дужник већ

је Уредбом обавезан надлежни орган јединице локалне самоуправе

да сачини тај попис имовине стечајног дужника, у пракси такође

доводи до бројних проблема. Проблеми су најуочљивији код пописа

непокретне имовине стечајног дужника и резултат су непотпуних

податке из јавних књига (у којима нису уписане све непокретности

Број 2/2011

43

на којима је стечајни дужник власник, као ни објекти који су сво-

јина стечајног дужника, за које објекте нису издате употребне до-

зволе). Такође су евидентни и проблеми пописа имовине стечајног

дужника коју чини оснивачки удео стечајног дужника у имовини

других привредних друштава, питање акција и питање потраживања

која стечајни дужник има према својим дужницима.

Како орган јединице локалне самоуправе најчешће и нема

непосредна сазнања о непокретној, још мање о покретној имовини,

оснивачким уделима, акцијама и потраживањима стечајног дужни-

ка, то проблеми везани за попис имовине нису разрешени. Полазећи

притом и од чињенице да је стечајни дужник брисан из регистра,

спорно је и питање од кога ће надлежни орган локалне самоуправе

преуизети имовину које је пренета у својину Републике Србије.

Уредбом је обавезан надлежни орган који води регистар при-

вредних субјеката, да о закљученом стечајном поступку обавести

Републичку дирекцију за имовину Републике Србије, као и надле-

жни орган јединице локалне самоуправе на чијој се територији на-

лази седиште дужника.

У досадашњој пракси уочено је да обавештења о закљученим

стечајним поступцима надлежним јединицама локалне самопураве

на чијем подручју је седиште стечајног дужника нису достављена,

те стога ни попис а ни преузимање имовине стечајних дужника над

којима је закључен стечајни посутпак по одредбама чл. 150. - 155.

Закона о стечају, није спроведено.

Како је велики број решења Привредних судова о закљученим

стечајним поступцима по одредбама којима се уређује тзв. „аутома-

тски стечај“, достављен Републичком јавном правобранилаштву,

као законском заступнику Републике Србије, то је потребно да

Правобранилаштво о закљученим стечајним поступцима обавестити

јединицу локалне самоуправе на чијем се подручју налази седиште

стечајног дужника, како би иста из своје надлежности предузела

конкретне мере у погледу пописа и преузимања имовине која је

пренета у својну Републике Србије, а сагласно члану 12. Уредбе о

поступању са одређеним стварима у државној својини.

Обзиром да питање пописа и предаје имовине стечајног

дужника, која је сходно члану 153. став 2. Закона о стечају пренета

у својину Републике Србије, није посебно уређено законом, на која


44

питања на експлицитан начин не даје одговоре ни Уредба о посту-

пању са одређеним стварима у државној својини, то је практичне

проблеме на целовит начин могуће решити обавезивањем стечајног

дужника да исти сачини и суду преда попис имовине, односно

обавезивањем истог да након закључења стечаја а пре брисања сте-

чајног дужниика из регистра, преда имовину надлежном органу

јединице локалне самоуправе.

Јелена Аћимовић


РЕПУБЛИКА СРБИЈА КАО ЗАКОНСКИ НАСЛЕДНИК

И НЕКА СПОРНА ПИТАЊА ВЕЗАНА ЗА

ОДГОВОРНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ КАО

НАСЛЕДНИКА ЗА ДУГОВЕ ОСТАВИОЦА

Закон о наслеђивању Републике Србије сврстао је Републику

Србију у ред законских наследника. Одредбом члана 21. став 1. тог

закона је прописано да Република Србија наслеђује ако оставилац

нема других законских наследника.

До учешћа Републике Србије у поступку расправљања заоста-

вштине, у својству последњег законског наследника - универзалног

сукцесора, у пракси може доћи у следећим случајевима:

1. Када оставилац нема ни једног преживелог законског насле-

дника из других законских наследних редова, а није сачинио заве-

штање;

2. Када оставилац има преживелих законских наследника, али

се исти одрекну наслеђа које им по закону припада, или су недо-

стојни да наследе;


46

3. Када оставилац нема других законских наследника, а сачи-

нио је пуноважно завештање којим је само делимично располагао

имовином за случај смрти;

4. Када оставилац нема других законских наследника, а сачи-

нио је завештање, којим је располагао целокупном заоставштином,

при чему је исто правоснажно поништено, односно чија је непуно-

важност - ништавост правоснажно утврђена у поступку пред судом,

у самом оставинском или парничном поступку;

5. Када оставилац нема других законских наследника, сачинио

је завештање којим је располагао целокупном заоставштином, а

завештајни наследник се одрекне наслеђа које му по завештању

припада.

Указујемо да Република Србија може бити наследник и по

тестаменталном основу наслеђивања, било у случају да оставилац

изричито завешта своју имовину или њен део Републици Србији,

било да завештањем располаже за случај смрти у корист неког

корисника средстава у државној имовини у смислу члана 47. Закона

о средствима у својини Републике Србије, када за наследника по

нашем мишљењу, треба да буде оглашена Република Србија, а као

корисник директни завештајни наследник.

У поступку расправљања заоставштине, ако има основа за

учешће Републике Србије, Републику Србију заступа њен законски

заступник, Републичко јавно правобранилаштво, чију функцију

врши Републички јавни правобранилац, а у оквиру послова правне

заштите имовинских права и интереса Републике Србије. Наиме,

наслеђивање је један од основа стицања државне својине.

Када је Република Србије као последњи законски наследник

позвана на наслеђе, она се на основу члана 21. став 2. Закона о

наслеђивању не може одрећи наслеђа, а имовина коју она наследи

постаје државна имовина. Није неопходно да представник Републи-

чког јавног правобранилаштва, као законског заступника Републике

Србије, даје било какву наследничку изјаву о прихватању насле-

дства, јер Република Србија, када су за то испуњени услови насле-

ђује ipso iure, тако да евентуална изјава о неприхватању наследства

не би производила правно дејство.

Република Србија је, као последњи законски наследник, у том

смислу специфична, јер она увек постоји и увек може да наследи.

Број 2/2011

47

Држава као законски наследник може уступити свој наследни део, у

смислу члана 216. Закона о наслеђивању, али само у корист другог

тестаменталног наследника, јер да постоји други законски насле-

дник, онда Република Србија не би ни била позвана да наследи.

Међутим, за ово уступање би, по нашем мишљењу, требало пре-

тходно прибавити сагласност Владе Републике Србије, јер би то

представљало отуђење државне својине, у смислу Закона о сре-

дствима у својини Републике Србије, имајући у виду да се на

уступање наследства, у смислу члана 216. став 2. Закона о наслеђи-

вању, примењују правила о поклону.

Суд у оставинском поступку мора на поуздан начин утврдити

да оставилац нема других наследника. Уколико се поступак распра-

вљања заоставштине покреће по службеној дужности, матичар ће у

смртовници, између осталог, навести и податак да иза умрлог нису

остали наследници који могу и хоће да наследе, уколико је такав

податак добио од сродника умрлог, од лица са којима је оставилац

живео, као и од других лица која могу пружити такав податак.

Уколико се оставински поступак покреће по предлогу неког другог

заитересованог лица, онда ће суд од истих узети изјаву да ли посто-

је законски наследници, односно да ли је оставилац сачинио заве-

штање. Оставински суд је овлашћен и да на други погодан начин

(саслушање сведока, итд.) утврди да ли је оставилац оставио насле-

днике.

Међутим, и када постоји велики степен вероватноће да нико

није постао наследник оставиоца, увек постоји могућност да је неко

лице постало наследник по основу закона или завештањa за кога

суд још не зна. Због тога је Закон о ванпарничном поступку као и

Закон и наслеђивању, предвидео посебан поступак у случају да су

наследници непознати, односно да их уопште нема. У складу са

одредбама члана 208. Закона о наслеђивању и члана 116. Закона о

ванпарничном поступку, када није познато има ли наследника, суд

ће огласом позвати лица која полажу право на наслеђе да се пријаве

суду у року од једне године од дана објављивања огласа. Оглас ће

се истаћи на огласној табли суда, објавити у Службеном гласнику

Републике Србије, а по потреби и на други начин. Ако постоје

наговештаји да је пребивалиште или боравиште наследника у ино-

странству, оглас ће се објавити и у одговарајућем иностраном сре-


48

дству јавног обавештавања. Одредбом члана 209. Законом о насле-

ђивању је прописано да када се по истеку рока од једне године, од

дана најкасније објављеног огласа не пријави ни један наследник,

суд ће донети решење којим заоставштину предаје на уживање

Републици Србији. Међутим на основу оваквог оставинског решења

Република Србија не постаје коначни стицалац заоставштине,већ

стиче само овлашћење да заоставштину ужива, односно овлашћење

да заоставштину и ствари из ње држи и употребљава. У складу са

општим правилима о стицању права својине, Република Србија, као

савесни држалац, на покретним стварима стиче право својине после

протека рока од три године, рачунајући од дана отварања наслеђа

(смрти оставиоца или проглашења за умрлог), а право својине на

непокретном стварима после протека рока од 10 година од дана

отварања наслеђа, све у складу са чланом 209. Закона о наслеђи-

вању. Уколико је Република Србија оглашена за наследника, а ипак

постоје наследници који су суду непознати, у оквиру напред наве-

дених рокова, док Република Србија не стекне својину на насле-

ђеној заоставштини, ти наследници би увек могли истаћи захтев за

заоставштину, јер то право не застарева, али када протекну рокови

за одржај, они губе наследна права, у смислу члана 221. ЗОН-а. и

заоставштина коначно припада Републици Србији.

На овом месту морамо указати да оставински судови у одређе-

ном броју случајева, када добију изјаву од подносиоца предлога за

покретање оставинског поступка да оставилац није имао других

наследника, неоправдано не објављују оглас, у смислу члана 208.

ЗОН-а и члана 216. ЗВП-а, иако се практично ради о томе да није

познато да ли има наследника. Дакле, наследници можда постоје,

али суду још нису познати, нити они знају за покретање оста-

винског поступка, а Република Србија буде оглашена за законског

наследника, и то без позивања Републичког јавног правобранила-

штва на рочиште на расправљање заоставштине. Такво поступање

судова може изазвати вишеструке штетне последице и за Републику

Србију и за потенцијалне друге наследнике.

У последње време, све су чешћи случајеви да Република Срби-

ја буде позвана на наслеђе када се други наследници одрекну

наслеђа које им по закону, односно тестаменту припада. Најчешће

се то догађа када је заоставштина толико оптерећена дуговима оста-

Број 2/2011

49

виоца, да је исти скоро или у потпуности исцрпљују, а чак и према-

шују, те се други наследници, знајући за ту околност, да би избегли

одговорност за дугове оставиоца, односно учешће у парничним

поступцима по том основу, одричу наслеђа које им по закону,

односно завештању припада.

Сматрамо да је и у случају одрицања других наследника од

наслеђа које им по закону, односно тестаменту припада, неопходно

позивање Републичког јавног правобранилаштва на рочиште за

расправљање заоставштине. Наиме, Републичко јавно правобрани-

лаштво се као законски заступник Републике Србије не може

одрећи наслеђа у име Републике Србије, али може тражити попис и

процену заоставштине. Такође, и сам суд би,у смислу члана 96. став

2. Закона о ванпарничном поступку, по службеној дужности треба-

ло да донесе одлуку да се изврши попис и процена имовине остави-

оца, у случају када заоставштина треба да се преда на уживање

Републици Србији, што се у судској пракси ретко наређује, а пре-

тпоставка је да је један од разлога за такво поступање судова не-

достатак средстава у буџету суда и могуће одуговлачење поступка.

Уколико оставилац нема других законских наследника, а сачи-

нио је завештање, суд је у обавези да исто прогласи, у смислу члана

105 - 110. ЗВП-а, те да потом позове Републичко јавно правобрани-

лаштво да се, у име Републике Србије, изјасни да ли признаје пуно-

важност проглашеног завештања или не. Републичко јавно право-

бранилаштво такву изјаву може дати писмено у поднеску или усме-

но на рочишту пред судом. Уколико Републичко јавно правобрани-

лаштво оспори пуноважност тестамента, суд ће донети решење

којим ће наследног учесника, чије право сматра мање вероватним,

Републику Србију или потенцијалног тестаменталног наследника,

упутити да у одређеном року покрене парницу пред надлежним

судом, ради утврђивања пуноважности, односно непуноважности

спорног завештања, а затим ће, по добијеном доказу да је парница

покренута, прекинути оставински поступак. Уколико такво заве-

штање буде правоснажно поништено, односно уколико буде

правоснажно утврђена његова ништавост, односно непуноважност,

заоставшину наслеђује Република Србија као последњи законски

наследник, јер се сматра да завештање није ни сачињено. Наглаша-

вамо да и сам оставински суд може прогласити тестамент апсолу-


50

тно ништавим,уколико је очигледно присуство неког разлога који

завештање чини апсолутно ништавим.

Република Србија као и сви остали наследници, може наслеђи-

вати сва наслеђивању подобна права која су оставиоцу припадала у

моменту смрти. Најчешће су то непокретности, право на акције,

односно друге хартије од вредности, разне покретне ствари,

новчана средства, право на коришћење гробног места, итд. Што се

тиче наслеђивања гробног места, указујемо да сходно важећим

прописима, и то Закону о сахрањивању и гробљима и Одлуци о

сахрањивању, није дозвољено стављање у правни промет гробних

места (парцела) која су дата на коришћење, те у складу с тим, није

дозвољено располагање истим ни за случај смрти завештањем. Из

тог разлога, у случају да је оставилац завештањем располагао гро-

бним местом (парцелом) у корист неког лица који није законски

наследник, таква одредба завештања би требала да се сматра ништа-

вом, а на том делу имовине би, уколико не постоје други законски

наследници, требало за наследника огласити Републику Србију.

Евиденцију о наслеђеној имовини води Републичка дирекција

за имовину Републике Србије, односно Министарство финансија,

којима се од стране Републичког јавног правобранилаштва доста-

вљају оставинска решења, на основу којих је Република Србија

оглашена за наследника.

Одговорност Републике Србије за дугове оставиоца

Одредбом члана 222. Закона о наслеђивању прописано је да на-

следник одговара за оставиочеве дугове до висине вредности насле-

ђене имовине.

Дакле, дугови оставиоца представљају оптерећење имовине на-

следника до висине вредности наслеђене имовине. Према члану 96.

став 3. - 101. Закона о ванпарничном поступку, наследници, испо-

рукопримци или повериоци оставиоца могу тражити да суд нареди

да се изврши попис и процена заоставштине. Приликом пописа и

процене имовина наследника се не одваја од наслеђене имовине, те

Број 2/2011

51

се оставиочеви повериоци могу намирити и из једне и из друге

имовине. Као што је већ напред наведено, оставински суд би и по

службеној дужности требало да нареди попис и процену заоста-

вштине, уколико постоје индиције да ће заоставштина припасти

Републици Србији.

Међутим, у пракси оставинских судова, у случају када насле-

ђује Република Србија, попис и процена заоставштине се врло ретко

одређују, а у одређеним случајевима Републичком јавном правобра-

нилаштву буде достављено само оставинско решење, без претхо-

дног позивања на рочиште. У тој ситуацији Република Србија је

преко свог законског заступника, Републичког јавног правобрани-

лаштва, онемогућена да искористи сва своја права која јој као на-

следнику припадају. Наиме, Република Србија се не може одрећи

наслеђа, али би она могла на рочишту за расправљање заоставшти-

не затражити да суд нареди попис и процену заоставштине, а посе-

бно уколико постоје индиције да има више повериоца оставиоца

који ће тражити намирење својих потраживања од Републике Срби-

је, као наследника. Ово је битно због одређивања лимита одговор-

ности Републике Србије за дугове оставиоца у будућем или буду-

ћим парничним поступцима, зависно у којој мери је заоставштина

оптерећена дуговима оставиоца.

Најцелисходније је да се попис и процена заоставштине извр-

ши у самом оставинском поступку. Уколико се попис и процена

заоставштине изврше у оставинском поступку, а потом буде подне-

та тужба од стране повериоца ради намирења потраживања, чију

основаност поверилац докаже пред судом и издејствује правосна-

жну пресуду у своју корист, а којим потраживањем се исцрпљује

вредност наслеђене имовине, онда би сваки следећи тужбени захтев

усмерен против Републике Србије од стране поверилаца оставиоца,

суд требало да одбије као неоснован, уколико суд има сазнање да је

лимит одговорности исцрпљен.

Уколико се попис и процена заоставштине не изврше у остави-

нском поступку, а има више поверилаца који ће тражити намирење

својих потраживања од Републике Србије као наследника, што је

све чешћи случај у пракси, може се јавити више спорних питања.

Најпре, поставља се питање у ком моменту суд цени висину

одговорности Републике Србије, ко је у обавези да достави процену


52

вредности наслеђене имовине, Републикла Србија или тужилац, ако

попис и процена нису извршени у оставинском поступку, а Репу-

блика Србија такав приговор истакне одмах у одговору на тужбу и

достави доказ да је већ правоснажно обавезана да плати одређени

новчани износ или да преда одређену ствар по основу одговорности

за дугове оставиоца. Такође, у случају да је лимит у целини или

делимично исцрпљен, да ли је неопходно да раније покренути

парнични поступак, у ком је лимит исцрпљен, буде правоснажно

окончан и спроведено извршење, или је довољно да буде само

правоснажно окончан, да би Република Србија основано могла да

истиче приговор одговорности за дугове оставиоца, само до висине

вредности наслеђене имовине, односно да је висина њене одго-

ворности делимично исцрпљена.

Сматрамо да би у случају да попис и процена заоставштине

није извршена у оставинском поступку, била дужност тужиоца

(оставиочевог повериоца) да предложи извођење доказа на околно-

ст висине одговорности Републике Србије као наследника, у складу

са оштим правилом о терету доказивања.

Уколико је један парнични поступак, покренут по тужби

повериоца оставиоца ради намирења његовог потраживања према

оставиоцу правоснажно окончан пресудом, којом је Република

Србија обавезана да плати одређени новчани износ или да преда

одређену ствар, чијом вредношћу се исцрпљује у целини или дели-

мично вредност наслеђене имовине, може се поставити питање да

ли треба да буде спроведено извршење или не, да би била искљу-

чена у потпуности или делимично одговорност Републике Србије

по касније поднетим тужбама.

Уколико се прихвати став да мора бити спроведено извршење

у раније правоснажно окончаном поступку, то значи да Република

Србија као наследник који одговара за дугове оставиоца,у касније

покренутој парници може основано истаћи приговор своје ограни-

чене одговорности, тек уколико је у ранијем поступку, у ком је за

Републику Србију створена обавеза којом се делимично или у по-

тпуности исцрпљује висина њене одговорности, потпуно спроведе-

но извршење. То може створити одређену несигурност у пракси, јер

поверилац извршење може тражити у року од 10 година, а такође,

Број 2/2011

53

Република Србија може и добровољно извршити обавезу на коју је

обавезана правоснажном пресудом.

Уколико се прихвати став да по првобитној донетој правосна-

жној пресуди не мора бити спроведено извршење, Република Срби-

ја у свим касније покренутим парничним поступцима може основа-

но истицати приговор да је њен лимит одговорности у целини или

делимично исцрпљен.

По нашем мишљењу, са одређеним резервама, требало би при-

хватити овај други став, јер правоснажна пресуда несумњиво пре-

дставља доказ о обавези Републике Србије, која постоји и коју она

мора извршити по основу одговорности за дугове оставиоца.

Посебно указујемо да је положај Републике Србије, као тужене

у споровима по основу одговорности за дугове оставиоца, умногоме

неповољнији од осталих наследника, јер јој је отежано доказивање,

с обзиром да, по природи ствари, не располаже исправама остави-

оца које би евентуално доказивале да су обавезе за које је тужена

извршене, нема непосредних сазнања о околностима везаним за

настанак дугова, итд.

Поред изнетог, као заоставштина оставиоца може бити утврђе-

на и имовина оставица која није припадала оставиоцу у моменту

смрти, јер је истом пуноважно располагао за живота, а оставински

суд за ту околност није знао, јер му нису достављени докази којима

се то потврђује. Те чињенице се могу открити тек касније, када већ

буде покренут парнични поступак, у ком је Република Србија туже-

на по основу одговорности за дугове оставиоца, али њихово

доказивање, као што је напред наведено може бити отежано, што у

крањој линији може довести до тога да лимит одговорности Репу-

блике Србије за дугове оставиоца буде већи од онога што би треба-

ло да буде.

Истичемо да је држава посебно интересантна као тужена у

споровима који се против ње покрећу по основу одговорности за

дугове оставица, иза којих је оглашена за наследника, јер као

наследник поседује имовину из које се повериоци, уколико докажу

пред судом основаност свог потраживања и издејствују правосна-

жну пресуду, могу релативно лако намирити у извршном поступку.

Имајући у виду наведено, решавање поменутих питања веза-

них за лимит одговорност државе као наследника, када постоји


54

више поверилаца оставиоца, који покрећу парнични поступак ради

намирења својих потраживања, је изузетно битно и за Републику

Србију и за повериоце оставиоца. Надамо се да ће судови у наре-

дном периоду искристалисати одређене ставове везане за ова пита-

ња.

У предњим излагањима изнета су само нека од спорних пита-

ња везана за одговорност Републике Србије као оглашеног насле-

дника, на која смо покушали да дамо практичне одговоре, без

претензије да су исти једино исправни, али са надом да могу бити

корисни.

Јована Шабовић

саветник у Републичком јавном правобранилаштву

НЕКА СПОРНА ПИТАЊА О ЗАСТАРЕЛОСТИ

ПОТРАЖИВАЊА НАКНАДЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

ЗА ДУШЕВНЕ БОЛОВЕ ЗБОГ УМАЊЕЊА

ЖИВОТНЕ АКТИВНОСТИ

Питање застарелости потраживања накнаде штете за душевне

болове због умањења животне активности је специфично у односу

на питање застарелости других видова нематеријалне штете из ра-

злога што не постоји јединствен став првостепених и другостепених

судова у погледу утврђивања тренутка од ког почињу да теку роко-

ви застарелости.

Под нематеријалном штетом у смислу Закона о облигационим

односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/85, 57/89 и

„Службени лист СРЈ“, број 31/93) подразумевају се физички бол,

психички бол и страх. Одредбама члана 200. став 1. тог закона,

прописано је да ће, за претрпљене физичке болове, за претрпљене

душевне болове због умањења животне активности, наружености,

повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског

лица као и за страх суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито

јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити

правичну новчану накнаду, независно од материјалне штете као и у

њеном одсуству.

Сходно закључку Врховног суда Србије из 1986. године ума-

њење опште животне активности је вид неимовинске штете која се

манифестује као физички бол или психички бол, или као обе те

врсте бола уједно, које повређени трпи услед смањене функциона-


56

лности и активности организма или због напора које мора улагати

да би вршио покрете, обављао рад и задовољавао обичне, редовне

свекодневне животне потребе и интересе. Умањење животне акти-

вности обухвата сва она ограничења у животним активностима

оштећеног које је остваривао или би их, по редовном току ствари у

будућности извесно остваривао, да није било штетне радње.

Рокови застарелости накнаде штете одређени су одредбама

члана 376. Закона о облигационим односима. Ставом 1. тог члана,

предвиђен је рок од три године. Тај рок представља субјективан рок

застарелости јер се почетак тока овог рока везује за сазнање оште-

ћеног за штету и лице које је штету проузроковало. Трогодишњи

рок застарелости почиње да тече од момента сазнања оштећеног за

обе околности.

У складу са установљеном судском праксом, поред чињеница

да је оштећени сазнао за штету и лице које је штету проузроковало,

за субјективни рок застарелости потребно је да оштећени сазна и за

обим проузроковане штете.

Поставља се питање да ли је за почетак рока застарелости из

члана 376. став 1. ЗОО-а, у случају да се ради о штети у виду ума-

њења животне активности, потребно да оштећени сазна за дијагнозу

обољења услед којег је животна активност умањена и проценат

умањења животне активности, утврђен након прегледа од стране

судског вештака, или је за сазнање оштећеног од важности моменат

када је био свестан настанка, постојања и облика испољавања

болести, због које је и дошло до умањења ОЖА.

Према ставу који заступа Републичко јавно правобранилаштво,

а који је потврђен у делу судске праксе, између осталих изражен у

пресуди Апелационог суда у Београду Гж 1932/10 од 20. октобра

2010. године, субјективан рок од три године почиње да тече од

момента када је оштећени био свестан болести од које болује и свих

њених последица.

Такође, приликом оцене да ли је застарелост накнаде нема-

теријалне штете наступила, у пракси се често дешава да се моменат

сазнања оштећеног за штету уподобљава са моментом када је штета

наступила. Овакав став се не може прихватити, а у прилог чему

говори и став изражен у одлуци Врховног касационог суда Рев-

1894/10 од 04. новембра 2010. године. Наиме, како је суд у образло-

Број 2/2011

57

жењу пресуде навео, чињеница када је оштећеном дијагноза боле-

сти од које болује саопштена није од утицаја на рокове застарело-

сти, уколико је објективан рок од 5 година, који почиње да тече од

момента настанка штете, протекао. Ово из разлога што се оштеће-

ни, а како се у пракси често дешава, не обраћа лекару, надлежном за

његову болест, непосредно након настанка штете већ знатно

касније, те се моменат када му је саопштена дијагноза не поклапа са

моментом када је штета заиста наступила.

Одредбама члана 376. став 2. Закона о облигационим одно-

сима, прописано је да потраживање накнаде штете застарева у сва-

ком случају у року од 5 година од када је штета настала. Тај рок

представља објективан (апсолутни) рок за застарелост потраживања

накнаде штете настале из деликта, а који почиње да тече без обзира

на сазнање оштећеног за штету и лице које је штету проузроковало,

почев, објективно, од тренутка када је штета настала.

У складу са ставом виших судова, рок застарелости за накнаду

штете за претрпљени страх почиње да тече од тренутка када је

страх престао, за физичке болове од престанка болова, а за душевне

болове због умањена животне активности од момента када је лече-

ње завршено, односно уколико ће лечење трајати током целог живо-

та, од момента када је болест попримила свој трајни, коначни облик

и када је постало извесно да ће у будућности производити одређене

последице.

Дакле, код умањења ОЖА настанак штете се не поклапа са

временом причињене штетне радње, односно, моменат настанка

штетне последице временски је одвојен од саме штетне радње.

Питање када је болест или повреда, која је проузроковала

умањење животне активности, добила свој коначни облик, односно

трајни вид, утврђује суд, на основу налаза и мишљења сталних

судских вештака.

Како би вештак био у могућности да правилно процени и утвр-

ди моменат када је болест прешла из своје акутне фазе у трајну,

потребно је да има на увид сву релевантну медицинску докуме-

нтацију, односно, документацију која се може довести у јасну узро-

чно-последичну везу са штетним догађајем, а из које, такође, прои-

зилази континуитет у лечењу оштећеног, као и да има у виду обје-

ктивне околности када болест иначе добија свој коначни вид. У


58

већини случајева, вештаци мишљење доносе на основу исказа оште-

ћеног, који је директно заинтересован за успех у спору, и на основу

доступне медицинске документације која датира чак и десетину

година након штетног догађаја, те је могућност за грешку приликом

доношења таквог мишљења велика.

Сматрамо да се, на основу околности конкретног случаја и

утврђених објективних околности, моментом када је овај вид штете

настао има сматрати моменат када не може доћи до излечења јер је

болест прешла у фазу када нема битнијих промена у виду побо-

љшања или погоршања болесниковог стања.

У сваком случају, субјективни рок застарелости од 3 године, из

члана 376. став 1. Закона о облигационим односима, тече у оквиру

објективног рока застарелости из става 2. истог члана, те протеком

рока од 5 година потраживање застарева. У складу са наведним,

моменат сазнања за штету од утицаја је само ако до њега дође у

оквиру објективног рока од 5 година, али не и касније.

Треба имати у виду и да, након правоснажно досуђене накнаде

за душевне болове због умањења животне активности, може доћи

до погоршања здравственог стања оштећеног, те, уколико је то

погоршање у узрочној вези са ранијом повредом, рокови застаре-

лости из члана 376. Закона о облигационим односима почињу да

теку од момента када је дошло до погоршања.

Обзиром на наведено, сматрамо да то што се почетак рокова

застарелости накнаде нематеријалне штете утврђује знатно касније

од момента када указују објективне околности и околности конкре-

тног случаја, није у складу са природом и сврхом због које су ти

рокови законом одређени и заједно са нејединственом судском

праксом, доприноси правној несигурности.

Зоран Коврлија


ПРОБЛЕМИ ВЕЗАНИ ЗА УКЊИЖБУ ПРАВА СВОЈИНЕ

АД „НИС“ НОВИ САД

Републичко јавно правобранилаштво - Одељење у Зрењанину

је, реагујући на решења комисије за излагање података о непокре-

тностима и правима на њима, поднело приговор, а потом и жалбу,

на решења. Ожалбеним решењем је укњижено право својине на

непокретностима по основу правоснажног решења о експропри-

јацији у корист РО „Нафта-гас“ ООУР „Северни Банат“ из 1979.

године.

Решење је донето на захтев АД „Нафтна индустрија Србије“, а

по основу поменутог решења о експропријацији у друштвену своји-

ну и потврде Агенције за привредне регистре - Регистра привредних

субјеката, број: 01-12-1077-1/08 од 29. фебруара 2008. године, као

доказа о статусним променама, односно правном следбеништву

подносиоца захтева са уписаним корисником експропријације.

Овакво поступање надлежне Службе за катастар непокретно-

сти Републичког геодетског завода засновано је на претпоставци да

је АД „Нафтна индустрија Србије“ Нови Сад, правни следбеник ЈП

„Нафтна индустрија Србије“ – „НИС“ Нови Сад. Ово је тврдња АД

„НИС“ Нови Сад, коју прихвата Агенција за привредне регистре –

Регистар привредних субјеката и, у конкретном случају, надлежна

Служба за катастар непокретности Републичког геодетског завода.


60

Сматрамо овакву претпоставку нетачном и тврдимо да АД

„Нафтна индустрија Србије“ Нови Сад није правни следбеник

ЈП „Нафтна индустрија Србије“ – „НИС“ Нови Сад.

Суочени са могућношћу да у поступцима излагања, али и у

другим поступцима који се воде без учешћа Републичког јавног

правобранилаштва, дође до уписа својине АД „НИС“ на непокре-

тностима у власништву Републике Србије, а без ваљаног правног

основа за то, дужни смо да укажемо на следеће чињенице везане за

овај проблем, и на наш став о истом.

После периода у коме су делови предузећа уписивани у својим

самоуправним организационим облицима (Комбинат Нафтне инду-

стрије, Ревири, СОУР, РО или ООУР...), дошло се до облика дру-

штвеног предузећа - ДП "Нафтагас" (али и „Југопетрол“, „НАП -

Нафтагас промет“, „Рафинерија Нови Сад“, „Рафинерија Панчево“

итд.), са непромењеним обликом својине на непокретностима -

друштвена својина са правом коришћења предузећа.

Доношењем Закона о оснивању Јавног предузећа за истражи-

вање, производњу, прераду и промет нафте и природног гаса1, ово

друштвено предузеће постало је јавно предузеће.

Чланом 4. истог закона утврђено је да „средства којима

располаже Нафтна индустрија Србије су у државној својини“, те је

могућ и основан упис државне својине са титуларом Републиком

Србијом и правом коришћења Јавног предузећа „НИС“ Нови Сад.

Закон о средствима у својини Републике Србије2, у члану 47. и

48. предвиђа да су непокретности које су средства у државној своји-

ни (а то је и спорна непокретност) постале државна својина даном

ступања на снагу овог закона, а да су органи који воде евиденцију о

стварним правима на непокретностима обавезни по службеној ду-

жности и по самом закону да ову промену упишу. Наведени Закон

је ступио на снагу 6. јануара 1996. године.

У овом случају државна својина је стечена на основу закона, те

укњижба није конститутивни услов, већ само декларативно решење

1 Закон о оснивању јавног предузећа за истраживање, производњу, прераду и

промет нафте и природног гаса, објављен у Сл. гласнику РС бр. 37/91. 2 Закон о средствима у својини Републике Србије, објављен у Сл. гласнику РС бр.

53/95, 3/96, 54/96, 32/97, 44/99.

Број 2/2011

61

и без кога је државна својина неспорна и кад није уписана у

евиденцију непокретности.

Међутим, Јавно предузеће је престало да постоји на основу

Закона о престанку важења Закона о оснивању јавног предузе-

ћа за истраживање, производњу, прераду и промет нафте и

природног гаса, који је донет 22. августа 2005. године, а својим

чланом 3. предвидео да ступа на снагу 1. октобра 2005. године3.

Предвиђено је да „права, обавезе, средства, запослене, докуме-

нтацију и предмете ЈП „НИС“ преузимају Јавна предузећа и

Акционарско друштво на начин утврђен њиховим оснивачким

актима“ (ради се о ЈП „Транснафта“ Београд, ЈП „Србијагас“ Нови

Сад и АД „НИС“ Нови Сад), као и да „даном регистрације јавних

предузећа и акционарског друштва у Регистар привредних субјека-

та, брише се из регистра ЈП „НИС“ Нови Сад“.

Пре гашења Јавног предузећа „НИС“ Нови Сад и незави-

сно од тога, Влада Републике Србије је у име оснивача – Репу-

блике Србије, основала два јавна предузећа и једно акцио-

нарско друштво (АД „НИС“ Нови Сад, ЈП „Србијагас“ Нови

Сад и ЈП „Транснафта“ Београд), посебним одлукама од 7. јула

2005. године4,5,6 Анализом поступања Републике Србије при оснивању дру-

штва, може се закључити да је, сходно Закону о привредним дру-

штвима, Република Србија основала друштво, унела у њега сре-

дства за оснивање и рад, означивши их као „средства којима

послује ЈП „НИС“ у оквиру обављања делатности за које се оснива

друштво са стањем на дан 31. маја 2005. године и то новчана сре-

дства у износу од 39.711.000 евра, као и покретне и непокретне

3 Закон о престанку важења Закона о оснивању јавног предузећа за истраживање,

производњу, прераду и промет нафте и природног гаса, објављен у Сл. гласнику

РС бр. 74/2005. 4 Одлука о оснивању АД за истраживање, производњу, прераду, дистрибуцију и

промет нафте и нафтних деривата и истраживање и производњу природног гаса,

објављена у Сл. гласнику РС бр. 60/2005. 5 Одлука о оснивању јавног предузећа за транспорт, складиштење, дистрибуцију и

трговину природног гаса, објављена у Сл. гласнику РС бр. 60/2005. 6

Одлука о оснивању јавног предузећа за транспорт нафте нафтоводима и

транспорт деривата нафте продуктоводима, објављена у Сл. гласнику РС бр.

60/2005.


62

ствари, хартије од вредности, имовинска права и друге ствари и

права, чија вредност изражена у новцу износи 954.076.000 евра“.

Закон о привредним друштвима прописује шта су неновчани

улози при оснивању друштва, као и начин утврђивања њихове

вредности. С обзиром да је АД „НИС“ Нови Сад основано као

затворено једночлано акционарско друштво, не мора постојати уго-

вор о основању, већ само одлука о оснивању, али је оснивач био

дужан да сачини извештај о улозима пре пријаве за упис дру-

штва у регистар, ако улаже ствари и права – што је присутно у

конкретном случају. У овом извештају се наводе ствари и права

која чине предмет улога, прилажу се исправе о процени њихове

вредности, као и докази о њиховом стављању на располагање

друштву.

Наведена одлука о оснивању не садржи овај извештај, нити

инкорпориран у одлуку, нити као прилог истој, што није сметало

државном органу надлежном за евиденцију привредних субјеката

(Агенција за привредне регистре), да изврши упис новог привре-

дног субјекта – АД „НИС“ Нови Сад. Пропуст оснивача да наведе

децидирано која средства из државне својине, која је раније

користило ЈП „НИС“ Нови Сад, преноси у својину новоосно-

ваног акционарског друштва не утиче на ваљаност отуђења из

државне својине (јер је сагласно члану 8. став 1. и члану 5. став 2.

Закона о средствима у својини Републике Србије), али ће изазвати

низ проблема.

Проблеми потичу из нерашчишћених односа новооснованих

правних субјеката, јер из средстава у државној својини које је

користило ЈП „НИС“ Нови Сад, изведени су оснивачки улози држа-

ве у три привредна субјекта (с тим да је код акционарског друштва

дошло до отуђења из државне својине свих средстава који чине

оснивачки улог државе у АД). Целокупна преостала имовина ЈП

„НИС“ није променила облик својине – остала је у државној

својини, с тим што би Влада Републике Србије морала да

одреди које ће, од два новооснована јавна предузећа (или неки

трећи субјект), бити корисник средстава у државној својини.

Такође, јасно је да не постоји исправа подобна за укњижбу

права својине АД „НИС“ на појединим непокретностима, без акта

којим баш те непокретности држава преноси у својину АД „НИС“ –

Број 2/2011

63

за узврат узимајући све акције АД „НИС“. Како је до сада образло-

жено, сама Одлука о оснивању АД „НИС“, без прецизне земљи-

шно-књижне и катастарске ознаке за непокретности које се

преносе из државне својине у својину АД, и без clausulе intabu-

landi није исправа подобна за упис права својине на непокре-

тностима.

Увиђајући недостатак сопствене одлуке и стварајући правни

основ за упис непокретности као власништво АД НИС, Влада Репу-

блике Србије донела је низ закључака током 2010. године, а који

представљају правни основ за укњижбу права својине на АД НИС.

Ради се о великом броју непокретности – земљишта, грађевинских

објеката (за производњу или продају нафте и нафтних деривата и

др.), а у којим закључцима су прецизно наведени сви потребни

подаци за тачну идентификацију непокретности које прелазе из

државне својине у својину АД „НИС“.

Управо су ти закључци били основ за упис права својине и за

прелазак било које непокретности из режима државне својине у

режим својине акционарског друштва, што је и спроведено на

великом броју непокретности и код различитих служби за катастар

непокретностима на читавој територији Републике Србије.

Како је овакво располагање у складу са Законом о сре-

дствима у својини Републике Србије, а закључцима се допуња-

ва Одлука о оснивању, и то прецизним подацима о непокретно-

стима које се преносе из државне својине у својину АД „НИС“,

Републичко јавно правобранилаштво, по пријему решења

Републичког геодетског завода или земљишно-књижних судова,

није имало разлога да реагује.

Агенција за привредне регистре је својевремено (почетком

2008. године) издавала потврде о евиденцијама које води, а за

потребе остваривања права на бесплатне акције запослених у

АД „НИС“ и бивших запослених у ЈП „НИС“ и низу предузећа која

су својевремено пословала у оквиру ЈП „НИС“ или у предузећима

која су били правни претходници овог јавног предузећа. Тако је у

потврди наведен велики број предузећа која сва јесу правни

претходници ЈП „НИС“ Нови Сад, али нису правни претходни-

ци АД „НИС“ Нови Сад, јер АД „НИС“ није правни следбеник

ЈП „НИС“ Нови Сад.


64

Ова потврда је послужила да запослени и бивши запослени

многобројних предузећа остваре право на бесплатне акције, али је

од недавно добила и нову сврху – користи се за доказивање правног

следбеништва садашњег АД „НИС“ Нови Сад, са Јавним предузе-

ћем „НИС“ Нови Сад, ради укњижбе непокретности на којима је

као титулар права коришћења уписан ЈП „НИС“, или неко од

његових правних претходника.

Наравно, Агенција за привредне регистре не може устано-

вљавати однос правног следбеништва односно правног претхо-

дништва између привредних субјеката, већ само може да изда

потврде на основу евиденције коју води. Из тих евиденција се не

може установити за АД „НИС“ Нови Сад постојање односа правног

следбеништва према ЈП „НИС“ Нови САд, већ напротив, да је

друштво основано одлуком Владе Републике Србије 7. јула 2005.

године, а да је оснивач Република Србија. Ово произилази из закона

и наведених аката Владе Републике Србије.

Чак и да у потврди Агенције за привредне регистре (коју ни-

смо имали прилике да видимо), децидирано стоји да је АД „НИС“

Нови Сад правни следбеник ЈП „НИС“ Нови Сад (што не верујемо

да је случај), поступајући орган који води евиденцију о непокре-

тностима и стварним правима на њима (земљишно-књижни суд или

Служба за катастар непокретности Републичког геодетског завода),

овакву исправу не би могао да прихвати као доказ о постојању

правног следбеништва у односу на конкретну непокретност, управо

зато што је могуће да је та непокретност и даље средство у

државној својини, коју користи неко јавно предузеће.

Према томе, за упис права својине у корист АД „НИС“, без

обзира да ли је на непокретностима била уписана државна

својина са правом коришћења ЈП „НИС“ или друштвена своји-

на са правом коришћења неког од претходника ЈП „НИС“, нео-

пходно је постојање закључка Владе Републике Србије из кога

би се јасно видело да је одређена непокретност пренета у сво-

јину АД „НИС“ као оснивачки улог Републике Србије, сагласно

Одлуци Владе Републике Србије. Без оваквог закључка, не по-

стоји правни основ за прелазак непокретности из државне сво-

јине у својину АД „НИС“, јер само на основу потврде Агенције

Број 2/2011

65

за привредне регистре није могуће дозволити промену облика

својине и титулара права својине на непокретностима.

Сасвим је могуће и (барем толико) вероватно – да се на овај

начин отуђује имовина Републике Србије, а да за то (како смо горе

изнели), не постоји ваљан правни основ, односно да је закључцима

Владе Републике Србије у потпуности исцрпљен попис основних

средстава на дан 31. мај 2005. године. То би значило да непокре-

тности за које се сада тражи укњижба у својину АД „НИС“, уопште

ни нису биле на том попису, а да их АД „НИС“ само фактички

користи и на овај начин покушава да их присвоји.

Сматрамо да би свако преношење непокретности из држа-

вне својине у својину АД „НИС“, ако те непокретности нису

биле на попису средстава од 31. маја 2005. године, представљало

ремећење паритета успостављеног у Одлуци о оснивању АД

„НИС“, јер је тамо утврђено колико вреде унета средства. Та је

вредност утврђена на основу поменутог пописа, а за узврат је

држава добила тачно одређен број акција, чија је вредност

еквивалента вредности унетих средстава. Постојећу еквива-

лентност нарушава како давање оснивачу акција преко броја

приликом оснивања издатих, тако и уношење ствари у својину

АД „НИС“, које нису биле на списку – попису основних средста-

ва од 31. маја 2005. године.

У таквим околностима сматрамо да није у складу са законом

решење о укњижби на непокретностима раније у државној својини

или у друштвеној својини са правом коришћења ЈП „НИС“ или

правног претходника овог предузећа, уколико је укњижба спрове-

дена без одговарајућег закључка Владе Републике Србије (у коме је

тачно наведена непокретност на којој се врши промена), односно

само на основу извода из потврде Агенције за привредне регистре и

захтева АД „НИС“ Нови Сад.

СУДСКА ПРАКСА

Број 2/2011

69

1.

ОДГОВОРНОСТ ТУЖЕНЕ ДРЖАВЕ,

КАО ПРАВНОГ ЛИЦА, ЗА ШТЕТУ КОЈУ

ПРОУЗРОКУЈЕ ОРГАН ТУЖЕНЕ

Одговорност тужене државе, као правног лица, за штету

коју проузрокује њен орган постоји када је трећем лицу штета

проузрокована у вршењу или у вези са вршењем функција др-

жавног органа, само ако је штета настала као последица таквог

рада који се може сматрати прекорачењем, злоупотребом или

погрешном применом датих овлашћења.

Из образложења:

Првостепеном пресудом Општинског суда у Смедереву

П-827/2000 од 16. јуна 2008. године обавезана је тужена Република

Србија да тужиоцу на име накнаде штете услед измакле добити из

редовног пословања због неоснованог одузимања моторног бензина

плати износ од 2.371.345,00 динара. Првостепени суд налази да је

основан тужиочев захтев на име накнаде штете услед измакле

добити због неоснованог одузимања моторног бензина, с обзиром

да је тужиоцу било одузето 27.803 литра моторног бензина 09.

августа 1995. године, да му је роба враћена 22. августа 1996. године,

након што је поништено решење о одузимању робе, због чега је

тужилац претрпео штету у виду измакле добити због некоришћења

средстава, а све у складу са одредбом члана 172. Закона о облига-

ционим односима.

По жалби тужене, пресудом Апелационог суда у Београду

Гж-16040/10 од 22. марта 2011. године, преиначена је првостепена

пресуда и одбијен је тужбени захтев тужиоца у целини.

По налажењу Апелационог суда, основано је жалбом указано

на погрешну примену члана 172. Закона о облигационим односима.

Одговорност тужене државе, као правног лица, за штету коју

проузрокује њен орган прописана је одредбом члана 172. став 1.

Закона о облигационим односима и она постоји када је трећем лицу


70

штета проузрокована у вршењу или у вези са вршењем функције

државног органа. Не доводи свако поступање државног орган у

оквиру законских овлашћења до права трећег лица на накнаду

штете. Одговорност државе постоји ако је штета настала као

последица таквог рада њеног органа који се може сматрати

прекорачењем, злоупотребом или погрешном применом датих

овлашћења.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-16040/10 од

22. марта 2011. године)

ПРИРЕДИЛА: Драгана Зорић,


Број 2/2011

71

2.

НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗБОГ ПОВРЕДЕ

ЧАСТИ И УГЛЕДА ИЗНОШЕЊЕМ НЕТАЧНЕ

ИНФОРМАЦИЈЕ ОД СТРАНЕ МИНИСТРА ПОЛИЦИЈЕ

Информацијом датом од стране Министра полиције, по

својој садржини неистинитом и непотпуном, повређен је углед и

част тужиоца, па за штету коју је тужилац претрпео због повре-

де угледа и части одговара тужена Република Србија, на основу

одредбе члана 84. Закона о јавном информисању.


Пресуда Вишег суда у Зрењанину П-16/10 од 22. фебруара

2011. године

Одбија се тужбени захтев тужиоца да се Република Србија оба-

веже да исплати тужиоцу износ од 101.000,00 динара, на име накна-

де нематеријалне штете због повреде части и угледа објављивањем

нетачне информације, коју је дало Министарство унутрашњих по-

слова. Информација у медијима је објављена на основу саопштења

Министра полиције да је тужилац, као осуђеник из КПЗ Сремска

Митровица, ухапшен приликом примопредаје килограма хероина,

која информација је објављена у више медија. Након вештачења

одузетог материјала, утврђено је да одузета супстанца није опојна

дрога, већ смеса која се користи за мешање са истом. По оцени суда

информација дата од стране министра, не представља по садржини

неистиниту и непотпуну информацију, према томе увреду или без-

разложни напад на личност тужиоца, који је објављен у гласилима у

складу са Законом о јавном информисању. Зајемчено је право на

приступ подацима који су у поседу државних органа и обавеза је

државних органа, у складу са наведеним, да информацију о свом

раду учине доступним за јавност. У конкретном случају саопштење

за јавност министра полиције, истина садржи нетачне податке у

погледу прашкасте супстанце, али у тренутку саопштења, министар

полиције је на основу раположивих података, дао такву изјаву да се

ради о одузимању хероина од тужиоца.


72

Без обзира што су се чињенице о околностима хапшења тужи-

оца показале као нетачне, то не даје право тужиоцу да захтева на-

кнаду штете с обзиром да саопштење није дато у циљу омалова-

жавања и повреде достојанства тужиоца.

Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. број: 1042/11 од

24. марта 2011. године

Делимично се уважава и делимично одбија жалба тужиоца, а

пресуда Вишег суда у Зрењанину П-16/10 од 22. фебруара 2011.

године се преиначује у делу у коме је одбијен тужбени захтев тужи-

оца, тако што се обавезује Република Србија да тужиоцу исплати

на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа

износ од 50.000,00 динара.

Првостепени суд је на основу утврђених чињеница погрешно

закључио да информација дата од стране Министра полиције не

представља по садржини неистиниту и непотпуну информацију и да

стога не постоји одговорност Републике Србије за накнаду немате-

ријалне штете због повреде угледа и части коју потражује тужилац.

Министар полиције је дао саопштење за јавност, а коју информа-

цију су пренели медији, а након вештачења се показало да је инфо-

рмација по својој садржини неистинита и непотпуна и таквом инфо-

рмацијом повређен је углед и част тужиоца.

Како је неистиниту и непотпуну информацију дао Министар

полиције, пре него што је утврђно о каквој се супстанци ради, то за

штету коју је претрпео тужилац одговара тужена Република Србија,

на основу одредбе чл. 84. Закона о јавном информисању. Исплатом

досуђене висине накнаде тужиоцу се пружа обештећење за секунда-

рне последице у виду душевних патњи које су повредом части и

угледа изазване.

ПРИРЕДИО: Зоран Коврлија,


Број 2/2011

73

3.

СЕРТИФИКАТ О ПОРЕКЛУ РОБЕ „ЕУРО 1“

Сертификат о пореклу робе „Еуро 1“, који издаје и оверава

Управа царина је по начину издавања и садржини јавна испра-

ва која се издаје на основу чињеница о којима се не води слу-

жбена евиденција и не постоји обавеза да се приликом његовог

издавања Управа царина упушта у оцену веродостојности при-

ложених доказа и њихове садржине, већ да само констатује чи-

њеницу да приложени докази садрже све што је потребно за

издавање сертификата.

Накнадна провера порекла робе и евентуално повлачење

издатог сертификата није управни акт, нити се може сматрати

незаконитим радом Управе царина, с обзиром на дужност по-

ступања по захтеву званичних органа Европске уније и обавезу

изјашњења о валидности уверења о пореклу робе, па не постоји

ни одговорност Републике Србије за штету коју је тужилац пре-

трпео.

Тужилац је приликом закључења уговора морао рачунати

са ризиком да роба није домаћег порекла, па овај ризик не може

превалити на тужену, јер штета на страни тужиоца није настала

као последица обавештења Управе царина о пореклу шећера,

већ је настала као последица дуплих фактура извозника – тужи-

оца, које су довеле у сумњу домаће порекло шећера.


Из чињеничног стања утврђеног у току првостепеног поступка

произилази да је тужилац са инокупцем из Италије закључио уговор

о купопродаји шећера, према коме је био у обавези да испоручи ше-

ћер пореклом из Србије рода 2002. године, а посебно је био у оба-

вези да презентује сертификат о пореклу робе „Еуро 1“, који издаје

и оверава Управа царина.


74

На основу документације коју је презентовао тужилац, тужена

је издала уверење о пореклу робе на обрасцу „Еуро 1“, а за шећер

који је предмет поменутог уговора.

На захтев надлежног органа Европске уније, односно Европске

канцеларије за борбу против преваре, а преко Владе Републике Ср-

бије, тражено је да Управа царина преиспита издато уверење о по-

реклу робе и да да своје изјашњење о валидности издатих уверења.

Као посебан критеријум наведено је да се само шећер који се у

Европску унију испоручи директно из шећерана и чије се физичко

кретање може документовано пратити на основу отправница, тра-

нспортних докумената и сличних исправа, може сматрати робом

домаћег порекла.

Одељење за порекло робе Управе царина, након контроле до-

кументације коју је тужилац доставио, није могло потврдити домаће

порекло робе, имајући у виду наведене критеријуме, јер спорни ше-

ћер није директно извезен из шећеране, већ из трговачког магацина.

Сертификат „Еуро 1“ је инопартнеру обезбеђивао повлашћени

третман робе - шећера, који се огледао у смањењу царинских и по-

реских дажбина, па је, услед повлачења сертификата, инопартнер од

стране италијанских царинских и пореских органа обавезан на пла-

ћање царинских и пореских дажбина у износу од 16.000 евра, за

који износ се регресирао од тужиоца.

Предмет тужбеног захтева била је исплата наведеног износа,

на име накнаде штете која је за тужиоца настала услед преи-

спитивања издатог уверења о пореклу робе.

(из пресуда Врховног суда Србије Прев-78/07 од 28. маја 2008.

године и Прев-332/08 од 02. септембра 2008. године)

ПРИРЕДИО: Саша Јурић,


Број 2/2011

75

4.

НАКНАДА ЗА ЕКСПРОПРИСАНЕ НЕПОКРЕТНОСТИ

ПО РЕШЕЊУ ИЗ 1960. ГОДИНЕ

„Суд налази да је правилно поступио тужени орган када је ста-

вом 2 оспореног решења одбио као неосновану жалбу тужилаца,

поднету против првостепеног решења којим је оглашено ништа-

вним решење о експропријацији. Наиме, експропријација је изврше-

на ради изградње пруге, која никада није изграђена, планским актом

је планирана изградња магистралног пута на предметном земљи-

шту, а магистрални пут М22 Рашка – Нови Пазар је изграђен на

парцелама које су предмет експропријације. На основу изнетог не

постоји ни правна ни фактичка могућност извршења решења о

експропријацији донетог 20. маја 1960. године.“

(из пресуде Управног суда У-1141/10 од 22. априла 2010.

године)

ПРИРЕДИО: Зоран Божовић,



76

5.

СТИЦАЊЕ СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНОСТИМА

ИЗГРАЂЕНИМ СРЕДСТВИМА ПО ОСНОВУ

ОБАВЕЗНОГ СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА

ПРИКУПЉЕНИМ ПУТЕМ ДОПРИНОСА

ОД ОСИГУРАНИКА

„Када је у питању управљање средствима која се обезбеђују за

остваривање права по основу обавезног социјалног осигурања при-

купљена путем доприноса од осигураника, њима се управља и ра-

сполаже на начин како је то прописано законом.

Конкретно улагање које је тужилац чинио у изградњу првоту-

жене је чинио строго наменски издвајањем средстава искључиво у

циљу превенције, инвалидности и рехабилитације осигураника ту-

жиоца, реализацијом политике и циљева постојања тужиоца. У

циљу предњег изграђена је првотужена на локацији која има

природна богатства, термалне воде, која су добра од општег

интереса и која су у државној својини.

Према томе, карактер улагања тужиоца није стицање својине

над објектима у које је новац улагао, јер је улагање у објекте само

средство да се оствари циљ, смањење и превенција инвалидности.“

(из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж-509/10 од 22. деце-

мбра 2010. године)

Број 2/2011

77

6.

ПРИМЕНА ПРИВИЛЕГОВАНОГ РОКА ЗАСТАРЕЛОСТИ

КОД ОДГОВОРНОСТИ ЗА ШТЕТУ ПО ТУЖБАМА

ЗА НАКНАДУ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ

Одговорност тужене заснива се на одредби члана 180. Закона о

облигационим односима. Међутим, ставом 4. истог члана прописа-

но је да право на накнаду штете по овом основу застарева у роко-

вима прописаним за застарелост потраживања накнаде штете, што

значи применом члана 376. став 1. и 2. Закона о облигационим

односима, по коме потраживање накнаде проузроковане штете

застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за

лице које је штету учинило (став 1.), а у сваком случају, ово потра-

живање застарева за пет година од када је штета настала.

У конкретном случају не може се применити привилеговани

рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, с

обзиром да се тај рок односи само на учиниоца а не и на лице које

уместо учиниоца одговара.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1549/10 од 22. деце-


ПРИРЕДИЛА: Весна Марковић,


(прилози 5. и 6.)


78

7.

ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА ШТЕТУ ИЗАЗВАНУ

АКТОМ НАСИЉА

Одговорност државе за штету насталу смрћу или телесном

повредом, односно оштећењем или уништењем имовине физи-

чког лица, као последицом акта насиља и терора, у смислу чла-

на 180. Закона о облигационим односима, може постојати само

када су ти акти резултат противдржавне активности, односно

напада на државни систем и подривање уставног уређења, а не

постоји када је штета проузрокована актом насиља који нема

наведена обележја.


Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку

дана 10. јула 2004. године, у пожару изазваном експлозијом ручне

бомбе, која је бачена од стране непознатог лица на гаражу у оквиру

породичне куће тужиоца, оштећена је тужиочева имовина. Утврђе-

но је да предметна материјална штета није настала услед аката на-

сиља и терора, који су били уперени против државног система, већ

да је напад био усмерен против тужиоца лично и против његове

имовине непосредно, као и да је резултат нерашчишћених личних

односа са трећим лицима, имајући у виду наводе тужиоца из подне-

те кривичне пријаве од 2. августа 2004. године и исказа тужиоца

датог пред органом унутрашњих послова. Такође је утврђено да ту-

жилац пре извршења дела није обавестио органе гоњења да постоје

основи сумње да ће непознато лице извршити кривично дело којим

се угрожава његова лична безбедност, безбедност његове породице

и имовине, а након сазнања за извршење кривичног дела државни

органи су предузели низ радњи и мера у откривању кривичног дела

и учиниоца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени

суд је правилно закључио да се у конкретном случају не ради о акту

насиља и терора у смислу одредаба члана 180. став 1. Закона о

Број 2/2011

79

облигационим односима. Ово због тога што у смислу цитираног

прописа одговорност државе за штету насталу смрћу или телесном

повредом неког лица, односно оштећењем или уништењем имовине

физичког лица, може постојати и ако су оне последица акта насиља

и терора које су изазване јавним демонстрацијама и манифеста-

цијама, које су резултат противдржавне активности, односно напада

на државни систем и подривање уставног уређења. Како у овој ства-

ри није доказано да је штета на тужиочевој имовини проузрокована

актом насиља са наведеним обележјима, првостепени суд је, супро-

тно жалбеним наводима, правилно применио одредбе члана 180.

став 1. Закона о облигационим односима.

На другачије решење ове правне ствари не могу утицати ни

жалбени наводи да је држава одговорна за насталу штету јер њени

органи нису пружили превентивну заштиту и нису открили учини-

оца напада.

Утврђивање да постоје основи сумње који наговештавају по-

стојање кривичног дела и учиниоца имају значајне последице јер

императивно налажу државним органима да ступе у акцију у оквиру

својих законом утврђених овлашћења. По правилу, то се редовно

догађа након пријема обавештења - информације о томе да ли се

заиста нешто, када и где догодило, те да ли има каквих индиција да

се ради о кривичном делу. Међутим, имајући у виду утврђене чиње-

нице, да се тужилац пре штетног догађаја није обраћао органима

тужене за помоћ и да није тражио заштиту због постојања опасно-

сти по живот и имовину, произилази да пре штетног догађаја није

ни било наговештаја да ће се конкретан догађај десити, у ком слу-

чају би органи тужени били дужни да делују превентивно и преду-

зму одговарајуће мере и радње како би спречили напад.

Сходно наведеном, нема места ни одговорности тужене за

проузроковану штету према одредбама члана 172. Закона о облига-

ционим односима, по коме правно лице одговара за штету коју

његови органи проузрокују трећем лицу у вршењу или у вези са вр-

шењем својих функција, јер да би се досудила правична новчана

накнада штете по овом основу, потребно је да је штета настала као

последица противправности, односно незаконитог или неправилног

рада органа тужене. Како из стања у списима произилази да су орга-

ни државе након извршења кривичног дела од стране непознатог


80

учиниоца сазнали за кривично дело и предузели све законом пропи-

сане радње и мере у циљу откривања кривичног дела и учиниоца,

сходно овлашћењима из Закона о унутрашњим пословима и Закони-

ка о кривичном поступку, и да су у вршењу послова поштовали

прописану процедуру, у конкретном случају се не ради о незакони-

том или неправилном раду, па самим тим, нема места примени

наведених правила.

(из пресуде Окружног суда у Београду Гж-13648/07 од 11. де-

цембра 2008. године)

Број 2/2011

81

8.

СКРИВЉЕНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ

Накнада штете не припада лицу које је својим недозвоље-

ним поступцима, тако што се крило од суда током кривичног

поступка, проузроковало лишење слободе.


Изведеним доказима у току првостепеног поступка утврђено је

да је тужилац био у притвору од 1. априла до 21. јуна 2005. године,

због кривичног дела преваре у продуженом трајању, из члана 171.

став 1. КЗ РС, а који му је одређен решењем истражног судије од

21. децембра 2004. године, и који је у два наврата продужаван. По-

ступак према тужиоцу је обустављен решењем од 2. априла 2008. го

дине, из разлога наступања апсолутне застарелости кривичног го-

њења. Притвор је тужиоцу одређен и продужаван из разлога што се

скривао.

Имајући у виду наведено, правилно је првостепени суд посту-

пио када је, сходно одредби члана 560. став 3. Законика о криви-

чном поступку и члана 5. Европске конвенције за заштиту основних

људских права и слобода, одбио као неоснован захтев тужиоца

којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нема-

теријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа

и части, слободе и права личности услед неоснованог задржавања у

притвору исплати износ од 800.000,00 динара са припадајућом ка-

матом. Ово стога што накнада штете не припада лицу које је својим

недозвољеним поступцима (тако што се скривало) проузроковало

лишење слободе.

Без утицаја су наводи жалбе тужиоца да је у конкретном случа-

ју кривични поступак против тужиоца обустављен, и да је решење

постало правноснажно без доношења осуђујуће пресуде.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж. број 15693/10 од



82

9.

ИСКЉУЧИВИ ДОПРИНОС ОШТЕЋЕНОГ

НАСТАНКУ ШТЕТЕ

Послодавац није одговоран за штету у виду изгубљене за-

раде коју трпи тужилац због престанка радног односа, без обзи-

ра што је одлука о изрицању мере престанка радног односа по-

ништена у управном спору из процесних разлога, код чињенице

да је тужилац за исту радњу због које му је та мера била изрече-

на правноснажно осуђен кривичном пресудом.



следи да је пресудом у управном спору поништено решење туженог

којим је тужиоцу престао радни однос, с обзиром да решење о пре-

станку радног односа није потписало овлашћено лице, услед чега је

тако донета одлука морала бити поништена, као незаконита. Пра-

вноснажном пресудом кривичног суда тужилац је, као окривљени,

оглашен кривим за кривично дело изазивања опште опасности, из

члана 278. став 3, у вези става 1. КЗ, чији чињенични основ истовре-

мено представља и садржину повреде радне обавезе због које је ту-

жиоцу била изречена мера престанка радног односа.

Првостепени суд налази да је одлука о изрицању мере преста-

нка радног односа поништена из процесних разлога, али да је тужи-

лац за исту радњу правноснажно осуђен кривичном пресудом, те да

кривица радника за кривично дело које представља повреду радне

обавезе утиче на остваривање права на накнаду штете, с обзиром да

незаконите радње тужиоца у извршењу радне обавезе која има кара-

ктер кривичног дела представља адекватан узрок штете коју је ту-

жилац претрпео и конституише одговорност на страни тужиоца за

предмету штету у виду изгубљене зараде, јер постоји његов искљу-

чиви допринос настанку штете, те не постоји узрочно-последична

веза између радње органа тужене и причињене штете, због чега на

страни тужене не постоји обавеза да штету коју је тужилац претр-

Број 2/2011

83

пео надокнади, у ком смислу је и одбијен тужбени захтев тужиоца

за накнаду штете у висини изгубљене зараде.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно

је првостепени суд применио материјално право, дајући за своју

одлуку довољне и јасне разлоге које прихвата и Апелациони суд у

поступку жалбене контроле.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. број 6942/10 од

20. априла 2011. године)


84

10.

ПРОТИВПРАВНА РАДЊА ОШТЕЋЕНОГ И

ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ

Постојање противправне радње тужиоца као оштећеног

лица, која би у себи садржавала биће прекршаја, и објективне

немогућности да му се достави првостепено решење о прекр-

шајној одговорности и изреченој казни и заштитној мери одузи-

мања девиза, због његове недоступности као страног држа-

вљанина прекршајним органима тужене, искључује одговорно-

ст тужене за штету коју он због тога трпи.

ПОСТОЈАЊЕ ПРЕКРШАЈА КАО ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ

О КОМ РАСПРАВЉА ПАРНИЧНИ СУД

Како прекршај може објективно постојати и када је прекр-

шајни поступак изостао, због процесних сметњи да се према

учиниоцу спроведе и оконча поступак, зато што је умро или је

душевно оболео или је недоступан органима гоњења или је

непознат, изузетно, парнични суд је овлашћен да као претходно

питање, у смислу члана 12. Закона о парничном поступку, про-

цени да ли одређена радња садржи обележја прекршаја, ако од

тога зависи пресуђење, а о постојању елемената који чине биће

прекршаја расправља са становишта грађанскоправних после-

дица извршења какве противправне и кажњиве радње, без

обзира што је искључено расправљање о прекршајној одгово-

рности њеног учиниоца.



органи унутрашњих послова тужене су на граничном прелазу од

тужиоца, страног држављанина, дана 18. маја 1992. године, привре-

мено одузели уз потврду износ од 74.900 швајцарских франака и

против њега поднели захтев за покретање прекршајног поступка

Број 2/2011

85

због учињеног девизног прекршаја. Привремено одузета девизна

средства су проследили Народној банци Србије ради депоновања. У

прекршајном поступку Општински орган за прекршаје у Урошевцу

је донео решење, 6. јула 1992. године, којим је тужилац оглашен

кривим и новчано кажњен за прекршај из члана 6. став 1. тачка 3)

Уредбе о забрани куповине и продаје девиза и ефективног страног

новца ван јединственог девизног тржишта и уношењу и изношењу

динара и изречена му је заштитна мера одузимања 74.900 швајца-

рских франака, као предмета прекршаја. Постојећи примерак прво-

степеног решења о прекршајној одговорности тужиоца и изреченој

заштитној мери није снабдевен потврдом правоснажности, а прекр-

шајни спис и целокупна архива Општинског органа за прекршаје у

Урошевцу остали су у седишту тог органа, који више не функцио-

нише ни у седишту, ни у другим местима у Републици, те нису до-

ступни суду. На основу исказа тужиоца као странке, утврђено је да

он није учествовао у прекршајном поступку и да му прекршајно ре-

шење никада није достављено.

Полазећи од овако утврђених чињеница и стања доказног по-

ступка, нижестепени судови су закључили да поступак одузимања

девиза од стране органа тужене није оправдан, јер нема основа у

правноснажном прекршајном решењу, па су применом правних

правила о стицању без основа из чл. 210. и 214. Закона о облига-

ционим односима, пресудама обавезали тужену да тужиоцу изврши

повраћај одузетих средстава са домицилном каматом од дана одузи-

мања па до коначне исплате.

Основано се ревизијом указује да су побијане пресуде засно-

ване на погрешној примени материјалног права. Примена правила о

стицању без основа, садржаних у одредбама чл. 210. - 219. Закона о

облигационим односима, имала би своје законско оправдање да су у

конкретном случају органи тужене одузели девизе тужиоцу мимо

овлашћења и без спроведеног прекршајног поступка, односно да

осим радње привременог одузимања девиза нису предузели и оста-

ле законом и другим прописима предвиђене радње у одговарајућем

прекршајном поступку поводом којег је одузимање извршено.

Међутим, према стању у списима, одузимање девиза тужиоцу

извршила су овлашћена службена лица органа унутрашњих послова

тужене Републике Србије, уз њихово достављање у депозит Наро-


86

дне банке Србије, и подношење захтева за покретање прекршајног

поступка против тужиоца, у складу са овлашћењима из члана 8.

став 1. и члана 10, у вези чл. 1, 3. и 6. Уредбе о забрани куповине и

продаје девиза и ефективног страног новца ван јединственог деви-

зног тржишта и уношењу и изношењу динара. Прекршајни посту-

пак је у складу са чланом 9. исте Уредбе спровео надлежни Општи-

нски орган за прекршаје у Урошевцу. Решењем тог органа, од 6.

јула 1992. године, тужилац је оглашен одговорним за учињени пре-

кршај, изречена му је новчана казна и заштитна мера одузимања

предметног девизног новца. Из образложења наведеног решења

произилази да је оно донето по саслушању тужиоца као окривљеног

у прекршајном поступку и на основу његовог признања да је извр-

шио прекршај који му се ставља на терет.

У наведеној чињеничној и правној ситуацији, спор странака о

тужиочевом праву на враћање одузетих му девиза треба разрешити

кроз правни однос поводом проузроковања штете и применом пра-

вила о одговорности државе за штету проистеклу из неправилног

или недозвољеног рада њених органа, у смислу члана 172. Закона о

облигационим односима. На овакво тумачење правног основа захте-

ва тужбе у конкретној правној ствари упућује, пре свега, форму-

лације одредбе члана 210. став 1. Закона о облигационим односима.

Она садржи опште правило о враћању стеченог без основа, које је и

услов за примену овог правног института, а то је да прелаз имовине

једног лица у имовину другог лица нема свој основ у неком пра-

вном послу или у закону. У конкретном случају, надлежни органи

тужене су у складу са својим законским овлашћењима од тужиоца

привремено одузели девизе као предмет извршења прекршаја из

члана 6. став 1. тачка 3) наведене Уредбе и против њега су покре-

нули и спровели прекршајни поступак по одредбама Закона о пре-

кршајима, у којем је донето решење о утврђеном прекршају и пре-

кршајној одговорности тужиоца, као и о изреченој новчаној казни и

заштитној мери одузимања девиза. И Закон о прекршајима, у одре-

дбама чл. 299. - 303, упућује на примену правила о накнади штете у

случају неоправданог кажњавања и изрицања заштитне мере.

Према изложеном, законски основ за одузимање девиза од њи-

ховог имаоца, које врше надлежни државни органи, заснива се на

постојању прекршаја и прекршајне одговорности учиниоца. Посто-

Број 2/2011

87

јање прекршаја и прекршајне одговорности утврђује се правносна-

жним решењем у прекршајном поступку. Одузимање девиза које су

предмет прекршаја представља обавезну заштитну меру која се уз

новчану казну изриче за учињени прекршај. Међутим, прекршај

може објективно постојати и када је прекршајни поступак изостао,

због процесних сметњи да се против учиниоца спроведе и оконча,

зато што је учинилац умро, или је душевно оболео или је недосту-

пан органима гоњења или је непознат. Једна од процесних сметњи

која може спречити да се прекршајни поступак оконча, до насту-

пања застарелости његовог вођења, што је законски разлог за обу-

ставу поступка, јесте недоступност учиниоца прекршајним органи-

ма. У таквој ситуацији, изузетно, парнични суд је овлашћен да као

претходно питање, у смислу члана 12. Закона о парничном посту-

пку, процени да ли одређена радња садржи обележја прекршаја, ако

од тога зависи пресуђење. Тада се о постојању елемената који чине

биће прекршаја расправља са становишта грађанскоправних после-

дица извршења какве противправне и кажњиве радње, без обзира

што је искључено расправљање о прекршајној одговорности њеног

учиниоца.

Примењено на конкретан случај, то значи да је за оцену посто-

јања законског основа за одузимање девиза од тужиоца и закони-

тости поступања органа тужене, те правилно пресуђење ове правне

ствари нужно утврдити исход спроведеног прекршајног поступка

против тужиоца, односно околности које су евентуално спречиле

његово правноснажно окончање, као и постојање бића прекршаја и

његове грађенаскоправне последице. Законитост основа одузимања

девиза тужиоцу и поступања органа тужене, а с тим у вези и посто-

јање њене одговорности за штету коју тужилац трпи, у смислу чла-

на 172. Закона о облигационим односима, у датој чињеничној ситу-

ацији зависи од постојања прекршаја и разлога због којих није мо-

гла наступити правноснажност донетог решења о тужиочевој прекр-

шајној одговорности. Уколико би се утврдило да се у радњама ту-

жиоца као оштећеног у овој парници садрже елементи прекршаја

због којег су од њега одузете девизе и против њега вођен прекр-

шајни поступак, у којем је донето првостепено решење о прекр-

шајној одговорности и изрицању новчане казне и заштитне мере

одузимања девиза, не би постојало незаконито поступање органа


88

тужене као услов њене одговорности. Постојање противправне ра-

дње тужиоца као оштећеног лица, која би у себи садржавала биће

прекршаја, и објективне немогућности да му се достави првостепе-

но решење о прекршајној одговорности и изреченој казни и зашти-

тној мери одузимања девиза, због његове недоступности као стра-

ног држављанина прекршајним органима тужене, искључивало би

одговорност тужене за штету коју тужилац због тога трпи.

Према томе, питање постојања прекршаја и исхода прекрша-

јног поступка, односно разлога због којих се он против тужиоца

није могао правноснажно окончати, значајно је за исход овог парни-

чног поступка са становишта примене правиних правила о објекти-

вној одговорности тужене за причињену штету.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-3211/04 од 29. септембра

2005. године)

Број 2/2011

89

11.

СТВАРНА ЛЕГИТИМАЦИЈА И ПРАВНИ

ИНТЕРЕС ЗА ТУЖБУ

Питање стварне легитимације је материјалноправне, а не

процесноправне природе, па ако суд нађе да спорно право не

припада ономе ко се у спору појављује као тужилац, пресудом

ће одбити тужбени захтев као неоснован, а не може одбацити

тужбу због недостатка правног интереса.


Према разлозима ожалбеног решења следи да је тужилац по-

днео тужбу против тужене Републике Србије - Министарства уну-

трашњих послова ради поништаја одлуке Стамбене комисије туже-

не о додели стана у закуп на одређено време од пет година, са могу-

ћношћу куповине, од 6. фебруара 2007. године, с тим што је међу

парничним странкама у току првостепеног поступка као неспорно

утврђено да је тужилац у пензији од 28. августа 2006. године, те је

првостепени суд, с обзиром да је тужилац у моменту подношења

тужбе, као и у време доношења коначне листе реда првенства, био

пензионисан, тужбу одбацио као недозвољену, због недостатка пра-

вног интереса за поништај спорних одлука Стамбене комисије.

Међутим, овакав закључак ожалбеног решења се не може при-

хватити јер је исто захваћено битном повредом одредаба парничног

поступка из члана 361. став 2. тачка 2) Закона о парничном посту-

пку – недостају разлози о одлучним чињеницама.

Наиме, покретање поступка у циљу заштите субјективног пра-

ва може бити оправдано само ако тужилац има правни интерес да

суд изрекне предложену пресуду, а постојање овог интереса има

значај процесне претпоставке, тако да тужба може бити допуштена

само ако је ова претпоставка испуњена. И у најширем смислу, пра-

внозаштитна потреба постоји кад год се субјективно право налази у

једном стању неподмирености, противно закону, тако да би оно, без

интервенције правосудних органа, остало неостварено.


90

Под правним интересом за тужбу треба разумети и посебни

интерес самог тужиоца, тако да се, према правном схватању Окру-

жног суда, не може прихватити став првостепеног суда да тужилац

нема правни интерес за подношење тужбе, због чињенице да је

пензионисан пре подношења тужбе, односно пре доношења коначне

ранг листе.

Међутим, од питања правног интереса, као процесноправног

појма, треба разликовати постојање активне легитимације, јер је

странка стварно легитимисана ако је учесник материјалноправног

односа из којег је настала парница, и то тако да је тужилац активно

легитимисан ако он у том односу има положај овлашћене стране, а

туженом припада пасивна легитимација ако се одговарајућа дужно-

ст веже за њега. Питање стварне легитимације је материјалноправне

природе, а не процесноправне, и тужбени захтев је неоснован, те ће

га суд одбити, ако нађе да спорно право не припада ономе ко се у

спору појављује као тужилац.

(из решења Окружног суда у Београду ГжI. број 6305/07 од

22. октобра 2008. године)

ПРИРЕДИО: Јован Продановић,


(прилози 7-11.)

Број 2/2011

91

СЕНТЕНЦЕ1

1. СТВАРНО ПРАВО

Утврђење права својине на возилу и

пасивна легитимација Републике Србије

Пасивна легитимација Републике Србије у парници за утвр-

ђење права својине на возилу постојала би када би се утврђење тог

права тражило по основу прибављања од невласника, у смислу

члана 31. Закона о основама својинскоправних односа, ако би од

утврђења тог права зависило остваривање неких других права тужи-

оца (нпр. право регистрације возила, повраћај возила или накнада

штете у вези са тим возилом).

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-5681/10 од 25. фе-

бруара 2011. године)

Утврђивање права својине по основу наслеђивања

Није дозвољено утврђивање права својине по основу наслеђи-

вања у парничном поступку, обзиром да је предметна правна ствар

предмет ванпарничног поступка, те се има решавати сходно пра-

вилима Закона о ванпарничном поступку.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-624/10 од 2. фебру-

ара 2011. године) 1 ПРИРЕДИЛИ: Славица Јанковић, заменик републичког јавног правобраниоца; Бојан

Буха, приправник у Републичком јавном правобранилаштву; Јован Продановић, самоста-

лни саветник у Републичком јавном правобранилаштву.


92

Тужба претпостављеног власника

Када је тужилац био у државини путничког возила за које по-

стоји фалсификована саобраћајна дозвола, а није доказао основ по

којем је исто стекао у државину, односно није доказао законитост

државине, нема право на судску заштиту по тужби претпостављеног

власника, у смислу члана 41. Закона о основама својинскоправних

односа.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1525/10 од 17. ма-

рта 2010. године)

Јаче право власника на државину

Када је возило из државине његовог власника изашло противно

његовој вољи, крађом, па орган унутрашњих послова пронађе вози-

ло и одузме га од држаоца, возило је основано враћено власнику,

који у сваком случају има јачи правни основ за државину од невла-

сника, због чега у конкретном случају нису испуњени услови за по-

враћај возила држаоцу према одредбама члана 41. Закона о осно-

вама својинскоправних односа.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-4172/10 од 5. маја

2010. године)

Откуп стана и право на згради

На основу уговора о откупу станова купци стичу право својине

на становима као посебним деловима зграде (етажна својина), а не

стичу и право сувласничких удела на згради у којој се станови нала-

зе.



Број 2/2011

93

Право етажног власника на грађевинском земљишту

Власници станова као етажни власници имају неподељено пра-

во коришћења на грађевинској парцели у државној својини, које

карактерише неопредељеност удела етажних власника, а које право

врше према намени земљишта, а не пропорционално величини сво-

јих посебних удела.



Стицања својине одржајем на стварима

израђеним по уговору о делу

Извођач радова не може по основу одржаја постати власник

ствари коју је израдио по наруџбини, без обзира на дужину држа-

вине, јер он није савесни држалац.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-6368/08 од 29. деце-



94

2. ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

- ОПШТЕ ОДРЕДБЕ И УГОВОРИ

Пословна способност

Пуноважна је изјава воље дата од лица чија је способност схва-

тања значаја својих радњи, одлучивања и управљања својим посту-

пцима била битно смањена, ако му у време давања изјаве воље није

била одузета пословна способност одлуком надлежног органа, нити

је у то време вођен поступак за лишење његове пословне способно-

сти, а у исто време је против њега вођен и окончан кривични посту-

пак, који се може водити само према урачунљивом лицу.

(из пресуде Окружног суда у Београду ГжI. број 2294/08 од

8. октобра 2009. године)

Апсолутна ништавост уговора

због неспоразума о предмету обавезе

Неспоразум о предмету обавезе закључени уговор чини непо-

стојећим.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-2517/09 од 31. марта

2009. године)

Број 2/2011

95

Форма изјаве о раскиду уговора због неизвршења

Изјава о раскиду уговора садржана у предлогу за закључење

судског поравнања има дејство и ако предлог не буде прихваћен од

супротне стране, ако је јасно и недвосмислено исказано да уговор

више не производи правно дејство.

(из пресуде Привредног апелационог суда Пж-6793/10 од 4. ма-


Неправи уговор у корист трећег

Када из свих околности уговорног односа произилази да је пра-

ва воља уговарача била да се не конституише тзв. „прави“ уговор у

корист трећег (тужиоца), тужилац нема право да судским путем

остварује право на испуњење уговорне обавезе из тог уговора.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-256/11, Гзз-5/11 од 6.

априла 2011. године)

- НАКНАДА ШТЕТЕ

Поступање државног органа у оквиру датих овлашћења

Поступање државног органа у оквиру законских овлашћења,

којим је проузрокована штета трећем лицу, не доводи до одго-

ворности државе за ту штету, у смислу члана 172. став 1. Закона о

облигационим односима, осим ако је штета настала као последица

поступања државног органа које се може сматрати прекорачењем,

злоупотребом или погрешном применом датих овлашћења.

(из решења Апелационог суда у Београду Гж. број 11333/10 од

19. јануара 2011. године)


96

Одговорност због погрешног тумачења законске норме

Одговорност државе за штету насталу услед поступања држа-

вних органа постоји само ако је штета настала као последица пре-

корачења, злоупотребе или погрешне примене датих овлашћења од

стране државног органа, па треће лице нема право на накнаду шете

услед неправилног поступања државног органа уколико је посту-

пање државног органа у оквиру законских овлашћења, обзиром да

орган који поступа у оквиру законских овлашћења није одговоран

за погрешно тумачење законске норме, те примена неадекватне за-

конске норме сама по себи не представља повреду дужности у вр-

шењу функција државног органа.

(из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. број 4106/10

од 6. октобра 2010. године)

Допринос тужиоца настанку штете

Када се болест која је настала код тужиоца због повреде на

раду продубила због чињенице што је неадекватно третирана од

стране самог тужиоца, који се није адекватно лечио тражећи помоћ

неуропсихијатра, већ је на своју руку узимао седативе, због чега је

дошло до погоршања болести, искључена је одговорност туженог

послодавца, због искључивог доприноса тужиоца настанку штете.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-1163/09 од 20. маја 2009.

године)

Одговорност државе за штету причињену насиљем

Држава, сходно одредбама члана 180. Закона о облигационим

односима, не одговара за штету причињену кажњивом радњом на-

сиља упереном против појединца, уколико таква радња није исто-

времено уперена против државног уређења, односно извршена из

политичких побуда.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-795/10 од 10. марта

2011. године)

Број 2/2011

97

Потраживање накнаде штете проузроковане

насиљем на спортским приредбама

Уколико је до насиља и штете проузроковане истим дошло

изван спортског центра у којем се одржава спортска приредба, схо-

дно Закону о спречавању насиља и недоличног понашања на спо-

ртским приредбама, те одредбама члана 180. Закона о облигацио-

ним односима, Република Србија, чији су органи били дужни да

спрече такву штету, одговара за штету по основу кривице, а може

се ослободити одговорности уколико докаже да би до штете дошло

и поред предузимања свих потребних мера да се спречи настанак

исте.

(из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. број 176/11 од

10. фебруара 2011. године)

Утврђивање висине измакле користи привредног субјекта

Висина материјалне штете у виду измакле користи тужиоца

привредног субјекта утврђује се на основу података које је тужилац

приказивао надлежним органима о оствареним приходима у одређе-

ном периоду до настанка штете.

(из решење Врховног суда Србије Рев-333/09 од 23. септембра

2009. године)

Временска амортизација

Између настале штете на возилу тужиоца у виду временске

амортизације и вршења функције државних органа због којих је ту-

жилац био онемогућен да користи своје возило не постоји узрочна

веза, а тиме ни одговорност државе за такву штету, јер би до ума-

њења вредности возила због временске амортизације дошло и да је

тужилац у истом периоду користио возило.

(из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-5358/10 од



98

Висина накнаде нематеријалне штете

због неосноване осуде

Правична новчана накнада нематеријалне штете за претрпљене

душевне болове због повреде угледа и части, слободе и права ли-

чности, због неоправдане осуде, сходно члану 200. ст. 1. и 2. Закона

о облигационим односима, одређује се с обзиром на све околности

конкретног случаја, а пре свега: квалификацију кривичног дела,

дужину трајања кривичног поступка, објављивање имена у штампи,

губитак угледа у средини у којој живи, углед који је раније уживао,

ранија (не)осуђиваност и утицај на здравствено стање.

(из пресуде Окружног суда у Београду Гж. број 10749/07 од


Ретроактивно повећање досуђене ренте

Повећање досуђене ренте ретроактивно није могуће, јер се ви-

сина досуђене ренте може изменити на захтев оштећеног само за

убудуће.



- СТИЦАЊЕ БЕЗ ОСНОВА

Затезна камата код неоснованог обогаћења

Лице које новчана средства другог лица држи без правног

основа, дужан је да их врати, уз исплату затезне камате почев од

тренутка његове несавесности у држању истих.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-5448/08 од 8. септе-


Број 2/2011

99

Исплата аванса у већем износу

од уговореног и стицање без основа

Ко изврши исплату аванса у већем износу од уговореног,

дакле, знајући да није дужан платити, нема право да захтева

враћање, по правилима о стицању без основа.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-12104/05 од 29. дец-

ембра 2005. године)

- ОСТАЛИ ИЗВОРИ ОБЛИГАЦИЈА

Уручење решења о задржавању осумњиченог

Бранилац по службеној дужности осумњиченог у преткриви-

чном поступку пред органом унутрашњих послова не припада пра-

во на награду за радњу присуства уручењу осумњиченог решења о

његовом задржавању јер адвокатском тарифом није посебно пре-

двиђена награда за ту радњу која се, иначе, временски и просторно

поклапа са одбраном осумњиченог, за коју је браниоцу признато

право на награду на име предузети радњи, у складу са адвокатском

тарифом.




100

- ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА

Испуњење обавезе из споразума о отклањању

недостатака на изграђеном стану

Ако наручилац и извођач радова закључе споразум и одреде

рок за отклањање недостатака на изграђеном стану, право захтевати

испуњење обавезе почиње тећи истеком уговореног рока из спора-

зума и застарева у општем року застарелости.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-II-1779/05 од 19. октобра

2005. године)

Штета изазвана посттрауматским стресним поремећајем

Нематеријална штета у виду душевних болова због умањења

животне активности до које је дошло због посттрауматског стресног

поремећаја може бити правно релевантна само ако се ова болест по-

тврди лекарским налазом у оквиру законских рокова застарелости

прописаних Законом о облигационим односима, а моменат сазнања

за штету од утицаја је само ако до њега дође у оквиру објективног

рока од пет година, али не и касније.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1894/10 од 4. нове-


Објективни рок застарелости потраживања накнаде штете

За оцену објективног рока застарелости потраживања накнаде

штете из члана 376. став 2. Закона о облигационим односима није

од значаја када је дијагноза болести постављена и саопштена

оштећеном, нити да ли се и када тужилац обраћао лекарима, већ

када је болест објективно и дефинитивно настала.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-5439/10 од 16.

децембра 2010. године)

Број 2/2011

101

Привилеговани рок застарелости

потраживања накнаде штете

Привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете

из члана 377. Закона о облигационим односима односи се само на

учиниоца кривичног дела, а не и на лице које грађанско правно

одговара уместо учиниоца.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-1549/10 од 22.

децембра 2010. године)


102

3. ПРИВРЕДНО ПРАВО

Одговорност оснивача за обавезе предузећа

Оснивач одговара за обавезе предузећа својом личном имови-

ном само у законом одређеним случајевима.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-132/10 од 10. фебру-

ара 2010. године)

Привредно друштво чији је оснивач

јавно предузеће као државни поверилац

Друштво са ограниченом одговорношћу чији је оснивач јавно

предузеће није државни поверилац, у смислу одредбе члана 20. став

1. Закона о приватизацији.

(из решења Привредног апелационог суда Иж-449/10 од 18. ма-


Излучење ствари која се

не налази у стечајној маси

Не може се признати излучно право на ствари која није

затечена у стечајној маси стечајног дужника.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-788/08 од 12. марта

2009. године)

Број 2/2011

103

Рок за подношење пријаве потраживања

излучних поверилаца

Пријава излучног повериоца није везана за рок, јер иста

представља захтев стварноправног карактера.

(из решења Вишег трговинског суда Пвж-115/09 од 31. марта

2009. године)

Сагласност наручиоца за извођење накнадних

и допунских радова и право извођача на накнаду

За извођење накнадних и допунских радова, који нису обухва-

ћени уговором о грађењу, потребна је посебна сагласност нару-

чиоца, па уколико такве сагласности није било, извођач радова нема

право на награду за те радове.

(из решења Вишег трговинског суда Пж-211/08 од 29. марта

2008. године)

Накнада трошкова стечајног поступка

у случају аутоматског стечаја

Када у случају аутоматског стечаја, закљученог из разлога што

није уплаћен предујам трошкова стечајног поступка, првостепени

суд одреди меру обезбеђења постављањем привременог стечајног

управника, Република Србија, као лице које није било странка у

поступку, не може бити обавезана на сношење трошкова стечајног

поступка који су настали на основу одлуке првостепеног суда о

постављању привременог стечајног управника.

(из решења Привредног апелавионог суда Пвж-17/11 од 27. ја-

нуара 2011. године)


104

4. РАДНО ПРАВО

Захтев за исплату разлике увећане зараде

Тужилац би имао право да пред судом захтева исплату разлике

увећане зараде само ако је право на увећану зараду утврђено поје-

диначним правним актом тужене, као послодавца, а није му испла-

ћена, односно имао би право да захтева исплату разлике увећане за-

раде као накнаду штете због непризнавања законом признатих пра-

ва из радног односа, кад су за признавање права испуњени услови

по самом закону или општем акту који се непосредно примењују,

ако се о тим правима одлучује по службеној дужности, или на за-

хтев запосленог који је поднео потпуни захтев о коме није одлу-

чено.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев2. број 1367/10 од


Отпремнина полицијског службеника

Тужилац коме је исплаћена отпремнина због одласка у старо-

сну пензију обрачуната у складу са Законом о полицији, који се у

конкретном случају примењује као lex specialis у односу на опште

прописе о раду, нема право на исплату разлике између исплаћене

отпремнине и отпремнине чија би висина била обрачуната у складу

са Законом о раду.

(из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. број 1566/10 од


Број 2/2011

105

Оцена законитости управног акта

послодавца у парничном поступку

Суд у парничном поступку не може утврђивати да ли је одлука

надлежног органа о висини плате професионалног војника, као

управни акт, законита, односно да ли је том одлуком висина плате

правилно одређена.

(из пресуде Врховног суда Србије Рев-II-1618/05 од 23. марта

2006. године)


106

5. СТАМБЕНО ПРАВО

Активна легитимација за подношење

захтева за исељење из стана

Захтев за исељење из стана пред надлежним органом општине

за стамбене послове поред власника стана може поднети и друго

лице које за то има правни интерес.

(из пресуде Управног суда у Београду 3 УвпI-297/10 (2009) од


Отказ уговора о закупу стана због некоришћења

За давање отказа уговора о закупу стана на основу члана 35.

став 1. тачка 6. Закона о становању није од значаја да ли постоје

оправдани разлози за некоришћење стана.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-2769/10 од 3. јуна

2010. године)

Број 2/2011

107

6. ПАРНИЧНИ И ИЗВРШНИ ПОСТУПАК

Динарска противвредност девизног износа

Захтев за исплату девизног износа садржи и захтев за исплату

његове динарске противвредности у време исплате, уколико суд

нађе да нема основа за обавезивање у девизама.

(из пресуде Вишег трговинског суда Пж-6448/09 од 8. деце-


Вредност предмета спора код

субјективне кумулације тужбених захтева

При одмеравању висине награде за рад адвоката као вредност

предмета спора меродавна за обрачун може се узети збир вредности

више појединачних захтева само у случају када један тужилац

постави више тужбених захтева (објективна кумулација), али не и у

случају када се појављује више тужилаца са појединачним тужбе-

ним захтевима (субјективан кумулација), када се вредност предмета

спора одређује у односу на највиши појединачни захтев.




108

Трошкови поступка након признања тужбеног захтева

После признања тужбеног захтева суд је дужан да без даљег

расправљања донесе пресуду на основу признања и откаже рочиште

за главну расправу, а све парничне радње које су предузете од стра-

не тужиоца после признања тужбеног захтева од стране туженог и

трошкови који су настали предузимање тих радњи нису били потре-

бни за вођење парнице, па тужени не може бити обавезан да накна-

ди те трошкове.

(из решења Вишег суда у Београду Гж-4861/10 од 01. јула

2010. године)

Дозвољеност ревизије

За оцену дозвољености ревизије није меродавно повећано

означење вредности предмета спора у поднеску датом у току посту-

пка ако исто није било праћено објективним преиначењем тужбе.

(из решења Врховног касационог суда Рев-3511/10 од 1. деце-


Недозвољено располагање захтевима

Институт недозвољеног располагања захтевима односи се на

поступке странака од момента поднете тужбе до окончања парнице,

а не и на поступке који су противни принудним прописима, јавном

поретку и правилима морала, који су учињени пре покретања спора,

јер се о свему што се десило пре подношења тужбе расправља кроз

правилност примене материјалног права.

(из пресуде Врховног касационог суда Рев-256/11, Гзз-5/11 од


Број 2/2011

109

Судска пракса и понављање поступка

Судска пракса и одлуке суда на које се тужилац позива у пре-

длогу за понављање поступка, а који се по мишљењу тужиоца ра-

зликују од правног става другостепеног суда израженог у пресуди

којом је окончан поступак, не представља нови доказ нити нову

чињеницу због којих би могло бити дозвољено понављање посту-

пка.

(из решења Врховног касационог суда Рев-3522/10 од 19. јануа-

ра 2011. године)

Затезна камата на парничне трошкове

у извршном поступку

Када су у првостепеној пресуди одређени трошкови поступка,

а другостепеном одлуком је преиначена првостепена пресуда, тако

што је досуђен нижи износ на име трошкова поступка, извршни

поверилац, у смислу члана 35. став 2. Закона и извршном поступку

има право на затезну камату на досуђени износ трошкова поступка

почев од дана доношења првостепене пресуде.

(из решења Окружног суда у Београду Гж-235251/09 од 11. но-

вембра 2009. године)


110

7. УПРАВНИ ПОСТУПАК

Управни спор због ћутања управе код захтева Влади за

извршење решења о давању информација од јавног значаја

Недозвољена је тужба у управном спору против Владе Репу-

блике Србије због недоношења одлуке за принудно извршење реше-

ња повереника, које се односи на давање информација од јавног

значаја, с обзиром да обезбеђивање извршења решења Повереника,

у смислу члана 28. став 1. Закона о слободном приступу информа-

цијама од јавног значаја, не представља решавање у управној ства-

ри, те стога нису испуњени услови за подношење тужбе у управном

спору.

(из решења Управног суда у Београду 17 У-17117/10 од 10. ма-


Неблаговременост тужбе у управном спору

Неблаговремена је тужба у управном спору против решења

Владе којим се утврђује јавни интерес за експропријацију, поднета

по протеку рока од 30 дана, од дана објављивања решења у „Слу-

жбеном гласнику“.

(из решења Управног суда у Београду 8 У-874/11 од 11. фебру-


Број 2/2011

111

Непознавање прописа као разлог

за враћање у пређашње стање

Непознавање одредбе члана 20. став 12. Закона о експропри-

јацији, према којој рок за подношење тужбе против решења Владе

којим је утврђен јавни интерес за експропријацију почиње да тече

од објављивања решења у „Службеном гласнику“, не представља

оправдани разлог за враћање у пређашње стање ради подношења

тужбе у управном спору по протеку рока од 30 дана од дана обја-

вљивања решења у „Службеном гласнику“.

(из решења Управног суда у Београду 8 У-874/11 од 11. фебру-


CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

34(497.11)

БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;

главни и одговорни уредник Иван Поповић. -

195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2010, бр. 1- . -

Београд : Републичко јавно правобранилаштво,

195?-1990; 2010- (Београд : Управа за заједничке

послове републичких органа). - 21 cm

ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно

правобранилаштво)

COBISS.SR-ID 101988364

bilten republičkog javnog pravobranilaštva 2/2011

Documents