bilten državnog pravobranilaštva br. 2/2014

ISSN 2406-1662

Република Србија

Државно правобранилаштво

БИЛТЕН

2/2014

Београд, 2014

БИЛТЕН ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Година 60. - број 2/2014

ИЗДАВАЧ

Државно правобранилаштво

Београд, Немањина 26

www.rjp.gov.rs

За издавача

Сњежана Продановић

државни правобранилац

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

Иван Поповић

заменик републичког јавног правобраниоца

РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР

председник одбора

Иван Поповић


чланови одбора:

Драгана Зорић, Ксенија Максић, Александра Лазаревић,

Савка Манговић, Весна Марковић и Магдолна Рузман,

заменици републичког јавног правобраниоца

секретар одбора Јован Продановић

виши саветник

тел. 011/363-1454

е. пошта: [email protected]

ШТАМПА:

Управа за заједничке послове републичких органа

Београд, Немањина 26

Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова

текста из овог Билтена представља повреду ауторског права и кривично дело

(сходно одредбама члана 187. Закона о ауторском и сродним правима и члана 199.

Кривичног законика).

Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и

уз сагласност издавача.

Билтен Државног правобранилаштва

3

САДРЖАЈ

Реч редакције ................................................................................................ 7

ЗАКОН О ПРАВОБРАНИЛАШТВУ


Нови Закон о правобранилаштву ..................................................... 11

Закон о правобранилаштву ............................................................... 19

ЗАКОН О ДРЖАВНОМ ПРАВОБРАНИОШТВУ

ОД 15. ЈУЛА 1934. ГОДИНЕ

Савка Манговић

Поводом осамдесет година од доношења

Закона о Државном правобраниоштву ............................................ 47

Закон о Државном правобраниоштву ............................................. 53

ПРАВНА МИШЉЕЊА

Правно мишљење Р-874/13, у вези решавања питања исплате

дуга према веледрогеријама у складу са Законом о преузимању

обавеза здравствених установа према веледрогеријама

по основу набавке лекова и медицинског материјала

и претварања тих обавеза у јавни дуг Републике Србије ............. 65

Правно мишљење М-564/14, о томе да ли се приликом

прибављања непокретности у јавну својину Републике Србије,

у смислу члана 27. Закона о хипотеци, на основу накнадног

уговора о преносу права својине на предмету хипотеке

закљученом између хипотекарног повериоца и власника

непокретности, примењују и одредбе Закона о јавној својини

о прибављању непокретности у јавну својину ............................... 69

Правно мишљење М-640/14, о поступању хипотекарног

повериоца првог реда, у предмету вансудског поступка продаје

непокретности ради намирења новчаног потраживања тог

хипотекарног повериоца, у погледу потраживања

хипотекарног повериоца нижег реда............................................... 71

Број 2/2014

4

ОГЛЕДИ, РАСПРАВЕ, ПРИКАЗИ

Доц. др Боштјан Тратар

Нека компаративна уређења органа који врше

правобранилачке функције ............................................................... 77

Магдолна Рузман

Покушаји неовлашћеног присвајања пољопривредног

земљишта у државној својини ......................................................... 91

Зоран Коврлија

Да ли постоји право припадника националне мањине на

вођење извршног поступка на његовом матерњем језику? .......... 96

Вера Крџић

Заштита права на суђење у разумном року .................................. 109

СУДСКА ПРАКСА

ГРАЂАНСКО ПРАВО

Императивни прописи код изјаве о одрицању

од законске затезне камате ............................................................. 129

Рок за испуњење обавезе ................................................................ 130

Погрешно тумачење законских норми .......................................... 132

Одговорност за штету насталу услед терористичких аката

на територији Косова и Метохије .................................................. 133

Ранији живот лица неосновано лишеног слободе ....................... 135

Сукцесија у приватизацији и активна легитимација ................... 137

Пасивна легитимација Републике Србије за исплату

потраживања по основу старе девизне штетње лицима

која нису држављани или немају пребивалиште

на територији Републике Србије ................................................... 138

Накнада трошкова ванредног контролног

техничког прегледа моторног возила ............................................ 141

Застарелост потраживања Министарства унутрашњих послова

за услуге које пружа на основу закона и подзаконских аката .... 142


5

ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО

Дејство кривичне пресуде у парничном поступку ...................... 145

Терет доказивања аутентичности приватне исправе ................... 146

Вредност предмета спора у случају

субјективне кумулације захтева .................................................... 148

Захтев за накнаду трошкова парничног поступка ....................... 149

Право адвоката на трошкове поступка ......................................... 150

Означавање државног органа као извршног дужника

у предлогу за извршење .................................................................. 151

РЕСТИТУЦИЈА

Право на враћање одузете имовине и обештећење ..................... 154


7

РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ

Задовољство нам је да обавестимо стручну јавност да Државно

правобранилаштво, као следбеник Републичког јавног правобранила-

штва, са поносом наставља традицију издавања Билтена, као свог

стручног часописа.

Иако је новим Законом о правобранилаштву извршена реорга-

низација правобранилачке службе у Републици Србији, која је обухва-

тила и промену самог назива правобранилаштва, између старог Репу-

бличког јавног правобранилаштва и новог Државног правобранилаштва

постоји неспоран континуитет који нам даје за право да издавање Би-

лтена наставимо као издавање једног истог часописа. Отуда и нумера-

цију новог броја часописа настављамо тамо где смо стали са после-

дњим бројем Билтена Републичког јавног правобранилаштва.

Доношење новог Закона о правобранилаштву свакако предста-

вљају најзначајнији догађај за Правобранилаштво у овој години, те ће

значајан део Билтена бити управо томе посвећен.

Међутим, организационе промене кроз које Државно правобрани-

лаштво пролази у последњих неколико месеци учиниле су да два значајна

јубилеја – осамдесет година од доношења Закона о Државном право-

браниоштву и шездесет година издавања Билтена, остану недовољно

запажена. У то име, део Билтена биће посвећен првом јубилеју, односно

закону којим је пре осам деценија у нашој земљи први пут на целовит

начин уређено Државно правобранилаштво као посебан државни орган

за заштиту имовинских права и интереса државе.

Други јубилеј, шест деценија наше издавачке делатности, најбоље

ће бити обележен самим настављањем издавања Билтена, уз наду

Редакције да ће наш рад на овом издавачком подухвату задовољити

потребе корисника и у будућности.

У Београду, децембар 2014. год.

Редакција


9

ЗАКОН О

ПРАВОБРАНИЛАШТВУ


11

НОВИ ЗАКОН О ПРАВОБРАНИЛАШТВУ

Нови нормативни оквир за обављање правобранилачке

функције у Републици Србији, Закон о правобранилаштву („Слу-

жбени гласник РС“, број 55/2014), који је ступио на снагу 31. маја

2014. године, донет је да би обезбедио у пуном обиму заштиту

имовинских интереса Републике Србије, који су годинама били

занемаривани.

Уз читав низ реформи које су започете и које су у току,

уочена је јасна решеност државе да се имовина Републике Србије

коначно на адекватан начин заштити, с обзиром да су уочене

драстичне последице небриге за државну имовину у претеклих

двадесетак година, и то не само на пољу правне регулативе, а

последице те небриге се и данас осећају.

У том смислу, ни претходни закон којим је била уређена

правобранилачка функција, Закон о јавном правобранилаштву

(„Службени гласник РС“, број 43/91), који је био непотпун,

неодређен и у неким сегментима непримењив, свакако није допри-

носио одговарајућој заштити имовинских права и интереса државе.

Након доношења тог закона, који се примењивао од 1. јануара 1992.

године, дошло је до низа значајних промена у уставном уређењу и

организацији државне власти, финансирању јавних потреба, те

нарочито у правном уређењу својинскоправних и других имо-

винскоправних односа. Укратко, нови друштвено-економски односи

и привредни миље драстично се разликују у односу на период од

пре готово четврт века, а у тим условима су се показале све

слабости Закона о јавном правобранилаштву, због чега се као нео-

пходна наметнула потреба за доношење новог закона о право-

бранилачкој функцији у Републици Србији.

Број 2/2014

12

Поменимо само да Закон о јавном правобранилаштву

уопште није одредио појам правобранилаштва и правобраниоца,

нити је утврдио основна начела на којима би требало да се заснива

рад правобранилаштва као органа који обавља послове правне

заштите имовинских права и интереса Републике Србије, аутономне

покрајине, односно јединице локалне самоуправе - начело самоста-

лности и начело заштите поверљивих података. С тим у вези, није

било јасно ни на који начин треба извршити организацију и уређење

правобранилаштва, јер је тај закон садржао свега 16 чланова о

уређењу, делокругу, организацији и раду Републичког јавног

правобранилаштва, који нису давали уопште, или нису давали

потпуне и јасне одговоре на сва значајна питања. Надлежност

Републичког јавног правобранилаштва њиме није била јасно утвр-

ђена, а остављао је отворено питање у којим све случајевима се то

правобранилаштво појављује као законски заступник, односно које

све државне органе и организације заступа и у којим све правним

поступцима. Такође, тим законом уопште није било уређено на који

начин Републичко јавно правобранилаштво остварује своје надле-

жности. Закон о јавном правобранилаштву оставио је недефинисано

у каквом су односу правобранилаштво и правна лица, органи и

организације које правобранилаштво заступа, односно да ли је

правобранилаштво овлашћено да по сопственој иницијативи преду-

зима све радње заступања које сматра целисходним или је оно

везано налозима и упутствима заступаних органа. У пракси се

јавило и значајно спорно питање о томе да ли правобранилаштво

има право да ускрати заинтересованим лицима пружање инфо-

рмација о садржини предмета у којима врши заступање, а у

контексту примене Закона о слободном приступу информацијама од

јавног значаја, односно да ли се правобранилаштво може посма-

трати као орган јавне власти у односу на грађане и у случају када

предузима радње заступања у парничном или каквом другом пост-

упку, или у конкретном случају правобранилаштву треба признати

право на заштиту информација са којима располаже као заступник

странке у складу са принципом поверљивости односа заступника и

заступаног.

Настојећи да исправи слабости и недостатке претходног

закона, Закон о правобранилаштву је знатно потпунији и јаснији,


13

односно у сваком погледу квалитетнији у поређењу са својим пре-

тходником. Стога смо уверени да ће нови закон обезбедити много

бољу заштиту и заступање имовинских интереса Републике Србије

у поступцима пред судовима, арбитражама и другим надлежним

органима у земљи и иностранству, у пуном обиму и на начин како је

то прописано позитивним правом.

Закон о правобранилаштву најпре утврђује сам појам право-

бранилаштва, као органа који обавља послове правне заштите

имовинских права и интереса Републике Србије, аутономне покра-

јине, односно јединице локалне самоуправе, а потом оснива Држа-

вно правобранилаштво, које обавља послове правобранилаштва за

заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, те одређу-

је да послове правобранилаштва за заштиту имовинских права и

интереса аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе оба-

вљају правобранилаштва аутономних покрајина и правобранила-

штва јединица локалне самоуправе, чије се уређење и организација,

као и друга питања од значаја за рад, утврђују одлуком аутономне

покрајине, односно одлуком јединице локалне самоуправе, у складу

са основама за уређење и организацију правобранилаштва пропи-

саним тим законом.

Новоосновано Државно правобранилаштво, које је настави-

ло са радом уместо досадашњег Републичког јавног правобранила-

штва, заступа шири и јасније дефинисан круг јавноправних субје-

ката. Тако, поред саме државе, Државно правобранилаштво пред

судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним орга-

нима заступа државне органе и посебне организације који немају

својство правног лица, државне органе и посебне организације који

имају својство правног лица, а чије се финансирање обезбеђује из

буџета Републике Србије и јавне установе чији је оснивач Републи-

ка Србија, а чије се финансирање обезбеђује из буџета Републике

Србије, у правним поступцима у којима ови субјекти учествују као

странке или умешачи о чијим имовинским правима и обавезама се

одлучује у том поступку.

На основу посебног пуномоћја Државно правобранилаштво

може заступати и друга правна лица чији је оснивач Република

Србија.

Број 2/2014

14

Државно правобранилаштво заступа Републику Србију и

пред страним и међународним судовима и арбитражама и пред

другим надлежним органима у иностранству, а закон посебно

наглашава дужност државног правобраниоца да обезбеди активно

праћење тока заступања пред страним судом, када је оно поверено

пуномоћнику у складу са прописима стране државе. Правобранила-

штво, сходно новинама, преузима од Министарства правде послове

заступања државе пред Европским судом за људска права у

Стразбуру, чиме се до сада раздвојени послови правобранилачке

функције најзад обједињују у једном државном органу.

Новим законом су уређене и надлежности Државног право-

бранилаштва у вези са давањем обавештења и подношењем изве-

штаја Влади и другим надлежним државним органима, за покретање

поступка за оцену уставности закона, односно уставности и закони-

тости других општих правних аката, као и за давање обавештења о

потреби измене прописа у случају да је у поступку пред Европским

судом за људска права утврђено да домаћи пропис није у складу са

Европском конвенцијом.

Такође, Државно правобранилаштво је надлежно да даје

правна мишљења на нацрте уговора и других правних послова које

закључују субјекти које заступа, ако ти правни послови за предмет

имају имовинска права и обавезе Републике Србије, односно тих

субјеката, као и да субјектима које заступа даје правна мишљења о

другим имовинскоправним питањима.

Закон о правобранилаштву промовише активно учешће

заступаних субјеката у остваривању заштите имовинских права и

интереса у поступцима, кроз иницирање предузимања потребних

радњи, праћење поступања и обавезно достављање података, али

истовремено предвиђа и поступање Државног правобранилаштва по

службеној дужности, односно налаже активно учешће Правобра-

нилаштва у свакој фази поступка, укључујући и обавезно разма-

трање и предлагање алтернатива за дефинитивно решавање спорова

мирним путем. На овај начин нови закон уводи начело самоста-

лности правобранилачке функције, и то у мери у којој та самоста-

лност не подразумева прекорачње граница правобранилачке дужно-

сти, нити узурпирање надлежности других органа. Самосталонст


15

правобранилштва се огледа у његовој функциналној самосталности

- да ex officio предузима одговарајуће правне радње са циљем

заштите имовинских права и интереса Републике Србије, односно

јединица локалне самоураве и аутономне покрајине.

Значајну новину представља и одредба закона о праву

државе да захтева накнаду материјалне штете у случају када

заступани субјекат не достави Државном правобранилаштву на

време потребну документацију и све оно што је потребно за вођење

поступка.

На челу Државног правобранилаштва сада се налази

државни правобранилац са тимом заменика, а нови закон детаљније

уређује положај носилаца правобранилачке функције и органи-

зацију Државног правобранилаштва.

Државни правобранилац руководи радом и представља

Државно правобранилаштво и за свој рад и рад Државног

правобранилаштва одговора Влади и министру надлежном за

правосуђе. Он може предузети сваку радњу из надлежности

Државног правобранилаштва, а искључиво је надлежан за покре-

тање поступка оцене уставности и законитости, за подношење

извештаја и обавештења Влади и министру надлежном за право-

суђе, као и за обављање других послова утврђених законом као

надлежност државног правобраниоца. Државни правобранилац је

овлашћен да заменицима државног правобраниоца и другим лицима

запосленим у Правобранилаштву издаје општа обавезна упутства и

упутства за поступање у појединим предметима, као и да предузме

све радње у предметима којима је задужен заменик државног

правобраниоца или да писменим путем овласти заменика државног

правобраниоца да поступа у поједином предмету којим је задужен

други заменик државног правобраниоца, када је тај заменик

државног правобраниоца спречен из правних или стварних разлога

да поступа у том предмету.

Заменик државног правобраниоца одговора за свој рад

државном правобраниоцу, и може предузети сваку радњу из

надлежности Државног правобранилаштва која није у искључивој

надлежности државног правобраниоца.

Број 2/2014

16

У Државном правобранилаштву раде правобранилачки по-

моћници, правобранилачки приправници и други државни службе-

ници и намештеници запослени на административним, рачуново-

дственим, информационим и другим пратећим пословима значајним

за рад Државног правобранилаштва, чији се број одређује актом о

унутрашњем уређењу и систематизацији радних места који доноси

државни правобранилац. Правобранилачки помоћник и правобрани-

лачки приправник могу предузети радње заступања у поступку пред

судом, органом управе или другим надлежним органом, у грани-

цама писменог овлашћења које им даје заменик државног правобра-

ниоца.

Државно правобранилаштво послове из своје надлежности

пред судовима, органима управе и другим надлежним органима ван

седишта Државног правобранилаштва обавља у 11 одељења Држа-

вног правобранилаштва, чији су број, месна надлежност и седишта

одређени Правилником о образовању одељења Државног правобра-

нилаштва („Службени гласник РС“, број 73/2014), који је донео ми-

нистар надлежан за правосуђе.

Нови закон предвиђа и доношење Правилника о управи у

Државном правобранилаштву, којим се уређују: однос Државног

правобранилаштва према грађанима и јавности, начин вођења еви-

денција, начин расподеле предмета, руковање предметима, поступа-

ње са архивским материјалом и друга питања од значаја за рад

Државног правобранилаштва. Тај правилник доноси државни право-

бранилац уз сагласност министра надлежног за правосуђе, и обја-

вљује се у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Законом је одређено да надзор над радом Државног пра-

вобранилаштва врши министарство надлежно за правосуђе, по слу-

жбеној дужности, на предлог субјеката које заступа Државно право-

бранилаштво или по иницијативи странака и учесника у поступку.

У вршењу надзора, овлашћено службено лице министарства може

да изврши увид у предмете, евиденције и списе Државног правобра-

нилаштва, као и да захтева потребне податке, те може наложити

мере за отклањање недостатака у раду Државног правобранилаштва,

одредити рок за поступање по мерама, као и поднети предлог за

покретање дисциплинског или другог поступка.


17

Поред поменутих новина које се тичу саме суштине оба-

вљања правобранилачке функције, најуочљивија је промена назива

правобранилачке институције, која више не носи назив Јавно право-

бранилаштво већ Државно правобранилаштво. Променом назива,

пре свега, јасније се описује природа правобранилачке функције.

Наиме, назив правобранилаштва је раније био неадекватно одређен,

додавањем речи „јавно“ у називу, имајући у виду да заштита јавног

интереса није примарна функција правобранилаштва, које примарно

штити интерес правних лица која заступа (државе, аутономне по-

крајине града или општине). Такође, новим називом се успоставља

и јасан континуитет према институцији Државног правобранила-

штва која је у Србији постојало још од 1845. године, а касније и у

Југославији све до 1945. године.

Из прегледа новина које доноси Закон о правобранилаштву

можемо закључити да тај закон представља велики корак напред

када је у питању уређење правобранилачке функције у нашој земљи.

Доношењем тог новог закона несумњиво су створени услови за де-

лотворнију заштиту имовинских права и интереса Републике Срби-

је, а службеници Државног правобранилаштва су сада у прилици да

применом новог закона у већој мери утичу на бољу заштиту држа-

вне имовине. Но, још потпунија заштита имовинских интереса др-

жаве захтева да сви државни органи и други јавни субјекти препо-

знају значај правобранилачке функције и право значење нових одре-

даба Закона о правобранилаштву, те да сви заједно учествујемо у

унапређивању нормативних оквира и праксе у циљу обезбеђивања

правне сигурности свих грађана, као и интегритета државне имови-

не и имовинских интереса државе.


државни правобранилац


19

З А К О Н

О ПРАВОБРАНИЛАШТВУ *

Глава I

ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ

Предмет закона

Члан 1.

Овим законом се уређује делокруг и положај правобранилаштва,

оснивање, надлежност, уређење и организација Државног правобрани-

лаштва, положај државног правобраниоца, заменика државног правобра-

ниоца и запослених у Државном правобранилаштву, начин оснивања,

надлежност и основе уређења и организације правобранилаштва ауто-

номне покрајине и правобранилаштва јединице локалне самоуправе, као

и друга питања од значаја за рад Државног правобранилаштва, правобра-

нилаштава аутономне покрајине и правобранилаштва јединице локалне

самоуправе.

Правобранилаштво

Члан 2.

Правобранилаштво је орган који обавља послове правне заштите

имовинских права и интереса Републике Србије, аутономне покрајине,

односно јединице локалне самоуправе.

* Овај закон је објављен у „Службеном гласнику РС“, број 55/2014 од 23. маја 2014.

године и ступио је на снагу 31. маја 2014. године.

Број 2/2014

20

Послове правобранилаштва за заштиту имовинских права и инте-

реса Републике Србије обавља Државно правобранилаштво, које се

оснива овим законом.

Изузетно од става 2. овог члана, послови правобранилаштва за

заштиту имовинских права и интереса Републике Србије у поступцима

који за предмет имају права и обавезе Републике Србије у вези са дело-

кругом министарства надлежног за послове одбране, војних јединица и

војних установа које су организационо везане за министарство надлежно

за послове одбране и Војске Србије, уредиће се посебним законом.

Послове правобранилаштва за заштиту имовинских права и инте-

реса аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе обављају

правобранилаштва аутономних покрајина и правобранилаштва јединица

локалне самоуправе. Уређење и организација, као и друга питања од

значаја за рад правобранилаштва аутономне покрајине, односно једини-

це локалне самоуправе утврђују се одлуком аутономне покрајине, одно-

сно одлуком јединице локалне самоуправе, у складу са основама за уре-

ђење и организацију правобранилаштва прописаних овим законом.

Обављање послова правобранилаштва

Члан 3.

Државно правобранилаштво, правобранилаштво аутономне покра-

јине и правобранилаштво јединице локалне самоуправе своју дужност

обављају у складу са Уставом, законом и другим општим правним

актима.

Средства за рад правобранилаштва

Члан 4.

Средства за рад Државног правобранилаштва, правобранилаштва

аутономне покрајине и правобранилаштва јединице локалне самоуправе

обезбеђују се у буџету Републике Србије, односно у буџетима аутоно-

мних покрајина и буџетима јединица локалне самоуправе.


21

Глава II

ДРЖАВНО ПРАВОБРАНИЛАШТВО

Положај Државног правобранилаштва

Члан 5.

Државно правобранилаштво је државни орган који предузима

правне радње и користи правна средства ради остваривања и заштите

имовинских права и интереса Републике Србије и обавља друге послове

одређене законом.

Седиште Државног правобранилаштва је у Београду.

Државно правобранилаштво послове из своје надлежности обавља

у седишту и у одељењима образованим ван седишта.

Функција Државног правобранилаштва

Члан 6.

Функцију Државног правобранилаштва обављају државни право-

бранилац и заменици државног правобраниоца.

Обележја Државног правобранилаштва

Члан 7.

Државно правобранилаштво има печат који садржи назив и седи-

ште Државног правобранилаштва и назив и грб Републике Србије, у

складу са законом. Печат одељења Државног правобранилаштва садржи

и назив и седиште одељења.

На згради у којој се налази седиште и одељење Државног право-

бранилаштва морају бити истакнути назив Државног правобранилаштва,

односно назив одељења Државног правобранилаштва, грб и застава

Републике Србије, у складу са законом.

Државни правобранилац, заменици државног правобраниоца,

правобранилачки помоћник и правобранилачки приправник у вршењу

послова из надлежности Државног правобранилаштва користе службену

легитимацију.

Образац, изглед и начин употребе службене легитимације ближе се

уређује Правилником о управи у Државном правобранилаштву.

Број 2/2014

22

Достављање списа и пружање података и обавештења

Државном правобранилаштву

Члан 8.

Државни органи, посебне организације и јавне установе које засту-

па дужни су да обавесте Државно правобранилаштво о правној ствари у

којима је оно овлашћено да предузима правне радње и правна средства

ради остваривања њихових права и интереса, односно права и интереса

Републике Србије.

Државни органи, органи аутономних покрајина и јединица локалне

самоуправе, као и друге организације и правна лица дужни су да Држа-

вном правобранилаштву, на његов захтев, доставе списе и обавештења,

односно пруже податке и објашњења потребна за предузимање радњи за

које је Државно правобранилаштво надлежно.

Када Државно правобранилаштво везује законски рок за поступа-

ње, органи и организације из ст. 1. и 2. овог члана дужни су да списе и

обавештења неодложно доставе, односно податке и објашњења неодло-

жно пруже.

Ако услед непоступања, односно неблаговременог поступања орга-

на и организација из ст. 1. и 2. овог члана наступи штета за Републику

Србију или друге субјекте које заступа Државно правобранилаштво ће о

томе обавестити министарство које је овлашћено да врши надзор над

радом тог органа или организације, односно обавестиће Владу, а од

одговорног лица у том органу или организацији захтеваће накнаду при-

чињене штете.

Државно правобранилаштво је овлашћено да затражи увид, изда-

вање извода и копирање исправа и других списа из сваког јавног реги-

стра, предмета и електронске базе података о стању у предметима које

води суд, други државни орган, орган аутономне покрајине, орган једи-

нице локалне самоуправе, или носилац јавних овлашћења, без накнаде.

Обавезно достављање писмена непосредно


Члан 9.

Судови, органи управе и други надлежни органи дужни су да у

стварима у којима је предвиђено заступање од стране Државног право-

бранилаштва достављају сва писмена непосредно Државном правобра-

нилаштву.


23

Органи који имају седиште на подручју за које је образовано оде-

љење Државног правобранилаштва сва писмена достављају непосредно

одељењу Државног правобранилаштва.

Достављање извршено супротно одредби става 1. овог члана не

производи правно дејство.

Трошкови заступања

Члан 10.

Трошкови заступања у поступцима пред судом, органом управе и

другим надлежним органом признају се Државном правобранилаштву

по прописима о награди и накнади трошкова за рад адвоката.

Остварени приходи у заступању представљају приход Републике

Србије.

Глава III

НАДЛЕЖНОСТ ДРЖАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Заступник и пуномоћник

Члан 11.

Државно правобранилаштво је заступник Републике Србије у пра-

вним поступцима пред судовима, арбитражама, органима управе и дру-

гим надлежним органима, када Република Србија има положај странке

или умешача о чијим правима и обавезама се одлучује у том поступку.

Државно правобранилаштво пред судовима, арбитражама, органи-

ма управе и другим надлежним органима заступа државне органе и посе-

бне организације који немају својство правног лица, државне органе и

посебне организације који имају својство правног лица, а чије се фина-

нсирање обезбеђује из буџета Републике Србије и јавне установе чији је

оснивач Република Србија, а чије се финансирање обезбеђује из буџета

Републике Србије, у правним поступцима у којима ови субјекти учеству-

ју као странке или умешачи о чијим имовинским правима и обавезама се

одлучује у том поступку.

Број 2/2014

24

Државно правобранилаштво може на основу посебно датог пуно-

моћја заступати у поступку пред судовима, арбитражама, органима

управе и другим надлежним органима и друга правна лица чији је осни-

вач Република Србија.

Када је прописано да је у одређеном поступку или за предузимање

само одређене радње у поступку обавезно заступање странке од стране

адвоката, Државно правобранилаштво је овлашћено да предузима засту-

пање под истим условима као и адвокат.

Када у истом поступку учествују странке са супротстављеним

интересима, а једна од тих странака је Република Србија, Државно пра-

вобранилаштво ће заступати Републику Србију.

Када у истом поступку учествују странке са супротстављеним

интересима, које према овом закону заступа Државно правобрани-

лаштво, а ниједна од тих странака није Република Србија, Државно

правобранилаштво ће заступати странку која је иницирала покретање

поступка.

Заступање пред страним и међународним судовима

и арбитражама и пред другим надлежним

органима у иностранству

Члан 12.

Државно правобранилаштво заступа Републику Србију пред стра-

ним и међународним судовима и арбитражама и пред другим надлежним

органима у иностранству.

Ако Државно правобранилаштво према прописима стране државе

или међународне организације или из других разлога, не може непосре-

дно да заступа пред страним или међународним судовима и арбитра-

жама, или пред другим надлежним органима у иностранству, Влада, на

предлог државног правобраниоца, овластиће за заступање лице које

може предузети заступање по прописима стране државе или међуна-

родне организације.

У случају из става 2. овог члана, државни правобранилац је дужан

да обезбеди активно праћење тока заступања, као и да лицу овлашћеном

за заступање даје потребне налоге и упутства.


25

Заступање пред Европским судом за људска права

Члан 13.

Државно правобранилаштво заступа Републику Србију пред Евро-

пским судом за људска права у складу са Европском конвенцијом за

заштиту људских права и основних слобода и додатним протоколима уз

ову конвенцију.

Послове заступања из става 1. овог члана обавља заменик држа-

вног правобраниоца који је постављен и за заступника Републике Србије

пред Европским судом за људска права.

Општење између Републике Србије и Европског суда за људска

права одвија се посредством заступника из става 2. овог члана.

Заступник може да закључи поравнање са странкама које учествују

у поступцима пред Европским судом за људска права, уз претходну

сагласност органа чији су акти довели до поступка пред Европским

судом за људска права. Поравнање се закључује у писаној форми.

Исплата износа договореног поравнањем или назначеног у пресуди

Европског суда за људска права, врши се из средстава органа Републике

Србије чији су акти проузроковали кршење људских права.

Обавештења и извештаји

Члан 14.

Државно правобранилаштво прати и проучава правна питања од

значаја за рад државних органа, као и примену закона и других општих

правних аката, када је то од значаја за заштиту имовинских права и

интереса Републике Србије и о уоченим проблемима обавештава Владу

и друге надлежне државне органе.

Државно правобранилаштво најкасније до 31. марта текуће године

подноси Влади извештај о раду за претходну годину.

Покретање поступка за оцену уставности и законитости

Члан 15.

Државно правобранилаштво је овлашћено да покрене поступак за

оцену уставности закона, односно за оцену уставности и законитости

других општих правних аката, ако оцени да су законом, односно другим

општим правним актом повређена имовинска права и интереси Републи-

ке Србије или законом утврђени положај Државног правобранилаштва.

Број 2/2014

26

Обавештавање о потреби измене прописа

Члан 16.

Ако Државно правобранилаштво поводом поступка пред Евро-

пским судом за људска права, оцени да домаћи пропис није у складу са

Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода,

обавестиће о томе надлежне државне органе о потреби усклађивања

прописа.

Давање правног мишљења

Члан 17.

Државном правобранилаштву се могу доставити ради давања пра-

вног мишљења нацрти правних послова које закључују субјекти које

заступа, ако ти правни послови за предмет имају имовинска права и оба-

везе Републике Србије, односно тих субјеката.

Државно правобранилаштво даје правна мишљења и о другим имо-

винскоправним питањима субјектима које заступа.

Пружање правне помоћи

Члан 18.

Државно правобранилаштво може на захтев другог правобранила-

штва, односно јединице локалне самоуправе пружити стручну помоћ

или преузети заступање.

Када је поступањем другог правобранилаштва повређен јавни

интерес, Државно правобранилаштво може преузети поступање од дру-

гог правобранилаштва.

Начин поступања Државног правобранилаштва

Члан 19.

Државно правобранилаштво је овлашћено да покрене, односно

поднесе иницијативу за покретање поступка пред судом или другим

надлежним органом поводом питања из своје надлежности.

Државно правобранилаштво поступа и по писменим налозима и

захтевима субјеката које заступа, које је дужно обавестити у разумном

року, који не може бити дужи од 30 дана, о свом правном мишљењу,

односно о предузетим радњама.


27

У случају да је правно мишљење потребно дати, односно радњу

предузети у року краћем од рока из става 2. овог члана, орган који се

обратио Државном правобранилаштву дужан је да то посебно истакне и

образложи у писменом захтеву, уз означавање да се захтев упућује као

приоритет, са јасно назначеним роком за поступање, који не може бити

краћи од осам дана, односно три дана када се ради о захтеву Владе.

Када оцени да се налогом или захтевом субјекта који заступа крши

Устав или закон или угрожавају имовинска права и интереси Републике

Србије, Државно правобранилаштво ће о томе одмах, а најкасније у року

од три дана од дана пријема налога или захтева, писменим путем

обавести издаваоца налога, односно подносиоца захтева, са образложе-

ним разлозима за одбијање поступања.

Ако заступани субјекат и после обавештења из става 4. овог члана

остане при издатом налогу или поднетом захтеву, Државно правобрани-

лаштво ће поступити по том налогу или захтеву.

Државни правобранилац и заменик државног правобраниоца не

могу трпети штетне последице уколико поступе у складу са одредбама

ст. 1. до 5. овог члана.

Извештај о поступању у појединим предметима

Члан 20.

Државно правобранилаштво доставља извештај о поступању у

појединим предметима Влади, министарству надлежном за финансије,

министарству надлежном за правосуђе, као и субјектима које заступа, на

њихов захтев.

Поступање ради споразумног решавања спорног односа

Члан 21.

Државно правобранилаштво ће пре покретања поступка пред су-

дом, органом управе или другим надлежним органом, односно у посту-

пку одговора на тужбу, предлог или други акт којим је покренут

поступак против заступаног субјекта, размотрити могућност споразу-

мног решавања спорног односа, на своју иницијативу или на иниција-

тиву супротне стране.

Када Државно правобранилаштво процени да нису испуњени мате-

ријални или формални услови да се спорни однос реши споразумно или

Број 2/2014

28

да предложено споразумно решење није у интересу Републике Србије, о

томе ће писмено обавестити субјекта кога заступа.

Пре закључења постигнутог споразума за решавање спорног одно-

са, Државно правобранилаштво је дужно да прибави сагласност мини-

старства надлежног за финансије за закључење тог споразума.

Разматрање могућности споразумног решавања спорног односа не

ослобађа Државно правобранилаштво обавезе да у покренутом судском,

управном или другом поступку пред надлежним органом истовремено

предузима све потребне правне радње, а посебно законом предвиђене

процесне радње, односно не ослобађа га обавезе поступања у оквиру

законом утврђених рокова за предузимање правних радњи у тим посту-

пцима.

За сваки коначни споразум у поступку за алтернативно решавање

спора у коме не учествује Државно правобранилаштво мора бити приба-

вљено правно мишљење Државног правобранилаштва.

Заштита поверљивих података добијених

у поступку заступања

Члан 22.

Државно правобранилаштво не може супротној страни у прегово-

рима у поступку за споразумно решавање спора, односно у судском,

управном или другом поступку, као ни трећим лицима, давати податке

добијене од заступаног субјекта, осим ако заступани субјекат није то

претходно одобрио.

Глава IV

УРЕЂЕЊЕ ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Државни правобранилац и заменици

државног правобраниоца

Члан 23.

Послове из надлежности Државног правобранилаштва обављају

државни правобранилац и заменици државног правобраниоца.


29

Државни правобранилац руководи радом и представља Државно

правобранилаштво. За свој рад и рад Државног правобранилаштва одго-

воран је Влади и министру надлежном за правосуђе.

Заменик државног правобраниоца одговоран је за свој рад држа-

вном правобраниоцу.

Функционална надлежност

Члан 24.

Државни правобранилац може предузети сваку радњу из надле-

жности Државног правобранилаштва.

Државни правобранилац је искључиво надлежан за покретање по-

ступка оцене уставности и законитости, подношење извештаја и обаве-

штења Влади и министру надлежном за правосуђе и обављање других

послова утврђених законом као надлежност државног правобраниоца.

Заменик државног правобраниоца може предузети сваку радњу из

надлежности Државног правобранилаштва која није у искључивој надле-

жности државног правобраниоца.

Одељења Државног правобранилаштва

Члан 25.

Државно правобранилаштво послове из своје надлежности пред

судовима, органима управе и другим надлежним органима ван седишта

Државног правобранилаштва обавља у одељењима Државног правобра-

нилаштва.

Број, месна надлежност и седишта одељења Државног правобра-

нилаштва одређују се правилником о образовању одељења Државног

правобранилаштва, који доноси министар надлежан за правосуђе, уз

прибављено мишљење Државног правобранилаштва.

Општа обавезна упутства државног правобраниоца

Члан 26.

Државни правобранилац издаје у писменој форми општа обавезна

упутства за рад и поступање заменика државних правобранилаца и

запослених у Државном правобранилаштву, ради постизања законито-

сти, делотворности и једнообразности у поступању.

Број 2/2014

30

Општа обавезна упутства државни правобранилац може да изда и

на предлог Колегијума Државног правобранилаштва.

Упутство за обавезно поступање у појединим предметима

Члан 27.

Државни правобранилац може издати упутство за обавезно посту-

пање заменика државног правобраниоца у појединим предметима.

Упутство за обавезно поступање издаје се у писменој форми.

Заменик државног правобраниоца који сматра да је упутство за

обавезно поступање незаконито или неосновано може изјавити приговор

са образложењем државном правобраниоцу, у року од три дана од дана

пријема упутства.

Заменик државног правобраниоца који је изјавио приговор је

дужан да поступа по упутству до одлуке државног правобраниоца по

приговору, ако поступање по упутству у конкретном случају не трпи

одлагање.

Државни правобранилац ће одлучити о приговору најкасније у

року од осам дана.

Ако државни правобранилац одбије приговор, заменик државног

правобраниоца ће поступити по упутству.

Деволуција и супституција

Члан 28.

Државни правобранилац може предузети све радње у предмету

којим је задужен заменик државног правобраниоца.

Државни правобранилац може писменим путем овластити заме-

ника државног правобраниоца да поступа у поједином предмету којим је

задужен други заменик државног правобраниоца, када је тај заменик

државног правобраниоца спречен из правних или стварних разлога да

поступа у том предмету.

Замењивање у заступању

Члан 29.

Државни правобранилац и заменик државног правобраниоца могу

поверити лицу запосленом у субјекту из члана 11. став 2. овог закона да


31

предузме одређену радњу у поступку пред судом, органом управе или

другим надлежним органом.

Лице којем се поверава заступање у смислу става 1. овог члана

мора бити дипломирани правник са положеним правосудним испитом.

Државни правобранилац и заменик државног правобраниоца могу

поверити правобранилаштву јединице локалне самоуправе да предузме

одређену радњу у поступку пред судом, органом управе или другим на-

длежним органом.

Лица из ст. 1. и 3. овог члана поступају у границама датог писме-

ног пуномоћја.

Овлашћења правобранилачког помоћника и

правобранилачког приправника

Члан 30.

Правобранилачки помоћник и правобранилачки приправник могу

предузети радње заступања у поступку пред судом, органом управе или

другим надлежним органом, у границама писменог овлашћења заменика

државног правобраниоца.

Послови управе у Државном правобранилаштву

Члан 31.

Државни правобранилац руководи управом у Државном правобра-

нилаштву и одговоран је за правилан и благовремен рад Државног

правобранилаштва.

Државни правобранилац уређује организацију и рад Државног

правобранилаштва, одлучује о правима по основу рада заменика држа-

вних правобранилаца и о радним односима државних службеника и

намештеника у Државном правобранилаштву, отклања неправилности и

одуговлачења у раду и врши друге послове на које је овлашћен законом

или другим прописом.

Ако је државни правобранилац одсутан или спречен да руководи

Државним правобранилаштвом, замењује га заменик државног право-

браниоца одређен актом државног правобраниоца.

Ако државном правобраниоцу престане функција, Влада, на пре-

длог министра надлежног за правосуђе, поставља вршиоца функције

Број 2/2014

32

државног правобраниоца из реда заменика државних правобранилаца, на

период од шест месеци.

Правилник о управи у Државном правобранилаштву

Члан 32.

Правилником о управи у Државном правобранилаштву уређују се:

однос Државног правобранилаштва према грађанима и јавности, начин

вођења евиденција, начин расподеле предмета, руковање предметима,

поступање са архивским материјалом и друга питања од значаја за рад

Државног правобранилаштва.

Правилник о управи у Државном правобранилаштву доноси држа-

вни правобранилац уз сагласност министра надлежног за правосуђе.

Правилник из става 1. овог члана објављује се у „Службеном гла-

снику Републике Србије”.

Надзор над радом Државног правобранилаштва

Члан 33.

Надзор над радом Државног правобранилаштва врши министа-

рство надлежно за правосуђе, по службеној дужности, на предлог

субјеката из члана 11. став 2. овог закона или по иницијативи странака и

учесника у поступку.

У вршењу надзора, овлашћено службено лице министарства надле-

жног за правосуђе може да изврши увид у предмете, евиденције и списе

Државног правобранилаштва, као и да захтева потребне податке.

У вршењу надзора, овлашћено службено лице може наложити мере

за отклањање недостатака у раду Државног правобранилаштва, одредити

рок за поступање по мерама, као и поднети предлог за покретање

дисциплинског или другог поступка.


33

Глава V

ПОЛОЖАЈ ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИОЦА И

ЗАМЕНИКА ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИОЦА

Права из радног односа

Члан 34.

Државни правобранилац и заменици државног правобраниоца

остварују права из радног односа у складу са прописима који уређују

положај државних службеника, ако овим законом није друкчије

одређено.

Премештај

Члан 35.

Заменик државног правобраниоца може бити трајно премештен из

седишта у одељење, из одељења у седиште, или из једног одељења у

друго одељење, уз своју писмену сагласност.

У случају укидања одељења Државног правобранилаштва, заменик

државног правобраниоца може бити премештен и без своје сагласности.

Решење о премештају доноси Влада на предлог државног право-

браниоца.

Упућивање

Члан 36.

Заменик државног правобраниоца може, уз своју писмену сагла-

сност, бити упућен из седишта у одељење, из одељења у седиште, или из

једног одељења у друго одељење, најдуже на једну годину.

Изузетно, заменик државног правобраниоца може бити упућен и

без своје сагласности из седишта у одељење, из одељења у седиште, или

из једног одељења у друго одељење, најдуже на шест месеци.

Решење о упућивању доноси државни правобранилац.

Број 2/2014

34

Глава VI

ПОСТАВЉЕЊЕ ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИОЦА

И ЗАМЕНИКА ДРЖАВНОГ ПРАВОБРАНИОЦА

Постављење државног правобраниоца

Члан 37.

Државног правобраниоца, на предлог министра надлежног за пра-

восуђе, поставља Влада на период од пет година и може бити поново

постављен.

Када државни правобранилац по истеку мандата не буде поново

постављен или ако му положај престане на лични захтев, поставља се за

заменика државног правобраниоца, под условом да је постављен за

државног правобраниоца из реда заменика државног правобраниоца.

Постављење заменика државног правобраниоца

Члан 38.

Влада, на предлог министра надлежног за правосуђе, поставља

заменика државног правобраниоца, на период од пет година. Заменик

државног правобраниоца може бити поново постављен.

У одлуци о постављењу одређује се да се заменик државног

правобраниоца поставља у седишту или у одељењу Државног правобра-

нилаштва, односно да се поставља за заступника Републике Србије пред

Европским судом за људска права.

Заменик државног правобраниоца који не буде поново постављен

или ако му положај престане на лични захтев има право да буде распо-

ређен на радно место правобранилачког помоћника.

Број заменика државног правобраниоца утврђује се актом о

унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Државном

правобранилаштву.

Општи услови

Члан 39.

За државног правобраниоца и заменика државног правобраниоца

може бити постављен држављанин Републике Србије који испуњава

опште услове за рад у државним органима, који је завршио правни


35

факултет, положио правосудни испит и достојан је правобранилачке

функције.

Посебни услови

Члан 40.

За државног правобраниоца и заменика државног правобраниоца

може бити постављено лице које, поред општих услова, има радно иску-

ство у правној струци после положеног правосудног испита, и то:

1) десет година за државног правобраниоца;

2) осам година за заменика државног правобраниоца.

За обављање послова из надлежности Државног правобранилаштва

у заступању пред међународним судом или другим међународним те-

лом, поред наведених услова, потребно је да лице поседује одговарајући

ниво познавања једног од страних језика на којима се води поступак

пред међународним судом или другим међународним телом.

За заменика државног правобраниоца који је заступник Републике

Србије пред Европским судом за људска права, поред осталих услова,

потребно је да лице поседује и потврђено активно знање енглеског,

односно француског језика.

Глава VII

КОЛЕГИЈУМ ДРЖАВНОГ

ПРАВОБРАНИЛАШТВА

Састав колегијума

Члан 41.

Колегијум Државног правобранилаштва чине државни правобра-

нилац и заменици државног правобраниоца.

Сазивање колегијума

Члан 42.

Колегијум Државног правобранилаштва сазива и њиме руководи

државни правобранилац.

Број 2/2014

36

Државни правобранилац сазива колегијум када оцени да је то

потребно, или на захтев најмање трећине заменика државних правобра-

нилаца.

Надлежност колегијума

Члан 43.

Колегијум Државног правобранилаштва:

1) разматра извештај о раду Државног правобранилаштва за пре-

тходну годину;

2) разматра питања од значаја за правилно вршење послова из

надлежности Државног правобранилаштва;

3) разматра питања од значаја за рад и организацију Државног

правобранилаштва;

4) разматра нацрте закона и других прописа од значаја за рад

Државног правобранилаштва;

5) разматра потребу покретања поступка оцене уставности и зако-

нитости;

6) врши и друге послове одређене законом и Правилником о упра-

ви у Државном правобранилаштву.

Глава VIII

ЗАПОСЛЕНИ У ДРЖАВНОМ

ПРАВОБРАНИЛАШТВУ

Састав и број запослених

Члан 44.

У Државном правобранилаштву раде правобранилачки помоћници,

правобранилачки приправници и други државни службеници и наме-

штеници запослени на административним, рачуноводственим, информа-

ционим и другим пратећим пословима значајним за рад Државног право-

бранилаштва.


37

Број запослених у Државном правобранилаштву одређује државни

правобранилац актом о унутрашњем уређењу и систематизацији радних

места.

Секретар Државног правобранилаштва

Члан 45.

Државно правобранилаштво има секретара који помаже државном

правобраниоцу у вршењу послова управе у Државном правобрани-

лаштву.

Правобранилачки помоћници

Члан 46.

Правобранилачки помоћници помажу заменику државног право-

браниоца у обављању послова из делокруга Државног правобрани-

лаштва, израђују правобранилачке поднеске и акте, предузимају радње

заступања на расправама пред судом, органом управе или другим

надлежним органом и врше друге послове предвиђене законом и актом о

унутрашњем уређењу и систематизацији радних места.

Правобранилачки приправник

Члан 47.

За правобранилачког приправника прима се лице које је завршило

правни факултет и испуњава опште услове за рад у државним органима.

Правобранилачки приправник прима се у радни однос на три

године.

Правобранилачки приправник који је положио правосудни испит у

току трајања времена на које је засновао радни однос може се преузети у

радни однос на неодређено време, у својству правобранилачког помо-

ћника.

Дипломирани правник може бити примљен на обуку у правобра-

нилаштво, без заснивања радног односа, ради стицања радног искуства и

услова за полагање правосудног испита (волонтер).

Обука

Члан 48.

Програм обуке правобранилачког приправника и волонтера утвр-

ђује Државни правобранилац.

Број 2/2014

38

Правобранилачки приправник и волонтер може одређено време

бити упућен на обуку у други државни орган, орган аутономне покра-

јине или јединице локалне самоуправе.

Остала правила о запосленима у


Члан 49.

На заснивање радног односа, права, обавезе, стручно усавршавање,

оцењивање и одговорност запослених у Државном правобранилаштву

примењују се прописи који уређују радне односе државних службеника

и намештеника, ако овим законом није друкчије одређено.

Акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних

места

Члан 50.

Акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у

Државном правобранилаштву, доноси државни правобранилац, уз сагла-

сност министра надлежног за правосуђе.

Глава IX

ПРАВОБРАНИЛАШТВО АУТОНОМНЕ

ПОКРАЈИНЕ И ПРАВОБРАНИЛАШТВО

ЈЕДИНИЦЕ ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ

Образовање правобранилаштава аутономне покрајине и

јединице локалне самоуправе

Члан 51.

Послове правне заштите имовинских права и интереса аутономне

покрајине и јединице локалне самоуправе обавља правобранилаштво

аутономне покрајине, односно правобранилаштво јединице локалне

самоуправе.

Образовање и уређење правобранилаштва аутономне покрајине и

правобранилаштва јединице локалне самоуправе уређује се у складу са

основама за уређење и организацију правобранилаштва прописаних

овим законом.


39

Надлежност правобранилаштава аутономне покрајине и

јединице локалне самоуправе

Члан 52.

Правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво

јединице локалне самоуправе у поступцима пред судовима, управним и

другим надлежним органима заступа аутономну покрајину, односно

јединицу локалне самоуправе ради заштите њених имовинских права и

интереса.

Правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво је-

динице локалне самоуправе прати и проучава правна питања од значаја

за рад органа и правног лица које заступа, посебно из области њихове

надлежности, као и питања у вези са применом закона и подзаконских

аката која су, или могу бити, од значаја за предузимање било које правне

радње органа и правног лица које заступа, посебно за спречавање ште-

тних имовинскоправних и друштвено негативних последица по правно

лице које заступа.

Правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво је-

динице локалне самоуправе даје мишљења приликом закључивања

уговора које закључује то правно лице, посебно уговора из области

имовинскоправних односа, привредно правних уговора и дају правне

савете свим органима аутономне покрајине и органима јединице локалне

самоуправе које заступају.

Када је прописано да је у одређеном поступку или за предузимање

само одређене радње у поступку обавезно заступање странке од стране

адвоката, правобранилаштво аутономне покрајине и јединице локалне

самоуправе је овлашћено да предузима заступање под истим условима

као и адвокат.

Носиоци правобранилачке функције у правобранилаштву

аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе

Члан 53.

Правобранилачку функцију у правобранилаштву аутономне покра-

јине и правобранилаштву јединице локалне самоуправе обавља једно

или више лица која се бирају у складу са одлуком о образовању право-

бранилаштва.

Број 2/2014

40

Одредбе овог закона које се односе на Државно правобранилаштво

сходно се примењују и на правобранилаштво аутономне покрајине и

правобранилаштво јединице локалне самоуправе.

Глава X

ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Настављање са радом

Члан 54.

Ступањем на снагу овог закона Републичко јавно правобрани-

лаштво наставља са радом као Државно правобранилаштво.

Републички јавни правобранилац и заменици републичког јавног

правобраниоца постављени на основу Закона о јавном правобрани-

лаштву („Службени гласник РС”, број 43/91) настављају са радом до

постављења државног правобраниоца и заменика државних правобра-

нилаца у складу са овим законом.

Државни службеници и намештеници у Републичком јавном

правобранилаштву настављају са радом до распоређивања запослених у

Државном правобранилаштву, у складу са законом и актом о унутра-

шњем уређењу и систематизацији радних места у Државном правобра-

нилаштву.

Овлашћење за заступање издато државном службенику у Републи-

чком јавном правобранилаштву од стране републичког јавног право-

браниоца или заменика републичког јавног правобраниоца пре ступања

на снагу овог закона, важи до истека рока од шест месеци од дана

ступања на снагу овог закона.

Организациона јединица Министарства одбране која обавља

послове заступања по генералном пуномоћју издатом од стране репу-

бличког јавног правобраниоца наставиће по ступању на снагу овог

закона заступање Републике Србије у поступцима који за предмет имају

права и обавезе Републике Србије у вези са пословима из надлежности

Министарства одбране и посебних организација у саставу Министарства

одбране, до доношења посебног закона.


41

Постављење државног правобраниоца и

заменика државног правобраниоца

Члан 55.

Влада поставља државног правобраниоца у року од 90 дана од дана

ступања на снагу овог закона.

Заменици државног правобраниоца биће постављени у року од 90

дана од дана доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији

радних места у Државном правобранилаштву.

Престанак положаја републичког јавног правобраниоца и

заменика републичког јавног правобраниоца

Члан 56.

Постављењем државног правобраниоца у складу са овим законом,

престаје положај републичком јавном правобраниоцу.

Постављењем заменика државних правобранилаца у складу са

овим законом, престаје положај заменика републичког јавног правобра-

ниоца.

Републички јавни правобранилац и заменик републичког јавног

правобраниоца који не буде постављен за државног правобраниоца,

односно заменика државног правобраниоца у складу са овим законом,

односно који не буде распоређен у смислу прописа који уређују права

државних службеника, имају право на накнаду плате у трајању три

месеца у висини плате коју су имали у тренутку престанка дужности.

Право на накнаду плате из става 3. овог члана престаје пре протека

рока од три месеца ако лице коме је престао положај заснује радни

однос или стекне право на пензију, а може бити продужено за још три

месеца ако у тих три месеца стиче право на пензију.

Преузимање надлежности

Члан 57.

Државно правобранилаштво ће најкасније у року шест месеци од

дана ступања на снагу овог закона преузети предмете субјеката које

заступа у складу са овим законом, а које није заступало Републичко

јавно правобранилаштво према Закону о јавном правобранилаштву

(„Службени гласник РС”, број 43/91).

Број 2/2014

42

Субјекти које заступа Државно правобранилаштво дужни су да

доставе предмете из става 1. овог члана Државном правобранилаштву

без одлагања, ако је то потребно ради благовременог и делотворног

предузимања радњи заступања у поступку.

Преузимање надлежности, предмета и запослених из

организационе јединице Министарства правде која

обавља послове заступања Републике Србије пред

Европским судом за људска права

Члан 58.

Организациона јединица Министарства правде која обавља

послове заступања Републике Србије пред Европским судом за људска

права наставиће по ступању на снагу овог закона заступање у складу са

Уредбом о заступнику Републике Србије пред Европским судом за

људска права („Службени гласник РС“, број 61/06 – пречишћен текст),

до постављења заменика државног правобраниоца који се поставља и за

заступника Републике Србије пред Европским судом за људска права.

Државно правобранилаштво ће у року од 30 дана од дана поста-

вљења заменика државног правобраниоца који се поставља и за засту-

пника Републике Србије пред Европским судом за људска права преу-

зети предмете и запослене из организационе јединице Министарства

правде која обавља послове заступања из става 1. овог члана.

Доношење подзаконских аката

Члан 59.

Државни правобранилац донеће акт о унутрашњем уређењу и

систематизацији радних места у Државном правобранилаштву у року од

15 дана од дана ступања на снагу акта из члана 25. став 2. овог закона.

Државни правобранилац донеће Правилник о управи у Државном

правобранилаштву у року од 60 дана од дана постављења.

Министар надлежан за правосуђе донеће акт из члана 25. став 2.

овог закона у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона.

Сврставање у платне групе

Члан 60.

До усклађивања Уредбе о разврставању радних места и мерилима

за опис радних места државних службеника са одредбама овог закона


43

коефицијент за исплату плате државног правобраниоца и заменика

државног правобраниоца одређује се у истим платним групама у које су

били сврстани републички јавни правобранилац и заменик републичког

јавног правобраниоца.

Усклађивање организације правобранилаштава

аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе

Члан 61.

Јавно правобранилаштво образовано у аутономној покрајини и

јединици локалне самоуправе наставља са радом до доношења одлуке

аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе о уређењу и

организацији правобранилаштва аутономне покрајине, односно право-

бранилаштва јединице локалне самоуправе, у складу са овим законом.

Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе дужне су да

одлуку из става 1. овог члана донесу најкасније у року од шест месеци

од дана ступања на снагу овог закона.

Примена раније донетих прописа

Члан 62.

Одредбе прописа којима је одређена надлежност Републичког

јавног правобранилаштва или републичког јавног правобраниоца за

предузимање одређених радњи и вршење одређених послова, или којима

је прописана обавеза неког државног органа, односно другог правног

субјекта према Републичком јавном правобранилаштву или према

републичком јавном правобраниоцу, примењују се и на Државно

правобранилаштво.

Одредбе става 1. овог члана сходно се примењују и на правобра-

нилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво јединице локалне

самоуправе, односно правобраниоца аутономне покрајине и правобра-

ниоца јединице локалне самоуправе.

Престанак важења прописа

Члан 63.

Ступањем на снагу овог закона престаје да важи Закон о јавном

правобранилаштву („Службени гласник РС”, број 43/91) и Уредба о

заступнику Републике Србије пред Европским судом за људска права

(„Службени гласник РС”, број 61/06 – пречишћен текст).

Број 2/2014

44

Ступање закона на снагу

Члан 64.

Овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у

„Службеном гласнику Републике Србије”.


45

ЗАКОН О ДРЖАВНОМ

ПРАВОБРАНИОШТВУ

ОД 15. ЈУЛА 1934. ГОД.


47

ПОВОДОМ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ДОНОШЕЊА

ЗАКОНА О ДРЖАВНОМ ПРАВОБРАНИОШТВУ

Закон о Државном правобраниоштву од 15. јула 1934. године

има велики значај за правну историју Србије и бивше Југославије, и

свакако заслужује да се о њему напише неколико речи поводом

осам деценија од његовог доношења.

Правобранилачка функција је у Србији била позната и пре

доношења Закона о Државном правобраниоштву. Њено обављање је

од 1839. године била поверено начелнику Одељења промишље-

ности Попечитељства финансија и казначејима (финансијским

службеницима) при окружним начелствима, да би од 1842. године

за обављање те функције био одређен нарочити државни службеник

– Правитељствени фишкал, који од 1848. године носи звање

Правитељствени правобранитељ, односно Државни правобранитељ

од краја шесте деценије XIX века. У том облику је правобранилачка

функција обављана све до стварања Краљевине СХС. Све то време

Правобранилаштво је само једна служба у оквиру Министарства

финансија, која се постепено развијала, али никада није била

уређена посебним законом, већ су тек понеким законом билe

уређенe неке посебне надлежности те службе, те су подзаконским

актима била регулисана тек понека правила о унутрашњим раду

између правобранитеља и министра финансија.

По окончању Првог светског рата и стварања Краљевине

СХС, различите правобранилачке организације затечене на разли-

читим правним подручјима нове државе убрзо су низом подза-

конских аката повезане као подручне организационе јединице

Министарства финансија, које су наставиле да функционишу у

складу са до тада важећим правилима о надлежностима државног

правобранитеља Краљевине Србије и тих преузетих организација.

Број 2/2014

48

Међутим, таква организација Правобранилаштва у новој

држави више није била одговарајућа. Сматрало се да постоји по-

треба за доношењем јединственог законa о Државном правобрани-

лаштву.

Након вишегодишњег рада неколико различитих комисија

које су се смењивале у периоду од 1925. до 1934. године, коначно је

тек четврта комисија, формирана 1932. године, успела да утврди

нацрт закона који је, као Закон о Државном правобраниоштву,

усвојен на седници Народна скупштина Краљевине Југославије од

7. јула 1934. године и седници Сената Краљевине Југославије од

12. јула 1934. године, те потврђен и проглашен краљевим указом од

15. јула 1934. године.

Закон о Државном правобраниоштву је свакако за полазну

тачку имао институцију Државног правобранитеља Краљевине

Србије, али је стварајући нови орган – Државно правобраниоштво,

ту полазну основу знатно проширио и унапредио.

Закон је као основну надлежност Државног правобрани-

оштва одредио заштиту имовинскоправних интересе државе, те да у

том циљу оно заступа државу пред судовима и осталим властима,

као и према свим лицима, осим ако није нарочитим законима

друкчије одређено. Поред тога, Државно правобраниоштво је било

надлежно да на захтев државних власти даје правна мишљења о

свим важнијим питањима, као и да обавља и све друге послове који

су му појединим законима стављени у надлежност, као и послове

које му министар финансија наредбом стави у дужност.

У погледу организације Државног правобраниоштва, закон

је одређивао да се Државно правобраниоштво састоји из Врховног

државног правобраниоштва, које је установљено при Министарству

финансија, те државних правобраниоштава којa постојe у седишту

сваког апелационог суда, са месном надлежношћу која се поклапа

са месном надлежношћу тих апелационих судова (Београд, Загреб,

Љубљана, Нови Сад, Подгорица, Сарајево, Скопље и Сплит).

Врховно државно правобраниоштво је вршило надзор и функцију

више инстанце над радом државних правобраниоштава, чиме је

обезбеђивано једнообразно поступање целокупне правобранилачке

службе.


49

На челу Врховног државног правобраниоштва стајао је

Врховни државни правобранилац, који је био непосредно подређен

министру финансија. Врховни државни правобранилац је водио

надзор над целокупним радом државних правобраниоштава, реша-

вао сукобе надлежности и остала спорна питања између појединих

државних правобраниоштава, те обављао све послове у вези радних

односа службеника Државног правобраниоштва. Постојало је и

звање заменика Врховног државног правобраниоца, који је вршио

дужност Врховног државног правобраниоца кад је овај спречен, те

обављао друге послове које би му одредио Врховни државни

правобранилац.

На челу државних правобраниоштава стајали су државни

правобраниоци, који су били непосредно подређени Врховном

државном правобраниоцу. Државни правобраниоци су управљали

пословима државног правобраниоштва и вршили непосредан слу-

жбени надзор над особљем у државном правобраниоштву, а у

случају спречености њихову дужност би вршио по рангу најстарији

чиновник.

Врховни државни правобранилац, заменик Врховног држа-

вног правобраниоца и државни правобранилац бирани су конку-

рсом, с тим да су предност приликом избора имали активни

правобранилачки чиновници.

Државно правобраниоштво имало је и друго потребно

особље, и то чиновнике у звањима: виши саветник, саветник, виши

секретар, секретар, пристав, приправник, главни архивар, архивар и

архивски чиновник, те, поред чиновника, потребан број званичника,

служитеља и дневничара. Законом је било одређено да се време

проведено у служби у Државном правобраниоштву рачуна као

време проведено у суду, те је посебно наглашено да се припра-

вничка служба у Државном правобраниоштву рачуна за полагање

судијског и адвокатског испита и за стицање положаја судије, као и

служба у суду.

Начину рада Државног правобраниоштва био је посвећен

посебан одељак закона, под насловом Поступак (§ 8-32). Радило се о

у целини новим прописима, који до тада нису постојали било у

закону, било у каквој уредби. Њима су опширно и детаљно били

Број 2/2014

50

уређени: овлашћења Врховног државног правобраниоца и државних

правобранилаца за заступање по сили закона, овлашћења чиновника

правобраниоштва, судских чиновника и чиновника других држа-

вних органа да замењују државног правобраниоца у заступању у

одређеним случајевима на основу добијеног пуномоћја, заступање

државе пред иностраним судовима, заступање других правних лица

која је по посебним законима заступало Државно правобраниоштво

у споровима тих правних лица са државом, достављање поднесака и

судских одлука непосредно Државном правобраниоштву, однос

Државног правобраниоштва и других државних органа, случајеви у

којима Државно правобраниоштво самостално доноси одлуку о

потреби предузимања или непредузимања одређених радњи у

поступку, односно о случајевима када је за доношење такве одлуке

потребна сагласност министра финансија или Министарског савета,

итд. Такође, било је одређено да ће ближе одредбе о раду Државног

правобраниоштва по том закону прописати министар финансија.

Закон о Државном правобраниоштву задржао је и инсти-

туцију Сталног правничког одбора, који је као посебно тело при

Министарству финансија у Кнежевини Србији образован још 1863.

године, који је у складу са тим законом сада био образован као

посебно тело које делује при Врховном државном правобрани-

оштву, и које на захев министра финансија даје саветодавна

мишљења. Стални правнички одбор састојао се од девет чланова, од

којих је осморо било постављано указом на предлог министра

финансија, на две године, из реда судија редовних и управних

судова, државних саветника, чланова Главне контроле, професора

правних факултета и адвоката, док је девети члан одбора био

Врховни државни правобранилац, кога је у одбору могао предста-

вљати његов заменик. Одбор се састајао по позиву Врховног

државног правобраниоца, односно његовог заменика, а њиме је

председавао најстарији члан по рангу. Мишљења Сталног правни-

чног одбора давана су у писменом облику, уз обавезно образло-

жење, и нису се могла издавати трећим лицима.

Доношењем закона о Државном правобраниоштву први пут

је једним законом уређено обављање правобранилачке функције на

целовит начин. Многа питања која су била уређена тим законом пре

тога нису била уређена ни законом, нити било каквим подзаконским


51

актом. Такође, многа решења која је утврдио тај закон биће касније

прихваћена и приликом обнављања правобранилачке организације

1952. године, а јасне трагове уређења Државног правобраниоштва

Краљевине Југославије можемо пронаћи и у организацији садашњег

Државног правобранилаштва Републике Србије, као и у органи-

зацији државних правобранилаштава у бившим југословенским

републикама, која сва, у већој или мањој мери, баштине традицију

некадашњег Државног правобраниоштва основаног Законом о

државном правобраниоштву од 15. јула 1934. године.

Савка Манговић



53

МИ

АЛЕКСАНДАР I

по милости Божјој и вољи народној

КРАЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Објављујемо свима и свакоме, да су:

НАРОДНА СКУПШТИНА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

сазвана Указом од 19. октобра 1933. године у редован сазив за

20. октобар 1933. године, на свом XLIX редовном састанку, одржаном

7. јула 1934. године у Београду, и

СЕНАТ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

сазван Указом од 19. октобра 1933. године у редован сазив за

20. октобар 1933. године, на свом XXVII редовном састанку, одржаном

12. јула 1934. године у Београду,

решили и да смо Ми потврдили и проглашујемо:

З А К О Н

о

ДРЖАВНОМ ПРАВОБРАНИОШТВУ *

који гласи:

I ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

§ 1

Државно правобраниоштво, као орган Министра финансија, има

задатак да штити имовно-правне интересе Државе.

§ 2

У Министарству финансија установљава се Врховно државно

правобраниoштво, које стоји на челу Државног правобраниоштва.

У седишту сваког Апелационог суда постоје државна правобра-

ниоштва са територијалном надлежношћу ових судова. * Овај закон је објављен у „Службеним новинама Краљевине Југославије“, број 164-

XLII од 19. јула 1934. године и ступио је на снагу 17. октобра 1934. године.

Број 2/2014

54

§ 3

Државно правобраниоштво заступа Државу пред судовима и оста-

лим властима, као и према свимa лицима, осим ако није нарочитим зако-

нима друкчије наређено.

§ 4

Државно правобраниоштво даје, на захтев државних власти, пра-

вна мишљења по свимa важнијим питањима.

Кад правна мишљења траже власти, које имају своје правне рефе-

ренте, дужне су уз захтев доставити и мишљење својих референата.

§ 5

Све уговоре, које Држава закључује, а чија вредност прелази

100.000 динара, дужне су власти пре коначног закључења доставити

Државном правобраниоштву на правно мишљење и примедбу.

Ако је вредност непроцењива или прелази 1,000.000 динара уго-

вори се достављају Врховном државном правобраниоштву.

Од овога се изузимају уговори, који се одобравају законом.

§ 6

Државно правобраниоштво ради и све послове, који су му поје-

диним законима стављени у надлежност, као и оне послове које му буде

Министар финансија наредбом ставио у дужност.

§ 7

Одредба § 5 важи и за правна лица и установе, чије имовно-пра-

вне интересе заступа државно правобраниоштво по нарочитим законима.

II ПОСТУПАК

§ 8

Врховни државни правобранилац и Државни правобранилац за-

ступају по овом закону без нарочитог пуномоћства.

§ 9

Врховни државни правобранилац и Државни правобранилац овла-

шћени су да заступање повере и чиновницима правобраниoштва, као и

судским чиновницима, па и у оним случајевима, где закони траже да

странку може заступати само адвокат. Према потреби и природи посла

могу поверити заступање и чиновницима других струка.


55

§ 10

У надлештвима где постоје шефови правних одсека или правни

референти, и ови су овлашћени да могу Државу заступати у споровима,

који долазе у надлежност среских судова.

§ 11

Врховни државни правобранилац у случају потребе може повери-

ти заступање и Државном правобраниоцу, који не би био територијално

надлежан по § 2.

§ 12

Државни правобранилац заступа Државу и пред судовима и дру-

гим властима страних држава, уколико је то могуће по законима тих

држава.

Ако је потребно у место Врховног државног правобраниоца или

Државног правобраниоца одредити друго лице пред страним судовима и

властима, министар који ово буде захтевао има предложити лице за

заступање. Пошто о томе да мишљење Врховни државни правобра-

нилац, Министарски савет доноси коначну одлуку, а Министар фина-

нсија одређеном лицу издаје потребно пуномоћство.

Лице, које се горњег заступства прими, за време трајања доби-

веног пуномоћства, не може водити спорове против Државе за рачун

другога.

§ 13

Кад правна лица и установе, чије имовно-правне интересе заступа

државно правобраниоштво по нарочитим законима, воде спор са Држа-

вом или међу собом, не може их у тим споровима заступати Државни

правобранилац.

§ 14

Ако се неспорним путем не могу заштити државни интереси, Др-

жавно правобраниоштво је дужно повести спор.

Ако државни правобранилац ипак нађе да вођењу спора нема ме-

ста, доставиће предмет са образложеним мишљењем Врховном држа-

вном правобраниоцу на одлуку. Ако је вредност спора до 1.000 динара,

одлуку о невођењу спора доноси сам Државни правобранилац.

Број 2/2014

56

§ 15

Само Државно правобраниоштво може за државу подизати тужбе

и на тужбе против државе давати одговоре, уколико овим законом није

друкчије одређено.

§ 16

Досадашњи прописи појединих закона, по којима су поједина на-

длештва и установе могли водити спорове у име државе остају и даље у

снази.

§ 17

Све судске одлуке по предметима, који спадају у надлежност

Државног правобраниоштва, морају се доставити Државном правобра-

ниоштву; у противном не могу произвести правно дејство.

§ 18

Све власти дужне су тужбе и друга акта, поднета против Државе и

установа, које Државно правобраниоштво заступа, а која су им погрешно

упућена, без одлагања доставити надлежном Државном правобранио-

штву.

§ 19

Државни правобранилац може признати и равнати се у име Држа-

ве до 1.000 динара; ако је вредност спора до 30.000 динара, по одобрењу

Врховног државног правобраниоца, а преко ове суме до 1,000.000 дина-

ра по одобрењу Министра финансија, а за веће износе по одобрењу Ми-

нистарског савета.

Признања и поравнања без ових одобрења не могу произвести

према Држави правно дејство.

§ 20

Против пресуда, решења и одлука, изречених на штету Државе,

дужно је Државно правобраниоштво употребити правна средства.

Ако је вредност спора до 1.000 динара Државни правобранилац

може одустати од употребе правног средства. У споровима до 30.000 ди-

нара за неупотребу правног средства потребно је одобрење Врховног

државног правобраниоца. У споровима до 1,000.000 динара потребно је

одобрење Министра финансија, а преко ове суме и сагласност Мини-

старског савета.


57

§ 21

Државна правобраниоштва дужна су извештавати Врховно држа-

вно правобраниоштво о сваком спору непроцењивом или у вредности

преко 100.000 динара.

§ 22

Државно правобраниоштво самостално и непосредно општи са

свима властима.

Све државне власти дужне су Државном правобраниоштву ука-

зивати правну помоћ, кад је у службеним пословима затражи, и доста-

вљати му тражена акта, ако за то не постоје какве законске сметње.

За сваку неуредност власти одговараће чиновник, чијом је криви-

цом неуредност наступила, не само дисциплински већ и за накнаду ште-

те, која би отуда произишла за Државу.

§ 23

Поред Државног правобраниоштва и власти, које су нарочитим

законима овлашћене да траже обезбеђења за Државу, дужне су и овла-

шћене и друге власти у случају потребе тражити ова обезбеђења, а реше-

ња о томе суд је дужан доставити и Државном правобраниоштву.

§ 24

Спорове са Државом могу судити само редовни државни судови.

§ 25

Сукобе надлежности као и остала спорна питања између поједи-

них државних правобраниоштва расправља Врховно државно правобра-

ниоштво.

§ 26

Државно правобраниоштво дужно је предузети без одлагања све

што је потребно да се правоснажне одлуке одмах изврше.

§ 27

Ако Државно правобраниоштво прими за Државу новац или друге

вредности, дужно их је најдаље у року од три дана по пријему предати

надлежној државној каси.

Број 2/2014

58

§ 28

Поверилац коме је правоснажном судском одлуком досуђена но-

вчана тражбина од Државе, дужан је упутити надлежном Државном пра-

вобраниоштву молбу ради исплате.

Ако у року од два месеца од предате молбе поверилац не буде

обавештен о издатом налогу за исплату, или ако у року од четрнајест

дана од дана обавештења, да је налог издат, исплата не буде извршена,

може тражити извршење код суда.

§ 29

Ради наплате новчаних потраживања од Државе не могу се узети

у извршење непокретности и покретности које су непосредно намењене

јавној служби, саобраћају и земаљској одбрани, новац у државним каса-

ма, предмети државног монопола, као ни примања Државе по јавнопра-

вном основу, као што су порези, таксе, трошарина, царина и друго.

§ 30

Ако би се показало, да због немаштине дужника није могуће ни

извршењем наплатити новчане тражбине досуђене Држави, Државно

правобраниоштво може образложеном одлуком одустати од тражења

наплате. Ако је сума досуђених тражбина већа од 1.000 динара, мора за

то имати одобрење Врховног државног правобраниоштва.

§ 31

Реферати и мишљења, која претстављају унутрашњи рад админи-

страције, не смеју се саопштавати нити давати у препис приватним ли-

цима, остала акта обавештајне и доказне природе намењена Државном

правобраниоштву не могу се приватним лицима саопштавати и давати у

препису без одобрења Државног правобраниоштва.

§ 32

Ближе одредбе о раду Државног правобраниоштва по овоме зако-

ну прописује Министар финансија.

III СТАЛНИ ПРАВНИЧКИ ОДБОР

§ 33

При Врховном државном правобраниоштву постоји Стални пра-

внички одбор, који на захтев Министра финансија даје саветодавна ми-

шљења по предметима, који му буду на мишљење упућени.


59

§ 34

Стални правнички одбор састоји се из девет чланова, од којих се

осам постављају указом на предлог Министра финансија на две године

од судија редовних и управних судова, државних саветника, чланова

Главне контроле, професора правних факултета и адвоката. Као девети

члан Сталног правничког одбора улази Врховни државни правобранилац

односно његов заменик.

§ 35

У Сталном правничком одбору председава и свима његовима по-

словима руководи најстарији члан по рангу од постављених.

За пуноважну седницу потребно је присуство више од половине

чланова.

§ 36

Стални правнички одбор се састаје на позив Врховног државног

правобраниоца односно његовог заменика.

§ 37

Ако су у Сталном правничком одбору потребна стручна лица ра-

ди објашњења, позваће се на заказану седницу.

§ 38

Стални правнички одбор даје своје мишљење написмено, обра-

зложено и поткрепљено законским прописима.

Мишљења Сталног правничког одбора не могу се издавати у пре-

пису приватним лицима.

Мишљења Сталног правничког одбора уписиваће се у нарочиту

књигу у целини по реду доношења.

§ 39

Чланови Сталног правничког одбора и стручна лица, која буду

позивана, имаће награду коју одреди Министар финансија.

IV ОСОБЉЕ

§ 40

На челу Врховног државног правобраниоштва стоји Врховни др-

жавни правобранилац, који је непосредно подређен Министру фина-

нсија.

Број 2/2014

60

Врховни државни правобранилац води надзор над целокупним

радом државних правобраниоштава. У његову надлежност спадају и по-

слови око службених односа свих чиновника и осталих службеника

државних правобраниоштава.

Врховни државни правобранилац може за Министра финансија

доносити одлуке и решења из његове надлежности уколико га он за то

овласти.

§ 41

У Врховном државном правобраниоштву установљава се звање

заменика Врховног државног правобраниоца.

Заменик Врховног државног правобраниоца врши дужност Врхо-

вног државног правобраниоца кад је овај спречен и отправља све посло-

ве, које му Врховни државни правобранилац буде ставио у дужност.

§ 42

На челу државних правобраниоштава стоје државни правобранио-

ци, који су непосредно подређени Врховном државном правобраниоцу.

Државни правобраниоци управљају пословима Државног право-

браниоштва и врше непосредан службени надзор над особљем.

У случају спречености Државног правобраниоца његову дужност

врши по рангу најстарији чиновник.

§ 43

У Врховном државном правобраниоштву и у државним правобра-

ниоштвима постоје и ова чиновничка звања: виши саветник, саветник,

виши секретар, секретар, пристав, приправник, главни архивар, архивар

и архивски чиновник.

Поред чиновника постоји потребан број званичника, служитеља и

дневничара.

§ 44

Врховни државни правобранилац мора поред услова из Закона о

чиновницима испуњавати и услове који се траже за судију Касационог

суда, по Закону о судијама, или да је провео пет година у звању заме-

ника Врховног државног правобраниоца или Државног правобраниоца.

§ 45

Заменик Врховног државног правобраниоца и Државни правобра-

нилац, поред услова из Закона о чиновницима морају испуњавати услове


61

који се траже за судију Апелационог суда по Закону о судијама, или да

су провели три године у звању вишег саветника или саветника Државног

правобраниоштва.

§ 46

Виши саветник, саветник, виши секретар, секретар и пристав мо-

рају имати свршени правни факултет и положени судијски или адвока-

тски испит.

Приправник мора имати свршени правни факултет.

§ 47

Остало особље правобраниоштва мора испуњавати услове, који се

за одговарајућа звања траже по Закону о чиновницима.

§ 48

Звање Врховног државног правобраниоца распоређује се у II –

групу 2 и 1 степена, а звање заменика Врховног државног правобранио-

ца у III – групу 2 и 1 степена.

Остала чиновничка звања распоређена су Законом о чиновни-

цима.

§ 49

За чиновнике и остале службенике Државног правобраниоштва

важе одредбе Закона о чиновницима уколико овим законом није дру-

кчије предвиђено.

§ 50

Време проведено у служби Државног правобраниоштва рачуна се

као време проведено у суду.

Приправничка служба у Државном правобраниоштву рачуна се за

полагање судијског и адвокатског испита и за стицање положаја судије,

као и служба у суду.

§ 51

Врховни државни правобранилац, заменик Врховног државног

правобраниоца и Државни правобранилац бирају се конкурсом, с тим да

при једнаким погодбама имају првенство активни правобранилачки

чиновници.

Број 2/2014

62

V ПРЕЛАЗНА НАРЕЂЕЊА

§ 52

Кад овај закон ступи у живот сви чиновници и остали службеници

Државног правобраниоштва, остају на положајима, на којима су се зате-

кли, и даље напредују по прописима Закона о чиновницима и овога за-

кона.

§ 53

До установљења Државног правобраниоштва на територији Ско-

пљанског апелационог суда, послове тога Правобраниоштва отправља-

ће Државно правобраниоштво у Београду.

§ 54

Кад овај закон ступи на снагу престају важити сви закони, уредбе,

службена упуства и остали прописи, који су до сада важили за државна

правобраниоштва, као и остали законски прописи противни овом закону.

§ 55

Овај закон ступа у живот кад га Краљ потпише, а добија обавезну

снагу после 90 дана од обнародавања у "Службеним новинама".

Препоручујемо нашем Министру правде да овај закон обнародује,

свима Нашим Министрима да се о извршењу његовом старају, властима

заповедамо да по њему поступају, а свима и свакоме да му се покора-

вају.

15. јула 1934. године

У Београду

АЛЕКСАНДАР с.р.

Министар финансија,

Др Мил. Р. Ђорђевић с.р.

Видео и ставио државни печат

Чувар државног печата,

Министар правде

Бож. Ж. Максимовић с.р.

Претседник Министарског савета

Ник. Т. Узуновић с.р.


63

ПРАВНА МИШЉЕЊА


65

Р-874/13

20. јун 2013. године

МИНИСТАРСТВУ ФИНАНСИЈА И ПРИВРЕДЕ

Управи за јавни дуг

Поводом Вашег захтева од 14. јуна 2013. године, у вези

решавања питања исплате дуга према веледрогеријама у складу са

Законом о преузимању обавеза здравствених установа према веле-

дрогеријама по основу набавке лекова и медицинског материјала и

претварања тих обавеза у јавни дуг Републике Србије („Службени

гласник РС“, бр. 119/12), које веледрогерије су у процесу судског

спора или када већ постоји извршно решење, а чија су потраживања

обухваћена јавним дугом, Републичко јавно правобранилаштво, на

основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву („Службени

гласник РС“ број 43/91), даје следеће мишљење:

Пре него што покушамо да дамо одговоре на конкретна

питања постављена у Вашем захтеву, морамо указати да је пропу-

штено да се Законом о преузимању обавеза здравствених установа

према веледрогеријама по основу набавке лекова и медицинског

материјала и претварања тих обавеза у јавни дуг Републике Србије

(„Службени гласник РС“, бр. 119/2012) потпуно и јасно уреде сва

питања значајна за предметни правни однос, због чега одговори које

ћемо дати полазећи од других прописа, односно општијих правних

правила, не морају бити прихваћени као неспорни. На пример, зако-

ном није уређено веома важно питање, да ли Република Србија пре-

узимањем обавеза и њиховим претварањем у јавни дуг врши преу-

зимање дуга, приступање дугу или преузимање испуњења, односно

није изричито одређено да ли ступањем на снагу закона и преузи-

мањем обавезе од стране Републике Србије истовремено престаје

Број 2/2014

66

обавеза здравствене установе или постоји солидарна обавеза Репу-

блике Србије и здравствене установе, а у пракси ће вероватно бити

спорно да ли је могуће да поверилац и након ступања закона на

снагу води судске спорове и захтева принудну наплату потражи-

вања од здравствене установе, као и да ли ће, у случају неиспуњења

или задоцњења са испуњењем обавеза из Закона о преузимању оба-

веза (...) поверилац бити овлашћен да исплату захтева од Републике

Србије.

Ако узмемо да је Законом о преузимању обавеза (...) извр-

шено преузимање дуга, онда је након ступања на снагу тог закона

(25. децембра 2012. године), односно након што су дугови здра-

вствених установа из члана 1. тог закона преузети као јавни дуг

Републике Србије, отпао правни основ потраживања веледрогерија

– поверилаца према здравственим установама – ранијим дужници-

ма. Од наведеног датума, повериоци су морали повући све раније

поднете тужбе према здравственим установама – ранијим дужници-

ма, а у противном, њихови тужбени захтеви би морали бити одбије-

ни као неосновани.

Дакле, прекид поступка у конкретном случају није могућ,

јер престанак обавезе једне парничне странке, односно прелазак

обавезе у току парничног поступка са парничне странке на треће

лице не представља законски основ за прекид поступка, већ се ради

о околности која изазива материјалноправне последице, односно

искључује постојање обавезе те парничне странке.

Не постоји правни механизам да Републичко јавно право-

бранилаштво суд обавести о преузимању обавеза, јер Република

Србија не учествује у поступцима који се воде по тужбама или

предлозима за извршење веледрогерија – поверилаца против здра-

вствених установа – дужника, нити нам је познато који су поступци

у току у погледу тих захтева. Такође, ступање Републике Србије на

место тужене у парничном поступку уместо здравствене установе

није могуће без формалне иницијативе тужиоца – повериоца (у

форми преиначења тужбе), а чак и када би тужилац тражио такво

преиначење тужбе, сматрамо да Република Србија не би требало да

прихвати ступање у ту парницу, с обзиром да је обим и доспелост

обавезе Републике Србије уређен у посебном режиму, Законом о

преузимању обавеза (...).


67

Нека врста општег обавештавања судова о овој околности

није могуће, јер важећи прописи не познају такав начин предузима-

ња радњи у судским поступцима. Стога је пре свега на здра-

вственим установа које учествују у тим судским поступцима као

странке да на ову околност укажу суду у сваком појединачном

поступку.

Ако је неко од поверилаца након ступања на снагу Закона о

преузимању обавеза (...) наплатио потраживање од здравствене уста-

нове, било на основу правноснажне пресуде донете пре 25. деце-

мбра 2012. године, било на основу пресуде или решења о извршењу

донетог након наведеног датума, с обзиром да су предметне обавезе

од дана ступања закона на снагу прешле са здравствених установа

на Републику Србију, односно од наведеног датума те обавезе нису

више обавезе здравствених установа, у том случају је дошло до

стицања без основа, те би здравствена установа била овлашћена и

дужна да од тог повериоца захтева враћање наплаћеног новца, у

складу са чланом 210. Закона о облигационим односима. И ове

поступке не може покренути Републичко јавно правобранилаштво,

које није законски заступник здравствених установа, већ само те

здравствене установе саме.

Имајући у виду садржину Закона о преузимању обавеза (...),

као и на основу тог закона донетог Правилника о начину и поступку

достављања података о преузимању обавеза здравствених установа

према веледрогеријама по основу набавке лекова и медицинског

материјала и претварању тих обавеза у јавни дуг Републике Србије

(„Службени гласник РС“, бр. 19/2013), обавеза здравствене установе

која је претворена у јавни дуг Републике Србије и која је

обухваћена закључком Владе 05 број: 401-2543/2013-2 мора бити

исплаћена повериоцу, у складу са законом, а на здравственим уста-

новама је била обавеза да извештајем о подацима о усаглашеним

обавезама не обухвате већ раније исплаћена или спорна потра-

живања, као и да захтевају повраћај новца за предметна потражи-

вања исплаћена након 25. децембра 2012. године.

Такође, ако би се у међувремену испоставило да је неко

потраживање обухваћено закључком Владе 05 број: 401-2543/2013-2

и исплаћено по динамици одређеној Законом о преузимању обавеза

(...), а да је било неосновано обухваћено извештајем здравствене

Број 2/2014

68

установе о подацима о усаглашеним обавезама, или је исплаћено и

пре 25. децембра 2012. године, тада би Министарство финансија

било овлашћено и дужно да иницира одговарајућу измену закључка

Владе, те да од веледрогерије захтева повраћај исплаћених средста-

ва, са законском затезном каматом почев од дана исплате, сходно

правилима о стицању без основа из члана 210. Закона о облигаци-

оним односима, односно, у случају да веледрогерија тај повраћај

добровољно не изврши, да о томе обавести Републичко јавно

правобранилаштво, ради подношења тужбе.


69

М-564/14

14. мај 2014. године

РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ

ЗА РОБНЕ РЕЗЕРВЕ

Поводом Вашег захтева од 12. маја 2014. године, за давање

правног мишљења о томе да ли се приликом прибављања непокре-

тности у јавну својину Републике Србије, у смислу члана 27. Закона

о хипотеци, на основу накнадног уговора о преносу права својине

на предмету хипотеке закљученом између хипотекарног повериоца

и власника непокретности, примењују и одредбе Закона о јавној

својини о прибављању непокретности у јавну својину, на основу

члана 13. Закона о јавном правобранилаштву („Службени гласник

Републике Србије“ број 43/91), Републичко јавно правобранила-

штво даје следеће мишљење:

Иако су испуњени услови за закључење накнадног уговора

о преносу права својине на предмету хипотеке, у смислу члана 27.

Закона о хипотеци, закључење таквог уговора није обавезно, већ у

сваком конкретном случају зависи од постојања сагласних воља

хипотекарног повериоца и власника непокретности.

Дакле, хипотекарни поверилац у сваком конкретном случа-

ју, полазећи од процене својих интереса, те поштујући евентуална

посебна правила која за њега важе, доноси одлуку да ли жели да

закључењем накнадног уговора из члана 27. Закона о хипотеци

разреши облигационоправни однос са хипотекарним дужником,

тако што ће уместо испуњења дуга примити у својину непокретност

која је предмет хипотеке.

Број 2/2014

70

Што се тиче предметног правног односа, није спорно да је

могуће прибавити непокретност у јавну својину Републике Србије

закључењем накнадног уговора у смислу члана 27. Закона о хипо-

теци. Међутим, да би се приступило закључењу тог уговора, потре-

бно је да надлежни орган Републике Србије претходно донесе

одлуку о прибављању предметне непокретности у јавну својину

Републике Србије закључењем предметног уговора, под условима и

у поступку за доношење такве одлуке, у складу са Законом о јавној

својини.


71

М-640/14

16. септембар 2014. године

РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ

ЗА РОБНЕ РЕЗЕРВЕ

Поводом Вашег захтева од 8. септембра 2014. године, за

давање правног мишљења о даљем поступању Републичке дирекци-

је за робне резерве (даље: Дирекција) у предмету вансудског посту-

пка продаје непокретности ради намирења новчаног потраживања

Дирекције, као хипотекарног повериоца првог реда, а у погледу по-

траживања акционара Кредитно-експортне банке а.д. у ликвидацији,

као хипотекарног повериоца нижег реда, на основу члана 17. Закона

о правобранилаштву („Службени гласник Републике Србије“, број

55/14), Државно правобранилаштво даје следеће мишљење:

Из садржине вашег захтева произилази да је Дирекција, као

хипотекарни поверилац првог реда, спровела дана 26. маја 2014.

године, у складу са Законом о хипотеци, вансудски поступак про-

даје непокретности ближе описане у вашем захтеву, ради намирења

новчаног потраживања Дирекције у износу од 1.128.370,70 динара и

трошкова извршног поступка, у ком поступку је предметна непо-

кретност продата за цену од 26.592,48 евра. У захтеву наводите да,

према препису листа непокретности прибављеном за прву јавну

аукцијску продају предметне непокретности, у Г листу није био

уписан терет у корист Кредитно-експортне банке а.д. у ликви-

дацији. Даље наводите да сте накнадно, увидом у нови препис листа

непокретности, издат 29. маја 2014. године, утврдили да је у

међувремену, поред терета првог реда у корист Дирекције, у Г

листу уписан и терет у корист Кредитно-експортне банке а.д. у

ликвидацији, као хипотекарног повериоца нижег реда у односу на

Број 2/2014

72

Дирекцију. Од Агенције за осигурање депозита, као ликвидационог

управника Кредитно-експортне банке а.д. у ликвидацији, затражили

сте да се изјасни да ли то привредно друштво има новчано

потраживање обезбеђено хипотеком на предметној непокретности,

те сте обавештени да је предметно потраживање правноснажним

решењем Трговинског суда у Београду VI Л-118/05 од 6. августа

2008. године пренето на акционаре Кредитно-експортне банке, те да

је потребно да се Дирекција обрати пуномоћнику тих акционара.

Пуномоћник једног од тих акционара обавестио вас је да је у

међувремену извршено уступање потраживања између акционара,

те да су сада носиоци права на предметном потраживању два акцио-

нара, те да је потребно да се Дирекција непосредно обрати тим

акционарима ради постизања договора око начина преноса прео-

сталог новчаног износа на њихове рачуне.

Пре свега, скрећемо пажњу да су у препису листа непокре-

тности, издатом 29. маја 2014. године, уписане две хипотеке у

корист Дирекције, ради обезбеђења потраживања у износу од

укупно 8.189.000,00 динара, док је предметна продаја од 26. маја

2014. године, како наводите у захтеву, извршена ради намирења

новчаног потраживања Дирекције у износу од 1.128.370,70 динара.

Стога је потребно утврдити да ли износ од 1.128.370,70 динара чини

укупан износ преосталих потраживање Дирекције према извршном

дужнику из две заложне изјаве и два уговора о размени на основу

којих су уписане хипотеке у корист Дирекције.

Ако износ од 1.128.370,70 динара не представља укупан

износ преосталих потраживања Дирекције према извршном дужни-

ку, обезбеђених предметним хипотекама, тада је из добијене цене

потребно претходно намирити и сва друга потраживања Дирекције

обезбеђена предметним хипотекама.

Ако поред износа од 1.128.370,70 динара не постоје друга

потраживања Дирекције обезбеђена предметним хипотекама, тада

су испуњени услови да Дирекција средстава остварена продајом

расподели у складу са одредбама члана 41. Закона о хипотеци, и то

тако што ће најпре намирити све трошкове продаје, а потом

намирити своје потраживање обезбеђено предметном хипотеком.

Ако потом преостане још средстава, Дирекција ће намирити


73

потраживање Кредитно-експортне банке а.д. у ликвидацији, као

хипотекарног повериоца нижег реда.

Није спорно ни да се потраживање које је према извршном

дужнику имала Кредитно-експортна банка а.д. у ликвидацији

намири према пријемницима тог потраживања, али је претходно

потребно правилно и тачно утврдити ко су ти пријемници. Ликви-

дациони управник Кредитно-експортне банке а.д. у ликвидацији

обавестио вас је да су на основу судске одлуке пријемници тог

потраживања постали акционари Кредитно-експортне банке а.д. –

девет правних лица наведених у судској одлуци, због чега не би

било спорно намирење према тим субјектима. Што се тиче даљег

уступања потраживања између тих девет пријемника, у смислу

члана 438. став 1. Закона о облигационим односима, Дирекцију би

морали обавестити они од тих пријемника који су уступили своја

потраживања (нови уступиоци).

Имајући у виду све наведено, сматрамо да је потребно да од

адвокатске канцеларије К.Н., пуномоћника акционара – пријемника,

затражите да вам доставе обавештења, односно изјаве акционара –

пријемника, односно нових уступилаца предметног потраживања, о

извршеном уступању. Такође, од те адвокатске канцеларије би тре-

бало затражити и да вас обавести о начину на који преостала

новчана средства можете пренети крајњим пријемницима потражи-

вања, ако та адвокатска канцеларија поступа у својству заједничког

пуномоћника тих пријемника, односно требало би да се непосредно

обратите крајњим пријемницима потраживања, ако та адвокатска

канцеларија не поступа у својству њиховог заједничког пуномо-

ћника.


75

ОГЛЕДИ,

РАСПРАВЕ,

ПРИКАЗИ


77

Доц. др Боштјан Тратар,

генерални државни правобранилац Републике Словеније

НЕКА КОМПАРАТИВНА УРЕЂЕЊА ОРГАНА КОЈИ

ВРШЕ ПРАВОБРАНИЛАЧКЕ ФУНКЦИЈЕ

1. УВОД

У компаративном смислу могуће је сасвим уопштено потвр-

дити мисао да пука чињеница да нека од држава нема правобра-

нилаштво као посебан орган сама по себи не значи да та држава не

познаје тзв. правобранилачку функцију. Већ по природи ствари,

наиме, правобранилачка функција мора постојати у свакој држави, и

зато у одређеној држави увек постоји правобранилаштво (барем) у

материјалном смислу, ако већ не постоји у формалном смислу, као

посебан државни орган.1

Са компаративноправног аспекта показује се начелна тенде-

нција да се у правним системима common law улога и функције

заступника државе поимају и дефинишу шире и уопштеније него у

државама континенталног права.2 У државама са англосаксонском

правном традицијом Attorney General заступа државу у поступцима

пред судом, што укључује и кривично гоњење, истовремено је

правни саветник владе, шеф централизоване правне службе и члан

кабинета. У неким државама са континенталним правом је, пак,

дошло до институционалног раздвајања функција кривичног гоње-

ња и заступања државе у имовинскоправним односима (Аустрија,

Италија), док у другима постоји институционално јединство у

оквиру правосуђа, у функцији јавног (државног) заступника

(адвоката, тужиоца) (Немачка, Хрватска).3

1 О. Јовичић, „Правобранилаштво“, Билтен Републичког јавног правобранилаштва,

2/2012, стр. 27. 2 Ж. Рашевић, „Јавно правобранилаштво између правосуђа и државне управе“, Правни

записи, 3(2012), 1, стр. 178. 3 Ibid., стр. 178.

Број 2/2014

78

Уопштено, важи да у англосаксонској правној традицији

преовлађује централизована правна служба, која је ближе извршној

грани власти него судској; а у континенталним правним круговима

можемо приметити два приступа:4

- спајање правобранилачке функције са функцијом криви-

чног гоњења у оквиру правосуђа;

- раздвајање правобранилачке функције од функције тужи-

лаштва и позиционирање правобранилаштва у извршној грани вла-

сти (то је, по правилу, пример правних уређења у државама бивше

Југославије).

Можемо дозволити могућност да институција државног

правобранилаштва није неопходна у правном систему државе. У

корист таквом решењу могли бисмо заузети став да право познају и

други органи – нпр. државна тужилаштва, сами управни органи, али

и адвокати који би неометано могли преузети ту функцију. Поред

тога, сврставање у правосуђе или у управу би несумњиво ишло у

корист доследној конкретизацији уставног начела поделе власти.

Али, ако би све функције правобранилаштва преузело државно

тужилаштво, тада би законски заступник оптуженог у поступцима у

којима тужимо државу било тужилаштво, што не би било само

contradictio in adiecto, већ би се кршила и процесна „једнакост

оружја“ странака као интегралног дела права на поштено суђење,

јер тужилаштво у свом арсеналу има и ванредна правна средства за

заштиту законитости којима друга странка (и државно правобрани-

лаштво) не располаже.5

Уколико бисмо, ипак, прихватили аргументе који говоре у

корист постојању институције државног правобранилаштва, из

компаративноправних примера познато је више модела:6

- правобранилаштво као орган који се ослања на извршну

грану власти у систему државне управе, са већим или мањим

степеном независности и самосталности;

- правобранилаштво као независан и самосталан орган

правосуђа;

4 Ibid., стр. 179.

5 Ibid., стр. 193.

6 Ibid.


79

- правобранилаштво као организациона јединица тужила-

штва, као несамостални правосудни орган.

Сваки од наведених модела има добре и лоше стране. Код

првог модела више је изражена заступничка и преговарачка

функција (функција у предсудским поступцима), а код другог и

трећег саветодавна и институционална функција. У избору једног

одређеног модела одлучујућу улогу требало би да имају аргументи

(правно)политичког опортунитета.7 Ипак, одлучујући је увек став

законодавне (политичке) гране власти, која бира модел за који

мисли да је сврсисходан: институција која или више помаже а мање

контролише извршну грану власт, или обрнуто.8

2. УРЕЂЕЊЕ ОРГАНА КОЈИ ВРШЕ ПРАВОБРАНИЛАЧКУ

ФУНКЦИЈУ У ПОЈЕДИНИМ ДРЖАВАМА

У Билтену Републичког јавног правобранилаштва већ је

било речи о организацији и уређењу правобранилаштва у више упо-

редних држава.9 У оквиру овог прилога желимо да наставимо са

компаративним прегледом правобранилачких организација.

Кипар

Функције државног правобранилаштва су у Кипру уставна

категорија, јер члан 113. Устава одређује да је државни правобра-

нилац правни саветник Републике и Председника републике, Савета

министара, као и министара.10

Он је независни функционер којег

7 Ibid., стр. 194.

8 Ibid.

9 Ј. Продановић, „Уређење државног правобранилаштва у упоредном праву“, Билтен

Републичког јавног правобранилаштва, 2/2012, стр. 44-61. 10

„Члан 113

1. Државни тужилац Републике уз помоћ заменика тужиоца републике јесте правни

саветник републике, председника и подпредседника републике и Савета министара,

као и министара, и врши све друге функције и дужности које су му поверене или

наметнуте овим Уставом или законом.

2. Државни тужилац републике има овлашћење које ће искористити по свом

нахођењу у јавном интересу, да покрене, води, преузме и настави или прекине било

који поступак који се односи на кривично дело против било које особе у републици.

Своје овлашћење може остварити лично или преко подређених службеника који

делују под и у складу са његовим инструкцијама.“

Број 2/2014

80

именује Председник републике.11

Републику заступа пред домаћим

судовима и правно је саветује.12

Чешка

Са законом из 2002. године (бр. 201/2002, измењен 120/2004,

626/2004, 57/2006, 160/2006, 153/2009) у Чешкој је са 1. јулом 2002.

године основана посебна Канцеларија за заступање владе у

имовинскоправним поступцима (Úřad pro zastupování státu ve věcech majetkových).13

Седиште Канцеларије је у Прагу, док се подручне

јединице налазе у још седам других градова: Централна Чешка,

Плзењ, Усти над Лабом, Храдец Кралове, Чешке Будјејовице, Брно,

Острава. Њен задатак је заступање владе пред судовима, арби-

тражама и другим органима у поступцима који се односе на

државну имовину; састављање правних мишљења и вршење других

11

„Члан 112

1. Председник и потпредседник републике заједнички именују два лица

квалификована за судије Вишег суда, и то једно лице за државног тужиоца

републике, а друго за заменика државног тужиоца Републике:

Под условом да државни тужилац и заменик државног тужиоца не припадају истој

заједници.

2. Државни тужилац републике је шеф, а заменик државног тужиоца републике је

заменик шефа Републичке канцеларије за правобранилаштво, која је независна

канцеларија и не сме бити под надлежношћу ниједног министарства.

3. Државни тужилац и заменик државног тужиоца републике имају право заступања

на суду, као и предност појављивања пред било којом другом особом пред било

којим судом:

Под условом да државни тужилац републике увек има право предности пред

замеником државног тужиоца републике.

4. Државни тужилац и заменик државног тужиоца републике су чланови трајне

правне службе републике и врше дужности под истим условима као и судија

Врховног суда осим његовог председника, и не може бити уклоњен из канцеларије

сем на сличној основи и на сличан начин као и судија Врховног суда.

5. По свим питањима која се односе на лица која припадају Канцеларији државног

тужиоца републике или заменика државног тужиоца републике, с обзиром на

околности, оног који припада таквој заједници друга страна консултује пре

доношења било какве одлуке од стране државног тужиоца републике:

Под условом да за кривична гоњења у судовима који врше кривичну јурисдикцију и

које чине судије једне канцеларије, државни тужилац републике или заменик

државног тужиоца републике, с обзиром на околности, тада имају ефективну

надлежност и одговорност.“ 12

http://www.law.gov.cy/law/lawoffice.nsf/dmlindex_en/dmlindex_en?OpenDocument (6. 6.

2014). 13

www.uzsvm.cz/en/about-us-395-0-87 (04.06.2014).


81

задатака у складу са законом. Генералног директора Канцеларије

именује министар финансија.

Данска

Државу Данску пред судовима заступају две различите

институције, и то у кривичним поступцима јавно тужилаштво

(Anklagemyndigheden), које је под надзором министарства правде, и

тзв. Правни саветник Данске владе (Kammeradvokaten), као прива-

тна правна канцеларија која у име државе учествује у грађанским

судским поступцима. Још од 1936. године тзв. правни саветник

данске владе је адвокатска канцеларија под називом „Advokatfirmaet Poul Schmitt“.

14

Грчка

У Грчкој правобранилачку функцију врши тзв. Правни

државни савет – State Legal Council (гр. Νοµικό Συµβούλιο του

Κράτους, Nomiko Symvoulio tou Kratous).15

Ради се о јединственом

органу који спада непосредно под Министарство финансија. Његови

задаци су правно саветовање и заступање државе у судским и

вансудским поступцима, као и у арбитражама и у облицима мирног

решавања спорова са државом, помоћ управним органима при

склапању уговора, помоћ у припреми закона, заступање државе

пред Европским судом за људска права и пред Одбором министара

Савета Европе, пред Судом ЕУ.

Правни државни савет је основан још 1882. године. Важи за

једног од главних државних органа. Ради се о уставној категорији,

јер га уређује члан 100. грчког Устава, а детаљније је уређен

Законом бр. 3086/2002, док именовање чланова уређује председни-

чки декрет бр. 238/2003. Савет чине државни правобранилац, 7

заменика, 57 правних саветника, 114 правних помоћника, 140

правних заступника А, 30 правних заступника Б и 19 приправника.

Плате се одређују према судским платама.

14

Више о томе на: http://en.kammeradvokaten.dk/ (03.06.2014). 15

http://www.nsk.gov.gr/webnsk/ (08.06.2014).

Број 2/2014

82

Ирска

У Ирској постоји Attorney General, којег именује председник

владе.16

Он је главни правни саветник владе и саставља правна

мишљења. Функција, надлежности и дужности произилазе већ из

Устава. Према члану 30. Устава главни задатак државног

правобраниоца јесте да саветује владу у правним поступцима и

саставља правна мишљења, као и да у тој улози учествује у

заседању владиног кабинета. Функције су детаљније дефинисане

посебним законом – Ministers and Secretaries Act 1924. Генерални

правобранилац заступа државу у свим правним поступцима који се

тичу државе. Основни задаци су правно саветовање (Advisory Counsel), састављање нацрта законодавних аката (Parliamentary Counsel), учествовање у споровима (Chief State Solicitor's Office – CSSO). Attorney General има сараднике, правнике који се баве

искључиво грађанскоправним питањима.

Холандија

Државу Холандију правно заступају различита лица и

институције. При томе је потребно разликовати да ли је Холандија

као држава странка или извршава посебне задатке. У управном

спору државу, односно извршне органе заступа државни службеник

према овлашћењу органа који заступа. У грађанским судским посту-

пцима државу могу заступати адвокати које запошљава влада (нпр.

унутар министарства спољних послова) или тзв. State Advocate, где

се ради о приватном адвокатском предузећу у ком су специфични

адвокати/правници формално именовани од стране владе. Такво је

нпр. адвокатско друштво Pels Rijcken's.17

Норвешка

Институција која у Норвешкој заступа државу пред судо-

вима је Канцеларија генералног државног правобраниоца,

Regjeringsadvokaten. Од 1. јануара 2001. године канцеларија у

управном смислу потпада под канцеларију председника владе. Не

16

http://www.attorneygeneral.ie/ (06.06.2014). 17

www.pelsrver-ons/landsadvocaat/ijcken.eu/o (06.06.2014).


83

ради се о уставној категорији, генерални правобранилац није члан

владиног кабинета.

Канцеларија генералног правобраниоца је јединствено орга-

низована за државу са седиштем у Ослу. Поред генералног право-

браниоца, који води институцију, у вођењу сарађује још пет

правника/правобранилаца, сваки са својим надлежностима:

- заменик државног правобраниоца: порези, порез на додату

вредност, управно право, пореско право, енергетско право;

банкарско, монетарно и фискално право, регистрација докуме-

ната, предузетничко право, право информационих технологија,

корпоративно право, уговорно право, стечај и принудна напла-

та, кривично право, управно право, као и одштетно право у

вези са енергетиком и пословима.

- правобранилац који је задужен за радно и јавнослужбеничко

право; одштете за неоправдано гоњење, концесије и земљишно

право; право животне средине, загађење животне средине,

просторно планирање и грађевинско право; риболов и пољо-

привредно право, експропријације, одштете за ограничавање

располагања; власничко право, процене.

- правобранилац који је задужен за имиграционо право, уставно

право, грађански судски поступак, међународно право, људска

права.

- правобранилац који је задужен за право здравствене заштите,

старатељство, социјалну заштиту и пензијско осигурање, здра-

вствено право, опште управно право, одштетно право, захтеве

у вези са повредама на раду и професионалним болестима,

приватно право, принудно извршење.

- правобранилац који је задужен за питања ауторских права,

патентно право, право робних марки, тржишно право, право

конкуренције, поморско право, транспортно право, зајмове,

гаранције, субвенције, јавне набавке, европско право.

У Канцеларији је и генерални секретар (шеф админи-

страције), који је одговоран за буџет и рачуноводство органа,

запошљавање, планирање итд.

Број 2/2014

84

Канцеларија укупно запошљава 34 правобранилаца и 14 лица

административног особља.18

Главна област рада у којој правобранилаштво делује јесте

област уставног права, као и јавног управног права. Пре свега се

ради о учешћу у различитим управним споровима јавних органа

(порески поступци, социјална заштита, концесије, експропријације).

Правобранилаштво је, такође, укључено у бројне грађанскоправне

поступке пред судовима, нпр. стварно право, одштетно право, ра-

дно, односно јавнослужбеничко право и уговорно право. Правобра-

нилаштво нема надлежност у кривичним поступцима.

Главни задатак правобранилаштва је заступање пред судови-

ма у судским поступцима у име државе, као и правно саветовање.

Странке коју правобранилаштво заступа јесу Влада, министарства и

њима подређене агенције. Градове и општине правобранилаштво не

заступа. Али, правобранилаштво може у ограниченом обиму пружа-

ти правну помоћ и појединим државним службеницима, када су

тужени због радњи повезаних са испуњавањем својих службених

дужности.

Правобраниоци заступају државу пред свим судским инста-

нцама у Норвешкој, пред међународним судовима, нпр. пред Евро-

пским судом за људска права у Стразбуру и пред судом ЕФТА у

Луксембургу.

При заступању правобранилац делује по правилима грађа-

нског судског поступка и правилима која иначе важе за адвокате.

Правобраниоци поступају према упутствима својих странака,

најчешће министарстава. О питањима поступка и о питањима која

се јављају током поступка, као и о решавању спора мирним путем

одлучују органи које заступају (а не правобранилаштво само). С

обзиром на наведено, правобранилац у суштини пред судовима

заступа вољу своје странке.

Правобранилаштво је било реорганизовано Краљевским

декретом од 9. маја 1962. године, који је допуњен Краљевским

декретом од 18. јула 1997. године, као и 21. децембра 2000. године.

У Краљевском декрету је, између осталог, одређено да државног

правобраниоца именује Краљ (члан 1). Генерални правобранилац за 18

Види детаљније на: http://www.regjeringsadvokaten.no/ (03.06.2014).


85

време свог мандата не сме заступати приватна лица (члан 3).

Генерални правобранилац захтевне послове мора водити лично, а

уколико се ради о спољном послу може са изузетком дозволити да

посао води неко други (нпр. адвокат у приватној пракси) или да

врши поједине радње.

Канцеларија може запошљавати онолико правника/право-

бранилаца (чл. 4. и 5.) и другог особља (члан 6.) колико је потребно

с обзиром на број послова. Правобраниоце именује кабинет предсе-

дника владе на предлог државног правобраниоца (члан 7.). У случа-

јевима већег оптерећења правобранилаштва или у случају послова

са већом одговорношћу, држава обезбеђује додатно особље.

Члан 2. детаљније одређује одговорност генералног право-

браниоца:

- генерални правобранилац сарађује/заступа државу и јавне

фондове у судским поступцима и у поступцима арбитраже на

захтев Владе или министарстава, и те органе правно саветује;

- генерални правобранилац заступа државу и у поступцима пред

Европским судом за људска права (као агент);

- на основу мишљења надлежног министарства Министарство за

правосуђе може одлучити да канцеларија генералног правобра-

ниоца не обавља задатке за одређену институцију или у

пословима посебне природе или за послове пред одређеним

судом. Таква одлука важи само под одређеним условима, ако

није изричито ограничена само на одређени период;

- генерални правобранилац може заступати и државне службе-

нике, јавне службенике или друге који су гоњени или гоне у

име државе у пословима у вези са вршењем њихове службе,

уколико се не ради о сукобу интереса између тих јавних

службеника и државе;

- генерални правобранилац пред судовима не заступа парламент

или институције под њим.

У канцеларији генералног правобраниоца запослено је 34

правобраниоца (advokater) и млађих правника (advokatfullmektiger). Сви они раде под надзором и одговорношћу генералног правобра-

ниоца. Сви они имају одговарајуће образовање и друге услове за

Број 2/2014

86

вршење адвокатског посла, а половина њих има и услове за

заступање пред Врховним судом Норвешке.

У случају заступања пред домаћим норвешким судовима,

генерални правобранилац је стални заступник владе. Пред Евро-

пским судом за људска права генерални правобранилац је

именовани за сталног агента. За заступање пред другим међунаро-

дним судовима генералног правобраниоца, када је потребно, овла-

шћује надлежно министарство, по правилу Министарство спољних

послова.

Пољска

У Пољској функцију правобранилаштва врши посебна

канцеларија (Prokuratoria Generalna Skarbu Panstwa)19, која је

основана 2006. године и има богату историју. Постојање ове

канцеларије је израз централизованог приступа заступању државе.

Такав приступ се први пут показао 1919. године, када је канцеларија

била основана након добијања независности Пољске. Након пет

година рада, 1924. године, реформисана је председничким декре-

том. Након Другог светског рата ова институција постојала је само

до 1951. године, када је из идеолошких, а не стручних разлога

укинута. Након полувековног прекида поново је основана 2006.

године, а делимично реформисана 2009. године.

Правни статус Канцеларије уређен је бројним законима.

Закон о канцеларији (објављен у Службеном листу број 6/2005)

уређује надлежности Канцеларије, задатке, унутрашњу организа-

цију и однос према другим управним органима. Постојање Канцела-

рије пољски Устав не обезбеђује директно, али ипак посредно

одређује да она мора бити уређена у складу са законом, а не актима

ниже правне снаге (члан 218. Устава – Организација државне касе и

управљање имовином државне касе мора бити регулисано законом).

Правног статуса Канцеларије дотичу се и Закон о уставном суду,

Закон о Врховном суду, Закон о парничком поступку, Закон о

јавним службеницима.

Главни задаци/надлежности Канцеларије су:

19

http://prokuratoria.gov.pl/kontakt/ (06.06.2014).


87

- искључиво заступање државне касе пред Врховним судом;

- заступање државне касе пред редовним судовима, на првом

степену пред регионалним судовима; у пословима

модернизације уписа у катастарску књигу ако вредност

спорног предмета прелази износ од 1.000.000 PLN;

- заступање државне касе у свим поступцима пред арбитражним

судом, без обзира на то да ли се седиште арбитраже налази у

Пољској или у иностранству;

- давање правних мишљења на захтев државних органа;

- тумачење о нормативним планским актима који се односе на

права или интересе државне касе и којима се уређују поступци

пред судовима, трибуналима или другим органима који

одлучују.

Факултативне надлежности Канцеларије су:

- Савет министара може именовати државног правобраниоца да

заступа Савет министара или министра пред Уставним судом;

- Канцеларија генералних правобранилаца може преузети засту-

пање Републике Пољске у поступцима пред судовима, трибу-

налима или другим телима који се решавају у међународним

пословима, уколико то захтева јавни орган;

- Канцеларија генералног правобраниоца може ex offo или на

захтев лица које заступа државну касу преузети заступање

државне касе у сваком случају, уколико је то потребно ради

заштите значајног права или интереса државне касе;

- Канцеларија правобранилаца не пружа правну помоћ физи-

чким или правним лицима, са изузетком државне касе.

Канцеларија не заступа правна лица у власништву државе и не

заступа државну касу у кривичним поступцима.

Канцеларија се дели на две канцеларије које врше

административне задатке, и то на Канцеларију генералног државног

правобраниоца и Канцеларију за буџет и економију. Постоји и 8

одељења која су одговорна за заступање пред судовима:

- Одељење за правно заступање I (стварно право, експроприја-

ције, национализација, културна својина);

Број 2/2014

88

- Одељење за правно заступање II (кршење људских права,

неоснован затвор, неоснована пресуда, трајање поступака без

непотребног одлагања, разне одштете за незаконско поступање

државе);

- Одељење за правно заступање III (заштита потрошача, привре-

дни послови, финансијске институције);

- Одељење за правно заступање IV;

- Одељење за арбитражу;

- Одељење за правна мишљења и законодавство,

- Одељење за међународно и европско право;

- Одељење за студије и анализе.

Канцеларија правобранилаца састоји се од 26 правобрани-

лаца и 67 старијих правобранилаца.

Правобранилац може бити онај: ко је држављанин Пољске;

ко је дипломирао на правном факултету; ко је адвокат, јавни

бележник, судија, тужилац (то не важи за особе које имају титулу

професора или докторску титулу); ко није био осуђен за кривично

дело са предумишљајем или порески прекршај или кривично дело

са предумишљајем против имовине; који има моралне квалитете.

Шведска

У Шведској функцију заступања државе (владе) у правним

пословима врши тзв. Justitiekanslern. Ради се о неполитичком (неза-

висном) државном службенику којег именује влада међу судијама

Врховног суда или једнако квалификованим особама на неодређено

време. Канцеларија овог заступника је независан орган, а заступник

обавља своје задатке искључиво на основу закона. Задатке засту-

пника одређују два закона, и то оба из 1975. године – један који

одређује дужности заступника и други који одређује надзор.

Главни задаци заступника су, између осталог, саветовање и

заступање државе у правним (судским) споровима, пре свега у

споровима у вези са деликтном одговорношћу државе; да обезбеђује

слободу штампе и других медија, као и да буде искључиви тужилац

у случајевима кривичних радњи/прекршаја против слободе штампе


89

и слободе изражавања. Делује и као владин омбудсман при надзору

органа и јавних службеника.

Орган запошљава 30 лица, од тога 25 правника (адвоката) и 5

службеника административног особља.

Орган има два одељења:

- прво одељење се бави надзором служби и тужилаштава и

надзире систем бесплатне правне помоћи;

- друго одељење надзире опште и правне судове, води послове у

вези са Европском унијом и послове пред Европским судом за

људска права и сл.20

Велика Британија

Владу пред домаћим судовима у Енглеској и Велсу заступа

министарство (Department of State), у зависности од тога с ког је

подручја предмет који се решава пред судом (нпр. ако се ради о

здрављу, онда министарство здравља), а иначе правобранилац

(Attorney General)21. Канцеларија генералног правобраниоца датира

још из 1247. године и његово именовање се налази у рукама

Краљице, на предлог председника владе. Генерални правобранилац

је иначе главни владин правни саветник. Спорове у име владе води

и Treasury Solicitor.22

Филипини

Према извршној одредби бр. 292 и Управном законику из

1987. године Канцеларија државног правобраниоца (Tanggapan ng Taga-usig Panlahat) је независна и аутономна канцеларија која

потпада под Министарство правде. Канцеларију води генерални

правобранилац (Solicitor General), који је главни правни службеник

и правни заступник владе. Надлежан је за вођење канцеларије и

одговоран за њу, а врши и надзор. Канцеларија заступа владу и

друге органе и агенције у сваком спору или другим пословима који

20

Види: www.jk.se (03.06.2014). 21

https://www.gov.uk/government/organisations/attorney-generals-office (08.06.2014). 22

https://www.gov.uk/government/organisations/treasury-solicitor-s-department

(08.06.2014).

Број 2/2014

90

захтевају правно заступање. На основу усмерења заступа и

председника републике у међународним споровима, преговорима,

конференцијама, где је потребно бранити или представљати правни

положај државе. Генералног правобраниоца именује председник и

за именовање мора имати једнаке услове који се захтевају за судије

виших судова. Друге правобраниоце именује председник на предлог

генералног правобраниоца, а друге правнике и управно особље

именује генерални правобранилац.23

23

http://www.osg.gov.ph/index.php/about-the-office (08.06.2014).


91

Магдолна Рузман,


ПОКУШАЈИ НЕОВЛАШЋЕНОГ ПРИСВАЈАЊА

ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА

У ДРЖАВНОЈ СВОЈИНИ

У пракси су присутна настојања приватизованих предузећа,

да на разне начине покушају повећати друштевни капитал предузе-

ћа који су купили у поступку приватизације или у току стечајног

поступка (продаја - куповина стечајног дужника као правног лица)

изналажењем и доказивањем разних основа за приказивање одређе-

них површина пољопривредног земљишта као својих, а по праву

власништва купљеног предузећа.

Један од разлога ових покушаја налази се у спровођењу

пописа пољопривредног земљишта у друштвеној и државној своји-

ни. Разграничење пољопривредног земљишта код корисника, на

основу Закона о претварању пољопривредног земљишта у друштве-

ној својини у друге облике својине („Службени гласник РС“, бр.

49/1992, 54/1996 и 62/2006) је извршено, уопште гледано, доста не-

вешто, односно са пуно пропуста и са доста закашњења. Закон је на-

име, после првобитног рока за разграничење, изменама и допунама

предвидео продужени рок за спровођење тог поступка до 31. деце-

мбра 1997. године, без икаквих конкретних санкција за случај да се

то не изврши на време. Од стране многих корисника пољопривре-

дног земљишта то је схваћено тако да та законска обавеза не мора

да се квалитетно и на време испуни.

Код великог броја корисника пољопривредног земљишта је

зато настала ситуација, да су у поступак приватизације ушли са

корпусом пољопривредног земљишта за које није у законском

поступку утврђено да ли представља земљиште у државној својини

или земљиште стечено теретним правним послом, па тако друштве-

ни капитал предузећа. Наравно, ни приватизација, ни стечајни

Број 2/2014

92

поступак се нису могли водити у случају да порекло пољопри-

вредног земљишта, односно права корисника на том земљишту,

нису до краја рашчишћени, па је разграничење извршено у току тих

поступака. Разграничење по горе наведеном закону у току прива-

тизације или стечајног поступка по правилу је вршено без учешћа

надлежних служби за катастар непокретности, односно изостала је

контролна улога тих служби, која улога је Законом предвиђена, а

одвијала се убрзано, јер је разграничење у тим поступцима предста-

вљало само успутну фазу у поступку, односно предуслов за спро-

вођење самог поступка приватизације или стечајног поступка. Због

наведеног се неретко дешавало, да у тим случајевима приликом

разграничења нису пронађени и презентовани сви теретни акти

стицања пољопривредног земљишта од стране корисника.

Власници приватизованих предузећа желе искористити

управо наведену ситуацију, па након закључења уговора о купопро-

даји друштвеног капитала предузећа (корисника пољопривредног

земљишта) покрећу поступке ради накнадног доказивања теретног

стицања одређених парцела пољопривредног земљшта од стране

приватизованог предузећа, тражећи утврђење права својине новог

власника приватизованог предузећа или новог власника предузећа

над којим се стечајни поступак окончао продајом стечајног дужника

као правног лица на површини пољопривредног земљишта већој од

оног купљеног у приватизацији или стечају. При томе, своје право

изводе директно из уговора о куповини друштвеног капитала преду-

зећа.

У пракси се сусрећемо са захтевима упућеним службама за

катастар непокретности Републичког геодетског завода, где се на

основу самог уговора о куповини друштвеног капитала, са једне

стране, те уговора о теретном стицању пољопривредног земљишта

од стране “купљеног” предузећа, са друге стране, тражи упис права

својине у корист новог власника предузећа на свим теретним пра-

вним пословима стеченим парцелама пољопривредног земљишта.

Пракса није јединствена, односно поједине службе за катастар непо-

кретности показују спремност да у оваквим ситуацијама изврше

спровођење промене уписа приватне својине на оваквим парцелама.

Други власници приватизованих предузећа своја претпо-

стављена права покушавају остварити у судским поступцима, које


93

иницирају подношењем својинских тужби против Републике Срби-

је, као титулара државне својине на пољопривредном земљишту.

Основ тих тужби су уговори о теретном стицању предметних парце-

ла пољопривредног земљишта у прошлости (понекад и пре десет и

више година) од стране предузећа које је приватизовано, односно

које је продато као правно лице у стечајном поступку.

Оно што се на самом почетку мора истаћи јесте околност,

да не постоји правни континуитет између предузећа које је прива-

тизовано или је продато као правно лице у стечају и новог власника

тог предузећа. Купац предузећа постаје власник само купљеног

капитала приватизованог предузећа или предузећа купљеног као

правно лице, што доводи до констатације да то предузеће нема ни

активну легитимацију за подношење оваквих тужби. Практично,

купац друштвеног капитала предузећа нема правни интерес да

доказује да је предузеће које је купио у прошлости теретним

правним послом стицало део свог капитала, који није ушао у

проспект приватизације или процену капитала предузећа, па би

овакве тужбе требало одбацити без упуштања у меритум, односно

без испитивања и утврђивања порекла пољопривредног земљишта

које је предмет захтева.

Судска пракса је мање-више уједначена по овом питању,

али само када се ради о уговорима закљученим у поступку привати-

зације предузећа, који су испуњени, односно који су на снази. Са

друге стране, постоји дилема код оних уговора који су раскинути

(због неиспуњења уговорних обавеза од стране купца друштвеног

капитала), односно код предузећа која се налазе у реструктурирању

и поново улазе у поступак приватизације. Поставља се основано пи-

тање, да ли код таквих правних лица дозволити поновно утврђивање

пољопривредног земљишта стеченог теретним правним послом,

што је раније изостало из било ког разлога, па самим тим и поновно

утврђивање шта чини друштвени капитал предузећа. Ово нарочито

ако се има у виду да сада постоји јасан план Владе Републике Срби-

је о броју предузећа које ће се приватизовати, односно над којима ће

се спровести стечајни поступак.

Постоји још један начин накнадног незаконитог покушаја

повећања корпуса пољопривредног земљишта, које је постало

приватно власништво предузећа које је купило друго предузеће у

Број 2/2014

94

поступку приватизације или као правно лице. Многи су носиоци

права коришћења на пољопривредном земљишту из времена пре

ступања на снагу Закона о пољопривредном земљишту (“Службени

гласник РС”, број 62/2006) изградили су стациониране заливне

системе на пољопривредном земљишту које су користили дуги низ

година. Овај Закон је представљао прекретницу у праву предузећа

која су била носиоци права коришћења на пољопривредном земљи-

шту. Таква предузећа су се, до ступања на снагу овог закона,

углавном односила према земљишту на којем су имали право кори-

шћења као власници, јер ограничење је постојало само у сфери

отуђења таквог земљишта. Закон о пољопривредном земљишту је

одредбама члана 94. јасно дефинисао, да правном лицу, које је на

дан ступања на снагу овог закона имало право коришћења пољопри-

вредног земљишта у државној својини, то право престаје даном

истека рока одређеног уговором о давању на коришћење, даном

доношења одлуке о давању у закуп тог земљишта, односно даном

отуђења тог земљишта. Власницима стационираних заливних систе-

ма овај закон је признао право првенства за давање у закуп, чиме је

признао улагање овог предузећа у изградњу заливног система, омо-

гућивши да у случају постојања више понуда исте висине на јавном

надметању власник заливног система има првенство и добија

земљиште у закуп. Изменама и допунама Закона (“Службени гла-

сник РС”, број 41/2009) брисан је члан 65. о праву првенства тих

предузећа - власника заливног система, али је одредбама члана 64а

регулисано, да правна лица која су, поред осталих, власници

заливног система имају право пречег закупа.

Данас сусрећемо тужбе, поднете од стране нових власника

приватизованих предузећа или купљених као правно лице, које су

уперене на стицање власништва по основу улагања у изградњу

заливног система. По аргументацији тужитеља у тим поступцима,

ради се о правној празнини, јер је по њима у Закону о пољо-

привредном земљишту пропуштено да се регулише питање изгра-

дње објеката, па тако и заливних система на туђем – државном

земљишту. По њима, због те правне празнине имају се применити

одредбе Закона о основама својинскоправних односа, па у зависно-

сти од вредности изграђеног система, али и од расположења самих

тужитеља, тражи се од Републике Србије, као тужене, накнада у


95

новцу (вредност улагања у заливни систем), али много чешће вла-

сништво на парцелама на којима су такви системи за наводњавање

изграђени.

Јасно је, међутим, да се не ради о пропусту приликом доно-

шења закона, односно о правној празнини, већ је воља законодавца

била да се за та предузећа, која су изградила заливне системе на

земљишту на којима су раније били носиоци права коришћења,

омогуће одређене повластице у коришћењу таквог земљишта, а то је

повољнији положај приликом узимања у закуп истог земљишта, а

никако стицање других, поготово не својинских овлашћења на осно-

ву извршених улагања. Према томе, законодавац није „заборавио“

да регулише право тих предузећа, већ их је регулисао давањем

повољнијег положаја приликом узимања у закуп у односу на све

остале учеснике јавног надметања.

Овакву аргументацију ће, надамо се, прихватити и судска

пракса, да би се стало на пут и оваквим покушајима неовлашћеног

стицања пољопривредног земљишта на уштрб државне својине.

Број 2/2014

96

Зоран Коврлија,


ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПРАВО ПРИПАДНИКА НАЦИОНАЛНЕ

МАЊИНЕ НА ВОЂЕЊЕ ИЗВРШНОГ ПОСТУПКА НА

ЊЕГОВОМ МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ?

Пред Основним судом у Зрењанину, у извршним поступцима

који се воде против лица која су припадници националних мањина,

после заузетог става већа које решава по приговорима изјављеним у

извршном поступку, појављује се озбиљан проблем у погледу

примене језика у поступку. По схватању тог суда, припадници

националних мањина чији је језик признат на тој територији

(одлуком локалне самоуправе), имају право да се првостепени

извршни поступак води на њиховом матерњем језику.

Како је то став већа основног суда које решава по приговорима

на решења о извршењу, то је уједно став који гарантује право-

снажност оваквим одлукама, обезбеђује вођење комплетног прво-

степеног извршног поступка на језику националне мањине,

односно, због немогућности Државног правобранилаштва да обе-

збеди учешће у таквом поступку, као и одбацивање предлога за

извршење који су поднети на српском језику, као неуредних. Без

могућности изјављивања правног лека против таквог решења!

Хронолошки гледано, релевантна писмена у извршним

поступцима се могу сагледати кроз један од поступака и састоје се

од следећег:

I Поднети предлог Републике Србије1 за извршење пле-

нидбом дужникове плате и решење о извршењу2 надлежног осно-

вног суда, а који су уобичајене садржине за такву врсту поднеска,

односно судског акта.

1 Предлог за извршење бр. И-429/11 од 23. августа 2011. године.

2 Решење Основног суда у Зрењанину бр. И-1438/2011 од 30. августа 2011. године.


97

II Приговор извршног дужника3, којим извршни дужник

захтева да се "првостепени поступак води на матерњем (мађарском)

језику извршног дужника", те предлаже "да извршни судија на

основу одредбе члана 44. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу,

побијано решење укине и решењем утврди мађарски као службени

језик поступка у овој извршној ствари", уз образложење да "на

основу Устава и Закона о службеној употреби језика, извршни

дужник има право да се првостепени поступак води на његовом

матерњем мађарском језику, као службеном језику извршног

поступка".

III Решење Основног суда

у Зрењанину4, у већу троје

судија, донето по приговору извршног дужника, којим се усваја

приговор извршног дужника, укида решење о извршењу и предмет

враћа на поновни првостепени поступак, указујући на следеће:

1. Предлог за извршење је сачињен и предат суду на српском

језику, на којем је донето побијано решење о извршењу, које је

достављено странкама у поступку;

2. Одредбом члана 10. Устава Републике Србије5

утврђено је

да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и

ћириличко писмо, а да се службена употреба других језика и писама

уређује Законом;

3. Одредбом члана 79. став 1. Устава Републике Србије пре-

двиђено је да припадници националних мањина имају права на

изражавање, чување, неговање и јавно изражавање националне,

етничке, културне и верске посебности (...), на коришћење свог

језика и писма, да у срединама где чине значајну популацију, држа-

вни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, орга-

ни аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде

поступак и на њиховом језику (...);

4. Одредбом члана 1. став 1. Закона о службеној употреби

језика и писма6 (ЗСУЈП) предвиђено је да је у Републици Србији у

3 Приговор извршног повериоца од 13. септембра 2011. године.

4 Решење Основног суда у Зрењанину бр. 25 Ипв-251/2012 од 22. јула 2013. године.

5 Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/2006 од 10. новембра 2006.

године. 6 Закон о службеној употреби језика и писма („Службени гласник РС“, бр.

45/91,53/93,67/93,48/94,101/05 и 30/10).

Број 2/2014

98

службеној употреби српски језик, сагласно члану 10. став 1. Устава,

док је ставом 3. истог члана предвиђено да на подручјима Репу-

блике Србије на којима живе припадници националних мањина, у

службеној употреби су и језици и писма националних мањина,

истовремено са српским језиком, у складу са овим законом,

5. У члану 3. истог закона наведено је шта нарочито предста-

вља службену употребу језика и писама, а то је:

- усмено и писмено општење организација међусобно, као и са

странкама, односно грађанима,

- вођење поступака за остваривање и заштиту права, дужности

и одговорности грађана (...);

6. Одредбом члана 12. став 1. ЗСУЈП, предвиђено је да се

првостепени управни, кривични, парнични или други поступак у

коме се решава о правима и дужностима грађана, води на српском

језику. Став 2. предвиђа да се поступак из става 1 може водити и на

језику националних мањина који је у службеној употреби у органу,

односно у организацији која води поступак. Став 5. предвиђа да, кад

у поступку учествује више странака чији језици нису исти, поступак

се води на једном од језика који су у службеној употреби у органу,

односно организацији која води поступак, о коме се стране спора-

зумеју. Став 6. предвиђа да, ако се стране не споразумеју о томе на

ком ће се језику водити поступак, језик поступка одређује орган,

односно организација пред којом се поступак води, осим ако једна

од странака захтева да се поступак води на српском језику, у ком

случају ће се поступак водити на том језику;

7. Утврђивање језика на коме ће се водити поступак је претх-

одно питање, о коме одлучује лице које води поступак, како стоји у

члану 13. ЗСУЈП. Службено лице је дужно да упозна странку који

су језици у службеној употреби на подручју органа пред којим се

води поступак и да затражи од странке да се изјасни на ком ће се

језику водити поступак. Према члану 14. истог закона, записник и

одлука у првостепеном поступку и у вези са тим поступком изра-

ђују се, као аутентични текстови, на српском језику и на језику

националне мањине, ако је на језику националне мањине вођен

поступак;


99

8. Другостепени поступак се води на српском језику, како је

предвиђено чланом 15, да странке у поступку имају права утврђена

чл. 16. и 17. овог закона. Другостепено решење, одлуку, записник,

поднесак, исправу и друга писмена у другостепеном поступку

преводи првостепени орган или организација на језик, односно

језике на којима је вођен првостепени поступак;

9. Одредбом члана 6. став 1. Закона о парничном поступку7

(ЗПП), који се на основу одредбе члана 10. Закона о извршењу и

обезбеђењу8

(ЗИО), сходно примењује и у извршном поступку, пре-

двиђено је да је у парничном поступку у службеној употреби српски

језик и ћириличко писмо, док се други језици и писма службено

употребљавају у складу са законом. Одредбом става 2. предвиђено

је да у судовима на чијим подручјима живе припадници национа-

лних мањина, у службеној употреби су и њихови језици и писма, у

складу са Уставом и законом;

10. Одредбом члана 5. став 2. Статута града Зрењанина, одре-

ђује се да су на територији града Зрењанина, у службеној употреби

и језици националних мањина: мађарски, румунски и словачки језик

и њихова писма".

Даље, образлажући своје решење, веће троје судија Основног

суда у Зрењанину констатује да "прихвата судску праксу при-

вредних судова објављену у Билтену бр. 2/2012"9, због чега нала-

зи да је извршни дужник основано истакао "да је подношењем

предлога за извршење и доношењем решења о извршењу на

српском језику, повређено његово право, као странке у судском

поступку и као припадника мађарске националне мањине чији

је матерњи језик у службеној употреби код овог суда, на одре-

ђивање тог језика, као језика поступка извршења".

Веће сматра да из претходно цитираних уставних и законских

одредби, следи да се, под датим околностима, на мађарском језику,

као службеном, морају водити и судски поступци извршења и

обезбеђења.

7 Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/2011 од 28. септембра

2011. године). 8 Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/2011 од 9. маја

2011. године) 9 Билтен Привредног Апелационог суда број 2/2012.

Број 2/2014

100

Проблем што је извршни дужник свој захтев за вођење

поступка на мађарском језику поставио тек у изнетом приговору

(дакле у поступку по правном леку), суд решава тако што утврђује

да "због специфичности поступка извршења и обезбеђења, које се

огледа у томе да извршни дужник свој захтев за одређивање као

језика поступка језика националне мањине у службеној употреби

код суда, може поставити тек у приговору против решења о

извршењу, како је извршни дужник и поступио".

Због тога веће утврђује да су доношењем решења о извршењу

на српском језику повређене одредбе члана 12. ст. 5. и 6. ЗСУЈП и

налази да је "једини могући излаз из ове процесне ситуације да се

побијано решење о извршењу укине" и извршном судији наложи да

у поновљеном поступку утврди језик поступка сходно цитираним

законским одредбама.

Веће констатује да је извршни поверилац сама држава, те

сматра да су држава и њени органи, на основу члана 79. став 9.

Устава дужни да у свом раду воде поступке на језицима

националних мањина, који су у службеној употреби на подручју

органа пред којим се поступак води. Због тога се Републичко

јавно правобранилаштво, као државни орган, не може позивати

на одредбу члана 12. став 6. ЗСУЈП и тражити да се поступак

води на српском језику, када је и сам, као државни орган, дужан

да употребљава службене језике националних мањина.

Дакле, у свим ситуацијама када је извршни дужник у приго-

вору против решења о извршењу предложи да се поступак води на

језику националне мањине који је у службеној употреби пред судом

који води поступак извршења, а када је противна странка – извршни

поверилац, Република Србија, чији су органи дужни да употре-

бљавају језик националних мањина увек када је исти у службеној

употреби, суд сматра да је једина логична могућност да се поступак

извршења води на оном језику националне мањине у службеној

употреби, који предлаже извршни дужник.

Веће је због наведеног укинуло решење о извршењу, наложило

извршном судији да понови поступак, а да у поновљеном поступку

одлучи о језику поступка као претходном питању водећи рачуна о

значају чињенице да је једна од странака у поступку држава, те да


101

одреди извршном повериоцу рок за подношење предлога за

извршење на језику поступка, уколико је он различит од језика на

ком је првобитно поднет предлог за извршење.

Посебно упућује да у првостепеном поступку, у том случају

"извршни судија мора обавезати извршног повериоца – државу

да предлог за извршење поднесе на језику на ком ће се водити

тај поступак извршења, те се скреће пажња извршном судији да

не може суд по службеној дужности вршити превод предлога за

извршење на језик поступка, већ да је то ствар извршног

повериоца – државе, као странке у поступку".

IV На основу оваквог укидног решења, у поновљеном

првостепеном поступку, суд је донео решење10

којим се:

1. утврђује као језик поступка мађарски, који је језик нацио-

налне мањине у службеној употреби у том суду,

2. налаже извршном повериоцу да у року од 5 дана достави

четири нова уредна предлога на мађарском језику, ради даљег

поступања суда у овој извршној ствари, под претњом законских

последица.

V У изјављеном приговору11

извршни поверилац је иста-

као да се, као једна од странака у поступку, подношењем предлога

на српском језику, извршни поверилац изјаснио да жели да се

поступак води на српском језику.

Истиче да се у складу са чланом 12. став 6. ЗСУЈП извршни

поверилац може определити у вези изабраног језика поступка, те да

у случају неслагања странака у погледу изабраног језика поступка,

уколико је српски језик један од предложених језика, суд мора

водити поступак на српском језику. У приговору се истиче да је

тачно да је мађарски језик у службеној употреби у поступајућем

суду, али да је орган који води поступак суд, а не Републичко јавно

правобранилаштво.

Дакле, Републичко јавно правобранилаштво само заступа

Републику Србију као странку, а у самом Правобранилаштву, није у

службеној употреби ниједан други језик осим српског. Приговорено

10

Решење Основног суда у Зрењанину бр. И-2418/13 од 27. августа 2013. године. 11

Приговор извршног повериоца бр. И-429/11 од 6. септембра 2013. године.

Број 2/2014

102

решење ускраћује право странци у поступку да се изјасни о

употреби језика и да оствари право на вођење поступка на српском

језику. С обзиром да ће о приговору решавати исто веће које је

претходно донело упут по коме је суд поступио, овом Правобрани-

лаштву је било јасно да ће приговор бити одбијен, али ипак истиче

да се веће позива на судску праксу привредних судова објављену у

Билтену бр. 2/2012, јер је у том Билтену само објављен чланак

саветника Привредног апелационог суда о употреби језика национа-

лних мањина, а да притом није наведен ниједан став судске праксе,

већ су само наведени законски прописи који регулишу ову област, а

притом се чланак не односи на ову правну ствар.

Правобранилаштво указује и на чињеницу да је у парничном

поступку у коме је донета извршна пресуда, извршни дужник уче-

ствовао на српском језику и није поставио захтев за вођење посту-

пка на мађарском језику, као и да се из приговора на решење о

извршењу, види одлично познавање српског језика. Приговор извр-

шног дужника је био усмерен само на избегавање исплате дуга, а у

томе је у потпуности подржан решењем већа Основног суда у

Зрењанину.

VI По изјављеном приговору решавало је веће Основног

суда у Зрењанину12

које је донело претходно, детаљно цитирано

решење и, наравно, приговор одбило из истих разлога из којих је

претходно усвојило приговор извршног дужника. Осим изнетог,

веће наводи да "Република Србија не може у погледу утврђи-

вања језика поступка имати иста права као и свака друга стра-

нка. Република Србија је, на основу Устава и низа закона, дужна да

путем својих органа обезбеђује да се поштују и у пракси остварују

људска и грађанска права, у која спадају и мањинска права, међу

њима и право припадника и мањинске нације да се судски, управни

и други поступци воде на службеном мањинском језику и у том

погледу ни Републичко јавно правобранилаштво не може бити

изузетак".

Суд сматра да, када би се и заступнику државе признало право

да тражи да се поступак води на српском језику, тиме би се, сходно

цитираној одредби члана 12. став 6. ЗСУЈП, омогућило да сам

12

Решење Основног суда у Зрењанину бр. Ипв-229/13 од 26. септембра 2013. године.


103

заступник државе пресуди да се поступак води на српском, што би

значило да не постоје никакве могућности да се предметно

мањинско право оствари. "То би практично значило да се сваки

двостраначки поступак може водити само на српском језику,

што је апсурдно, онда када је једна од странака припадник

мањинске нације, а друга, сама Држава Србија. Захтевањем и за

себе права на избор језика поступка, Републичко јавно право-

бранилаштво обесмишљава и практично укида мањинско

право на одређивање мањинског службеног, као језика посту-

пка".

Суд наводи и да би Републичко јавно правобранилаштво мора-

ло да води поступак на мањинском службеном језику (на пример,

као послодавац), ако би запослени то тражио. Због тога закључује

да је државни орган дужан да буде способан за вођење поступка на

мањинском службеном језику, као и да се извршни дужник, дава-

њем сагласности да се парнични поступак води на српском језику,

није одрекао права на одређивање свог језика у извршном поступку,

као језика поступка.

VII После оваквог одлучивања по приговору, у наставку

првостепеног поступка, како Републичко јавно правобранила-

штво није поднело предлог на мађарском језику, извршни суд је

донео решење13

којим утврђује да је предлог за извршење пову-

чен, из разлога што у остављеном року извршни поверилац није

предлог уредио на мађарском језику, како му је наложено.

Тако је извршни поступак окончан, формално, због неуре-

дности предлога за извршење, односно због пропуста законског

заступника Републике Србије да уреди предлог за извршење у

складу са налогом суда, подношењем истог на мађарском је-

зику, као језику националне мањине којој припада извршни

дужник.

Анализом донетих решења у овом поступку, као и последица

става који је наметнуло веће Основног суда које решава по приго-

ворима у извршном поступку, можемо закључити да се ради о врло

озбиљном питању и могућим озбиљним последицама, уколико би

овај став опстао.

13

Решење Основног суда у Зрењанину бр. И-2418/13 од 14. новембра 2013. године.

Број 2/2014

104

У првом реду, сваки припадник националне мањине чији је

језик у службеној употреби на територији где се извршење спро-

води, имао би право да приговори на решење о извршењу и да,

после укидања таквог решења, суд буде дужан да у поновљеном

поступку омогући вођење поступка на мањинском језику.

Уколико имамо у виду да су, на пример, у граду Зрењанину у

службеној употреби, поред српског језика, и мађарски, словачки и

румунски језик, да је иста ситуација и у граду Панчеву, те да у АП

Војводини практично свака локална самоуправа признаје још по

неколико мањинских језик као службене, то би створило обавезу на

страни Републике Србије, да у сваком поступку обезбеди засту-

пника који би у том поступку учествовао на мањинском језику.

Дакле, Република Србија би морала да обезбеди, не само

могућност вођења свих поступака пред државним органом на

језику који је у службеној употреби, него и да обезбеди своје

заступнике на свим језицима националних мањина који су у

службеној употреби у Републици Србији. Конкретно, само у

Одељењу Републичког јавног правобранилаштва у Зрењанину,

држава би морала да створи могућност заступања на три

мањинска језика: мађарском, румунском и словачком.

Међутим, чак и ако би занемарили нецелисходност и нераци-

оналност оваквог решења и посматрали га искључиво са стано-

вишта законитости и утемељености у позитивном праву, као што

смо у приговорима изнели, сматрамо овакво решење незаконитим.

Другостепени поступак се, захваљујући члану 15. ЗСУЈП,

неспорно води на српском језику, а припадницима националних

мањина, као странкама у поступку се обезбеђују права предви-

ђена у чл. 16. и 17. истог закона, што проблем своди искључиво

на област првостепеног поступка.

У првостепеном поступку, службено лице је дужно да, као

претходно питање, утврди језик на коме ће се поступак водити, с

тим што странка, чији језик није утврђен као језик поступка, има

права утврђена у чл. 16 и 17 истог закона. У случају када се странке

не могу сложити о језику поступка, а једна од странака захтева да се

поступак води на српском језику, поступак ће се водити на српском

језику.


105

Дакле, проблем се своди на питање да ли Република Србија

има право које је признато свим осталим странкама у поступку, а то

је право да захтева да се поступак води на српском језику.

Уколико се Републици Србији призна право да тражи

вођење поступка на српском језику када постоји неслагање

странака на ком језику ће се поступак водити, решења Осно-

вног суда у Зрењанину, заснована на супротном схватању, пока-

зују се незаконитим.

Могуће је захтевати од Републике Србије да обезбеди сопстве-

но заступање на свим језицима свих националних мањина који су у

службеној употреби на читавој територији Републике Србије.

У том случају, не само да би државни органи који поступак

спроводе (судови, органи управе, организације којима су поверена

јавна овлашћења ...), били у обавези да обезбеде вођење поступка на

језику националне мањине који је у службеној употреби у општини

на чијој се територији поступак спроводи, него би и сви државни

органи који у поступцима учествују (Државно правобранилаштво,

али и други државни органи – сва министарства, посебне органи-

зације, агенције које је основала држава ...) морали да знају све

могуће језике националних мањина који су у службеној употреби на

територији Републике Србије.

Колико је нама познато, овакво решење не постоји ни у једној

од суседних земаља, нити у једној од земаља са већом и дужом

демократском традицијом и најширим облицима мањинске заштите.

Уверени смо да цитирани законски прописи не дају право и могу-

ћност судовима да захтевају од заступника Републике Србије позна-

вање свих мањинских језика, нити обавезу да могуће вођење посту-

пака на свим мањинским језицима. Сматрамо да нема основа

ускраћивање права Републици Србији, када је странка у посту-

пку, оних права која су призната свим странкама и у свим

поступцима.

Такозвана "пракса привредних судова објављена у Билтену бр.

2/2102", коју помиње и "прихвата" веће Основног суда у Зрењанину,

у ствари је реферат Александра Васића, саветника Привредног

апелационог суда. Међутим, и у том раду не пише оно што суд

наводи у образложењу спорне одлуке. Напротив, набрајају се

Број 2/2014

106

услови који се морају испунити да би се поступак водио на језику

националне мањине, па се изричито наводи и "да се о вођењу

поступка на језику националне мањине сагласе странке уколико

њихови језици нису исти". У истом реферату се износи да "у случају

да нису испуњени услови за усвајање таквог предлога, суд ће

омогућити странкама да поднеске упућује на свом језику и на

њихов захтев, ако то определе, на истом језику им достављати

отправке судских одлука и других писмена, те им омогућити

остварење права на бесплатног преводиоца, ако не говоре или не

разумеју језик који је у службеној употреби у суду, у смислу чл. 16.

и 17. ЗСУЈП".

Дакле, ни у овом реферату се не искључује употреба српског

језика као језика првостепеног поступка, у случају кад се поступак

води против припадника националне мањине, који захтева да се

поступак води на његовом матерњем језику, службеном за ту

територију на којој је надлежан суд који поступак води.

Као аргумент у нашу корист изнели смо парничне одлуке по

тужби у којој је тужилац тражио накнаду штете због дискрими-

нације, а исту је засновао на чињеници да је у претходно вођеном

извршном поступку суд утврдио да њему као дужнику, не припада

право да се поступак спроведе на мађарском језику. Одлуку је донео

по приговору извршног дужника у којем се тражило укидање реше-

ња о извршењу донетог на српском језику и вођење поновљеног

првостепеног поступка на мађарском, као матерњем језику извр-

шног дужника и језику у службеној употреби. Дакле, потпуно исто-

ветна ситуација и чињенично и правно, али је окончана одбијајућим

решењем, које тужилац сматра дискриминишућим и тражи накнаду

штете по том основу. Овај поступак је окончан пред Врховним

касационим судом.14

У својој пресуди, Врховни касациони суд се позива на исте

одредбе Устава, Закона о службеној употреби језика, Закона о

парничном поступку (који се сходно примењује у поступку

извршења) и Закона о извршењу и обезбеђењу, чак и на одредбе

Статута града Зрењанина о језицима у службеној употреби.

14

Пресуда Врховног касационог суда бр. Рев-635/2013 од 20. јуна 2013. године.


107

Поменута ревизијска пресуда другачије оцењује правне норме

садржане у истим прописима и исту чињеничну и правну ситуацију

види на потпуно други начин, закључујући:

- "Решење на чијој изреци тужилац заснива тврдњу о

учињеној повреди људских и мањинских права, донето је у

другостепеном поступку, који се у смислу члана 15. став 1.

ЗСУЈП води на српском језику, са правима прописаним у чл. 16.

и 17. истог закона, који дају право националним мањинама на

употребу свог језика и писма, на вођење поступка уз помоћ

тумача и достављање преведених отправака решења, пресуда и

и других аката на њихов захтев. Тужилац је жалбу на првостепено

извршно решење писао на српском језику, тражећи да се даље

поступак води на мађарском језику, што није делокруг одлучива-

ња у другостепеном поступку у смислу члана 12. ЗСУЈП. Произилази да тужиоцу, као припаднику националне мањине, није

наведеним другостепеним решењем ускраћено право да се као слу-

жбени језик поступка извршења одреди његов матерњи, мађарски

језик".

У истој пресуди се потврђује став нижестепених судова да

није постојало дискриминаторско понашање када је захтев за

укидање решења о извршењу донетом на српском језику и

захтев за даље вођење поновљеног првостепеног извршеног

поступка на мађарском језику, изнет у приговору на извршно

решење, одбијен.

Индиректно се Врховни касациони суд изјаснио о могућно-

сти усвајања таквог приговора, а самим тим што је одбијање

приговора оценио законитим и правилним, усвајање таквог

приговора би се показало неправилним и незаконитим.

Дакле, Врховни касациони суд налази да се решавање по

приговору, као и свако даље поступање по приговору, налази у

сфери другостепеног поступка, а у том поступку се примењује

искључиво српски језик, уз обезбеђена права припадника национа-

лних мањина из чл. 16. и 17. ЗСУЈП (право на превођење ...). Право

на комплетно вођење поступка на језику националне мањине, није

право које би се могло остварити по приговору, у другостепеном

поступку.

Број 2/2014

108

Одлучујући по таквом захтеву из приговора, поступајући суд

је, верујемо, прекорачио границе приговора и могућности свог

одлучивања по приговору.

Може се закључити да је, упркос свим изнетим аргументима,

сада установљена нова, незаконита пракса у извршним поступцима

пред Основним судом у Зрењанину. И то пракса коју не можемо да

променимо улагањем правних лекова.

Оваква пракса успешно блокира поступке извршења које би

Република Србија требало да покрене против припадника национа-

лних мањина, којима је познат став Основног суда који би требало

да спроводи извршења.

Увиђајући значај проблема, ово Правобранилаштво је достави-

ло списе предмета Високом савету судства и Врховном касационом

суду, у очекивању да највише судске инстанце помогну и својим

одлукама омогуће превазилажење насталог проблема у примени

прописа о заштити права националних мањина.


109

Вера Крџић,

виши саветник у Државном правобранилаштву

ЗАШТИТА ПРАВА НА

СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ

1. Увод

Чланом 6. Европска конвенција за заштиту људских права и

основних слобода1, као једно од основних права прописано је право

на суђење у разумном року, а члан гласи: „Свако, током одлучивања

о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној опту-

жби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разу-

мном року пред независним и непристрасним судом, образованим

на основу закона.“

Европску конвенцију за заштиту људских права и основних

слобода ратификовала је Скупштина Србије и Црне Горе Законом о

ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и

основних слобода 2003. године.2

Уставом из 2006. године у право Србије уведен је институт

заштите права на суђење у разумном року. Тако, члан 32. став 1.

Устава прокламује да: „Свако има право да независан, непристрасан

и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно

расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности

сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама

против њега.“3

1 Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода усвојена је у

Риму 4. новембра 1950. године. 2 Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних

слобода објављен је у Сл. листу СЦГ - Међународни уговори бр. 9/03. 3 Устав Републике Србије, „Сл. гласник РС“ 98/06.

Број 2/2014

110

Разумни року у коме се мора окончати судски поступак

зависи од више критеријума, а то су према ставу Европског суда за

људска права (у даљем тексту: Европски суд): сложеност предмета,

понашање странака у поступку, понашање надлежних власти, значај

случаја за подносиоца.4

Критеријум сложеност случаја зависи од: сложености чиње-

ница које треба утврдити, сложености правних питања о којима

треба одлучити, сложеност поступка (број странака, број захтева и

слично).

Критеријум понашање странака (посебно подносиоца пре-

дставке) подразумева, да су кашњења проузрокована понашањем

странака, која доприносе дужини трајања поступка, објективне

чињенице и не могу се приписати одговорности државе.

Критеријум понашање власти, претпоставља понашање су-

дске власти, као и понашање вансудске власти.

Критеријум значај случаја за подносиоца представке зависи

од премета спора, тако да спорови, као што су спорови у којима су

родитељи погођени васпитним мерама које су наложили судови и

ограничење родитељског права, као и спорови лица са скраћеним

животним веком оболела од неизлечиве болести, су спорови који

захтевају изузетну хитност. Спорови који захтевају специјалну или

посебну хитност су: спорови у којима се расправља о грађанском

статусу и способности (пословна способност, старатељство, брако-

разводни поступци, патернитетски поступци); накнаде штета жрта-

ва саобраћајних несрећа, криминалног насиља, полицијског насиља;

радни спорови, спорови о пензијама, окривљени у притвору.

Европска комисија за ефикасност правосуђа анализирајући

судску праксу Европског суда предложила је рокове, који се могу

сматрати разумним роковима трајања једног судског поступка. Тако

кривични предмет нормалне сложености требало би да траје укупно

(са правним лековима) до 3 године и шест месеци, а са истрагом до

4 године и 3 месеца. У сложенијим кривичним предметима разуман

4 Neumeister од 27.06.1968. године Pretto and others, ст. 30 – 37, утврђен је стандард за

прва три критеријума, а за четврти (значај случаја за подносиоца) утврђен је предме-

том Köing од 28.06.1978. године, из „Право на правично суђење – разумни рок“,

Снежана Андрејевић, судија Врховног касационог суда, са сајта http://www.vk.sud.rs.


111

рок са истрагом и правним лековима је у првостепеном поступку до

1 године и 10 месеци, у апелацији до 1 година и 7 месеци, а у

касацији до 1 година и 9 месеци. У приоритетним парничним

предметима, парницама из радног односа разуман рок трајања: пред

првостепеним судом је до 1 година и 7 месеци, пред апелацијом до

1 године и 9 месеци, а у касацији до 1 године и 9 месеци.5

Изнети су оквирни рокови у којима би требало окончати

судски поступак, а да се не крши једно од основних људских права

загарантованих чланом 6. Европске конвенције и чланом 32. ставом

1. Устава Републике Србије, право на суђење у разумном року.

У случајевима, када дође до повреде права на суђење у

разумном року, потребно је створити механизам на основу кога би

се странци у поступку могла омогућити заштита тог права.

До усвајања Устава из 2006. године, странке у поступку

пред судовима Републике Србије заштиту права на суђење у разу-

мном року су могле остварити пред Европским судом за људска

права.

Чланом 19. Европске конвенције за заштиту људских права

и основних слобода прописано је, да се образује Европски суд за

људска права, са циљем обезбеђивања и поштовања обавеза из

Конвенције и протокола уз њу.

У недостатку унутрашњег правног средства, којим би се

остварило право на суђење у разумном року, у првим годинама

после доношења Закона о ратификацији Европске конвенције за

заштиту људских права и основних слобода, заштиту тог права лица

незадовољна дужином трајања судских поступака из Србије могла

су тражити пред Европским судом за људска права.

Услов за прихватљивост представке пред Европским судом

за људска права је прописан чланом 19. Европске конвенције. Пре-

ма овом члану, суд ће узети предмет у разматрање само у случају

када су исцрпљени сви унутрашњи правни лекови, у складу са

општеприхваћеним начелима међународног права.

5 Анализа судских рокова у државама чланицама Савета Европе на основу судске

праксе Европског суда за људска права (стање на дан 31. јула 2011.), Европска

комисија за ефикасност правосуђа, са сајта Врховног касационог суда.

Број 2/2014

112

Обзиром, да право Србије 2003. године није имало

адекватно правно средство за заштиту права на суђење у разумном

року, Европски суд је прихватао представке лица из Србије, која су

тражила заштиту права из члана 6. става 1. Европске конвенције.

Тако је у пресуди В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године,

Европски суд констатовао, да подноситељка представке није имала

делотворан правни лек за убрзање поступка у домаћем праву.6

Недостатак делотворног правног лека за заштиту права на суђење у

разумном року Европски суд је констатовао и у пресудама Цветко-

вић против Србије од 10. јуна 2008. године, ЕВТ против Србије од

21. јуна 2007. године.7

После доношења Устава из 2006. године мењана је надле-

жност суда за одлучивање по захтевима за заштиту права на суђење

у разумном року, а у току је поступак доношења посебног закона

који би регулисао поступак заштите права на суђење у разумном

року, израђен је нацрт Закона о заштити права на суђење у разу-

мном року.

У наставку рада обухватићу поступак заштите права пред

Уставним судом Србије, затим поступак регулисан новелама Закона

о уређењу судова, а на крају ћу обрадити нацрт Закона о заштити

права на суђење у разумном року.

2. Поступак заштите права на суђење у

разумном року пред Уставним судом Србије

Устав Србије из 2006. године прокламује, као једно од

основних права, право на суђење у разумном року. Ова одредба

отворила је пут за стварање услова, да се пред домаћим судом

оствари заштита тог права.

Чланом 170. Устава Републике Србије прописано је, да се

уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи

државних органа или организација којима су поверена јавна овла-

шћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска

6 Образложење уз Нацрт Закона о заштити права на суђење у разумном року, са сајта

Министарства правде Републике Србије. 7 Исто.


113

права и слободе зајамчене уставом, ако су исцрпљена или нису

предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Сличну одредбу садржи и Закон о уставном суду, који у

члану 82. прописује: „Уставна жалба може се изјавити против

појединачног акта или радње државног органа или организације

којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или

ускраћују људска или мањинска права и слободе зајамчене Уста-

вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства

или је законом искључено право на њихову судску заштиту.“8

Обзиром на изнете одредбе, заштита права на суђење у

разумном року, после доношења Устава из 2006. године може се

остварити пред домаћим судом, Уставним судом Србије. Надле-

жност овог суда је установљена и због тога, што законом није

прописан други суд за расправљање и одлучивање о заштити овог

права.

Поступак заштите права на суђење у разумном року пред

Уставним судом покреће се уставном жалбом.

Изнећу неколико одлука Уставног суда Србије у поступци-

ма разматрања уставних жалби због повреде права на суђење у

разумном року.

У поступку под пословним бројем Уж.122/09, Уставни суд

је 21. јануара 2009. године донео следећу одлуку: „Постоји повреда

права на суђење у разумном року и права на мирно уживање имовине

када суд и други надлежни државни органи не спроведу у разумном

року правоснажну пресуду суда којом је утврђено новчано

потраживање тужиоца као извршног повериоца.“9 У овом предмету

судски извршни поступак, којим је извршном повериоцу повређено

право на суђење у разумном року, покренут је 21. новембра 2005.

године, пре усвајања Устава Републике Србије, којим је као основно

право прописано и право на суђење у разумном року. Поводом тога,

Уставни суд је заузео следећи став: „Уставни суд сматра да време које

треба узети у обзир за одлучивање о захтеву подносиоца уставне

жалбе тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав

Републике Србије којим је установљена уставна жалба и гарантовано

8 Закон о Уставном суду, „Сл. Глсник РС“ бр.109/07.

9 Одлука Уставног суда Србије Уж.1222/09 од 21.01.2009. год., Cekos, судска пракса.

Број 2/2014

114

право на суђење у разумном року. Међутим, полазећи од тога да

судски поступак представља јединствену целину, то је Уставни суд

становишта да се за утврђивање разумне дужине трајања извршног

поступка у конкретном случају мора имати у виду читав период од

подношења предлога за извршење надлежном општинском суду 21.

новембра 2005. године, па надаље, јер поступак још увек није

окончан.“10

Интересантан је став Уставног суда, према коме се цени и

поступање других државних органа у поступку, тако (обзиром, да је

извршење у конкретном предмету требало да се спроведе на

новчаним средствима извршног дужника): „Уставни суд налази да је

за одлучивање о предметној уставној жалби битно и поступање

Народне банке Србије, као законом овлашћене организације за спро-

вођење извршења принудном наплатом потраживања на новчаним

средствима која се воде на рачуну извршног дужника. Према стано-

вишту Уставног суда приликом оцењивања, да ли је временски рок за

одлучивање о правима и обавезама странке, односно за спровођење

извршења на основу извршних исправа прописаних законом разуман,

потребно је преиспитати поступање не само судова пред којима се

води поступак, већ и поступање других државних органа или врши-

лаца јавних овлашћења који предузимају поједине радње у поступку

или у вези са поступком, а чије учешће може утицати на његову

дужину трајања. При томе, Уставни суд констатује да је однос Четвр-

тог општинског суда у Београду и Народне банке Србије однос држа-

вних органа интерног карактера, и као такав је изван утицаја подно-

сиоца уставне жалбе.“11

Лице чији захтев за заштиту права на суђење у разумном

року буде усвојен има право да потражује накнаду штете, и то

нематеријалне штете, који је Уставни суд именовао као „правично

задовољење“. Тако у одлуци Уж.148/08 од 18. фебруара 2010. године

одлучује: „У случају повреде права на суђење у разумном року,

Уставни суд може одлучити да се правично задовољење подносиоца

уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном

року, оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете.“

Из образложења: „На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном

10

Исто. 11

Исто.


115

суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца

уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном

року, у овом случају оствари утврђивањем права на накнаду немате-

ријалне штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбама

члана 90. Закона, а у тачки 3. изреке је наложио надлежним органима

да предузму све неопходне мере како би се поступак из тачке 1.

изреке окончао у најкраћем могућем року.“12

У току 2013. године пред Уставним судом Србије се налазило

око 14.000 уставних жалби, а већина њих је поднета због повреда

права на суђење у разумном року. Ово је био један од разлога, због

којих је тражено ново, ефикасније решење, за заштиту права на

суђење у разумном року.

Крајем 2013. године је израђен нови концепт поступка у

остваривању права на суђење у разумном року. Законом о изменама

и допунама Закона о уређењу судова објављеном у „Службеном

гласнику РС“, број 101/13, лице које сматра, да му је у судском

поступку повређено право на суђење у разумном року, захтев за

заштиту права може остварити пред непосредно вишим судом.

3. Заштита права на суђење у разумном року

пред непосредно вишим судом

У „Службеном гласнику РС“, број 101/13 објављен је Закон

о изменама и допунама Закона о уређењу судова, који чланом 2.

прописује, да се у Закону о уређењу судова, после члана 8, додају

чланови 8а, 8б и 8в, сви у одељку под насловом „Заштита права на

суђење у разумном року“. Ове одредбе, сходно члану 33. Закона о

изменама и допунама Закона о уређењу судова у примени су од

22. маја 2014. године.

Надлежност за одлучивање по захтеву за заштиту права на

суђење у разумном року, по новелама Закона о уређењу судова из

2013. године, прешла је са Уставног суда Србије на судове опште

надлежности, односно на другостепене судове и Врховни касациони

суд. Тако, члан 8а прописује, да странка у судском поступку, која

сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може

12

Одлука Уставног суда Србије Уж.148/08 од 18. фебруара 2010. године.

Број 2/2014

116

непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење

у разумном року. Ставом 3. прописано је, да у случајевима када се

захтев односи на поступак који је у току пред Привредним апела-

ционим судом, Прекршајним апелационим судом или Управним

судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд. Ова одредба

изазвала је полемику око тога, који суд одлучује по захтеву за

заштиту права на суђење у разумном року, ако је повреда тог права

извршена пред апелационим судом. По овом питању заузет је став,

да је Врховни касациони суд надлежан да одлучи по захтеву због

повреде права пред апелационим судом.

Ставом 4. члана 8а прописано је, да је поступак одлучивања

о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року хитан.

Чланом 8б предвиђено је, да ако непосредно виши суд

утврди да је захтев подносиоца основан, може одредити примерену

накнаду за повреду права на суђење у разумном року и одредити

рок у коме ће нижи суд окончати поступак у коме је учињена

повреда права на суђење у разумном року. Односно, захтевом стра-

нка може тражити убрзање поступка и примерену новчану накнаду.

Непосредно виши суд може наложити непосредно нижем

суду, ако утврди да је овај повредио право на суђење у разумном

року, да у одређеном року оконча поступак у коме је учињена

повреда права. Ова одредба је значајан помак у односу на ранији

механизам заштите овог уставом загарантованог права, јер непосре-

дно виши суд налаже непосредно нижем суду, да у року који утврди

да је целисходан оконча већ започети поступак, а такође овлашћује

га да тај поступак узме у разматрање по хитном поступку.

Члан 8а. став 2. даје право подносиоцу захтева, да може

тражити накнаду за повреду права на суђење у разумном року.

Карактер ове накнаде закон не регулише, али може се утврдити, да

је то накнада штете која је регулисана одредбама Закона о облига-

ционим односима. Наиме, непосредно виши суд, када утврди да је

захтев основан, констатује заправо, да је нижестепени суд повредио

уставно право подносиоца захтева, односно констатује да је непра-

вилно и незаконито радио. Чланом 172. Закона о облигационим

односима прописано је, да правно лице одговара за штету коју

његов орган проузрокује трећим лицима у вршењу или у вези са


117

вршењем својих функција. Обзиром, да је суд државни орган, то

држава, Република Србија, одговара за рад поступајућих судија, те

је на њој обавеза да исплати накнаду.

Тако став 2. члана 8б прописује, да се накнада исплаћује из

буџетских средстава Републике Србије опредељених за рад судова.

Према овом члану накнада се исплаћује у року од три месеца од

дана подношења захтева странке за исплату.

Став 3. члана 8б предвиђа двостепеност поступка одлучива-

ња по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року.Тако је

прописано, да се против решења о захтеву за заштиту права на

суђење у разумном року може поднети жалба Врховном касационом

суду у року од 15 дана.

Такође прописано је, да се на поступак за заштиту права на

суђење у разумном року и накнаде за повреду права на суђење у

разумном року сходно примењују одредбе закона којим се уређује

ванпарнични поступак (члан 8в).

Према члану 2. Закона о ванпарничном поступку13

, ванпа-

рнични поступак покреће се предлогом физичког или правног лица,

као и предлогом органа одређеног тим или другим законом. Према

члану 3. ставу 1. учесник у ванпарничном поступку је лице које је

поступак покренуло, лице о чијим се правима или правним интере-

сима одлучује у поступку, као и органи који учествују у поступку на

основу законског овлашћења да поступак покреће, без обзира да ли

је поступак покренуо или је касније ступио у поступак, а према

ставу 3. предлагач је лице, односно орган по чијем предлогу је

поступак покренут, а противник предлагача је лице према коме се

право или правни интерес предлагача остварује.

Према ставу Врховног касационог суда, поступак за зашти-

ту права на суђење у разумном року је једностраначки

Активну легитимацију немају, односно не могу поднети

захтев за заштиту права на суђење у разумном року: држава,

покрајина, локална самоуправа, државна и друштвена предузећа.14

13

Закон о ванпарничном поступку, „Сл. гласник СРС“ бр. 25/82, 48/88, „Сл. гласник

РС“ бр. 46/95 ... 55/14. 14

Исто.

Број 2/2014

118

Пред непосредно вишим судом не одржавају се рочишта,

поступак је хитан, а одлуке се доносе у форми решења, које мора

бити образложено.15

Овај став је у складу са Законом о ванпарни-

чном поступку, који чланом 11. ставом 1. предвиђа, да суд одлучује

о захтевима учесника на основу расправе на рочишту само у случа-

јевима кад је то овим или другим законом одређено, или кад оцени

да је одржавање рочишта потребно ради разјашњења или утврђива-

ња одлучних чињеница или сматра да је због других разлога одржа-

вање рочишта целисходно.

Врховни касациони суд је, даље, заузео став да се судска

такса плаћа само ако странка тражи и нематеријалну штету у новцу,

а у складу са правилима закона о судским таксама. Подносилац

иницијалног акта има право на накнаду трошкова, сходно правили-

ма о накнади трошкова поступка.

Ванпарнични поступак се покреће предлогом. Међутим,

чланом 8а став 1. Закона о уређењу судова прописано је, да странка

у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење

у разумном року, може поднети захтев за заштиту права. Очигледно

законодавац није користио прецизан термин у ставу 1. члана 8а, јер

обзиром, да је чланом 8в прописао, да се поступак спроводи сходно

одредбама закона којим се уређује ванпарнични поступак, мишље-

ња сам, да је требало ставити „предлог за заштиту права на суђење у

разумном року“. Јер, закони морају бити јасни и недвосмислени, па

законодавац мора водити рачуна и о изразима које користи за одре-

ђене институте.

За разлику од поступка пред Уставним судом, поступак

ради заштите права на суђење у разумном року је двостепен, одно-

сно како смо видели, подносилац захтева који је незадовољан одлу-

ком има право жалбе Врховном касационом суду у року од 15 дана.

Врховни касациони суд одлучује по жалби у зборном саставу.16

Можемо констатовати, да Закон о изменама и допунама

Закона о уређењу судова из 2013. године, односно додати чланови

8а, 8б и 8в садрже празнине, које је Врховни касациони суд

покушао да допуни. Међутим, не могу се сложити са ставом тог

15

Исто. 16

Став Врховног касационог суда.


119

суда, да је поступак једностраначки и да, поред увида у списе пре-

дмета, није потребно тражити изјашњење од нижестепеног суда. У

поступцима који су вођени пред Европским судом за људска права,

а који су за предмет имали заштиту права на суђење у разумном

року, примерак представке је достављан заступнику Републике

Србије на изјашњење, а заступник је имао право да изјави жалбу

против одлуке суда. Мишљења сам, да изјашњење нижестепеног

суда, пред који се води поступак или је поступак вођен, не би одуго-

влачио поступак по захтеву за заштиту права на суђење у разумном

року, а тим би се постигло основно начело сваког судског поступка

– право на једнаку заштиту. Јер у поступку одлучивања о праву на

суђење у разумном року одлучује се, да ли је суд повредио или

неправилно применио правила поступка, и требало би им дати могу-

ћност да се изјасне на наводе из иницијалног акта, односно треба им

дати могућност да се изјасне о разлозима због којих је повређено

право учесника у поступку на суђење у разумном року.

Поступак заштите права на суђење у разумном року пред

непосредно вишим судом у примени је свега неколико месеци, и за

тако кратко време није се могла искристалисати судска пракса и

оценити оправданост таквог решења. Модел заштите права на суђе-

ње у разумном року по Закону о изменама и допунама Закона о

уређењу судова је можда привремено решење, јер је у процедури

доношење посебног закона којим се регулише поступак заштите

права на суђење у разумном року. Према нацрту то би био Закон о

заштити права на суђење у разумном року.

Следећим делом овог рада анализираћу решења из нацрта

Закона о заштити права на суђење у разумном року.

4. Заштита права на суђење у разумном року према нацрту

Закона о заштити права на суђење у разумном року

Заштиту права на суђење у разумном року посебним

законима регулисале су Црна Гора, Словачка, Италија, Пољска и

друге. Групи ових земаља до краја 2014. године требало би да се

придружи и Србија.

Број 2/2014

120

Како сам истакла, у процедури је израда предлога Закона о

заштити права на суђење у разумном року, а према нацрту закон би

ступио на снагу 1. јануара 2015. године.

Нацрт Закона заснован је, како је наведено у Образложењу

нацрта Закона на пракси Европског суда за људска права, искустви-

ма држава чланица Европске уније (Словеније и делимично

Пољске), Саопштења РСЦ 3 Одбора министара држава чланица

Савета Европе о делотворним правним средствима за предуго

трајање поступака.17

Циљеви закона према његовом предлагачу су:

1. Стварање делотворних правних средства која би стра-

нкама омогућила заштиту права на суђење у разумном року;

2. Стварање средстава, да се судовима омогући потребна

флексибилност у одлучивању о правним средствима;

3. Стимулисање странака, да активно учествују у спречава-

њу повреда права на правично суђење;

4. Растерећење судова;

5. Уједначавање праксе за одређивање висине обештећења;

6. Заштита странака од спорог и дугог вођења истраге у

кривичном поступку.

7. Смањење броја притужби Европском суду за људска

права за повреду права на суђење у разумном року, који се подносе

против Републике Србије;

Према нацрту Закона, његова сврха је пружање судске

заштиту права на суђење у разумном року. За разлику од сада

признатог решења, према коме је заштита пружана само у ситуа-

цијама када је право на суђење у разумном року повређено у

поступцима пред судом, нацрт Закона пружа заштиту и у истрази

коју у кривичном поступку спроводи јавно тужилаштво.

Активну легитимацију имала би следеће лица: странка у

судском поступку, учесник по закону којим се уређује ванпарнични

поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и

оштећени као тужилац ако су истакли имовинскоправни захтев. 17

Са сајта Министарства правде.


121

Изричито је искључена активна легитимација јавног тужиоца. На-

цртом Закона изричито није искључена активна легитимација држа-

вном правобраниоцу, међутим имајући у виду досадашњи став су-

дске праксе пред Устаним судом Србије и пред редовним судовима,

а такође имајући у виду и то да је нацртом Закона предвиђено

учешће Државног правобранилаштва у поступку одлучивања о на-

кнади нематеријалне штете, мишљења сам, да ни државни право-

бранилац нема активну легитимацију за подношење захтева за суђе-

ње у разумном року.

Предвиђен је двостепени поступак. У првом степену, акти-

вно легитимисани учесник у поступку, лице које сматра да је повре-

ђено његово право на суђење у разумном року, може поднети при-

говор ради убрзања поступка. Приговор се подноси председнику

суда пред којим се води поступак.

Обавезни елементи приговора су: лично име или пословни

или други назив странке и њено пребивалиште, боравиште или

седиште; лично име или пословни или други назив заступника или

пуномоћника странке и његово пребивалиште, боравиште или

седиште; назив суда пред којим се води поступак, односно назив

јавног тужилаштва које спроводи истрагу; пословни број судског

предмета, односно предмета јавног тужилаштва; трајање поступка,

укључујући и трајање истраге коју спроводи јавно тужилаштво;

прецизно наведене околности и подаци о предмету суђења који

указују на то да суд непотребно касни са одлучивањем; прецизно

наведене околности и подаци о предмету истраге који указују на то

да јавни тужилац непотребно касни са спровођењем истраге; своје-

ручни потпис странке или заступника или пуномоћника странке.

У случају, да приговор не садржи неки од наведених,

обавезних, елемената, председник суда ће исти одбацити решењем.

Приговор ће бити одбачен и ако је поднет од неовлашћеног лица.

Против решења којим се приговор одбацује није дозвољена жалба.

Ако не одбаци приговор, председник суда одлучује, да ли

ће водити испитни поступак. У испитном поступку председник суда

захтева од судије или председника већа односно од јавног тужиоца

који спроводи истрагу, да му у року од 15 дана достави извештај,

који садржи изјашњење о сваком мерилу за оцену трајања суђења у

Број 2/2014

122

разумном року и предлог рока у коме поступак може бити окончан.

Председник суда може захтевати да му се доставе списи предмета

ако, с обзиром на садржину приговора, сматра да треба да их

прегледа.

После спроведеног испитног поступка, председник суда

решењем одбија или усваја приговор. У случају када усвоји приго-

вор, председник суда утврђује повреду права на суђење у разумном

року и указује судији на пропусте у развоју поступка у времену, и

налаже му да предузме мере које делотворно убрзавају поступак, а

такође му одређује рок у коме мора да предузме мере и примерен

рок у коме ће га судија известити о предузетим мерама. Рок за

предузимање мера не може бити краћи од 15 дана нити дужи од

шест месеци. У зависно од околности, посебно ако је поступак

хитан, председник суда може одредити првенство у одлучивању, а у

случају када је теже повређено право на суђење у разумном року,

може од поступајућег судије одузети предмет и доделити га другом.

У ситуацијама, када је утврђена повреда права на суђење у

разумном року у истрази коју спроводи јавно тужилаштво, нацрт

Закона предвиђа да председник суда доставља решење непосредно

вишем јавном тужиоцу и странци. Непосредно виши јавни тужилац

дужан је, да у року од осам дана од пријема решења донесе обаве-

зно упутство којим јавном тужиоцу налаже конкретно одређене ме-

ре које делотворно убрзавају поступак. У обавезном упутству непо-

средно виши јавни тужилац одређује и рок у коме јавни тужилац

мора да предузме мере, који не може бити краћи од 15 дана нити

дужи од шест месеци, и примерен рок у коме га јавни тужилац изве-

штава о предузетим мерама.

Обавезно упутство доставља се и председнику суда и стра-

нци која је поднела приговор.

Против одлуке председника суда, којом је приговор одбијен

или када председник суда не одлучи у року од два месеца од дана

пријема приговора, подносилац има право на жалбу у року од 8

дана. О жалби одлучује председник непосредно вишег суда.

У случају да се приговор усвоји, подносилац има право и на

правично задовољење. Поступак стицања правичног задовољења је

независан поступак од поступка одлучивања по поднетом


123

приговору. У овом поступку активно учешће има Државно право-

бранилаштво, коме се подноси предлог за поравнање и које на

захтев странке издаје писмену изјаву којом се утврђује повреда

права на суђење у разумном року. Ова изјава би се објављивала у

„Службеном гласнику РС“. У случају, када се не постигне договор

између Правобранилаштва и странке, странка може покренути пар-

нични поступак пред надлежним судом, ради новчаног обештећења.

Из овог кратког приказа нацрта Закона о заштити права на

суђење у разумном року одмах се може уочити, да се припрема

нови модел заштите права на суђење у разумном року. Наиме,

предвиђено је, да о заштити права одлучује исти суд пред којим се

води судски поступак, којим је повређено право странке на доноше-

ње одлуке у разумном року.

Међутим, ако овај модел упоредимо са важећим Законом о

уређењу судова, уочавамо да је већ присутно право странке у

судском поступку, да на рад суда поднесе притужбу, јер члан 8.

гласи: „Странка и други учесник у судском поступку имају право

притужбе на рад суда кад сматрају да се поступак одуговлачи, да је

неправилан или да постоји било какав недозвољен утицај на његов

ток и исход.“ Притужба се може поднети председнику суда пред

којим се поступак води, Министарству правде, Високом савету

судства. Чланом 55. ставом 1. предвиђена је дужност председника

суда да размотри притужбу и, да је достави на изјашњење судији на

кога се односи, као и да о њеној основаности и предузетим мерама

обавести подносиоца притужбе, као и председника непосредно

вишег суда, у року од 15 дана од дана пријема притужбе. Чланом

52. прописано је, да је председник суда одговоран за правилан и

благовремен рад суда, а има овлашћење да наложи отклањање

неправилности, као и право да спречи одуговлачење у раду.

Уочавамо, да и по позитивним прописима, председник суда

поседује одређена овлашћења која, по поднетим притужбама, могу

убрзати поступак. Међутим, у досадашњој пракси притужбе се нису

показале као делотворно и ефикасно правно средство за оствари-

вање права на суђење у разумном року. Наше правосуђе је и даље

неефикасно.

Број 2/2014

124

Приговор из нацрта Закона није, наравно, идентичан приту-

жби, јер је предвиђена двостепеност поступка заштите права. Одно-

сно, ако председник суда одбије приговор странка има право да

поднесе жалбу непосредно вишем суду. Али мислим да модел пре-

ма коме исти суд одлучује по захтеву за заштиту права, у нашој

земљи, није добар модел, и мислим да се неће постићи очекивани

резултати. Јер, ако притужбе председнику суда нису давале очеки-

ване резултате, зашто би сада приговор постигао очекиване резу-

лтате.

Односно, моја примедба се односи на стварно надлежан суд

за решавање по захтеву за заштиту права на суђење у разумном ро-

ку. Мислим, да је постојеће решење, надлежност непосредно вишег

суда, боље и ефикасније.

Значајна новина предлога Закона о заштити права на суђе-

ње у разумном року је то што он у члану 31. ставу 1. одређује грани-

це у којима се може остварити новчано обештећење, а то је у виси-

ни од 300 евра до 3.000 евра. Наиме, законско одређивање висине

накнаде је, до сада, непознато у нашем законодавству, а мислим да

је сличну одредбу могао имати и Закон о рехабилитацији. На овај

начин постиже се уједначавање судске праксе приликом одмерава-

ња висине новчане накнаде нематеријалне штете.

Правично задовољење може се остварити или пред Држа-

вним правобранилаштвом, закључењем поравнања. У случају, да се

са правобранилаштвом не постигне договор, странка има право да

поднесе надлежном суду тужбу за обештећење.

Новина је, такође, и то што се предвиђа јавно објављивање,

у „Службеном гласнику РС“ вансудског поравнања које правобра-

нилаштво закључи са странком или правноснажне пресуде суда.

5. Закључак

Институт заштите права на суђење у разумном року је у

праву Републике Србије релативно нови институт, уведен је тек

Уставом из 2006. године.

У овом периоду, да сада се два пута мењао модел по коме

су странке могле остваривати ово своје права. Како смо истакли,


125

прво је то било пред Уставним судом Србије, а сада је то пред непо-

средно вишим судом. Оптимални модел институционалног оствари-

вања заштите права на суђење у разумном року још увек се тражи,

јер је у припреми доношење посебног закона који прописује посту-

пак заштите овог права.

Међутим, остваривање права на суђење у разумном року не

остварује се само после дуготрајног вођења судског поступка, то је

једно од основних права и присутно је од дана подношења тужбе,

односно од дана када странка први пут ступи у поступак. Због тога

је, по мом мишљењу, потребно наћи решење, да се поступци

завршавају у разумном року. Потребно нам је, како то називају,

ефикасно правосуђе. О ефикасном правосуђу се доста говори, пише,

лута, али још нисмо успели да достигнемо задовољавајући ниво

ефикасности.

Сами судови, судије нису једини услов за ефикасност

правосуђа, потребна је ефикасност свих ученика у поступку, па и

осталих државних органа. Потребна је ефикасност странака и

њихових заступника и пуномоћника. Можда је један од начина за

остваривање ефикасног правосуђа смањење судских поступака, а то

се може постићи између осталог и јачањем улоге мирног решавања

спорова. Можда би Законом о парничном поступку требало унети

одредбу, која би, за одређене врсте спорова, прописивала обавезу

странака да, пре подношења тужбе претходно покушају спорни

однос решити мирним путем, медијацијом.

Нашем менталитету не одговара мирно решавање спора,

али добрим законским решењем, правилном едукацијом грађана,

повећањем судских такси, могу се створити услови, да се спорни

односи решавају мирним путем, медијацијом, без упуштање у скупе

судске поступке.


127

СУДСКА ПРАКСА


129

ГРАЂАНСКО ПРАВО

ИМПЕРАТИВНИ ПРОПИСИ КОД ИЗЈАВЕ О

ОДРИЦАЊУ ОД ЗАКОНСКЕ ЗАТЕЗНЕ КАМАТЕ

Нема повреде принудних прописа, јавног поретка и до-

брих обичаја код уговорних одредаба о одрицању од недоспеле

законске затезне камате.

Из образложења:

Између тужиоца ЈП „Војводинапут“, као повериоца, и туже-

них: ЈП „Дирекције за изградњу града“, као дужника, и Републике

Србије - Министарства за капиталне инвестиције, као преузимаоца

дуга, закључен је Уговор о преузимању дуга, којим су уговорне

стране уговориле да Република Србија - Министарство за капиталне

инвестиције преузима дуг дужника са истим садржајем обавеза у

погледу главнице, међутим да не одговара за камате које доспевају

након преузимања дуга.

Нижестепени судови, Привредни суд у Панчеву и Привре-

дни апелациони суд, заузели су становиште да су оваквим уговара-

њем повређени прописи о законској затезној камати који су импера-

тивног карактера, јер како камата представља споредно потражива-

ње, то изјава о одрицању недоспеле камате не може производити

правно дејство, с обзиром да су прописи о законској затезној камати

императивног карактера, те да преузималац дуга не одговара за не-

наплаћене камате које су доспеле до момента преузимања, али се не

може ослободити одговорности за недоспеле камате.

Одлучујући по ревизији тужене Републике Србије, Врховни

касациони суд није прихватио становиште нижестепених судова у

погледу досуђене камате.

Број 2/2014

130

Наиме, ревизијски суд, супротно ставу нижестепених судо-

ва, сматра да не постоји ниједно ограничење које се односи на при-

нудне прописе, јавни поредак и добре пословне обичаје у односу на

уговорну одредбу садржану у Уговору о преузимању дуга, којом су

парничне странке уговориле да преузималац не одговара за камате

које доспевају након преузимања дуга, а ненаплећене камате доспе-

ле пре преузимања дуга га не терете.

По становишту ревизијског суда, уговорне стране су у сми-

слу начела аутономије воље из члана 10. Закона о облигационим

односима биле у могућности да слободно регулишу своја права и

обавезе, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих

обичаја, те у предметном случају, како су се уговорне стране сагла-

силе да преузималац дуга преузима обавезу исплате главнице, а да

не одговара за обавезе у погледу камата које доспевају након

преузимања дуга, ради се о дозвољеном уговарању и таквим угова-

рањем странке нису повредиле принудне прописе, јавни поредак и

добре пословне обичаје.

(Из пресуде Врховног касационог суда Прев-5/2013, од

13. јуна 2013. године)

ПРИРЕДИЛА: Јасмина Бајшански,

самостални саветник у Државном правобранилаштву

РОК ЗА ИСПУЊЕЊЕ ОБАВЕЗЕ

Уколико рок за испуњење обавезе није одређен, дужник

пада у доцњу од момента када га поверилац позове да испуни

обавезу.


Тужилац тужбом од туженог, у смислу одредаба члана 939.

Закона о облигационим односима, члана 87. став 2. Закона о оси-

гурању имовине и лица и члана 4. Услова за осигурање власника,


131

односно корисника моторних возила и прикључених возила од

одговорности за штете причињене трећим лицима потражује одре-

ђени износ на име регреса исплаћене штете Републичком фонду за

пензионо и инвалидско осигурање, настале исплатом породичних

пензија члановима породица погинулих, досуђених пресудом.

Првостепени суд је позивајући се на одредбу члана 277. За-

кона о облигационим односима усвојио захтев тужиоца за камату по

стопи Закона о висини стопе затезне камате, налазећи да је тужени

био у доцњи са исплатом новчане обавезе у тренутку када је извр-

шен пренос средстава од стране тужиоца оштећеном.

Овакав став првостепеног суда се не може прихватити, а

жалбени наводи туженог о погрешној примени материјалног права

су основани.

Одредбом члана 324. став 1. Закона о облигационим одно-

сима прописано је да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу

у року одређеном за испуњење. Међутим, у току првостепеног по-

ступка тужилац није пружио доказе да је рок за испуњење обавезе

туженог одређен.

Следи да се на конкретан случај требају применити одредбе

члана 324. став 2. Закона о облигационим односима којим је про-

писано да ако рок за испуњење није одређен дужник долази у доцњу

када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено,

вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је

сврха да се постигне испуњење обавезе.

У конкретном случају тужилац је туженог позвао да испуни

своју обавезу тренутком подношења тужбе. Стога тужилац не може

да потражује камату од дана уплате утужених износа.

(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж 8298/13 од

12. септембра 2014. године)

ПРИРЕДИЛА: Тања Бастајић,

приправник у Државном правобранилаштву

Број 2/2014

132

ПОГРЕШНО ТУМАЧЕЊЕ ЗАКОНСКИХ НОРМИ

Орган који поступа у оквиру својих законских овлашће-

ња није одговоран за погрешно тумачење законских норми.


Према одредби члана 172. став 1. Закона о облигационим

односима правно лице одговара за штету коју је његов орган проу-

зроковао трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем своје фу-

нкције. Да би неко лице остварило право на накнаду штете како је

то регулисано наведеном законском одредбом, потребно је да је

штета настала као последица противправности, односно незакони-

тог или неправилног рада, што проистиче и из члана 25. Устава РС,

по коме свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне

штете коју му је незаконитим или неправилним радом проузроко-

вало службено лице. Оштећени треба да докаже, поред општих

услова за грађанскоправну одговорност (узрочна веза и штета) да је

штету причинио орган правног лица незаконитим и неправилним

радом у вршењу својих функција. Постојање одговорности правног

лица није условљено намером или непажњом, јер је постојање наме-

ре или групе непажње правно релевантно само у регресној парници

(члан 172. став 2. Закона о облигационим односима). Одговорност

тужене би постојала само у случају да је штета настала као после-

дица таквог рада органа управе који се може сматрати прекораче-

њем или погрешном применом датих овлашћења.

Према стању у предмету, у току управног поступка покре-

нутог по захтеву тужиоца за продужење регистрације предметног

возила било је спорно пребивалиште овде тужиоца као власника

возила (да ли се радило о Ул. Х.Р. бр. 25 или Ул. Х.Р. бр. 24, да би,

након што је тужилац променио податак о свом пребивалишту,

регистрација била продужена и издата саобраћајна дозвола), као и

месна надлежност за одлучивање о захтеву, те околност да је у

конкретном случају закључак првостепеног органа управе о одба-

чају захтева за продужетак регистрације два пута укидан од стране

другостепеног органа управе, не значи да аутоматски долази до

одговорности тужене за евентуалну штету коју је претрпео тужилац.


133

Наиме, орган који поступа у оквиру својих законских овла-

шћења није одговоран за погрешно тумачење законских норми (про-

цесних и материјалних), те полазећи од утврђеног чињеничног ста-

ња, у конкретном случају није доказано прекорачење или погрешна

примена датих овлашћења у вршењу функције државног органа.

(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-5667/11 од

23. октобра 2013. године)

ПРИРЕДИО: Јован Продановић,


ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ УСЛЕД

ТЕРОРИСТИЧКИХ АКАТА НА ТЕРИТОРИЈИ

КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Република Србија није одговорна за штету причињену

члановима породице цивилног лица које је погинуло у терори-

стичком акту на територији Косова и Метохије након преу-

зимања овлашћења за успостављање и одржавање безбедности

средине од стране међународних снага безбедности у складу са

Кумановским споразумом.


Према утврђеном чињеничном стању, супруг и отац тужи-

ља, Ж. П., са последњим пребивалиштем у Пећи, нестао је 18. јуна

1999. године, тело му је пронађено 8. маја 2007. године, у месту Д.,

општина Дечани, као узрок смрти утврђене су вишеструке повреде

главе и трупа од ватреног оружја, а као дан смрти утврђен је 18. јун

1999. године. Према извештају Министарства унутрашњих послова

РС, представници тог министарства су, поступајући по Кумано-

вском споразуму, предали своје надлежности припадницима Међу-

народних снага КФОР, и то за територију општине Пећ дана 15. јуна

1999. године.

Број 2/2014

134

Према одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим

односима, за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштеће-

њем, односно уништењем имовине физичког лица, услед аката на-

сиља или терора, као и приликом јавних демонстрација одговара

држава, чији су органи по важећим прописима били дужни да спре-

че такву штету. Сагласно цитираној одредби држава може одгова-

рати за штету коју одређено лице трпи услед аката терора, само ако

су њени органи по важећим прописима, били дужни да спрече такву

штету.

У време погибије блиског лица тужиље, међународне снаге

безбедности (КФОР) биле су размештене на територији Косова и

Метохије уз овлашћење да предузимају све потребне акције за

успостављање и одржавање безбедне средине, за све грађане Косова

и Метохије.

Услед тога, након повчлачења оружаних војних и полици-

јских снага СРЈ са територије Косова и Метохије тужена Република

Србија не одговара за штету причињену члановима породице циви-

лног лица које је погинуло у терористичком акту, сходно одредби

члана 180. став 1. Закона о облигационим односима.

Ово због тога што, закључењем Војно-техничког споразума,

тужена Република Србија, и поред територијалног интегритета над

територијом Косова и Метохије, није имала ни могућност, ни оба-

везу, да спречи настанак штете која је наступила актом насиља или

терора, јер су се све снаге тадашње државе СРЈ, војне и полицијске,

повукле са територије Косова и Метохије, а у конкретном случају

припадници Министарства унутрашњих послова РС - тадашњег Се-

кретаријата унутрашњих послова у Пећи, све своје надлежности на

територији општине Пећ предали су припадницима међународних

безбедносних снага дана 15. јуна 1999. године, пре погибије блиског

лица тужиља.

(Из пресуде Апелационог судау Београду Гж 8372/13 од

9. јула 2014. године)




135

РАНИЈИ ЖИВОТ ЛИЦА

НЕОСНОВАНО ЛИШЕНОГ СЛОБОДЕ

Чињеница да је титулар права на накнаду штете због

неоснованог лишења слободе и пре тог неоснованог лишења

слободе био осуђиван мора се ценити при одмеравању висине

новчане накнаде нематеријалне штете, јер је ранији живот тог

лица био недоличан и друштвено неприхватљив.


Приликом одмеравања и досуђивања износа накнаде нема-

теријалне штете која тужиоцу припада, на основу члана 200. Закона

о облигационим односима, првостепени суд није правилно приме-

нио материјално право садржано у ставу 2. наведеног члана закона,

која суд обавезује да приликом одлучивања о захтеву за накнаду

нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, води рачуна о

значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о

томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном

природом и друштвеном сврхом.

Приликом одмеравања правичне новчане накнаде за претр-

пљене душевне болове због неоснованог лишења слободе правилно

се првостепени суд у циљу индивидуализације предметне накнаде

нематеријалне штете руководио следећим критеријумима: да је ту-

жилац у време лишења слободе имао 30 година, да је у притвору

неосновано провео 794 дана, да је то дуг временски период који не-

миновно оставља траг у виду душевне патње притвореног лица због

изолованости и лишења основног права на слободу, које су произве-

ле и последице у виду потиштености и губитка воље код тужиоца,

да му је на терет стављено кривично дело тешког убиства и то лица

које је, у средини у којој су тужилац и оштећени живели, било носи-

лац судијске функције и уживало велики углед, да је цео случај иза-

звао велику пажњу медија и јавности и то не само у средини у којој

тужилац живи, него и у целој земљи, да је тужилац по изласку из

притвора, без обзира на чињеницу да је ослобођен од оптужбе до-

живљавао непријатности од људи у средини у којој живи, и то тако

што су пријатељи, родбина и комшије избегавали било који вид

Број 2/2014

136

комуникације са њим, услед чега се код тужиоца усадио осећај

одбачености од друштва и непосредне околине, да су и његови

родитељи на исти начин изопштени из друштва и етикетирани као

"родитељи убице", услед чега је и приватни посао којим се његов

отац бавио нагло опао, да је тужилац пре притварања имао девојку и

да га је девојка напустила убрзо након притварања, да су његове

могућности да оствари неку нову емотивну везу и заснује породицу

након овог догађаја знатно отежане. С друге стране, првостепени

суд је морао ценити и чињеницу да је тужилац и пре овог догађаја

био осуђиван, иако се није радило о истоврсним делима, јер је био

осуђиван за кривична дела против имовине, па је његов ранији

живот био недоличан и друштвено неприхватљив.

Ценећи све ове околности, Апелациони суд налази да пра-

вична новчана накнада за душевне болове које је тужилац претрпео

због неоснованог лишења слободе, односно због повреде слободе и

права личности, износи 3.000.000,00 динара, па како је тужена одлу-

ком првостепеног суда обавезана на исплату износа од 6.000.000,00

динара, та је одлука преиначена и тужена обавеза на исплату износа

од 3.000.000,00 динара, док је захтев тужиоца за исплату износа од

још 3.000.000,00 динара, са припадајућом каматом одбијен, јер је у

том делу превисоко постављен.

Досуђена накнада одговора околностима случаја и сврси

ради које се досуђује, а истовремено је у складу са друштвено-

економским могућностима друштва. Усвајањем тужбеном захтева у

већем износу погодовало би се тежњама које нису спојиве са при-

родом и друштвеном сврхом правичне новчане накнаде, о чему је

суд дужан да води рачуна у смислу члана 200. став 2. Закона о обли-

гационим односима. Истовремено, исплаћивањем ниже накнаде не

би се могла постићи друштвена сврха коју је законодавац имао у

виду утврђујући у корист оштећеног лица право на правичну новча-

ну накнаду за претрпљену нематеријалну штету.


8. октобра 2014. године)




137

СУКЦЕСИЈА У ПРИВАТИЗАЦИЈИ

И АКТИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

Привредно друштво, стицалац друштвеног капитала у

поступку приватизације, није универзални сукцесор субјекта

приватизације, већ је правни следбеник само оних права која је

купио у поступку приватизације, па потраживања на која купац

полаже право морају бити утемељена у уговору о продаји дру-

штвеног капитала, а стицалац друштвеног капитала нема акти-

вну легитимацију за постављање тужбеног захтева у парници за

потраживање поводом права којима је располагао субјект при-

ватизације, која нису обухваћена Уговором о продаји друштве-

ног капитала, у смислу Закона о приватизацији.


Погрешно је становиште првостепеног суда, да тужиоцу АД

припада тражена накнада за земљиште, а које је ПД уступило ради

изградње бране за акумулацију, а за шта ПД-у није дата адекватна

накнада у другом земљишту, нити му је исплаћена новчана накнада

за то земљиште. Ово из разлога, што тужилац АД није универзални

сукцесор ПД. Наиме, тужилац АД је привредно друштво са већи-

нским приватним капиталом које је настало у поступку привати-

зације бившег ПД и власник је само оне имовине и оних права која

су процењена и исплаћена по основу Уговора о продаји друштвеног

капитала. Позивање тужиоца на то, да има право на потраживање

које је имало ПД, а које је предмет овог спора, морало би имати

утемељење у закљученом уговору о продаји друштвеног капитала, а

у смислу Закона о приватизацији. Будући да тужилац у овом спору

није пружио доказе, да је из друштвеног капитала, којим је распо-

лагало ПД откупио и потраживање за уступљено земљиште и потра-

живање за евентуално претрпљену штету због некоришћења тог зе-

мљишта, то тужилац нема активну легитимацију у овој парници, јер

као што је напред наведено, није универзални сукцесор ПД-а, већ је

правни следбеник само оних права која је купио у поступку прива-

тизације.

Број 2/2014

138

Са изнетих разлога, другостепени суд уважавањем жалбе-

них навода тужених, да тужиоцу не припада право да потражује на-

кнаду за предметно уступљено земљиште, применом члана 380. тач.

4. ЗПП-а, преиначује првостепену одлуку о тужбеном захтеву, тако

што тужбени захтев тужиоца - противтуженог одбија у целости.

(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-5170/13 од


ПРИРЕДИО: Ервин Манџукић,


ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА

ИСПЛАТУ ПОТРАЖИВАЊА ПО ОСНОВУ СТАРЕ

ДЕВИЗНЕ ШТЕДЊЕ ЛИЦИМА КОЈА НИСУ

ДРЖАВЉАНИ ИЛИ НЕМАЈУ ПРЕБИВАЛИШТЕ

НА ТЕРИТОРИЈИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Како није дошло до склапања уговора, билатералних

или мултилатералних, између држава сукцесора, бивших репу-

блика СФРЈ, који би се односили на девизну штедњу грађана,

не постоји основ за утврђење пасивне легитимације тужених

Републике Србије и Народне банке Србије за исплату девизних

потраживања лицима која нису држављани или немају преби-

валиште на територији Републике Србије.


Тужиља је држављанин Босне и Херцеговине, са пребива-

лиштем у Републици Српској. Девизну књижицу отворила је у „Ју-

гословенској извозно кредитној банци“ у Пословној јединици те ба-

нке у Тузли, а у Републици Немачкој, у представништву наведене

банке у Вуперталу, депоновала је новчана средства у висини од

207.464,20 ДЕМ. Решењем Трговинског суда у Београду Ст 22/02 од

22. маја 2003. године, над „ЈИК Банком“ односно „Југобанком“ а.д,


139

отворен је стечај, а тужиља није пријавила наведено потраживање у

овом стечајном поступку. Тужбом је тражила да се обавежу тужене

Република Србија и Народна банка Србије да јој солидарно, по

основу супсидијарног јемства на име дуга ЈИК банке, Београд,

исплате 106.074,76 евра са каматом по стопи Централне европске

банке на штедне улоге по виђењу, почев од 30. јуна 2002. године до

исплате, а све у динарској противвредности по продајном банка-

рском курсу на дан исплате.

Захтев према Републици Србији и Народној банци Србије

за исплату наведених средстава тужиља је засновала на одредбама

Закона о регулисању јавног дуга СРЈ по основу девизне штедње

грађана („Службени лист СРЈ“, број 36/02).

Код тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је

(правноснажно) одбио тужбени захтев, имајући у виду да је одре-

дбом члана 21. став 1. Закона о регулисању јавног дуга СРЈ по

основу девизне штедње грађана прописано да држављани бивших

република СФРЈ, које нису у саставу СРЈ, а који су девизну штедњу

из члана 2. овог Закона положили код овлашћених банака са

седиштима на територији СРЈ, као и држављани СРЈ који су ту

штедњу положили код филијала банака из тог члана које су се

налазиле на територији бивших република СФРЈ до момента отце-

пљења тих република, своја потраживања по основу девизне ште-

дње грађана остварују на начин који се уговори са државама сукце-

сорима СФРЈ.

Споразум о питањима сукцесије, који је Република Србија

ратификовала Законом о потврђивању Споразума о питањима су-

кцесије („Службени лист СРЈ – Међународни уговори “, број 6/02),

у члану 7. Прилога Г Споразума, прописује да ће сва физичка и

правна лица сваке државе сукцесора, на основу реципроцитета,

имати иста права приступа судовима, административним већима и

телима те државе и других држава сукцесора, са циљем оствари-

вања заштите њихових права. Чланом 7. Прилога Ц Споразума, пре-

двиђено је да ће јемство СФРЈ и њене НБЈ за девизну штедњу

положену у некој пословној банци или некој од њених испостава у

било којој од држава следбеница, пре датума њеног проглашења

независности, бити предмет преговора без одлагања, с тим да се

притом посебно узме у обзир потреба заштите девизне штедње

Број 2/2014

140

појединаца, те да ће се ти преговори одржати под покровитељством

Банке за међународна поравнања.

Имајући у виду наведене одредбе Споразума, а посебно да

питање девизне штедње још увек није регулисано између држава

сукцесора - бивших чланица СФРЈ, нити држављани Републике

Србије могу исто ово право остваривати на територији Босне и

Херцеговине (нема реципроцитета), то правилно судови налазе да

није дошло до склапања уговора (билатералних или мултилате-

ралних) између држава сукцесора, бивших република СФРЈ, који се

односе на девизну штедњу грађана, па не постоји основ за утврђење

пасивне легитимације тужених Републике Србије и Народне банке

Србије за исплату девизних потраживања лицима која нису држа-

вљани или немају пребивалиште на територији Републике Србије.

Приликом одлучивања, Врховни касациони суд је имао у

виду пресуду Европског суда за људска права број 60642/08 од 6.

новембра 2012. године, у предмету Алишић и други против Босне и

Херцеговине, Хрватске, Србије, Словеније и Бивше Југословенске

Републике Македоније, али налази да она, у моменту овог пресу-

ђења, не утиче на другачији начин на одлуку у овој правној ствари.

Наиме, наведеном одлуком, поред повреде права коју је тај

суд утврдио, наложена је обавеза туженим државама да примене,

под надзором Комитета министара, одговарајуће опште и/или поје-

диначне мере за обезбеђивање права подносилаца, који се налази у

истој ситуацији као и овде тужиља. Међутим, одлуком Великог већа

суда у Стразбуру, донетом 28. маја 2014. и 10. јула 2014. године,

којом је одлучено о приговорима Влада, утврђена је обавеза

Републике Србије да у року од годину дана и под надзором Коми-

тета министара, предузме све што је неопходно, укључујући и изме-

не закона, да би се подносиоцу захтева (Сакибу Шахдановићу) и

другима у његовом положају омогућила исплата „старе“ девизне

штедње, под истим условима као и грађанима Србије.

Како наложене мере до сада нису предузете, а ни рок из

одлуке Великог већа за предузимање мера није истекао, за сада не

постоји законски основ из кога би се утврдила пасивна легити-

мација Републике Србије и Народне банке Србије, односно зако-

нски основ који би обавезивао тужене да тужиљи, која није


141

држављанин Републике Србије нити, пак, има пребивалиште на

њеној територији, исплате девизна средства која је уложила код

пословне јединице банке ван територије Републике Србије.

(Из пресуде Врховног касационог суда Рев-951/2013 од


ПРИРЕДИЛА: Сања Гуњић,


НАКНАДА ТРОШКОВА ВАНРЕДНОГ КОНТРОЛНОГ

ТЕХНИЧКОГ ПРЕГЛЕДА МОТОРНОГ ВОЗИЛА

Када је на контролном техничком прегледу моторног

возила утврђено да је возило које је по налогу МУП-а упућено

на технички преглед неисправно, трошкове тог техничког пре-

гледа по сили закона сноси власник или корисник возила, а не

постоји обавеза МУП-а да исплати накнаду тих трошкова лицу

које је извршило технички преглед.


Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је поступа-

јући по налогу туженог - Полицијске управе у Јагодини извршио

контролни технички преглед путничког моторног возила, којом

приликом је записнички констатовано да је предметно возило неи-

справно и да услуга техничког прегледа није плаћена. За извршену

услугу тужилац је туженом испоставио рачун на износ од 1.500,00

динара, по ком рачуну тужени није извршио плаћање, а наведени

износ представља предмет тужбеног захтева.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно

применио материјално право када је тужбени захтев усвојио, а ту-

женог обавезао да плати трошкове контролног техничког прегледа.

Према члану 267. став 1. Закона о безбедности саобраћаја

на путевима ("Службени гласник РС", бр. 41/09, 53/10, 101/11 и 32/13),

Број 2/2014

142

трошкове контролног техничког прегледа, у случају да је на контро-

лном техничком прегледу утврђено да је возило неисправно, сноси

власник или корисник возила, а у случају да је на том прегледу

утврђено да је возило исправно, ове трошкове сноси орган чије је

службено лице наложило контролни технички преглед. Према ставу

другом истог члана власник, односно корисник који није на лицу

места измирио трошкове контролног техничког прегледа дужан је

да то учини у року од осам дана од дана вршења контролног техни-

чког прегледа.

Како је у конкретном случају на контролном техничком

прегледу утврђено да је возило које је по налогу туженог упућено на

технички преглед неисправно, то је трошкове прегледа требало да

плати власник, односно корисник предметног возила. У том смислу,

погрешан је закључак првостепеног суда да суд парничне странке у

смислу члана 148. став 1. Закона о облигационим односима биле у

уговорном односу и да је трошкове техничког прегледа требало да

плати тужени као лице које је издало налог тужиоцу. Тужени је во-

зило упутило на технички преглед сходно својим законским овла-

шћењима из члана 266. Закона о безбедности саобраћаја на путе-

вима, а наведеним законом је регулисано ко је дужан да плати тро-

шкове контролног техничког прегледа када се утврди да је возило

неисправно.

(Из пресуде Привредног апелационог суда 5 Пж-923/13 од




ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА МУП-А ЗА

УСЛУГЕ КОЈЕ ПРУЖА НА ОСНОВУ ЗАКОНА

Када Министарство унутрашњих послова пружа одређе-

не услуге на основу закона и подзаконских аката, као једино

овлашћено лице за пружање тих услуга, а подзаконским актима


143

је прописано да за обављање тих услуга постоји обавеза пла-

ћања накнаде за трошкове које то министарство има у вези са

њиховим пружањем, тада се не ради о потраживању тог мини-

старства из уговорноправног односа, те се у том случају не може

применити пропис о роковима застарелости из члана 374. Зако-

на о облигационим односима, већ предметно потраживање

застарева у општем року застарелости из члана 371. став 1.

Закона о облигационим односима.


Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном по-

ступку, парничне странке су биле у облигационоправном односу,

тако што је тужилац, Република Србија - Министарство унутра-

шњих послова, за туженог пружао услуге пратње вангабаритног те-

рета на релацијама које је, према поднетим захтевима, тужени тра-

жио. На име трошкова насталих приликом пружања услуга пратње

вангабаритних терета тужилац је туженом за период од 11. маја

2005. године па до 13. марта 2007. године испоставио рачуне у уку-

пном износу од 164.633,60 динара, чију исплату тужбом тражи.

У првостепеном поступку међу парничним странкама није

били спорно да су биле у наведеном односу, да је тужилац за туже-

ног пружио услуге пратње вангабаритног терета, као и њихова ви-

сина. Тужени је захтев тужиоца оспорио истицањем приговора

застарелости тужиочевог потраживања.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно

применио материјално право када је закључио да потраживање ту-

жиоца није застарело, те да се истакнути приговор застарелости ту-

женог, с позивом на одредбу члана 374. Закона о облигационим

односима, не може применити на предметну ситуацију, и у вези са

тим, применом члана 262. став 1. и члана 17. Закона о облигаци-

оним односима, обавезао туженог да пружање услуге плати.

Неосновани су жалбени наводи у којима се истиче да је

првостепени суд погрешно применио материјално право када је зау-

зео став да потраживање тужиоца застарева у општем року застаре-

лости прописаном чланом 371. Закона о облигационим односима.

Број 2/2014

144

Ово стога што се, у конкретном случају, потраживање тужиоца пре-

ма туженом односи на трошкове које је тужилац имао приликом

пружања услуге пратње при превозу вангабаритних терета, а коју

делатност обавља тужени. Тужилац наведене услуге није пружао

као привредно друштво које се бави делатношћу пружања таквих

услуга, већ на основу закона и подзаконских аката и као једино

овлашћено лице за пружање тих услуга, а подзаконским актима је

прописано да за обављање тих услуга постоји обавеза плаћања

накнаде за трошкове које тужилац има у вези са њиховим пружа-

њем. То даље значи да потраживање тужиоца не проистиче из

уговорноправног односа, те да се у конкретном случају не може

применити члан 374. Закона о облигационим односима, већ предме-

тно потраживање застарева у општем року застарелости од 10

година прописаном чланом 371. став 1. Закона о облигационим

односима.

(Из пресуде Привредног апелационог суда 9 Пж-7107/12 од

20. марта 2013. године)




145

ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО

ДЕЈСТВО КРИВИЧНЕ ПРЕСУДЕ

У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Суд је у парници везан за осуђујућу пресуду донету у

кривичном поступку, а не и за ослобађајућу.


Према утврђеном чињеничном стању, побијаним дисципли-

нским пресудама туженог Министарства унутрашњих послова ту-

жилац је оглашен кривим што је, службеном лицу туженог прило-

жио уверење о завршеној Вишој школи унутрашњих послова под

бројем …, које је уверење фалсификовано и не одговара чињени-

чном стању, чиме је учинио тежу повреду радне обавезе и дужности

из члана 50. став 1. тач. 7, 12. и 13. Закона о унутрашњим пословима

и члана 59. став 11. тачка 5. Закона о радним односима у државним

органима. Пресудом Општинског суда у Нишу К-… тужилац је

ослобођен од оптужбе за кривично дело фалсификовања исправе.

Утврђено је и да тужилац није био студент Више школе унутра-

шњих послова, већ да је похађао семинар у тој школи, што тужилац

није оспорио.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у по-

бијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када

је потврђена првостепена пресуда којом је одбијен као неоснован

тужбени захтев тужиоца за поништај дисциплинске пресуде туже-

ног, враћање на рад и накнаду штете на име неисплаћене зараде.

Чланом 50. став 1. тачка 7. тада важећег Закона о унутра-

шњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91 …. 106/03), као

повреда радне дужности прописано је понашање које штети угледу

службе. У поступку је утврђено да је тужилац почетком октобра

Број 2/2014

146

2002. године службеном лицу приложио уверење о завршеној Ви-

шој школи унутрашњих послова, коју тужилац није завршио, што је

потврдио својим исказом, чиме је починио повреду радне обавезе из

члана 50. став 1. тачка 7. Закона о унутрашњим пословима. Стога су

дисциплинске пресуде којима му је изречена дисциплинска мера

престанак радног односа законите, па тужена није у обавези да

тужиоца врати на рад и накнади му штету, а ревизијом се неосно-

вано истиче погрешна примена материјалног права.

Није од значаја за другачије одлучивање ревизијски навод

да је тужилац правноснажно у кривичном поступку ослобођен од

оптужбе за фалсификовање исправе, будући да је суд у парници

везан за осуђујућу пресуду, а не ослобађајући, у смислу члана 13.

Закона о парничном поступку.

(Из пресуде Врховног касационог суда Рев2-524/2012 од

7. марта 2013. године)



ТЕРЕТ ДОКАЗИВА АУТЕНТИЧНОСТИ

ПРИВАТНЕ ИСПРАВЕ

У ситуацији када се појави сумња у аутентичност при-

ватне исправе, односно када се њена аутентичност оспори од

супротне странке, терет доказивања аутентичности те исправе

пада на странку која је ту исправу поднела.


Првостепени суд је правилном применом одредби чл. 223. и

220. Закона о парничном поступку, на основу прикупљене доказне

грађе у спроведеном поступку закључио да тужилац нема право на

накнаду материјалне штете по основу изгубљене зараде за време


147

проведено у притвору и немогућности да пронађе посао након

притвора. Тужилац је за тврдње да је претрпео материјалну штету

по овом основу доставио писмена (исправе) која се односе на

преписку са послодавце из Велике Британије и изводе о оствареној

заради у тој земљи, који нису снабдевени печатом издаваоца и при-

ложене су у фотокопији, при чему исказ тужиоца сам по себи није

довољно ни релевантно доказно средство за доказивање проузро-

ковања штете и њене висине.

Наведене исправе представљају приватне исправе. Међу-

тим, само аутентична приватна исправа има доказну снагу. Ауте-

нтичност приватне исправе утврђује се у зависности од тога да ли је

супротна страна у поступку оспорила или није оспорила њену

аутентичност. То даље значи да, уколико супротна страна у посту-

пку призна истинитост исправа које је приложила она страна која се

на њих позива у циљу доказивања својих тврдњи или пропусти да

се о томе изјасни, сматра се да је исправа аутентична. Међутим, у

ситуацији када се појави сумња у аутентичност исправе или се њена

аутентичност оспори од стране супротне стране, терет доказивања

супротног прелази на подносиоца.

Тужена је у току поступка оспорила аутентичност ових

исправа, због чега је у овој правној ситуацији, у смислу члана 223.

Закона о парничном поступку, терет доказивања супротног био на

тужиоцу. Тужилац у току поступка није приложио нити предложио

доказе којима би се отклонила сумња у аутентичност ових исправа,

односно поуздано утврдила њихова аутентичност, због чега је прво-

степени суд правилном применом правила о терету доказивања

одлучио одбијањем тужбеног захтева у овом делу.


9. јула 2014. године)



Број 2/2014

148

ВРЕДНОСТ ПРЕДМЕТА СПОРА У СЛУЧАЈУ

СУБЈЕКТИВНЕ КУМУЛАЦИЈЕ ЗАХТЕВА

Одређивање вредности предмета спора сабирањем виси-

не тужбених захтева тужилаца није могуће код субјективне

кумулације странака на тужилачкој страни.


Према разлозима побијаног решења, првостепени суд је

приликом одлучивањима о трошковима поступка обавезао тужену

да туженима као солидарним повериоцима надокнади оправдане

трошкове које су имали поводом ове парнице, поводом радњи

предузетих од стране пуномоћника адвоката, рачунајући при том

вредност предмета спора од 1.300.000,00 динара за које су тужиоци

успели у спору, уз увећање по АТ због заступања 5 странака и

узимајући само у обзир поднеске и рочишта који су састављени и на

која је приступио пуномоћник тужилаца адвокат.

По оцени Вишег суда, првостепени суд није правилно одре-

дио вредност предмета спора, с обзиром да је као вредност предмета

спора узео збир потраживања свих тужилаца, односно збир потра-

живања свих тужилаца у коме су тужиоци успели у спору, уместо

да као вредност спора узме само потраживање једног тужиоца који

је поставио тужбени захтев у највишем износу. Наиме, одредбом

члана 30. став 2. ЗПП-а прописано је да ако једна тужба против

више захтева који се заснивају на истом чињеничном и правном

основу надлежност се одређује према збиру вредности свих захтева,

с тим што се та одредба односи на објективну, не и субјективну

кумулацију. Стога произилази да одређивање вредности спора дола-

зи у обзир једино код објективне, а никако код субјективне кумула-

ције, код које се вредност спора одређује с обзиром на сваки поје-

дини постављени захтев, односно као вредност предмета спора се

одређује према оном тужбеном захтеву који је највиши. Како је

највећи тужбени захтев у овој правној ствари одређен на 600.000,00

динара, а трошкови се рачунају према висини досуђене накнаде, а

то је у овом случају 400.000,00 динара, Виши суд је нашао да има


149

услова за преиначење првостепеног решења, применом правилне та-

рифе у односу на правилно одређену вредност спора.

(Из пресуде Вишег суда у Београду, Гж-7268/13 од 12. јуна

2014 године)

ПРИРЕДИО: Ђорђе Перић,


ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ ТРОШКОВА ПАРНИЧНОГ

ПОСТУПКА

Да би оствариле право на накнаду трошкова поступка,

странке до закључења главне расправе морају поднети опреде-

љени захтев за ту накнаду.


Правилно је првостепени суд одлучио када је донео побија-

но решење којим је одбио као неоснован захтев тужилаца за

накнаду трошкова јер нису испуњени услови прописани чланом

159. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број

125/2004), а који разлог као правилан прихвата и овај суд као

другостепени.

Наводи жалбе тужилаца да су благовремено ставили опре-

дељен захтев за накнаду трошкова парничног поступка и то у року

од 8 дана су неосновани. Ово због тога што су тужиоци били дужни

у смислу члана 159. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку

(„Службени гласник РС“, број 125/2004), да опредељени трошко-

вник ставе најдоцније до завршетка расправљања које претходи

одлучивању о трошковима, што тужиоци нису учинили, јер нису на

рочишту на коме је главна расправа закључена истакли опредељени

трошковник. Тим пре што из записника о главној расправи не

произилази да је првостепени суд оставио рок од 8 дана тужиоцима

Број 2/2014

150

да определе захтев за накнаду трошкова, већ је тај рок пуномоћник

тужиоца сам себи определио.

(Из решења Вишег суда у Београду, Гж-11404/13 од 2. јула

2014. године)



ПРАВО АДВОКАТА НА ТРОШКОВЕ ПОСТУПКА

Адвокат који заступа себе у спору нема право на накна-

ду трошкова поступка на име награде и накнаде за рад адвоката

предвиђених Адвокатском тарифом.


Ожалбеном пресудом обавезана је тужена да исплати

тужиљи износ главног дуга, са припадајућом каматом, као и накна-

ду трошкова парничног поступка у висини наплаћене таксе за по-

дношење тужбе, док је одбијен захтев за накнаду трошкова парни-

чног поступка на име награде за рад адвоката предвиђене Адвока-

тском тарифом. Првостепени суд је одлуку о трошковима поступка

донео сходно члану 150. Закона о парничном поступку („Службени

гласник РС“, број 125/2004), сматрајући да износ који је тужиљи до-

суђен на име накнаде трошкова поступка представља стварне тро-

шкове које је тужиља имала у току поступка, и то на име плаћене

таксе за одлуку, имајући у виду да је тужиља, која је иначе адвокат,

сама себе заступала, те да није имала других трошкова.

Виши суд је нашао да је првостепени суд правилно утврдио

чињенице и донео правилну одлуку о трошковима поступка. Суд је

ценио жалбене наводе тужиље којима истиче да је првостепени суд

пропустио да утврди да је тужиља себе заступала као адвокат, упо-

требљавајући све време поступка меморандум и печат адвокатске

канцеларије, те да се тужбени захтев односио на потраживање из


151

делатности адвокатске канцеларије за коју би било недопустиво да

је заступа физичко лице, и да је супротно правилима кодекса када

адвокат поднесе исправе које је саставио, а не овери их печатом

своје адвокатске канцеларије, те да јој треба досудити трошкове

поступка и на име награде за рад адвоката, али је нашао да су исти

неосновани. Ово из разлога што је тужиља, без обзира што је из

реда адвоката, странка у поступку, односно, без обзира што је тужи-

ља саму себе заступала, она није могла сама себи да плаћа награду

за то заступање, те јој се не може досудити накнада за трошкове

поступка с тим у вези.

(Из решења Вишег суда у Београду, Гж-5977/11 од 5. јуна

2014. године)

ПРИРЕДИО: Ђорђе Перић,


ОЗНАЧАВАЊЕ ДРЖАВНОГ ОРГАНА КАО ИЗВРШНОГ

ДУЖНИКА У ПРЕДЛОГУ ЗА ИЗВРШЕЊЕ

Када извршни поверилац у предлогу за извршење не

означи као извршног дужника индиректног корисника буџе-

тских средстава чијим радом је настало потраживање извршног

повериоца, нити означи рачун индиректног корисника, већ као

извршног дужника означи само Републику Србију и наведе само

рачун Буџета извршног дужника Републике Србије, не постоје

законске препреке да се предлог за извршење управи према

Републици Србији и спровођење извршења одреди на рачуну

Буџета Републике Србије.


Основни суд у Зрењанину донео је решење о извршењу по

предлогу извршног повериоца - адвоката, чије потраживање пре-

дставља трошкове заступања у кривичном поступку пред судом.

Број 2/2014

152

Против таквог решења изјављен је приговор од стране зако-

нског заступника Републике Србије сходно одредбама члана 184.

став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“,

број 55/14), зато што је извршни поверилац у предлогу за извршење

означио само Републику Србију без навођења индиректног кори-

сника буџетских средстава – Основног суда у Зрењанину – чијим

радом је настало потраживање извршног повериоца, а у петитуму

предлога означио је рачун Буџета Републике Србије, а не рачун

преко кога послује индиректни корисник буџетских средстава.

Решавајући по приговору законског заступника Републике

Србије, веће троје судија Основног суда у Зрењанину, одбило је

приговор законског заступника извршног дужника Републике Срби-

је, као неоснован, наводећи да ако је у предлогу за извршење као

извршни дужник назначена Република Србија, аутономна покрајина

или јединица локалне самоуправе, извршни поверилац је дужан да,

поред рачуна извршења буџета назначи и директног корисника

буџетских средстава због чијег рада је настало потраживање. Ако је

у предлогу за извршење као извршни дужник назначен индиректни

корисник буџетских средстава, рачун извршења буџета не може

бити назначен као рачун са кога ће се извршавати потраживање,

него мора бити назначен рачун преко кога послује индиректни ко-

рисник буџетских средстава.

У конкретном случају, извршно потраживање је настало ра-

дом индиректног корисника буџетских средстава, основног суда, јер

је тај суд донео извршну исправу којом је извршном повериоцу

установљена награда за одбрану осумњиченог, која награда пре-

дставља главно извршно потраживање у овом поступку извршења.

Међутим, извршни поверилац у предлогу за извршење није

као извршног дужника назначио Основни суд у Зрењанину, као

индиректног корисника буџетских средстава, чијим је радом наста-

ло извршно потраживање, нити је као рачун извршења назначио

рачун Основног суда у Зрењанину, већ је као извршног дужника

означио само Републику Србију, а као рачун извршења навео само

рачун буџета извршног дужника Републике Србије.

Према ставу већа суда у Зрењанину, цитиране одредбе из

члана 184. ЗИО, онако како су тим законским текстом изражене, не


153

искључују могућност да се предлог за извршење управи против

саме Републике Србије, иако је несумњиво да је извршно потра-

живање настало радом индиректног корисника буџетских средстава,

будући да цитиране одредбе регулишу само оне ситуације када је у

предлогу за извршење као извршни дужник назначена, с једне

стране Република Србија, аутономна покрајина или јединица лока-

лне самоуправе, и са друге стране, индиректни корисник буџетских

средстава.

Цитиране одредбе, дакле, не регулишу ситуацију каква

постоји у овом поступку извршења, када је у предлогу за извршење

као извршни дужник назначена само Република Србија, а извршно

потраживање настало радом не директног, него индиректног кори-

сника буџетских средстава. Надаље, цитиране одредбе, гледајући

сам законски текст, не регулишу питање материјалне одговорности

Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне само-

управе и њихових органа у погледу потраживања насталих радом

тих органа. Не постоји ни изричита законска одредба која би у

оваквом случају установљавала обавезу суда, органа Републике

Србије, да материјално одговара за свој рад.

У таквој ситуацији, веће налази да се питање субјекта мате-

ријалне одговорности правних лица за рад њихових органа мора

решавати по општим правилима, која одређују да за рад органа

неког правног лица материјално одговара правно лице, зато што сам

орган нема својство правног лица, па у одсуству другачије правне

норме не може бити правни субјект.

Изнето у конкретном случају значи да у конкретној ситуа-

цији не постоје законске препреке да се предлог за извршење

управи према Републици Србији и спровођење извршења одреди на

рачуну буџета Републике Србије, како је и поступљено у овој

извршној ствари, па је побијано решење о извршењу законито.

(Из решења Основног суда у Зрењанину 25 Ипв.(И) 329/2014

од 28. новембра 2014. године)

ПРИРЕДИЛА: Јасмина Бајшански,


Број 2/2014

154

РЕСТИТУЦИЈА

ПРАВО НА ВРАЋАЊЕ ОДУЗЕТЕ

ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊЕ

Право на враћање одузете имовине не може се оства-

рити за имовину одузету на основу члана 22. Закона о прија-

вљивању имовине и испитивању порекла имовине ("Службени

гласник СРС", број 9/74), сагласно одредби члана 2. Закона о

враћању одузете имовине и обештећењу.


Оспореним решењем одбијена је жалба тужиоца изјављена

против решења Агенције за реституцију, којим је одбијен захтев

тужиоца за враћање одузете имовине и обештећење. Тужилац је

тужбом оспорио законитост решења туженог органа због погрешно

утврђеног чињеничног стања и погрешне примене Закона о рести-

туцији.

Првостепени орган је одбио захтев тужиоца са образло-

жењем да је ранијем власнику имовина одузета на основу члана 22.

Закона о пријављивању имовине и испитивању порекла имовине

("Службени гласник СРС", број 9/74), а који Закон није наведен у

члану 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Слу-

жбени гласник РС", број 72/11), па тужилац не може остварити пра-

во на враћање одузете имовине и обештећење.

Одредбом члана 2. Закона о враћању одузете имовине и

обештећењу прописано је да се право на враћање имовине по

одредбама овог закона може остварити за имовину одузету приме-

ном таксативно наведених приписа (од тачке 1. до тачке 41.).


155

Полазећи од несумњиво утврђене чињенице да је бившем

власнику имовина одузета на основу члана 22. Закона о пријављи-

вању имовине и испитивању порекла имовине, а који закон није

таксативно наведен у члану 2. Закона о враћању одузете имовине и

обештећењу, као основ за остваривање права на враћање имовине

по одредбама овог закона, по оцени Управног суда, правилно је

тужени орган одбио жалбу тужиоца изјављену против првостепеног

решења, а за своју одлуку је дао јасне, непротивречне и правно

аргументоване разлоге, које прихвата и Управни суд.

(Из пресуде Управног суда 7 У-15169/12 од 25. јуна 2014.

године)

ПРИРЕДИЛА: Лепа Максимовић,


CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

34(497.11)

БИЛТЕН / Државно правобранилаштво;

главни и одговорни уредник Иван Поповић. -

2014, бр. 2- . - Београд : Државно

правобранилаштво, 2014- (Београд : Управа за

заједничке послове републичких органа). - 29 cm

Је наставак: Билтен (Републичко јавно

правобранилаштво) = ISSN 2217-4419

ISSN 2406-1662 = Билтен (Државно првобранилаштво)

COBISS.SR-ID 212000524

bilten državnog pravobranilaštva br. 2/2014

Documents