biljana ristic-spoljna politika kraljevine srbije 1882-1889

Универзитет у Нишу

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Департман за историју

Мастер студијеИсторија Срба од 1800. до 1918. године

СПОЉНА ПОЛИТИКА КРАЉЕВИНЕСРБИЈЕ ОД 1882. ДО 1889. ГОДИНЕ

Ментор: Аутор:Проф. др Божица Младеновић Биљана Ристић

Ниш 2013.

Спољна политика Краљевине Србије од 1882. до 1889. године

2

Сажетак: Тема овог рада јесте објашњење деловања спољних и

унутрашњих фактора, који су утицали на формирање спољне политике. Од

унутрашњих, то је свакако тек призната независност као и проширење

територије, после Берлинског конгреса. Затим, њена социјална структура и

неразвијена аграрна привреда, али и пресудна улога краља Милана Обреновића

на целокупну политику краљевине Србије. Од спољних фактора, то су односи

европских сила, Аустроугарске и Русије пре свега, као најзаинтересованијих за

Балкан, после Берлинског конгреса и обнове Тројецарског савеза. Затим растући

национализми и суревњивост балканских држава, при чему ће посебан акценат

бити стављен на односе са Бугарском. Анализом ових аспеката српске спољне

политике, њеног става према великим силама и другим балканским државама,

трудили смо се да прецизније објаснимо положај „младе“ Краљевине Србије, на

почетку историјског раздобља, које је обележила политичка борба светских сила

за превласт у свету, што ће кулминирати у Првом Светском рату, на почетку

следећег века.

Apstract: The main topic of this paper is to explain the effects of external and

internal factors that influenced the formation of foreign policy. From the interior, it is

certainly only achieved independence and expansion of territory, after the Berlin

Congress. Then, it’s social structure and underdeveloped agrarian economy, but also

the crucial role of King Milan Obrenovic, the entire policy of the Kingdom of Serbia.

On external factors, that the relations of the European powers, Austria-Hungary and

Russia, primarily as most interested in the Balkans, after the Congress of Berlin. Then,

growing nationalism and rivalry Balkan countries, with special emphasis will be placed

on relations with Bulgaria. The analysis of these aspects of Serbian foreign policy, its

attitude towards the great powers and other Balkan states, we tried to explain the

precise position of the "youth" of the Kingdom of Serbia, at the beginning of the

historical period, which was marked by political struggle for control of world powers in

the world, which will culminate in the First World War, at the beginning of the next

century.


3

САДРЖАЈ

1. Увод ..............................................................................................................................5

2. Кнежевина Србија од независности до краљевине ..................................................9

2.1. Кнежевина Србија након добијања независности .......................................9

2.2. Успостављање дипломатских односа .........................................................17

2.3. Трговински уговори Србије .........................................................................24

2.4. Односи великих сила након Берлинског конгреса, значајни за Србију .28

2.5. Преоријентација спољне политике Србије................................................35

3. Спољна политика краљевине Србије у сенци Аустроугарске .............................45

3.1. Проглашење Краљевине...............................................................................45

3.2. Устанак у Босни и Херцеговини, Србија и велике силе............................50

3.3. Митрополит Михаило- Србија између Аустроугарске и Русије .............59

3.4. Свадба на Цетињу и њен одјек у Србији ....................................................64

3.5. Тимочка буна.................................................................................................67

3.6. Од емигрантског, преко бреговског до ратног питања .............................72

4. Српско-бугарски рат као прекретница у политици Србије ...................................85

4.1. Велике силе и преврат у Пловдиву .............................................................85

4.2. Реакција Србије на преврат у Пловдиву .....................................................91


4

4.3. Од рата до мира: Србија и Бугарска..........................................................103

5. Национална политика Србије осамдесетих ..........................................................119

5.1. Окретање српске националне политике од Босне и Херцеговине ка

Македонији и Старој Србији до 1886.године ........................................119

5.2. Стојан Новаковић у Цариграду .................................................................133

6. Спољна политика Србије, од рата до абдикације краља Милана.......................141

6.1. Србија након рата........................................................................................141

6.2. Абдикација краља Милана.........................................................................163

7. Закључак...................................................................................................................169

8. Библиографија .........................................................................................................173

8.1. Архивска грађа ............................................................................................173

8.1.1. Необјављени извори............................................................................173

8.1.2. Објављени извори ...............................................................................173

8.2. Дневници и мемоарска литература ...........................................................174

8.3. Литература ...................................................................................................175


5

1. Увод

Деветнаести век у историји човечанства, јесте век у ком Европа

доживљава преображај и напредак, који ће је учинити центром тадашњег света.

Развој науке, технике и технологија омогућио је привредни преображај, који ће

одлучујуће утицати и на преображај друштвеног поретка Европе. Укидање

остатака феудалних односа, политичке слободе, парламентаризам, интегративни

процеси националних заједница, створили су модерно грађанско друштво Европе.

Ови и овакви процеси нису мимоишли ни „малу“ Кнежевину Србију на

југоистоку европског континента. Србија је у 19. век ушла као саставни део

Османске Царевине, а из њега изашла као самостална држава, у рангу

Краљевине.Тај развојни пут Србије, који се протеже кроз цео 19. век, обележила

је борба, како војничка тако и дипломатска, за национално ослобођење и

уједињење српског народа. Та борба обухвата два српска устанка, на почетку

столећа, којима је Србија извојевала аутономију у оквиру Османског Царства.

Стварање националних програма (Начертаније) у циљу ослобођења и уједињења

српског етничког простора, као плана за будућност, како би се Србија сврстала у

ред осталих европских држава. Затим, ратови против Османског царства

седамдесетих година 19.века, у оквиру решавања Источног питања, који су

резултирали сазивањем једног конгреса у Берлину, на ком ће Србија стећи

независност.

После Берлинског конгреса 1878. године, Србија је стекла државну

независност и територијално проширење према југу и југоистоку, чиме је стекла

повољнији међународни положај. То је требало да јој помогне у даљем развијању

државности, привреде и друштва, без уплитања сизеренског Османског царства,

како је било до тада. Међутим, политика европских сила, пре свих

Аустроугарске и Русије, које су биле заинтересоване за Балкан и решење

Источног питања у своју корист, била је од животне важности за положај Србије.

Нарочито после обнове Тројецарског савеза 1881. године, и поделе интересних

сфера Русије и Аустроугарске на Балканском полуострву.

Основни циљ овог рада јесте анализа спољне политике Краљевине Србије

у периоду од 1882. до 1889. године. Сагледавањем спољне политике једне

државе у одређеном периоду, даје се потпунија слика о међуповезаности бројних


6

чиниоца који на њу утичу, попут идеосинкратичких, економско-социјалних, и

међународних. Спољна политика као скуп званичних односа које независни

актери међународних односа успостављају и остварују са иностраним субјектима

захтева да њена анализа обухвата детаљно разматрање свих елемента те

политике. Покушаћемо да објаснимо деловање спољних и унутрашњих фактора,

који су утицали на формирање спољне политике. Од спољних фактора, то су

односи европских сила, Аустроугарске и Русије пре свега, као

најзаинтересованијих за Балкан, после Берлинског конгреса и обнове

Тројецарског савеза. Затим растући национализми и суревњивост балканских

држава, при чему ће посебан акценат бити стављен на односе са Бугарском. Од

унутрашњих, то је свакако тек призната независност као и проширење

територије, после Берлинског конгреса. Затим, њена социјална структура и

неразвијена аграрна привреда, али и пресудна улога краља Милана Обреновића

на целокупну политику Краљевине Србије.

Анализом ових аспеката српске спољне политике, њеног става према

великим силама и другим балканским државама, може се прецизније објаснити

положај „младе“ Краљевине Србије, на почетку историјског раздобља, које је

обележила политичка борба светских сила за превласт у свету, што ће

кулминирати у Првом Светском рату, на почетку следећег века.

Сам рад је подељен у пет целина. Прва сагледава период од стицања

независности 1878. године до проглашења Краљевине 1882. године. У оквиру ње

биће приказане последице Берлинског конгреса на развој Србије. Њени први

кораци у међународним односима, успостављање дипломатске службе,

закључивање трговачких и конзуларних конвенција. Констелација снага великих

сила у Европи, као и преоријентација Србије од Русије ка Аустроугарској.

Друга обухвата период од проглашења Краљевине до Пловдивског

преврата, који ће довести до рата између Србије и Бугарске. Биће описани

мултилатерални и билатерални односи са великим силама и суседима, кроз

догађаје који су обележили овај период на Балкану. То су свакако устанак у

Босни и Херцеговини, венчање Петра Карађорђевића са ћерком црногорског

књаза, емигрантско и бреговско питање .Затим, индиректан а врло често и

директан утицај великих сила на унутрашњу политику Србије.


7

У трећем делу су описани узроци и последице српско бугарског рата.

Утицај истог на положај Србије у балканским и европским односима, а у сенци

дипломатске борбе европских сила за доминацијом на Балкану.

Четврта целина је посвећена спољашним и унутрашњим узроцима у

преоријентацији српске националне политике са Босне и Херцеговине на

Македонију и Стару Србију. Као и почетак организованог националног рада

Србије на територијама наведених области.

У петој целини је обрађен период од склапања мировног уговора са

Бугарском до абдикације краља Милана. Овај период су обележиле круцијалне

промене у државном врху земље, која ће иначе и имплицирати мењање става

према Аустоугарској односно Русији, као и буђење идеје о Балканској

конфедерацији. Такође и планови о абдикацији краља Милана, у вези с тим и

доношење Устава и продужење Тајне конвенције са суседном монархијом.

Приликом писања дела користили смо необјављену и објављену

историјску грађу. Од необјављене грађе, користили смо документа у оквиру

фонда Министарства иностраних дела ( политичко одељење), фонда Милутина

Гарашанина и фонда Стојана Новаковића, похрањених у Архиву Србије. Од

објављене грађе посебно су нам била важна документа објављена у збирци

Балкански уговорни односи 1876 -1918, књига 1, 1876 – 1918. коју је приредио

Момчило Стојковић, као и збирка Знаменита документа за историју српског

народа 1538 – 1918. приредили Дејан Микавица и Владан Гавриловић. Такође

смо користили и дело Николе Шкеровића: Записници седница Министарског

Савета Србије 1862 – 1898.

С обзиром на значај одлука мира у Сан Стефану и Берлинског Конгреса

користили смо документа објављена у делу Михаила Војводића и Драгољуба

Живојиновића: Србија 1878. Документи. За расветљавање српског националног

рада у Македонији и Старој Србији од посебног су значаја документа која је

објавио Климент Џамбазовски у књигама: Грађа за историју македонског народа,

IV /1, 1879-1885; Грађа за историју македонског народа,IV/2, 1886-1887: Грађа

за историју македонског народа, IV/3, 1888-1889.

У току писања рада користили смо мемоарску литературу и дневнике

личности које су биле активне на политичкој сцени Србије, и имале мању или

већу улогу у вођењу њене политике. То су пре свега: Белешке Милана


8

Пироћанца, Моје успомене Наталије Обреновић, Моје успомене Љубомира

Каљевића, Тимочка буна Раше Милошевића.

Као најзначајнија дела научне историографије, која су се бавила

проблематиком политичког положаја Србије у првој деценији после стицања

независности, а која су консултована приликом израде рада, су свакако дела

Слободана Јовановића „Влада Милана Обреновића“, Живана Живановића

“Политичка историја Србије у другој половини 19. века“, Књ.2, из 1914. године,

Гргура Јакшића „ Из новије срспске историје“ ,Милорада Екмечића, „ Дуго

кретање између клања и орања: Историја Срба у новом веку (1492-1992)“.

Од обимне научне литературе која се бави односима Србије и других

држава у међународним односима издавајамо дела Богдана Љ. Поповића „

Дипломаска историја Србије“; затим Илије Пржића “Спољашна политика

Србије (1804.-1914.)“; Милана Пироћанца „ Међународни положај Србије“;

Ковачевић Душка „ Србија и Русија од 1878 до 1889, од Брелинског конгреса до

абрикације краља Милана“; Михајла Војводића „Путеви српске дипломатије:

огледи о спољној политици Србије у 19 и 20 веку“, и „Изазови српске спољне

политике (1791-1918)“; Симе Ћирковића „ Срби међу европским народима“;

Момира Самарџића „ Од Сан Срефана до Сливнице“; Војислава Вучковића „

Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886)“; Милована

Миловановића „ Наши трговински Уговори“; Драгутина Ђетваја „Развој

међународног уговорног капацитета Србије у 19 веку“.

Издвојили бисмо неколико наслова из области српске националне

политике. Пре свега дело Михајла Војводића „ Стојан Новаковић у служби

националних и државних интереса“; Стојана Новаковића „ Балканска питања“

приредио Михајло Војводић;Чедомира Попова „ Источно питање и српска

револуција 1804-1918“ и „ Велика Србија: стварност и мит“.

Настојали смо да научном анализом извора и литературе дамо што

потпунију слику, положаја „младе“ краљевине Србије у међунардним односима.

Надамо се да смо бар мало допринели увећању укупне количине знања о

наведеном проблему.


9

2. Кнежевина Србија од независности до краљевине

2.1. Кнежевина Србија након добијања независности

Велика Источна криза на Балканском полуострву, отворена је устанком у

Херцеговини 1875.године. да би се врло брзо проширила и на остале делове

Полуострва.1 Кнежевина Србија је јула 1876.године објавила рат Турској. Како

офанзивне операције нису дале очекивани резултат, врло брзо је српска војска

прешла у повлачење. Напредовање турске војске, приморало је Србију да уз

помоћ Русије, склопи примирје са Османским царством, фебруара 1877.године.2

Улазак Русије у рат против Турске 24.априла 1877.године, поново је

разгорео наде хришћана на Балкану, у ослобођење од туђинске власти.3 Српска

војска је тада заузела Пирот, Ниш, Врање, и настављала своје победоносно

наступање у Старој Србији, а истовремено и на истоку, тако да се у време

примирја у Једрену 19./31.јануара 1878.године између Русије и Турске, српска

војска нашла на територији бившег Софијског односно Видинског санцака.4

Русија и Турска су затим 19.фебруара/3.марта 1878.године потписале

мировни уговор у Сан Стефану, којим је званично окончано ратовање на

Балкану.5 Одлуке овог уговора представљале су страшну неправду према Србији,

јер је највећи део територије коју је српска војска ослободила, требало да уђе у

састав нове Велике Бугарске, и то по жељи Русије, дотадашње савезнице Србије.

Овакав поступак “братске” Русије могао је да изазове само револт код Срба.6

Русија је имала за циљ стварање једне сателитске, велике Бугарске, у чији је

састав поред Бугарске и Источне Румелије требале ући и територије Македоније,

1 В.П.Потемкин, Историја дипломатије,2, Београд 1949, 29;Историја српског народа (=ИСН),V/1, Београд 1981, 369.2 Р. Љушић, Историја српске државности: Србија и Црна Гора, Нови Сад 2001, 143-144; ИСН,V/1, 381-394.3 Д. Ђорђeвић, Националне револуције балканских народа 1804-1914,Београд 1995, 87.4 В. Стојанчевић, Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса, Београд1986, 17; Р. Љушић, Историја српске државности, 145.5 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у Новом веку (1492-1992),Београд 2008, 297; Р. Распоповић, Задаци руске спољне политике на Балкану у другој половиниXIX вијека и међународно правни значај одлука у Сан Стефану и Берлину за Србију и Црну Гору,Историјски часопис XLIX (2002), 204.6 М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Београд 2007, 39.


10

Старе Србије и добар део Тракије,7 преко које је могла да загосподари источним

делом Балканског полуострва.

Српска влада ипак није губила наду да ће успети да очува тековине тек

минулог рата. Своју наду је темељила на неслагању великих сила са одредбама

Санстефанског мира, односно идејом истих да се овај мир ревидира и Источно

питање реши на једном европском конгресу. Конгрес европских сила, започео је

свој рад у Берлину 1./13.јуна 1878.године и трајао је пуних месец дана.8

Право активног учешћа на конгресу задржано је само за представнике

великих сила, док је званичницима других, малих држава, пре свега балканским,

било дозвољено само писмено обраћање и разговори са учесницима конгреса ван

седница.9

Српска влада и кнез, морали су да потраже подршку за прикључење

ослобођених српских територија код Аустроугарске, главног противника руске

експанзије на Балкану. Аустоугарска подршка у повољном решавању питања

граница, није била безусловна. Поред захтева економске природе, који се тичу

железница, трговине односно могућег царинског савеза и питање регулисања

Ђердапа, били су и захтеви територијалне природе, којима је Аустроугарска

захтевала од Србије да се држи даље од Босне и Херцеговине и Новопазарског

Санџака.10

Конгрес у Берлину је трајао до 1./13.јула 1878.године. Европске силе су

њиме анулирале успех руске дипломатије у Сан Стефану. Велика Бугарска је

подељена на два дела, Кнежевину Бугарску, северно од планине Балкана и део

јужније од планине који је остао у оквиру Османског царства под називом

Источна Румелија. Македонија, Стара Србија и делови Тракије су такође остали

саставни део царства. Србија, Црна Гора и Румунија су добиле независност.

Успех српске дипломатије, пре свих министра спољних послова, неуморног

Јована Ристића, јесте проширење територије Србије Нишким, Пиротским,

Топличким и Врањским округом.11

7 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, Београд 1901, 2; М. Самарцић, Од Сан Стефана доСливнице, Нови Сад 2008, 33; В.П.Потемкин, нав.дело, 48.8 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 297-298.9 М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 55; Ч.Попов, Источно питање и српскареволуција 1804-1918, Београд 2008, 230-231; В.П.Потемкин, нав.дело, 48.10 М. Војводић, Путеви српске дипломатије: Огледи о спољној политици Србије у XIX и XX веку,Београд 1999, 14.11 ИСН, V/1, 418-420; Ч.Попов, Источно питање, 232; Р.Љушић, Историја српске државности,149; М.Ђ.Милићевић, Краљевина Србија, Нови крајеви, Београд 1884, XVI.


11

Народна скупштина Србије је на тајној седници 10.јула/22.јула 1878.

године усвојила одлуке Берлинског конгреса, али их није одмах објавила због

молбе да се сачека најпре ратификација Уговора од стране Великих Сила

потписница истог. Када се то догодило, чланови Уговора везани за Србију су

свечано обнародовани у виду закона 10. августа/22.августа 1878. године.12 Истог

дана је објављена и кнежева прокламација, којом је објављен народу резултат

борбе вођене у другом рату. У Прокламацији поводом стицања независности,

кнез Милан је истакао између осталог да је: „Србија примљена у ред независних

држава, примила на себе много већу одговорност, како за своје спољашне

одношаје као и за унутрашњи рад“ а тиме „ добила чврсту основу за повољан

развитак“, „ С поља мудри, а унутра чврсти одношаји– то су једини путеви, на

којима може процветати Независна Србија“.13 Док је одлуком Министарског

Савета у Београду, три дана раније, донет Указ, којим се проглашава 20.јун као

датум празновања успостављања независности Србије.14

Након добијања независности није предлагано уздизање државе на ранг

краљевине, услед сазнања да би се томе противиле велике силе. Зато је августа

1878.године, одлучено да се титула “Светлост” замени титулом “Височанство”

што је више одговарало владару независне државе. Велике силе су у току

наредног месеца, признале нову титулу српском владару.15

Велику непријатност у току истог месеца изазвала је вест да је румунска

влада одлучила да румунски кнез Карло добије титулу “Краљевско Височанство”,

коју су велике силе затим признале. Иако је Румунија и даље званично остала

кнежевина, нови виши ранг титуле њеног владара, истовремено је значио и нижи

положај српског владара у односу на румунског.16

Ово је подстакло Јована Ристића да предузме одређене кораке у суседној

монархији, вођен жељом да и Србија као и Румунија добије исти третман. Ипак је

Ристић наишао на одбијање у Бечу. Њему је стављено до знања да је титула дата

12 Ј. Ристић, Дипломатска историја Србије за време ратова за ословођење и независност 1875-1878, књ.2, Београд 1898, 255.13 Balkanski ugovorni odnosi 1876-1996, I, 1876-1918, priredio M.Stojković, Beograd 1998,135-137;Србија 1878. Документи, приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић, А. Митровић, Р. Самарџић,Београд 1978, 621-625; Ј. Ристић, нав.дело, 268-273; Скупштинске беседе краља Милана,приредили Д.М. Ковачевић и М. Самарџић, Нови Сад 2005, 68-70.14 Србија 1878. Документи, 613-614.15 М. Самарџић, “Његово краљевско Височанство кнез Милан”. О настојању српске владе дасрпском кнезу буде призната титула “Краљевско Височанство” 1878.године, Зборник Матицесрпске за историју,74 (2006), 39.16 Исто, 40.


12

кнезу Карлу, као члану владајуће немачке династије Хоенцолерна, и да се односи

само на њега лично, а не на румунски владајући положај уопштено. Упозорење из

Беча да на основу аналогије на Румунију не тражи исто за српског кнеза, Ристић

није имао намеру да послуша и планирао је да то питање изнесе пред Народну

скупштину.17

Како се Аустроугарска одлучно противила томе, кнез Милан је сам на крају

пресекао и у јануару 1879.године, своју одлуку да одустаје од тражења титуле,

саопштио члановима владе.18

Када је стигла вест да је Румунија уздигнута на ранг Краљевине, марта

1881.године, Србији је било јасно из претходног искуства да не треба да брза са

одлукама, него да се о истој могућности за Србију, договори у Бечу.

Потписивањем Тајне конвенције, неколико месеци касније, Аустроугарска се

обавезала да ће подржати и проглашење Србије за Краљевину.19

До проглашења независности, односи Српске православне цркве и

Васељенске патријаршије били су одређени Конкордатом склопљеним још 1832.

године, којим је призната независност српске православне цркве, чиме је добила

право да сама поставља епископе, без одласка у Цариград, за шта је плаћала

надокнаду Патријаршији у износу од по 3000 гроша за епархије Београдску и

Ужичку, које су тада улазиле у састав Српске Кнежевине. После припајања

Србији шест округа, чиме је у њен састав ушла и Тимочка епархија, овај

Конкордат је утолико измењен 1836. године, за још 3000 гроша за нову

епархију.20

После Берлинског конгреса, Србија је учинила кораке у Цариграду, да се и

српска црква званично одвоји од Цариградске патријаршије. Разлози на којима је

основана жеља Србије да и своју Цркву види као независну ( аутокефалну)

изложени су у писму Јована Ристића заступнику у Цариграду од 11./23. фебруара

1879.године. И митрополит српски Михаило, је у истом смислу маја месеца

упутио молбу патријарху Јоакиму III. Патријаршија је изашла у сусрет српским

захтевима, па је Свети Синод Патријаршије донео одлуку о признавању

аутокефалности српске цркве, и послао своје одобрење, октобра 1879.године.21

17 Исто, 41.18 Исто, 45.19 Исто, 47.20 Ј. Ристић, нав.дело, 274-275.21 Исто, 277-285; ИСН, VI/1, 54.


13

Врло важно питање након Берлинског конреса и одлуке која је на њему

донета о територијалном проширењу Србије, било је обележавање нових

граница. Међународна комисија за разграничење Србије, одржала је у Нишу своје

прво заседање 10/22..октобра 1878.године. и она је са прекидима свој посао,

обележивање граница, завршила до августа следеће године.22

Територијално проширење 1878.године, довело је до проблема између

сељака, којима се сада пружила прилика да се ослободе господара и поседну

земљу коју су обрађивали, и власника тих имања.23 Комисија је одлучила да

аграрно питање у новоослобођеним крајевима, реши доделом земље сељацима

који су је обрађивали, али да господарима земље плате надокнаду која је

одређивана или међусобним споразумом или решењем државне комисије и

требало ју је исплатити у року од пет година. Откуп је био обавезан. Нови закон,

Закон о уређењу аграрног одношаја у новоослобођеним пределима, прихваћен је

и потписан 3./15.фебруара 1880. Међутим, због различитог тумачења закона од

стране сељака и муслиманских земљопоседника, спорови су настављени све до

1882.године када је ово питање регулисано општим откупом на рачун државног

буџета.24

Железничко питање било је једно од најзначајнијих спољнополитичких

питања која су постављена пред српску владу и владара после Берлинског

конгреса. Ристићева влада је настојала да се одупре аустроугарском притиску и

да потписивању билатералне железничке конвенције претпостави споразум све

четири заинтересоване стране: Аустроугарске, Србије, Бугарске и Турске.25

Србија је између 1878. и 1880.године покушавала да у непосредним

преговорима са Портом, обезбеди везу српских и турских железница, али због

одлучног противљења Аустроугарске, што је иначе Порти и одговарало, пошто је

желела да избегне нове трошкове услед лошег финансијског стања у ком се већ

налазила, није могло да дође до позитивне одлуке. У оваквој ситуацији, са

таквим распоредом снага, српској влади се чинило да је добијање жељене везе са

Солуном једино могуће преко четворне комисије.26

22 М. Самарџић, Рад међународне комисије за разграничење Србије и обележавање српско-бугарске границе 1878-1879, Пешчаник, 2 ( 2004), 193.23 С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд 2004, 242.24 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, Београд 1990, 14-15.25 Исто, 19-20; Самарџић, Момир, Од Сан Стефана до Сливнице, 83-97.26 М. Самарџић, Железничко питање у односима Србије и Турске 1878-1880, Историјски часопис,XVII (2006), 92.


14

Потписивањем конвенције са Аустроугарском 28.марта/9.априла

1880.године, Србија се обавезала да у року од три године изгради линију Београд

– Ниш, са огранком до Врања, док је изградњу огранка Ниш – Пирот успела да

одложи, везавши њену изградњу са осигурањем везе са бугарским железницама.

Да би испунила своје обавезе српска влада је морала да пронађе неопходан новац

у иностранству. Српска влада закључила је са Бонтуовом Генералном Унијом три

уговора. О зајму за грађење железнице, грађењу железнице и њеној

експлоатацији. Поменути уговори су изазвали најжешће сукобе међу тадашњим

партијама Србије. Поменуте уговоре Влада је потписала без конкурса, а свој

поступак правдала рђавим искуствима са конкурсима али и страхом од задњих

намера политичких конкурената.27

Берлински уговор ( чланови 10, 21, 38) налагао је споразум Аустроугараске ,

Србије, Турске и Бугарске у вези изградње железничке линије за Цариград и

Солун. Потписивањем четворне железничке конвенције 27.априла/9.маја

1883.године, довршен је и овај посао.28 Железничка линија Београд-Ниш,

отворена је августа 1884.године проласком свечаног воза у којем су се налазили

министри, српски митрополит и гости.29 Пруга Ниш- турска граница рађена је по

етапама. Део пруге Ниш – Лесковац пуштен у саобраћај марта 1886.године,

Лесковац – Врање септембра; а спајање са турском границом извршено маја

1888.године.30 Такође и градња и спајање железнице од Ниша до бугарске

границе вршено је у етапама. Са радовима је отпочето 1885.године, а спајање са

бугарском железницом извршено августа 1888.године.31

Проглашење независности на Берлинском конгресу, Србију је формално

увело у ред пуноправних европских држава. Како би се изједначила са европским

друштвом, у које је ушла, Србија је и поред опште заосталости, морала да створи

институционалну подлогу и да ради на развоју политичке културе, неопходне за

бржу модернизацију.32

Кључно питање постаје правац оријентације развоја младе независне

Србије. Како у Србији , после стицања независности, долази до формалног

27 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, 86-94; М.Недељковић, Историја српскихдржавних дугова, Београд 1909, 27, 56.28 Д. Арнаутовић, Историја српских железница од 1850 до 1918, Београд 1934, 204.29 Исто, 204.30 Исто, 207.31 Исто, 210.32 С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд 2004, 241.


15

формирања политичких странака, њихов рад ће обележити даљи политички

живот земље. Патријархални, колективистички менталитет већине тада долази у

сукоб са идејама српске елите, школоване на западу, нахрањене либералним,

европским идејама. Тај сукоб се огледа у борби радикалног блока и либералног,

односно младоконзервативног, каснијих напредњака.33 Радикална странка је

сматрала да је опстанак и напредак Србије једино могућ, ако се у својој

унутрашњој политици чврсто држи српских обичаја и духа, оличених у српској

традиционалној задрузи и општини, а у спољној православне, братске Русије, као

стожера словенске цивилизације. Док су напредњаци, прозападно оријентисани,

у реформним акцијама, видели пут прерастања из патријархалне у модерну,

европску државу.34

Подела на политичке елите на аустрофиле и русофиле, условила је и поделу

на западњаке и антизападњаке, односно европљане и панслависте, одређивала је

српску политку до почетка 20 века и условила жестоке сударе.35 Напредњаци,

као најистакнутији представници српске интелигенације , школованих на западу,

идеолошки врло блиски француским „доктринарима“, својим покушајима да

уведу просвећене реформе у политички и економски систем Србије, наишли су на

отпор ксенофобичног сељаштва, које је чинило процентуално највећи део

становништва Србије.Њихово непознавање стања у сељаштву и занемаривање

њихових политичких тежњи, удаљило је напредњаке од руралног становништва,

које је традиционално било неповерљиво према „новотаријама“ са запада, у

којима је видео само однарођивање.36

Готово у исто време када су у Француској донесени републикански

закони, 1881.године, напредњаци доносе бројне реформне законе, по угледу на

оне у Француској, у циљу модернизације српске државе и друштва. Међутим, они

су веровали да је модернизација једино могућа у виду спровођења реформи

одозго, уз помоћ владара, са којим су делили мишљење да непросвећен народ

није зрео за учешће у пословима од државног интереса. Тако да су ове акције

33 L. Perović, Politička elita i modernizacija u prvoj deceniji nezavisnosti srpske države, u: Srbija umodernizacijskim procesima, Zbornik radova, I, Beograd 1994, 236.34 С. Ћирковић, нав. дело, 242; L. Perović, Politička elita i modernizacija, 237.35 Х. Зундхаусен, Историја Србије од 19. до 21. века. Београд 2008, 219.36 Д. Батаковић, Француски утицај у Србији 1835-1914, Четири генерације “Паризлија”, ЗборникМатице српске за историју, 56 (1997),83;L.Perović , Milan Piroćanac o kralju Milanu Obrenoviću,Tokovi istorije,3-4 (2002), 97-98.


16

владе представљале су својеврсну „револуцију одозго“.37 Закони о којима је реч

су следећи: закон о слободи окупљања и удруживања (април 1881.године); закон

ослободи штампе (март 1881.године); закон о судској независности (фебруара

1881.године).

Након проглашења Србије краљевином, настављено је са доношењем

модерних закона: Закон о обавезном основном образовању донет је јануара

1883.године)38; Закон о Народној банци усвојен јануара 1883.године,њиме је

домаћим капиталом основано приватно акционарско друштво, које је требало, по

мишљењу владе, да задовољи потребе домаће трговине за кредитом;39 Закон о

устројству војске, потврђен јануара 1883.године, заменио је народну војску

стајаћом,која се састојала из три позива и са трајањем војног рока од две године,

по угледу на друге европске државе40. Порески систем Србије је реформисан

1884.године, Законом о непосредном порезу, Скупштина је поред овог, усвојила

још два значајна финансијска закона: Закон о таксама и Закон о трговању

дуваном41.

У својим настојањима напредњаци су наилазили на опструкцију радикала,

и неразумевање народа .У том неразумевању и борби, се најбоље огледају два

схватања друштва 1)патријахално, затворено друштво и 2) модерно, отворено

друштво. Напредњаци су уживали подршку кнеза Милана у својим настојањима,

сем у једном, промени Устава, којој се Милан одупирао све до 1888.године, а и

тада је доношење Устава било део његовог плана о абдикацији.42

Изненађени ефектима либерализације закона, напредњаци су кренули у

ограничавање исте.Сматрајући радикале „елементима нереда“ за демагоге са

популистичким иступима у јавности, новим изменама закона, напредњаци

показали да су ипак за ограничену демократију, и против „диктатуре маса“

проповедали дводомни систем.43 И тако су врло брзо од слободоумне странке, са

либералним начелима постали реакционарна странка, без подршке народа,

држала на власти још само по вољи српског кнеза.

37 Д. Батаковић, Француски утицај у Србији, 83-84; L. Perović, Politička elita i modernizacija, 238;С. Ћирковић, нав.дело, 242.38 А. Ђуровић, Образовање у време владавине краља Милана, Историјски часопис, LVII(2008),306.39 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 83-84.40 Исто, 72-73.41 Исто, 208-211.42 L. Perović, Milan Piroćanac o kralju Milanu Obrenoviću, Tokovi istorije, 3-4 (2002), 97, 98.43 Д. Батаковић, Француски утицаји у Србији 1835-1914, Четири генерације „Паризлија“, 85.


17

После Тимочке буне, јуна 1884.године, измењени су у реакционарном духу

слободоумни закони донети 1881.године. И закон о штампи, закон о зборовима и

удружењима и закон о општинама, донети су у циљу појачаног надзора државе у

свим доменима политичког живота земље.

Кнез Милан Обреновић, није начелно заступао неограничену власт, али ју је

у пракси спроводио, самовољом и игнорисањем закона и институција.44

2.2. Успостављање дипломатских односа

У историографији постоје различита мишљења о томе када су настали

конзуларни односи у Србији 19 века. Како се право конзуларних односа везује за

суверене државе, проистиче да је наведено право Србија добила тек на

Берлинском конгресу 1878.године. Али постоје мишљења да су конзуларни

односи Србије настали још 1836.године, а по неким чак и 1804.године45.

Мишљења да су први конзуларни односи Србије започели још у време

првог српског устанка, заснивају се на многобројним контактима устаничких

власти са великим силама, и слања мисија у Русију, Аустроугарску, Француску,

без икаквог учешћа турских власти.46

Година 1836. се узима за почетак неке врсте конзуларних односа, јер је

тада отворен аустроугарско представништво у Београду. Затим су отворени и

енглески и руски 1837.године, а 1839.године и француски. До 1878.године

представништва у Србији, различитог статуса отвориле су и Сардинија, Грчка,

Румунија, Пруска итд. А након 1878.године и многе друге државе отварају своја

представништва у Београду и другим градовима Србије. Како Србија до тада није

потписала ниједну конзуларну конвенцију, пошто као зависна Кнежевина на то

није имала право, ови односи су базирани на тадашњем међународном обичајном

праву.47 После 1878.године, независна Србија, међународно призната,

успоставља и одржава дипломатске односе са готово свим земљама Европе и

САД.

44 С. Ћирковић, нав.дело, 24145 Ђ. Н. Лопичић, Преглед конзуларних односа Србије 1804-1918, Часопис адвокатске комореСрбије, 119 (2007), 184.46 Исто, 185.47 Исто, 192-195.


18

Устав Србије из 1869.године, донет је без учешћа страних сила и

Османске царевине. Он је са њихове стране само нотификован али није тражена

њихова сагласност за његово доношење. Њиме се Србија први пут показала

великим силама као суверена у унутрашњем погледу. Међутим, тек Берлинским

конгресом,чланом 34, је и формално призната независност Србије, и тада она

ступа у међународну заједницу као суверена држава.48

Промена правно-политичког статуса кнежевине Србије захтевала је и

промену односно успостављање дипломатске службе. У првом периоду није

ништа значајније учињено на промени државног апарата Србије, тако да је и

функционисање Министарства иностраних дела остало готово како је и раније

било.

Решење о дипломатским заступницима у иностранству донето је

28.октобра/9.новембра 1878.године, којим су предвиђени рангови дипломатских

представника у иностранству. Решење је донето у складу са традиционалним

међународним правилима, односно по Бечком и Ахенском правилнику. Одређене

су три категорије заступника: изванредни посланик и пуномоћни министар,

министар резидент и отправник послова. Такође је предвиђено да један исти

посланик може бити акредитован код више дворова.49

Србија је до Берлинског конгреса имала само три представништва

различитог статуса у иностранству, у Цариграду капућехају, Бечу агент и у

Букурешту. На основу овог решења подигнут је ранг ових представништава у

ранг посланства, а заступника у посланике. Први званични изванредни посланици

и опуномоћени министри су постали Филип Христић ( некадашњи председник

српске владе) у Цариграду и Коста Цукић ( некадашњи министар финансија) у

Бечу, док је представник у Букурешту, Милан Петронијевић (син

уставобранитеља и дипломате Аврама Петронијевића) наредне 1879.године добио

ранг министра резидента. То је био први министар резидент у нашој

дипломатској служби.50

Закон којим су постављени темељи модерне дипломатске службе Србије,

предложио је 18./30.јануара 1879. тадашњи министар иностраних дела Јована

Ристића. Закон о дипломатским заступништвима и конзулатима Србије

48 Б. Љ. Поповић, Историја министарства иностраних дела, Београд 2005, 109.49 Исто, 111.50 Исто, 112; Д. Лопандић, Послужити свом драгом отечеству,Из историје дипломатије Србије1804-1914, Београд 2010,132.


19

прогласио је кнез Милан у Нишу, 30.јуна/12.јула 1879.године. Нови закон

задржава три висока дипломатска ранга предвиђена Решењем из 1878.године и

уводи нове нижег статуса. То су дипломатски секретари, аташеи и техничка лица

при представништву ( тумачи односно драгомани). Закон је набрајао и где могу

бити наша посланства. Поред три стара, у Бечу, Цариграду и Букурешту, набраја

још осам нових: Атина, Берлин, Лондон, Париз, Петроград, Рим, Цетиње и

Софија.51

Закон из 1879.године је важан и у још једном погледу. Наиме њиме је први

пут предвиђено оснивање конзуларне службе, коју Србија раније није имала,

пошто је она била предвиђена само за суверене, самосталне државе. Закон је

предвидео две врсте конзула: награђене односно каријерне и ненаграђене

односно почасне. Ненаграђени конзули се сврставају у три класе, то су: генерални

конзули ( који могу носити и титулу дипломатских агената и отправника

послова), конзули и вице конзули. Ненаграђени конзули се такође сврставају у

три класе, и то: генерални конзули, конзули или вицеконзули и конзуларни

агенти. Награђени конзули су се могли поставити само ако је њихово место

предвиђено државним буџетом, док је за ненаграђене био довољан и кнежев указ.

За ненаграђене конзуле је предвиђено да не морају бити српски држављани, већ и

мештани земље у којој се конзулат налази.52

Српска влада је у току 1879.године отворила нова представништва у

Петрограду, за посланикаје постављен Милисав Протић, у Паризу Јован

Мариновић и у Софији Сава Грујић. Представништво Србије у Софији се до

1909.године звало заступништво због вазалног статуса Бугарске.Наредне године

је отворено представништво у Берлину,а први посланик је био Милан

Петронијевић. После проглашења Краљевине, отворена су посланства и у

Лондону, Атини и Риму.Последње отворено посланство јесте оно на Цетињу, тек

1897.године, а први заступник је био Александар Машин.53 За посланика у Атини

постављен је Сава Грујић, пошто га је на месту посланика у Софији 1882.године

заменио Ђорђе Симић.54 У Риму је интересе Србије заступао познати песник

51 Б. Љ. Поповић, Дипломатска историја Србије, Београд 2010, 446-447; Б. Љ. Поповић,Историја министарства иностраних дела, 112.52 Д. Лопандић, Послужити свом драгом отечеству, 133.53 Б. Љ. Поповић, Историја министарства иностраних дела, 113.54 А. Столић, Ђорђе Симић: последњи српски дипломата XIX века, Београд 2003, 94.


20

Милан Кујунџић Абердар.55 У Лондону је за првог изванредног и опуномоћеног

министра децембра 1882.године постављен Филип Христић. До тада је ту

дужност обављао Јован Мариновић, који је био изванредни посланик Србије у

Паризу.56

Свој први каријерни конзулат Србија је отворила у у Будимпешти

1882.године, а први генерални конзул је постао Петар Стајић. У то време

постојала су и три почасна конзулата Србије и то у Бечу, Вашингтону и

Будимпешти.

У фебруару 1881.године, Србија је успоставила дипломатске односе са

владом Сједињених Америчких држава. У јуну исте године краљ Милан је

одобрио потписивање конвенције са њеним представником. Сједињене Државе

су се уговором који је потписан у октобру 1881,године, одрекле својих

привилегија и имунитета које су њихови грађани уживали по праву капитулација

из својих уговора са Туском57.

Упоредо са стварањем конзуларне службе, у Србији су 20.јула 1882.године

донета и правила конзуларне службе. Подела особља српских конзулата су иста

као и она предвиђена законом из 1879.године. Предвиђено је да у земљама у

којима постоји српско посланство, конзулати буду подређени том посланству, а

руководиоци конзулата су у непосредној преписци са старешинама посланства.

Док у земљама у којима не постоји посланство, конзулати врше преписку

директно са министарством иностраних дела. Правилима су такође предвиђене

обавезе конзула. Њихова обавеза је била да свака три месеца шаљу извештаје

министру иностраних дела. Извештаји су обухватали питања различите

проблематике, углавном се тицали трговине и индустрије у месту у ком се

конзулат налазио, или обавештења која би могла бити у ма каквом односу са

српском трговином или индустријом.58

Правилима су детаљно прописивала делатност конзула, њихова права и

дужности. Нарочито на пољу конзуларне заштите, с тим у вези је и дужност

конзула да бране интересе и личности месних Срба. Док је у административном

делу посла, најзначајнија била пасошка служба. Конзули су били овлашћени да

55 Б. Љ. Поповић, Историја министарства иностраних дела, 113.56 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), Београд 2000, 69.57 М. Булајић, Успостављање дипломатских односа између Књажевине Србије и СједињенихАмеричких Држава 1881, Зборник Историјског музеја Србије, 19 (1982), 168-177.58 Б. Љ. Поповић, Историја министарства иностраних дела, 117-119.


21

издају и визирају пасоше српских држављана као и странцима који путују у

Србију. Конзули су такође били овлашћени у области имовинскоправних односа,

у вези са заоставштинама и депозитном службом.59 Србија је, иако није имала

трговачку морнарицу у време доношења Правила, а по угледу на приручнике за

конзуларну службу развијених земаља, увела дужности конзула према њој.

Пошто се налазила на рекама, ова правила су могла да послуже као нека врста

програма за стварање речног бродарства, о чијем значају за трговачки промет је

сувишно причати.60

Правила конзуларне службе из 1882.године садржала су и прописе који су

се односили на систем капитулација. Србија је била под системом капитулација,

као део територије Османског царства. Берлински конгрес јесте признао

независност Србије, али је чланом 3761, предвиђено да систем капитулације,

односно права и повластице страних поданика, као и право конзулске

јурисдикције и заштите, остану на снази , све док се узајамним договором Србије

и интересних сила, не измене.

Капитулације, односно право конзуларне јурисдикције и заштите као део

истих, представљају уговор који је настао 1535.године. Уговор су тада потписале

Француска и Турска, и у њему су садржане одредбе о посебним повластицама за

француске грађане и дипломатске представнике у Турској. Током векова ово

право добиле су за себе и друге силе.62

Како је систем капитулација давао превелика права и овлашћења страним

држављанима, и самим тим задирао у независност државе, Србија је користећи

овлашћења добијена на конгресу у Берлину, закључила низ конзуларних

конвенција, којима се систем капитулација и дефинитивно укида. Већ

28.октобра/9.новембра 1879.године потписала је Конвенцију о конзулству и

настањивању са Италијом. Затим је у наредном десетогодишњем периоду,

уследило потписивање конзуларних конвенција и са осталим силама: Великом

Британијом, Аустроугарском, Сједињеним Америчким Државама, Холандијом,

Немачком, Француском, Белгијом, Швајцарском (ове конзуларне конвенције

59 Исто, 119-120.60 Исто, 121.61 Balkanski ugovorni odnosi 1876 – 1996, 126.62 Č. Popov, Građanska Evropa (1770-1871), I, Osnovi evropske istorije XIX veka, Novi Sad 1989,206.


22

потписиване су заједно са трговинским уговорима са наведеним државама), док је

конвенција са Турском потписана тек 1896.године.63

Нисмо поменули Русију. Капитулације са Русијом су укинуте знатно

раније, још 1868.године, разменом писама између руског конзула Шишкина и

Министра иностраних дела Србије Петронијевића о укидању конзулског суђења у

Србији.

Као званична година престанка важења система капитулација у Србији

узима се 1882.година. Тада је Министарство правде донело Распис о укидању

капитулација 11/23.августа, пошто је Србија закључила низ међународних

уговора и конвенција са страним државама и извршавању обавеза о узајамној

правној помоћи, извршавању пресуда, екстрадикацији и остало.64

Пошто се ослободила система капитулација, Србија је желела да сада за

себе добије право коришћења капитулација у Турској. Зато и у поменутом

Правилнику из 1882.године, она предвиђа систем конзуларног судства, који је

био изграђен по француском моделу. Међутим, Турска није желела да свом

бившем вазалу, призна тако широка права каква су уживале велике силе. Туско

одбијање је било условљено логичним резоновањем, да би српски конзулати по

Турској, нарочито у Старој Србији, Македонији, где је живело бројно српско

становништво, а са широким правима и овлашћењима конзулата по систему

капитулација, могли представљати продужену руку Србије. Када је отворен први

конзулат Србије у Турској, на основу привремене погодбе од августа

1886.године, то је био класичан конзулат без права из капитулација.65

Заинтересованост Србије за сређивање дипломатских односа са Турском и

отварање конзулата у њеном европском делу, је врло логичан и разумљив.

Србија отварањем конзулата у Скопљу (1887), Солуну (1887), Битољу (1889),

Приштини (1889) и Серезу (1897) настоји да преко њих делује на становништво у

политичком, културно-просветном и црквеном домену.66

После стицања независности и могућности ширења своје дипломатске

мреже, Србија је требало да обави озбиљну реорганизацију своје спољне службе.

Међутим, новаца је увек мањкало, па је до доношења новог Закона о устројству

министарства иностраних дела, дипломатским заступништвима и конзулата

63 Б. Љ. Поповић, Историја министарства иностраних дела, 123.64 Исто, 124.65 Исто, 124-126.66 Ђ. Н. Лопичић, Преглед конзуларних односа Србије 1804-1918, 198.


23

Србије у иностранству од 1./13.новембра 1886.године, ова служба била

састављена само од неколико, најнеопходнијих чланова. Српска посланства су

чинили осим посланика још само секретар и понекад аташе, а само министарство

иностраних дела, поред министра, један начелник министарства, пет секретара и

три писара. Нови закон је предвиђао да министарство иностаних дела буде

подељено на два одељења: политичко и административно. Политичко одељење се

делило на одсеке за политичка питања и за штампу, а административно се

састојало из четири одељења, под чију су надлежност спадали конзуларни и

технички послови.67

Новим законом, је реорганизована и наша служба у иностранству. Утолико

што су поред дипломатских представништва уведени конзуларни представници.

Законом су потврђена иста дипломатска и конзуларна звања, која су ранијим

прописима била уведена. За посланика је могао бити изабран свако ко је

образован и политички подобан, а постављање се вршило краљевим указом на

предлог ресорног министра. Најпознатији и најзначајнији дипломатски

представници Србије у овом времену су били Стојан Новаковић, Чедомиљ

Мијатовић, Јован Мариновић, Милан Христић, Сава Грујић, Ђорђе Симић и

други.68

Поред наведених конзуларних конвенција, Србија је закључила читав низ

билатералних уговора о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, као

и посебне уговоре о екстрадикацији, који представљају део конзуларних односа.

Међу истим, споменућемо само најважније: Конвенција о издавању криваца

између Србије и Италије из 1879.године; Конвенција о наслеђима између Србије

и Аустроугарске из 1881.године; Конвенција о узајамној помоћи у судским

делима између Србије и Аустроугарске из 1881.године; Конвенција о издавању

криваца између Србије и Швајцарске 1887.године; Споразум о издавању криваца

Србије и Румуније 1888.године.69

Ипак, морамо споменути да је и поред свих реорганизација и

Министарства иностраних дела и дипломатске службе, у тој првој декади после

добијања независности, главни носилац спољне политике био кнез односно краљ

Милан. О активностима у спољној политици, решавало се у краљевом двору, иза

67 Д. Лопандић, Послужити свом драгом отечеству, 137.68 Исто, 136-137.69 Д. Ђетвај, Развој међународног уговорног капацитета Србије у XIX веку, Београд, 1939, 297-298.


24

затворених врата, без учешћа јавности. А сам владар је често деловао као

својеврсни министар иностраних дела.

2.3. Трговински уговори Србије

Берлинским уговором је Србији формално признат неограничен

међународни уговорни капацитет. Наиме овим уговором је Србија добила право

ius contrahendi, као и остале суверене државе. А који поред друга два атрибута ius

legendi и ius belli gerendi, представљају основна обележја независне и суверене

државе.70

Да би повела самосталну трговинску политику, Србија је морала склопити

билатералне трговинске уговоре са свим државама са којима је и Турска имала

потписане уговоре. По закону о привременим трговинским конвенцијама, који је

донет у ово време, српска влада је добила право да закључује трговинске уговоре

у виду декларација, али са једним условом, да се у њима обострано примени

клаузула највећег повлашћења. Конвенције су биле на тај начин, привременог

карактера, јер су биле на снази само док се не би склопили трговински уговори са

истим дражавама, у дефинитивној форми. Иако привремене, конвенције су

регулисале прве трговинске односе независне Србије са страним државама.71

Српска влада је у току 1879.године, закључила пет привремених конвенција,

и то: 5/17 марта са Великом Британијом, 26април/8 мај са Италијом, 19 маја са

Русијом, 26 јула/7августа са Швајцарском, 23 октобра/4 новембра са Белгијом.

Значај ових уговора јесте њихов правно полички контекст, јер се њима Србији и

практично признаје њена правна независност, и требали су да одиграју одређену

улогу у сукобу са Аустроугарском, док је њихов економски значај занемарљив.72

Уговор о пријатељству и трговини са Великом Британијом потписан је

26.јануара/7 фебруара 1880.године, у Нишу.Овај уговор је био први стални

трговински уговор који је закључила српска влада. Уговор је регулисао и питања

везана за постављање конзула и вршења њихових функција. Иако није имао већег

70 Исто, 404-405.71 Д. Пантић, Спољна трговина и трговинска политика независне Србије (1878 до 1892), Београд1910, 231.72 Исто, 94-95.


25

економског значаја, овај уговор је посебно битан јер се њима Велика Британија

одрекла права капитулација.73

Одређени неспоразуми две владе у вези појединих одредаба уговора о

трговини и пријатељству, отклоњени су Декларацијом, коју су у Лондону

22.јуна/4.јула 1881.године потписали дипломатски представник Србије у Паризу

и Лондону Јован Мариновић и лорд Гренвил, британски министар спољних

послова.74

Међутим, неке државе нису као Велика Британија замениле привремену

конвенцију уговором, већ су давањем изјава продужиле важење привремених

трговинских конвенција. То су учиниле Италија и Швајцарска 1880.године. Док

је у случају Русије, по престанку важења прве привремене конвенције маја

1880.године, закључена нова декларација којом се обнавља важење прве

привремене конвенције.75

Уговор са Британијом, посебно његова финансијска страна, је жестоко

критикован од стране опозиције. Замеране су му ниске царинске стопе које је

предвидео, што није боље услове за српски извоз установио, а посебно то што се

њиме страним држављанима омогућава стицање непокретне имовине у Србији.

Постојао је страх да странци са својим огромним новчаним капиталом не дођу у

Србију да откупљују јефтину српску земљу, што би имало далекосежне

последице по саму државу.76

Ове замерке нису могле имати практични значај, с обзиром на интензитет

економских веза са Великом Британијом, као и услова да се они побољшају у

наредном периоду. Значај овог уговора је у томе што су њиме прејудицирани

остали уговори, које је тек требало потписати, а били су од далеко већег значаја

за интересе српске економије. При потписивању трговинских уговора, држава

мора да води рачуна да највећа повлашћења и олакшице буду обезбеђене за

државе које су за њену трговину најзначајније, да за њих обезбеди највеће

уступке, ако жели да и она од њих добије реципрочне услове. Док за државе које

су од мањег економског значаја, треба да преговара и прими на себе обавезе

73 Д. Ђетвај, Развој међународног уговорног капацитета Србије у XIX веку, 279-280.74 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), 164-165.75 Д. Ђетвај, нав.дело, 281.76 Д. Пантић, нав.дело, 96-98.


26

сразмерне њиховом значају. Зато је најпогодније закључивати уговоре

редоследом од најважније, до мање важних.77

Кроз цео деветнаести век је српски извоз највише био упућен на

Аустроугарску. Најреалније изгледе за развитак, је и у овом периоду српски извоз

имао на територији суседне монархије. Из овога произилази да је од највећег

значаја, далеко већег од свих остали земаља, за трговину Србије имала

Аустроугарска монархија, а затим долазе Немачка, Турска па сви остали. И у

томе је највећа грешка уговора склопљеног са Британијом. Јер је на основу њега

Аустроугарска могла да тражи још веће повластице и користи за себе, јер је и

сама била свесна свог значаја са српску трговину.

Аустроугарска је своју дипломатску помоћ на Берлинском конгресу

Србији, условила склапањем одређених уговора између две земље. После

потписивања железничке конвенције 28.марта/9.априла 1880.године, требало је

склопити и трговински уговор. Беч је условио потписивање истог, давањем

гаранције најповлашћеније нације без узајмности, на шта Јован Ристић није

желео никако да пристане, чак и по цену царинског рата. Како је Аустроугарска

затворила своју границу српском извозу, на шта су земљорадници и трговци, два

најбројнија слоја у држави, почели да дижу свој глас против овакве политике

владе. Против овакве политике Ристића, устао је и кнез Милан, који разочаран у

Русију, тражи потпору за Србију и своју династију у Аустроугарској. Ово питање

ће на крају и довести до пада Јована Ристића октобра 1880.године.78

Нова влада, Милана Пироћанца, признала је Аустроугарској право највећег

повлашћења без узајамности на којој је ова инсистирала, да би затим почели

преговори о потписивању трговинског уговора и ветеринарске инспекције.79

Трговински уговор са Аустроугарском, „на средини између обичног трговинског

уговора и царинског савеза“, потписан је 24.априла/6 маја 1881.године.

Контрахенти су се овим уговорим обавезали да не спречавају трговину никаквом

забраном увоза, извоза или превоза. Изузеци , у овом смислу су били дозвољени

само у три случаја: за државне монополе, ако је у санитарном и ветеринарском

интересу и ванредним приликама за ратни материјал. Уговор је обезбеђивао

интересе аустроугарске индустрије у Србији, али су и српској аграрној

77 Исто, 98-99.78 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића,књ.2, 38-41.79 Исто, 52.


27

призводњи учињене знатне олакшице за извоз у суседну монархију, на

територији целе државе, а не само у пограничној зони. Чланом један уговора

регулисана су права поданика држава уговорница, сходно клаузули највећег

повлашћења80.

Истог дана је закључена и ветеринарска конвенција Србије и

Аустроугарске. Ова конвенција је ступила на снагу заједно са трговинским

уговором, и њено важење је било условљено важењем трговинског уговора. Овом

конвенцијом Аустроугарска је могла да забрани увоз наше стоке само у

случајевима и условима који су предвиђени конвенцијом. Међутим како се она

односила само на рогату марву, а не и на свиње, Аустроугарска је и овим

уговором извукла добит за себе, јер је могла да забрани увоз свиња кад год би

нашла за потребно, и тако задржала за себе могућност условљавања односно

притиска на српску владу.81

Како трговински уговор омогућава интензивирање односа поданика држава

уговарача, а који по својој природи спадају у домен приватног права, постојала је

потреба регулисања ових односа уговорним путем. Сходно томе, две државе су у

дану потписивања трговинског уговора потписале и конвенцију о наслеђима, која

се углавном односи на располагање добрима поданика једне државе на

територији друге, и конвенцију о узајамној помоћи у судским делима, којим се

изједначава поступак код судова за стране држављане са својим поданицима.82

Како пловидба једном реком као што је Дунав, представља велику важност

за трговински саобраћај, регулисање овог питања добија прворазредни значај.

Ово питање је регулисано посебном Конвенцијом о пловидби Дунавом између

Аустроугарске и Србије потписане 10./22 фебруара 1882.године. Аустроугарска је

њиме задржала своју хегемонију с обзиром на несразмерно већи капацитет

пловила.83

У наредном периоду, уследило је потписивање нових уговора. Трговински

уговор и конзуларна конвенција између Србије и САД потписане су 2/14.октобра

1881.године. Садржи одредбу да се уговорне стране не смеју служити

произвољним забранама које би ометале развитак трговинских односа.

Трговински уговор са Грчком потписан 19./31. маја 1882.године Трговински

80 Д. Ђетвај, нав.дело, 281-282.81 Исто, 282-283; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, 55-56.82 Д. Ђетвај, нав.дело, 283-284.83 Исто, 298-299.


28

уговор са Холандијом потписан 5/17.октобра 1881.године. Уговор о трговини и

конзуларна конвенција између Србије и Немачке потписане су 25.децембра/6

јануара 1882.године, и њиме је установљена потпуна слобода трговине и

пловидбе. Уговорне стране су затим у Берлину 1886.године потписале једну

посебну конвенцију у циљу заштите индустријских мустри и марака, као допуну

члана 11 трговинског уговора. Њиме су држављани једне државе у другој , у

погледу марака и мустри уживали заштиту као домаћи држављани. Уговор о

пријатељству, трговини и пловидби са Француском, затим Конзуларна

конвенција и Декларација о књижевној, уметничкој и индустријској својини,

потписани су 6.јануара/18 јануара 1883.године. Трговински уговор и конвенцију

са Белгијом Србија је потписала 5.јануара/ 17 јануара1885.године.84

Закључивши трговинске уговоре са државама са којима их је Турска имала,

Србија је испунила одредбе члана 37. Берлинског уговора, чиме је добила

могућност да води самосталну трговинску политику. Ступање на снагу Закона о

општој царинској тарифи, 11/23.јула 1883.године,био је значајан корак у том

смеру.

Околности које су смањивале финансијске користи Србије, поред малог

обима српске спољне трговине, јесте и слаба разноврсност њене понуде. А Двојна

монархија је до деведесетих успела да обезбеди себи готово 90% монопола над

српском спољном трговином.85

2.4. Односи великих сила након Берлинског конгреса, значајни за

Србију

Средином седамдесетих привредна криза је погодила већи део Европе и

САД, која је довела политику слободне трговине у питање. Европске државе, сем

Велике Британије и Холандије, стале су се враћати мерама привредног

протекционизма.У зависности од економске тј. привредне структуре земље,

84 Исто, 284-285, 292-293.85 Ж. М. Чалић, Социјална историја Србије 1815 – 1941, Београд 2004, 114-115.


29

царинским баријерама штићена је домаћа пољопривреда, индустрија или

занатска производња.86

Последње три деценије 19 века , у центру збивања, стајаће два велика

питања међународне политике: питање равнотеже снага у Европи и питање

колонијалне експанзије, међусобно повезана и често условљена једно другим. По

теорији немачког географа Фридриха Рацела, територија односно простор једне

државе има пресудан значај на њену политичку моћ.Отуда та вечна борба држава

да увећавају свој животни простор.87

У односима прворазредно јесте питање стратешких интереса. За Велику

Британију то су питање равнотеже снага на старом континенту и доминације над

главним светским комуникацијама на морима и океанима (Средоземљу,

Атланском и Тихом океан); за Русију експанзија у Централну Азију и излазак на

топло море (Средоземно); Француску обезбеђење од Немачке и држање корака са

Британијом у којонијалном освајању; Немачку сигурност у Средњој Европи

(спречавање рата на два фронта) и укључење у трку за поделу света;

Аустроугарску то је подвргавање Балкана контроли; Италију прикључивање

“богатим рођацима” у грабежу светских богатстава.88

Берлински конгрес представља прекретницу у дипломатској историји

Европе. Цео наредни временски период до 1890.године се слободно може назвати

Бизмарковим. Његова дипломатска активност утиснула је свој печат у европској

историји. Његова главна мисао водиља била је управљена на стварање једног

општег, дефанзивног система савеза (Лига мира), помоћу којег би се обезбедио

европски мир.

Берлински конгрес је повредио национално начело дозволивши окупацију

Босне. Сем тога одржао је један “анахронизам”, сачувавши Турску, и створио

други, отварањем врата ширењу аустроугарске власти на Балкану односно

Истоку, и преко ње империјалистичког немачког Drang nach Osten-а. Ситуација

која је на овај начин створена, претила је да угрози европски мир кад тад.89

Осамдесете године у Европи деветнаестог века, биле су обележене

дипломатском борбом. О рату, између две силе или више њих на простору

86 Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914),Београд 2010, 249.87 З. Исаковић, Становништво и територија као елементи политичке моћи у међународнимодносима, Међународни проблеми, (2006), 56-57.88 Џ. Робертс, Европа 1880-1945, Београд 2002, 95-98.89 В. Поповић, Европа и српско питање 1804-1918, Београд 1940, 146.


30

Европе готово свакодневно се спекулисало, али вештим избегавањем, стварањем

разних савеза, билатералних и мултилатералних, који су обележили овај период,

до општег рата није дошло. Прикривени либералним идејама и хуманистичким

нагонима, дипломате су вешто прикривале главну чињеницу, сукобљавање

интереса држава.90

Као један од најснажнијих покретача динамике империјалистичке епохе

појављује се војни фактор. трка у наоружању и тежња ка војној експанзији и рату

као средству решавања економских и политичких противуречности на

међународном плану.“Молткеанска револуција” довела је до усвајања обавезне

војне службе, чиме се држава обезбеђује великом, добро обученом војском,

готово у целој континенталној Европи.91

Ипак, у овом периоду, већина држава је уместо војске, користила друга,

можда чак и значајнија средства. На првом месту су свакако економска.

Трговинским уговорима, царинским мерама, улагањем свог финансијског

капитала, забраном односно одобравањем зајмова, државе су обезбеђивале своју

политичку супремацију у другим државама.

У овом периоду значајно је ослабила улога Цркве у политици европских

држава. Француски национални препород “Reveil nationale”, који је почивао на

потискивању утуцаја и значаја Цркве на друштво, од 1882.године, прелиће се у у

друге европске државе.92

Главни циљ политике Аустроугарске у Источној кризи 1875-1878. био је

спречити по сваку цену стварање веће словенске државе на Балкану; утврдити се

у Босни и Херцеговини, и преко ње и Новопазарског Санџака, отворити пут ка

Солуну.93 Аустроугарска, пошто је морала да напусти Италију, и немачку

конфедерацију, из основа је променила своја доскорашњу политику према

Османском царству. Од запада она се сада окреће Истоку односно Балканском

полуострву, као једином могућем правцу своје експанзије94. Стратегијом

стварања малих међусобно завађених балканских држава, и сузбијањем свим

90Џ. П. Гуч, Ј. М. Јовановић, Дипломатска историја модерне Европе 1878-1919, Београд 1933,88.91 Исто, 90.92 М. Екмечић, Балканска политика Аустро-Угарске после Берлинског конгреса, Зборник Матицесрпске за историју, 75-76 (2007), 144.93 В. Чубриловић, и В.Ћоровић, Србија од 1858 до 1903, Београд 1938, 114.94 М. Пироћанац, Међународни положај Србије, Београд 1892, 27.


31

средствима руског утицаја, Аустроугарска је остваривала своју доминацију над

полуострвом.95

Потпору за своје планове је нашла у Немачкој, са којом је склопила Савез

1879.године. Уговор о двојном савезу Немачке и Аустроугарске потписан је у

Бечу, 7/19.октобра 1879.године. Савез је имао дефанзивни карактер, састојао се у

евентуалној помоћи једне стране уговорнице другој, у случају напада Русије.

Важио је пет година.96 Овај савез је Бизмарк гледао као један, саставни део свог

плана стварања система савеза у циљу одбране Немачке.

За Аустроугарску Русија је увек представљала непријатеља, из простог

разлога што су готово половину њеног становништва чинили словенски народи,

који су се делом окретали ка Русији као ослонцу у свом националном

ослобођењу, што је представљало опасност по сам опстанак монархије.97

Русија је после Кримског рата тражила савезнике, ради обезбеђивања своје

позиције на међународној сцени. Излаз је нађен у зближавању са Немачком и

Аустроугарском. Тај први Тројецарски савез из 1873.године, показао се неодржив

услед противуречности интереса његових чланица у Европи и на Балкану98.

Својим антируским ставом, на Берлинском конгресу, Аустроугарска и

Немачка, коначно су се одвојиле од свог савезника Русије. Као главни победник

на Конгресу изашла је Аустроугарска, уз несебичну подршку Немачке, док је

Русија остала усамљена.99

Због сукоба са Аустроугарском на Балкану због питања ширења утицаја,

резигнираног става према немачком држању у Берлину, Русија је желела нове

савезе са другим европским држава, пре свега Француском. Али републиканска

Француска у очима конзеравативног самодршца цара Александра, никако није

могла да буде добар савезник царској Русији. Зато и нови руски цар, по доласку

на власт наставља германофиску политику свога оца.100

95 С. Терзић, Аустроугарско обликовање албанског националног покрета (1878-1912), у : Европа иисточно питање : (1878-1923) : политичке и цивилизацијске промене, приредио С. Терзић,Београд 2001,250.96 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 156-157.97 С. Живанов, Основи спољне политике Русије крајем 19. и почетком 20. века, Зборник Матицесрпске за историју, 71-72 (2005), 64.98 Д. М. Ковачевић, Спољна политика Русије од Кримског рата до почетка велике Источне кризе(1856-1875), Нови Сад 2011, 306; С. Живанов, нав.дело, 65-66.99 T. Gallagher, Outcast Europe, The Balkans 1789-1989, From Ottomans to Milosevic, London 2001,48.100 С. Живанов, нав.дело, 68.


32

Година 1881. је значајна за Русију, јер је тада успела да поново изађе из

политичке изолације, у којој је била од Берлинског конгреса. Цар Александар II је

убијен 1./13.марта 1881.године, а на престо је ступио његов син АлександарIII.

Конзервативизам новог руског цара, оличеног у његовом првом манифесту од

17./29.априла 1881.године, користили су супарници Русије, у ширењу антируског

расположења на Балкану.101

Хлађење односа између Русије и Немачке, настало после Берлинског

конгреса, имало је још један узрок. Економске мере, које је 1879.године Немачка

предузела, ограничавање увоза пољопривредних производа Русије, претиле су да

поткопају руски монетарни систем, што је довело до тешког стања у земљи.

Узето заједно са политичком изолацијом, Русија је једино побољшање свог

положаја могла да издејствује, поновном нормализацијом односа са истом том

Немачком.102

Цар Александар III је наставио преговоре са владама Немачке и

Аустроугарске о обнови савеза,које је започео још његов отац. Поред

заједничких интереса три државе, као што су монархистичка солидарност,

међусобна заинтересованост за владавину над пољским земљама, очување статус

квоа на Балканском полуострву, постојале су многобројне противуречности,

нарочито између Русије и Аустроугарске103.

Долазак Гледстона, вође либерала, на чело власти Велике Британије, априла

1880.године, који је оштро критиковао политику попуштања аустроугарском

продирању на Балкан на штету малих народа, свог претходника лорда

Биконсфилда, могао је бити само непријатан за Двојну монархију. Гледстонова

политика која је приморала Турску да Грчкој уступи Тесалију, Црној Гори

Улцињ, да започне са реформама у свом европском делу територије, могла чак

можда и да доведе до зближења између Британије и Русије, је оно што је коначно

склонило монархију да пристане на Бизмарков план о обнови Тројецарског

уговора.104

101 Д. М. Ковачевић, Ступање на руски престо цара Александра III и обнова Савеза три цара1881.године, Историјски часопис, XX (2009), 118-119.102 В. П. Потемкин, нав.дело, 53-54.103 Д. М. Ковачевић, Русија у међународним односима 1856-1894. : од Кримског рата до савеза саФранцуском, Београд , 2012, 101.104 В. М. Хвостов, Историја дипломатије,II, Беогард 1949, 58.


33

Тројецарски уговор Аустроугарске, Немачке и Русије, потписан је у

Берлину, 6/18.јуна 1881.године.105 Уговор је: предвиђао благонаклону

неутралност савезника у случају напада неке четврте силе; гарантовао политику

затворених мореуза за ратне бродове свих нација; државе потписнице су

преузеле обавезу да ће се “обазирати на интересе уговорних страна на

Балканском полуострву”, односно да ће промене на Балкану бити могуће једино

на основу међусобне сагласности.106

У специјалном протоколу, приложеном уговору биле су изложене обавезе

страна потписница везаних за Балкан. Русија се обавезала да не протествује

против аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, а за узварт је добила

сагласност Беча и Берлина за уједињење Бугарске и Источне Румелије, ако до

тога дође у неком тренутку. Све три државе примиле су на себе обавезу да

одврате Турску од војног запоседања Источне Румелије и границе према

кнежевини Бугарској. У протоколу је наведено да што се тиче Новопазарског

Санџака, остаје на снази руско-аустријска изјава из Берлина 1878.године, о

привременом размештању аустријских гарнизона у њему. Пошто Русија није

дозволила Аустроугарској да заузме Санџак, Аустроугарска је пристала на

овакво решење када је и Бизмарк подржао руски предлог.Уговор је био закључен

на три године, а његов садржај је чуван у тајности. Уговором, за разлику Босне и

Херцеговине и Бугарске, није јасно дефинисано место и улога Србије у односима

Аустроугарске и Русије. Русија и поред све попустљивости, никако није желела

да Србију и коначно препусти аустријској утицајној сфери.

Руски цар, Александар III, желео је да води активну балканску политику,

али због свог арогантног става, оличеног у реченици “Словени треба да служе

нас а не ми њих”, окретао балканске државе против себе. Наиме, балканске

земље које су јако скоро, 1878. године добиле своју давно жељену независност,

љубоморно су је чувале од сваког могућег насртаја на исту. Ово лепо осликава

упутство председника српске владе, Милана Пироћанца, посланику у Петрограду,

да све државе па и Русија морају да уважавају независан положај Србије: “ Ми не

прецењујемо наш положај, ни нашу снагу. Ми не заборављамо ни прoшлост, али

ко год жели да са нама остане у пријатељству, треба да се навикне да нас сматра

105 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 175-177.106 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),Balkan i Panonija kroz istoriju, Novi Sad 2006, 286.


34

за независну државу, треба да не смеће са ума да је наша прва дужност да водимо

рачуна о интересима српске државе и српског народа”.107 У истом смислу је и

Стојан Новаковић је у писми Јагићу, маја 1880.године писао да Србија без Русије

не би ни “постала ни развила се”,али је ипак неопходно да Србија сачува своју

независност и самосталност у односу на Русију и њене тежње, како у

унутрашњој сфери, тако и у спољној.108

Почетак осамдесетих, поред већ поменутих, обележило је склапање и још

једног међународног споразума. Успостављањем протектората у Тунису,где је

Италија имала већ више од 20000 својих насељеника, од стране Француске, маја

1881. године109 показало је да је Италија још увек немоћна да ишта постигне за

сопствене интересе. Италија онда тражи савезнике на другој страни. Како је

Немачка, традиционални француски непријатељ, била и забринута због

могућности стварања руско-француског савеза, радо је прихватила савез са

Италијом, и у њега укључила и Аустроугарску. Савезом су једни другима

обећавали помоћ, у случају напада Француске. Уговор о тројном савезу између

Немачке, Аустроугарске и Италије, потписан у Бечу, 8./20. маја 1882.године110.

18./30. октобра 1883. године у Бечу је потписан тајни Савез између

Аустроугарске и Румуније, на пет година. Једна другој су се између осталог

обавезале да у случају напада Русије на једну од њих, једна другој пруже помоћ..

Имала се и потписати посебна војна конвенција, у случају опасности од рата.

Савезу се прикључила и Немачка истог дана, а пет година касније, маја

1888.године и Италија.111

Енглески дипломата у Букурешту је српском отправнику послова, поводом

приступања Румуније Тројном савезу 1883.године рекао “Безгранична чежња за

проширењем круга своје власти наводи Русију да обесцени важност и интересе

младих источних дражава, па их једну по једну гура из круга свог уплива а на

своју штету”.112

107 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),287.108 М. Војводић, Стојан Новаковић о Берлинском Конгресу, Историјски часопис, 49 (2002), 184.109 В. П. Потемкин, нав.дело, 62-63.110 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 180-183; Џ.М. Робертс, нав.дело, 105-106.111 Џ. П. Гуч, Ј. М. Јовановић, нав.дело, 56.112Д. М. Ковачевић, М. Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887), 288.


35

Аустроугарска је овим уговором, поред утицаја који је већ увелико

остваривала у Србији, дубоко закорачила у област, коју је Русија увек рачунала

као неоспорно своју, интересну сферу.

2.5. Преоријентација спољне политике Србије

Устанци односно ратови које су повели балкански народи седамдесетих

година против Османског царства, показали су се као још увек претежак

задатакза њих , па су још у току борбе тражили страну помоћ. Наводно из овог

разлога, а у ствари вођени својим интересима, европске силе узимају иницијативу

у своје руке, да би на крају издиктирали своја решења, занемарујући интересе

балканских држава које су читаво питање и покренуле. Европске силе које су

представљале најзначајније спољне актере у току решавања Источног питања,

јесу биле Русија, Аустроугарска и Велика Британија. Од седамдесетих година,

постаје одлучан и утицај нове силе, Немачког царства.113

Балканску политику Аустроугарске, седамдесетих година, мотивисала су

два становишта. Први је, традиционалан страх од националних револуција на

Балкану, која би могла да се прелије на њену територију, те од стварања велике

јужнословенске државе, која би сигурно осигурала руску доминацију Балканом.

Други је настао 1875.године одлуком војнополитичког врха монархије, да се

првом приликом заузме Босна и Херцеговина. У грофу Андрашију је нашла

човека способног да ова питања реши у своју корист.114

Русија ће од status quo-а прећи у ратно стање, под утицајем борбених

славенофилских струја. Подршку Аустроугарске у рату против Турске мораће

скупо да плати: споразумима у Рајхштату, у јулу 1876. и Будимпештанска

конвенција, јануара 1877., којим је Русија признала Аустроугарској право да

анектира Босну и Херцеговину, и о подели турске балканске територије на

интересне сфере.115

113 Č. Popov, Evropske sile i balkanski narodi u XIX veku, Vojno-Istorijski glasnik, 3 (1996), 25-26.114 Исто, 26.115 Г. Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Београд,1953, 59-61; В. Ћоровић, Историја Југославије, Београд 2011, 528.


36

Велика Британија је традиционално била за одржавање интегритета Турске,

преко које је желела да обезбеди превласт у источном Медитерану, и спречи

руско овладавање Цариградом и мореузима. Сходно томе била је и против

ослободилачких покрета балканских народа, у којима је видела само продужену

руку Русије116.

Бизмарк је политику Немачке у току Источне кризе представљао као

неутралну. Ипак се он трудио да очува Тројни савез, да избегне аустро-руски рат,

и у таквој политици држао страну Аустроугарској. Он је покушавао да изазове

сукобе између Русије и Британије, Британије и Француске, и да тиме одлучујући

фактор у решавању европских питања постане Немачка. Ипак, Бизмаркова

политика, и у Источној кризи и на Берлинском конгресу, није донела очекиване

резултате: Британију није придобила, а Русе својим проаустријским држањем,

одгурнула од себе. То је уједно представљао крај Тројецарског савеза.

У периоду између Сан Стефана и конгреса у Берлину, искрснуће на

Балкану још једно питање, албанско. У разгоревању албанских државних

аспирација, активно ће учествовати Аустроугарска, Италија и Велика Британија,

преко католичког албанског становништва.117 Подстицај стварању Призренске

лиге, јуна 1878.године, било је ратовање Србије и Црне Горе, које су ослободиле

значајне територије у Старој Србији, односно на приморју, у којима је живело и

албанско становништво. У документима Лиге, истакуто је да ће главни циљ бити

одбрана “албанске” земље од Србије и Црне Горе.118

Колико је било учешће Турске у образовању Лиге, није скроз познато, али

га је свакако било. Како је Лига основана уочи отварања конгреса у Берлину,

Турској је свакако одговарало да распали фанатизам Албанаца, јер је управо

њихов покрет био управљен против територијалних претензија Србије и Црне

Горе, а то је само могло да користи Турској, која им је била главни непријатељ у

рату. Како Конгрес у Берлину није ни узео у разматрање албанско питање,

Призренска лига је била решена да се супротстави територијалним добицима

Србије и Црне Горе. Порта је с почетка имала пријатељски однос према Лиги, али

одлукама Конгреса, створена је нова ситуација, о којој је Порта морала да води

116 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), 51.117 М. Војводић, Берлински Конгрес и Призренска лига, Историјски гласник, 1-2 (1989), 2.118 Знаменита документа за историју српског народа 1538 – 1918, приредили: Д. Микавица, В.Гавриловић, Г. Васин, Нови Сад 2007. 335-336; Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 103-105.


37

рачуна. Општи мир је сачуван, и отварање нових жаришта сукоба, није ишло у

корист Порти. Када је дошло време да се Црној Гори предају територије, које су

јој признате на Конгресу у Берлину, Албанци су почели да изазивају конфликте.

Енглеском интервенцијом, уместо спорних територија , Црној Гори је предат

Улцињ, а Порта је заузела бескомпромисан став према Лиги, распустивши њен

комитет у Скадру, 1880.године.119

Положај српског становништва на Косову се знатно погоршао у време

активности Призренске лиге. О томе сведоче извештаји, о терору над Србима,

руског конзула у Призрену, Јастребова, почевши од 1879.године. Најтежа

ситуација је била по селима приштинског и призренског округа, где сељаци из

страха, да не буду опљачкани или убијени, нису смели ни њиве да обрађују, па су

многи бежали у вароши.120 У току 1879.и 1880.године, бројни су и упади

избеглих Албанаца из новоослобођених крајева, на територију Србије. Њихова

намера је била потискивање српског становништва, односно вршење притиска да

би се гранична линија померила уназад. Како је положај становништва у

пограничним крајевима био изузетно тежак, српски посланик у Цариграду,

Филип Христић, односно Јеврем Грујић од 1880.године, покушавао је да утиче на

Порту да се ситуацији каква тренутно постоји, стане на пут. У везу са тим, он је

добио упутства од српске владе да делује и код међународне комисије у

Цариграду, која је требало да ради на увођењу реформи у Царству.121

Оно што ће довести до коначног раскида између Порте и Лиге, јесу

реформе које је Царство почело да спроводи у свом европском делу, на шта је

било обавезно по члану 23 Берлинског уговора. Реформе је Порта искористила,

не да поправи положај становништва, већ да заменом одређеног броја чиновника,

учврсти своју управу. Како су у међувремену, у самој Лиги почели да се све

чешће чују захтеви за аутономијом, морало је да дође до прекида односа. Затим

је у марту 1881.године Порта почела са ликвидирањем Лиге.122

Берлински конгрес је по мишљењу многих представљао једно типично

империјалистичко поравњање великих сила на штету малих. Због таквог

карактера збунио је и многе савременике, међу њима и Јована Ристића, који је о

конгресу записао: “ До сада је било у свету више конгреса. О сваком се зна да је

119 М. Војводић, Берлински Конгрес и Призренска лига, 9, 12.120 С. Терзић, Аустроугарско обликовање албанског националног покрета (1878-1912),252.121 М. Војводић, Берлински Конгрес и Призренска лига, 13-16.122 Исто, 19-21.


38

заступао неко начело... Ну какво начело је заступао овај Берлински конгрес,

тешко би се знало изразити, ван ако би се рекло, да се тражило и радило да се

задовоље велики, а мали да се истисну из положаја, који би били од важности или

могли да сметају великима”123

Други наш дипломата, Стојан Новаковић је поводом конгреса

забележио:“Берлински уговор, за који смо толике жртве поднели, нама није био

пријатељски. У њему је српском народу, који је 1876.године подигао заставу свог

народног ослобођења и уједињења, изречена страшна казна; српски народ је

располућен; Србија и Црна Гора одвојене су”.124

Стојан Новаковић је сматрао да су поред великих сила и унутрашње

прилике у земљи криве за лош исход ратне кризе 1876-1878.године. При том је

кривио и антагонизам међу балканским народима, првенствено између Срба и

Хрвата. Берлински конгрес је политику приближавања балканских народа својим

одлукама заменио политиком шовинизма и нетрпељивости, за Новаковића су

управо одлуке Берлинског конгреса представљале “семе раздора” међу

балканским државама. На почетку ратова 1876. балканске државе нису знале да

велике силе неће дозволити такав распад Турске који би њима ишао у корист.

Научник још сматра да је циљ Конгреса био распарчавање српског народа како би

га онемогућио у јединственом наступу у будућности. Циљ је заправо био да

Србија формално добије независност, али да заправо постане “играчка” у

аустроугарским рукама.125

Системи савеза и уговора, мултилатералних и билатералних, које је створио

Бизмарк, после Берлинског конгреса, обезбеђивали су две централноевропске

монархије са свих страна. Са истока, штитио их је савез са Русијом, са запада су

били обезбеђени савезом са Италијом, Аустроугарска се обезбедила савезом са

Румунијом, а иначе у “пријатељским” односима са Турском, Немачка се

обезбедила у Европи од свог главног непријатеља, Француске.

Питање је колико су околности створене уговорима од 1878-1881.године

мериторне за одређивање српске спољне политике у наредном периоду. Одговор

би био, пресудне. Оквири , створени уговорима у целој Европи, за вођење српске

спољне политике били су врло уски. Европске силе, су у својим међусобним

123 Ч. Попов, Грађанска Европа (1770-1914), Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914), 247.124 Д. Лопандић, Послужити свом драгом отечеству, 123.125 М. Војводић, Стојан Новаковић о Берлинском Конгресу, 186-191.


39

уговорима залагале за стриктно поштовање територијалног интегритета Османске

царевине. Што је у исти мах имлицирало, да је ослобођење целокупног етничког

простора, за Србију, бар у догледно време постало готово немогуће. Истовремено

је Србија морала и да се определи у својој спољној политици, уз кога ће ићи, уз

Русију или Аустроугарску. Уз Русију после Сан Стефана чинило се да више није

могла, преостала јој је само суседна монархија, која је и сама била врло

заинтересована за ширење свог утицаја на уштрб руског на Полуострву.

Понашање руских званичника за време руско-турских преговора у фебруару

1878.године,126 оставило је врло непријатан утисак на српске политичаре, који су

из овога извукли одређене поуке. После Санстефанског мира, неопходност

успостављања тешњих односа са Аустроугарском постала је једина опција за

Србију.

Одлуке Берлинског конгреса о новим границама, узроковале су да сада

главни суседи Србије, са најдужим границама постају, мала зависна Бугарска на

истоку , а на северу и западу, моћна Аустроугарска. Тако да је питање односа са

ове две земље добило прворазредни значај за Србију.

Мала Кнежевина Бугарска, кренула је путем свог националног ослобођења,

путем којим је Србија већ ишла. Како су интереси две државе у многоме били

исти, требало је да несебичним ангажовањем, обе државе утабају пут обостране

корисне сарадње. Међутим, није било тако. Међусобна суревњивост и

преклапање интересних сфера, у Македонији и Старој Србији, подстицане од

стране сила, пре свих Аустроугарске, која је подстицањем ривалства остваривала

своје интересе на Полуострву.

Ипак за будућност Србије много је било важније успостављање

пријатељских односа са суседном монархијом. По жељи Беча али и српског кнеза,

убрзо је дошло до потпуног окретања Србије од Русије ка Аустроугарској.

Потписивањем политичког савеза између две државе, Србија се коначно нашла

под окриљем монархије, што ће бити пресудно на вођење њене политике у

наредном периоду.

126 Познат је, и често цитиран, извештај Милисава Протића из Петрограда, када му је јасностављено до знања од стране руских званичника, да за Русију, после њених интереса долазебугарски, па тек онда српски интереси, а да у појединим питањима бугарски интерес је једнакозначајан као и руски.


40

Током боровка у Бечу, почетком маја 1881.године, у циљу потписивања

трговинског уговора, министар иностраних послова Србије, Чедомиљ

Мијатовић, имао је и један састанак са министром Хајмерлеом и начелником

Министарства Калајем. Аустријске дипломате, су тада изнели Мијатовићу план

политичког уговора који би потписале две државе. Иначе тај план је настао после

распитивања Мијатовића код Калаја, по наређењу кнеза Милана, да ли постоји

могућност и под каквим условима сачинити један политички уговор између две

земље.127

Вративши се у Београд, Мијатовић је предлог изложио својим колегама у

Влади, Пироћанцу и Гарашанину, који су на саветовању са кнезом изнели

позитиван став према политичком уговору са суседном монархијом. Резоновање

председника владе је било да Србија не може добити подршку за свој самостални

национални развитак ни од Русије ни Аустроугарске, с обзиром на тадашњу

политику истих, али да Србија мора водити рачуна о крајњим тежњама две силе:

“у крајњој цељи Аустроугарска не може никад бити тако опасна за српски и

бугарски народни развитак као Русија, што нема према свом народном склопу

ону моћ коју Русија може да развије за поништење сваке народне тежње која

њеним интересима не би годила”. 128

После начелног пристанка за склапање политичког уговора , српски кнез је

требало да о томе поведе разговоре у Бечу, након посета Берлину и Петрограду.

Кнез Милан је посетио Русију јуна 1881.године. Приликом боравка у

Петрограду, уз знатне почасти , српски кнез је од цара Александра III одликован

орденом Светог Андрије Првозваног. Посета није имплицирала никакав

политички договор, и како о политици готово да и није било речи, кнез Милан је

могао да схвати како од Русије више нема шта да очекује и да ослонац мора да

потражи у окриљу Аустроугарске.129

Русија је сама, својом непромишљеном, често надменом политиком према

балканским државама и владарима, постепено губила своје позиције на Балкану.

Још један врло значајан фактор, смањења руског утицаја на Балкану јесте

економски. Мала економска присутност Русије на Балкану, а истовремено све

већа присутност страног капитала, нарочито аустроугарског, условила је

127 Г. Јакшић, нав.дело, 72-73; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, 59.128 Г. Јакшић, нав.дело, 76.129 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),288.


41

неминовно смањење руског, односно јачање аустроугарског политичког утицаја у

балканским државама, нарочито Србији и Румунији, а касније и у Бугарској.130

Аустроугарски мотив склапању политичког споразума са Србијом јесте

што је у исто време склопљен и Тројецарски савез, којим је Русија признала

право анексије Босне и Херцеговине Аустроугарској, што ју је пожуривало да се

у истој ствари осигура и са српске стране, обезбеђујући тако свој положај од

подривања из Србије. Стигавши у Беч, 10./22.јуна, само неколико дана по

потписивању Тројецарског уговора, српском кнезу је министар иностраних дела

Хајмерле, изнео нацрт будућег уговора, који је српски кнез “без знатних

примедаба” прихватио.131 Уговор је затим у тајности потписан у

Београду,16./28.јуна 1881.године, од стране српског министра иностраних дела

Мијатовића и аустроугарског посланика , опуномоћеног од стране Фрање Јосефа,

Херберта.132

Сам уговор је садржао десет тачака. Првим чланом се државе уговарачи

обавезују на вођење узајамно пријатељске политике. Другим чланом се

Аустроугарска осигурала од могућег мешања Србије у утврђивању свог режима у

Босни и Херцеговини, као и Новопазарском Санџаку, пошто се Србија обавезала

да “неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би,

полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске

монархије...”.Аустроугарска је примила исту обавезу у односу на Србију. Трећим

чланом, Аустроугарска је обећала де ће подржати проглашење Србије за

краљевину, а кнеза Милана за краља. Четвртим чланом Србија се обавезала да “

без претходног споразума са Аустроугарском, неће преговарати ни закључивати

политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву

страну војску...” Члановима пет и шест две стране су се обавезале на

“пријатељску неутралност” у случају да се друга страна нађе у рату. Члан седам,

који је српски кнез сматрао главним добитком за своју земљу, прописивао је да

“ако стицајем догађаја,(...), Србија буде у стању да се прошири у правцу својих

јужних граница (изузимајући Новопазарски Санџак), Аустроугарска се неће томе

противити и заузеће се да и друге силе склони на држање повољно по Србију.”

Члановима осам, девет и десет, прописано је да се уговор чува у тајности, и да је

130Д. М. Ковачевић, Русија у међународним односима 1856-1894, 106-107.131 Г. Јакшић, нав.дело, 78-79; С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. 2, 58.132 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I,, 177-179; Знаменита документа за историјусрпског народа, 338-340.


42

рок важења уговора десет година, од дана ратификације, која се имала обавити у

року од петнаест дана или раније.

Након потписивања уговора, са његовом садржином, упознали су се и

председник српске владе Милан Пироћанац, и министар унутрашњих дела

Милутин Гарашанин. Међутим, они тада нису били обавештени да је уговор већ

потписан, већ само да је кнез дао реч у Бечу да ће бити усвојен, па иако је тај

поступак био неправилан, да би му сад било неугодно да своју реч погази. А

двојица министара су случајно, од аустроугарског посланика, сазнали да је већ и

завршена ратификација уговора.133

Двојица српских министара, су након разматрања чланова уговора,имали

озбиљне замерке уговору. Сматрали су да уговор не одговара српским

интересима, и да четврти члан уговора, ставља Србију у политички зависан

положај у односу на монархију, сличан положају Туниса према Француској-

колонијални.134 Министри су тада поднели и своје оставке, које кнез није

прихватио, јер је са једне стране желео да се уговор усвоји, а са друге да по ма

коју цену избегне министарску кризу у земљи.

Тако су наредних недеља уследили преговори како да се цела ствар срећно

приведе крају. Мијатовић је Калају предложио, а овај прихватио, да се основном

уговору дода посебно тумачење члана четири, како би се избегла још већа криза у

српској влади. У том смислу је и кнез Милан и више пута разговарао са

Хајмерлеом, који је у почетку био непопустљив. Почетком октобра, Пироћанац је

отпутовао за Беч, где је најпре наишао на непопустљивост министра Хајмерлеа,

али затим био упућен да решење нађе у преговорима са Калајем. Решење је

представљала заједничка декларација, која би давала право тумачење члана

четири, и чинила саставни део уговора потписаног 16./28.јуна.135 Декларацијом је

био прецизирано да се члан четири има сматрати само као обавеза Србије да неће

закључивати споразуме супротне садржини и духу Тајне конвенције, а не као

повреда њеног права да самостално закључује уговоре са другим државама.

Декларацију је потписао са српске стране, нови министар иностраних дела Милан

Пироћанац, 14./26.октобра 1881.године, а са аустроугарске, заступник царског

133Б. Љ. Поповић, Дипломатска историја Србије, 451.134Исто, 451; ИСН, VI/1, 61.135 Г. Јакшић, нав. дело, 85-102.


43

министарства иностраних послова, Бенџамин Калај 18./30.октобра 1881.године.136

Међутим, пре него што је ставио потпис на декларацију, што је највероватније и

условило потписивање исте , Калај је имао у рукама писмо српског кнеза, које је

у основи побијало декларацију, коју тек што је потписао његов министар.

Поменуто писмо, је кнез Милан саставио 12./24.октобра, и без знања својих

министара, послао Калају. Српски кнез је писмом дао изјаву да ће се држати

одлука Тајне конвенције, без икаквих накнадних додатака и тумачења.137

Главни заговорник Конвенције у Србији био је како смо видели кнез Милан.

Његови мотиви за закључење уговора били су двојаки. Са једне стране, пошто је

Русија окренула леђа Србији још у Сан Стефану, Србија је морала да нађе свог

покровитеља у Аустроугарској. За њену подршку морала је да се одрекне Босне и

Херцеговине, али је зато бар добила наду да је могуће у будућности добити

Македонију. Поред државних, кнеза су водили чисто династички мотиви.

Уговором Аустроугарска се обавезала да ће “српској династији пружати помоћ”,

у случају потребе,”својим утицајем”.138

Занимљиво је да у време отпочињања преговора о склапању Тајне

политичке конвенције између Аустроугарске и Србије, у суседној Бугарској је

извршен државни преврат у априлу 1881.године. У Бугарској, Народна

скупштина суспендовала је Трновски устав, а наредне три године у историји

Бугарске познате су под називом “државни пуч”. Затим је Свиштову јула

1881.године сазвана Велика народна скупштина, која је изгласала поништење

Трновског устава, и своја пуномоћја предала кнезу на седам година.139

Незадовољство бугарског кнеза либералима, било је познато српском кнезу,

и у тој борби, Србији је више одговарао опстанак кнеза, насупрот либералима као

носилаца радикалног националног уједињења у духу Санстефанске Бугарске.

Кнез Милан је размишљао у правцу, да опстанак кнеза на престолу у Бугарској,

значи неку врсту обезбеђења од скорог покретања питања бугарског уједињења.

У Србији су са великом пажњом пратили шта се дешава у суседној земљи, а када

је у Србију дошла бугарска делегација, која је хтела понудити бугарски престо и

136 Исто, 104-105; Б. Љ. Поповић, Дипломатска историја Србије, 452; ИСН, VI/1, 62.137 Г. Јакшић, нав.дело, 105.138 И. Пржић, Спољашња политика Србије, Београд, 1939, 108.139 Б. Попов, Историја Бугарске, Београд 2008, 246.


44

унију Србије и Бугарске, кнез Милан је одбио да је уопште и прими.140 Уследио је

кнежев пут, у Берлин, Петроград и најзад Беч, где је између осталог желео да

сазна ставове сила према догађају у Бугарској и у могућим компликацијама до

којих је могло да дође. Намера кнеза Милана је била да овим силама, предочи, да

Србија неће прихватити обнављање Велике Бугарске без обештећења и да је

спраман да у том случају и рат поведе. У току овог пута кнез је и дао пристанак

на потписивање Тајне конвенције. Могуће је, да су бугарска криза и гласова о

споразуму Аустроугарске и Русије утицали на краља да што пре потпише Тајну

конвенцију, како би осигурао свој положај и опстанак своје династије, од руских

интрига.141

Тајна Конвенција, често представљана као издаја српског народа и државе,

ипак је донела Србији неколико година мира са Аустроугарском, које је Србија

могла да искористи за развој свог државног и друштвеног уређења, његовог

сређивања и унапређења.

Да потписана конвенција и није била баш тајна сведочи и упутство које је

Персијани од руске владе добио фебруара 1882.године, на основу којег се може

готово сигурно тврдити да је руска влада била упозната са закључењем Тајне

конвенције Србије и Аустроугарске, али је због мира међу потписницима тек

обновљеног Тројецарског савеза, а и поремећених односа са Србијом услед

свргавања митрополита Михаила, није подигла никакву узбуну.142

140 М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, Зборник Матице српске за историју, 77-78(2008), 206.141 М. Самарџић, Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881.године, ЗборникМатице српске за историју, 71-72 (2005), 39-41.142 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),289.


45

3. Спољна политика краљевине Србије у сенци

Аустроугарске

3.1. Проглашење Краљевине

Догађај који је уздрмао политичку сцену Србије на самом почетку

1882.године био је пропаст Генералне Уније. У прво време нико није био сигуран

колику ће то штету нанети српским финансијама. Опозициони листови су

пренаглашавали могућу штету, повезивајући је са банкротством државе. Влада се

нашла на удару и у дубокој кризи, помишљало се чак и на политичко одступање,

али је кнез Милан то никако није хтео да дозволи. Хитно је у Париз послат

Чедомиљ Мијатовић, који је заједно са Аћимом Чумићем, који је нешто раније

био постављен за државног комесара, требао да спасава српске финансије и

интересе.143 У циљу спасавања, али Миланових финансија и угледа, у том

периоду у Паризу је боравио и Миланов ујак, пуковник Катарџи. Петонедељна

криза, која је уследила након пада Генералне уније, вратила је на дневни ред

питање проглашења Краљевине. Напредњачка влада је ово питање поставила као

услов за одбацивање идеје о оставци.144

Председник српске владе, Пироћанац, затражио је мишљење Кевенхилера,

пре покретања дипломатске акције код других великих сила, у том смислу.

Кевехилер јесте сматрао да би то представљало ”спасоносни акт” за владу, у

“тешкој и нерашчишћеној финансијској ситуацији”, али да као такав може бити

приказан од стране опозиције, као чисто тактички потез, и да неће бити од праве

користи за династију и владу. Међутим, аустроугарско противљење овом акту,

иако се обавезала Тајном конвенцијом да ће га подржати, када дође време за

њега, било је иницирано страхом Аустроугарске. Страх је проистицао одатле,

што се у исто време у Босни и Херцеговини одвијала борба њене војске за

савлађивање устанка, и што и проглашење Краљевине могло позитивно утицати

143 Ј. Миловановић, Кнез и краљ Милан Обреновић и Аћим Чумић, Зборник Матице српске заисторију, 83 (2011), 82.144 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ.2, 142-143.


46

на морал побуњеника, и јачање националне солидарности. Ипак влада у Бечу није

то могла отворено да саопшти српској влади.145

Како се ниједна сила отворено није изјаснила против проглашења

Краљевине, председник Народне скупштине је 22.фебруара/6.марта изашао пред

Скупшину, предлажући да се од владе затражи и формалан предлог о

проглашењу. Како је председник владе Пироћанац, био и инцијатор самог

догађаја, он је већ истог дана предао спремљен законски предлог, који је одмах

“примљен акламацијом”.146 Предата је јавности и Прокламација о проглашењу

Краљевине.147

Монархија је била готово правило у Европи, где је било пуно

републиканаца, а мало република. Многима се чинило да монархија нуди већу

стабилнност него друга политичка уређења. Проглашење Србије за Краљевину

представљало је део испуњења вишедеценијског сна о стицању и потврди

независности српске државе. О проглашењу се размишљало и раније ( 1872, 1876,

1878), као и 1881.године после проглашења Румуније за краљевину. Сам чин

проглашења Србије краљевином у великом делу историографије приказан је у

негативном светлу, због околности у којима је овај чин проглашен. Наиме, у

време прогласа, унутрашњополитичка ситуација је била узаврела због пропасти

Генералне Уније, а сам чин схватан као одвраћање пажње са овог скандала.148

Пироћанац је обавестио британског посланика Локока о намери да се

Србија прогласи за Краљевину, и да у тој намери имају безрезервну подршку

Аустроугарске. Међутим у Британији су резервисано гледали на такав потез.

Британска влада је добила од Калнокија објашњење, да је до договора за

проглашење краљевине дошло још претходне године, и да је то учињено у

интересу Србије и кнеза Милана. Калноки је тада изјавио да је услов за ову

подршку био да званична титула не буде краљ Срба већ Србије. Тако је Локок

био једини представник стране државе који није одмах честитао краљу нову

145 В. Вучковић, Пад Генералне Уније и проглас краљевине (1882), Глас Српске Академије НаукаCCXVIII, одељење друштвених наука, нова серија 4, Београд, 1956, 82-83.

146 Исто, 84.147 Види: Скупштинске беседе краља Милана: о стопедесетогодишњици рођења: 1854-2004,приредили: Д. Ковачевић и М. Самарџић, Нови Сад 2005. 123-124.

148 Р. Љушић, Историја српске државности, 184-190.


47

титулу, већ је то учинио после четири дана , по добијању таквог упутства од своје

владе.149

Руски посланик Персијани је у својим извештајима наглашавао и да цео

поступак носи “аустријски печат”, и да је “Србија акт проглашења краљевине

платила губитком националне самосталности”.150

После проглашења Краљевине, Милан је још више исказивао своју

“приврженост” Аустроугарској и Немачкој. У Скупштини, изражавајући

захвалност државама које су признале Краљевину, није споменуо руског цара

поред немачког и аустроугарског. На то је руски посланик Сабуров у Берлину,

скренуо пажњу Петронијевићу, исказујући незадовољство Русије, оваквим

поступком. Петронијевић, је да би умањио то незадовољство, изјавио, да се то

десило, јер је до тада Србија добила само њихова признања.151 Наредних месеци

ће све више расти незадовољство у Русији, због политике напредњачке владе, о

којој се у руској штампи пише као ”непријатељу руског народа”, што би се дало

протумачити и на неки начин као подршка опозицији.152

Финансијски колапс државе је спречен, захваљујући заузимању

аустроугарске и француске владе, која је преко капитала улаганог на Балкану

ширила свој утицај. Финансијски завод, Народни контоар за Есконт ( Comptoir

Natinal d`Escompte) заједно са Лендер банком, иза које је стајала аустроугарска

влада, образовали су ново друштво за грађење и експлоатацију српских

железница, са којим је српска влада потписала уговор 29.марта/10.априла

1882.године.153

Пропаст Генералне Уније изазвао је прави скандал у Србији. Опозиција је

користила пад Уније за напад на владу, па кад је ова игнорисала интерпелацију

Николе Пашића, опозициони посланици су поднели оставке. Скупштинска

заседања су одложена до 21.маја, како би се попунила упражњена посланичка

места. Међутим, како су на изборима убедљиву победу однели радикали, који су

149 А. Растовић, Краљ Милан кроз призму британске политике, Историјски часопис, LV (2007),246-247.150 Годишњи извештаји Министарства иностраних дела Руске империје о Србији и Босни иХерцеговини 1878-1903, Руски извори о Србији (1878-1903), књ.1, приредили Љ. В. Кузмичова и Д.М. Ковачевић, Нови Сад 1996, 69.151 Архив Србије (=АС), Министарство иностраних дела (= МИД), Политичко одељење (= ПО),1882, фасцикла (= Ф)-II, досије(=Д)-II, пов. бр. 455, М. Петронијевић-МИД-у, Берлин 15. март1882.152 Д. М. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, од Берлинског конгреса до абдикације краљаМилана, Београд 2003, 196.153 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ.2, 140.


48

поднели оставке, Влада је донела одлуку о новим изборима за иста места при

чему је избор старих посланика сматран неважећим. На тај начин у Скупштину су

ушли и посланици који су у својим изборним јединицама добили и само по два

гласа. „Двогласачка“ Скупштина усвојила је све законе које је влада

предложила.154

Овај период у унутрашњој политици Србије је обележила борба радикала

који су добијали све више присталица у народу. Када је октобра 1882.године на

краља извршен атентат,155 краљ Милан је био уверен да иза атентата стоје

радикали, а иза њих руски нихилисти. Милан је покушај атентата ипак у датом

тренутку схватао “као срећан случај са политичке тачке гледишта” јер му је

пружао изговор да се ослободи радикала.156 Он је сковао план, да уништи

радикале, и изврши државни удар. За спровођење оваквог плана смерао је да

уједини напредњаке и либерале, с чим је у вези и преговарао са Ристићем и

Милојковићем. И сам Ристић, окарактерисан као русофил, предузео је кораке код

аустроугарског посланика, како би доказао да је неповерење Беча према њему

неосновано, и да је његова политика само патриотска и у интересу српског

народа.157

Међутим, ови преговори, никако нису могли да дају позитиван резултат, јер

су циљеви Ристићеве политике били између осталог зближавање са православним

државама, што је било у духу српске традиције, и враћање уређења у цркви,

какво је било пре свргнућа митрополита Михаила. Оваква политика, у време

решавања свог положаја у Босни и Херцеговини, никако није могла да одговара

интересима Аустроугарске. Истовремено са покушајима стварања нове владе,

мада стидљиво, покушало се са нормализацијом односа са Русијом, који су

пропали услед неслагања у црквеном питању.158 У таквим околностима,

напредњаци остају на власти, а борба две велике силе, за утицај у Србији се

наставља и кроз бурну 1883.годину.

На почетку свог бивствовања као Краљевине, Србија је као једна од малих и

неразвијених земаља, у времену експанзије монополског капиталистичког света,

154 Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, књ. 2, Београд, 1924,193-212.

155 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ.2, 159.156 Д. М. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 198-199.157 Исто, 199.158 Исто, 202-203.


49

налазила у тешкој привредној и политичкој кризи. Испуњавање обавеза из

Берлинског уговора, као што је било грађење железница, приморало је Србију да

постане увозник страног капитала. Инвестициијама и државним зајмовима у

иностранству, доведене су српске финансије у тешко стање.159

У друштвеној структури Србије, преовладавало је сеоско становништво,

мада се грађанска класа развијала кроз цео 19 век. У току развоја српске државе,

осамдесетих година долази до преокрета. До тада је буржоазиија која се

временом стварала (чиновништво и бирократски слој), држала чврсто владара, јер

је само у јакој централној власти видела гаранцију свог успеха. Међутим од сада

почиње борба између владара и народа око устава и стварања репрезентативних

институција власти.160

Година 1882. у Србији, обележена је унутрашњом борбом између

проруски оријентисаних радикала и проаустријских напредњака. Та борба колико

је вођена на разликама унутрашње политике, заснивала се исто толико и на

правцу спољне. Страначка борба, грабеж око власти, учиниле су Србију

немоћном, док у спољној политици за српске странке постојала само два

фактора: пријатељство односно непријатељство Аустроугарске и Русије.161

Овакво стање умео је да искористи краљ Милан , који је имао и политичког

лукавства и умешности да се послужи људским слабостима и неодговорним

поступцима политичара.162

У српском народу, још од вођа устанака са почетка века, уврежило се

мишљење да је владар само први међу једнакима, отуда и народни доживљај да је

владар само проширена власт главе патријархалне породице, без оне европске

догме да је владарска власт од Бога.163 У земљи где су владарске породице

проистекле из тог истог сељачког народа, свест о неприкосновеним владарским

правима није постојала.164

159 М. Војводић, Србија у међународним односима крајем XIX и почетком XX века, Београд 1988,6-8.160 Исто, 8-9.161М. Пироћанац, Међународни положај Србије, 50-51.162М. Пироћанац, Белешке, приредила Сузана Рајић, Београд 2004, 468-450.163 А. Шемјакин, Народ и власт у независној Србији 1878-1918, Годишњак за друштвенуисторију,1-3 (2009), 31.164 С. Рајић, Милан Обреновић – краљ политичар, Зборник Матице српске за историју, 79-80(2009), 45.


50

Краљ Милан је поседовао државничке особине кнеза Милоша, по угледу на

кога је желео да сам влада и доноси одлуке, а не да уместо њега то чине други.165

Краљ Милан, са својим апсолутистичким схватањима власти и наглашеним

особинама самобитности, али и жељом да се о његовим схватањима и жељама

води рачуна у свакој ситуацији, постао је јако непопуларан и створио себи многе

непријатеље. У наредном периоду са многим противницима спрам себе, са

сталним страхом од могућих буна и устанака, његова бруталност у неким

поступцима према својим противницима, постаје разумљива.166

Краљ Милан јесте водио политику самодржавља у великој мери, али је у

том преломном тренутку преласка Србије из затвореног патријархалног друштва,

добијањем независности а затим и уздизањем на ранг Краљевине, у модерније

друштво са капиталистичким привредним односима, културним и духовним

преображајем, он желео да Србија постане део модерне западне Европе. Што је

све имало и добре и лоше стране.

Краљева жеља да се модернизује српско друштво, пре свега у културном и

образовном смислу, дала је врло значајне резултате. Поред закона о обавезном

основном образовању, у току осамдесетих донете су бројне уредбе и закони којим

се уређује или оснивају значајне културне институције. Навешћемо само неке:

Закон о Народној библиотеци и Музеју из 1881.године; покушај оснивања Архива

Србије 1880.године; оснивање Војног музеја 1878; оснивање Српске Краљевске

Академије 1886.године; затим уредбе о Позоришту; оснивање Просветног

гласника, првог стручног часописа из области просвете и културе итд.167

3.2. Устанак у Босни и Херцеговини, Србија и велике силе

Аустроугарски планови за придарање у Босну и Херцеговину, су настали

још шездесетих година деветаестог века. Наиме, још 1857.године маршал

165 В. Стојанчевић, Кнез и краљ Милан Обреновић у свом времену и историјској науци (1873-1889), Зборник Матице српске за историју, 77-78 (2008), 187.166 Исто, 197.167 Љ. Поповић, Краљ Милан у култури Србије, Зборник Матице српске за историју,77-78 (2008),236-238.


51

Радецки је у циљу обезбеђивања аустроугарских приморских поседа, Истре и

Далмације, проповедао неопходност окупације Босне и Херцеговине.168

У јеку Источне кризе изазване устанком у Херцеговини 1875.године,

Аустроугарска је неопходност окупације Босне и Херцеговине, правдала

могућношћу стварања једне велике словенске државе на Балкану, под руским

утицајем, што би било врло неповољно по целу Европу.Таквим аргументима је

желела да обезбеди пристанак Британије бар за окупацију ако не и за анексију.

Она је у томе и успела, јер је на Берлинском конгресу, баш на предлог

британског премијера Солзберија, Аустроугарској дато право да окупира ове

земље, а што је у очима европске јавности приказано као мирољубив акт.169

За окупацију, Аустроугарска је како смо у претходним поглављима видели,

добила и дозволу Русије ( спаразумима у Рајхштату и Пештанска конвенција),

тако да јој је остало само да придобије и Османско царство, у чијем саставу су се

ове покрајине и налазиле

Турски делегати су потписали Берлински уговор, тек после изјаве

Андрашија, да се окупацијом, која се сматра привременом, у Босни и

Херцеговини неће окрњити султанова права, и да ће се све појединости о томе

утврдити након Конгреса. Андрашијево тумачење ове изјаве, је било да се то

односи само на права која се изричито спомињу у конвенцији: молитве за султана

у џамијама, истицање турске заставе, употреба турског новца итд.170

Вест о аустроуграској окупацији, наишла је на жесток отпор становништва

Босне и Херцеговине. Аустроугарским властима је требало доста војске и

времена да покоре немирно становништво. Зато после лошег искуства у Босни и

Херцеговини, Андраши није журио да окупира Санџак. Аустроугарско-турска

конвенција о Босни и Херцеговини и аустроугарским војним посадама у

Новопазарском Санџаку потписана 21.априла 1879.године, предвиђала је да се

аустроугарски војни гарнизони имају разместити само у западном делу Санџака.

168 Ж. М. Чалић, Историја Југославије у 20. веку, превели са немачког Ранка Гашић и ВладимирБабић, Београд 2013, 51.

169 Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сарајево 1973, 9; Д. Живојиновић, Надменисавезник и занемарено српаство. Британско-српски односи (1875-1941), Београд 2011, 105-106.170 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, Београд 1954, 56.


52

Аустроугарска војска је септембра заузела Пријепоље, Пљевље и Нову Варош,

док су у осталом делу остале турске власти и њене трупе.171

Аустроугарска је одмах по извршењу окупације, почела да уводи свој

управљачки систем у Босни и Херцеговини, у циљу учврћивања своје власти.

Законом од 20.децембра 1879.године увела је у Босни и Херцеговини своје

царинско подручје; Законом од 22.фебруара 1880.године укинуте су стране

конзуларне јурисдикције; следећи закон, који ће бити иницијална каписла за

почетак устанка, донет је октобра 1881.године, тзв. “Привремени закон за

одбрану Босне и Херцеговине”, којим се заводи војна обавеза а по потреби, чак и

служење у војсци ван граница покрајина.172

Узрок устанку, који ће спојити православне и муслиманске становнике под

девизом “За крст часни и вјеру Мухамедову!”, која до тад није била виђена, узима

се нерешено аграрно питање, поред безакоња власти, насиља војске, нових

пореза, увођење војног закона.173

Панисламски покрет у Цариграду делујући заједно са славенофилским

покретом, је давао подршку српско-муслиманском организовању отпора

аустроугарској окупацији, све до одређеног тренутка 1882.године. Можда је овај

прекид настао јер је анексија онемогућена или је желело да се спречи даље

зближавање муслимана са пансловенским покретом.174

“Бунтовно” расположење православног становништва, поред лоше

материјалне ситуације , распламсавали су и одређени кругови у Србији, на челу

са митрополитом Михаилом, а у спрези са руским славенофилским комитетима.

Митрополит Михаило био је члан “Тајног комитета за ослобођење Босне и

Херцеговине” заједно са Јованом Ристићем, Васом Пелагићем, на челу са Мићом

Љубибратићем.175

Руска званична политика је била противна овим акцијама славенофила, које

распирују националне страсти, у жељи да очува добре односе са двојном

171 Љ. Алексић-Пејковић, Берлински уговор као међународни оквир спољне политике Србије, у:Европа и источно питање: (1878-1923): политичке и цивилизацијске промене, приредио С.Терзић, Београд 2001, 108; М. Екмечић, Устанак у Херцеговини 1882.године и историјске поуке,у: Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд 1997, 311; Д. Ђорђевић, Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарске железнице, Историјски часопис, VII (1957), 214.172 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, 56; Х. Капиџић,нав.дело, 81.173 М. Екмечић, Устанак у Херцеговини 1882.године и историјске поуке, 291; Д. Ђорђевић,Националне револуције балканских народа, 100.174 М. Екмечић, Устанак у Херцеговини 1882.године и историјске поуке, 311-312.175 Исто, 291, 297.


53

монархијом, односно испоштује обавезу коју је на себе преузела потписивањем

Тројецарског уговора.176

Држање Црне Горе према устанку, због свог међународног положаја ,

морало је бити неутрално. Кнез Никола добио је иначе 100 000 флорина за

гашење устанка у Босни. Из обзира према монархији, али и њеног притиска, Црна

Гора јесте јавно водила политику неутралности, али сам народ незадовољан

политиком свог државног врха, је проналазио начине, да устанак помаже.177

На седницама угарског Сабора у фебруару 1882.године, на којима се

расправљало о кредиту за угушивање устанка, могли су се чути и гласови који су

пропагирали и напуштање Босне. Идеја о анексији, наилазила је на отпор у самој

Аустроугарској. Припајањем Босне, још више би ојачао словенски елемент у

држави, што би по мишљењу већине Немаца и Мађара, била опасност по

дуалистичко уређење монархије.178

Став званичне Србије, сходно члану 2. Тајне конвенције, према устанку у

Босни и Херцеговини био је апсолутно неутралан. Ово лепо илуструје и

Пироћанчев одговор Персијанију, у јануару 1882.године, на питање како ће се

Србија понашати према устанку, да је за “Србију могућа само једна

политика:неутралност и сузбијање сваке агитације у земљи”.179

Британску политику према Србији у току целог века, одређивала је њена

опседнустост руском експанзијом, односно потреба да утиче на смањење руског

утицаја и панславистичког покрета на Балкану и у Србији. Зато је Британији

било изузетно важно да у јеку устанка у Босни и Херцеговини, сазна став краља

Милана према панславистичким акцијама усмереним ка помагању устаника. У

разговору са британским министром резидентом, Сиднијем Лококом, крајем

фебруара 1882.године, краљ је изразио најодлучније противљење према

панславизму, чији агенти, по његовом мишљењу “сеју семе раздора” међу

српским народом, у интересу Русије, која на тај начин жели да га свргне са

престола.180

Напредњачка влада је чинила све што је било у њеној моћи да испоштује

неутралну политику. С тим у вези је Милутин Гарашанин, министар унутрашњих

176 Х. Капиџић, нав.дело, 205.177 М. Екмечић, Балканска политика Аустро-Угарске после Берлинског конгреса, 153; Х. Капиџић,нав.дело, 251.178 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, 67.179 Исто, 67; Х. Капиџић, нав. дело, 255.180 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889, 53-55.


54

дела, издао и циркуларно обавештење среским начелницима, да пребацивање

добровољаца и оружја на све могуће начине спречи. Тада је и обећала

аустроугарском посланику да ће српски митрополит Михаило, због свог

шуровања са слафенофилима и пружања помоћи устаницима, првом згодном

приликом бити смењен. ”.181

Устанак у Босни и Херцеговини, покварио је и односе две балканске

држеве, Србије и Бугарске. Како је Србија спречавала сваку акцију и агитацију,

словенофилски кругови су територију Бугарске користили као базу за слање

оружја и помоћи устаницима, што је уједно и кварило односе две државе. 182

По обавештењима , која је Кевенхилер добијао од својих агената,а која је он

поделио са српским властима, у Србији су постојала три центра, на чију је

активност требало посебно водити рачуна. Први јесте слободнозидарска ложа у

Београду, на челу са професором Валтеровићем, која је против Пироћанчеве

владе, и углавном састављена из радикалских елемената.Други, стоји под

директним руским утицајем и финансијама, на чијем челу је Ристић и неки богати

трговци. Трећи су сачињавали Херцеговци, Босанци и Црногорци, који су живели

у Београду, а одакле су могли бити регрутовани устаници.Намера Кевенхилера,

да тежак положај владе и кнеза односно краља, повеже са активношћу

побуњеника у Босни и Херцеговини, по инструкцијама њихових владара из сенке,

како би им још једном доказала да је опстанак владара и режима у Србији, једино

могућ уз што јачи ослонац на Аустроугарску.183

Ипак је пажња јавности у Србији, ових месеци трајања устанка, била

усмерена на пад Генералне Уније и проглас Краљевине. За Аустроугарску је

најважније било да могући пад напредњака, који су водили аустрофилску

политику у складу са одредбама и у духу Тајне конвенције, по сваку цену спречи.

Промена режима у Србији у тренутку кад букти устанак у Босни, сваким даном у

самој земљи јача опозиција и хлађења односа са Русијом, могла је знатно

погоршати положај монархије, поготово ако би на чело Србије дошле личности

као што је био Ристић, који се отворено изјашњавао, тих дана у европској штампи

да се Србије никада неће одрећи Босне и Херцеговине.184

181 Х. Капиџић, нав.дело, 255.182 А. Столић, нав.дело, 94.183 Х. Капиџић, нав. дело, 257-258.184 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, 69-70.


55

У овом периоду Пироћанац је ступио у контакт са мађарским политичарем,

грофом Тисом, и то на његово иницијативу. Тисина намера је била да се са

Пироћанцем договори о начину и условима под којим би Србији могли да уступе

Босну. Тисина акција је била иницирана одлучним ставом Мађара противном

анексији Босне па чак и њене окупације.Пироћанац, иако није желео да се оглуши

о ову понуду Мађара, сумњао је у њен прави циљ. Краљу је саопштио понуду

Мађара, али краљ је био одлучан да не улази у преговоре такве врсте, јер би то

могло да доведе у сумњу српске намере, у Бечу.185

У договору са краљем Миланом , Кевенхилер је имао да изврши притисак

на Пироћанца, који је имао намеру да поднесе оставку, да ће у случају одступања

напредњака са власти, Србија имати неприлике са Аустроугарском и да би једна

радикална влада, која би ишла на руку Русији, организовањем добровољачких

чета, довела до сукоба са монархијом, што би се коначно могло свршити и њеном

интервенцијом.186

За краља Милана, питање Босне, било је већ решено. Он је урачунао Босну у

цену коју је требало платити Аустроугарској за њено пријатељство. Он је то јасно

поновио у току разговора који је водио са Калнокијем у Бечу, не путу за бању

Ишл, у августу 1882.године. Он је тада изјавио: ”да Босна ником другом сем

Аустрији не може припасти” и да би “ посед Босне био кобан за Србију”, јер

Србија нема снаге да Босном управља. За краља главни правац српске

националне аспирације, лежи на југу, ка Македонији и Старој Србији.Овакав

став српског краља узет са изјавама бугарског кнеза, који је у истом смислу

говорио Калнокију, што се тиче бугарских аспирација, узроковао је да

Македонија постане “нарочито важна и опасна тачка” за Аустроугарску.187

Узбуђење настало поводом једног чланка у немачким новинама, чији је

аутор био Пироћанац, показало је да ипак аустријска јавност не подржава

повлачење монархије из Босне и Херцеговине, коју је приказала као део своје

територије. Пироћанац је у чланку објашњавао колике би заплете Аустроугарска

створила на Балкану, уколико анектира Босну и Херцеговину. Србија више не би

могла да води политику “ отвореног пријатељства” према Монархији, и да је по

предлогу Јована Мариновића, посланика у Паризу, тренутак да се покуша

185 Исто, 78.186 Исто, 77.187 Исто, 79-80.


56

зближење са Русијом. Овакво писање Пироћанца, највероватније је било

инспирисано и самом јаком опозицијом анексији, у политичким круговима

Монархије. Краља Милана је веома узнемирило овакав јаван став свог

председника владе. Узет заједно са обавештењем које је примио од Мијатовића,

министра финансија, да ће влада поднети оставку, на предлог Пироћанца, ако до

анексије дође, краљ Милан је покушавао да објасни Кевенхилеру, који је био

упознат са овим питањем. Краљ је признавао да у њему лично не постоје сумње

коме припада Босна, али да његов народ не дели његово мишљење, и да због тога

ниједна влада у Србији не би могла да опстане, уколико се није бар трудила на

све начине да јој се одупре.188 У том случају, на власт би сигурно дошли

радикали, који су по краљевом мишљењу “у рукама руских панслависта”, што би

неминово довело у питање и останак Милана на престолу. Долазак радикала на

власт, био би толико исто непријатан и за Аустроугарску, поготово, док устанак у

Босни и Херцеговини још траје.189

Сви притисци опозиције у држави као и српске владе против анексије, по

Калнокијевом ставу нису могли утицати на решеност аустроугарске владе да и

коначно припоји ове покрајине државној територији двојне монархије.Суочена

са одлучним ставом Калнокија, српска влада је решила да поднесе оставку, само

се чекао повратак краља Милана у земљу. Али , како је истог дана на повратку, у

Саборној цркви, Јелена Илка Марковић покушала атентат на краља, отворила се

нова криза у земљи. Током кризе и Аустроугарској се потврдило, оно што је краљ

рекао Кевенхилеру, да би у случају промене владе, било немогуће наставити са

дотадашњом политиком.190

Ипак, су у Бечу суочени са погоршањем односа са Русијом, а у циљу да се

предупреде могуће комликације, интезиварали рад на коначној анексији. У

октобру 1882.године израђен је “Пројекат законског предлога за оба парламента о

евентуалном присаједињењу Босне и Херцеговине”, међутим он није ступио на

снагу. Почело се и са дипломатском припремом, за извршење самог чина. У том

смислу је у Беч, позван, аустроугарски амбасадор у Цариграду, барон Каличе,

који је требао да поднесе извештаје цару, о ставу турског султана Абдул-Хамида

и његове владе о могућности анексије. Велики везир Саид-паша, јесте признао

188 Исто, 81-83.189 Х. Капиџић, нав. дело, 274.190 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, 87.


57

Каличеу, да је Босна за Турску изгубљена, али да коначна одлука о томе зависи

једино од султана.191

У јануару 1883.године, Тиса је своје мишљење о будућем уређењу

покрајина изнео у тајном меморандуму. Меморандум је занимљив, јер у њему

Тиса даје предлог да се покрајине поделе између Аустрије и Угарске, јер би у

случају да уђу у састав државе као целина, довеле у питање дуалистички облик

монархије. Поред поделе, Тиса је предвиђао и асимилацију односно

германизовање или мађаризовање становништва.192

Питање анексије, за све ово време је било заступљено и у аустријској

штампи. Један чланак, је откривао, прави аргумент против уступања Босне и

Херцеговине Србији: “једном у Босни Србија би осетила природну тежњу да

присвоји Далмацију, Хрватску, Словенију и јужну Угарску”.193

Ипак, почетком 1883.године, десио се прекид у припремама за анексију.

Иако, Порта највероватније није дала свој пристанак на анексију, што су

преносиле неке британске новине, прави разлози леже на другој страни. Један од

разлога јесте, могућа опасност по сам систем монархије, коју би изазвало увећање

словенског живља. Други, би простицао, из односа са Србијом, у којој су сви сем

њеног краља били противни анексији. Опстанак јединог стуба аустроугарске

супремације у суседној Краљевини, краља Милана, био је у интересу Монархије.

Милан је по речима Кевенхилера био “темељ бране коју је Аустрија створила

против концентрисаног покрета Српства ка јединству”.194 Аустроугарска је

може бити предпоставила спасавање краља Милана анексији Босне и

Херцеговине.

Аустроугарску владу је на овакву политику без сумње терало и држање

Русије. Покушај руског генерала Скобељева, да Париз заинтересује за руско-

француски савез, није успео, али се могао поновити. Затим, руска упорна борба

против краља Милана и напредњака у Србији, поводом смене митрополита

Михаила; активно помогање славенофилских руских кругова, устаницима у

Босни; објава веридбе Петра Карађорђевића са ћерком црногорског кнеза Николе,

у чему су у Србији видели руске прсте; па и сам покушај атентата у октобру

1882.године, за краља Милана представљао је руско дело. Краљ Милан је

191 Исто, 88; Х. Капиџић, нав. дело, 288.192 В. Вучковић, Г. Јакшић, Покушај анексије Босне и Херцеговине 1882-1883, 91-92.193 Исто, 93.194 Исто, 94.


58

Кевехилеру приказивао ту нову руску политику на Балкану, као директно

уперену против Монархије. Да би сачували постојеће стање, и да би он сам

сачувао своју династију на престолу, краљ Милан је по Кевенхилеровим

извештајима, видео и предлагао само једно решење Источног питања: да

балканске државе настале после распада Османског царства, дођу у један уски

државни однос са Аустроугарском, по примеру Баварске према Немачкој.195

Овакво решење би свакако било у интересу монархије, али је према Калнокијевом

гледишту то било немогуће због отпора српског народа, који је евентуалан.

Калај, је у циљу, решавања система унутрашње управе покрајина, предао

Калнокију један мемоар о овом питању. Када буде био постављен за заједничког

министра финансија, у Босни и Херцеговини, јуна 1882.године, овај мемоар

представљаће основу његове политике, у наредних двадесет година. У мемоару,

наглашава да је немогуће за монархију да напусти ове области. Имао је на уму да

се уведе грађанска тј, цивилна управа у земљи, где би командујући генерали

имали да брину само о војним стварима, и при том би пружали подршку

цивилном поглавару земље. Вођењем гипке политике, са много такта и енергије,

је по његовом мишљењу, требало да осигура пацификацију земље, а временом и

њену анексију.196

Аустоугарска, још у ранијем периоду, међу јужнословенским народима у

својој држави се водила политиком “завади па владај”, пуштајући гласове о

стварању Велике Србије.197 Права и поља националних дејстава, српског народа

који је живео у оквиру Аустроугарске, постепено али систематски су сужавана од

стране државних власти и институција, али истовремено и распиривањем

супарничких националистичких противсрпских струја самих јужнословенских

народа.198 Након окупације Босне и Херцеговине, односи између дела Срба и

Хрвата, почели су да се још више кваре.

Калајева политика од 1882.године, огледала се у систематском раду

однарођивања народа у Босни и Херцеговини, у намери да их одвоји од суседних

Срба и Хрвата, стварањем вештачке “босанске нације”, као и насељавањем

немачких колониста у Босни и Херцеговини, претежно у српским крајевима.

195 Исто, 99.196 Х. Капиџић, нав. дело, 289-291.197 В. Ћоровић, Историја Југославије, 531.198 Ч. Попов, Европске силе и српско питање 1878-1914.године, у: Европа и источно питање:(1878-1923: политичке и цивилизацијске промене, приредио С. Терзић, Београд 2001, 28.


59

Забрањивана су постојећа национална имена, језик је називан босанским, а писмо

ћирилично “босанчицом” итд.199 Такође је вршена и католизација становништва

све у циљу стварања босанске нације. Занимљиво је гледање понеких страних

историчара на Калајеву политику у Босни. Тако на пример, један од њих ову

политику однарођивања види као позитивну акцију Аустроугарске да се помире

три различите етничке групе, како би се смирила ситуација у овим областима.200

3.3. Митрополит Михаило- Србија између Аустроугарске и

Русије

Стање створено одлукама Берлинског конреса, приморало је Србију да

изврши промене у вођењу своје националне политике. Једна од личности која се

није мирила са оваквим промена био је српски митрополит Михаило. Он је још

1880.године Ристићу јасно доказивао да се због опасности која прети

православнима у Босни и Херцеговини, не сме “остати равнодушан”. Он је још

пре избијања устанка радио у том смислу. Митрополит је уз помоћ новчане

подршке од панславистичких удружења а преко својих људи повео акцију против

аустроугарског присуства у Босни и Херцеговини. Аустроугарска обавештена о

деловању српског митрополита, вршила је притисак на Србију, како би дошло до

његове смене.201

Калноки је оптуживао православну цркву да је покретач свих

непријатељских покрета словенског становништава под вођством Русије. У том

смислу се обраћао папи у Ватикану, од ког је тражио подршку за аустроугарску

политику на Балкану. Требало је слати разне католичке мисије, да сузбијају

утицај Русије и славенофилства. Папа је у том смислу, објавио енциклику

199 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 319; D. Bataković, Prelude to Sarajevo: TheSerbian question in Bosnia and Herzegovina 1878-1914, Balcanica 27 (1996), 123.200 Dž. Lempi, Jugoslavija kao istorija, Beograd 2004, 60-61.201 М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Београд 2007, 88-89; Д. М.Ковачевић, Влада Милана Пироћанца, црквено питање и Русија, Историјски часопис, XVI (2005),113.


60

28.децембра 1878.године,202 и 1880.године фрањевце у Босни заменио

исусовцима.203

А у међувремену, су српске власти и кнез по саветима Беча, почели да

делују у циљу смењивања митрополита Михаила. 3.априла 1881. Донет је Закон

о таксама, којим се прописује да свештена лица приликом ступања на дужност

морају платити држави одређену надокнаду. Закон је митрополит Михаило

сматрао противан вековним канонима православне цркве, јер би његово

спровођење представљало симонију, али и атак на њену независност и

самоуправу.204 Архијерејски Сабор је донео одлуку, октобра да се нови закон

одбија јер је у супротности са црквеним канонима.

Иако су се у обраћању Сабора и лично митрополита кнезу и влади, налазили

наговештаји да би се могло доћи до споразума преговорима, друга страна већ од

самог старта, то није желела да прихвати. Влада и кнез Милан су били решени да

искористе овакав став митрополита и Сабора за своје планове. Задатак

“обрачуна” са митрополитом имао је да изврши министар просвете у тадашњој

влади Стојан Новаковић. Он је имао да стави цркву под контролу државе, и

сваку њену активност која не би била у складу са државним интересима сузбије.

То је на неки начин подсећало на Културкампф, који је водио Бизмарк

седамдесетих, против Католичке цркве у Немачкој.205

Стојан Новаковић, је извршио саслушање чланова Сабора, да би затим на

његов предлог изашао указ кнеза Милана, 18./30.октобра, о разрешењу

митрополита Михаила и избору неготинског епископа Мојсеја за вршиоца

дужности.

Већина историчара сматра да је смена митрополита била последица новог

спољнополитичког правца Србије, окретању од Русије ка Аустроугарској. О

намераваној смени у врху српске цркве, Персијани је известио Петроград,

истичући да је смена извршена по налогу Беча краљу Милану.206 Цар

Александар је био јако незадовољан развојем црквеног питања. Он је у вези овога

202 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 306.203 Исто, 317.204Д. Новаковић, Став напредњачке странке према Српској Православној Цркви, Политикологијарелигије, II (2007), 67; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, књ.2, Београд 2002,430.205Д. Новаковић, Став напредњачке странке према Српској Православној Цркви, 65; М. Војводић,Изазови српске спољне политике (1791-1918), 89-90.206 Д. М. Ковачевић, Влада Милана Пироћанца, црквено питање и Русија, 114.


61

записао: “Све је то жалосно. Далеко ће отићи Србија, ако буде продужила истима

путем”. По Гирсовом савету, руски цар је послао српској влади демарш, којим се

осуђује оваква политика Србије према цркви, међутим српска влада и кнез су се

оглушили о поступак Русије. После свргавања митрополита, и Персијани је

протествовао код кнеза, али је одбио одговор да је то унутрашње питање, у које

нико нема право да се меша. Гирс је са царем договорио, да они и даље наставе да

делују у корист Српске цркве, што је за последицу имало све веће нерасположење

према влади и кнезу, како је Хорватовић, српски посланик, извештавао.207

Кампања у јавном мњењу Русије, у коју су биле укључене чак и претње српској

влади, по Хорватовићевом мишљењу је била диригована од стране руске владе,

без чијег одобрења ништа није могло бити објављено у новинама.208

Хорватовић је чак предлагао да се за новог митрополита затражи “из Русије

човек достојан на тај положај који се не би мешао у политику и тиме би се дао

доказ целом свету, да нисмо подлога Аустрији”.209 Кнез Милан због руског

незадовољства није имао намеру да мења своју политику, налазећи свесрдну

подршку Аустроугарске.210 Пироћанац је говорио да Србија као независна

држава има да полаже рачуна само свом народу, и да “свако ко жели да са

Србијом има добре односе” мора да поштује њену независност.211

Руска влада , пошто није изазвала позитивну реакцију српске владе, послала

је свог дипломату, Шишкина, да утиче на Васељенску патријаршију да изрази

протест српској влади због њеног односа према цркви и митрополиту. Да би

предупредили Русију у оваквим њеним настојањима, аустроугарска влада је

послала инструкције свом амбасадору барону Каличеу. И Аустроугарски маневар

је успео, Васељенски патријарх је изјавио да неће протествовати, иако сматра да

је смена митрополита Михаила била неканонска.212

Русија је била свесна значаја Православне цркве, јер је управо она

гарантовала руски утицај на Балкану. Подривање цркве истовремено значи

подривање саме руске политике на полуострву, зато је Русија јако протествовала

207 Исто, 115.208 АС, МИД, ПО, 1881, М, Ф-I, Д- VI, пов. бр. 90 и без броја, Ђ. Хорватовић- М. Пироћанцу,Петроград, 27. и 28. октобар 1881.209 АС, МИД, ПО, 1881, М, Ф-I, Д-VI, пов. бр. 90, Ђ. Хорватовић- М. Пироћанцу, Петроград, 28.октобар 1881.210 Годишњи извештаји Министарства..., 66-68.211 АС, МИД, ПО, 1881, М, Ф-I, Д- VI, без броја, Ђ. Хорватовић- М. Пироћанац- Ђ. Хорватовићу,Београд, 3. октобар 1881.212 Д. М. Ковачевић, Влада Милана Пироћанца, црквено питање и Русија, 117.


62

против овако очигледног насртаја на Православну цркву, под аустроугарским

патронатом. Зато је и руска дипломатија, баш са Аустроуграском покушала да и

коначно реши црквено питање, али ова јасно изразила да не жели да се меша у

чисто унутрашње ствари Србије.213

Несређено стање у Цркви напредњаци су желели да искористе, да

доношењем нових закона Цркву потчине државној управи. Како је Црква

последњих година била решила свој положај, свештеници стекли одређену

сигурност, постали подложни искушењима, почели да занемарују народне

интересе, да се окрећу себи и укључују у страначку борбу, били су неки од

разлога збох којих су напредњаци желели да успоставе контролу државе над

црквом.214

31.децембра 1882/12.јануара 1883.године донет је нови Закон о црквеним

властима. Министар просвете и црквених послова добио је значајна овлашћења.

Министар је добио право надзора над радом Архијерејског сабора и епископа, и

сва њихова решења да би се могла спроводити, морају најпре бити одобрена од

стране министра.215

Пошто су стари епископи одбијали да раде по новом црквеном закону,

марта 1883.године у Сабор су од стране државе постављени световњаци, који су

према одредбама новог закона изабрали архимандрита Теодосија Мраовића за

новог митрополита Србије. Новог српског митрополита, у сагласности са бечком

владом, а на предлог Стојана Новаковића,посветио је карловачки митрополит

Герман Анђелић, у Сремским Карловцима 27.марта/8.априла 1883.године.216

Нова, напредна, образована омладина школована на западу под утицајем

европског рационализма односно нових поимања слободе човека и друштва

ослобођеног од утицаја религије, види себе а не Цркву, као новог предводника

народа и заступника државних интереса.217 Затим је и 1883.године донет закон,

који је забрањивао свештеницима да буду чланови партија.218

213 Исто, 119-121.214 Р. Радић, Православна црква у Србији у време краља Милана Обреновића, Зборник Матицесрпске за историју, 77-78 (2008), 229.215 Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, 443.216 АС, МИД, ПО, 1883. Ф-V, Д-III, Пов.бр. 460, циркулар Министра иностраних послова српскимпосланицима, Београд, 28. март1883.217 Д. Новаковић, нав. дело, 76.218 Р. Радић, нав. дело, 230.


63

Цариградска патријаршија је признала промене у Српској цркви, новембра

1884.године, “али већина црквених историчара сматра да тај чин није обезбедио

пуни легитимитет новој црквеној управи”. Један од разлога за овако

благонаклоно држање Васељенске пртријаршије према српској цркви, јесте

свакако њено неповерење према Русији, односно њихово супарништво у односу

на бугарску Егзархију. Ипак, интересантна чињеница да је посланицу о

признавању новог митрополита Мраовића, 25.новембра/7.децембра 1884.године

патријарх је послао непосредно након разговора са руским амбасадором

Нелидовим. Руску промену у држању према Српској цркви, иницирао је страх од

могућих корака краља Милана, који је у скаду са својом политиком потчињавања

државе Аустроугарској, могао и Цркву да подреди Карловачкој митрополији и

тиме и њу доведе под контролу суседне монархије.219

Како је следеће године избио устанак у Босни и Херцеговини,

Аустроугарска, упозната са помагањем устаника од стране свргнутог

митрополита, тражила је од српске владе да га удаљи у неки манастир.220

Михаило вероватно подстакнут обавештењима да влада спрема нови закон, о

принудном смештају неподобних представника цркве у манастире, напустио је

Србију 1883.године. Михаило ће пре него се за дуже време настанио у Русији од

1884.године, обићи Цариград, Јерусалим, Свету Гору и један дужи период

провести у Бугарској.221 Митрополитово кретање, поготову његово бављење у

Бугарској, напредњачка влада у Србији је пажљиво пратила.222 Једно од

обавештења која су стизала о митрополиту Михаилу, Стојану Новаковићу, јесте

да је митрополит заједно са Николом Пашићем, вођом радикалке опозиције,

правио планове о дизању устанка у Србији.223

Повратак митрополита Михаила уследио је тек 1889.године, када су

намесници указом од 28.маја, вратили Михаила на трон српских митрополита тек

после одласка Милановог са српског прстола. Његов главни циљ тада постаје

219 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 268-269.220 М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 91.221 А. Шемјакин, Митрополит Михаило и Никола Пашић у емиграцији (1883-1889). Заједнопротив Милана Обреновића, уводна студија у: Митрполит Михаило и Никола Пашић.Емигрантска преписка (1884-1888), приредио, уводну студију и напомене написао А. Шемјакин,Београд 2004, 22.222 АС, МИД, ПО, 1883. Ф-V,.Д- III. Пов.бр. 478, М. Пироћанац – српским посланицима у Атини,Букурешту и Цариграду, Београд, 31. март 1883; исто, пов. бр. 558, М. Пироћанац – српскомпосланику у Цариграду, Београд, 11. април 1883.223 Архив Србије (=АС), Фонд Стојана Новаковића (=Фонд С.Н.), бр. 104


64

национални рад у Старој Србији и Македонији, и успостављање Срба на

епископске столице у овим крајевима.224

3.4. Свадба на Цетињу и њен одјек у Србији

Када се тачно родила идеја о удаји кнегиње Зорке, ћерке црногорског кнеза

Николе за Петра Карађорђевића, није сасвим извесно. Могуће је да је та идеја

потекла од грофа Игњатијева још 1880.године, али да кнез Никола, плашећи се

става Србије у том питању, које је могло довести до прекида односа две државе,

није у прво време ништа предузимао у том правцу. Преломан тренутак у држању

кнеза Црне Горе, представља проглашење Србије за Краљевину, у чему није био

консултован, а што је по његовом мишљењу династију Петровић остављало у

сенци Обреновића, која се уздизала.225

Приликом боравка у Русији, на јесен 1882.године, кнез је тражио подршку

Русије, у вези могућег брака, и добио је после обећања да неће предузимати

никакве непријатељске кораке према династији Обреновића. Након обећања да

ће у таквим настојањима суздржавати и свог будућег зета, руски цар је дао свој

пристанак. Поред одобрења за склапање брака, обећан му је и мираз за будућу

младу.226 Политика Русије, се у овом периоду од Србије, у којој све више јача

аустроугарски утицај, окреће Црној Гори, која поред Бугарске, постаје центар

пенетрације Русије на Балкану.

Аустроугарска штампа, је овим поводом осудила политику црногорског

кнеза назвавши га “сатрапом Русије на Балкану”.227 Краљ Милан је преко

Кевенхилера, тражио од Калнокија да предупреди овакву политику Русије.

Калноки је одржао разговор са Гирсом, током којег је изнео забринутост српског

краља због подршке Русије према “превратничким елементима”, Карађорђевића и

радикала. Калноки је истакао, на мало претећи начин, да је Аустроугарска

решена, да сачува постојеће стање у Србији, и да ће у случају “угрожавања”

њеног инегритета, Аустроугарска бити приморана да интервенише. Гирс је потом

224 М. Војводић, Изазови српске спољне политике, 92.225 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 204.226 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић: живот и дело- у изгнанству 1844-1903, књ. 1,Београд 1994, 228.227 АС, МИД, ПО, 1882, разно, ф-IV, Д- IV, пов.бр.797, Српско посланство у Бечу-М.Пироћанцу.


65

одговорио, да Русија нема намеру да се меша у унутрашње ствари Србије, тако да

је Кевенхилер био слободан да обавести српског краља да ће “његов владарски

положај и мир у Србији” Аустроугарска одлучно штитити.228

Почетком 1883.године, на Цетињу се налазио Петар Карађорђевић, што је

поремећене односе Србије са Црном Гором и Русијом још више покварило.

Персијани је по упутству своје владе објаснио Милану да тај боравак представља

породичну ствар, јер је циљ посете веридба, и да као таква за Русију нема

карактер политичке интриге.229 Али ово обавештење, и то баш од стране руског

званичника, још више је уверило српску владу, да је цела ствар са свадбом још

једна руска интрига. Српска влада је била убеђена да иза целог питања стоји

Русија, само није било јасно да ли је у њеним плановима претендент на српски

престо кнез Никола или Петар Карађорђевић. Личност, која се највише плашила у

овим догађајима за свој положај је свакако краљ Милан. Несигуран за своју

позицију, а новим околностима убеђен да Србија још увек није неоспорно

аустроугарска или руска зона, и да се две државе још увек боре за тај положај,

српски краљ је једино решење да се обезбеди будућност и сигурност и Србији и

династији,видео у једном аустроугарско-руском рату, који би показао целом

свету надмоћност двојне монархије, после чега би Србија коначно дошла у

потпуну аустроугарску сферу.230

Оваква размишљања и потези краља Милана, да крњењем независности

своје земље очува своју династију, биће симптоматична и у наредном периоду.

Кад год буде падао у душевно и психичко растројство услед политичкох

дешавања која му нису ишла на руку, он ће се враћати овој идеји.

Да би сачувала Србију онакву каква јесте, српска дипломатија је развила

живу активност код бечке и петроградске владе. Краљ Милан је покушао да

осигура свој положај од руске стране, боље речено да их мало одобровољи,

додељивањем ордена Белог орла руском цару, што је у Петрограду примљено са

задовољством. Чак је у писму цар Александар III које је послао краљу Милану,

овим поводом, нагласио да Русију и Србију везују “традиционалне симпатије” и

228 АС, МИД, ПО, 1883, И 2-4, Ф-II, Д-II, пов.бр. 144, Ђ.Хорватовић-М.Пироћанцу, Петроград21.јануар 1883.229 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић, 239-240.230 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 207-209.


66

верује да ће се оне очувати и у будућности, а Милана назвао својим владарским

братом.231

Краљ Милан узбуђен због вести о свадби, као свог представника на

церемонији крунисања руског цара је послао Јоавана Мариновића у Петроград,

како би између осталог сазнао, какав је руски став, и шта они смерају предузети.

Мариновићу је министар иностраних послова Русије Гирс том приликом рекао:

”Русија је потпуно равнодушна према цетињском догађају. У интересу европског

мира она неће чинити ништа против династије Обреновића. Замера, међутим

Србији што се без њеног питања, везала за Аустрију. Докле буде водила

аустрофилску политику, Србија неће добити ништа од Русије. Први услов, за

поправку српско-руских односа, то је промена напредњачке владе. Ако ти односи

остану онакви какви су, Русија може једнога дана опозвати свог посланика из

Београда”.232

Овај говор министра Русије јасно изражава констерниран став руске

владе према напредњачкој влади Србије, узрокован и црквеним питањем. Ипак,

краљ Милан није имао намеру да мења своју спољну политику. Србија је морала

радити једино руководећи се својим интересима, како политичким тако и

економским. Овакав став заступали су и српски министри у влади, који су јавно

осуђивали деловање Русије, која је још у Сан Стефану показала своје праве

намере према Србији, а и даље жели да спречи самостални развитак којим је

Србија пошла.233

Затим је такође по налогу краља Милана , Мариновић отишао у Беч, где је

од Калнокија, добио уверавања да је положај Србије сигуран, али да мора да води

мирољубиву политику и да се ни Србија ни друге балканске државе не надају

руско-аустроугарском сукобу. Калноки је истом приликом изјавио, да ће убудуће

црногорски кнез морати да води рачуна о деловању свог зета, и да ће за

евентуалне провокације сносити одговорност сам кнез Никола. Кнез Никола је

пак од самог покретања питања могућности савдбе, водио дволичну политику.

Иако је јавно изјавио да се Петар одриче својих претензија на српски престо, са

намером да умањи отпор сила и Србије, изазвао је сумње у своје личне

231 АС, МИД, ПО, 1883, О 1-3, Ф-V, Д-V, пов. бр. 786, А. И. Персиани- М. Пироћанцу, Београд, 30.мај 1883.232 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ.2, 166.233 АС, МИД, ПО, 1883, И 8, Ф- II, Д- I, пов. бр. 1046, М. Пироћанац- Свим српским посланицима,Београд, 20.август 1883.


67

претензије. Удаја његове кћери за кнеза Петра, који свакако није могао да се

одрекне свог права на престо Србије, отварала је пут да његова ћерка постане

српска краљица, што би за династију Петровић-Његош било остварење

дугогодишњег сна, да дођу на српски престо.234

Калноки је одлучно рекао Гирсу 1883.године, да ће аустријска влада и

силом интервенисати, ако у Србији дође до промене режима. Гирс је одговорио

да би евентуална једнострана интервенција Аустроугарске у Србији, с обзиром да

постоје извесни међународни уговори следствено и обавезе које из њих

проистичу, произвела најозбиљније последице.235

У међувремену је 11.августа 1883.године на Цетињу обављено венчање

Петра и Зорке, а свој потпис на документ о венчању ставио је гроф Орлов-

Денисов, као лични изасланик руског цара.236

У каснијем периоду, српска влада ће помно пратити кретање Петра

Карађорђевића, као могућег претендента на српски престо, а и политичке акције

црногорског кнеза. Српску владу су јако узнемиравале вести о зближавању Црне

Горе и Османског царства, што је руска влада подржавала, као предохрану

ширења аустроугарског утицаја у Албанији. Српски посланик у Цариграду

Филип Христић, јављао је да кнез Никола преговара са султаном, о именовању

кнеза Петра, за гувернера Источне Румелије.237

3.5. Тимочка буна

Док је прва половина 1883.године политичког живота у Србији, обележена

решавањем кризе настале спољним фактором, (цетињска свадба), друга половина

године је донела турбуленције на политичкој сцени, које ће своју кулминацију

доживети Тимочком буном. Последица буне биће још веће удаљавање од Русије.

Главно унутрашњо-политичко питање у Србији 1883.године било је

одржавање скупштинских избора, што је довело до неслагања напредњака и

краља. Напредњаци су иступили са жељом да се распишу избори за Велику

234 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић: живот и дело, 253-254.235 Д. Милојевић, Руски конзул А. И. Персијани о приликама у Србији почетком друге напредњачкевладе, Историјски часопис, XXXI (1984), 244.236 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић: живот и дело,261.237 Исто, 271.


68

народну скупштину, која би имала да усвоји нови Устав Србије, што је био

политички циљ напредњака од њиховог оснивања. Они су 1883.године допунили

свој нацрт из 1880.године, који је на тај начин постао и завнично уставни

пројекат Напредне странке.

Ни радикали нису губили време, тако да су и они 1883.године имали

спреман нацрт Устава, у 166 тачака. Руски посланик у Београду, Персијани је

врло афирмативно писао у извештајима о овом нацрту Устава. Посебно истичући

жељу радикала да се побољшају односи са “традиционалном покровитељком “

Србије, Русијом, а да се при том задрже и добри односи са другим силама.238

Ипак, краљ је 1883.године био против промене Устава, којим би се

смањиле његове прерогативе власти. Он је по угледу на све јаче изражено

конзервативно расположење у великим европским државама, сматрао и да је

Србији потребан што већи ауторитет круне. Како би свој положај јачао, он је

годинама помагао страначке борбе. У томе су му много помагале и саме странке.

Политичари вођени својим личним или партијским интересима, нису могли да се

између себе договоре и заједнички раде у интересу државе.239

Краљ Милан иако је раније био дао начелан пристанак промени устава,

издао указ о изборима али само за обичну Скупштину, који су били заказани за

септембар. Он је сматрао да би избори у тадашњем тренутку били погубни за

његов положај. Наиме, краљ је знао колико је незадовољство народа у земљи,

изазвано како дотадашњом унутрашњом тако и спољашном политиком; плашио

се и могућих последица свадбе на Цетињу, и није желео да још више рескира

свој положај.

Када су на изборима радикали однели победу, краљ је кривицу приписивао

руским интригама. Гирс је одмах после објављивања резултата избора саветовао

Персијанију да се држи строго опрезно, како “не би изазивао подозрење због

подршке радикалима”.240

Победу радикала на изборима, краљ и влада, су приписивали руским

интригама, наводећи да су руским новцем куповани гласови. Ипак извештаји, и

немачког и аустроугарског представника у Србији, говоре у сасвим супротном

238 Р. Милошевић, Тимочка буна, Успомене, Београд, 1923, 108-126; Д. Ковачевић, Србија иРусија од 1878 до 1889, 225-226.239 С. Рајић, Милан Обреновић – краљ политичар, Зборник Матице српске за историју, 79-80(2009), 50-51.240 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 229.


69

правцу. Они наводе да су овакве оптужбе неосноване, и да нема места сумњи

било каквог учешћа руског министра резидента Персијанија у корист радикала.241

У току лета, док се у Србији водила изборна борба, краљ Милан је

присуствовао војничким маневрима у Хомбургу, као гост немачког цара Вихелма

I. Он је тада немачким званичницима објашњавао како иза радикала стоји Русија,

али да он никада ни по цену свог пада, не би допустио да се Србија окрене од

Аустроугарске и Немачке. Овај краљев боравак у Немачкој а затим у

Аустроугарској, Персијани је извештавајући своју владу оценио као саветовање

краља, у ком правцу да поступа у овако критичном тренутку. Даље је истицао, да

ће будућа влада и сам правац српске политике бити одређен упутствима која буде

добио.242

Краљ Милан никако није желео да призна радикалима победу, већ је у

разговору са Калнокијем као једино решење предлагао државни удар, што је овај

категорички одбио, већ је предложио формирање чиновничке владе.243

Приликом повратка краља у земљу, радикалска скупштина је изашла на

станицу да га дочека, “ чиме је желела да му изрази своју лојалност”. Краљ им се

није ни обратио, чак их није удостојио свог погледа.244 Сутрадан по повратку,

влада Милана Пироћанца поднела је оставку, образлажући је вољом бирача који

су се “изјаснили против програма о промени устава са којим се влада

идентификовала”. Овакво образложење је више него неубедљиво, поготово када

се узме у обзир сво негодовање народа уперено против напредњачке спољне али

и унутрашње политике.245

Због јако лоше или “плачевне” ситуације у земљи, како ју је описао

аустроугарски посланик Кевенхилер, и он и немачки посланик у Србији Бреј, су

предлагали састављање владе од умерених радикала, јер би у супротном изазвао

њихов отпор.246 Ипак краљ је урадио по свом. За председника нове Владе

именовао је 21.септембра/3.октобра Николу Христића, који је имао ту лепу

особину да се “слепо покорава врховној власти”, који је узео и ресор

министарства унутрашњих послова, док је за министра спољних послова

241 Исто, 229.242 Исто, 230-231.243 Исто, 232.244 Р. Милошевић, нав. дело, 131.245 Ј. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, Београд 1947,492.246 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 232.


70

постављен Милан Богићевић. Ова влада Србије потрајаће до 7./19.фебруара

1884.године.

Краљ је британском посланику Лококу, образлагао своје незадовољство

радикалима, њиховој концепцији конфедерације балканских држава, и жељама

да га развласте, како би у Србију увели републиканску управу. А истовремено

тврдио да радикали, оруђе у руским рукама, желе уместо њега да доведу

Карађорђевиће.247 Краљ није имао намеру да попушта ни радикалима ни Русима,

верујући чврсто да је Тајном конвенцијом осигурао свој положај.

Руска влада није желела да омета рад нове владе, што би још више

заоштрило ситуацију у земљи. У то смислу су саветовали и митрополиту

Михаилу, који је исказао намеру да се врати у Србију, да то не чини, јер је

потребно избегавати “све што би комликовало међународну ситуацију и положај

Србије”.248 Ипак до побољшања међусобних односа није дошло.

Затим је наступио период затишја, после ког углавном долази бура што се и

десило. Распуштање Народне скупштине истог дана када је она и отворена,

22.септембра/4.октобра 1883.године, могло је бити само увод у још гору

ситуацију у држави но што је већ била. Радикална странка, највише погођена

оваквом узурпацојм својих права, одржала је састанак у стану Косте

Таушановића, на коме се расправљало какав став би странка требала да заузме,

односно шта даље чинити. Јесте да је тада званична одлука била да се у случају

суспензије устава иде на отпор, али није изричито наглашено да ли организован

од стране саме партије или само подстицањем народа на буну. Раша Милошевић

је затражио заштиту од Персијанија, који је је веровао Милошевићу да радикали

нису непосредно умешани у буну, и обећао да ће покушати преко Бреја, који има

јак утицај на краља, да му се “бар живот очува”.249

После почетка буне краљ је имао намеру да укине устав, што би му

оставило одрешене руке у обрачуну са радикалима, Ипак по Кевенхилеровом

савету, да би то имало негативног одјека у европској јавности, краљ је одустао од

своје намере. Затим предузео озбиљне мере да се устанак што пре угуши. Наиме

прогласио је ванредно стање у источној Србији, донео указ о успостављању

247 Исто, 234-235.248 Исто, 236.249 Р. Милошевић, нав. дело, 154.


71

преког суда, а затим су указима укинути они слободоумни закони напредњака из

1881.године, о слободи штампе и збора и удруживања.

Калноки је узнемирен вестима из Србије јављао Кевенхилеру, да

Аустоугарска неће оставити краља без подршке, али да би због европске јавности

било незгодно отворено мешање са њене стране, већ препоручује краљу да

својим снагама врати нормално стање у земљи. Калнокијев став је највероватније

био условљен Гирсовом “опоменом”, да би интервенција Аустроугарске у Србији

изазвала “најозбиљније последице”.250

Операције српске војске трајале од26.до 31.октобра/7. до 12.новембра, а од

4./16.новембра почео је са радом преки суд у Зајечару. Похапшени су сви чалнови

Главног одбора Радикалне странке, који су се налазили у земљи, и за њих је краљ

тражио смртну казну. Ипак под притиском европске дипломатије и њихове

јавности, дошло је до преиначења пресуда.

Влада је истицала да је буна дигнута само у источном делу, који се граничи

са Бугарском, из које су Руси могли лако да је подстакну и да на њу утичу.Ипак

је сама буна, произашла из незадовољства народа била локалног карактера, а

краљ је њен значај преувеличавао, како би је искористио у циљу избегавања

сазива Велике народне скупштине за промену устава у демократском духу као и

за обрачун са радикалима.251 Такође и Раша Милошевић у својим Успомена

наводи да је побуна само згодна прилика за краља Милана да се ослободи

радикала и да их лиши слободе.252

Британски посланик, Локок, је такође извештавао да је умешаност Русије у

буну, “смишљено лансирано”, јер не постоји ниједан званичан извештај који би

такве сумње потврдио.

После Тимочке буне, српско-руски односи постали су још гори. Краљ

Милан је чак покушао почетком 1884.године да издејствује код руске владе,

опозив свог посланика Персијанија из Београда, оптужујући га за сарадњу са

радикалима. Опозив није уследио, а Персијани је јављао својој влади да народ

српски сваким даном све више види спас само у Русији. Због чега је неопходно

250 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 239.251 А. Раденић, Радикална странка и Тимочка буна: Усторија Радикалне странке: добанародњаштва, књ.2, Зајечар 1988, 583.252 Р. Милошевић, нав. дело, 154.


72

да руска влада у будућности води више рачуна о националном развитку Србије,

поштујући њену независност.253

3.6. Од емигрантског, преко бреговског до ратног питања

Кнез Бизмарк, је након Тимочке буне у Србији и граничних конфликата

Србије и Бугарске,предлагао дефинитвну поделу сфера утицаја на Балкану, ради

очувања самог уговора али и добрих односа Аустроугарске и Русије.254 При

подели Русији би припала источна половина Балканског полуострва са

Бугарском, а Аустроугарској би био обезбеђен утицај у Србији, Босни и

Херцеговини и Црној Гори.255

Међутим, бечка дипломатија није желела да чује о било каквом предавању

Бугарске руском неограниченом утицају. За Калнокија би такво решење било

само први корак ка стварању велике словенске државе у Санстефанском духу,

што је било неприхватљиво за аустроугарске интересе на Балкану. Калноки се чак

и надао уједињењу две бугарске земље, чиме би ојачао бугарски елемент, који би

се затим супротставио руској супремацији.256

Аустроугарска је ослањајући се на економску зависност бугарске

буржоазије, путем свог капитала, учвршћивала свој на уштрб руског положаја у

Бугарској. Калноки је излазећи у сусрет тежњама војних и клерикалних кругова,

и интересима бечких банака и железничких предузимача, ишао правцем

експанзије на Балкану, што је имало за циљ потчињавање балканских земаља,

Србије и Бугарске, политичком утицају Аустроугарске.257

Ипак очување status quo-a, је и за бечку и петроградску владу, још увек

био примарни циљ, пошто ниједна страна није била спремна на отворени сукоб.

Руска дипломатија је из опреза, увек будно пратила деловање аустроугарске

владе на Балкану, али у овом периоду све веће подозрење почело је да изазива

присуство немачких официра у Османском царству, а 1885.године ојачана војна

сарадња, куповином немачког наоружања. Руска влада, иако није гајила илузије у

253 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 239.254 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза, 291.255 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, Нови Сад, 2008, 165.256 Д. М. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза, 292.257 В. П. Потемкин, нав. дело, 74-75.


73

погледу намера бечке владе, преовладало је мишљење да је ради очувања мира и

status quo на Балкану неопходно продужити уговор са Немачком и

Аустроугарском. Тројецарски уговор је без икаквих измена продужен за још три

године у Берлину 15./27.марта 1884.године.258

Након обнове уговора, Гирс је Хорватовићу признао да се Русија и коначно

одрекла уплива на унутрашњу политику Србије.259 Тројни савез је ипак доказао

свој значај за Русију, почетком 1885.године, у току авганистанске кризе, изазване

руско-британским сукобом. Највећу опасност, улазак британске флоте у Црно

море, Русија је избегла услед акције немачке и аустроугарске дипломатије, након

које је султан објавио да ће мореузи Босфор и Дарданели, бити и даље затворени

за ратне бродове свих држава.260

Априла 1884.године, у Србији је боравио Иван Јастребов, који је по жељи

руских званичника требало да сазна ставове краља Милана, и какве су

могућности успостављања односа на неке нормалније основе. Јастребов је том

приликом водио разговоре са српским краљем и краљицом. Краљ Милан је добре

односе са суседном монархијом правдао животном потребом једне мале државе

са моћним суседом. Искористио је прилику да Јастребова подсети да је управо

Горчаков у време Берлинског конгреса упућивао Србију на Аустроугарску

“потчинивши нас на тај начин аустроугарском утицају”.261

У разговору је краљица Наталија истакла, да пошто је Србија успоставила

односе са Аустроугарском који су за њу корисни, а по руском савету , Русија је

“почела да војује против нас”, и са неповерењем да се односи према

Србији.Кривицу за све гори став према Србији од стране руских званичника,

краљица је сваљивала на њиховог посланика у Београду, Персијанија, којег је

окарактерисала као недруштвену особу, чак и предложила његову смену.262

За српску владу, после Тимочке буне спољнополитички проблеми

сконцентрисани су све више у суседној Бугарској, која је постала стециште

политичких емиграната из Србије. Најпознатији међу њима, јесте био Никола

Пашић. Он је уз помоћ Сукнарова, бугарског радикалског првака, ступио у

258 Д. М. Ковачевић, Русија у међународним односима 1856-1894, 112.259 АС, МИД, ПО, 1884, Р 1-3, 5, Ф-III, Д-IV, пов.бр. 200, Ђ. Хорватовић- М. Гарашанину,Петроград, 14. март 1884.260 P. A. J. Taylor, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo 1968, 280-285.261 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 264.262 АС, МИД, ПО, Р 1-3, 5, Ф-III, Д-4, пов. бр. 273, Ђ. Хорватовић- М. Гарашанину, Петроград, 10.април 1884.


74

контакт са руским дипломатским агентом Јонином коме је предочио план нове

буне у Србији. Иако је Јонин тврдио да Русија никако неће подржати нову буну ,

ипак га је упутио у Рушчук, код митроплита Михаила, да би се са њим договорио

о даљем раду.263

Српски емигранти, настањени уз саму српско-бугарску границу,

представљали су могућу опасност за ред и мир у источном делу земље, у ком тек

што је била смирена побуна. Тако је емигрантско питање постало најбитније у

дипломатским односима, две државе, оно које ће на послетку утицати и на прекид

тих односа. Још током новембра месеца 1883.године српски представник у

Бугарској Ђорђе Симић, покушавао је да од бугарске владе издејствује изручење

емиграната. Бугарска влада, ово није прихватила, већ је обећала да ће мотрити на

њих и да ће Пашићу, као најзначајнијој личности међу емигрантима, забранити

боравак у близини српске границе и Видину.264

Почетком 1884.године, у Србији долази до промена у њеном државном

врху. После оставке Христићеве владе, на чело државе долази напредњачка

влада, али сада са Милутином Гарашанином на челу, који је у исто време вршио и

функцију министра иностраних послова. Постављање нове владе су поздравиле

дипломатије свих држава сем Русије, у чијој јавности су се и даље чули гласови и

против напредњака и краља Милана.

У исто време, у Бугарској, двојица српских емиграната, Пашић и

митрополит Михаило, су створили заједнички план о збацивању краља Милана у

корист његовог малолетног сина Александра, и заокрет у спољној политици ка

Русији.265 У разговору је Пашић предлагао да уместо Обреновића на српски

престо дође или кнез Никола или Петар Карађорђевић, али је превагнуло

митрополитово мишљење, да престо и даље остане Обреновићима. Пашићево

“залагање “ за Карађорђевиће ће се показати као опортуно. Он јесте ступио у

контакт са карађорђевићевском емиграцијом, али са намером да себи прибави

подршку, у несигурним временима и сходно положају у ком се налазио.266

Од почетка 1884.године ковани су планови за упад емиграната у Србију,

што није остало непозанто ни српској влади, која је такве информације примала и

263 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 259-260.264 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 173.265 Исто, 177; А. Шемјакин, Никола Пашић у емиграцији (1883-1889). Бугарска, Румунија,Русија, у: Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело, Београд 1997, 215-216.266 П. Пузовић, Никола Пашић и митрополит МИхаило (1883-1898), у: Зборник радова: НиколаПашић, Живот и дело, Београд 1997, 246.


75

преко својих доушника и аустроугарских агената. .Ипак упад у мају, за када је

планиран, одложен је.267

Са планом емиграната о упаду у Србију и подизању побуне на пролеће

1884.године, српску владу односно министра унутрашњих послова, Стојана

Новаковића, упознао је Рус Нотович, повереник руског дипломатског агента у

Бугарској Којандера. Нотович, који је био у контакту са Пашићем и

митрополитом, био је упознат са припремом побуне, и сам учествујући у њој, је

сада по налогу руских званичника одао ове планове званичној Србији.268 По

његовом обавештењу, новац за оружје су обезбедили Карађорђевићи, упад је

планиран за август, а уколико не би успео, следио би атентат на краља Милана.269

У вези са атентатом на краља, занимљиво је гледиште Николе Пшића, које

је исказао у писму Михаилу Свилокосићу, 1884.године. Наиме, Пашић се

противио атантату на краља Милана, у страху да би се тиме још више учврстио

напредњачки режим и утицај Аустроугарске још више ојачао у земљи. Из тог

разлога је Пашић давао првенство устанку у односу на атентат.270

Званична Русија ипак није желела да дозволи емигрантима упад, који би

могао да изазове озбиљне последице, не само у Србији, већ и на полуострву. О

ставу Русије према оваквим намерама говори и њихов став према митрополиту,

који је дуго времена тражио али није добијао дозволу за свој одлазак у Русију.

Званичници Русије плашећи се да митрополит не развије своју политичку

делатност из Русије, одлагали са давањем дозволе његовом доласку. Најзад је

митрополит добио одобрење за долазак у Русију, на јесен 1884,године, али не за

Москву него за Кијев, где су руске власти мислиле да ће му бити теже да развије

своју политичку делатност.271

У Софију, српском заступнику Ђорђу Симићу, фебруара 1884.године,

стигло упутство од Милутина Гарашанина, да предузме кораке код бугарске

владе, у циљу удаљавања емиграната из пограничних делова.272 Симић је већ

267 М. Димитријевић, Никола Пашић у Ходу историје, Крушевац 2004, 87.268 АС, Фонд С. Н. бр. 104, Белешка Стојана Новаковића о разговору са Нотовичем, без датума.269 А. Шемјакин, Никола Пашић у емиграцији (1883-1889),216-217.270 Р. Љушић, Никола Пашић и Обреновићи, у: Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело,Београд 1997, 90-91.271 П. Пузовић, Никола Пашић и митрополит МИхаило (1883-1898), у: Зборник радова: НиколаПашић, Живот и дело, Београд 1997, 245-263, 246-247; А. Шемјакин, Митрополит Михаило иНикола Пашић у емиграцији, 23.272 АС, МИД, ПО, 1884, ф-IV, Д-I, С-8, пов. бр. 461, Извештај Ђ. Симића о развоју спора сабугарском владом, Београд, 25. јун 1884.


76

сутрадан уручио тражену ноту, али је одговор бугарске владе уследио тек априла.

Бугарска влада је тврдила да емигранти нити су прелазили границу нити било

коме претили, по извештајима које је добила од својих видинских пограничних

власти.273

А затим је , само пет дана доцније, покренула бреговско питање, са намером

да и она парира Србији неким спорним питањем, како би одвратила пажњу

европских дипломата од оправданих захтева Србије.274

Спорови између бугарских и српских власти, као и сукоби становништва

пограничних крајева, трајали су готово све време од обележавања границе после

Берлинског конгреса, а како су године пролазиле спорови око сеча шума,

преласка ради обрађивања имања која су остала са друге стране граничне линије,

због спровођења одлука ветеринарске конвенције итд. постајала су све чешћа.275

Спор око Брегова је настао пошто је временом Тимок, гранична река,

променио свој ток, па је споменуто место , које се до тада налазило на српској,

левој страни, тада нашло на турској, односно бугарској страни. Исто, само

обрнуто догодило се и са селом Балеј, које се после промене тока нашло у

Србији. Тако је имање Обреновића, тзв. Краљева ливада, коју је Милош купио

још тридесетих година остало у Бугарској, док је на српској страни остала

тзв.Царева ливада. Право да држи стражу на бреговским ливадама , није оспорила

ни погранична српско-бугарска комисија, која је радила на разграничењу након

Берлинског конгреса.276

Бугарска влада је изашла са захтевом, да се српска стража са бреговских

имања уклони, пошто њено присуство сматра за повреду територије, и да ће у

супротном бити употребљена сила.277 Српски изасланик Ђорђе Симић је више

пута разговарао са председником бугарске владе Драганом Цанковим, али

решења није могло бити, јер су Бугари упорно истицали питање Брегова у први

план, и при том претили употребом силе278.

273 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице,183.274 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања 1884.године, Историјскичасопис, XV (2004), 251.275 М. Самарџић, Погранични проблеми у односима Србије и Бугарске 1879-1884. Корени, развој,значај, Историјски часопис, LIII (2006), 197-209.276 А. Столић, нав. дело, 102.277 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 184; М. Самарџић, Погранични проблеми уодносима Србије и Бугарске, 212-213.278 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања, 252-253.


77

Српској влади посебно незадовољство и страх, су стварале вести о

покретима емиграната,могућем њиховом упаду што су потврђивали извештаји

аустроугарских обавештајаца, а потврду да се стварно нешто спрема,

представљао је долазак митрополита Михаила у Софију. Вести о доласку

митрополита, припремама емиграната и Црногораца за упад у Србију, стигле су у

Србију заједно са вешћу да су бугарске пограничне власти протерале српску

стражу са караула у Брегову, и заузели је силом, 22.маја/3.јуна 1884.године.279

Већ сутрадан по Гарашинановом упутству, Симић је предао протестну ноту

министру Балабанову у бугарској влади, а затим посетио бугарског кнеза који се

два дана раније вратио из иностранства.Одсуство бугарског кнеза у време

заоштравања спорних питања између две државе није занемарљиво. Како је кнез

био у пријатељским односима са српским краљем, сазнавши по повратку о

заузимању Брегова у разговору са Симићем је осудио овакав поступак своје

владе, при том је замолио Симића да умирујуће делује на своју владу и да он неће

дозволити да се поремете односи две државе.280

У току тог преподнева стигло је упутство Симићу да у случају

незадовољења српских захтева, затвори заступништво и напусти Софију, и да

обавести немачког и аустроугарског агента о намерама Србије. Симић, како је

наишао на пријемчив став код бугарског кнеза, није желео да одмах крене у

ригорозне мере, већ је најпре желео да обавести Гарашанина о разговору са

кнезом Александром.281 Овај Симићев потез је наишао на негативан став српске

владе. Наређено је да одмах преда ноту.282

Бугарска влада је негативно одговорила на ноту, по захтеву руског

посланика у Софији Коријандера, који је истовремено заступао и званичан став

Русије у овим питањима.Потврду, да је иза овакве бугарске политике стајала

Русија потврђују изјаве бугарског посланика у Београду, који је напуштајући

Београд изјавио да је сукоб “руско дело”; и изјава бугарског политичара Грекова

Стојану Новаковићу, две године после ових догађаја, која је потврдила сумњу

руског учешћа.283

279 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 188-189; Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878до 1889, 279.280 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања, 255.281 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања, 256-257.282 АС, МИД, ПО, 1884, Ф- III, Д- VII, С/8, пов. бр. 369, М. Гарашанин- Ђ. Симићу, Ниш, 25. мај1884.283 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 280-281.


78

Тако је 28.маја/10.јуна 1884.године дошло до прекида дипломатских односа

две државе. Ђорђе Симић је пре свог одласка из Софије посетио бугарског кнеза,

коме се захвалио на свој љубазности и срдачности. Приликом растанка Симић у

свом извештају говори да га је кнез три пута пољубио и да су обојици очи биле

пуне суза.284 Представници једне државе у другој, су одмах затим напустили своје

положаје и државу у којој су вршили службу. Заштиту српских поданика у

Бугарској је од тада вршило дипломатско представништво Грчке у Софији, на

молбу српске владе. Од српских представника само је, на своју личну молбу,

Димитрије Боди, секретар представништава, остао у Софији.285

Решавање српско-бугарског сукоба, по Бизмарковој идеји, узеле су силе

Тројецарског савеза у своје руке. Тада су се у пуном светлу приказале све

супротности које између њих постоје.286 Аустроугарска је држала страну Србији,

у “прегањањима”која су трајала неколико месеци, док је Русија била на страни

Бугарске, боље речено она је и креирала бугарску политику, о чему сведочи и

одговор Коријандера, руског посланика у Софији, бугарској влади на питање

како да поступају у овој ситуацији одговорио: “да је бугарска земља ослобођена

руском крвљу и да немају право да уступе ни педља” Србији.287

До јесени одлука још увек није била донета. Бизмарку је решавање ових

питања било неугодно због дијаметрално супротних ставова Аустроугарске и

Русије. Он јесте сматрао да је у емигрантском питању Србија потпуно у праву, да

Бреговско није сасвим јасно, али да Бугарска свакако дугује одштету Србији због

напада на њену караулу. Бизмарку је лакнуло, када је бугарски кнез предложио

српском краљу да непосредним разговорима реше спорна питања, јер је тако

могло бити спречено даље кварење односа у Тројецарском савезу.288

Предлог за решавање спорних питања, стигао је у Београд 12.октобра, преко

српског посланика у Букурешту Каљевића. Каљевић је одржавао добре односе са

бугарским агентом у Букурешту, Григором Начевићем, који је добио овлашћење

своје владе, да упути питање српској влади, да ли је сагласна да се спор реши

284 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања, 261.285 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 194.286 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 281.287 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 195-204.288 Исто, 204-205; Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 281-282.


79

непосредним преговарањима две владе, без учешћа великих сила, а преко својих

дипломатских представника у Букурешту.289

Српска влада је пристала на овај предлог, тек када се показало да Бизмарк

радо прихвата овакву идеја, пре тога није желела да учини то, да не би увредила

три силе које су решавале тај спор. Кнез Александар је са Начевићем, покушао да

преговоре води без учешћа своје владе, зато је и ступио у директну преписку са

српским краљем. Дошло је и до промене места и начина преговарања, уместо да

иду преко Букурешта, у ком случају би и бугарска влада била упозната са

преговорима, што би могло да угрози постизање споразума или да их успори, за

посредника у преговорима је изабран Димитрије Боди, бивши секретар српског

заступништва у Софији, а кнез би послао свог делегата у Београд да потпише

споразум, када буде био утврђен. Кнез Александар, је желео да на овај начин

задржи за себе непосреднију контролу у преговорима.290

На основу предлога краља Милана и председника српске владе, убрзо је

постигнут споразум, који се састојао из четири члана. Првим се успоставља status

quo ante за Бреговско питање; другим је одређено да се емигранти удаље најмање

педесет километара од границе; трећим се предвиђа стварање мешовите комисије,

која би бреговско питање решила заменом земљишта и ректификацијом границе

код Брегова како би се спречили даљи спорови; четвртим је предвиђено да се

споразум, уколико буде било неопходно, поднесе скупштинама обе државе.291

Није било сумње да ће српска влада прихватити нацрт оваквог споразума,

проблем је могла да прави само влада Бугарске. Кнез Александар је покушавао да

председника владе Каравелова приволи оваквом споразуму, али је бугарска влада

била противна и 4./16. децембра изашла са својим контрапредлогом, који је кнез

одбио да прими, и три том се код краља Милана ограђивао од ставова својих

министара. На одлуку бугарске владе превасходно је утицао руски посланик

Коријандер, који је чак изјавио, да је он Бугарин, да би радије пристао да га убију,

него што би овакав споразум, који представља издају земље, потписао.292

Приказујући на тај начин кнеза Александра као непоузданог у штићењу

бугарских националних интереса. Како је још раније руска влада изгубила

289 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 206.290 Исто, 207-208.291 Исто, 209.292 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 282-283.


80

поверење у кнеза, сада је желела да искористи, ово питање у свом обрачуну са

непослушним кнезом.

Од бугарске владе је затим уследио предлог да спор реше владе међусобним

преговорима, али краљ Милан није прихватио овај предлог, јер би у случају

измене споразума, било штете по однос две дражаве и њихових владара. Краљу

Милану је највише сметала очигледна улога Русије, у одбијању предложеног

споразума,од стране бугарске владе. После ових догађаја изгледало је мало

вероватно да ће се у блиској будућности бити постигнут било какав договор а

дипломатски односи поново успостављени.

Шест месеци, након прекида преговара, у мају 1885.године, у Србију је

допутовао Сукнаров, првак радикалне странке, што је представљало незваничан

покушај Бугара, да се дође до измирења. Међутим разговори између Сукнарова и

Гарашанина, нису дали никакве резултате, што је дало повода емигрантима да

убрзају припреме за нову буну. Прекид дипломатских односа Србије и Бугарске,

и све већа међусобна нетрпељивост, довела је до побољшања положаја

емиграната у Бугарској.

Конгрес три цара, Александра III, Фрање Јосифа и Вилијема I, у

Скијерневици септембра 1884.године није донео никакве промене у међусобним

односима, само је потврдио постојање великих супротности између Русије и

Аустроугарске, иако су обе јавно истицале да делују у сагласности и да су у

добрим односима.293

Руска влада је 1885.године пристала на посвећење и устоличење

митрополита Мраовића од стране карловачког патријарха Германа Анђелића.

Гирс у упутству Персијанију, признаје да је смена митрополита Михаила била

против законита, али и да се Русија помирила са свршеним чином, наглашавајући

потребу незаоштравања односа са Србијом и Аустроугарском. И поред заокрета

у држању у црквеном питању, што се могло одразити и на боље односе две

државе, Русија је учинила један корак , који је још више убедио краља Милана, у

непријатељство те земље према њему. Наиме, у Русију је априла 1885.године

отпутовао Ристић, поводом прославе хиљадугодишњице деловања Ћирила и

Методија.294

293 Исто, 259.294 Исто, 272.


81

Овај пут Ристића, који је нешто раније отворено изјављивао да је Русија

одувек Србији била “несебичан пријатељ” коме Србија треба да захвали на свом

данашњем положају, за разлику од Аустроугарске , која је своје услуге скупо

наплаћивала, изазвао је незадовољство у српском државном врху. Овом посетом,

а нарочито почастима који су приређени Ристићу приликом пријема у

Петрограду, били су јако констернирани и у Бечу. Одатле је као и неколико

година раније потекло упутство за свргавање митрополита, тако је и сада било,

али за Ристића, а све у циљу систематичног уклањања сваког потенцијалног

руског утицаја у Србији.295

Ристићеви предлози у Петрограду, о свргавању Милана, и образовању

намесништва у које би поред њега ушли и краљица Наталија и митрополит

Михаило, нису могли бити реализовани, јер је одмах по повратку био

пензионисан.

После састанка у Скијерневици, који је изазвао зебњу у краљу Милану, а

нарочито када је непосредно после тога Аустроугарска, без неког разлога вратила

већу пошиљку српских свиња, краљ који је по речима Кевенхилера био у дубоком

душевном растројству, затражио је допуну Тајне конвенције. Он је имао у плану

да са владом Аустроугарске, закључи један нов споразум, којим би

Аустроугарска, гарантовала материјалну помоћ њему и његовом сину, уколико

буде био приморан да у њој потражи прибежиште. Он је заједно са

Кевенхилером написао текст тог споразума, али је Калноки одлучно одбио

Миланов предлог.296

Краљ је план сасатавио притиснут недаћама са свих страна: опште

незадовољство његовом спољном политиком исказано на седницама Народне

супштине у току маја месеца 1885.године; сукоб у влади између Гарашанина и

Новаковића, услед ког је дошло до персоналних промена у њој; свађа са

краљицом која га је све више оптуживала да се у односу према монархији

“понижава, да расипа наслеђе свога сина и да ће на крају упропастити своју

породицу”. 297

295 АС, МИД, ПО, 1885, З-1,Ф-I, Д- VII, пов.бр. 209, Српско посланство у Бечу – М. Гарашанину,18.април 1885; АС, МИД, ПО, 1885, И-8,9, Ф-II, Д- V, пов. бр. 450, Ђ. Хоравтовић- М.Гарашанину, Петроград, 20. април 1885.296 И. Пржић, нав.дело, 110.297 Г. Јакшић, Из новије српске историје, 105-108.


82

Краљ је отпутовао у Аустроугарску почетком јуна 1885.године, и у

сусретима са Калнокијем покушавао да га убеди у “ваљаност” свог предлога.

Калноки је и овог пута био изричит: ”да Аустроугарска нема намеру да запоседа

Србију; кад би је имала, она би је узела својом војском, а не би је куповала од

њеног краља”. Такође је истакао да му је неразумљиво, из монархистичких

начела на којима је одгојен, да један владалац, који је ослободио а затим и

уздигао своју земљу на ранг краљевине, може да је из личних разлога напусти.298

Краљ Милан се више није враћао овом питању.

План се иначе састојао од пет тачака: “Краљ Милан ће остати на престолу

до пунолетства свог сина. Уколико би аустријски цар од њега или његовог сина

затражио абдикацију у корист неког хабзбуршког принца, они ће је прихватити,

али с тим да им се обезбеде титуле краљевско височанство и богат мајорат;

краљевић Александар ће бити васпитан у Терезијануму; ако краљ Милан буде

убијен или збачен, Аустро-Угарска ће краљевића Александра држати у Бечу до

пунолетства, а затим ће му помоћи, уколико нађе за потребно, да дође на престо;

уколико се краљевић нађе у земљи у тренутку краљеве смрти или збацивања с

престола аустроугарске трупе ће ући у Србију да га заштите”.

Калноки је ипак предложио владиним представницима Тафеу и Тиси да би

било добро кад би се обезбедила будућност краљевог сина. При томе је истицао

значај Србије: “Србија је наш стуб на Балканском полуострву, не само у

политичком него и у националном смислу”. Свака промена става Србије према

монархији, могла је да изазове опасност, поготово на положај Аустроугарске у

Босни и Херцеговини. Калноки је припремао писмо као неку врсту званичног

саопштења, које су требали да потпишу и Тафе и Тиса, у коме је због одане

политике краља Милана, Аустроугарска одлучила да се у случају преврата у

Србији, пружи материјална помоћ српском престолонаследнику, сходно његовом

рангу и положају. Међутим , како је тада избила буна у Источној Румелији, писмо

никада није послато.299

У руској јавности су били упознати са циљем Миланове посете Бечу, па су

се у штампи могли видети наслови да краљ Милан “продаје Србију”, али

истовремено су се могли видети и чланци који су оптуживали руску дипломатију,

да је управо она довела балканске државе под утицај Аустроугарске, и да оне сада

298 Исто, 111-115.299 Исто, 116-117.


83

немају другу могућност за опстанак него ли да “плешу по такту моћног суседа”,

тако да Руси немају никакав разлог да се љуте на Србе.300

На састанку царева три силе у Крезимиру 1885.године, на коме су

учествовали и министри спољних послова, Калноки се код Гирса залагао за

очување унутрашњег мира у Србији и против деловања Петра Карађорђевића, за

кога је Гирс упорно тврдио да је и Русија одлучна против његовог деловања, чак

и да је одвраћала кнеза Николу од венчања Зорке са њим. Оно што је натерало

Гирса да поведе помирљивију политику према званичној Србији, јесте

спречавање нових заплета, у циљу избегавања сукоба са Аустроугарском и

очувања status quo на Балкану. Гирсу је била позната одлучност Калнокијева, чак

и да силом успостави ред у Србији, уколико дође до нових заплета услед

деловања митрополита, Пашића и руских агената.301

Ипак је Русија водила двоструку политику. Иако је јавно истицала да јесте

за останак краља Милана на престолу, преко славенофилских кругова одржавала

је везу са емигрантима, а преко црногорског кнеза и са претендентом Петром

Карађорђевићем. И посета Јована Ристића, у априлу 1885.године, служила као

нека врста притиска на српског краља.

Калноки је после овог састанка у разговору са српским послаником у Бечу

Богићевићу, рекао да Беч неће никад “ дозволити да се пријатељски односи са

Србијом поремете” и да је Гирсу рекао да су Србији и из географских и

економских разлога, важнји њени односи са Аустроугарском него Русијом.302

Комуникација емиграната и славенофилских комитета, вођена је преко

митрополита Михаила који се од септембра 1884.године налазио у Русији.

Михаило је по доласку у Русију, упоставио контакте са вођама славенофила,

Аксаковим, Ламанским, Мајковим, и са секретаром Петроградског словенског

друштва Аристовом, који је августа послао свог човека Зисмана, да провери

докле се стигло са припремама емиграната.303

Морална подршка је постојала, али са добијањем новчане помоћи из Русије

је ишло тешко. У августу се Пашић жалио митрополиту, да још ништа нису

добили од Руса. Миторполит је по Зисману послао 300 рубаља, које је успео да

300 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 277.301 Исто, 263-264.302 Д. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза, 295.303 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 285; А. Шемјакин, Митрополит Михаило иНикола Пашић у емиграцији, 29.


84

сакупи.304 Али Зисман није са руске стране донео потребан новац за набавку

наоружања, што је представљало круцијално питање за покретање упада. По

плану који су емигранти сачинили, требало је да у Србију истовремено почну

упад 3000 људи из Бугарске и 1000 Црногораца под командом Пека Павловића

преко Јавора.305

Ипак, у августу је и до српске владе стигла вест да је емигрантима стигло

500 пушака у Видин, преко македонског комитета. Ова помоћ у наоружању,

стигла је емигрантима, пошто је Пашић успоставио контакт са Димитријем

Ризовим, вођом софијског револуционарног комитета. Постоје и мишљења, да је

између њих постигнут споразум да се истовремено у Србији изврши преврат и

свргне краљ Милан, док би Бугари свргнули свог кнеза Александра, да би затим

прогласили персоналну унију под династијом Карађорђевића, којој би после

устанка у Македонији и ову област припојили новонасталој држави. Ипак извесно

је само да су ове везе Пашићу послужиле да добије преко потребно наоружање.306

Српска влада је преко аустроугарских агената, имала увид у ове припреме

емиграната, због чега је још једном одбила предлог о новим преговарима са

бугарском владом, којој је сада било потребно поправљање односа са Србијом,

пошто је тог лета донела одлуку о грађењу железнице, која је требала да споји

Бугарску престоницу са Европом, за шта је морала да обезбеди везу са српском

железницом.307

Српска влада је очекујући упад емиграната, ставила у приправност војску у

зајечарском округу, али уместо вести о упаду емигрантских чета, у Србију је

стигла вест о преврату у Пловдиву, који ће узроковати нове проблеме али и

преокрет у српској националној политици у Македонији.

304 А. Шемјакин, Митрополит Михаило и Никола Пашић у емиграцији, 31.305 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 284.306 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 222.307 Исто, 225-230.


85

4. Српско-бугарски рат као прекретница у политици Србије

4.1. Велике силе и преврат у Пловдиву

Када је на Берлинском конгресу донета одлука, да се Велика Бугарска

створена у Сан Стефану, подели на два дела, Кнежевину Бугарску и Источну

Румелију, која је и даље остала у оквиру Османског царства, изазвала је велико

незадовољство бугарског народа, у којем је из године у годину расла жеља за

уједињењем. Тако је у фебруару 1885.године, у Пловдиву основан Бугарски тајни

централни револуционарни комитет (БТЦРК) са циљем ослобођења и уједињења

бугарског народа.308 Под уједињењем се сматрало да поред уједињења Кнежевине

Бугарске и Источне Румелије, треба припојити и оне области где Бугари живе,

пре свега Македоније, што је неизоставно морало да доведе до сукоба са Србијом

чије су аспирације ишле у истом правцу, као и са Грчком.

Према плану који је раније био утврђен, устаничке чете су 6./18.септембра

1885.године у Пловдиву, престоници Источне Румелије,преузеле власт, ухапсиле

дотадашњег гувернера Крстевића и прогласиле уједињење Кнежевине Бугарске и

Источне Румелије. Образована је нова привремена влада са Георгијем Странским

на челу, а затим је кнез Александар обавештен о прогласу уједињења у његово

име. Кнез Александар, нашавши се пред свршеним чином, обајвио је и званично

прокламацију бугарском народу, којом је признато уједињење и у којој се назвао

“кнезом Северне и Јужне Бугарске”, а већ следећег дана пошто је била објављена

и мобилизација у циљу одбране граница и очувања реда, кнез је отпутовао у

Пловдив.309 Кнез се истог дана проглашења уједињења обратио руском цару, а

три дана касније, послао ноту осталим великим силама, обавештавајући их о

уједињењу. У ноти је султану признато право суверена, али је упућена и молба за

залагање великих сила код Порте да се призна свршен чин.310

Већина европских владара и министара, налазили су се на одмору, али због

вести о преврату, одлука о деловању донета је врло брзо. Тако су руски цар и

његов министар Гирс, отворено изјавили да не одобравају учињено, а затим су

308 Исто, 253.309 Исто, 254.310 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, Београд 1901, 30-31.


86

опозвали руске официре у бугарској војсци, са наређењем да се врате у Русију.

Русија је оваквим поступком хтела да покаже осталим силама, да није имала

учешћа у преврату, као и да Турској са којом је била у добрим односима докаже

своје пријатељство. Ипак у Петрограду нису ни размишљали о поништењу

уједињења, већ су желели да га искористе за збацивање непослушног

Батенберга.311 Тако су почели своју политику, да сада уз подршку својих

савезника, Немачке и Аустроугарске, остваре уједињење без кнеза Александра,

што ће им бити мисао водиља наредних неколико месеци у дипломатској борби.

Први корак Петрограда учињен је 13./25.септембра, обраћањем државама

потписницама Берлинског уговара са изузетком Турске, када је предложено

саветовање амбасадора у Цариграду, да би се сачинила колективна нота од стране

Европе и према влади у Софији и према Порти у циљу очувања мира.312

Овакво држање Русије одредило је и ставове осталих сила, према

уједињењу. У Великој Британији, је кварење руско-бугарских односа током

осамдесетих, довели до развоја мишљења да би се Бугарска могла искористити

као део одбране Цариграда, од руских претензија. Уједињење Бугарске, али без

руског уплива, Британија је видела као средство слабљења руског утицаја на

балканске народе, зато је и после обавешетења да Русија не стоји иза овог

догађаја британска дипломатија кренула у дипломатску борбу у циљу очувања

уједињења и кнеза Батенберга на престолу Бугарске, као главног опонента

руском утицају.313 Британски премијер Солзбери, је у разговору са немачким

канцеларом, Бизмарком, предложио решење у виду персоналне уније Кнежевине

Бугарске и Источне Румелије. Кнез Александар би султановим одобрењем био

именован и за гувернера Источне Румелије, чиме се формално не нарушава

Берлински уговор. Солзбери је услед погоршања руско-бугарских односа, повео

дијаметрално супротну политику у односу на ранији период. Наиме, сада је на

Бугарску почео да гледа, не више као на руски “плацдарм” пред Цариградом, него

као баријеру Русији према турској престоници.

Службена политика Аустроугарске морала је бити негативна по питању

уједињења, због очувања добрих односа са Русијом. Са друге стране, државни

311 Исто, 35-37.312 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 288.313 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), 109, 111; В. Вучковић, , Дипломатскаисторија српско-бугарског рата (1885-1886), Глас САН CCLI, Одељење друштвених наука књ.16, Београд, 1956, 15.


87

врх монархије се слагао са предлогом британске дипломатије о персоналној

унији, и био заинтересован за учвршћивање положаја кнеза Александра

Батенберга, односно смањењу руског утицаја у Бугарској. Аустроугарска

дипломатија није могла да јавно пружи подршку бугарском кнезу и из обзира

према Србији, са чим у вези је Калноки писао Кевенхилеру у Београду, да уверава

краља да Аустроугарска никада неће изгубити из вида његове интересе, и да

Србија може да рачуна на аустроугарско пријатељство.

Иако је најпре Аустроугарска подржала руску иницијативу, за одржавање

конференције амбасадора, и том приликом је саопштено Гирсу, да се монархија

залаже за успостављање status quo-а, убрзо је Калноки у разговорима са руским

званичницима изразио сумњу у могућност повратка на раније стање. Калноки је

предложио Гирсу, да се Србији да надокнада у виду неке бугарске територије,

како би се повратила равнотежа, и предупредио могући сукоб и “проливање крви

балканских народа”. Предлог је у Петрограду одлучно одбијен.314

Предлог о могућој надокнади Србији, је испрва био прихваћен у Лондону,

где су сматрали да је могуће уступање Видина Србији, али уз пристанак Бугарске

и одрицања Србије од војне акције према југу.315

Ипак у британској јавности, чувени научник Артур Еванс, осудио је

предлоге о територијалној надокнади Србије на рачун бугарске територије, при

том тражећи да се “Стара Србија са Скопљем у којем је Душан крунисан и са

свим осталим светим местима српским препусти Србији”.316

Калнокијев предлог о територијалној надокнади, одбио је и Бизмарк, који

том приликом упозорио Калнокија, да се не ангажује превише у корист српског

краља, јер би то могло да доведе до рата са Русијом. Калноки је одговорио да је

одлучан да не чини ништа што би могло да доведе до рата са Русијом, да краљу

Милану није обећао никакву надокнаду, али да му није могао забранити сваки

покрет, јер би то највероватније изазвало његов пад, што двојној монархији

никако не би ишло у прилог. При том је нагласио да је најбоље да три царске

владе реше спор, јер ако он пређе у руке “узрујаних балканских

народа”последице могу бити непојмљиве.317

314 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 288-289.315 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 282-283.316 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), 114.317 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 21.


88

Интересовање Аустроугарске за Македонију у овом периоду је јако

порасло. Она је поручила Порти да хитно сконцентрише своју војску у ту

покрајину, како би се очувао ред и заштитиле границе. Истовремено је од

Немачке, Русије и Енглеске затражила да опомену Батенберга да се уздржи од

упада у Македонију. Како је крајњи циљ аустроугарске политике на Балкану био

Солун, разумљиво је какав значај има Македонија за остварење тог циља. Јесте

чланом седам Тајне конвенције Аустроугарска обећала дипломатску подршку

Србији ако буде успела да се прошири у “правцу својих јужних граница”, што би

подразумевало Македонију,али аустроугарски званичници, као Калај на пример

је избегавао да се изјасни о границама српског ширења на југу, чиме се показује

колико је у ствари било мало добре воље према српским аспирацијама ка

Македонији. И Калноки у једном извештају наводи колико је битно да се у

Македониији очува постојеће стање, а амбициије Србије усмере на другу страну,

вероватно је одатле и потекла идеја о надокнади Србији на рачун Бугарске,

уступањем северозападног дела са Видином.318

Став Немачке, произашао је из Бизмарковог настојања да сачува

Тројецарски савез, и ублажи руско-аустријске противуречности. Зато се поново

вратио свом ранијем предлогу о демаркационој линији на Балкану,између

Аустроугарске и Русије, која би пратила српско-бугарску границу. Али у

Петрограду о овоме посебно у тренутној ситуацији нису желели да чују.

Препуштање коначно Србије Аустроугарској, у време када је знатно ослабео

руски утицај у Бугарској,било је неприхватљиво за Русију. Бизмарк је зато играо

двоструку игру, службено је подржавао Русију, а тајно, иступање Британије у

прву линију борбе против Русије у пловдивском питању, у нади да ће ово питање

још више заоштрити руско-британске односе.

Иако је Русија категорички одбила давање територијалних надокнада

Србији на рачун бугарске територије, у Београд су почетком октобра почеле да

стижу информације, да Русија не би имала ништа против ширења Србије, али на

рачун Турске. Овакви извештаји су у Србију стизали преко њених посланика у

Петрограду, Бечу и Лондону, којима су руски званични или полузванични

кругови давали наговештаје у том смислу да су се стекли услови да Србија

ослободи Стару Србију, при чему војска не би ишла јужније од Скопља, јер би

318 Исто, 16-18.


89

тиме угрозила бугарске односно руске интересе.319 Ипак ови и овакви предлози,

никада нису дошли у званичној форми, већ су само стизали из “друге руке”, док

је истовремено у Русији био јак глас славенофилских кругова, против даљег

јачања Србије, давањем јој територијалних накнада.320

У међувремену у јеку међународне кризе изазване бугарским уједињењем,

став Русије према балканским државама лепо илуструје писмо цара Александар

III начелнику Генералштаба Н.Н. Обручеву, од 12./24.септембра :”... у нас треба

да буде само један главни циљ. То је заузимање Константинапоља, да би се

једном за свагда учврстили у мореузима и да знамо, да су они трајно у нашим

рукама. То је у интересу Русије и томе треба да стремимо: све остало, што се

дешава на Балканском полуострву, за нас је другостепено... Због тога питања ја

сам спреман да се поведе рат на Балканском полуострву, јер је он за Русију

неопходан и стварно користан”.321

Изгледа да је Пироћанац био потпуно у праву када је забележио: “ Дајте

данас Русији Исток, она ће вам уступити целу Европу, да по њој баратате како

знате, у уверењу, разуме се, да ће она тек са овог новог положаја моћи лакше

светом да завлада”.322

Од самог почетка бугарске кризе Британија је тежила да Аустроугарску, а са

њом и Немачку, гурне у рат са Русијом. Док је Бизмарк делао да изазове

британско-руски сукоб. Улога осталих европских држава у решавању кризе била

је ефемерна.

Француска је желела да има активну улогу у кризи, како би свој властити

значај у систему међународних односа подигла. Тако је управо она била та која је

прва покренула идеју о колективној акцији сила, у балканским престоницама у

циљу очувања мира. Руска дипломатиија је прихватила овај предлог али Бизмарк

није. Он није никако желео да дозволи француској дипломатији да узме

значајнију улогу у решавању кризе.323

319 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 290.320 АС, МИД, ПО, 1885, И 8-9, ф-II, Д-V, пов. бр. 450 и 521, Ђ. Хорватовић- М. Гарашанину,Петроград, 30. септембар 1885. и 5.октобар 1885.321 Д. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),295.322 М. Пироћанац, Међународни положај Србије, 18.323 Љ. Алексић, Политика француске владе према Србији за време рата 1885 године, Историјскичасопис, VIII (1958), 177.


90

Италија је подржавала своје савезнике из Тројног савеза, али само онолико

колико је то њој ишло у прилог. Наиме даље јачање утицаја Аустроугарске на

Балкану, није одговарало Италији, чији су се интереси на овом полуострву

поклапали са њеним.324

Ипак је главни циљ свих сила био спречавање избијања сукоба већих

размера на Балкану, који би могао да прерасте у европски рат. Тако су све силе

послале ноте Порти, којима је захтевано да не шаље војску у Источну Румелију.

Наговештај вођења помирљиве политике од стране Турске, јесте свакако смена

ратоборне владе, и постављање новог министарства са мирољубивијим

погледима на могуће начине изласка из кризе.325

Први покушај проналаска тог решења, био је рад тзв.”мале конференције”

амбасадора сила у Цариграду, која је почела свој рад 22септембра/4октобра, на

формални предлог Русије.326 Силе су делиле јединствен став поводом признања

уједињења Бугарске и Источне Румелије, али су се непомирљиве разлике јавиле

приликом одређивања форме у којој би уједињење било признато. Амбасадори

три државе потписнице Тријецарског уговора су после одуговлачења, због жеље

Аустроугарске да се изостави део који осуђује као кривца за преврат кнеза

Батенберга на чему је Петроград инсистирао, заједно конференцији предложили

текст декларације коју је требало упутити владама у Софији и Цариграду.327 У

пројекту је изражено задовољство због султанове одлуке да не прибегава сили,

осуђен незаконит улазак бугарске војске у Источну Румелију, истовремено је

позивајући да напусти ту територију у жељи сила да се сачува мир.328

Међутим, несугласице су искрсле у самом приступу решавања кризе. Међу

великим силама размимоилажење се јавило у два питања: надокнада Србији и

положај кнеза Батенберга. Пошто је доношење одлука по овим питањима,

захтевало додатне преговоре, одлучено је да о томе решава формална

конференција, која ће бити сазвана, док су амбасадори свој рад ограничили на

доношење изјаве, којом се начелно препоручује одржање Берлинског уговора и

мирних односа.329 И доношење изјаве је било скопчано са тешкоћама у

324 Љ. Алексић-Пејковић, Италија и српско-бугарска криза 1885-1886.године, Историјски часопис,XLII-XLIII (1995-1996), 144.325 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 276.326 Исто, 284; В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 30.327 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 291.328 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 284.329 Исто, 285; В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 31.


91

споразумевању сила, тако да је потрајало десет дана. Русија је инсистирала да

буде споменуто нарушавање Берлинског уговора чиме би посредно био осуђен и

поступак кнеза Батенберга, чије је свргавање са престола Русија желела да

изазове. Уједно би спомињањем Берлинског уговора било онемогућено тражење

територијалних надокнада од стране других балканских држава под формулом

надокнаде за бугарско уједињење. Док су са друге стране Аустроугарска и Велика

Британија по сваку цену желеле да сачувају Батенберга и нису пристајале на

спомињање Берлинског уговора. Напокон је 2./14. октобра постигнуто

компромисно решење. Споменут је Берлински уговор, а изостављено је име

бугарског кнеза.330

Сутрадан по датој изјави, султан је требао да предложи сазив формалне

конференције шест сила потписница Берлинског уговора, ради решавања

Румелијског питања. После малог одлагања, конференција је почела са радом

24.октобра/5.новембра 1885.године.331

4.2. Реакција Србије на преврат у Пловдиву

Након преврата у Пловдиву, односи Србије и Бугарске постали су толико

критични да је рат био на помолу. Када се узму у обзир деловања великих сила на

ове две балканске државе и на њихове односе, Ћоровићево мишљење да су

Србија и Бугарска постале “пиони на великој шаховској табли источне

политике,коју су водили други фактори” изгледа сасвим оправдано и истинито.332

Истог дана када је преврат извршен, из Софије за Београд послата су два

телеграма, у којима је јављено влади у Србији о догађајима у Пловдиву.333 Вести

о догађајима у Румелији, изазвале су узнемиреност у политичким круговима и

јавном мњењу Србије. Иако је Србија опрезно увек гледала на руске тежње у

балканској политици, оличене у Санстефанској Бугарској, у Београду, после

авганистанске кризе, нису веровали у могућност усложавања односа на

међународној сцени и сходно томе ни на Балкану.334 У доношењу одлука о томе

330 Исто, 31.331 Исто, 31.332 В. Ћоровић, Борба за независност Балкана, Београд 1937, 114.333 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 260.334 М.Пироћанац, Белешке, 173.


92

какав ће став заузети Србија и какве ће кораке предузети, најзначајнију улогу ће

имати наравно краљ Милан. Гарашанин ће краљу, који се налазио на одмору у

бањи Глајхенберг, сутрадан по преврату, јавити о новонасталој ситуацији, и да је

неопходно да се врати у земљу јер је “његово присуство у Београду неопходно

потребно”. Гарашанина је посебно узнемирило констатовање аустроугарског

представника Кевенхилера, да је превратом поништен Берлински уговор и да се

остварује Санстефански. Кевенхилерова изјава је била пре него што је добио

подробнија упутства из Беча.335

Краљ Милан је на путу ка Србији свратио у Беч, где је од Калнокија тражио

објашњење у вези са Гарашаниновом сумњом, да је догађај у Румелији

непосредно везан за састанак тројице царева у Крезимиру, од пре неколико

месеци. Калноки је “дао часну реч” да у Крезимиру није дата дозвола за преврат,

и да не треба сумњати у умешаност Русије.Краљев одговор је био да уколико се

поново ствара велика Бугарска, да и други народи треба да “добију оно што им

припада”. Уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије представљало је

нарушавање равнотеже снага балканских држава, створене Берлинским

конгресом. Тако да је за Србију, једино прихватљиво или status quo ante, или

територијална надокнада Србији, па и другим државама. Калноки се није

противио ставовима српског краља, изјавивши да Србија има пуно право да услед

догађаја у суседној држави, врши војне припреме ради заштите својих граница, и

спречавања могућих догађаја, након чега је краљ обавестио Гарашанина да је

неопходно да се војска што пре мобилише и постави на границу, тврдећи да

“гроф Калноки одсудно саветује мобилизацију”.336 У исто време, Гарашанин је

дипломатским представницима Србије у европским престоницама наредио да га

извештавају о ставовима влада код којих су акредитовани о догађајима у

Румелији.

Када је пловдивским превратом поново отворено Источно питање и како је

преврат значио повреду одлука Берлинског уговора, краљ Милан је желео да

извуче неку добит и за Србију, поготово након што је и Грчка прва затражила

територијалну надокнаду као компензацију за себе. Готово је сигурно да краљ

335 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 11; Д. Ковачевић,Србија и Русија од 1878 до 1889, 286.336 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 12.


93

Милан пре преврата није имао територијалних претензија према Бугарској, и да је

са те стране поштовао границу успостављену Берлинским конгресом.337

Како је српска влада, добила обавештења од Бодија о могућем скором упаду

емиграната коју су потврђивали и извештаји пограничних начелника, донела је

одлуку 7./19. септембра да из Ниша у Зајечар и Књажевац, упути мање снаге

пешадије и артиљерије. Бугарско уједиње се по гледишту краља Милана коси са

српским националним интересима, јер на тај начин Бугарска постаје већа земља

од Србије, која угрожава наше интересе у Македонији.338

Одмах по повратку краља Милана у земљу, одржана је седница владе, на

којој су министри одобрили све захтеве свог краља. Одлуке донете на овој

седнице су биле следеће: мобилизација, обустављање слободе штампе и говора и

сазивање Народне скупштине у Нишу. У престоној беседи на отварању ванредне

скупштине у Нишу 20.септембра/2.октобра 1885.године, краљ није ни споменуо

Пловдивски преврат, већ је говорио о мерама које су предузете да би се поново

успоставила равнотежа, која је била нарушена последњим догађајима.339 Такође

ни Бугарска није поменута у беседи, већ у адреси скупштине, где је означена као

рушитељ равнотеже, а Бугари као они који роваре на југу и у Брегову, против

српских интереса. Посланици Народне скупштине у Нишу су одобрили све

законе који су пред њих били постављени. Одобрени су нови зајам од 25

милиона франака и монопол на дуван као јемство за зајам, пуштање повученог

бакарног новца поново у оптицај и закон о набавци хране за војску и становање

војника. Било је јасно да се Србија овим законима припрема за рат. Али против

кога?

Краљица Наталија је у својим успоменама записала да је краљ са

Гарашанином још средином септембра расправљао да ли да крене на Бугаре или

Турке.340 Мобилизација војске и њено распоређивање дуж српско-бугарске

границе, недвосмислено упућују на закључак да ће ратна дејства бити упућена на

Бугарску, која је у Милановим очима представљала највећег непријатеља

опстанка српске државе, али и српског народа, због својих аспирација у

Македонији.

337 В. Стојанчевић, Из проблематике српско- бугарског рата 1885. Политичка агитација српскевладе у пограничним крајевима Бугарске пред рат 1885. године, Историјски часопис, XXXII(1985), 187-188.338 И. Пржић, нав.дело, 111.339 Скупштинске беседе краља Милана, 158-160; С. Јовановић, Српско-бугарски рат, 51-52.340 Н. Обреновић, Моје успомене, приредила Љ. Трговчевић, Београд 2006, 151.


94

Краљ није одбацивао ни могућност рата са Туском, који би се наметнуо

Србији у случају ширења кризе у осталим балканским провинциијама Турске.

Неизвесност држања Турске и гомилање војске у Македонији наводило је краља

и владу да размишљају и о могућностима неповољног развоја догађаја у

односима са Турском.341 У таквој ситуацији Србија би морала да спречи бугарско

ширење према Старој Србији и Македонији, што је од животног интереса за

Србију која је од 1884.године отпочела систематски рад на националној

пропаганди у овим областима. Ипак ако би покрет Бугара остао везан само за

Источну Румелију, Србији је било у интересу сарадња са Турцима, у циљу

спречавања њиховог уједињења.

Да би успешно повела рат против Бугарске Србија је морала да изврши

одређене припреме- финансијске, војне и дипломатске природе. За Србију чија је

каса била празна, најважније је било да пронађе зајмодавца. Учињени су најпре

покушаји у Паризу, од којих није било ништа, пошто су у Бечу сазнали за њих.

Затим је у Беч у истом циљу отпутовао министар Вукашин Петровић. Зајам од 25

милиона франака ефективних , али по врло ниском курсу тако да је номинални

износ износио 40 милиона, одобрио је конзорцијум банака које су чиниле

Лендербанка, Контоар д Есконт, Хенделсбанка и новчани заводи Вершауер,

Ерлангер и Менделсон.342 . Као гаранцију Србија је дала приход од монопола

дувана.343 Први део зајма у вредности од два милиона стигао је у Србију чим је

Скупштина одобрила закон о монополу дувана и зајам.344

Приликом свог боравка у Бечу, у циљу закључења зајма, Петровића је

Калноки саветовао да се не иде у рат. Поручио је краљу Милану да мобилише

једну дивизију и да је сконцентрише око Ниша и да се обрати Силама са молбом

да поврате status quo или да Србији дају територијалну надокнаду. Калноки се

надао да би Србија том приликом могла добити најмање трнски и брезнички крај

са Трном и Брезником, да у супротном неће добити ништа, макар и победила у

рату. Петровић наводи да је иста упозорења примио и од Калаја и Кевенхилера,

да никако не улази у рат.345 Кевенхилер је по повратку у Београд, краљу

саветовао само уздржаност док силе не донесу коначну одлуку, за разлику од

341 Архив Србије (=АС), Фонд Милутина Гарашанина (=Фонд М.Г.), 942, Г.Николић-Р.Бадемлићу,Ниш, 30.октобар 1885.342 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 21-22.343 М. Недељковић, Историја српских државних дугова, 101.344 АС, Фонд М. Г. , 921/32, Р. Данић- М. Гарашанину, Београд, 23. септембар 1885.345 В. Ђорђевић, Историја српско – бугарског рата 1885, I, Београд 1908, 51, 54.


95

претходних Петровићевих навода. Чак је краљ Кевенхилеру показао престону

беседу спремљену за Скупштину у Нишу, за коју је овај нашао да је врло добро

састављена. А затим известо Беч да је краљ Милан “прешао Рубикон”, односно да

је питање рата свршена ствар. На Кевенхилерово упозорење да Аустроугарска

неће одобрити самовољан потез Србије, краљ Милан је тражио само дипломатску

подршку, јер како је нагласио без територијалног добитка, њему “нема више

опстанка на престолу”.346

Калноки је под притиском Берлина и Лондона, где је озбиљно разматрана

могућност да Аустроугарска запрети Србији окупацијом, ако ова настави у истом

правцу. Калноки је врло пажљиво спремио упутства за Кевенхилера, како да

делује на српског краља, саветујући му “мудру умереност”, “без пренагљених

акција”. Калнокијева политика имала је и много супарника и у самој монархији.

Са једне стране су били Јулиј Андраши и Алберт Апоњи, шеф мађарске

опозиције, који су тражили прекидиње са политиком попуштања Русији, док су са

друге стране нападали Калнокија, извесни високи војни кругови са

престолонаследником Рудолфом на челу и угледни члан опозиције Силађи, који

су захтевали да се Србији обезбеди надокнада за свако увећање Бугарске, јер је то

у интересу саме монархије.347

Финансијске припреме су остале далеко од очију јавности, али војне нису.

Мобилизациија војске је отпочела, одмах по објави указа о мобилизацији

10./22.септембра. Српска војска налазила се у процесу реорганизације, по закону

из 1883.године. Овим законом је Србија требала да добије нову модерну војску,

за шта је било потребно доста времена, тако да до 1885.године нова организација

је постојала углавном само на папиру. Ратним планом Србије предвиђена је само

мобилизација активне војске, и део јединица другог позива укупно између 50.000

и 60.000 људи. Ратне операције је требало изводити на два бојишта: главно

нишко и споредно тимочко.348 Главни циљ дејстава српске војске требало је да

буде заузимање територија, које је краљ Милан желео да захтева као

територијалну надокнаду. Операцијама ограниченог домета, требало је да се

заузме софијска област до Ихтимана и видинска област до реке Лом. Док се

бугарска војска налазила у Источној Румелији, овакав план је могао донети

346 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 23.347 Исто, 24-26; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 281.348 Исто, 266-267; В. Ђорђевић, нав. дело, 242-246.


96

жељени исход Србији. Али пошто се напад више пута одлагао, због

Конференције сила у Цариграду, у нади да ће оне донети повољно решење, овај

план је био погубан по успех српске војске.

Један од битнијих разлога, зашто није мобилисан већи број војске, јесте

унутрашњополитичка ситуација у земљи, као и страх од упада емиграната који је

у овом периоду био врло реалан. Крајем септембра између Зајечара и Књажевца

појавиле су се две емигрантске чете, да би потом 15/27.септембра био упућен

проглас, који су у Видину, спремили Никола Пашић и Пеко Павловић, у ком се

српски народ позива на општи устанак и обрачун са властима. У прогласу су

краља Милана и српску владу оптуживали да су”погазили народна права те

одвојили Србију од српства и словенства.349 Пашић је тада саставио Предлог за

споразум Срба и Бугара, верујући у могућност сарадње, српског и бугарског

народа у општесловенском духу. Он је предложио, у име емиграната, Радикалне

странке и српског народа, споразум који ће омогућити “да се пламен револуциије

час пре пренесе у Србији”. Пашић је био спреман да се, у име српског народа,

обавеже да ће емигранти спречити свако деловање српског краља и владе на

штету Бугарске.350 Ово је био још један покушај Пашића да добије подршку

бугарске владе, за акцију емиграната. Али пре него што је послао писмо

Сукнарову, на састанку емиграната у Видину, 18/30.септембра, донета је одлука

да се од напада у Србију одустане, и да се обуставе све радње у циљу дизања

буне. Разлози за одустајање емиграната од упада у Србију, поред недовољне

подршке бугарских власти без које је било немогуће очекивати успешан исход

целе ствари, јесте одлучан став првака Радикалне странке из Рудничког и

Ужичког округа, да није право време за дизање устанка у тренутним околностима

када краљ спрема војску за рат, како су веровали против Турака и освету

Косова.351

Никола Пашић је у време кризе после преврата у Пловдиву, послао краљу

Милану писмо, у којем га позива да искористи улазак Бугара у источну Румелију,

да поведе српску војску у ослобођање Старе Србије и Македоније у “освету

Косова”, обећавши да ће радикали одустати од својих намера, у циљу успешности

таквог српског подухвата. Ипак писмо је представљало једно тренутно

349 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 268-269.350 А. Шемјакин, Никола Пашић у емиграцији (1883-1889). Бугарска, Румунија, Русија, 217.351 А. Шемјакин, Никола Пашић и балканска криза 1885. године, Историјски гласник, 1-2,(1996),91-93.


97

расположење,а не једну општу промену става радикала, што се да закључети што

су и у наредним годинама спремали династички преврат у Србији.352 Део

емиграната се ипак оглушио о одлуку, и ушао у Србију, што је српска влада као и

претходни проглас Николе Пашића, искористила да протествује код великих сила

против бугарске владе, која се у целој ствари држала помирљиво према

емигрантима. Уследиле су мере бугарске владе и емигранти су протерани из

пограничних предела, а многи и из Бугарске. Никола Пашић је био ухапшен у

Рушчуку, 29.септембра/10.октобра, а сутрадан је кнез Батенберг послао писмо

краљу Милану, објашњавајући му свој поступак у Румелијском питању.353

У настојању, да добије територијално проширење у Бугарској као надокнаду

за извршено уједињење, Србија је као део припрема за рат, отпочела агитацију на

бугарској територији. Српске пограничне власти добиле су упутство да раде на

присаједињењу пограничних бугарских срезова на потезу Пирот-Софија.354

Највероватније да у покретање агитације поред краља, Гарашанина и министра

унутрашњих дела Димитрија Маринковића, нису били упознати и остали чланови

владе. Намера је била да се преко повереника подстакне покрет на одређеном

делу бугарске територије, у корист присаједињења Србији, чиме би се оправдали

захтеви Србије према владама великих сила, за територијалном надокнадом. .

Издата је наредба пиротском окружном начелнику Тодору Поповићу, и нишком

окружном начелнику Ристи Бадемлићу, већ 11/23 септембра, да организују

поверљиве људе и крену у агитацију преко границе. Оно што је у многоме

олакшавало рад српских повереника, јесте да се бугарска војска налазила у

Румелији. Према извештајима повереника, међу којима је било и свештеника и

угледних домаћина, акција је наишла на плодно тле међу сељацима на бугарској

страни, у Трнском и Брезничком срезу.355 Бугарске власти су сазнавши за ову

делатност, почели са хапшењима по селима и почели са гоњењем српских

повереника и уопште присталица Србије. Кметовима пограничних села одузети

352 Ј. Митровић, Промена става Пашића и радикала према краљу Милану (1886-1887), у: Зборникрадова: Никола Пашић, Живот и дело, Београд 1997, 227; А. Шемјакин, Никола Пашић ибалканска криза 1885. Године, 93.353 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 293.354 В. Стојанчевић, Из проблематике српско- бугарског рата 1885. Политичка агитација српскевладе у пограничним крајевима Бугарске пред рат 1885. године, Историјски часопис, XXXII(1985), 191.355 АС, фонд МГ, 822-36-37, извештај Миладина Манчовића, Пирот, 21.септембар 1885; АС, фондМГ, 991-33, Поповић-Д.Маринковићу, Пирот, 23.септембар 1885.


98

су печати, а убрзо је у пограничне делове почела да долази војска, затварајући

привремено и део границе.356

Најзначајнији део припрема за рат, јесте свакако дипломатски. Српска

дипломатија је поред контаката са дипломатама великих сила, заинтересованих за

решавање кризе, ступила у контакте и са другим балканским државама, које су

могле бити заинтересоване за сарадњу. Као природни савезници у

Гарашаниновом плану са пролећа 1885.године, спомињу се Румунија и Грчка.357

Сарадњу са двема државама још почетком године краљу је препоручивао Милан

Пироћанац, бивши председник владе.358 Краљ је после Пловдивског догађаја,

коначно и донео одлуку да крене у преговоре о савезу са двема државама.

Преговоре са румунским послаником, Е. Гиком, у Београду, повео је

Гарашанин још у септембру. Гарашанин је у разговору истакао да је Берлински

уговор погажен, и желео да сазна какав ће став заузети Румунија, и да ли постоји

могућност сарадње две државе.Са Гиком се видео и краљ Милан, али пошто је

сматрао да је преговарање преко посланика сувише споро, послао је свог ујака

Катарџија у Букурешт са предлогом споразума у заједничкој акцији. Међутим он

је у Букурешту наишао на одбијање, чак није био ни примљен од стране краља

Карла и председника владе Братиануа, који је управо тада и отпутовао у Беч и

Берлин да се обавести о намерама великих сила. Занимљиво је да је о предлозима

српске владе за споразумом са Румунијом и корацима учињеним у Атини, био

обавештен Калноки, који је српском краљу оставио “одрешене руке”, иако по

Тајној конвенцији, члан четири, Србија није имала право да самостално склапа

политичке уговоре. Вучковић сматра да је у интересу монархије било свако

зближавање две државе, са којима је она имала политичке уговоре, јер би тиме

слабио утуцај Русије односно јачао утицај Монархије на Балкану. После посете,

Румунска влада је одбила и предлог Грчке, чак је и званично оповргла гласине о

споразумевању са Србијом и Грчком, вероватно из страха од Русије.

Истовремено, уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, значило је и

јачање бугарске независности, што је свакако морало довести и до слабљења

руског утицаја на политику њеног јужног суседа.359

356 В. Стојанчевић, Из проблематике српско- бугарског рата 1885, 196.357 АС, фонд МГ, 836. Мемоар М. Гарашанина краљу Милану, б.м., б.д.358 М. Пироћанац, Белешке, 156-159.359 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 272-274; В. Вучковић, Дипломатска историјасрпско-бугарског рата, 27-29.


99

Грчка влада је за разлику од румунске била заинтересована за споразум са

Србијом, пошто је и сама прогласила мобилизацију после преврата.Гарашанин је

у разговору са Назосом, отправником послова грчког посланства у Београду,

предлагао заједничку акцију уколико не дође до повртака status quo-а у Румелији.

Том приликом му је и рекао да је Србија одлучила да у том случају уђу у Стару

Србију и Македонију, али да би њихови захтеви били услишени, било је потребно

да се и српска и грчка војска појаве на граници. Грчка влада је била

заинтересована за сарадњу, покушавала је и да настави преговоре, али српска

влада и краљ су променили мишљење. Како је постало извесно да ће криза бити

локализована само на Румелију, није им био потребан савез са Грчком против

турске војске, већ благонаклон став Порте у случају рата са Бугарском, Наиме,

српски краљ је чекао развој ситуације. Ако би Батенберг кренуо у Македонију,

краљ је био решен да крене на југ, за шта му је био потребан савез са Грчком, а

уколико се задржи само у Румелији, задовољио би се територијалном

надокнадом.Ако би то било одбијено, кренуо би у рат али против Бугарске, за

шта му је било потребно неутрално држање Турске.360

У разговору са немачким послаником Брејем 14/26 септембра, Гарашанин,

који је деловао још ратоборнији него краљ, рекао да у тренутку када је Берлински

уговор, који је Србија поштовала и доследно га се придржавала, прекршен,

Србија нема шта да очекује од великих сила и да мора сама да се избори за

властити опстанак, или може да настави да “вегетира” окружена са две велике

државе.361

Аустроугарском посланику Кевенхилеру, српски краљ је 17/29 септембра

обећао да српска војска неће започињати акцију док велике силе на заједничкој

конференцији амбасадора у Цариграду не донесу јединствен став о начину

изласка из кризе.362

Британија је преко свог посланика Виндхема, упозоравала Србију да се не

меша у уједињење; да није њена дужност да брине о повреди Берлинског уговора;

да би напад на Бугарску био једна бесмислена авантура која би могла да је кошта

и независности.363

360 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 274-275; В. Вучковић, Дипломатска историјасрпско-бугарског рата, 27.361 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 278.362 Исто, 284.363 А. Растовић, Велика Британија и Србија (1878-1889), 112.


100

Међутим, како је постало јасно већ после првих састанака “мале

конференције”, да ће уједињење бити одобрено, као и наименовање Батенберга и

за гувернера Румелије, у Србији су интензивиране припреме војске на бугарској

граници, пошто је било мало вероватно да ће надокнаду добити мирним путем.

Руски посланик у Београду Персијани, затражио је од краља Милана да се изјасни

против кога мобилише војску, многима је иначе било нејасно да ли ће Србија

ратовати са Бугарском или Турском, краљ је у шали одговорио да то чини против

Европе како би је приморао да коначно одлучи да ли Берлински уговор остаје на

снази или не.364

Пошто је Калноки одлучно одбио да по предлогу Солзберија, постави један

војни корпус на Сави као опомену Србији, Бизмарк је преко посланика Бреја

покушао да утиче на краља Милана. Бреј је допутовао у Ниш 1/13.октобра, где је

упозорио краља и владу да се уздрже од сваке акције, која може да поремети мир

за који се све силе залажу, али је добио одговор да “савет долази исувише

касно”.365

Краљев одговор је био изричит. Он разуме да не може да очекује

дипломатску помоћ Аустроугарске, али да од својих захтева не може да одустане

због опасности да изгуби престо. Ни колективна нота сила од 12/24.октобра да се

мир одржи, није променила овакав став српског краља ни владе. У одговору

српске владе представницима великих сила од 15/27.октобра, одобрена је осуда

револуционарних промена, али изражена и жеља да се види и остварење ове

осуде сила и од стране Бугарске и наглашено да се Србија залаже за status quo не

само формално, него и суштински.366

У том тренутку краљ је имао сачињен текст ноте коју је намеравао да

пошаље у Софију. Према речима аустроугарског посланика, у ноти су споменута

разна спорна питања, од Брегова преко емиграната, до питања да ли Бугарска има

намеру да прогласи неважећом прокламациију кнеза Банетберга о уједињењу или

нема. За одовор на ноту предвиђено је 48 часова, након чега би уследило ратно

стање између две државе. У ово време када је краљ размишљао да пошаље ноту

бугарској влади, 10/22.октобра из Беча је добио и коначан одговор да су

аустроугарска настојања да Србији издејствује територијалну надокнаду

364 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 32; Д. Ковачевић, Србија и Русијаод 1878 до 1889, 292.365 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 33.366 Исто, 38.


101

доживела неуспех. При том је Калноки још једном саветовао краљу, да изврши

демобилизацију, јер ни могући војни успеси Србији неће донети ништа, а да ће

само окарактерисати Србију као нарушитеља мира. Још један разлог тренутног

одустајања јесте страх од Порте, чија је неутралност у рату била од немерљивог

значаја за Србију. После преговора који су трајали око две недеље, Порта је

обећала неутралан став у случају српско-бугарског рата.367 Порта је у намери да

открије прави правац напада Србије, најпре почела правити узбуну код сила, при

том скретајући пажњу српском посланику Грујићу, да је “Бугарска султанова

покрајина, о чему Србија мора да води рачуна ако се припрема за акцију”.

Међутим, четири дана пре разговора са Грујићем, тачније 2/14.октобра,

британски амбасадор у Цариграду сер Вилијем Вајт је од Порте сазнао, да они

немају намеру да спрече српско-бугарски рат. Саид-паша, турски министар

спољних послова отворено му је рекао: “Нека их, нек се туку”.368

Истовремено је кнез Александар у нади да ће успети да спречи рат,

допутовао у Софију са намером да добије сагласност бугарске владе да би затим

ступио у контакт са краљем Миланом. За намеравани Батенбергов корак, у

Србији су сазнали од британског посланика Хју Уиндема, пошто је британска

влада била упозната са намером кнеза Батенберга, да се непосредним

преговорима две државе реши конфликт, и подржавала је овакву намеру.

Међутим, бугарска влада се успротивила слању писма, бојећи се да у

случају да српска влада не прими бугарског делегата, могла и јавно да открије

њихове предлоге, што би онемогућило договор са Портом и изазвало

незадовољство великих сила. Наиме у званичном писму кнез Батенберг је

предложио Милану поделу сфера утицаја унутар којих би биле ограничене

њихове претензиије и будуће деловање и изразио жељу да пошаље Константина

Стоилова, човека од поверења, у Ниш да лично изложи његове мисли. У исто

време кнез је у другом, приватном писму, за које нису знали чланови владе,

предлагао преговоре за савез против Турске, због чега је планирао и да лично

дође у Ниш, како би учествовао у стварању плана акције, али је одустао од те

намере, одлучивши да у Ниш пошаље бившег министра Димитрија Грекова.

Писмо које је он требало да донесе у Ниш, се ипак значајно разликовало од

367 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 286-287; С. Јовановић, Влада МиланаОбреновића, Књ.2, 242.368 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 33.


102

претходног, представљало је само просту изјаву братских осећања бугарског

народа према српском.369 Краљ Милан је ипак одбио да прими Грекова, а српска

влада је великим силама саопштила да је то учињено у циљу одбране Берлинског

уговора, јер је вероватно предлог за преговоре био уперен против Турске, што би

водило даљем рушењу споменутог уговора.370

Одбијање Грековљеве мисије, погоршало је и онако слабе позиције српске

владе код европских сила, али је изазвало задовољство на Порти, до чијег става је

и зависио цео подухват српске владе, пошто је са формално-правне стране она

била сизерен Бугарске. Односно напад на Бугарску, значио би истовремено напад

на Турску. Задовољан одбијањем Грековљеве мисије, био је и руски министар

спољних послова, који је у разговору са српским послаником Хорватовићем,

рекао да су му били познати планови Батенберга, и одао признање коректном

држању Србије, која је оваквим потезом показала да је стала на позицију сила

које желе очување мира.371

Одбијање пријема бугарског делегата, још више је заоштрило односе две

државе. Очекујући почетак рата, Бугарска, је почела да пребације војску из

Источне Румелије на српско-бугарску границу, о чему су свакодневно стизала

обавештења у Ниш.372 Бугарска је затим 9/21.октобра, донела одлуку о затварању

српско-бугарске границе, а по Кевенхилеровим обавештењима, издала и

наређење командантима да на покушаје преласка граничне линије одговоре

ватром.373

У октобру је била донета одлука о нападу на Бугарску, и по плану је

предвиђено да акција почне 20октобра/1.новембра, али до акције тада није

дошло.374 Краљ Милан је у разговору са Кевенхилером обећао да ће одложити

акцију до почетка најављене конференције сила у Цариграду, која је ускоро

требала да почне са радом, како би видео да ли ће она донети неке практичне и

прихватљиве резултате, иако се у Београду у овако нешто сумњало.

На конференцији која је почела са радом 24.октобра/5.новембра,

учествовали су амбасадори свих великих сила укључујући и Турску, чији је

369 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 292.370 Исто, 293; В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 35.371 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 293.372 АС, фонд М.Г., 926/19, Т. Поповић- М. Гарашанину, Пирот, 11. октобар 1885; АС, фонд М.Г.,926/14, исти-истом, Пирот, 21. октобар 1885.373 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 294-295.374 Исто, 295.


103

делегат Саид-паша изабран за председника. Како је после првих заседања било

јасно колико размимоилажење у ставовима великих сила постоји, и да оне на тај

начин не могу донети ускоро повољну одлуку, што је из Цариграда јављао и

посланик Грујић, одсудно је утицало на доношењу коначне одлуке о отпочињању

ратних дејстава за 2/14. новембар 1885.године.375

Краљ Милан је 31.октобра/12.новембра показао Кевенхилеру текст објаве

рата, експликативне ноте силама и прокламације српском народу. Кевенхилер је

био упознат са текстом једног телеграма грофа Бизмарка Бреју, у ком је писало да

Немачка неће имати ништа против рата мотивисаног локалним узроцима. На

Кевенхилерову интервенцију, из текстова је као мотив рата уклоњена изјава о

одбрани status quo, односно повраћаја ствари пре Пловдивског преврата. Већ је

објава рата образложена бугарском агресијом. Мањи бугарски напад на српску

границу од 1/13.новембра искоришћен је у ту сврху.376

Објаву рата Бугарској Србија је послала у виду отворене депеше преко

грчког заступника мало после поноћи, тако да је бугарска врховна команда ,

влада и кнез који су се налазили у Пловдиву, још исте ноћи били упознати са

садржином исте. У експликативној ноти послатој силама, приказано је исто

објашњење повода објави рата, и поменута је и намера Србије да поштује

султанова права и постојеће уговоре. У прокламацији српском народу, наведена

је Бугарска као рушитељ равнотеже створене Берлинским конгресом, а потом се

наводе све негативне појаве у односима две државе последњих година: царинске

мере којима је заустављен трговински промет између две државе, отимање

Брегова, помагање и подстицање емиграната итд.377 Истог дана када је објављена

прокламација народу, српска војска је прешла српско-бугарску границу.

4.3. Од рата до мира: Србија и Бугарска

Рат Србије против Бугарске није наишао на одушевљење у народу. Народ

није разумео разлог рата са Бугарском, која је заузела своју земљу а не српску,

разумнији им је изгледао рат против Турске, у чијем саставу су се налазали Стара

375 Исто, 298.376 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 41.377 Исто, 41.


104

Србија и Македонија, територије насељене српским живљем. Како каже

Слободан Јовановић: “да ми ради задобијања Македоније, морамо ићи на Софију,

уместо на Скопље, било је и сувише висока политика за обичне грађане” и

“овакав рат политичког рачуна, рат државнички, био је за њих нова ствар”.378

Напредњачка влада није умела да мотивише народ, али није грешила што је

1885.године повела антибугарску политику.379

Објава рата од стране Србије, у европским престоницама, није наишла на

нарочито оштре реакције. Европске силе су биле заинтересоване да сукоб остане

локалног карактера, и у том правцу је Калноки предузео кораке код својих

савезника из Тројецарског савеза, да рат буде прихваћен као ствар од локалног

значаја. У Немачкој Бизмарк је сматрао да би било добро да се Срби и Бугари

потуку, како би им силе касније лакше наметнуле своју вољу. У Русији је Гирс

захтевао, да се само не допусти зараћеним странама мењање одлука Берлинског

уговора, јер су се чланице Тројецарског савеза већ изјасниле за његово очување и

узеле га као основу у решавању румелијског питања, што би подстакло и код

других балканских земаља жељу за експанзијом, чиме би се сукоб само

проширио.380

Кнез Батенберг, који се налазио у Пловдиву, је одмах по пријему објаве

рата, позвао прокламацијом све способне бугарске грађане да помогну одбрану

земље. Истог дана обавестио је султана о српском нападу и затражио подршку

свог суверена у заштити територије царевине. Порта је одбила ове кнежеве ноте,

истичући да иако је Србија крива за започињање ратних дејстава, сматра

Бугарску кривцем, јер је својим револуционарним држањем и рушењем

Берлинског уговора, изазвала тај напад Србије, и да Порта не може учинити

ништа док се не поврати мир у Румелији. Истовремено је Порта Србију

обавестила да ће остати неутрална преко српског посланика Грујића, којег је

велики везир обасуо најлепшим изјавама. Порта је у српско-бугарском рату

видела могућност да задржи Источну Румелију.381

Неколико дана пре почетка рата, 30.октобра/11.новембра, Стојан Новаковић

је по својој иницијативи ступио у преговоре са грчким послаником Назосом,при

378 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 235.379 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, 61.380 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 43; Д. Ковачевић, Србија и Русијаод 1878 до 1889, 297.381 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 43; М.Самарџић, Од СанСтефана до Сливнице, 299-300.


105

чему је између осталог било и речи о подели Македоније. Назос је за Грчку

тражио “границу северно од Охрида, Мелника и Неврокопа, Новаковић је

пристао под условом да Солун постане слободно Пристаниште”.382

Главни стратешки правац за продор српске војске био је ка Софији, док је

према Видину вршен помоћни удар. Прешавши границу2/14.новембра, српска

војска је са малим напором на свим тачкама потиснула бугарске трупе. Истог

дана заузет је Цариброд, а у току следећа четири дана заузети су и Кула, Трн,

утврђени положај код Драгомана и Брезник. Успешно је напредовао и продор ка

Видину, где се сматрало да је бугарска војска ”потпуно разбијена”, али се

напредовање, посматрано у целини, одвијало сувише споро. Након ових првих

успеха српске војске, у руској влади је завладало узнемирење, јер се сматрало да

ће Србија услед тих успеха проширити дејства војске, занемарујући притом своје

раније прокламоване циљеве., односно успостављање Берлинског угговора.Гирс

је због тога већ 7/19.новембра тражио од аустроугарског министра Калнокија, да

све три владе чланице Савеза Три цара, предузму хитан корак код краља Милана

ради заустављања операција српске војске. У Петрограду су били уверени да ће

српска војска разбити бугарску, и да ће њене трупе умарширати и у саму Софију.

У вези са тим су рачунали и на револтирану реакцију бугарског народа против

кнеза и владе, после чега би се обратили Русији за помоћ, која би тиме добила

могућност поновног успостављања свог утицаја у Бугарској. Овај план је

састављен у руском министарству иностраних дела, и подржали су га и цар и

Гирс.383

У међувремену, српска војска је поражена на Сливници. Сливничка битка

трајала је од 5/17. до 7/19.новембра. Другог дана битке, када је стигла вест да

Бугари настоје да заобиђу српско лево крило, чиме је отворена опасност од упада

у Цариброд, у којем се налази српски краљ и Врховна команда, краљ је наредио

повлачење у Пирот.Одсудан за исход битке био је трећи дан, када су Бугари

успели да заузму стратешки важан врх Три уши и да потисну Дунавску дивизију,

која се морала повући на Драгоманаски теснац, што је истовремено значило

повлачење и осталих трупа, како им Бугари не би заобишли са леђа. Тако је

завршена Сливничка битка.384

382 С. Терзић, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992, 263.383 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 297-298.384 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ.2, 260-264.


106

Краљ је отишао у Белу Паланку, а војсци је наређено да се повлачи ка

Пироту. Одмах по повлачењу са Сливнице, краљ Милан је затражио од

аустроугарског војног аташеа потпуковника Пинтера, које се као посматрач

налазио при српској Врховној команди, да пренесе молбу својој влади, да хитно

предузме кораке код осталих сила за закључење примирја. Истог дана када је

стигла ова молба српске владе, стигао је и руски захтев за заједнички корак код

српске владе. Калноки је сматрао да је у интересу Србије да се посредује у

закључењу споразума, са чиме је био сагласан и цар.385

Када је сазнао за краљеву молбу Пинтеру, Гарашанин је из Београда одмах

отишао у Белу Паланку, код краља. Како се уверио да војна ситуација није тако

опасна, настојао је да убеди и краља да пређе у напад. Опозвана је наредба о

повлачењу у Пирот, и издата наредба да војска поново заузме положаје у

Драгоманском кланцу. Краљ је затим поново посредовањем Пинтера, обавестио

аустроугарску владу да повлачи раније упућену молбу за посредовање око

примирја. Али Калноки није сада могао да обустави већ предузете кораке за

склапање примирја, већ је руском амбасадору Лобанову предложио, да силе

изврше истовремено корак и у Београду и у Софији, у циљу окончања војних

операција, на шта је Лобанов пристао. Порта је 9/21.новембра позвала српску и

бугарску владу да склопе примирје, Том приликом је Зија-беј подсетио

Гарашанина на обећање о поштовању уговора и султанових права. Али је

бугарски кнез сутрадан одбио иницијативу Порте за примирје.386

Пошто је након два дана затишја, бугарска војска, ојачана румелијском,

извршила нов напада и успела да српску војску потисне са положаја у

Драгоманском кланцу, на састанку команданата дивизија одржаном

11/23.новембра у Пироту, одлучено је да се изврши повлачење војске на границу

и да се поново тражи примирје.Краљ је затим наредио Гарашанину да замоли

аустроугарску владу да убрза акцију код осталих сила. Аустроугарски посланик

Кевенхилер, који иначе није био упознат са озбиљношћу војне ситуације, дан пре

је послао Гарашанину поруку, да српска војска крене напред “пошто пото”, од

чега ће зависити очекивана територијална добит за Србију али и опстанак краља

Милана на престолу. Кевенхилер је јављао Калнокију, дан раније, да му краљев

опстанак, уколико не дође бар до једног војног успеха, изгледао немогућ. С тим у

385 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 48.386 Исто, 49-50.


107

вези писао је министру Калнокију, који се сложио и исти предлог упутио цару, да

је у њиховом интересу, да уколико стварно дође до абдикације краља, што је било

готово сигурно, на престолу остане династија Обреновић, односно да до

пунолетства принца Александра, на престолу буде краљица Наталија, као

намесница.387

Декларација дипломатских представника великих сила, сем Велике

Британије, у којој је стајало да су силе сагласне да на предлог руске владе настоје

да зауставе даље проливање крви, стигла је у Врховну команду у Пироту,

12./24.новембра. Гарашанин је по пријему декларације одговорио

представницима сила да је наређење о прекиду ватре издато командантима,

истовремено са захтевом да се о томе обавесте и Бугари. Али при том су

начинили грешку, јер не питајући никог да ли и Бугари прихватају примирје,

наредили и повлачење војске на положаје западно од Пирота. Како бугарска

страна није прихватила примирје, истог дана почела је битка. Бугарска војска,

која је претходног дана заузела Цариброд, напала је српске јединице распоређене

дуж границе, и услед дезорганизације српске војске, без много муке заузела

Нешков вис, предео који доминира Пиротском котлином. План кнеза Александра

био је да крене са војском на Ниш, одакле би уценио велике силе, својим

повлачењем из Србије признавањем свршеног чина у Румелији.388

У Аустроугарској су били јако забринути због могућих комликација,

уколико бугарска војска настави напредовање, као и стањем у Србији.

12./24..новембра, одржана је седница владе,којој је председавао сам цар, а на којој

је донета одлука да се бугарском кнезу одлучно стави на знање да мора

прихватити примирје. Пошто је кнез Александар, намерно одуговлачио пријем

депеша преко Софије, донета је одлука, која је одмах саопштена посланику

Кевенхилеру, да он оде директно у Главни стан бугарске војске, и лично кнезу

саопшти одлучан став своје владе, да неће дозволити прекомерне претње

Србији.389

Кевенхилер је на путу ка Пироту, где се налазио кнез Александдар, посетио

краља Милана у Нишу, коме је рекао да се његова мисија састоји да да изјаву

Батенбергу да Аустроугарска тражи примирје, и да у супротном Аустроугарска

387 Исто, 50-51.388 Исто, 52; Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 299.389 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата, 52-53.


108

има намеру да уђе у Србију да је брани. Кевенхилер се срео са Батенбергом

16./28.новембра, пре подне. Бугарски кнез је упорно одбијао безуслован и

неодложан прекид непријатељства, покушавајући да услови свој пристанак

напуштањем бугарске територије од стране српске војске и гаранцијом да ће силе

признати извршено уједињење. Кевенхилер, је због таквог става бугарског кнеза,

прибегао крајњем средству, претњи. Он је кнезу изричито запретио да ће

аустроугарска војска ући у Србију, уколико не дође до прекида ратних операција,

а што би могло да доведе до истовремене руске окупације Бугарске. Оваква

изјава Кевенхилера, имала је дејство на држање кнеза, који је после краћег

саветовања са својим командантима, прихватио примирје, којим се

подразумевало престанак непријатељстава и останак војних трупа на положајима

на којима се тренутно налазе. Док се закључење формалног споразума оставља

непосредним преговорима зараћених страна.390 Кевенхилер је затим обавестио

краља Милана, о резултату своје мисије, који је при том споменуо да чим мир

буде био повраћен, он ће абдицирати у корист свог сина.

За разлику од Србије, Русија је била констернирана Кевенхилеровом

мисијом. Аустроугарској је замерено што је предузела корак без претходног

договора, а највише им је сметала претња кнезу руском окупацијом Бугарске

односно аустроугарском Србије. Калноки се у одговору Гирсу бранио, тврдећи

да је таква претња изречена само да би се обезбедили захтеви сила за примирјем,

и да нема ни говора о аустроугарској интервенцији у Србији. Гирс је у одговору

нагласио да рачуна на лојалност Двојне монархије, и да се нада да ће спречити

Србију да нарушава примирје, алудирајући на безуспешан српски напад на

Видин, на шта је бугарска влада запретила нападом на целој линији. Калноки је

исте вечери дао обећање да ће убудуће Србија поштовати примирје.391

Дана 16./28.новембра, када је успостављено примирје, у Цариграду је

одржана и последња конференција великих сила. Пошто нису успели да се

договоре о начину рашавања питања Уједињења, делегати сила су одлучили да

следећи састанак одложе на неодређено време.392

Истовремено док се у Пироту решавало о примирју, десио се занимљив

покушај бугарских власти да ступе у преговоре са вођом српских емиграната

390 Исто, 54; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 303.391 М. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 300.392 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 304-305.


109

Николом Пашићем. Не чини се немогућим, да је успех бугарске војске створио

амбицију код кнеза Александра да се попне и на српски престо. Са његовим

одобрењем у везу са Пашићем ступио је Стојанов, који је овоме обећао подршку

за организовање упада и устанка у Србији, док би радикали после свргавања

краља Милана, без учешћа великих сила преговарали са Бугарима о миру.

Изгледало је да Пашић пристаје на овај предлог. Он је сматрао да би споразумом

који би водио српско-бугарској федерацији,са кнезом Александром на српском и

бугарском престолу, требало створити одбрамбено-офанзивни савез две државе.

Србија би признала уједињење Бугарске и Источне Румелије, док би Србији била

придодата Стара Србија као компензација, а питање Македоније би остало

отворено. Ипак је опрезан Пашић, одбио да се одмах упути код кнеза са којим би

се постигао и коначан споразум, већ је затражио од Стојанова да он обавести

кнеза о његовом ставу, па да га о свему извести. Догађаји у Пироту, су ипак

зауставили ову сарадњу.393

Неуспешан рат са Бугарском, био је и узрок “тешке политичке кризе” у

Србији. Осрамоћен и нервно растројен српски краљ је био решен и на

абдикацију, коју је и понудио Гарашанину и министрима у Нишу,

16./28.новембра, што су они одлучно одбили. После рата, за време кризе у

Србији, Гирс је Персијанију саветовао да не узима учешћа у настојањима других

држава у мирењу краља и народа. Гирс је писао: “ Ако је неколико година

постојао разлаз између краља и народа, ми смо настојали до крајњих граница да

се уздржимо од директног мешања у њихове односе, при томе смо се руководили

начелом да не желимо погоршање тих односа и убрзање кризе, која би за Србију

могла да има нежељене последице. Узимајући у обзир последње догађаје, ми

сматрамо за потребно да напустимо такву политику и да употребимо све што од

нас зависи, да би, колико је то могуће, сачувала Србију од опасности које јој

прете”.394

Митрополиту Михајлу је децембра 1885.године писао и Сава Грујић, који је

истицао да Русија сада не би требала да окреће леђа Србији, када је она устала

против Батенберга и његових присталица и помагача, против којих је и сама

393 А. Шемјакин, Никола Пашић и балканска криза 1885. Године, 100-108.394 М. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 300-302.


110

Русија.395 Званични Петроград, је и поред свих замерки држао да је Милан једини

могући управљач Србије. Али тај став се после рата променио, прихваћена је

могућност његовог одласка са престола, али само легитимним путем.396

Ипак је питање краљеве абдикације, прешло у други план, јер је од

прворазредног значаја за Србију постало закључење примирја са Бугарском.

Гарашанин и краљ Милан, су у почетку помишљали да време добијено

примирјем искористе за наоружавање и припрему војске за наставак рата. За

начелника Врховне команде постављен је генерал Ђура Хорватовић, а за

министра војног генерал Франасовић. Истовремено су учињени кораци у

иностранству за набавку оружја и муниције, која је мањкала све време трајања

сукоба. Гарашаниновом плану ишле се и у прилог противуречности у погледима

Србије и Бугарске. Бугарска је тражила повлачење српске војске са своје

територије, док је за своје трупе захтевала да остану на положајима запоседнутим

16./28.новембра,а у страху да Србија не искористи примирје за припрему новог

напада, и да се одмах након потписивања примирја именују и пуномоћници за

закључење мира. Док је Србија са друге стране захтевала да обе војске остану на

истим положајима, и да је повлачење могуће само ако се изведе истовремено. О

питању мира, није било речи, пошто је сматрано да као политичко питање, не

треба ни да стоји у војној конвенцији.397

Прави разлог одуговлачења српске стране, наслућен је и у Бечу, услед чега

је убрзо Гарашанину стигло упозорење од министра Калнокија, да не помишља

на нове ратне подухвате, јер би то било противно аустроугарским интересима.

Гарашанин је потом изјавио да српска влада жели мир, и да би прихватила све

услове, који нису у супротности са достојанством земље. Бугарски су баш такви и

били, и зато је било немогуће прихватити их.398

Истовремено са овим упозорењима Србији из Беча, руски амбасадор у Бечу,

Лобанов, упутио је упозерење и бугарској влади, пошто је добио обавештења да

се у Бугарску увозе велике количине ратног материјала, што је указивало на не

баш мирољубиве намера Бугара, и да ће Аустроугарска, уколико дође до напада,

бити принуђена да да га заустави. Српска влада је учинила још један предлог

395 Ђ. Слијепчевић, Михајло, београдски архиепископ београдски миттрополит, Минхен, 1980,327.396 М. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 302.397 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 59.398 Исто, 59.


111

Бугарској, остајући при своји ранијим захтевима, позивајући Бугарску да одреди

комисију за обележавање демаркационе линије и неутралне зоне. Али је и

бугарска влада одговорила да остаје при својим ранијим предлозима, и да ће се

обратити великим силама са захтевом за интервенцију, у случају неприхватања

њених услова у року од 24 часа.399

Аустроугарски министар Калноки је у међувремену, предузео кораке код

Русије. Са његовим предлогом да се истовремено изврши притисак и на Србију и

Бугарску ради закључења примирја, сложио се руски министар Гирс, додавши и

предлог о истовременој и обостраној демобилизацији. Калноки је затим послао

упутство српској влади како да се најлакше дође до примирја. Она је требала да

замоли велике силе за сарадњу у циљу закључења примирја, и изјави да ће

прихватити да војна питања решава европска војна комисија, при том се

обавезујући, унапред, да ће прихватити одлуке војне комисије ако на исти услов

пристане и Бугарска. Гарашанин је сматрао да је прихватање оваквог захтева

равно капитулацији, али је под притиском краља и краљице, попустио. Како

велике силе нису хтеле послати комисију без сигурности у њен успех,

2./14.децембра, стигао је захтев сила Србији и Бугарској да дају гаранције да ће

прихватити одлуке војне комисије, која је тих дана требало да крене на српско-

бугарску границу. Тражену изјаву Гарашанин је дао истог дана, али је Бугарска

влада отезала са прихватањем предлога. Тек 7./19.децембра, након колективне

ноте представника сила, Немачке, Аустроугарске, Русије и Италије, као и

притиска од стране Порте да се коначно и категорично изјасни, бугарска влада је

пристала на тражени захтев.400

Европска војна комисија пошто се већ у Бечу сагласила о условима

примирја, по доласку у Пирот 6./18.децембра, врло брзо је донела и коначну

одлуку. Констатујући бугарски војни успех, сагласили су се са потребом

повлачења обе војске на своју територију, с тим да се српске снаге као побеђене

повуку прве. Војном конвенцијом је предвиђено да ће примирје трајати од

9./21.децембра1885.године до 17.фебруара/1.марта 1886.године. У случају да мир

до тада не буде закључен, примирје ће бити аутоматски продужено, док би обе

стране уколико буду желеле да раскину примирје након 17.фебруара/1.марта,

399 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 305-306.400 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 64-68; М. Самарџић,Од Сан Стефана до Сливнице, 306.


112

биле дужне да о томе обавесте супротну страну десет дана пре обнављања

непријатељства. Затим је одлучено да обе стране повуку своју војску са

окупиране територије; дуж границе створена је неутрална зона ширине три

километра; размена заробљеника ће се обавити одмах; и делегати за преговоре о

миру морају бити именовани одмах. Српски пуномоћник, пуковник Топаловић,

потписао је овакво примирје,9./21.децембра, јер је унапред био добио депешу да

тако и учини. Међутим, у међувремену, краљ не знајући да је примирје већ

потписано, рекао је Кевенхилеру, да Србија не може потписати ово примирје, јер

је последњи члан политичке природе. Ипак је на крају преовладало мишљење

генерала Хорватовића, да примирје треба да се потпише, и такво одобрење је

послато Топаловићу. Међутим нису знали да је он већ потписао примирје.И

бугарски представник капетан Панов, је ставио свој потпис на примирје.401

Уследило је повлачење војски са окупираних територија. Српске из области

Видина, и бугарске из Пиротског округа, које је праћено реквизицијом и пљачком

опустошеног округа. Српске власти, на челу са мајором Светозаром

Магдаленићем, одмах по повратку у Пирот, 15./27.децембра, завеле су ванредно

стање. Уследио је обрачун са грађанима Пирота за које је постојала (или није)

сумња да су помагали бугарској војсци, или јој само били наклоњени. Страдали

су и невини становници Пирота, док се део бугарофилског становништва

повукао заједно са бугарском војском у Бугарску.402

У Србији је завладало јако незадовољство према суседној монархији. Поред

краља који се сматрао изиграним од стране Аустроугарске, и краљица Наталија је

јако била незадовољна, пре свих на Кевенхилера, за којег је Гарашанину писала

да је изиграо, јер је управо она, на посланикову молбу наговарала српску владу да

траже војну комисију. Истициње српског пораза у примирју ју је јако наљутило.

Како је у међувремену, пошто се краљ налазио у Нишу, она остала у Београду,

њен политички утицај је постао прилично велики. Краљица резигнирана према

Аустроугарској, предлагала је обраћање Русији. Гарашанину је писала да је

спремна, да чак она поведе разговоре са Персијанијем, који јој је иначе био врло

мрзак. Овакав краљичин став, где је она тражила да се “мења основна линија

државне политике”, и да се при том њој повери тај задатак, нису прихватили, ни

401 Исто, 306; В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 68-70.402 Б. Лилић, Краљ Милан и српско бугарски рат 1885 у успоменама Тодора Поповића, у: Прилозиза књижевност, језик, историју и фолклор, 75 (2009), 154; М. Самарџић, Од Сан Стефана доСливнице, 307-308.


113

краљ ни Гарашанин, који ју је молио да не преузима ништа због разлога које ће

јој саопштити када се буде вратио у Београд. Гарашанинове намере су се могле

назрети из његових речи” Цео свет нас је изиграо” додајући “зато треба изиграти

цео свет. То је могућно и једини начин да се све спасе”.403

Краљ Милан, у свом писму краљици, био је конкретнији. Објашњавајући

краљици разлоге пристанка на примирје, истакао је да је ту одлуку донео заједно

са Гарашанином и Хорватовићем, јер тренутно друго решења не постоји.

Одбијање примирја значило је “навући на Србију љутњу целе Европе”, чиме би

се обновила непријатељства, у тренутку када нема довољно муниције за рат. По

плану, Србија ће јавно истицати, да искрено прихвата примирје, док ће се тајно

припремати за рат, који би краљ повео уколико силе пристану на уједињење

Бугарске и Источне Румелије.404

За краљев план требало је наћи и ширу подршку у земљи. Са тим циљем

кренуо је Гарашанин у Београд 11./23.децембра, где је заједно са краљицом,

требало да поведе разговоре са првацима Напредне и Либералне странке. Оваква

акција на унутрашњем плану требала је да помогне решавање спољнополитичке

кризе у којој се земља налазила. Краљу није требало њихово мишљење о рату

или миру, пошто је таква одлука већ донета, већ само потврда да може да рачуна

на њих за највећи напор у случају новог рата.405 Пошто је Персијани сазнао за

краљев план о сарадњи Либерала и Напредњака, упозорио је Ристића да би

његово удруживање са Пироћанцем, генерално са напредњацима изазвало у

Русији “тужан утисак”. Ристић је обећао да и у случају да буде у прилици да он

саставља владу, никако неће улазити у споразуме са напредњацима. Неповерење

сваког према свакоме, противљење либерала и напредњака ратној политици

владе, после неколико дана довело је до пропасти покушаја удруживања

водећих политичара са владом.406

По повратку Гарашанина у Ниш, краљ је донео одлуку, да пошто са две

партије није постигнут договор, да се покуша са трећом, а по предлогу краљице

Наталије која је саветовала окретање радикалима.407 Краљ се затим упутио у

Београд, и одмах је отишао у београдску тврђаву где су се налазали осуђени

403 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 71.404 Исто, 72; Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 303-304.405 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 73-74.406 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 304-305.407 Н. Обреновић, Моје успомене, 179.


114

прваци Радикалне странке, са којима је сада желео да створи коалицију, која би

му омогућила наставак рата. Пошто је Пера Тодоровић, пристао на краљев

предлог, 1,/13.јануара, краљ је издао указ о помиловању радикала осуђених због

Тимочке буне, са изузетком оних који су се налазили у емиграцији. Покушај

Тодоровића, да радикале измири са краљем и напредњацимма, врло брзо је

пропао, пошто се показало да је он једини спреман да се са краљем мири.408

Краљев боравак у Београду, је као резутат донео погоршање односа са

краљицом, који се никада више неће поправити. Краљу је сметала популарност

коју је краљица задобила, за време рата, помажући рањеницима, док је за време

тог истог рата његов углед спао на најниже гране, како у земљи тако и у

иностранству. Увређен краљ, покушавајући да јој науди код Аустроугарске,

пуковнику Пинтеру говорио о краљичином русофилству, чак му и показао препис

писма у којем га саветује да се окрене Русији, услед разочарења у примирје.409

Поред “хлађења” према краљици, краљ се врло резервисано држао и према

Аустроугарској, чијег посланика Кевенхилера је чак одбио да прими, о чему је

љут Кевенхилер писао у Беч Калнокију. Краљ је истовремено ступио у контакт са

Персијанијем, којем је у разговору, рекао да се разочарао у проуастроугарску

политику, и исказао решеност да се “врати на могуће покровитељство Русије”.

Краљ је чак и предложио услове под којим би се то остварило. Међутим у

Петрограду, су краљев потез видели само као још један маневар српског краља,

па су његове предлоге одбили.410

Одуговлачење и спорост са којом су вођене припреме за преговоре о миру,

појачали су забринутост великих сила о могућем обнављању војних дејстава.

Батенберг је најпре желео да искључи Порту као преговарача о миру, са

образложењем да када није помогла у одбрани земље сада нема ни разлога да

преговара о миру, али је после обећане подршке попустио. Србија је

одуговлачила чак и у питању наименовања делегата. Тражено је од Порте да се

изјасни кога би бугарски делегат представљао у преговорима, да ли Бугарску

створену одлукама Берлинског Конгреса, или нову Уједињену Бугарску, створену

револуционарним пловдивским превратом.411

408 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 305-306; В. Вучковић, Дипломатска историјасрпско-бугарског рата (1885-1886), 77-79.409 Исто, 79.410 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 306.411 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 74-75.


115

Услед одлагања договарања о месту преговора, 30.децембра/11.јануара,

велике силе су заједничком нотом, обавестиле владе у Београду, Софији и Атини,

да би најбоље средство у превенцији рата, била истовремена и општа

демобилизација. Али ниједна од три државе није хтела да то учини. Гарашанин се

правдао да би то било немогуће у тренутним околностима на Балкану, док је

Бугарска условљавала свој пристанак, претходним пристанком Србије. Што се

пак места преговора тиче, Грашанин је предложио Букурешт, што је подржао и

Бизмарк а убрзо је своју сагласност дала и Русија. Гирс је у међувремену упутио

предлог у вези будућих преговора, пошто је већ био познат његов нови став

према уједињењу и Батенбергу. Наиме још 12/24.децембра, у разговору са

британским амбасадором, рекао да је Уједињење свршена ствар, и да је једини

могући гувернер Батенберг.412

Гирсов предлог се састојао из следећег: питање које треба да се реши се

никако не може посматрати као српско-бугарско, већ европско; расправљање о

револуцији у Пловдиву и њеним последицама се не допушта, пошто о њему имају

решавати велике силе; да се за основу мира узме територијални status quo утврђен

тим уговором; да се Бугарској призна право на новчану одштету, сходно

“наметнутим јој жртвама”; да се формира једна мешовита комисија, која би се

позабавила питањем емиграната и разграничења; у случају непостизања решења,

да се сва спорна питања препусте арбитражи сила; да делегат Порте учествује у

преговорима. Калноки је прихватио руске предлоге, сем оних о одштети и

формирању мешовите комисије.413Затим је уследила још једна нота сила, на

руски предлог, 8./20.јануара, услед одбијања демобилизације, у којој је стајало да

ће нарушилац мира имати против себе читаву Европу, и да не долазе у обзир

никакве територијалне промене.414

За краља Милана, што је саопштио и Кевенхилеру, прихватање од стране

сила овакве ноте, на предлог Русије, представља “тријумф Русије”, и сходно томе

он је био спреман да одбије и овај предлог. Али у међувремену су стигле вести у

Београд, о посети црногорског кнеза Николе Петрограду, као и о споразуму

Турске и Бугарске о Румелијском питању. Сумње краља Милана, да је кнез

Никола отпутовао у Русију да би за себе изборио бугарски престо, а за свог зета

412 Исто, 81.413 Исто, 81.414 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 309.


116

Петра српски, показале су се као нетачне. Боравак кнеза у Русији био је

инспирисан тражењем зајма за грађене саобраћајница, и том приликом му је

саветовано да не покреће никакве акције, пошто је Русија заинтересована за

очување мира на Балкану.415 Мада је у исто време у Москви дошло до састанка

Николе Пашића, Аксакова, Черњајева и митрополита Михаила, када је направљен

још један план за оружани преврат у Србији, чије се остварење ипак бити

одложено за лето 1886.године.

У Србију су посредством Персијанија, стигли претходно поменути Гирсови

предлози о преговорима о миру, са још једном напоменом, која је учињена врло

оштро, да је српски представник у преговорима Чедомиљ Мијатовић, дужан да се

држи савета великих сила, које ће морати да обавештава о току преговора. Краљ

је овакав потез схватао као све веће попуштање аустроугарске дипломатије

руској, која све више јача свој утицај на Балкану. У том смислу је и Кевенхилер

писао министру Калнокију, услед чега је уследио његов опозив из Београда.416

У међувремену, 21.јануара/2.фебруара, између Бугарске и Турске је

склопљен споразум, којим је султан поставио кнеза Александра Батенберга за

гувернера Источне Румелије, на рок од пет година. Договорен је и одбрамбени

савез између Турске и Бугарске. Овакав споразум је јако негативно утицао на

план краља и Гарашанина о обнови ратног стања.417

Само два дана након тог споразума,23.јануара/4.фебруара, почела је са

радом мировна конференција у Букурешту. Србију је представљао Чедомиљ

Мијатовић, који је изабран у циљу одуговлачења преговора, због чега је

Аустроугарска свесна ове српске намере, упутила опомену Гарашанину,418

Турску Меџид-паша, а Бугарску Иван Гешов. Према Гарашаниновим упутствима,

Мијатовић је требало да заступа ставове: повратак status quo или територијална

надокнада. Између осталог требало је покренути и питање Брегова, у вези са

којим је захтевано признавање Бугарске српског права својине, и питање

трговинских односа. О емигрантима и железници Гарашанин није желео да се

расправља на Конференцији.419 Бугарска је са друге стране намеравала да тражи

територијалну надокнаду, али је одустала захтевајући од Србије ратну одштету од

415 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 94-95; Д. Ковачевић,Србија и Русија од 1878 до 1889, 307-308.416 Исто, 308.417 М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 310.418 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 80.419 Исто, 88-90.


117

25 милиона франака, са роком исплате од пет година, док би Пирот задржала за

то време као гаранцију исплате. Силе су се затим потрудиле да утичу на бугарску

владу да одустане од ових захтева, док им је за узврат обећана могућност

признавања уједињења.420

Одуговлачење на конференцији, приписивано је кривици Србије, због чега

је још једном уследила опомена Гарашанину, који је одговорио да је прави

кривац за то Турска. Ово је заиста и било тачно, пошто је њен делегат дошао на

преговоре без званичног овлашћења, они су морали да се одлажу недељу дана, а

затим је отезао и а изношењем бугарског предлога о миру, читајући га члан по

члан. Ово је резигнирало краља Милана, који је ипак услед тешке ситуације у

земљи коначно пристао на почетак преговора. Та тешка ситуациија, је настала из

три догађаја: неуспех стварања радикалско-напредњачке коалиције; опасност по

мир услед све израженије страначке борбе, као и лоша финасијска ситуација;

опомена Порте која “сматра за своје право да осигура одбрану Бугарске, уколико

буде нападнута, јер је ова саставни део царевине”, при том је српска влада

замољена да започне демобилизацију и убрза мировне преговоре.421

На седницама конференције је уследило расправљање о коначној форми

мировног уговора, које се завршило, потписивањем споразума,

19.фебруара/3.марта, који се састојао из само једног члана: “Између Краљевине

Србије и Кнежевине Бугарске мир се васпоставља даном потписивања овог

уговора”, с тим да се ратификације имају изменити у року од петнаест дана или

раније.422 Дан после потписивања споразума у Београду је објављен указ о

демобилизацији, а 5./17.марта, измењене су ратификације.423

Колико су српско-бугарски односи заправо били затегнути, и колико је

међусобно неповерење постојало, говори и чињеница да ни после примирја нису

обновљени дипломатски односи између две државе, већ је обављање

најнеопходнијих дипломатских радњи, са српске стране поверено грчком

отправнику послова у Софији. Па и одлучно одбијање српске стране да се у текст

уговора о миру унесе реч “пријатељство”, лепо илуструје претходну тврдњу.424

420 Исто, 91; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 310.421 Исто, 311; В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 92.422 Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 1876 – 1918, 198; М. Самарџић, Од Сан Стефанадо Сливнице, 312.423 В. Вучковић, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), 93-98.424 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, Београд 2002, 20.


118

После рата Србију као потенцијално најјачу државу на Балкану замењује

Бугарска.

Упоредо са преговорима у Букурешту, силе су водиле преговоре о коначном

решењу Румелијског питања. Русија се и даље противила да се у уговору

Батенберг спомене као гувернер Румелије, на шта су силе коначно и пристале.

Донета је заједничка одлука о успостављању персоналне уније између Кнежевине

Бугарске и Источне Румелије, Батенберг није споменут, већ је само одређено да

управа над Источном Румелијом буде поверена бугарском кнезу, чиме је

формално очуван Берлински уговор.425 Такозвани Топхански акт, којим се

дефинитивно признаје уједињење, уз сагласност великих сила, потписан је

25.марта /5.априла 1886.године.426

425 В. Поповић, Источно питање, Историјски преглед борбе око опстанка Османлијске царевинеу Леванту и на Балкану, Београд 2007, 148; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице, 313.426 Б. Попов, Историја Бугарске, 252.


119

5. Национална политика Србије осамдесетих

5.1. Окретање српске националне политике од Босне и

Херцеговине ка Македонији и Старој Србији до 1886.године

У деветнаестом веку национализам је представљао идеју водиљу. Она се

развила из потребе људи за повезаношћу са другима. Сматрало се да Европа

треба да буде организована на националним основама. Док су национални

програми и рад на њима, других европских народа, третирани и још се третирају

као израз легитимних националних тежњи, српски чак и они бенигнији од оних

европских (у смислу експанионизма, верске нетолеранције, шовинистичке

мржње) осуђивани су као освајачки, агресивни чак и геноцидни.427 Код

словенских народа под туђинском влашћу, национализам је још увек носио

обележја ослободилачких покрета и манифестовао се на религијском,

идеолошком, културном и политичком пољу. На свима њима доминирале су идеје

либералног национализма: тежње ка ослобођењу од туђинске власти и уједињењу

са својим слободним сународницима, тј.обнови назависниих националних

држава.

Међународна политика Србије током целог века, имала је више циљева. То

је најпре била тежња да се ослободи од Османског царства, затим да постепеним

прибирањем српског елемента, себе ојача и тако осигура своју народну

самосталност.У Начертанију Илија Гарашанин је правио нацрт о будућој српској

држави, у којој би се окупиле, најпре српске земље : Кнежевина Србија,

Босна,Херцеговина, Црна Гора и Стара Србија. Тиме би била завршена прва фаза

борбе за јединствену српску државу, која би била вођена постепено, не општим

нападом на Османску империју, већ откидањем дела по дела територија, у

процесу њеног незаустављивог пропадања.428

Српски национални програми и тежње за ослобођењем и уједињењем,

задирали су у империјалне интересе великих сила, а са друге стране у

великодржавне амбиције неких суседних народа. Зато су наишли на њихов

427 Ч. Попов, Велика Србија: стварност и мит, 67.428 В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд 1982, 171-172.


120

отпор, који је образлаган борбом против великосрпских, хегемонистичких и

освајачких циљева. Свака манифестација српске свести, културе и политичких

стремљења, оцењивани су као “великосрпска опасност” угрожавање туђих

интереса, те стога били ометани и често и кажњавани. Колевка оптужби је била

Аустроугарска монархија односно њене политичке елите. Овакве оптужбе падале

су на плодно тло Немачке, Велике Британије, Бугарске, Албаније.429

Одлуке Берлинског конгреса, утицале су и на преоријентацију српског

националног програма, због аустроугарске окупације Босне и

Херцеговине.Србија је сада морала да начини заокрет у својим

спољнополитичким плановима. Како је остала без подршке Русије, Србија се

окреће суседној монархији, са којом склапа већ поменуту Тајну конвенцију, којом

су Србији наметнута значајна ограничења. Аустроугарска је желела да спречи

могуће ујдињење Србије и Црне Горе, што је био и главни разлог њеног уласка у

Новопазарски Санџак. Она је и својом каснијом политиком подстицала

међусобно удаљавање две државе.430

Са друге стране Аустроугарска политика на Балкану се водила

онемогућавањем Србије у вођењу политике ка југословенском зближавању.

Преко Хедерваријевог режима у Хрватској и Калајевог у Босни и Херцеговини,

она је настојала да међусобним завадама то зближавање онемогући. Тако да је

Србији преостао један ужи национални програм, окренут ка југу, ка још

неослобођеним територијама у оквиру Турске. Новаковић је указивао на крупне

негативне последице “сужавања историјске свести”, пошто се годинама од

ослобођења, Кнежевина Србија, све више удаљавала од Срба који су остали у

Турској, односно од “старе српске државне баштине”.431

Велике силе су се мешале у догађаје на Балкану седамдасетих година, оне

су одлукама на Берлинском конгресу желеле да очувају ред и мир, у циљу

очувања интегритета Турске. Али својим одлукама, које су вођене првенствено

личним интересима тих сила, створиле такво стање међу балканским државама, и

међу самим турским поданицима, да су нови међусобни сукоби били само питање

дана.432

429 Ч. Попов, Велика Србија: стварност и мит, 10.430 М. Војводић, Путеви српске дипломатије, 21.431 С. Терзић, Историјско – географске представе о Старој Србији у Европи и међу Србима, Нашапрошлост, 9 (2010), 10.432 Ф. Успенски, Источно питање, Београд 2003, 197.


121

Пироћанац вели: “Никоме мање не приличе шовинистичка разметања, него

балканским народима,.., и чија судбина још и данас зависи искључиво од општих

европских интереса”. По Пироћанчевом мишљењу, опстанак и успеси у

будућности балканских народа, јесте само заједнички, споразумни рад; “да своје

интересе према страним претензијама заједнички бране, јер би у супротном

изложили себе опасности да постану плен европских сила”.433 Илија Грашанин

се сматра једним од покретача идеје балканске узајамности. У свом

„Начертанију“, он је јасно поставио тезу: балкански народи могу изградити своју

независност једино ако избегну међусобне сукобе, ускладе своје интересе и

заједнички бране своју слободу.434 Споразумом балканских дражава, би смањио

утицај Аустроугарске и Русије, а балканским народима би дао могућности

унапређењу културе и благостања. Девиза ”Балкан балканским народима”, која

се уздигла у време кнеза Михаила, стварањем савеза балканских држава, не само

у циљу остварења ослободилачких планова него и онемогућавања претензија

великих сила према балканском простору, распршила се решавањем Источног

питања од стране тих истих сила на Берлинском конгресу.435

До краја века, најнепосреднији задатак у спољнополитичком плану Србије,

био је скопчан са стицањем позиција у Старој Србији и Македонији. Овај

програм је био далеко од оног који се развијао четрдесетих година, али је

изгледао као једини могући у овом тренутку. Рачунало се да је то једини правац у

коме национална пропаганда Србије, неће наићи на непосредне притиске и

незадовољство великих сила, пре свих Аустроугарске. Сасвим је друго питање

било како ће се српске тежње ка овим областима, одразити на односе са суседном

Бугарском, која није крила исте аспирације према Македонији, последњих

година. Бугарска је посредством Егзархије односно самосталне бугарске народне

црквено-просветне организације у Турском царству, која је организована од

1870.годиине, вршила јак пропагандни утицај на становништво Македоније.436

Већина становништва Старе Србије и Македоније, није имала чисту свест о

својој националној припадности.437 Али ипак да се већина становника и сама

433 М. Пироћанац, Међународни положај Србије, 33-34.434 В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX века, 181.435 М. Војводић, Идеја Балканског савеза у српској политичкој мисли крајем XIX и почетком XXвека, у: Европа и источно питање: (1878-1923): политичке и цивилизацијске промене, приредио С.Терзић, Београд 2001, 187-188.436 С. Новаковић, Балканска питања, приредио М.Војводић, Београд 2000, 203-206.437 С. Гопчевић, Стара Србија и Македонија, II, Београд 1890, 318.


122

сматрала више Србима него Бугарима доказују њихове молбе, које су слали

током 1878.године великим силама, кнезу српском Милану, па и султану.438

Турске власти, видећи да су Србија и Грчка одлучно противне бугарском

егзархатском покрету, потпомагале га све више, као јабуку раздора између

Србије, Грчке и Бугарске. Новаковићу стари људи у Македонији причали да је

руско-цариградско посланство поручивало народу, да пристане уз Бугаре. А уз

примамљива обећања Егзархата о “народном” језику у цркви и школи, многи

већи просвећенији градови( Скопље, Велес, Прилеп, Охрид) су пристали уз

бугарску Егзархију. А последице тога су биле немерљиве.439 Новаковић је лепо

приметио да “све се мења, а народност ништа толико не мења колико

дугогодишњи организован рад школом и црквом” .440 Бугарски писци су писали

читаве расправе и књиге, како би убедили и доказали својим читаоцима, домаћим

и страним, како је словенско становништво у Старој Србији и Македонији,

одувек себе сматрало Бугарима. При том су извртали историјске чињенице, у

циљу доказивања својих навода.441

Јован Ристић, председник српске владе након Берлинског конгреса, се јесте

залагао за ослобођење и уједињење преосталих делова српства, што је и у

програму своје странке изричито наводио, али се у залагању за ове циљеве

придржавао, и од других захтевао опрезност, умереност и поступност, без

непромишљених корака који би само Србији наудили.442 У том смислу, пошто је

Србија била у незавидном положају, и са убеђењем да га не погорша још више,

Јован Ристић је одбијао 1878.-1879.године све предлоге о оружаној помоћи

македонским устаницима,443 као и предлоге о покретању пропагандне делатности

у прекограничним областима.444

Исту судбину доживео је и предлог митрополита Михаила и архимандрита

Саве Дечанског о потреби стварања црквене аутономије српског народа у

Турској, по угледу на бугарску егзархију. Према мишљењу ових црквених

438 Исто, 320-323.439 С. Новаковић, Балканска питања, 117.440 Исто, 162.441 В. Ђерић, Неколико главних питања из етнографије Старе Србије и Македоније, СремскиКарловци 1922, 82-86.442 Ч. Попов, Кнез/краљ Милан и Јован Ристић, Зборник Матице српске за историју, 75-76 (2007),160.443 О устанцима у Македонији види: Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804– 1914, 92-94.444 Грађа за историју македонског народа, из Архива Србије, IV/1, 1879-1885, приредио К.Џамбазовски, Београд, 1985, 53-54;


123

великодостојника, било је неопходно тражити да се поставе српске владике у

Призрену, Скопљу, Велесу, Серезу, Кичеву, Охриду и другим епархијама, где

Срби чине већинско становништво.445 Том приликом митрополит је предложио и

да се сарајевском митрополиту дозволи да у његово име управља Босном,

Херцеговином и Новопазарским санџаком. Ови предлози су имали за циљ

очување јединства православног становништва у границама Турског царства.446

Поред претходно поменутих предлога, 1878.године и писар Пчињског среза

Деспот Баџовић, сачинио је један план у циљу очувања српског народа у Турској.

Он је предлагао: оснивање једног одбора ради ширења просвете у овим

областима; оснивање штампарије за штампање школских књига за српске школе

у Турској; оснивање српске Патријаршије или Егзархије; оснивање српског листа

у Турској; Оснивање српских књижара; и признавање српских учитеља у Турској

за државне чиновнике.447

Како је у европској јавности а и међу самим Србима, појам Стара Србија

имао магловите представе, по Ристићевом налогу, а на предлог Матије Бана,

један од најобразованијих српских интелектуалаца тог времена Ђорђе Поповић-

Даничар, израдио је један исцрпан елаборат о територији Старе Србије под

називом Стара Србија.448 Ова расправа, која је одмах привукла пажњу бугарских,

аустроугарских и мађарских листова, је први пут пред светом и пред домаћом

публиком, документовано обзнанила српска права на Стару Србију, односно

територију тадашњег Косовског вилајета, где живи српско становништво

измешано са Албанцима.449 Иначе Стара Србија нема географски појам нити

јасно одређене границе. У ово време сматрало се да ту спада северозападна

Македонија, Косово, Метохија и део Рашке области.450 Тешко је утврдити и

етничку структуру становништва, услед његовог кретања и промена до којих је

445 С. Терзић, Србија и балканско питање крајем XIX века: повратак старим средиштима,Зборник Матице српске за историју, 45 (1992), 54.446 С. Недељковић, Национални рад у Старој Србији и улога рашке царинарнице (1878-1885), у:Наша прошлост: часопис Историјског архива и Друштва историчара среза Краљево, (2010), 102.447 Исто, 104.448 С. Терзић, Стара Србија, настанак имена и знања о њој до 1912, Истoријски часопис, XLII –XLII (1995-1996), 103.449 М. Војводић, Србија и балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000, 75-76.450 М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, 311.


124

долазило, али и јаке пропаганде од стране Бугарске, Грчке и Србије у Македонији

и Старој Србији.451

Пошто у Старој Србији још увек нису постојали конзулати, преко којих би

се држава бринула о српском становништву, велика пажња се поклањала Рашкој

царинарници и српској Богословији у Призрену, који су представљале једине

центре за ширење српске националне политике, и преко којих се водила борба за

очување српског народа у Старој Србији и Македонији. Рашка царинарница је

после 1878.године служила за снабдевање школа уџбеницима.452У

Новопазарском санџаку, после 1878.године, Аустроугарска монархија је вршила

јаку пропаганду, радила смишљено на придобијању домаћих присталица, док је

истовремено чинила све да поремети српски културно-просветни и национални

рад у овој области. Монархија је смишљено радила како би ову област одвојила

од Србије, у том циљу она је отварала своје школе и давала високе стипендије

ђацима за школовање у Босни.453

Средином 1880.године стизали су узнемирујући извештаји посланика

Грујића у Цариграду, о постојању опасности да европска комисија за реформе у

Турској подели Косовски вилајет тако да део припадне “Великој Албанији” а део

“Великој Македонији”. Оваква подела сматрана је у Србији погубном за српски

национални елемент, па је Грујић покушавао да интервенише код руског члана

комисије Хитрова, да Косовски вилајет остане јединствена провинција.454

У Бугарској је од 1880.године, када су либерали дошли на власт, почео да се

развија покрет за уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије.455 Српској

влади, овако нешто није могло да промакне, због сталног страха од обнављања

Санстефанске Бугарске, па је са тим у вези послала упутство Грујићу, да

пропутује по Источној Румелији, посети Пловдив, и затим пошаље извештај о

томе да ли има истине у вестима о покретању бугарског питања. У свом

извештају учињеном пре путовања, Грујић наводи, да су гласине о припремама

покрета највероватније тачне, пошто је дошао до сазнања о разним састанцима

451 М. Војводић, Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2, 1990-1992, Београд, 1992,35.452 С. Недељковић, нав.дело, 103.453 Исто, 104.454 Грађа за историју македонског народа, из Архива Србије, IV/1, 1879-1885, 89-90, 98-99.455 В. Поповић, Источно питање, 147.


125

бугарских првака, и да се чак врше и припреме за устанак у Македонији, и да се

добровољци већ прикупљају на бугарско-македонској граници.456

После обиласка Пловдива, Грујић извештава, да тренутно овај покрет

слаби, из страха од турске интервенције, али да уколико дође до грчко турског

рата, они неће пропустити прилику да покрену устанак у Македонији.457 Краљ

Милан је после овога био убеђенији него икада да је пријатељство Аустроугарске,

са Немачком иза ње, неопходно Србији, јер су једино оне кадре да зауставе

стварање Велике Бугарске, односно словенске државе која би била јача од Србије,

што би угрозило њено првенство међу балканским словенским народима.458

Последица оваквих вести из Бугарске, било је организовање тајног одбора у

Београду, у августу 1880.године, задуженог за организовање пропагандне

делатности у Македонији и Старој Србији. Иницијатор је био председник владе

Јован Ристић, а чланови су били Матија Бан, шеф прес-бироа српске владе,

професори Милош Милојевић и Панта Срећковић, прота Јаков Павловић и

потпуковник Јован Драгашевић. Било је у плану и оснивање просветног Друштва

Светог Саве, али до тога тада није дошло.459 Српску владу је тада узнемиравала

и вест о пројекту бугарског закона о Натурализацији којим је предвиђено давање

бугарског држављанства свима који су у Бугарску дошли после промене граница,

па чак и онима који би се преселили у наредне две године. Ова вест као и она о

отварању бугарске полугимназије у Цариброду, на самој граници, изазвало је

напетост у Београду.460 Најављена посета бугарског кнеза била је добродошла

како би се смањио неповољан утисак, створен оваквим постуцима.

Септембра 1880.године српску престоницу посетио је бугарски кнез

Александар Батенберг. Тада је између осталог споменута могућност стварања

“царинског савеза” две земље. Кнез Александар је био први који је то поменуо,

али због одбијања кнеза Милана, Ристић је бугарском кнезу одговорио да је за

сазревање тог питања потребно извесно време. Ристић је са кнезом повео

разговор и железничком питању и питању регулисања пловидбе Дунавом, пошто

је био заинтересован да сарадњом две балканске државе ојачају свој положај

456 М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, Зборник Матице српске за историју, 77-78(2008), 203.457 М. Самарџић, Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција 1881.године, 31.458 М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, 204.459 Исто, 205; С. Терзић, Србија и балканско питање крајем XIX века, 54-55.460 M. Samardžić, Poseta bugarskog kneza Aleksandra Beogradu i prvi predlog o podeli Makedonije1880. godine, Balkan i Panonija kroz istoriju, Novi Sad 2006, 305.


126

усмерен против интереса Аустроугарске, али је кнез Милан заступао супротан

став од свог председника владе, да је за Србију најзначајније очување добрих

односа са суседном монархијом. Председник српске владе, Јован Ристић,

искористио је ову прилику, да у разговору са Батенбергом, формално предложи

споразум о подели Македоније. Он је говорио да би било пожељно да Србија и

Бугарска се међусобно договоре о сферама простирања културног утицаја обе

државе у Македонији, који би уједно представљали границу оружаних дејстава у

случају устанка.461

За разлику од Ристића, кнез Милан, који је тада већ био у сукобу са својим

председником владе, је кнезу Александру отворено говорио о неправедности

бугарских претензија у Македонији, које је он сматрао српском територијом, и

изјавио да ће им се и отворено супротставити уколико то буде неопходно. По

сазнањима аустроугарског посланика Херберта, кнез Александар је одговорио са

“умирујућим уверавањем”, српском кнезу. Ипак ова посета је била од значаја за

будућност односа две државе, због пријатељства двојице владара, које се тада

родило.462

Нова напредњачка влада Милана Пироћанца, није наставила путем

претходне владе у циљу покретања националне пропаганде у Македонији и

Старој Србији. Тада није основано Друштво Светог Саве, али је нови министар

иностраних дела, Чедомиљ Мијатовић, одлучио за другачији, легитимнији

приступ. Он је почетком 1881,године, покренуо питање постављања српских

епископа у Турској.463 Вероватно је на покретање овог питања од стране српског

министра, утицао захтев бугарског егзарха Јосифа I, са краја 1880.године, да се

врате егзархијски епископи у Охрид и Скопље, одакле су били протерани на

почетку руско-турског рата.

Српској влади је наду у повољно решење свог захтева, давало

непријатељство између Егзархије и Патријаршије. Истовремено је митрополит

Михаило, код васељенског патријарха, покренуо Хиландарско питање. Указавши

на потребу враћања српског карактера манастиру који је временом потпао под

управу бугарских монаха. Српски посланик у Цариграду, Јеврем Грујић, је

разговаро о овим питањима са патријархом, али ове интервенције из Београда

461 Исто, 306-309; М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, 205.462 M. Samardžić, Poseta bugarskog kneza Aleksandra Beogradu, 308-310.463 Грађа за историју македонског народа, из Архива Србије, IV/1, 1879-1885, 117-119.


127

нису уродиле плодом.464 У лето 1882.године, пошто је Србија постала

Краљевина, краљ Милан је у Бечу поставио питање Калникију о могућностима

српског ширења ка југу, али је добио одговор да су силе сагласне да се задржи

status quo на Балкану.

Пошто су арнаутске чете угрожавале и њену јужну границу, влада је

пратила догађаје и вести о арнаутским злочинима у Косовском вилајету. Ови

догађаји привукли су пажњу и европске дипломатије.465 О тешком положају

хришћана у Косовском вилајету, писао је и познати научник Артур Еванс. Он је

желео да упозна јавност Британије, са страшним злочинима који се готово

свакодневно дешавају, а да при том турске власти, не чине ништа да би их

зауставили.466

О тешком положају српског народа у Косовском вилајету, Сима

Андрејевић-Игуманов, објавио је 1882.године анонимну брошуру у Београду.

После ратова и Берлинског конгреса, многи Албанци су се иселили из Србије,

тако да је сада Порта плански насељавала велики број мухаџира-избеглица у

северном делу Косовског вилајета, и дуж границе са Србијом. Главни смисао овог

насељавања је био да се створи један својеврсни “санитарни кордон”, односно

препрека могућим ослободилачким циљевима Србије у будућности, где би ови

Албанци били истурени према српској војсци.467

Од не малог значаја је било и мењање етничке структуре у Косовском

вилајету. Насељавањем муслимана, што је било праћено исељавањем хришћама,

Турска је желела да сачува ове територије у оквиру своје државе. Од 1876. до

1912.године са Косова и Метохије спас од албанског терора, у Србији ће

потражити око 150 000 Срба.468 Отварање српског конзулата у Приштини

1889.године означава почетак и званичног присуства Србије на Косову, али

суштински положај српског становништва се није много на боље променио. Чак

је и први српски конзул, Лука Маринковић, после само пола године службовања у

Приштини, био убијен.469

464 Исто, 121-125.465 М. Пироћанац, Белешке, 44-45.466 А. Растовић, Британска дипломатија о стању у Косовском вилајету после БерлинскогКонгреса, Историјски часопис, LXI (2012), 194-195.467 Исто, 196.468 Ч. Попов, Велика Србија: стварност и мит, 59.469 М. Војводић, Изазови српске спољне политике (1791-1918), 207.


128

Неуспешна поверљива мисија мајора Јеврема Велимировића, војног аташеа

у посланству Србије у Цариграду, која је имала бити завршена у Призрену,

вероватно је била повезана са вестима о несрећним догађањима на Косову.470

Вести из Хиландара, између осталог, да је управа готово потпуно прешла у

бугарске руке, да се канони не поштују, подстакле су српску владу, 1882.године

да предузме кораке како би се средњевековној српској задужбини, вратио њен

српски караткер. Овом променом Србија је рачунала да допринесе и постепеном

јачању српског утицаја на територији Македоније.471 На Свету Гору упућен је

архимандрит Нићифор Дучић, али је његова мисија остала без трајних резултата.

Јесте влада планирала да обезбеди новац у буџету који би се слао манастиру, као

и да пошаље једног архимандрита, који би радио у српском интересу, али оставке

епископа у Србији услед неслагања са влашћу због новог закона, су одложиле

питање Хиландара за неко друго време.472 И после две године у управи манастира

се ништа није променило.

До 1884.године, Србија није предузела значајнији корак по питању

организовања пропагандне делатности преко својих граница. Разговора и

предлога јесте било и током 1883.године. На пример Милош Милојевић,

директор ниже гиманзије у Лесковцу, путовао је до Врања где је разговарао са

српским народом и радницима у црквено-школским општинама, након чега је

изнео предлог влади, о отварању школа и то укупно 310, ради успешног

супротстављања бугарској пропаганди.473 Такође из 1883.године је и програм који

је израдио Нићифор Дучић под називом: “Како да се оснажи српска народност и

одржи за политичку заједницу са Србијом и српским народом у Старој Србији и

Маћедонији”474 али се конкретније почело радити тек од краја 1884.године.

Када је дошао за председника српске владе, Милутин Гарашанин је почео

предузимати конкретне кораке у интересу српског становништва у Турској. Када

је 1884.године покренуо преговоре за решавање црквеног питања у самој Србији,

са Цариградском патријаршијом, он је желео да се истовремено покрене и питање

постављања Срба за епископе у Турској, пре свега у Призрену и Скопљу, али и

470 АС, фонд С.Н. бр. 186, генерал М. Лешјанин - генералу Т. Николићу, Београд, 10. новембар1882.471 М. Самарџић, Мисија архимандрита Нићифора Дучића у Цариграду и на Светој Гори 1882,Историјски часопис, LII (2005), 276.472 Исто, 288-289.473 С. Недељковић, нав.дело, 105.474 АС, МИД, ПО, 1883, Ф-VI, Д-III, пов. бр. 782, Београд, 16. април 1883.


129

осталим крајевима где живе Срби. При том је обећао надокнаду Патријаршији, у

износу од 1000 динара годишње за сваку епископску столицу, на којој буде

постављен Србин.475 Патријаршија је поставила следеће услове за могуће

епископе: да је поданик Османског царства; да је завршио Богословију; да зна

грчки; да је доброг владања; да га је прихватила Порта; и да је записан код

патријарха за владику.476

Сви ови појединачни кораци, нису доносили неке трајније резултате,

фалило је оно најважније конкретно ангажовање и рад на територији Османског

царства, насељеној српским становништвом.

Догађаји од 1883. до почетка 1885.године, указивали су на могућност

усложњавања ситуације на Балкану, и пресудно су утицали на српске власти да

покрену активнију акцију у Старој Србији и Македонији. Наиме, догађаји о

којима је реч су погоршавање односа са Русијом због митрополита Михаила, а

самим тим и Бугарском где су тежње за уједињењем постајале све израженије,

затим кварење односа због емигрантсог питања и прекида дипломатских односа

са Бугарском. Вести о догађајима у Македонији, где су турски зулуми све више

узнемиравали европске дипломате, посредством европске штампе, пре свих

британске, могле су подстаћи и европске силе да учине конкретне кораке како би

се заштитило македонско становништво. Како је у међувремену британско-руски

сукоб око Авганистана, претио избијањем рата, који би изазвао међународну

кризу, која не би заобишла ни Балкан, све чешће помињање Македоније у

британској штампи, о чему је Мијатовић јављао већ крајем 1884.године, по

његовом мишљењу није било случајно. У циљу одбране српских интереса у

Македонији, српски посланик у Британији, Чедомиљ Мијатовић резигниран

писањем тамошње штампе о Македонији као бугарској земљи, објавио је један

чланак “Један српски поглед на македонско питање”, под псеудонимом Ђ. Б.

(Ђурађ Бранковић). Основна идеја чланка се заснива на неопходности сарадње

Срба, Бугара, Грка и Румуна.477

Успеси бугарске пропаганде и гласови о уједињењу, подстицајно су

деловали да се започне са припремама и за српски пропагандни рад у Македонији

475 С. Недељковић, нав.дело, 107; М. Самарџић, Делатност Милутина Гарашанина наорганизовању српске пропаганде у старој Србији и Македонији 1885, корени и план, Историјскичасопис, LI (2004), 117-118.476 С. Терзић, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд 1992, 256.477 С. Терзић, Србија и балканско питање крајем XIX века, 56; Грађа за историју македонскогнарода, из Архива Србије, IV/1, 1879-1885, 245, 249, 253.


130

и Старој Србији. Прихваћена је иницијатива управитеља Призренске

богословиије Петра Костића, да се проблем преношења и набављања српских

уџбеника реши тако што би надлежним турским властима поднели захтев да се

одобри њихово коришћење. Костић је са том намером отпутовао у Цариград у

новембру 1884.године, и у марту следеће године издејствовао успешно решавање

тог питања.478

Иначе крајем 1884.године покренуто је и питање потписивања конзуларне

конвенције са Турском. Оснивање бугарског тајног централног револуционарног

комитета (БТЦРК) у Пловдиву фебруара 1885.године, чији је циљ био уједињење,

била је опомена и за српску владу, да је крајње време да се крене у организовану

акцију, како би се заштитила права Срба у Македонији. Почетком 1885.године у

Бугарској су одржавани митинзи на којима су захтеване реформе за Македонију.

Одржавање истих се правдало неспособношћу односно непостојањем жеље

Порте да спроведе реформе, у свом европском делу, на које је била обавезна

одлуком Берлинског конгреса.479

Митинзи у Бугарској и Источној Румелији, на почетку 1885.године,

изазвали су реакцију у Србији. Уз подршку владе480 у фебруару и марту

1885.године одржани су масовни скупови у Београду, Нишу и Врању, како би се

доказала неоправданост бугарских тврдњи да је Македонија бугарска земља, и да

би се истакао српски карактер Старе Србије и Македоније. На скупу је избегавано

помињање Турске у негативном контексту. Како је Грујић изјавио турском

министру иностраних дела, митинзи нису били уперени против ње, већ

искључиво против бугарских претензија и тврдњи да је целокупнно хришћанско

становништво у Македонији бугарско.481 О митинзима је своју владу, известио и

Сидни Локок, британски посланик у Београду, према чијем мишљењу је митинг

предствљао демонстрацију не само против Бугарске, већ преко ње и Русије, мада

Русија није изричито спомињана.482

478 М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, 211.479 М. Самарџић, Делатност Милутина Гарашанина на организовању српске пропаганде..., 112-113.480 Да је влада одобравала овај скуп јасно је ако се упореди да је иста неколико дана каснијезабранила сличан скуп Србима из Босне и Херцеговине, да не би изазвала незадовољство уАустроугарској.481 М. Самарџић, Србија и бугарско питање 1878-1885, 211-212.482 А. Растовић, Британска дипломатија о стању у Косовском вилајету после БерлинскогКонгреса, 191.


131

У оваквим околностима српској влади је аустроугарска влада, поверљивим

путем поручивала да је њен интерес да се Србија шири ка југу, јер је немогуће

дозволити Бугарској односно Русији да се шири у том смеру, и обећала подршку

своје земље. Српску владу су вести о Калајевом новом предлогу о анексији Босне,

упућивале на закључак да се можда спрема нови обрт ситуације на Балкану.

Авганистанска криза, и подстицаји и Беча који су ишли преко Михаила Розена,

честог посредника у неслужбеним контактима две владе, биле су доказ за то.483

Успеси бугарске пропаганде у Македонији, посредством бугарских општина

односно отварање нових школа, што је финансирала и влада у Софији, утицали су

да Србија почне интензивније да се бави пропагандним радом у овим областима.

Тако је од средине осамдесетих покренута у Србији велика организована акција у

циљу ширења мреже српских црквених и верских установа у Турској,

конкретније на Косову, Метохији, Новопазарском санџаку и Македонији. Тиме је

отпочела дугорочна национална политика Србије.

Истовремено, на пролеће 1885.године, вероватно на подстицај Ђорђа

Поповића Даничара, председник владе Гарашанин, је саставио тзв. Упутства за

одржавање утицаја Србије у Македонији и Старој Србији.484 Гарашанин је краљу

Милану предао нацрт, који је краљ у целости прихватио, јер су делили исти

поглед на спољнополитички положај Србије у том тренутку. Планом је

предвиђено издвајање већих средстава из буџета за финансирање пропагандне

делатности, склапање конзуларне и трговачке конвенције са Турском,

постављање Србина за администратора у Хиландару, каји би манастиру вратио

српски карактер, и низ других конкретних потеза.

Гарашанинов план подељен је на шест делова који носе наслове Средства,

Органи, Хиландар, Цариград, Канцеларија у Београду и Ошта посматрања.

Најопширнији и најзначајнији део плана јесте последњи: Општа посматрања. У

којем се износи мишљење да је последњих година услед развоја догађаја на

Балкану, Бугарска постала највећи непријатељ на Балкану. Бугарска пропаганда у

Старој Србији била је управљена како против српског тако и против грчког

утицаја. У том смислу, природни савезник Србији у сузбијању бугарских тежњи,

јесте Грчка али и Турска. Као врло битно у плану је постављено питање реформе

483 М. Самарџић, Делатност Милутина Гарашанина на организовању српске пропаганде..., 114.484 АС, Фонд МГ, 1885, док. бр-836, “Упутства за одржавање утицаја Србије у Македонији иСтарој Србији.


132

војске, набавке наоружања и неопходност обезбеђивања границе према Бугарској,

утврђивањем стратешких места.Све то би у случају потребе олакшало

мобилизацију војске.485 Гарашанин је том приликом изнео и став да у циљу

спречавања ширења црногорских аспирација према Косову и Метохији, би била

корисна за Србију помоћ Арнаута и самих незадовољних елемената у Црној Гори.

Тако да је убрзо сам Гарашанин покушавао да ступи у везу са арнаутским вођама,

посредством пограничних окружних начелника.486

Врло брзо кренуло се у припреме за остварење конкретних одредаба из

Гарашаниновог плана. Предузети су бројни кораци на припремању просветног и

пропагандног рада у Старој Србији и Македонији. Интензивирани су преговори о

потписивању конзуларне конвенције са Портом, и са Васељенском

патријаршијом о постављању српких епископа. Прву количину књига из Београда

понео је Костић преко Цариграда за Призрен већ у јуну 1885.године. У Београду

су још и ранијих месеци почели да размишљају о штампању српских књига у

Цариграду, са дозволом турских власти, за потребе српских школа у Османском

царству, или пак отварање српске штампарије, што би било најцелисходније

решење.487 Ипак је испало да је штампање књига у Цариграду неизводљиво, већ

се то и даље радило у Београду, где је иначе било и много јефтиније.488

Поред уџбеника, слате су и књиге у којима је доказиван српски карактер

Старе Србије и Македоније. Почео је поново да излази лист Вардар. Сачињен је

буџет за финансирање подизања нових школа и плаћање учитеља,489 као и

књижара у неколико значајнијих места, за давање потпоре Призренској

богословији, Цариградској патријаршији и манастирима Пећ, Дечани и

Хиландар.490 Написана су и посебна упутства за будућег српског епископа у

Хиландару, у циљу истискивања бугарског утицаја из манастира.491 Прављени су

планови о покретању једног листа, у служби српске пропаганде, који би се

штампао у Цариграду, а имао је водити полемику са бугарским листовима, док би

према Турској показивао лојалност. Са тим задатком за Цариград је кренуо

485 М. Самарџић, Делатност Милутина Гарашанина на организовању српске пропаганде..., 119-124.486 С. Терзић, Србија и балканско питање крајем XIX века, 57.487 АС, фонд М.Г, 821, Београд, 7. јануар, 1885.488 АС, МИД, ПО, 1885, Ф-IV, Д- VII, пов.бр. 101, Министар иностарних дела-посланству уЦариграду, 23. март 1885.489 АС, фонд МГ, 820, Београд, 3. мај 1885.490 М. Војводић, Србија и балканско питање (1875-1914), 79.491 АС, фонд М.Г, 835, Упутства за епископа хиландарског, Београд, 23. јул 1885.


133

Димитрије Алексијевић, али га је вест о Пловдивском преврату, прекинула у тој

намери.

Краљ Милан је схватао да је Бугарско уједињење, штетно по интересе

Србије уопште, а нарочито опасно по српско ширење јужним правцем, ка

Македонији и Старој Србији. Рат је испао лоше по Србију, али је позитивно

утицао на чување ранијих тековина и одбрани српских интереса јужно од

тадашњих српских граница. Представе краља Милана о опасности које Србији

прете стварањем Велике Бугарске, нису биле погрешне у начелу. Српски краљ је

погрешио у начину вођења борбе против Бугарске, у тренутку када готово све

велике силе стоје на бугарској страни. Ако ништа друго, сукоб са Бугарском, је

коначно ставио на знање српским политичарима да је јачање активности у Старој

Србији и Македоније за интересе Србије и српског народа круцијелно и

најбитније у следећем периоду.

5.2. Стојан Новаковић у Цариграду

Јовановић је са правом приметио колико је краљ Милан у принципу био у

праву, када је уједињење Бугарске видео као први степеник ка припајању

Македоније и Старе Србије Великој Бугарској, што би могло да значи крај српске

независности. Са немогућношћу проширења свог државног простора у Босни и

Херцеговини због Аустроугарске, припајањем Македоније и Старе Србије

Бугарској, Србија би изгубила једини могући правац свог проширења, чиме би

њена народна мисија уједињења целокупног српства, била уништена. Проблем је

што ни краљ ни влада нису умели да народу објасне значај Македоније, “следеће

жртве” бугарског уједињења.492

План српске владе о организовању националне акције у Македонији и

Старој Србији, предвиђао је активно укључење Министарства просвете и

црквених дела као и Министарства иностраних дела, у ову акцију.Главни

координатор целе акције која почиње од 1886, био је искусан српски политичар и

један од најбољих познавалаца прилика у Турској, Стојан Новаковић, који је те

492 С. Јовановић, Српско-бугарски рат, 495, 568.


134

године постао посланик у Цариграду.493 Пошто је тај рад требало да обухвта

широку акцију, укључујући и обезбеђивање новца, затим слање учитеља, агената,

свештених лица, књига, као и оснивање конзулата, отварање нових школа, цркава

као и покретање листа на српском језику, дошло се до мишљења да би било

целисходно да се целој акцији прикључи и једна друга незванична организација.

Ово је био подстицај стварању Друштва Светог Саве, 24.августа/6.септембра

1886.године, чији би рад био нека врста додатка званичној акцији, а могао би и да

послужи за задатке који се можда званично не би могли спровести.494

Организатор Друштва био је Светомир Николајевић, угледни професор на

Великој школи. Друштво је окупљало и друге националне раднике и истакнуте

личности.Неки су сматрали да иза друштва у ствари стоји сам српски краљ,

пошто су многи од њених чланова били јако блиски Напредној странци.495

Главни правац дејствовања биле су Стара Србија и Македонија, а главни задаци

су били: културно-просветни рад на терену; издавачка делатност; и оснивање

школских установа у Београду за школовање “заграничних кадрова” који би се

касније враћали назад. Друштво је радило у сарадњи са Министарством просвете

и црквених дела и Министарством иностраних дела, до 1891.године када је влада

донела одлуку о укидању државне помоћи Друштву, након које је Друштво

успело само делимично да се опорави.496

Делатност Друштва била је велика, у непосредном периоду по оснивању.

Слали су учитеље, и новац за српске школе, издавали књиге и часописе,

школовали ђаке у Београду из Старе Србије и Македоније.497 Али су временом

створили своје мреже поверљивих људи, па су почели све чешће да воде своју

самосталну пропагандну делатност, што је изазвало незадовољство у српској

влади. То је био један од разлога укидању новчане помоћи, од стране нове

радикалске владе.498

Колико је неповерење владало између Србије и Црне Горе у овом периоду,

говори и извештај Митра Бакића министру иностраних дела, како је задатак

новооснованог Друштва Светог Саве, да под велом књижевног и просветног рада,

493 М. Војводић, Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса, Београд, 2012,28-29.494 Друштво „Светог Саве“: документи (1886-1891), приредио М. Војводић, Београд 1999, 7.495 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 49.496 Друштво „Светог Саве“: документи (1886-1891), 8-11.497 Исто, 32-44.498 Исто, 9-11.


135

распростиру непријатељску пропаганду против Црне Горе на простору Старе

Србије.499

У тешком стању у земљи, после неуспешног рата, и све чешћим захтевима

за уставном реформом државе, Новаковић је отишао у Цариград, као српски

посланик. Војводић наводи мишљење да је краљ Милан можда намерно склонио

Новаковића из Београда, у том “неугодном тренутку”,који се као што је познато

годинама залагао за промену устава.500

Стојан Новаковић је кренуо у Цариград да заузме свој положај наоружан

сазнањима о приликама и положају српског становништва у Турској, као и

знањем у ком правцу треба да развија свој рад. Та сазнања је црпео из разних

извештаја, као што је један генерала Лешјанина из 1882.године, који је писао о

успеху бугарске пропаганде и Македонији, али и предлагао начине на којима би

се успешно парирало Бугарима.501 Значајно је било и дело Владимира Карића

Српска земља из 1882.године у којима је аутор обележио границе оног дела

Македоније које је аутор сматрао српским.502 Средином осамдесетих почињу

српски национални радници, као Матија Бан и Стојан Бошковић, да издају књиге

у којима је посебно скретана пажња на улогу српског народа на Балканском

полуострву, од средњег века па до 19 столећа. Ови радови су били пре свега

намењени страној публици, како би се њихово јавно мњење боље упознало са

ситуацијом на Балкану. Стојан Протић и Владимир Карић, издају студије, у

којима се на основу лингвистичких, етнографких, историјских аспеката,

македонска словенска племена најближе везују за српски народ.

Како је од 1886.године почела организована радња српске државе за продор

у Македонији, где јој је главни опонент била Бугарска, Гарашанин је имао намеру

да се у оквиру споразума са Бугарском, реши и питање Македоније. Ипак се

показало да обнављање дипломатских односа две државе не може донети и

њихово усаглашавање по питању Македоније. Тако да је Србија водила и даље

своју акцију на слабљењу бугарских позиција у овој области.Слањем нарочитих

повереника у Стару Србију и Македонију, који су требали да прикупе прецизне

податке о политичким приликама у овим областима. Организована акција

499 Односи Србије у Црне Горе у XIX веку 1804-1903, приредио П. Поповић, Београд, 1987, док.691, стр. 554.500 М. Војводић, Стојан Новаковић у служби националних и државних интереса, 190.501 АС, фонд С.Н, бр. 186, Писмо генерала М. Лешјанина- Т. Николићу, Београд, 10. новембар1882.502 М. Војводић, Путеви српске дипломатије, 175.


136

покренута у Србији, према Македонији и Старој Србији, имала је офанзивно-

дефанзивни карактер. Поред тежње за ослобођењем Срба на овим територијама,

са намером стратешке доминације, јако важно је било да се преко Вардарске

долине надовезане на Моравску долину, што је чинило кичму централног дела

полуострва, Србија одбрани од аустроугарског притиска са севера, који је

постепено опкољавао са свих страна, гушећи њен развој.503

Значајно питање у реализацији програма српске националне политике и

пропаганде на територији европске Турске, било је отварање српских конзулата

на овим просторима, зашто је и Србија упорно радила на закључењу конзуларне

конвенције са Турском. Иако је релативно брзо, 1886.године, конвенција

потписана, Порта је одлагала њену практичну примену.Долазак Стојана

Новаковића на место српског посланика у Цариграду, 1886.године, представља

прекретницу, и од огромног је националног значаја за Србију. Српска национална

политика је у Новаковићу, добила правог и пожртвованог борца, који је водећи

туркофилску политику, поставио најшире основе за српску националну

делатност.

Основа нове туркофилске политике Србије, лежала је у томе што без

благонаклоног става Порте, није за Србију било могуће деловати у Македонији и

Старој Србији. Пошто Србија није попут Бугара или Грка имала своју Егзархију

или Патријаршију, односно своју посебну црквену организациију, због чега ни

српски народ није био признат као посебан милет у оквиру Царства, што је

отежавало рад српске владе.

Како је осамдесетих бугарска Егзархија упорно радила на поновном

постављању бугарских владика у Скопљу и Охриду, што су грчка влада и

Патријашија настојале да спрече, и у тој акцији су очекивали подршку српске

дипломатије. Намера Стојана Новаковића се поклапала са овим грчким, у вези

сузбијања бугарске Егзархије.

Влада Милутина Гарашанина, је 1885.године покренула питање конзуларне

конвенције, али је због кризе и рата који је уследио после преврата у Пловдиву,

преговори прекинути, да би их наставио Стојан Новаковић по доласку у

Цариград, на место српског посланика. Септембра 1886.године потписана је

503 Д. Ђорђевић, Националне револуције балканских народа 1804 – 1914, 104.


137

привремена конзуларна конвенција, што јесте био успех за српску владу, али су

обе владе потврдиле да су се водиле искључиво економским потребама.504

Залагањем неуморног Новаковића, Порта је у јануару 1887.године издала

берате за прве српске конзуле у Скопљу и Солуну. А две године касније 1889.

године отворени су конзулати и у Приштини и Битољу.505

Стојан Новаковић, је од пролећа 1887.године почео да ради на придобијању

подршке Патријаршије за отварање српских школа и формирање црквено-

школских општина. У Патријаршији су тврдили да је наложено грчким

митрополитима да помажу српске конзуле, за шта је влада Србије пружала

Патријаршији сталну новчану помоћ од 200 франака.506

Основни правац делатности српских конзулата развијао се у културно-

просветном домену. Чињеница да Срби у Турској нису имали своју самосталну

цркву, за разлику од Грка и Бугара, знатно је отежавало српски рад на црквено-

школским питањима. Мишљење да конзулати требају бити средишта из којих би

се поступно ширила “српска мисао” у околне крајеве предлагао је још

1882.године мајор Јеврем Велимировић, у свом извештају који је написао после

пропутовања кроз Македонију и Стару Србију,што је учинио по налогу владе,

како би се на лицу места упознао са ситуацијом и положајем становништва.507

Већ у марту, за првог српског конзула у Скопљу, постављен је Алекса

Пачић, а у Солуну Петар Карастојановић. Као врло значајно показало се

постављање Петра Манојловића за вицеконзула у Скопљу, који је због болести

Алексе Пачића, готово од првог дана преузео на себе све обавезе и дужности. Он

је започео свој рад у врло неповољним околностма. Бугарска егзархија је до тада

врло успешно раширила свој утицај, и њему је било врло тешко да се избори са

њеним насртајима, поготово у питању отварања нових школа. Он је јављао по

доласку,да је у Старој Србији остало само двадесетак српских школа, зато је

тражио само новац од владе, како би се у најкраћем року отворило између 50 и 80

нових школа, јер је то од пресудног значаја за истрајавање српске националне

свести становништва, јер је бугаризација узимала све већег маха. Петар

504 М. Војводић, Рад Стојана Новаковића на закључењу железничке и трговинске конвенцијеизмеђу Србије и Турске (1887-1888), Зборник Матице српске за историју, 71-72 (2005), 45.505 М. Војводић, Србија и балканско питање (1875-1914), 80.506 С.Терзић, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897), Историјски часопис, LVII (2008),329.507 М. Самарџић, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања 1884.године, Историјскичасопис, XV (2004), 292, 312.


138

Манојловић је и сам из својих средстава радио на обнављању и отварању

неколико српских школа, као у Вучитрну, Тетову, Маврову и Кучевишту.508 Врло

битно је било и снабдевање народа књигама на првом месту школским. Зато је

српска влада по савету Стојана Новаковића, организовала допремање књига

Србима у Турској преко фонда Симе Игуманова-Призренца.

Манојловић је обавештаво и о држању Албанаца који сваким даном све

више угрожавају српски живаљ. У његовим извештајима се наводи да готово

свакодневно настрада бар по један хришћанин, а од 1887.године били су све

учесталији и напади Албанаца преко српске границе. О овоме је и наредне године

извештавао новопостављени конзул у Скопљу, Ђорђе Поповић Даничар, који је

уједно пажљиво пратио и рад католичке пропаганде, у страху од аустроугарског

утицаја преко ње, пошто је Скопље уједно било и седиште “арцибискупије”.

Турска међутим није предузимала озбиљније мере како би се крвопролиће

зауставило и увео ред у Косовски вилајет. Тек од средине 1889.године, почели су

да пристижу батаљони њене војске са циљем да умире ову покрајину.509 Како

Јован Цвијић, каже “Турска је верска држава, држава Корана, и у оним областима

где живе измешани Муслимани и Хришћани, као у Европској Турској, не може

бити једнакости и човечанских права за Хришћане”.510

Године 1886. пошто је Русија губила своју позицију у Бугарској, њен

посланик Јастребов у разговору са Стојаном Новаковићем, у Солуну где се

српски дипломата нашао на путу за Цариград, између осталог рекао, да је Русија

погрешила што је покушавала да створи своје центре на Цетињу и у Софији, већ

је то требало да буде у Београду.511 У каснијем периоду постојали су

наговештаји, који су се ипак показали као неистинити, да је Русија одлучила да

окрене леђа бугарским тежњама у Македонији, и да је одлучила да јужну

Македонију уступи грчком упливу, а северну српском.512

Осамдесетих година балканске земље развиле су снажну активност за

стицање предности у Македонији, стварањем црквено-школских институција као

својих упоришта, што је уједно водило ка њиховом међусобном сукобу. Тај сукоб

ће са пропагандног на почетку следећег века прећи у оружани, када ове

508 М. Војводић, Србија и балканско питање (1875-1914), 81-82.509 Исто, 83, 85.510 Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912, 6.511 АС, МИД, ПО, 1886, Ф-I, Д- V, пов. бр.440, С. Новаковић- Д. Франасовићу, Цариград, 9.новембар 1886.512 Грађа за историју македонског народа, из Архива Србије, IV/3, 1888-1889, 39.


139

заинтересоване стране почну стварати наоружане чете које ће дејствовати на

територији Македоније. У ту борбу од краја 19.века укључиће се и становници

Македоније, чији је један део почео да се супротставља пропаганди Цариградске

патријаршије и Егзархије, тражећи да народ који живи на простору Македоније

има своју црквену аутономију, односно да се обнови Охридска архиепископија

као македонска народна црква.513

Уређивање односа са Турском после Берлинског конгреса спадало је у

прворазредне задатке. Врло битно било је успостављање железничких веза, што

би било врло корисно и за трговинску размену. Пошто је Турска, као огромна

земља, била незаобилазни партнер Србије у трговини, зато је за Србију било врло

важно унапредити политичке и дипломатско-конзуларне односе. Али не само

економски интереси, већ и национални, с обзиром на бројно српско

становништво у Турској, деловали су на Србију да што пре дође до потписивања

конвенција, како конзуларне тако и трговинске.Како је у јесен 1886.године била

завршена железничка линија до Врања, спајање српских и турских железница,

захтевало је најхитније решење. Склапање конвенције, којом би се регулисао спој

српске и турске железнице на Ристовцу, као и саобраћај, било је неопходно.514

Закључивање трговинске конвенције са Турском било је изузетно важно за

Србију. Србија је још 1879.године предлагала Порти закључивање исте, убрзо је

постигнут и договор о тексту саме конвеннциије, али је Србија је у последњем

тренутку одлучила да откаже споразум. Разлог за то је био предлог Румуније, да

оне заједно, односно прво Румунија а за њом и Србија, издејствују од Порте

повољније тарифе за себе. Али ни једна ни друга нису добиле ништа, само је

Србија пропустила прилику да благовремено регулише трговинске односе са

Турском , која ће нову понуду Србије у истом смислу, 1881,године, одбити.

Порта је 1883.године, преко свог посланика у Београду поручила српској влади,

да прво треба радити на закључењу конзуларне па тек онда трговинске

конвенције, с тим да се преговори о овој другој имају одложити све док Турска не

закључи уговоре са великим силама.515

513 К. Džambazovski, Novi prilozi istoriji kulturno-političkih odnosa makedonskog i srpskog naroda uXIX veku, Jugoslovenski Istorijski časopis, 1 (1964), 66-67.514 М. Војводић, Рад Стојана Новаковића на закључењу железничке и трговинске конвенцијеизмеђу Србије и Турске (1887-1888), 46.515 Исто, 47.


140

По доласку у Цариград, Стојан Новаковић је желео да се што пре добије

споразум о спајању српских и турских железница. На томе је радила једна

мешовите комисија. Новаковић није директно учествовао у преговорима у

комисији, али је подстицао њен рад. Одуговлачење Турака, није ипак

обесхрабривало српског дипломату. Иако су преговори успешно завршени још у

децембру 1886.године, због турског отезања, царска ирада којом се одобрава

потписивање конвенције издата је тек 11./23.маја 1887.године. Конвенцију су

потписали Стојан Новаковић и турски министар Саид-паша 24.маја/4.јуна

1887.године. Турско одуговлачење и одлагање решавања ствари, доћи ће још

једном до изражаја, у вези ратификације потписане конвенције. Српска страна је

то учинила одмах, док се на турску чекало до децембра. И напокон

12./24.децембра 1887.године извршена је ратификација железничке конвенције.516

Свечано пуштање у саобраћај линије Солун-Београд, обављено је 7./19.маја

1888.године.

Закључивање привремене конзуларне конвенције, после чега су отворени

први српски конзулати у Турској, као и повезивање железничке линије, отварале

су врата преговорима о закључивању и трговинског уговора.

Стојан Новаковић је почетком 1887.године покренуо целу ствар око

закључивања уговора, сматрајући да је најбоља основа за преговоре онај српски

предлог из 1879.године, закључивање привремене конвенције на основу

најповлашћенијег статуса. Преговори су започети 21.јуна/2.јула 1887.године.

Како је у међувремену дошло до промене владе, и значај уговора са Турском је

прешао на већи степен, нова влада Јована Ристића, видела је у будућем

трговинском споразуму са Турском, много више од обичног споразума. Он је

требало да постане пут ка привредном осамостављивању Србије од

Аустроугарске, односно требало је да изведе Србију из аустроугарске интересне

сфере.Зато је Ристић затражио од Новаковића, да закључи уговор по обрасцу

оних уговора које је Србија закључила до 1880.године, односно на основу

највећег повлашћења. После дугих преговора, привремена трговинска конвенција

је потписана 25.јуна 1888.године.517 Њоме је отворен значајан пут српској али и

турској привреди.

516 Исто, 49-51.517 Исто, 53-56.


141

6. Спољна политика Србије, од рата до абдикације краља

Милана

6.1. Србија након рата

Последице српско-бугарског рата, почеле су да се осећају у унутрашњој

политици Србије, још док рат у ствари није био званично ни готов. Прва

последица коју је неуспешан рат изнедрио била је одлука краља Милана да

поднесе оставку, не само своју личну већ целе династије. У том периоду, почели

су бити све чешћи гласови да ће краљица бити намесница свом сину до

пунолетства, али трудом председника владе Гарашанина, као и аустроугарске

дипломатије, која се истина једно кратко време колебала, па чак и озбиљно

узимала овакво решење, краљ је остао на престолу.518 Краљ који је задржао

престо, није се ипак осећао много сигуран у свој положај, пошто је опозиција која

се била притајила после Тимочке буне, постала све гласнија. Све су чешћи били

гласови да би ваљало окренути се Русији, за коју се у последњим догађајима

испоставило да је јачи чинилац на Балкану од Аустроугарске.

Већ смо споменули Миланов покушај са радикалима. После њиховог скупа

у Нишу, краљ је окренуо лист, и поново био решен да узме конце у своје руке.

Можда у страху од борбе са радикалима, краљ и јесте једно време помишљао на

уступање власти краљици, али је врло брзо, био раздражен њеним “политичким

амбицијама”. Изгледа вероватно да је само хтео да тестира, жељу краљице за

влашћу. Тако да се сада окренуо свом снагом против ње. Краљ је изгледа још

фебруара 1886.године, донео одлуку да удаљи краљицу из земље, и пошто у тој

намери није добио подршку Аустроугарске, обратио се Персијанију. Он је

требало да буде спона са Ристићем, којег би краљ и позвао да дође на власт, чак

му да и пуну слободу деловања, само ако пристане да му помогне у борби против

краљице.519

Гирс је био опрезан у овој ствари и упозоравао Персијанија да је деловање

краља условљено његовим тешким положајем, и да у “зближавању” са Русијом он

518 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ. 2, 282-284.519 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 311.


142

види само свој рачун, и да то ради само како би добио развод и учврстио свој

положај, и да Русија мора бити опрезна, јер пристати на краљеву игру без јасних

гаранција за будућност, није у њеном интересу. Гирсове сумње су се обистиниле.

Краљ јесте Ристићу понудио састављање владе, крајем марта, али је својим

захтевима унапред осудио на неуспех читав пројекат.520 Показало се да је ово био

само маневар краља да и даље задржи Гарашанина на власти, који је иначе

“мрзео” Ристића и никако није желео да га баш он замени.521

Нову владу је поново саставио Гарашанин, са тим изменама да је за себе

узео ресор министарства унутрашњих дела, док је своје пређашње место

министра иностраних дела уступио Драгутину Франасовићу, што је значило и

уједно да краљ оваквим постављењем жели да задржи спољну политику под свој

непосреднији надзор. Нова влада понудила је споразум радикалима, али су ови то

одбили и на Цвети, априла 1886.године постигли Споразум са либералима, са

којима су делили мишљења у спољној политици, у смислу окретања ка Русији, а

у унутрашњој о промени устава. Персијани је био веома задовољан овим

споразумом а са њим и Русија.522

На првој седници Скупштине, која је образована после избора, који су због

отвореног притиска власти били готово нерегуларни, Гарашанин је одржао

“велики” говор о српско-бугарском рату. Он је одмах из одбране прешао у напад.

За пораз у рату оптужио је радикале, који су спремали устанак против власти,

због чега није могла бити послата потребна војска на фронт против Бугара, већ је

морала да остане и чува мир у земљи.523 Након овога Скупштина је прешла на

решавање других унутрашњих проблема, пре свих финансијских, који су били

горући.524

Још од састанка тројице царева у Скијерневици, краља Милана је мучила

брига да му Аустроугарска не окрене леђа. После рата, и пораза на Сливници, тај

страх је временом био све већи. Држање званичне Аустроугарске у многим

питањима још су више увећавале ту краљеву бојазан. Када је стигла вест да је

бугаски кнез Батенберг збачен са власти 9./21.августа 1886.године, ангажовањем

Русије, краљ Милан је био у агонији. Ако је руски утицај толики да збаци са

520 Исто, 312.521 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 291.522 Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, књ. 2, 303-304.523 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 296.524 Исто, 298-300.


143

престола сливничног победника, онда ће још лакше збацити сливничког

губитника. Изјава Калнокијевог помоћника Сегењи-Марића, и генерала

Игњатијева, да је тако нешто заиста могуће, и да српска влада буде опрезна, још

више је узнемирило краља, који је аустроугарском посланику отворено рекао да

онда њему остају само две могућности: или да се помири са Русијом или да

абдицира, при том оптужујући Аустроугарску да га она довољно не брани од

Русије.525

У Бугарској је одмах по збацивању Батенберга образована русофилска

влада, на челу са митрополитом Климентом, али је она само после три дана

замењена новом привременом владом која је била лојална збаченом кнезу, и

покушавала да се ослободи руског туторства, што је довело и до прекида

дипломатских односа између Русије и Бугарске.526 Русија је била толико

констернирана бугарским држањем, да је изгледало чак могуће да њена војска уђе

у Бугарску. Краљ Милан је желео да сазна која би реакција Аустроугарске на то

била. Краљ је то покушавао да дозна од новог аустроугарског посланика у Србији

Хенгемилера, наводећи да би уласком руских трупа у Бугарску, Аустроугарска

почела да губи своје позиције на Балкану једну за другом. Али посланик који је

био за разлику од свог претходника, врло резервисан према српском краљу,

избегавао је сваки конкретнији одговор. Ипак је Милану био још од раније познат

став министра Калнокија, који је на све начине избегавао сукоб са Русијом, и

сходно томе говорио да је у интересу балканских народа аустроугарско-руско

пријатељсто а не њихов међусобни рат, за који је говорио да је немогућ и да му се

српски краљ не нада. Како је Калноки водио политику компромиса са Русијом, а

нарочито од како је у последње време Бугарска за аустроугарске интересе постала

важнија, јер се он више трудио да ослаби руски утицај у њој, него да појача

аустроугарски у Србији, краљ Милан је закључио да ће га монархија зарад својих

погађања са Русијом жртвовати.527 Сумњао је у њихову искреност и сматрао да ће

га они напустити пошто им је у међувремену, пошто су се утврдили у Босни и

Херцеговини, постао непотребан.

Треба споменути, да је у међувремену, у току лета, Велика Британија,

припрамала један дипломатски “маневар”. За своју идеју добила је и подршку

525 Исто, 305; В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 33-35.526 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 314.527 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 306.


144

Аустроугарске, а маневар је подразумевао зближавање Србије и Бугарске, на

основама заједничког отпора Русији. Дипломатије две земље покушале су да

посредују између две владе, али до резултата тада није дошло. Кнез Батенберг је

био јако сумњичав према намерама српског краља, пошто су опет у лето

1886.године, почели у дипломатским круговима да круже гласови о припремању

нове оружане акције у Србији.528 Гласине о војним припремама Србије, како је

британски посланик у Београду објашњавао биле су уперене против могуће

акције емиграната и Карађорђевих присталица. Наиме, претендент на српски

престо Петар Карађорђевић, још почетком године, предао је јавности један

манифест. Он је у манифесту позивао Србе да устану против онога који је

осрамотио српску војску и српски народ.529

Како смо нешто раније споменули, дошло је до прекида руско-бугарских

односа, али је истовремено текло обнављање српско-бугарских. Посредовањем

грчког отправника послова у Софији, у септембру 1886.године започео је процес

помирења, који је наишао на свесрдну подршку Беча и Лондона. За помирење су

се први изјаснили владари две држави, у писмима која су разменили, по повратку

Батенберга у Софију, након збацивања. Краљ Милан је био у пријатељским

односима са Батенбергом, и он је један од ретких владара који је поздравио његов

повратак у Софију.530 Повратак је истина био кратког века, услед оштрог

противљења Русије. Батенберг је затим поново напустио Бугарску, али овог пута

заувек.

Поставило се сада питање попуњавања упражњеног бугарског престола.

Русија је желела да испита које су намере Србије по том питању, па је у том

смислу и Гирс тражио одговор од српског посланика у Петрограду Саве Грујића.

Грујић је сматрао да би била природна кандидатура српског краља, пошто у

земљи постоје многобројне присталице уније две државе. Гирс наравно није

подржавао овај предлог, само је желео да сазна намере краља Милана,531 који је

заиста у септембру 1886.године почео да дејствује у том смеру.

528 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 25.529 Исто, 27; Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић: живот и дело- у изгнанству 1844-1903, књ.1, 294-295, 300-303.530 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 35-36.531 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 315.


145

У међувремену је црногорски посланик у Русији јављао да је Русија

желела да на бугарски престо доведе црногорског кнеза, али због противљења

Аустроугарске је то немогуће.532

За преговарача са бугарском владом, у циљу постизања споразума српска

влада послала је Перу Тодоровића, септембра месеца у Софију. Он је требао да у

име српске владе разговара о питању Брегова, железничких веза и трговинског

уговора са бугарском владом. Персијани обавештен о Тодоровићевом путу,

тражио одговор од краља: да ли је пут инспирисан преговорима о персоналној

унији две државе и да ли су истините гласине да се ради на стварању савеза

балканских народа. При том је додао да је стварање било каквих савеза или

конфедерација, неприхватљиво за Русију, односно да ће бити протумачено као

договор директно уперен против њених интереса. Који је краљев одговор био на

прво питаље, непознато је, док је на друго дао одричан одговор.533

Преговори између Србије и Бугарске, дали су позитивне резултате.Највише

несугласица било је по питању Брегова, али решење је пронађено, предајом

једнаког дела бугарске државне територије Србији, а уступањем Брегова

Кнежевини. Бугарска је признала и своју кривицу у целом неспоразуму,

оптужујући тадашњи кабинет Драгана Цанкова за бреговски неспоразум, на чему

је Гарашанин инсистирао. Влада у Београду, пошто је добила морално

задовољење, оваквом бугарском изјавом, предлагала је решавање још три питања:

везивање српских и бугарских железница у одређеном року; држање политичких

емиграната 60 киломатара од границе дражава; склапање трговинског уговора.534

Пошто је бугарска влада прихватила ове српске предлоге, обновљени су

званични дипломатски односи 13./25.октобра 1886.године у Нишу. Споразумом

који су тог дана, потписали Драгутин Франасовић, српски министар иностраних

дела и Георгије Странски, новоименовани бугарски дипломатски агент у

Београду, решена су питања Брегова, емиграната, трговинског уговора и

железничка мрежа. Нишу, 13./25октобра 1886.године.535

Русија није директно реаговала, али је била јако незадовољна оваквим

развојем догађаја. Када је октобра њен генерал Каулбарс демонстративно

532 Односи Србије у Црне Горе у XIX веку 1804-1903, приредио П. Поповић, док.689, стр. 552-553.533 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 315; В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 –1896, 36.534 В. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), Глас САНCCXXVI, Одељење друштвених наука, књ. 6, Београд 1957, 127.535 Исто, 127; В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 37.


146

напустио Софију, чији је задатак иначе био да реши бројне неспоразуме између

Русије и Бугарске, дошло је до дефинитивног прекида односа две државе

6./18.новембра 1886.године.536 Српска влада није крила задовољство због тога,

што између осталог показује колико је неповерење постојало у односима Србије и

Русије.

Српски краљ је био јако задовољан “истискивањем” руског утицаја са

Балкана, који је после оваквих догађаја, сведен још само на малу територију Црне

Горе. На одлуку српске владе да што пре потпише споразум са Бугарском,

државом коју у то време ниједна велика сила није још увек признала, утицао је

страх да би због затегнутих односа Русије и Бугарске током октобра, могли да

доведу до акције руске војске у Бугарској, чиме би поново ојачао руски утицај у

суседној Кнежевини. На тај начин је Србија са дојучерашњим непријатељем,

потписивањем споразума у Нишу, “учинивши дипломатски преседан, прва

успоставила дипломатске односе са Софијом”.537

Током јесени 1886.године, полако се на Балкану остваривало оно што су

Британија и Аустроугарска одавно желеле, потискивање Русије са Балкана. Али

нико није био сигуран, да Русија неће предузети кораке како би повратила свој

утицај на Балкану, па су и у Београду и Софији, прављени планови за очување

новостворених позиција. У Београду, краљ Милан је вративши се са путовања у

Беч, где је желео да се консултује о разним могућностима за будућност, у

разговору са Стојаном Новаковићем, 1./13.октобра 1886.године изнео свој

план.538 Краљ је сматрао да због затегнутости односа Русије и западних држава

врло је могуће да убрзо ове противуречности ескалирају у сукоб великих размера.

Сходно томе , он је сматрао да је потребно што пре оформити један савез на

Балкану у циљу одбране од руског притиска. Тај савез не би био класичан

одбрамбени савез, већ једна конфедерација балканских држава. Краљ је наводио

да му је Калноки сам изложио политичку идеју такве конфедерације, мада је то

мало вероватно. Могуће да је Калноки само теоријски подржао такву идеју

536 Исто, 40; Џ.П.Гуч, Ј.М.Јовановић, Дипломатска историја модерне Европе 1878-1919, 103-104.537 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 41.538 Исто, 41-42.


147

српског краља, ког је иначе сматрао нервно оболелим човеком, и о чијим

политичким идејама није баш ни водио рачуна.539

Краљева замисао са конфедерацијом је била да све прозападно оријентисане

балканске државе, Србија, Бугарска, Грчка и најзад и Турска, ступе у једну

политичку заједницу, на чијем челу би се налазио султан. При том, Турска је

требало да свакој од ових држава уступи по део неке територије, Грчкој из

територија Епира и Македоније, Србији такође из Македоније, као компензацију

стварању Велике Бугарске, како би се задовољили њихови апетити - та главна

јабука раздора међу њима, чиме би се постигло јединство. Како би савез

првенствено био уперен против руских претензија на Балкану, по краљевом

мишљењу Велика Британија не би имала ништа против њега, а ни

Аустроугарска.540

Ипак је краљ превидео једну битну чињеницу. План о подели турске

територије балканским државама, и то њеном вољом био је неостварљив.Свима је

било јасно да султан никако не би могао да пристане да својевољно подели своје

европске територије другим државама. По речима енглеског посланика, то би

султан урадио једино после ратног пораза.541

Цела идеја о конфедерацији, изазива сумњу у могућност аустроугарског

одобрења таквог плана. Јесте званични Беч, желео и годинама радио да балканске

државе увуче у своју интересну сферу, али и за њу као и Русију, стварање једног

чврстог политичког блока на Балкану, и претерано зближавање балканских

народа, није долазило у обзир. То само потврђује претходну тврдњу, да Калноки,

готово сигурно није Милану могао дати одобрење за овакву комбинацију. Али

треба узети у обзир, да је у том периоду у Бечу постојала и друга незванична, али

врло утицајна политичка струја, око аустроугарског престолонаследника

надвојводе Рудолфа, са којим је српски краљ био у пријатељским односима. Ова

струја се залагала за агресивнију политику, при том заговарајући рат са Русијом,

за шта су сматрали да је неопходно најпре ујединити балканске народе у снажан

539 В. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), 129;В.Јовановић, Краљ Милан и бугарска криза 1886-1887, Зборник Матице српске за историју, 57(1998), 160-161.540 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 42.541 Исто, 43.


148

противруски кордон. Ту је краљ Милан највероватније и нашао подршку за своје

планове.542

У јесен 1886.године, код српског краља јављала се поред идеје о

конфедерацији и идеја персоналне уније између Србије и Бугарске. Таква идеја

није била новијег датума.Она се у сличним облицима јављала током читавог

столећа, од како су кренула оба народа у своје ослобађање од османске власти.

Два суседна, истоверна народа, са сличним језиком и особинама, могла су се

лакше спојити, у односу на друге балканске народе.543 Покушај стварања

персоналне уније са краљем Миланом на челу, догодио се и неколико година

раније, тачније у јесен 1881.године. Тада је иницијатива потекла са бугарске

стране. Наиме вођа бугарских радикала Никола Сукнаров, тадашњи бивши

председник Собрања, послао је у Србију своје агенте да саопште српској влади,

да се врше припреме за збацивање Батенберга, после чега би и на бугарски престо

дошао српски кнез Милан и тиме би се успоставила персонална унија. У српској

влади нису баш много обраћали пажњу на овакве понуде, а кнез који се тада

налазио у Немачкој, знајући ставове Русије и Аустроугарске, одлучно одбио

овакву понуду и наредио да се прекину сви разговори на ову тему.544

Ипак је мало чврстих доказа, иако су многи сумњали у такве краљеве

намере, о покушајима српског краља да се кандидује за бугарски престо. Као

доказ о постојању могућности за уједињење, често је навођен новембарски

додатак нишког листа “Зрак”. Тај додатак је написан у стилу политичког

памфлета, и у њему се пре свега говори о потреби уједињења снага две суседне

државе “под једном круном”. 545

Излажење у јавност оваквог памфлета, баш у време проласка бугарске

депутације кроз Србију, која је иначе кренула у посете европским дворовима, у

мисији проналажења кандидата за упражњени бугарски престо, сигурно није

била случајност. Бугарска депутација посетила је и двор српског краља. Милан је

изнео свој позитиван став на политички курс који је узела нова бугарска управа,

споменувши да ако тако буде наставила, могао би се и постићи српско-бугарски

савез, па чак и војни ако прилике то буду захтевале. Новине су рашириле вест да

је депутација нудила краљу стварање уније, али је ово врло брзо демантовано из

542 В. Јовановић, Краљ Милан и бугарска криза 1886-1887, 162.543 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931, 14.544 В. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), 121.545 В. Јовановић, Краљ Милан и бугарска криза 1886-1887, 164.


149

Бугарске.546 Колико је краљ Милан имао реалну жељу да се попне на бугарски

престо, или је само желео да парира осталим кандидатима, није сигурно.

Поготово када се узме у обзир да су се међу осталима, у кандидате убрајали и

црногорски кнез и Петар Карађорђевић, Миланова жеља да се то питање што пре

реши била је сасвим логична. При том је по мишљењу председника српске владе

Гарашанина, требало оставити простора могућности персоналне уније, уколико

дође до такве понуде са бугарске стране.Гарашанин је Новаковићу, у вези избора

новог бугарског кнеза, овакву политику Србије назвао “политиком одшкринутих

врата”.547

У првој половини следеће 1887.године, постојали су наговештаји, па чак и

извесни конкретни потези краља Милана да се попне на бугарски престо. Наиме,

како је у Србији у пролеће завладала политичка криза, изазвана најпре краљевом

жељом да забрани повратак краљице Наталије у земљу, за чим је следовао и пад

владе Милутина Гарашанина, са тим у вези и краљево зближавање са

Персијанијем и Ристићем, као и хлађење према својој “заштитници”

Аустроугарској, психички растројен краљ донео је одлуку о абдикацији. У

Аустроугарској су помишљали да се у ствари ради тактичком потезу српског

краља, са оболелим нервима. Јесу аустроугарске дипломате помишљале да се

ради о уцени, али су ипак пошто је у Србији у међувремену на власт дошла тзв.

Савезна влада, одлучили да краља Милана позову у Беч на разговор са царем.

Аустроугарска у условима када је у Србији власт поново у рукама русофилског

Ристића, абдикација краља, није долазила у обзир.548

На пријатељске савете аустроугарског цара, краљ Милан није могао да

остане глув, одустајући од абдикације, тада је јавно покренуо и питање своје

кандидатуре на бугарски престо. Али долазак Фердинанда Кобурга у Бугарску

јула месеца 1887.године прекинуо је даљу радњу у том смеру.549

Иако је идеја о персоналној унији била пролазног карактера, друга идеја о

конфедерацији је преживела. Могуће да су о њој краљ Милан и председник

бугарског Собрања Захарије Стојанов, још разговарали и током 1888.године.

Поготово кад се узме у обзир и сарадња бугарског политичара са грчком

546 Исто, 165.547 АС, Фонд С.Н, док. 456, без датума; В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 46.548 В. Вучковић, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), 131.549 Исто, 132-135.


150

ораганизацијом “Друштво за балканску конфедерацију”, разумљива је ова

претпоставка.550

Руско-аустријски односи, са њиховим опречним интересима, држали су се

на стакленим ногама у време бугарске кризе. После прекида односа Русије и

Бугарске, постали су немогући у толикој мери да су представљали крај

Тројецарског савеза. Калноки је чак претио Русији ратом у случају њене

окупације Бугарске, а Бизмарк је био тај који је опомињао руску владу да се

уздржи од силе у решавању бугарског проблема, у циљу избегавања сукоба

између две земље.551

У руској јавности су се тада могли чути све чешћи гласови против

Тројецарског савеза, а Катков који је повео ту кампању, је предлагао зближавање

са Француском, јер је по његовом мишљењу основа европске равнотеже једино

француско-руски споразум.552 Ипак је победила Гирсова политика. Како је у јулу

1887.године, требало да истекне рок важности Тројецарског уговора у Берлин су

послата браћа Шувалов, који су преговарали са Бизмарком о новом уговору, али

без учешћа Аустроугарске.553 Са резултатима ових преговора, руски цар је био

незадовољан, али како је Русија распадом Тројецарског савеза остала усамљена,

цар је одобрио нове преговоре. Бизмарк је покушавао убедити руског цара у

неопходност немачког пријатељства, чинећи “штету” Русији где год је могао.554

Резулатат је био уговор о реосигурању, потписан у Берлину 6./18.јуна

1887.године. Русија још није била спремна да мења политику ослонца на

конзервативну средњу Европу, а сам уговор је по садржају био готово истоветан

са оним из 1881.године.555

У време међународне компликације изазване прекидом руско-бугарских

односа, краљ Милан је аустроугарском посланику Хенгемилеру, још једном

пренео своје надање у избијање рата између Аустроугарске и Русије. А као

одговор је у зиму 1886.године, добио упозорење из Беча, да и кнез Никола исто

тако само чека избијање општег рата па да са војском уђе у Србију.556 Ове

550 В. Јовановић, Србија и Бугарска 1886 – 1896, 47.551 В. П. Потемкин, Историја дипломатије, Свеска 2, 81.552 Џ.П.Гуч, Ј.М.Јовановић, Дипломатска историја модерне Европе 1878-1919, 106.553 Д. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),299.554 В. П. Потемкин, Историја дипломатије, Свеска 2, 88.555 Д. Ковачевић, Русија, Балкан и Србија у време обновљеног Тројецарског савеза (1881-1887),300.556 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 317.


151

информације су биле тачне, а припреме за свргавање краља Милана са српског

престола почеле су још у лето 1886.године у Црној Гори, са циљем да на српски

престо дође Петар Карађорђевић. Митрополиту Михаилу је током 1886.године из

Србије писао Нићифор Дучић који га је обавештавао да је стање у Србији

страшно и да је народ спреман за буну, па га је молио ако може да у Русији

пронађе средства за помоћ борцима.557

Иначе, велику узнемиреност у Србији, изазвао је пут Петра Карађорђевића у

Букурешт, августа 1886.године. Како је кнез Петар пре тога послао 12 000

флорина Пашићу, овај његов пут је је стајао у вези са преговорима са Пашићем и

радикалима о преврату у Србији. Након овога, од септембра месеца све су се

чешће чули гласови о припремању црногорских чета за упад у Србију, под

поковитељством кнеза Николе. Постоје и подаци, да је кнез добио одобрење од

султана, да преко Санџака, убаци војску у Србију. Међутим у новембру

црногорски кнез је “одустао и суспендовао све”. Свом резигнираном зету је ову

одлуку објашњавао тиме што још увек није добио наследника. Разлог одлуке

кнеза Николе, да распусти војску и обустави припреме, јесте највероватније

изостанак подршке руске владе, која је чак заузела и непријатељско држање

према могућности упада у Србију.558

Русија није желела да још више закомликује свој положај, отварањем овог

питања, када је већ била у затегнутим односима са Аустроугарском због бугарске

кризе. Руска влада је септембра 1886.године упутила опомену радикалима, да

није сагласна са могућим делатностима устаника, које би још више отежале

решавање ситуације на Балкану, услед кризе у Бугарској, и да у таквој тренутној

ситуацији, устанак у Србији би могао да доведе до уласка аустроугарских трупа у

Србију.559 Тада су радикали и схватили да уверавање црногорског кнеза да је

обезбеђена подршка Русије у плановима преврата, био просто маневар кнеза

Николе. Руским ветом је заустављено деловање радикала и црногорског кнеза, на

извршењу династичког преврата у Србији. Показало се да Петар Карађорђевић

није имао искрену подршку за своју кандидатуру ни од свог таста, ни од

557 Ђ. Слијепчевић, Михајло, београдски архиепископ београдски миттрополит,, 326.558 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић: живот и дело- у изгнанству 1844-1903, књ. 1, 309-312.559 Митрополит Михаило и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884-1888), приредио иуводну студију и напомене написао А. Шемјакин, Београд 2004, 27.


152

радикала, ни од Русије, већ ју је уживао само дотле докле би то било у њиховом

интересу.

Када се у Србији донекле стишала ситуација, после наведених догађаја,

букнула је нова криза, и то овога пута због “краљице”. Краљ Милан видно

нерасположен према својој супрузи, још из времена српско-бугарског рата,

тражио је начине да је се ослободи. Краљица ни раније није много марила за свог

неверног супруга,560 али је временом из чисто супружничких размирица сукоб

прерастао у политички. За време рата краљица је показала изузетну снагу и

упорност у збрињавању рањеника, чиме је сваким даном стицала све већу

популарност у народу, који је према краљу био готово равнодушан.Тако је

краљева мржња из дана у дан постајала све већа, да би на пролеће 1887.године,

краљ одлучио да краљицу удаљи из земље.Ипак је на инсистирање Гарашанина,

склопљен споразум између краља и краљице, 6./18.априла 1887.године, којим се

наводно решавало питање престолонаследниковог васпитања, које се имало по

жељи краља обављати у иностранству. По споразуму, краљица је са сином

требало да отпутује на Крим, на годину дана, што је она крајем месеца и учинила

По договору краља и Гарашанина коначна одлука о васпитању принца

Александра требало је да се донесе наредне године у мају месецу, по њиховом

повратку. Краљ никако није желео повратак краљице у Србију, а када је сазнао за

Гарашаниново обећање дато краљици, да док је он министар неће дозволити, да је

краљ протера из земље, запечаћена је и судбина његовог министровања.561

Пошто Гарашанин није хтео да удовољи краљу у његовим плановима са

краљицом, краљ је једног момента претио да ће се убити, на шта му је Гарашанин

одговорио да неће јер је “и сувише полтрон за то”.562

Краљ је у свом брачном спору тражио подршку неке велике силе. Он је

сматрао ако је не нађе у Аустроугарској, да је пронађе у Русији. Све чешће посете

краља Персијанију, наговештавале су промену политике, како на унутрашњем

тако и на спољном плану. Калноки је био узнемирен овом могућношћу, па је

краљу предлагао да ако Гарашанин мора да падне да на његово место дође

Христић. Краљ није имао ништа против тог решења уколико Беч обећа подршку

560 Р. Љушић, Љубави српских владара и политичара, Ниш 2006, 218-228.561 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 306-310.562 Љ. Каљевић, Моје успомене, приредио С. Турлаков, Историјски архив, Ужице 2006, 42.


153

у делатностима те владе против краљице. Упорно је Беч покушавао да раздвоји

супружничко од политичких питања, и у томе су начинили грешку.563

Краљ, а са њим непосредно и Персијани и Ристић, су неочекивано добили

подршку од немачког посланика Бреја. Он је уверио краља да је због

незадовољства у земљи, могуће да врло брзо остане без престола, ако опозиција

што пре не дође на власт. Разлози који су водили Бреја да крене у овом правцу су

двојаки. Први је његов лични, финансиијске природе. Бојао се да не дође до

банкротства земље, што му никако није одговарало, пошто је уложио доста новца

у српске државне хартије. А други је потицао из немачких, Бизмаркових

државних интереса. Бизмарк је желео да омогући један успех Русији, која се

после бугарске кризе нашла у незавидном положају. Омогућавајући појачавање

њеног утицаја у Србији, када га је изгубила у Бугарској, желео је да је

одобровољи, у циљу одржавања европског мира, што му је кроз целу деценију

био примарни задатак. Ипак оно што је директно узроковало пад Гарашанинове

владе јесте погрешно протумачена депеша. Краљичино обавештење да путује у

Севастопољ и да ће се за два три дана вратити назад, краљ је протумачио као

назад у Србију ( иако се мислило назад на Јалту). Краљ је затражио од

Гарашанина да и силом ако треба спречи њен повратак, што је овај одбио. После

бурне свађе, Милутин Гарашанин је поднео оставку 28.маја/8.јуна 1886.године.564

Да би задовољио аустроугарску владу краљ Милан је само формално

предложио Николи Христићу мандат за састављање владе, јер је већ био одлучан

да нови мандатар за састав владе буде Јован Ристић. Пре него је прихватио

мандат, Ристић је изашао пред краља са следећим захтевима: поправљање односа

са Русијом, али истовремено одржавање добрих односа са Аустроугарском;

повратак митрополита Михаила, без чега нема поправаљања односа са Русијом,

што је са њихове стране годинама наглашавано; одржавање пријатељских односа

са свим суседним државама и закључивање трговинских уговора са Турском,

Румунијом и Бугарском; промена Устава у слободоумнијем смеру. Краљ је све

захтеве прихватио, само је тражио да се одлука о митрополиту одложи за три

месеца. Краљ никако није иначе желео да се митрополит врати у земљу, а ово

одлагање наводи на закључак да је краљ планирао да абдицира у међувремену, и

да му је то време од три месеца потребно да абдикацију припреми. У Србији је

563 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 312.564 Исто, 313; Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 318.


154

1./13.јуна на власт дошла коалициона влада либерала и радикала, која је позната

као Савезна влада.565 Долазак на власт овакве владе, у европским престоницама је

добро примљен. Али је краљу Милану, оваква промена деловала као “раскид” са

целом његовом политичком прошлошћу, и деловала му као да нема другог излаза

сем у абдикацији.

Калноки је изјавио да се нада да ће и даље односи две земље бити

пријатељски, и да нема ништа против да Србија поврати добре односе са Русијом,

уколико они немају за циљ кварење односа измеђи Аустроугарске и Србије.566

Русија је пак у промењеним околностима желела да осигура своје позиције у

Србији, зато је саветовано Персијанију, да пошто краљ није абдицирао (по

топлим саветима аустроугарског цара), да се уздржи од било каквог неспоразума

са њим, јер је то једини начин да се очува на власти нова пријатељска коалиција.

У том смислу је и Персијани саветовао радикале да буду умерени у својим

захтевима према либералима, али се са тим неке радикалске вође нису слагале.

Никола Пашић је сматрао да је у интересу радикала да приближавањем краљу,

сузбију утицај либерала и Јована Ристића.567

У току лета вршене су и неке припреме у циљу промене Устава, али је краљ

напослетку одбио да да сагласност, већ је издао указ о расписивању нових избора

за 17./29.септембар 1887.године.Пошто су радикали добили већину гласова на

изборима, могли су се сматрати победницима, што наравно није било право

либералима, па је Ристић, предлагао краљу да већина владиних посланика које он

има да постави, буду либерали, како би се бројна снага у Скупштни једних и

других изједначила.568 Краљ Милан није био наклоњен радикалима, у којима је

одувек видео револуционаре. Био је више наклоњен либералима, али ипак није у

потпуности услишио молбе Ристића о броју владиних посланика. На краљево

окретање од либерала ка радикалима, утицала су нове међународне

компликације, односно нови захтеви спољне политике Србије.

У јесен 1887.године поред погоршања односа Немачке и Русије, знатно су

се погоршали и односи Аустроугарске и Русије. Разлог за то је опет била

Бугарска. Наиме, Аустроугарска је пружала свестрану подршку новом бугарском

кнезу Фердинанду Кобургу, док се Русија залагала да његов избор прикаже као

565 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 316-317.566 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 324.567 Исто, 326-327.568 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 322.


155

нелегалан. Једно време је изгледало да ће овај њихов сукоб са дипломатског

прећи на виши, опаснији ратни ниво. Иступи Калнокија у Бечу, у којима је

критиковао руску политику, биле су узрок Гирсовог оштрог говора против Двојне

монархије, за коју је том приликом рекао”да је изгубила сваки рат који је водила”,

и да је Русија много јача од ње. Али страх од учешћа Немачке на аустроугарској

страни, смирио је страсти у Русији, која је крајем године предузела први корак

према аустроугарској влади, са намером да до рата не дође. Калноки се у

потпуности слагао са смиривањем ситуације, и избегавање рата, што је довело до

краја ове кризе.569

Затегнутост руско-аустроугарских односа, и могућност избијања рата,

навели су краља Милана на размишљање, какав би став заузео Ристић у том

питању. Како је краљ био начисто с тим да у случају руско-аустроугарског рата,

Србија стане на страну Двојне монархије, плашио се да ли би таква политика

била могућа ако Ристић остане и даље председник српске владе. Како је Ристић

краљу отворено рекао своје мишљење да уколико Србија жели да води политику

са малим добицима довољна је подршка Аустроуграске, али ако жели да у

будућности поврати Босну и Херцеговину, онда јој је неопходна помоћ Русије.570

Ови ставови били су познати и аустроугарској влади, која због тога изразила

мишљење да је Ристићев опстанак на влади постао немогућ. И краљ Милан је

имао исти став, и како није желео да мења постојећи правац своје политике,

краљу су одједном радикали постали пожељнији од Ристића.

Још један разлог промене држања краља Милана према Ристићу јесте

неслагање у црквеном питању. У јесен, притиснут из Петрограда Ристић је

затражио да се црквено питање реши, на основу ранијег споразума. Беч је дао

савет краљу Милану да не дозволи повратак митрополита, који се као један

агитатор, више бавио политиком него религијским стварима. Краљ је прихватио

савете Беча и своје одбијање образлагао очувањем свог достојанства.571 Краљ

није желео повратак митрополита Михаила, јер би то значило, по његовом

мишљењу, угрожавање његовог достојанства. Али је дозволио указом од

1./13.новембра, да се митрополиту и другим збаченим епископима одобри право

на пензију. Ристић, је прихватио и овакво решење, што је изазвало незадовољство

569 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 331.570 Исто, 332.571 Ђ. Слијепчевић, Михајло, београдски архиепископ београдски миттрополит, 335-336.


156

у Петрограду, који није желео да му још више отежава положај који је већ био

уздрман.572

Али је краљ већ био решен да се отараси Ристића, и то је учинио уз помоћ

радикала којима је ставио могућност састављања самосталног кабинета. Радикали

су тада захтевали оставку министра унутрашњих дела Радивоја Милојковића, на

шта је најзад помирљиви Ристић и пристао, само да се одржи јединство, али је

краљ донео коначну одлуку да је разлаз радикала и либерала неизбежан и сходно

томе опстанак владе немогућ. То је био крај Савезне владе, која је поднела

оставку 17./29.децембра 1887.године.573

Коме препустити састављање нове владе, било је питање које је сада мучило

Милана. Пошто је решавање финасијских питања дошло на ред због тешке

ситуације у земљи, Аустроугарска је саветовала краља да пусти радикале да се

ухвате у коштац са њима. Они су сматрали да би решавањем замршене

финансијске ситуације радикали само могли штету нанети својој популарности.

Краљ је пристао на овај предог, и пошто му је прихваћен захтев да министар

спољних послова буде Драгутин Франасовић, краљу послушна личност,

формирана је нова, радикалска влада Саве Грујића,19./31.децембра

1887.године.574

Нова радикалска влада Саве Грујића, по Персијанијевом мишљењу неће

бити дугог века, али је ипак тражио од своје владе да јој да подршку, јер како је

сматрао радикалима припада будућност, и управо су се они показали као оданији

пријатељи Русији од либерала. Такође је истицао да радикали у Русији виде

главног вођу за спровођење “националног политичког курса на Балкану, и једину

потпору за српске интересе”.575 Гирс је услед оваквог мишљења посланика, почео

другачије да гледа на радикале. Сам пад напредњака, јединог ослонца поред

краља аустрофилској политици у Србији, односно долазак прво коалиционог

кабинета, а затим и радикалског на власт, изгледало је повољно за руске

интересе. Поготово кад се узме у обзир, да је у међувремену прекинула

дипломатске односе са Бугарском, Русија је сматрала да ове промене у Србији јој

отварају могућност поновног учвршћивања својих позиција на Балкану.

572 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 332-334.573 Исто, 336.574 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 328.575 Д. Ковачевић, Радикалска влада Саве Грујића и Русија (31.децембар 1887-26.април 1888).Прилог за биографију Саве Грујића, Историјски часопис, XV (2004), 214.


157

Нова влада се што се тиче унутрашње политике упустила у решавање

комликованих финансија државе. У то време је српска држава дуговала 254,1

милиона динара на име сталних дугова, а 32,1 милиона динара на име

привремених. Како би добила повољну основу за њихово решавање ни радикали

нису имали друго решење него да нађу зајам у иностранству. За нови зајам који је

добио назив “обртни” због тога што је за његово гарантовање коришћен порез на

обрт, и радикали су се као и раније напредњаци обратили Лендер банци,

Контоару за есконт и Берлинском трговачком друштву. Зајам је закључен у

стварном износу од 21 милион динара.576

На почетку нове 1888.године, радикале је обрадовала вест, да је краљ

помиловао све радикалске емигранте, сем Николе Пашића. Одобравање нових

избора, за 21.фебруар/5.март, на којима су очекивано радикали однели убедљиву

победу,после које их је краљ поздравио и јавно честитао, био је још један разлог

за славље радикала. Али за руског посланика Персијанија, овакви краљеви

гестови били су управљени на компромитовање радикала у очима народа. Када се

ускоро у будимпештанској штампи појавио чланак, којим се наговешатава

приснија сарадња Радикалне странке и Аустроугарске, руски дипломата је

упозорио радикале да не срљају, јер је компромис са краљем неизводљив, и да ће

сами бити принуђени да поднесу оставку. Колико је био у праву, говори и

чињеница да је краљ Милан, додворавајући се радикалима, свим блиским

пријатељима причао да нова скупштина неће дуго потрајати, јер неће бити у

стању да реши државне послове. Истовремено је био и јако сумњичав према

Главном одбору странке, за који је веровао да спрема акцију, у дослуху са

Русијом, против њега.577

Иако су радикали како би дошли на власт начелно прихватили да спољна

политика остане у рукама краља Милана, они су имали намеру да преко своје

скупштинске већине ипак утичу на њено вођење. Њихова мисао водиља у

спољној политици је било зближавање са Русијом, а како је готово и цела српска

јавност била за такву политику, Русији су се отварале могућности већег уплива на

српску политичку сцену, што су радикали и подржавали. Али пошто је готово

немогуће било добити пристанак краља Милана за такву промену, радикали су

почели да размишљају о идеји дворског преврата, и збацивању краља Милана.О

576 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 330.577 Д. Ковачевић, Радикалска влада Саве Грујића и Русија..., 216.


158

својим замислима обавестили су и Петроград, који се сада нашао у нелагодној

ситуацији. Русија јесте била против краља који је водећи аустрофилску политику

директно утицао на кварење српско-руских односа, и Србију довео до привредно-

финансиијског колапса, али је у свргавању видела могућност комликовања

међународних односа, што је свакако желела да избегне. Зато је руски одговор

био одлучно негативан. Постојао је и још један моменат, који је утицао на овакав

став руске владе. Радикалски програм је између осталог био базиран на

уједињењу целог српског етничког простора, што је подразумевало прекрајање

постојећих граница на Балкану, што Русији никако није одговарало.578 Радикали

одбијени у Петрограду, за реализацију свог спољнополитичког програма,

окренули су се унутрашњој политици. Радикали су у циљу свеобухватних

државних реформи, израдили нацрте неколицине закона, од којих су најважнији

били Закон о општинама, којим је требало да се демократизује локални

политички живот и Закон о новом устројству војске, којим је предвиђено

делимично враћање народне војске.579

Краљ Милан се врло брзо покајао што је радикалима дао власт. Слободно

писање штампе, што су радикали дозволили, било је углавном уперено против

Аустроугарске, на шта је њихов посланик Хенгемилер скренуо краљу пажњу.

Краљ који је иначе и желео очување некадашњих добрих односа са суседном

монархијом, је само чекао погодан тренутак, да се ослободи радикала. Тај

тренутак је врло брзо наступио. Када му је Грујић поднео нови Закон о

општинама, краљ је одбио да га потпише. Грујић је краља подсетио да је тај

закон био предвиђен у споразуму који су раније сачинили, краљ је одговорио:

“Тужите ме суду за неиспуњење уговора!”580 После оваквог краљевог одговора,

Грујићу није остало друго него да да оставку, што је и учинио 14./26.априла

1888.године.

Вест о оставци владе Саве Грујића, изазвала је очекивано негативну

реакцију руског јавног мњења, разуме се на рачун српског краља. Њега су

означавали као кривца у овој ствари, која је тумачена као нови успех

аустроугарске политике. Руска дипломатија, непријатно изненађена овом вешћу,

давала је изјаве у смислу да се неће мешати у унутрашње ствари Србије, како не

578 Исто, 217.579 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 334.580 Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, књ. 2, 365.


159

би комликовала ситуацију у Србији, која би се могла прелити у нове међународне

заплете, што је Русија желела да избегне. У том смислу је упутила и влади у Бечу

поруку, да се и она уздржи од интервенција у Србији, како се унутрашњим

превирањима не би дала међународна димензија.581

Ипак за пад владе постојао је још један разлог, врло битан краљу Милану.

То је питање повратка краљице у земљу, које је краљ желео да спречи. Како је

протекло годину дана од споразума са краљем, краљица је намеравала да се врати

у Србију, како би се постигао договор о васпитању престолонаследника. Пошто је

краљ сматрао Грујића краљичином присталицом, он више није једноставно могао

да остане на челу владе. Краљу је сада био потребан неко, ко ће држати њему

страну у целој ствари. Тај неко је био Никола Христић. У новој влади

министарство иностраних дела преузео је Чедомиљ Мијатовић, а и остали

министри су били све “краљеви миљеници”. По самом саставу владе, (поред

наведених, и Коста Протић, војска, и Владан Ђорђевић, просвета) могло се

закључити да је краљ узео људе који су му покорни како би сукоб са краљицом

решио по својој вољи.582

Нова влада је прокламовала да је што се тиче спољне политике њен циљ:

очување добрих односа са суседима и великим силама, а у интересу

самосталности државе.583 А за унутрашњу политику је најзначајније повратак

ауторитета државне власти.584

Промена владе није изазвала неке веће поремећаје на међународном плану,

чак је и Русија заузела резервисан односно ишчекујући став, све у циљу

одржавања status quo-а на Балкану,585 али се у самој Србији ситуација

закомликовала.

Краљ Милан је пред нову владу поставио први задатак, а то је спречавање

повратка краљице Наталије у земљу. Заједно и краљ и његови министри су

уверавали краљицу да није време за повратак, пошто постоје извесне претње

избијања буне, која је припремана из Црне Горе под руским покровитељством.

Краљица је пристала да одложи свој повратак за крај јуна, одседајући са сином у

581 АС, МИД, ПО, 1888, И-I, ф- II, пов. бр. 426, Ђ. Симић- Ч. Мијатовићу, Петроград, 18. април1888.582 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 335-336.583 АС, МИД, ПО, 1888, И-I,ф- II,пов.бр.357, МИД- Свим српским посланицима, Београд, 18.април1888.584 Исто.585 АС, МИД, ПО, 1888, И-7, ф-II, пов. бр. 430, Ђ. Симић- Ч. Мијатовићу, Петроград, 12. мај 1888.


160

Висбадену у Немачкој. Сама свесна да су вести о буни највероватније

измишљене, потврђујући своју сумњу писмом које јој је послао Сава Грујић, где

наводи да у земљи не влада никаква анархија и да нема речи ни о каквој завери,

краљица је послала писмо краљу, које га је толико разљутило, да је донео одлуку

о разводу брака. Наиме, краљица је у писму јавила да 18./30.јуна креће преко

Беча у Београд, и искористила је прилику да му стави до знања да је свесна

његовог уображавања ствари, и да је не би чудило да краљ измисли и неку “нову

катастрофу” само да спречи њен повратак у земљу.586 На овакву краљичину

изјаву, краљ је реаговао одмах,11./23јуна, затраживши од митрополита развод

брака. Одмах је о томе обавестио и краљицу, али се тек онда сетио да је

престолонаследник са краљицом, и то га је јако уплашило. Страхујући да би

краљица са сином могла да оде у Русију, и да га одатле уцењује, он је замолио

Бизмарка да спречи могући одлазак краљице у Русију, односно да је стави под

неку врсту полицијског надзора. Бизмарк је тада предложио краљу, да пошаље

неког официра који би узео престолонаследника од краљице.587 Краљ је послао

генерала Косту Протића, који је имао да краљици прво понуди споразум. Иако је

краљ раније поднео захтев за развод брака, он је ипак желео да сачува углед

избегавајући такав скандал. Споразум је предвиђао да краљица станује у

иностранству, што би значило не развод већ само вођење раздвојеног живота,

престолонаследник би током свог школовања у Немачкој до 1893.године

становао код мајке, а после тог периода би наставио школовање у Србији када би

боравио код оца, а за време распуста код мајке. Краљица није пристала на овакав

споразум, па је напокон краљ наредио Протићу да силом узме

престолонаследника од мајке. Краљица је сада уплашена почела да размишља и о

прихватању споразума, Протић је одуговлачио али је Бизмарк био одлучан. Он је

наредио да се “ратоборна” краљица, протера из земље. Том приликом јој је

немачка полиција преотела сина и предала га генералу Протићу.588

Влада Аустроугарске се није мешала у супружничке проблеме, схватајући

их као приватну ствар, али пре него што је дошло до скандалозног отимања

престолонаследника од стране немачке полиције, саветовали су краљу да он сам

оде и узме сина, како би се избегла брука и сачувао колико толико углед краља и

586 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 336-337; Д. Ковачевић, Русија и крај владавинекраља Милана, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, књ. 31,( 2006), 643-644.587 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 337.588 Исто, 338-339.; Ковачевић, Русија и крај владавине краља Милана, 645-646.


161

династије, али је већ било доцкан. Такође и Русија иако није одобравала овакво

опхођење према краљици, није желела да се меша. У разговору са Хербертом

Бизмарком, Гирс је отворено рекао да не намерава да заоштрава односе са

званичном Србијом.589 По извештају посланика Симића, да се закључити да

краљица не би могла рачунати на потпору Русије, ”ако би хтела да у своју корист

преиначи даљи ток ствари”.590

Пошто је краљица одбила да прихвати споразум о раздвојеном животу,

почела је бракоразводна парница. У земљи није било сагласности о томе ко је

надлежан да разведе краљевски брачни пар, најпре је поведена парница редовним

судским путем, а када је краљ схватио да на тај начин неће ускоро добити

задовољење својих захтева, он се обратио митрополиту Теодосију. Митрополит је

затим одобрио развод брака, потписујући акт којим се развод одобрава,

12./24.октобра 1888. Овај догађај је изазвао широк међународни одјек, иако су

симпатије већине биле на страни краљице, сви су се држали уздржано.Русија је

сматрала да законски развод није пуноважан, и сходно томе се и касније према

Наталији опходила као према краљици. Гирс је изјавио да би и краљицу примили

у Русији, али да се око тога не диже велика прашина, што је у интересу и Русије,

али и саме краљице.591 И краљу и краљици је замерано да су дозволили да их

надвладају емоције, при том не водећи рачуна да они нису приватне личности,

као и о штетним последицама које су тиме могли да изазову по народ и државу.592

У то време краљ је донео и коначну одлуку о абдикацији, па је са тим у вези

желео најпре да обезбеди подршки Аустроугарске у “породичним

питањима”.Званични Беч је поручио краљу да га они овога пута неће одговарати

од абдикације, али да ће предузети све потребне мере како би обезбедили свој

положај у Србији. Оваква изјава звучала је претеће, а када се узме заједно са

вестима које су се појавиле тих дана у европској штампи, о могућим санкцијама

према Србији уколико дође до “насилних унутрашњих промена”, разумљива је и

изјава руских званичника упућена Бечу, да се Русија “према том мешању неће

односити равнодушно”.593 Само два дана након акта о разводу,14./26.октобра,

589 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 353.590 АС, МИД, ПО, 1888, И-7, ф-II, пов. бр. 589, Ђ. Симић- Ч. Мијатовићу, Петроград, 6. јул 1888.591 Д. Ковачевић, Србија и Русија од 1878 до 1889, 357.592 П. В. Крестић, Кнез и краљ Милан у мемористици, Историјски часопис, LIV (2007), 198.593 Д. Ковачевић, Русија и крај владавине краља Милана, 648.


162

краљ је издао прокламацију о изборима за Велику народну скупштину, у циљу

доношења новог Устава Србије.594

Краљ о овој одлуци претходно није обавестио ни председника владе

Христића, ни аустроугарског посланика Хенгемилера. Краљева одлука је била у

директној вези и са разводом и са намераваном абдикацијом. Он је желео

реформом устава коју су политичке странке тражиле годинама уназад, да поправи

свој положај, као и да умири политичке страсти у земљи, како би обезбедио

сигурну будућност на престолу свом сину Александру.595

Краљ је у прокламацији о промени Устава, одредио одржавање избора за

Велику народну скупштину за 20.новембар/2.децембар. Уследило је образовање

Уставотворног одбора, којим је он лично председавао, а који се састојао од 85

чланова и 12 секретара. Одбор је окупљао представнике свих политичких

странака и угледне појединце. Затим је из овог већег, пошто је био прегломазан за

израду нацрта, издвојен један ужи одбор од 12 чланова и 3 секретара, који је у

кратком временском року, израдио нацрт Устава, 4./16.децембра 1888.године.596

Пројектом Устава Скупштина је први пут добила пуну законодавну и

буџетску власт, грађанска права су проширена, уведен је принцип одговорности

владе пред Скупштином, конституисане су нове демократске институције.

Уведено је обавезно и бесплатно основно школовање, гарантована је слобода

мишљења, савести и вероисповести. Посебно се водило рачуна о политичким

слободама, па је уставом гарантована слобода штампе, удруживања и окупљања,

слобода избора и право на жалбу против незаконитих поступака власти. Врховна

државна власт је организована на принципима парламентаризма и поделе власти.

Краљ је добио овлашћења карактеристична за уставне монархије. Бројним

одредбама о изборима избегавала се могућност изборних махинација. Изборни

систем предвиђао је принцип пропорционалног представљања у изборним

окрузима. По узору на претходни Устав, задржана је институција Велике народне

скупштине. Чланови Савета били су непокретни и њих је постављала Скупштина

и краљ. Савет је израђивао предлоге и нацрте аката, судство је проглашено

594 Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини XIX века, књ. 2, 372-375.595 Г. Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, 173; В.Јовановић, Устав од “корица до корица”-неки мање познати детаљи око Устава из 1888,Зборник Матице српске за историју, 56 (1997), 199-200.596 Д. Микавица, О уставима Србије - од вожда Карађорђа до Митровданског устава РепубликеСрбије, Историјски часопис, XVII (2006), 58.


163

независним. Локална самоуправа је двостепена састављена од општина и округа.

Овакав Устав је представљао концензус између политичких странака и краља.

Док је трајала израда овог нацрта, одржани су избори за Скупштину која је

требала да потврди нови Устав. Очекивано, радикали су однели убедљиву

победу, али пошто су добили упозорење од краља да Устав мора бити примљен

“од корице до корице”,597 након извесног колебања радикала, Велика народна

Скупштина је прихватила Устав 22.децембра 1888./3.јануара 1889.године, само са

једном изменом. Члан 200 Устава је промењен тако да је гласио: “Српска војска

не може се ставити у службу које друге државе без одобрења народне

скупштине”. Овом одредбом се желело осигурати од могућности да “краљ

пошаље српске трупе да се боре на страни Аустроугарске против Русије”.598

Србија је добила Устав који је сврстао у ред модерних парламентарних

монархија.

6.2. Абдикација краља Милана

Покретање уставног питања обновило је популарност краља Милана у

земљи. Али његова одлука о абдикацији је била коначна. Он је уосталом

доносећи Устав, који би радикале довео на власт сам унапред био решен да

одступи, пошто да мења свој политички правац није желео.

Краљ је још у септембру обавестио аустроугарског посланика Хенгемилера

о својој намери да абдицира, али га овај није узео за озбиљно. Истог месеца краљ

је писао и немачком посланику Бреју у истом смислу: “...да је његова одлука о

абдикацији чврста и да га никаква људска или друга каква сила не може од ње

задржати”.599 Како је краљ више пута, кад год је био у незавидној ситуацији,

помињао абдикацију, сада га нико није схватао за озбиљно. Када му је

Хенгемилер пренео став своје владе да сажаљева абдикацију, али “да ће је

примити са дужном бригом за своје политичке интересе у Србији”, краљ се почео

жалити на монархију, која га се одрекла после свих учињених услуга њој.600

597 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 357.598 ИСН, V/1, 92.599 Г. Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, 167.600 Исто, 168-169.


164

Несталан став краља у питању абдикације илуструје и његов сусрет са

црногорским послаником. Краљ Милан је у разговору са Петром Узелцем,

јануара 1887.године, споменуо како никада није имао намеру, нити ће икада

абдицирати, у осећањима заветне дужности према својим прецима који су својим

жртвама Србију ослободили, и да му није јасно зашто је “онострано српство”

толико нерасположено према њему. При том је искористио прилику да пребаци

одговорност на црногорску страну, што се двојица српских владара још нису

састала и упознала, ограђујући себе речима: “ Ја сам краљ па ми је немогуће да к

њему пођем.”601

Још један разлог је утицао на краља да покрене целу причу о абдикацији. А

то су његове новчане прилике, или боље рећи неприлике.Да се краљ водио и овим

разлогом сведочи разговор краља и Хенгемилера, када се краљ пожалио да је

“неуравнотеженост између његових примања и издавања један од узрока за

одлуку о абдикацији”.602

Крајем новембра, у току израде нацрта Устава, краљ је Хенгемилеру

показао већ написан проглас о абдикацији, коју је испланирао да изврши у року

од три недеље. И замолио га је том приликом да извести своју владу, и упита је

“да ли његов син може рачунати на помоћ монархије”. Министар Калноки је

крајем децембра поручио посланику да од краља Милан захтева да се пре

абдикације побрине за осигурање престола, и за продужење пријатељства две

државе, што је монархији било изузетно важно.603

Повремене вести о Милановој абдикацији, изазивале су узнемиреност

британске владе. Њих је плашила могућност јачања руског утицаја на Балкану,

што би се одразило и на мир на самом полуострву али и међународној сцени,

уколико би дошло до краљеве оставке.604 Солзбери у разговору са Јевремом

Грујићем, оценио краља Милана као мудрог државника који је својим

ауторитетом управљао државом, и да је свестан стања у односима европских

сила, водио спољну политику сходно њиховим жељама.605 Краљ Милан је био

свестан и то је британском посланику отворено и говорио, да га Британија жели

601 Односи Србије у Црне Горе у XIX веку 1804-1903, приредио П. Поповић, док. 699, стр. 561.602 Г. Јакшић, нав.дело, 169-171.603 Исто, 118-119.604 А. Растовић, Краљ Милан кроз призму британске политике, 253.605 АС, МИД, ПО, 1888, Ф-II, Д-I, пов. бр. 392, Ј. Грујић- Ч. Мијатовићу, 26. април 1888; АС,МИД, ПО, 1889, ф-II, Д-IV , пов. бр. 112, Ј. Грујић- С. Грујићу, 15. март 1889.


165

на престолу само као брану руском утицају, и да према њему лично не гаје

никакве симпатије.606

За бечку владу је било важно да сазнају у ком правцу ће ићи српска спољна

политика у наредном периоду, пошто су били врло добро свесни да се њихов

утицај у Србији превасходно заснива на личности и ауторитету краља Милана.

Постојао је страх да би могло доћи до преласка Србије у руску интересну сферу.

Зато је од не малог значаја било битно бечкој влади да сазна намере руске владе у

погледу предстојећих догађаја у Србији. Из Петрограда је својој влади, барон

Ерентал, јављао да су службени кругови Русије мирни. Руску владу је умирила

тврдња Бизмарка, да Аустроугарска неће користити српску кризу за појачано

мешање у њене унутрашње ствари, сем у случају крајње нужде. Ово уверавање са

немачке стране, било је довољно Гирсу, који је и радикалима поручивао у Србији,

да не изазивају Аустроугарску, како би се спречиле комликације.607

Аустроугарска је желела да осигура своје позиције у Србији, тако што би се

краљ Милан постарао да се и у будућности поштују одредбе Тајне конвенције.608

Краљ се сложио са жељама бечке владе, при том је Хенгемилеру поверио да

намерава да за намесника узме Ристића, са којим ће се лако договорити. Иначе

Ристић је био упознат са намером краља још од августа, приликом боравка у

Опатији.609 Краљ Милан и Хенгемилер су затим упознали Ристића са одредбама

Тајне конвенције, и тражили од њега да се обавеже на поштовање и спровођење

њихових одлука за време трајања намесништва. Ристић је нашао да је уговор

практично врло користан, при том је предложио да као гаранцију поштовања

уговора, он или намесници дају једну поверљиву изјаву, којом би се обавезали на

поштовање одлука Тајне конвенције. Међутим, како је рок важења уговора

истицао 1891.године, Хенгемилер је предложио краљу, да се уговор продужи до

пунолетства Александра, односно до 1894.године. Аустроугарска је желела да се

обезбеди од могућих комликација које би настале после 1891.године, са

престанком важења претходног уговора. Краљ је прихватио предлог и 5.јануара

обавестио министра иностраних дела Чедомиља Мијатовића, да намерава да

продужи уговор са суседном монархијом. Притом није споменуо да је и Ристић у

606 А. Растовић, Краљ Милан кроз призму британске политике, 254.607 Г. Јакшић, нав. дело, 181; Д. Ковачевић, Русија и крај владавине краља Милана, 652.608 В. Чубриловић, В. Ћоровић, Србија од 1858 до 1903, 147.609 Г. Јакшић, нав. дело, 119.


166

међувремену упознат са његовом садржином, и упућен у ову радњу.610

Миијатовић је имао и своје предлоге о изменама и допунама постојећег уговора,

али их није формално предложио. Његови захтеви су били врло слични

Ристићевим, а они су се односили на обавезивање монархије да спречава упаде

црногорских и карађорђевских чета у Србију, да о њима обавештава српску

владу, и тражио је да јужна граница до које би ишле српске аспирације буде

тачније одређена новим споразумом.611

Овакви захтеви су у Бечу наишли на негативан пријем. У Бечу је сматрано

да би најбоље било да се постојећи уговор без измена продужи. Како би убрзао

преговоре, краљ Милан их је преузео на себе. Како је највећи проблем

представљало питање обима проширивања Србије ка југу, краљ је прихватио

предлог Хенгемилера, да то буде “у правцу Вардарске долине”. Затим је нацрт

уговора послат из Београда у Беч 7./19.јануара 1889.године. Пролазило је време а

одговор из Беча није стизао, што је јако узнемиравало краља, који је само то

чекао па да јавно прогласи абдикацију.У Бечу, је Калноки био исто тако јако

забринут због неизвесне будућности Србије, и како би се то могло одразити на

бечке интересе у тој земљи. Стога је послати нацрт протокола који би се додао

основном уговору из 1881.године, озбиљно проучио, и извршио одређене

промене., и затим га послао у Београд. У међувремену несрећа која је погодила

Аустроугарску, смрт престолонаследника Рудолфа, утицала је и на завршетак

преговора.612 Краљ Милан је прихватио Калнокијев предлог, али са изменом да се

за правац ширења Србије ка југу употреби израз “што је могућно даље”. Беч је

прихватио краљев предлог, и протокол са тумачењима и продужетком важности

Тајне конвенције до 1./13.јануара 1895.године је потписан 28.јануара/9.фебруара

1889.године. Протокол је у име српске стране потписао Чедомиљ Мијатовић, а у

име аустроугарске Хенгемилер. Промене које су протоколом извршене на

основни текст уговора из 1881.године су следеће: монархија се обавезала да ће

свим средствима па чак и оружаним спречити сваки непријатељски упад у Србију

из Црне Горе управљен против династије Обреновића, и да ће се заузети и код

Порте да и она учини исто уколико буде било потребе; предвиђено је да се одлуке

уговора из 1881.године имају поштовати и спроводити само дотле докле се слажу

610 Исто, 120-121.611 Исто, 122.612 Исто, 123-127.


167

са прописима новог Устава Србије ( ово је требала да буде предохрана могућег

тражења Аустроугарске, да српска војска ратује на туђој територији, што је по

новом Уставу Србије, члан 200, била једино могуће ако Народна скупштина да за

то одобрење); ако прилике у будућности то буду дозволиле, Аустроугарска ће

подржати проширење Србије у правцу Вардарске долине, колико прилике буду

дозвољавале; Аустроугарска је изјавила да ће помоћи, у мери колоко је то могуће,

консолидовање економског и финансијског стања краљевине Србије. Убрзо је

извршена и ратификација документа, и Ристић је послао своје писмо, где свечано

изјављује да ће се придржавати слова и духа конвенције са свим њеним

додацима.613 И сада је краљ могао да се посвети свом плану о абдикацији.

Разлози за абдикацију су поред неколико личних били и политички, како је

сам краљ наводио. Међу личним је краљ истицао “умор од владања” као и “страх

од лудила, у бесаним ноћима”, што га је доводило у трајну психолошку кризу. У

политичке је убрајао свој сукоб са народом односно њиховим “националним

аспирацијама”, које је Русија његов “смртни непријатељ” подстицала. Такође је

наводио и одсуство сваког “државног смисла у Срба”, које је са њиховим

склоностима ка анархији и револуцији, по краљевом мишљењу, могла зауздати

само западна цивилизована Европа. Оваква размишљања краљ је изнео и у писму

немачком цару Вилхелму II, које је послао као одговор на претходно писмо

немачког цара њему, у ком га цар још једном позива на истрајност и извршење

своје владарске дужности. Поред осталог краљ је у писму навео и следеће: “ У

очима моје земље ја сам крив што сам довео Аустријанце у Босну, у очима Руса

што никако не помажем устанке против суседне монархије, и тако се усред

сличних оптужаба, а не озбиљног и корисног рада, препиру у Србији краљ, влада,

парламент, странке и политичари”. Услед таквог стања у земљи краљ је према

својим речима био принуђен да хапси своје поданике да угушује буне, и на крају

је донео закључак да је немогуће “владати вечно бруталном силом”.614

Краљ је затим 19.фебруара/3.марта 1889.године, одредио Намесништво које

је имало да управља Србијом до пунолетства његовог сина. Поред Јована

Ристића, одлучено је да друга двојица буду генерали Коста Протић и Јован

Белимарковић.615

613 Исто, 128-131.614 М. Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918, Београд 1989, 391; Г. Јакшић, нав.дело, 188-196.615 В. Чубриловић, В. Ћоровић, Србија од 1858 до 1903, 150; ИСН, VI/1, 94.


168

Истог дана је обавестио Хенгемилера о својој одлуци да ће одлуку о

абдикацији саопштити 22.фебруара/6.марта. Сутрадан је обавестио и руског

посланика Персијанија, о својој намери, при том споменувши, да пошто је већ о

томе обавестио и аустроугарског и немачког посланика, не жели да то буде

изненађење за руску владу, јер жели да свом сину осигура благонаклоност руског

цара.616

Своју владу је обавестио само два дана пре планиране абдикације. Наиме,

20.фебруара/4.марта, увече у 20 часова, краљ је позвао своје министре у двор и

саопштио им своју одлуку о абдикацији. Изненађени министри су сутрадан

одржали посебну седницу владе. Донели су одлуку, коју су послали краљу у

форми акта, којим га позивају да одустане од своје намере, при том га називали

ослободиоцем отаџбине, и истицали колико народ воли свог краља и целу

династију Обреновић. Уколико краљ не одустане од своје намере, тражили су да

их разреши дужности (уваживши дефинитивно оставку коју је влада иначе

поднела још 24.децембра1888./5.јануара 1889.године) и да абдикацију изврши под

другом владом.617

Коначно 22фебруара/6.марта 1889.године, на годишњицу проглашења

краљевине, краљ Милан Обреновић, на дворском пријему, прочитао је свој

“китњаст” проглас о силаску са престола, а затим се заклео своме сину на

верност, као новом краљу Србије.618

Абдикација је изазвала ракцију јавног мњења Србије, али је још више

јавност била запрепашћена одлуком да Ристић буде намесник младом краљу. Сви

су били свесни колико је нетрпељивости последњих година постојало између

краља и Ристића, тако да су сада кружиле гласине о томе како се Ристић, из

љубави према власти “продао” краљу Милану.619

На овај начин је завршена дугогодишња владавина “првог краља после

Косова”, која је била обележена бурним догађајима, како у унутрашњем тако и у

спољном погледу

616 Д. Ковачевић, Русија и крај владавине краља Милана, 653.617 Записници са седница Министарског савета Кнежевине и Краљевине Србије 1862-1898.године, приредио Н. П. Шкеровић, Београд 1952, док.1026, стр.431-433.618 С. Јовановић, Влада Милана Обреновића, Књ.2, 370-371.619 Б. Петровић, Јован Ристић, Биографске и мемоарске белешке, Београд 1912, 65-68.


169

7. Закључак

После Берлинског конгреса 1878. године Србија је стекла државну

независност и територијално проширење према југу и југоистоку, чиме је стекла

повољнији међународни положај. То је требало да јој помогне у даљем развијању

државности, привреде и друштва, без уплитања сизеренског Османског царства,

како је било до тада. Међутим, политика европских сила, пре свих

Аустроугарске и Русије, које су биле заинтересоване за Балкан и решење

Источног питања у своју корист, показала са као пресудна на положај Србије.

Нарочито после обнове Тројецарског савеза 1881. године, али и осталих

мултилатералних и билатералних уговора склопљених у овом периоду као и

поделе интересних сфера Русије и Аустроугарске на Балканском полуострву,

показало се да је маневарски простор остављен Србији у спољној политици

миноран.

Кнежевина Србија осамдесетих година XIX века, услед негативног става

Русије према њој израженог на Берлинском конгресу, тражила је себи политички

осланац у некој великој сили, и нашла га у окриљу Аустроугарске. Како је добила

право окупације Босне и Херцеговине, Аустроугарска је била живо

заинтересована да Србију стави под свој директан политички утицај, а први

корак ка томе је било њено економско везивање, остварено решавањем

железничког питања и потписивањем трговинског уговора.

За одређивање правца српске политике, одлучну улогу је имао кнез, касније

краљ Милан Обреновић. И краљ Милан је гототво сам водио спољну политику

земље као уосталом и сви монарси од стварања модерне српске државе који су

на спољну политику гледали као на њихов забран, искључиво за њих резервисану

област, те се улога министара спољних или иностраних, послова или дела,

сводила већином на протоколарна и формална питања. Са својим деспотским

особинама, склоностима ка самодржављу и интелигенцијом али и недостатком

чврстине карактера и крхке нервне снаге, љубавним и коцкарским излетима, он

је стекао много противника како у земљи тако и у иностранству. Он је водио

аустрофилску спољну политику, што је последица разочарања у понашање и

намере Русије према Србији и њему самом. Потписивање Тајне конвенције 1881.

године јесте део Миланове аустрофилске политике, и главна смерница српског


170

правца деловања, али она која ће омогућити пријатељско држање Аустроугарске,

што је поред позитивне улоге на развој српске привреде у мирним временима,

омогућила и проглашење Краљевине Србије 22. фебруара 1882. године.

Краљевина Србија је од 1882. године водила одлучну аустрофилску

политику, што је свакако узроковало погоршање односа са Русијом, чији је

утицај у Србији краљ Милан желео да уништи. То је између осталог, довело до

отпуштања митрополита Михаила, познатог русофила, затим до погоршања

односа са Црном Гором, која је била под јаким руским утицајем. У овом периоду

стављено је на пробу опредељење Србије, избијањем устанка у Херцеговини

1882. године, поводом кога је званична Србија заузела неутралан став, према

упутима Аустроугарске. Поред односа са Аустроугарском и Русијом, као

најзначајних чинилаца у српској политици, деловање Немачке и Велике

Британије, са њиховим циљевима одржавања status quo-а на Балкану,

онемогућавања Русије да завлада Цариградом и мореузима, под паролама

очувања мира, показало се као врло неповољно по српске интересе.

Развој самосталне Краљевине Србије до 1885. године обележило је стварање

првих политичких партија у земљи, што ће утицати на развитак парламентаризма.

Јачање радикала, које је краљ сматрао елементима нереда и руским плаћеницима,

није одговарало Милановим аутократским схватањима владања, што је изазвало

кризу у земљи и избијање Тимочке буне. Један од узрока буне било је доношење

новог закона о војсци, који је требао да створи стајаћу војску, за коју је краљ

Милан сматрао да је најбољи чувар независности и угледа земље. Та војска је

такође требало да одигра своју улогу у оквиру планова српске националне

политике, коју је краљ онемогућен у Босни и Херцеговини након Берлинског

конгреса усмерио ка Старој Србији и Македонији. Македонију је Русија желела

да обезбеди Бугарској, која је тако постала препрека ка ширењу Србије, или како

је краљ Милан видео као претњу и по саму независност и опстанак своје земље.

Односи са Бугарском су били затегути и због емигрантског и бреговског

питања. Своју кулминацију иначе затегнути односи две државе доживели су

после пловдивског преврата и проглашења уједињења Кнежевине Бугарске и

Источне Румелије 1885. године. Овај догађај је довео до рата између Србије и

Бугарске, током којег су долазити до изражаја утицаји и интервенције европских

сила у циљу решавања овог спора, али првенствено у складу са својим

интересима. Аустроугарска је покушавала да дипломатским путем Србији


171

обезбеди што повољније решење. Склапање мировног споразума у Букурешту је

било дело њене политичке акције. Србија изгубљеним ратом формално ништа

није изгубила, осим статуса који је годинама градила као потенцијално најјача

држава Балкана и као словенски “Пијемонт”.

Краљ Милан, се у својим поступцима водио уверењем у неминовност

избијања аустроугарско-руског рата, због превласти на Балкану, а који би Србији

донео Македонију. До тог рата није дошло. Неуспех у рату је довео до је

психичког растројства краља Милана, који је постао неповерљив према свима, од

политичара до краљице па и према политици Аустроугарске, за коју је сматрао да

више не ужива њену подршку. Најпре је разрађивао план о абдикацији, али се

затим окренуо другом решењу. Наиме окреће се радикалима, затим Јовану

Ристићу којег је иначе сматрао русофилом, а самим тим и Русији у спољној

политици, што је један од разлога хлађења Аустроугарске према Србији. Али се

покушај са Ристићем и касније радикалима, показао као маневар српског краља,

који је своје владе и министре постављао и обарао са власти сходно својим

тренутним политичким или чак личним разлозима.

На углед земље у међународним односима, утицало је и недолично

понашање краља Милана. Његов однос према краљици, изнуђен развод брака и

отимање престолонаследника од краљице у Висбадену, у чему је Бизмарк одиграо

одлучујућу улогу, нарушило је Миланов углед и кредибилитет владара. Све је то

допринело доношењу одлуке о абдикацији, која је припремана у сарадњи са

Аустроугарском. У вези са абдикацијом јесте и доношење новог Устава 1888.

године, који је сврстао Краљевину Србију у ред модерних парламентарних

земаља. Омасовљавање бирачког тела, урбанизам и ширење писмености у овом

периоду наметали су демократске политичке методе, и циљу уставне монархије,

што је иначе било у суштој супротности са краљевим апсолутистичким погледом

на власт. Иако је донет као део плана о абдикацији, Устав је поред привредног

раста и стварања стајаће војске, једна од главних тековина политике краља

Милана.

Као неразвијена, патријархална и аграрна земља, Србија је морала

осамдесетих, да новац неопходан за испуњавање одредаба Берлинског уговора

као и због потреба унутрашњег развитка након стицања независности (градња

железница, дипломатска служба, реорганизација војске и осавремењивање

државне управе), нађе у иностранству. Европске државе које су биле


172

заинтересоване за улагање у Србију, чиме је уједно и јачао њихов политички

утицај, су биле Аустроугарска и Немачка у овом првом периоду, а касније и

Француска. Економска зависност од моћног северног суседа, аустрофилство

српског краља, следствено томе и сужавање националних интереса, довеле су до

смањења активне спољне политике Србије, чему у прилог иде и чињеница да су

политичке и привредне везе Србије са другим дражавама биле готово ефемерне,

сем у финансијама.

Србија је од осамдесетих, па у наредне две и по деценије била у сенци

Аустроугарске. Код европске дипломатије временом се уврежило сматрање

Србије као сателита Аустроугарске.


173

8. Библиографија

8.1. Архивска грађа

8.1.1. Необјављени извори

Архив Србије

1. Министарство иностраних послова (политичко одељење)

2. Фонд Милутина Гарашанина

3. Фонд Стојана Новаковића

8.1.2. Објављени извори

4. Balkanski ugovorni odnosi 1876 - 1996, књ. I, 1876 – 1918, priredio M. Stojković,Beograd 1998.

5. Годишњи извештаји Министарства иностраних дела Руске империје о Србијии Босни и Херцеговини 1878-1903, Руски извори о Србији (1878-1903), књ.1,приредили Љ. В. Кузмичова и Д. М. Ковачевић, Нови Сад 1996.

6. Грађа за историју македонског народа, из Архива Србије, IV/1, 1879-1885,приредио К. Џамбазовски, Београд, 1985.



9. Друштво „Светог Саве“: документи (1886-1891), приредио М. Војводић,Београд 1999.


174

10. Записници са седница Министарског савета Кнежевине и Краљевине Србије1862-1898. године, приредио Н. П. Шкеровић, Београд 1952.

11. Знаменита документа за историју српског народа 1538 – 1918, приредили:Д. Микавица, В. Гавриловић, Г. Васин, Нови Сад 2007.

12. Митрополит Михаило и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884-1888),приредио и уводну студију и напомене написао А. Шемјакин, Београд 2004.

13. Односи Србије у Црне Горе у XIX веку 1804-1903, приредио П. Поповић,Београд, 1987.

14. Скупштинске беседе краља Милана: о стопедесетогодишњици рођења:1854-2004, приредили: Д. Ковачевић и М. Самарџић, Нови Сад 2005.

15. Србија 1878. Документи, приредили: М. Војводић, Д. Живојиновић,А.Митровић, Р. Самарџић, Београд 1978.

8.2. Дневници и мемоарска литература

16. Каљевић, Љубомир, Моје успомене, приредио Слободан Турлаков,Историјски архив, Ужице 2006.

17. Милошевић, Раша, Тимочка буна, Успомене, Београд, 1923.

18. Обреновић, Наталија, Моје успомене, приредила Љубинка Трговчевић,Београд 2006.

19. Петровић, Бранко, Јован Ристић, Биографске и мемоарске белешке, Београд1912.

20. Пироћанац, Милан, Белешке, приредила Сузана Рајић, Београд 2004.


175

8.3. Литература

21. Алексић, Љиљана, Политика француске владе према Србији за време рата1885 године, Историјски часопис, VIII (1958), 173-182.

22. Алексић-Пејковић, Љиљана, Берлински уговор као међународни оквирспољне политике Србије, у : Европа и источно питање : (1878-1923) :политичке и цивилизацијске промене, приредио С. Терзић, Београд 2001,107-124.

23. Алексић-Пејковић, Љиљана, Италија и српско-бугарска криза 1885-1886.године, Историјски часопис, XLII-XLIII (1995-1996), 125-145.

24. Арнаутовић, Драгомир, Историја српских железница од 1850 до 1918,Београд 1934.

25. Bataković, Dušan, Prelude to Sarajevo: The Serbian question in Bosnia andHerzegovina 1878-1914, Balcanica 27 (1996), 117-155.

26. Батаковић, Душан, Француски утицаји у Србији 1835-1914, Четиригенерације „Паризлија“, Зборник Матице српске за историју, 56 (1997), 73-95.

27. Batakovic, Dusan, Le shemin vers la democratie. Le developpementconstitutionnel de la Serbie 1869-1903, Balcanica 38 (2007), 133-172.

28. Војводић, Михаило, Путеви српске дипломатије: огледи о спољнојполитици Србије у XIX и XX веку. Београд 1999.

29. Војводић, Михаило, Берлински Конгрес и Призренска лига, Историјскигласник, 1-2 (1989), 1-21.

30. Војводић, Михаило, Идеја Балканског савеза у српској политичкој мисликрајем XIX и почетком XX века, у: Европа и источно питање : (1878-1923) :политичке и цивилизацијске промене, приредио С. Терзић, Београд 2001,187-193.

31. Војводић, Михаило, Изазови српске спољне политике (1791-1918), Београд2007.


176

32. Војводић, Михаило, Рад Стојана Новаковића на закључењу железничке итрговинске конвенције између Србије и Турске (1887-1888), ЗборникМатице српске за историју, 71-72 (2005), 43-57.

33. Војводић, Михаило, Србија и балканско питање (1875-1914), Нови Сад2000.

34. Војводић, Михаило, Србија и македонско питање, Историјски гласник 1-2,1990-1992, Београд 1992, 33 – 47.

35. Војводић, Михаило, Србија у међународним односима крајем XIX ипочетком XX века, Београд 1988.

36. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић о Берлинском Конгресу, Историјскичасопис, 49 (2002), 183-195.

37. Војводић, Михаило, Стојан Новаковић у служби националних и државнихинтереса, Београд, 2012.

38. Вучетић, Биљана, Српска револуционарна организација у Османскомцарству, Историјски часопис, LIII (2006), 359 – 374.

39. Вучковић, Војислав и Јакшић, Гргур, Покушај анексије Босне и Херцеговине1882-1883, Београд 1954.

40. Вучковић, Војислав, Дипломатска историја српско-бугарског рата (1885-1886), Глас САН CCLI, Одељење друштвених наука књ. 16, Београд, 1956.

41. Вучковић, Војислав, Пад Генералне Уније и проглас краљевине (1882), ГласСрпске Академије Наука CCXVIII, одељење друштвених наука,нова серија4, Београд, 1956.

42. Вучковић, Војислав, Покушај краља Милана да се кандидује на бугарскипресто (1887), Глас САН CCXXVI, Одељење друштвених наука, књ. 6,Београд 1957.

43. Gallagher, Tom, Outcast Europe, The Balkans 1789-1989, From Ottomans toMilosevic, London 2001.

44. Gleni, Miša, Balkan (1804-1999), I deo, Beograd 1999.


177

45. Гопчевић, Спиридон, Стара Србија и Македонија, II, Београд 1890.

46. Гуч,Џ.П. и Јовановић, Ј.М., Дипломатска историја модерне Европе 1878-1919, Београд 1933.

47. Димитријевић, Миодраг, Никола Пашић у Ходу историје, Крушевац 2004.

48. Ђерић, Василије, Неколико главних питања из етнографије Старе Србије иМакедоније, Сремски Карловци 1922.

49. Ђетвај, Драгутин, Развој међународног уговорног капацитета Србије у XIXвеку, Београд, 1939.

50. Ђорђевић, Владан, Историја српско – бугарског рата 1885, I, Београд 1908.

51. Ђорђевић, Димитрије, Аустро-српски сукоб око пројекта Новопазарскежелезнице, Историјски часопис, VII (1957), 213 – 248.

52. Ђорђевић, Димитрије, Националне револуције балканских народа 1804 –1914, Београд 1995.

53. Ђорђевић, Димитрије, Портрети из новије српске историје, Београд 1997.

54. Ђуровић, Арсен, Образовање у време владавине краља Милана, Историјскичасопис,LVII (2008), 299-326.

55. Екмечић, Милорад, Балканска политика Аустро-Угарске после Берлинскогконгреса, Зборник Матице српске за историју, 75-76 (2007), 143-156.

56. Екмечић, Милорад, Дуго кретање између клања и орања: Историја Срба уНовом Веку (1492-1992). Друго допуњено издање. Београд 2008.

57. Екмечић, Милорад, Стварање Југославије 1790-1918, Београд 1989.

58. Екмечић, Милорад, Устанак у Херцеговини 1882.године и историјске поуке,у: Радови из историје Босне и Херцеговине XIX века, Београд 1997, 283-313.

59. Живанов, Сава, Основи спољне политике Русије крајем 19. и почетком 20.века, Зборник Матице српске за историју, 71-72 (2005), 59-100.


178

60. Живановић, Живан, Политичка историја Србије у другој половини XIX века,књ. 2, Београд, 1924.

61. Живојиновић, Драгољуб, Надмени савезник и занемарено српаство.Британско-српски односи (1875-1941), Београд 2011.

62. Живојиновић, Драгољуб, Петар I Карађорђевић: живот и дело- уизгнанству 1844-1903, књ. 1, Београд 1994.

63. Зундхаусен, Холм, Историја Србије од 19. до 21. века. Београд 2008.

64. Исаковић, Златко, Становништво и територија као елементи политичкемоћи у међународним односима, Међународни проблеми, (2006), 47-79.

65. Историја српског народа, Група аутора, V/I, Београд 1981.

66. Историја српског народа, Група аутора, VI/I, Београд 1981.

67. Јакшић, Гргур, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и другерасправе, Београд, 1953.

68. Јелачић, Алексеј, Русија и Балкан: преглед политичких и културних везаРусије и балканских земаља 1866-1940, Београд, 1940.

69. Јовановић, Слободан, Влада Милана Обреновића, Књ.2, Београд 1990.

70. Јовановић, Владимир, Краљ Милан и бугарска криза 1886-1887, ЗборникМатице српске за историју, 57 (1998), 157-168.

71. Јовановић, Владимир, Србија и Бугарска 1886 – 1896, Београд 2002.

72. Јовановић, Владимир, Устав од “корица до корица”-неки мање познатидетаљи око Устава из 1888, Зборник Матице српске за историју, 56 (1997),193-200.

73. Јовановић, Слободан, Српско-бугарски рат, Београд 1901.

74. Капиџић, Хамдија, Херцеговачки устанак 1882. године, Сарајево 1973.


179

75. Ковачевић, М. Душко, Србија и Русија од 1878 до 1889, од Берлинскогконгреса до абдикације краља Милана, Београд 2003.

76. Ковачевић, М. Душко, Русија у међународним односима 1856-1894. : одКримског рата до савеза са Француском, Београд , 2012.

77. Ковачевић, М. Душко, Влада Милана Пироћанца, црквено питање и Русија,Историјски часопис, XVI (2005), 113-123.

78. Ковачевић, М. Душко, Радикалска влада Саве Грујића и Русија(31.децембар 1887-26.април 1888). Прилог за биографију Саве Грујића,Историјски часопис, XV (2004), 213-221.

79. Ковачевић, М. Душко, Русија и крај владавине краља Милана, ГодишњакФилозофског факултета у Новом Саду, књ. 31,( 2006), 641-654.

80. Ковачевић, М. Душко, Русија, Балкан и Србија у време обновљеногТројецарског савеза (1881-1887), Balkan i Panonija kroz istoriju, Novi Sad2006, 285-301.

81. Ковачевић, М. Душко, Спољна политика Русије од Кримског рата допочетка велике Источне кризе (1856-1875), Нови Сад 2011, 279-308.

82. Ковачевић, М. Душко, Ступање на руски престо цара Александра III иобнова Савеза три цара 1881.године, Историјски часопис, XX (2009), 117-126.

83. Лилић, Борислава, Краљ Милан и српско бугарски рат 1885 у успоменамаТодора Поповића, у: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 75(2009), 147-159.

84. Лопандић, Душко, Послужити свом драгом отечеству,Из историједипломатије Србије 1804-1914, Београд 2010.

85. Лопичић, Н. Ђорђе, Преглед конзуларних односа Србије 1804-1918, Часописадвокатске коморе Србије, 119 (2007), 183-202.

86. Љушић, Радош, Историја српске државности: Србија и Црна Гора, НовиСад 2001.

87. Љушић, Радош, Љубави српских владара и политичара, Ниш 2006.


180

88. Љушић, Радош, Никола Пашић и Обреновићи (борба за опстанак), у:Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело, Београд 1997, 87-107.

89. Микавица, Дејан, О уставима Србије - од вожда Карађорђа доМитровданског устава Републике Србије, Историјски часопис, XVII (2006),55-62.

90. Милићевић, Ђ. Милан, Краљевина Србија, Нови крајеви, Београд 1884.

91. Миловановић, Јасмина, Кнез и краљ Милан Обреновић и Аћим Чумић,Зборник Матице српске за историју, 83 (2011), 65-84.

92. Миловановић, Милован, Државно право и начела спољне политикекраљевине Србије, Београд 1997.

93. Миловановић, Милован, Наши трговински уговори, Београд 1895.

94. Милојевић, Даница, Руски конзул А. И. Персијани о приликама у Србијипочетком друге напредњачке владе, Историјски часопис, XXXI (1984), 239-248.

95. Митровић, Јеремија, Промена става Пашића и радикала према краљуМилану (1886-1887), у: Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело,Београд 1997, 227-232.

96. Недељковић, Милорад, Историја српских државних дугова, Београд 1909.

97. Недељковић, Славиша, Национални рад у Старој Србији и улога рашкецаринарнице (1878-1885), у: Наша прошлост: часопис Историјског архива иДруштва историчара среза Краљево, 101-109.

98. Новаковић, Драган, Став напредњачке странке према СрпскојПравославној Цркви, Политикологија религије, II (2007), 61-80.

99. Новаковић, Стојан, Балканска питања, приредио М.Војводић, Београд 2000.

100. Павловић, Стеван, Историја Балкана 1804- 1945. Београд 2001.

101. Пантић, Душан, Спољна трговина и трговинска политика независне Србије(1878 до 1892), Београд 1910.


181

102. Пироћанац, Милан, Међународни положај Србије, Београд 1892.

103. Perović, Latinka, Politička elita i modernizacija u prvoj deceniji nezavisnostisrpske države, u: Srbija u modernizacijskim procesima, Zbornik radova, I,Beograd 1994, 235-245.

104. Perović, Latinka, Milan Piroćanac o kralju Milanu Obrenoviću, Tokovi istorije,3-4 (2002), 97-102.

105. Попов, Д. Божилов, Историја Бугарске, Београд 2008.

106. Popov, Čedomir, Evropske sile i balkanski narodi u XIX veku, Vojno-Istorijskiglasnik, 3 (1996), 23-29.

107. Попов, Чедомир, Европске силе и српско питање 1878-1914.године, у:Европа и источно питање : (1878-1923) : политичке и цивилизацијскепромене, приредио С. Терзић, Београд 2001, 25-39.

108. Попов, Чедомир, Источно питање и српска револуција 1804 – 1918, Београд2008.

109. Попов, Чедомир, Кнез/краљ Милан и Јован Ристић, Зборник Матице српскеза историју, 75-76 (2007), 157-166.

110. Попов, Чедомир, Велика Србија : стварност и мит, Нови Сад 2007.

111. Popov, Čedomir, Građanska Evropa (1770-1871), I, Osnovi evropske istorije XIXveka, Novi Sad 1989.

112. Попов, Чедомир, Грађанска Европа (1770-1914), Друштвена и политичкаисторија Европе (1871-1914), Београд 2010.

113. Поповић, Васиљ, Источно питање, Историјски преглед борбе окоопстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Београд 2007.

114. Поповић, Љ. Богдан, Дипломатска историја Србије, Београд 2010.

115. Поповић, Љ. Богдан, Историја министарства иностраних дела, Београд2005.


182

116. Поповић, Васиљ, Европа и српско питање 1804-1918, Београд 1940.

117. Поповић, Љубодраг, Краљ Милан у култури Србије, Зборник Матице српскеза историју,77-78 (2008), 235-243

118. Потемкин, П. Владимир, Историја дипломатије, Свеска 2, Дипломатијановога доба (1872-1919). Саставили М. В. Хвостов и И. И. Минц, Београд1949.Продановић, Јаша, Историја политичких странака и струја уСрбији, Београд 1947.

119. Protić, S. Milan, Sources of the ideology of the Serbian radical movement 1881-1903. Balcanica, 37(2006), 125-142.

120. Пузовић, Предраг, Никола Пашић и митрополит Михаило (1883-1898), у:Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело, Београд 1997, 245-263.

121. Раденић, Андрија, Радикална странка и Тимочка буна: Историја Радикалнестранке: доба народњаштва, књ.2, Зајечар 1988.

122. Радић, Радмила, Православна црква у Србији у време краља МиланаОбреновића, Зборник Матице српске за историју, 77-78 (2008), 225-234.

123. Рајић, Сузана, Милан Обреновић – краљ политичар, Зборник Матице српскеза историју, 79-80 (2009), 43-58.

124. Распоповић, Радослав, Задаци руске спољне политике у другој половини XIXвијека и међународно правни значај одлука у Сан Стефану и Берлину заСрбију и Црну Гору, Историјски часопис, XLIX (2002), 197-220.

125. Растовић, Александар, Британска дипломатија о стању у Косовскомвилајету после Берлинског Конгреса, Историјски часопис, LXI (2012), 187-203

126. Растовић, Александар, Британско-српски односи 1837-1914, Часопис задруштвене науке, XXXVI (2012), 1913-1929.

127. Растовић, Александар, Велика Британија и Србија (1878-1889), Београд2000.

128. Растовић, Александар, Краљ Милан кроз призму британске политике,Историјски часопис, LV (2007), 254-264.


183

129. Растовић, Александар, Реферат Јована Јовановића о односу Србије премареформској акцији у Солунском, Битољском и Косовском вилајету,Мешовита грађа, XXXI (2010), 325 – 386.

130. Ристић, Јован, Дипломатска историја Србије за време српских ратова заослобођење и независност 1875-1878, књ. 2, Београд 1898.

131. Робертс, Џон, Европа 1880-1945, Београд 2002.

132. Самарџић, Момир, “Његово краљевско Височанство кнез Милан”. Онастојању српске владе да српском кнезу буде призната титула“Краљевско Височанство” 1878.године, Зборник Матице српске заисторију,74 (2006), 37-47.

133. Самарџић, Момир, Делатност Милутина Гарашанина на организовањусрпске пропаганде у старој Србији и Македонији 1885, корени и план,Историјски часопис, LI (2004), 109-127.

134. Самарџић, Момир, Железничко питање у односима Србије и Турске 1878-1880, Историјски часопис, XVII (2006), 79-93.

135. Самарџић, Момир, Извештај Ђорђа Симића о развоју бреговског питања1884.године, Историјски часопис, XV (2004), 249-264.

136. Самарџић, Момир, Извештај мајора Јеврема Велимировића о путовању поТурској 1882. године, Зборник Матице српске за историју, 69-70, (2004),291-313.

137. Самарџић, Момир, Мисија архимандрита Нићифора Дучића у Цариграду ина Светој Гори 1882, Историјски часопис, LII (2005), 273 – 292.

138. Самарџић, Момир, Погранични проблеми у односима Србије и Бугарске1879-1884. Корени, развој, значај, Историјски часопис, LIII (2006), 195-215.

139. Самарџић, Момир, Политика Србије према Бугарској и Тајна конвенција1881.године, Зборник Матице српске за историју, 71-72 (2005), 29-42.

140. Samardžić, Momir, Poseta bugarskog kneza Aleksandra Beogradu i prvi predlogo podeli Makedonije 1880. godine, Balkan i Panonija kroz istoriju, Novi Sad2006, 303-311.


184

141. Самарџић, Момир, Рад Међународне комисије за разграничење Србије иобележавање српско-бугарске границе 1878-1879.године, Пешчаник, 2(2004), 187-203.

142. Самарџић, Момир, Од Сан Стефана до Сливнице, Нови Сад 2008.

143. Самарџић, Момир, Србија и бугарско питање 1878-1885, Зборник Матицесрпске за историју, 77-78 (2008), 201-214.

144. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске Православне Цркве, књ.2, Београд2002.

145. Слијепчевић, Ђоко, Михајло, београдски архиепископ београдскимиттрополит, Минхен, 1980.

146. Стојанчевић, Владимир, Кнез и краљ Милан Обреновић у свом времену иисторијској науци (1873-1889), Зборник Матице српске за историју, 77-78(2008), 187-200.

147. Стојанчевић, Владимир, Из проблематике српско- бугарског рата 1885.Политичка агитација српске владе у пограничним крајевима Бугарске предрат 1885. године, Историјски часопис, XXXII (1985), 187-208.

148. Стојанчевић, Владимир, Срби и Бугари (1804 – 1878), Нови Сад 1995.

149. Стојанчевић, Владимир, Србија и Бугарска од Санстефнског мира доБерлинског конгреса, Београд 1986.

150. Столић Ана, Ђорђе Симић: последњи српски дипломата XIX века, Београд2003.

151. Taylor, Alan John Percivale, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo1968.

152. Терзић ,Славенко, Србија и Грчка 1856-1903. Борба за Балкан, Београд1992.

153. Терзић, Славенко, Аустроугарско обликовање албанског националногпокрета (1878-1912), у : Европа и источно питање : (1878-1923) :политичке и цивилизацијске промене, приредио С. Терзић, Београд 2001,247-262.


185

154. Терзић, Славенко, Историјско – географске представе о Старој Србији уЕвропи и међу Србима, Наша прошлост, 9 (2010), 9 – 28.

155. Терзић, Славенко, Конзулат Краљевине Србије у Битољу (1889-1897),Историјски часопис, LVII (2008), 327 – 342.

156. Терзић, Славенко, Србија и балканско питање крајем XIX века: повратакстарим средиштима, Зборник Матице српске за историју, 45 (1992), 51 –70.

157. Терзић, Славенко, Стара Србија, настанак имена и знања о њој до 1912,Истoријски часопис, XLII – XLII (1995-1996), 91 – 110.

158. Трговчевић, Љубинка, Образовање као чинилац модернизације Србије у XIXвеку, у: Србија у модернизацијским процесима, Зборник радова I, Београд1994, 217-232.

159. Ћирковић, Сима, Срби међу европским народима, Београд 2004.

160. Ћоровић, Владимир, Борба за независност Балкана, Београд 1937.

161. Ћоровић, Владимир, Историја Југославије, Београд 2011.

162. Ћоровић, Владимир, Историја српског народа, Београд 1997.

163. Успенски, Фјодор, Источно питање, Београд 2003.

164. Цвијић, Јован, Балкански рат и Србија, Београд 1912.

165. Цвијић, Јован, Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд1931.

166. Чалић, Мари Жанин, Историја Југославије у 20. веку, превели са немачкогРанка Гашић и Владимир Бабић, Београд 2013.

167. Чалић, Мари Жанин., Социјална историја Србије 1815 – 1941, Београд 2004.

168. Чубриловић, Васа, Историја политичке мисли у Србији XIX века, Београд1982.


186

169. Чубриловић,Васа, и Ћоровић,Владимир, Србија од 1858 до 1903, Београд1938.

170. Džambazovski, Klime, Novi prilozi istoriji kulturno-političkih odnosamakedonskog i srpskog naroda u XIX veku, Jugoslovenski Istorijski časopis, 1(1964), 55-70.

171. Шемјакин, Андреј, Митрополит Михаило и Никола Пашић у емиграцији(1883-1889). Заједно против Милана Обреновића, уводна студија у:Митрполит Михаило и Никола Пашић. Емигрантска преписка (1884-1888),приредио, уводну студију и напомене написао А. Шемјакин, Београд 2004,19-44.

172. Шемјакин, Андреј, Народ и власт у независној Србији 1878-1918, Годишњакза друштвену историју,1-3 (2009), 7-32.

173. Шемјакин, Андреј, Никола Пашић и балканска криза 1885. године,Историјски гласник, 1-2, (1996), 77-109.

174. Шемјакин, Андреј, Никола Пашић у емиграцији (1883-1889). Бугарска,Румунија, Русија, у: Зборник радова: Никола Пашић, Живот и дело, Београд1997, 215-225.

biljana ristic-spoljna politika kraljevine srbije 1882-1889

Documents