Biblioteka4 4 ° N I 2 0 ° E

Urednik Nikola Petaković

Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

ISBN 978-86-7702-294-5

Čarobna knjigaBeograd 2013.

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnožavati, preštampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez

odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

Ðor­đe­Bajić

ŽUTA KABA­NI­CA

roman

SADR ŽAJ:

Spi sak liko va 7

I: Jed ne mrač ne noći 9

II: Anđeo na sta klu 17

III: Rasta nak u kiš no popod ne 43

IV: Zgra da u Uli ci Dra ge Mašin broj sedam 81

V: Odje ci proš lo sti 127

VI: Smrt se izle gla iz jaje ta 173

VII: Devoj ka u žutoj kaba ni ci 217

Zahval ni ca 253

Beleš ka o auto ru 254

Za Zora na

SPI SAK LIKO VA:

Boris Nasta si je vić – ugled ni beo grad ski advo katMir ja na Nasta si je vić – nje go va supru gaDafi na Laza re vić – Mir ja ni na sestraMari ja Gli šić – kuć na pomoć ni ca Nasta si je vi će vihRast ko Ilić – pri prav nik u Bori so voj advo kat skoj kan ce la ri jiGoran Pet ko vić – Dafi nin deč ko, diler Niko la Liman – inspek tor beo grad skog MUP-aMla den Dra že vić – Lima nov pret po sta vlje niInge bor „Inge“ Mršić – strip ti ze ta Sil vi ja Kostić – devoj ka Mila na Milu ti no vi ćaMili ca Đurić – Dafi ni na pri ja te lji ca

Sta na ri zgra de u Uli ci Dra ge Mašin broj sedam:

Kosa ra Spi ri do no vić (stan br. 1) Izda vač ka kuća Krš (stan br. 2)Vla di mir, Jasmi na i Niko li ja Gavri lo vić (stan br. 3)Todor i Srđan Belić (stan br. 4)Milo rad Arse ni je vić (stan br. 5)Nata li ja i Roman Šmit (stan br. 6)Vje ko slav Bra bor (stan br. 7)Milan Milu ti no vić (stan br. 8) Sto jan Ćuk (stan br. 9)Azra Džu no vić i Rad mi la Niko lić (stan br. 10)

I

JED NE MRAČ NE NOĆI

1.

Sti gao je neš to pre osam uve če, nose ći u kesi ras teg nu toj od teži ne dvo li tar sku koka-kolu i pako va nje čoko lad nog kek sa.

„Da se malo zalo ži mo dok uči mo“, rekao je namig nuv ši. „Gde ti je keva? Zapa li la?“

„Još je tu“, Sil vi ja polju bi Mila na u obraz. „Sta vlja rat nič ke boje. Ne bri ni, brzo će zavr ši ti. Oni nje ni je već čeka ju.“

Sili vi ji na maj ka je vole la večer nje izla ske. Nedelj no bi bar dva ili tri puta odla zi la sa druš tvom do obli žnje kafa ne i tamo osta ja la do pono ći, pone kad i duže. To je odgo va ra lo Mila nu i Sil vi ji, poš to im je omo gu ća va lo da u sta nu budu sami.

Tek što su se sme sti li na tro se du, kada je u sobu pro vi ri la sre do-več na žena u ofu ca noj bun di ci:

„Deco moja, odoh pola ko“, rekla je. „Ostaj te zdra vo.“„Dovi đe nja“, Milan je uzvra tio uz dobro uve žba ni kez. „Lepo

se pro ve di te.“ „Hoću, hoću. Niš ta vi za mene ne bri ni te... I neka vam je pri jat-

no uče nje. Spre mi la sam kola če sa jabu ka ma. Hla de se na kuhinj-skom pul tu, pa se poslu ži te kad bude te pra vi li pau zu.“

„Hoće mo. Hva la.“Čim je gospo đa Kostić napu sti la stan, Milan je pri vu kao Sil vi ju

i počeo da je lju bi po obra zi ma i vra tu. „Ej, čove če, lak še malo“, bra ni la se devoj ka. „Neću nikud pobe ći.“

Ðor­đe­Bajić10

„Da samo znaš koli ko si mi nedo sta ja la“, šapu tao je Milan, ne pre sta ju ći da je sve jače sti ska.

„Ma, daj...“, nasme ja la se. „Vide li smo se pre dva dana.“„To je za mene čita va več nost. Mno go sam te se uže leo...“Pet na e stak minu ta kasni je, opru že ni na kre ve tu u Sil vi ji noj

devo jač koj sobi ci, mla di lju bav ni ci su puć ka li i posma tra li kako se kolu to vi dima raz la žu na svom putu ka tava ni ci.

„Zaš to izbe ga vaš da svra tiš kod mene?“, izne na da upi ta Milan okre nuv ši se na bok i zagle dav ši se u devoj čin pro fil. „Lepo nam je i ovde, što jes’ – jes’, ali šte ta je da ono li ki stan zvr ji pra zan.“

Sil vi ja, nai me, bez obzi ra na pogod no sti, nije vole la da dola zi u stan koji je Milan iznajm lji vao. Bila mu je u gosti ma samo neko li-ko puta i uvek se zadr ža va la krat ko. Jed nom je uspeo da je pri vo li da se malo poma ze. Nije išlo. Bila je nape ta i neu sred sre đe na. Na kra ju ga je odgur nu la, što nika da rani je nije ura di la, obu kla se na brzi nu i izle te la iz sta na bez objaš nje nja. Sutra dan su se gad no posva đa li zato što je upor no odbi ja la da mu kaže o čemu se radi. Pomi slio je tada da je na nji ho vu pri ču sta vlje na tač ka, ali se pre-va rio. Dva dana kasni je pozva la ga je tele fo nom i rekla: „Moja sta-ra veče ras izla zi sa pri ja te lji ma. Dođi kod mene oko osam. Važi?“ Milan je od tada počeo sve češ će da joj dola zi u poho de. Da uče.

„Zaš to izbe ga vaš da svra tiš kod mene?“, pono vi Milan.„Šta nam fali ovde?“, na pita nje je odgo vo ri la pita njem. „Ne fali nam niš ta, ali kad već živim sam, voleo bih da moja

devoj ka češ će svra ća. Malo je lju di naših godi na koji ima ju takvu slo bo du. Ja sam, bre, jedan od hilja du. Izvu kla si pre mi ju.“

Sil vi ja je poku ša la da okre ne na šalu: „Pa da posle pri čaš da sam s tobom zbog sta na.“„Daj, ne buda li“, nije se dao Milan. „Pitam ozbilj no.“Jed no vre me je ćuta la, namrš te na. Zatim je ner vo zno uga si la

ciga re tu u pik sli na noć nom sto či ću i hitro usta la.

Ž U T A K A B A N I C A 11

„Nije tre ba lo da puši mo u sobi“, rekla je dok je navla či la gaći ce. „Sada dani ma neću moći da izluf ti ram.“

„Ne menjaj temu.“Pogle da la ga je zamiš lje no pre ko rame na ali nije niš ta rekla. Brzim

pokre tom je ogr nu la meku kuć nu halji nu. Zatim je priš la pro zo ru i otvo ri la ga, pustiv ši da hla dan febru ar ski vazduh uđe unu tra. Milan ju je, još uvek pod bo čen, posma trao s kre ve ta. Čekao je da mu odgo-vo ri. Nije bio prvi put da joj posta vlja ovo pita nje. Do sada je uvek izbe ga va la odgo vor. Ovo ga puta je čvr sto odlu čio da sazna o čemu se radi.

„Pa?“, bio je već poma lo ljut.„Sme ja ćeš mi se“, reče ona konač no.„Neću. Reci slo bod no.“„Misli ćeš da sam luda ča nad luda ča ma.“„Sil vi ja, daj bre... Slo bod no reci.“„Znaš...“, poče la je opre zno, pra ve ći pau ze. „Meni se... Meni

se nika ko ne dopa da ta zgra da u kojoj živiš. Neka ko je... straš na. Sva ki put kada navra tim kod tebe, imam uti sak da nas neko... Da nas neko posma tra.“

* * *Poš to su na tanji re nare đa li posla sti ce i vra ti li se u dnev ni bora-

vak, Sil vi ja je uklju či la tele vi zor. Na ekra nu se uka za lo srco li ko žen sko lice ispod loše peri ke.

„Joj! Već je poče lo!“, uzvik nu la je i, tobo že pre kor no, doda la: „Tako je to kad me zama ja vaš.“

Polju bi li su se dugo i nežno, a onda su se šću ću ri li jed no pored dru gog na tro se du i usred sre di li na kosti mi ra nu doma ću seri ju koju je Sil vi ja sa veli kim zani ma njem pra ti la sva kog pet ka. Mila nu je ta limu na da bila popri lič no dosad na, ali je želeo da ugo di devoj ci. Kada si u vezi, moraš biti spre man na kom pro mi se, posa ve to va la ga

Ðor­đe­Bajić12

je jed nom maj ka. Uosta lom, Milan je znao da će ga Sil vi ja izdaš no nagra di ti kada se epi zo da okon ča.

Sce ne su bile pune pra znog hoda, navla če na je minu ta ža. Glav-ni junak je, ispred sli ke neke otme ne gospe, objaš nja vao devoj ci sa peri kom o nesreć noj lju ba vi iz proš lo sti, uža snoj tra ge di ji, taj ni koja ga je godi na ma mori la. Pale su krup ne i teš ke reči. Veš tač ke suze tekle su niz napu de ri sa ne obra ze.

Milan zev nu a onda jače pri gr li Sil vi ju. Kada je spu stio pogled ka pre klo pu na kuć noj halji ni, ugle dao je beli nu nje nih buj nih gru di. Krv mu istog tre nut ka jur nu u među nož je, ali poku šao je da se suzdr ži. Epi zo da je bila pri samom kra ju.

„Div na seri ja“, reče Sil vi ja kada je poče la odjav na špi ca, bri šu ći suze papir na tom mara mi com. „Baš sam se potre sla.“

Milan usta de i pru ži joj ruku.„Dođi, ute ši ću te.“Sil vi ja ga ispr va pogle da zbu nje no, a onda joj, kada je spu sti-

la pogled i pri me ti la koli ko je uzbu đen, vra go la sta iskri ca zasi ja u oči ma. Ona pri hva ti ponu đe nu ruku i po dru gi put te veče ri se zapu ti še ka nje noj sobi ci.

Na nje ne stra ho ve su pot pu no zabo ra vi li.

2.

Poš to su se ula zna vra ta Sil vi ji ne zgra de zatvo ri la iza nje ga, Mi-lan je pogle dao na ruč ni časov nik. Par minu ta posle pola dva na est. Do pono ći će sti ći u stan. To mu je odgo va ra lo. Želeo je da što pre leg ne kako bi sutra bio u sta nju da rano usta ne.

Umor ga je susti gao. Čitav dan je bio u gužvi: od uju tru oba ve ze na fakul te tu, sati i

sati dosad nih pre da va nja, ručak na brzi nu kod rodi te lja u Zemu-nu, zatim još pre da va nja i dva sata u čita o ni ci.

Ž U T A K A B A N I C A 13

Pred ve če je oba vio jedan poslić za Ćuka na Žele znič koj sta ni ci i nakon toga svra tio nakrat ko u Opse si ju. Jed na cura, navod no Šve-đan ka, mno go mu se dopa la. Bez obzi ra na to, odo leo je pori vu da ode do kabi na i vidi kako ple še. Ne bi bilo fer pre ma Sil vi ji da je pokle kao isku še nju. Zavr šio je šta je imao i brže-bolje napu stio klub.

Sre ća pa je sutra subo ta, na fak su nema oba ve za. Od devet do podne va pla ni rao je da uči. Morao je. Bio je u zao stat ku. Posle toga: samo zaba va. Sil vi ja je od pri ja te lji ce koja je radi la u Cen tru Sava dobi la kar te za novi film Leo nar da Dika pri ja i Milan je obe-ćao da će joj pra vi ti druš tvo. Pro jek ci ja je poči nja la u 13.30, što je zna či lo da će put Novog Beo gra da mora ti da kre ne barem sat rani-je. Posle će negde u gra du oti ći na kasni ručak, pa na rođen dan sku žur ku pri ja te lja iz sred nje ško le.

Brzo je kora čao, pro mi ču ći dobro osve tlje nim ali opu ste lim Južnim bule va rom – pored nje ga bi povre me no pro ju rio pone ki auto mo bil ili moto cikl. Veče je bilo hlad no, pra vo febru ar sko. Stre-sao se od hlad no će. Tre ba lo je da obu če topli ju jak nu. Ova od tek-sa sa, bez obzi ra na čupa vu posta vu, nije dovolj no šti ti la od vetra.

Da je Sil vi ja te veče ri doš la kod nje ga, mogli su lepo da pre-spa va ju u nje go vom toplom kre ve tu i ova noć na šet nja ne bi bila neo p hod na.

Nije nika ko mogao da shva ti žene. Dobro, bilo mu je tek dva de set, ali da poži vi još četi ri puta toli-

ko, vero vat no ih ni tada neće kapi ra ti. Pla ši se zgra de! Kakva buda-laš ti na! Ispr va je mislio da ga vuče za nos, da igra neku svo ju igru, ali je onda shva tio da je ozbilj na. Milan je bio zado vo ljan sta nom koji je iznajm lji vao, nije imao name ru da ga menja – ni zbog Sil vi-je, ni zbog bilo koga dru gog. Živeo je na dese tak minu ta hoda od Prav nog fakul te ta, a za još toli ko mogao je biti u naj u žem cen tru i to mu je veo ma odgo va ra lo. Uosta lom, i Sil vi ja je bila u kom ši lu-ku. Mogao je začas da stig ne do nje nog sta na u Južnom bule va ru.

Ðor­đe­Bajić14

Raz go va ra će sa njom sutra posle fil ma. Valj da će raz u me ti da je njen strah neo sno van kada joj sve lepo obja sni. Kao i sve žene, poma lo je ira ci o nal na, ali Milan je bio uve ren da će uspe ti da je smi ri.

Kako još nije bila ponoć, mogao je da poku ša da uhva ti auto-bus, ali mu se nije čeka lo na sta ni ci, pa je ipak odlu čio da pro še ta. Sneg i led su se pre neko li ko dana oto pi li, tako da je kora čao bez boja zni da će se okli znu ti. Sa Južnog bule va ra skre nuo je u Mak si-ma Gor kog, a onda desno. Uli či ce kojim je kri vu dao, pune manjih poro dič nih kuća među koji ma se ugne zdi la tek pone ka više sprat-ni ca, bile su mrač ne i izgle da lo je kao da u nji ma niko ne živi. Mi-lan se nije pla šio za svo ju bez bed nost. Uosta lom, čik da neko neš to poku ša. Obri sao bi beton nji me. Još neko li ko skre ta nja i biće pred ciljem, a onda pra vo u kre vet. Sil vi ja ga je poš te no izmo ri la. Imao je ose ćaj da će zaspa ti čim spu sti gla vu na jastuk.

„Mila ne!“, začu odjed nom iza sebe.Mla dić je zastao i okre nuo se. Nig de niko ga. Sta jao je tako,

nepo mi čan, neko li ko dugih sekun di i gle dao u mrak. Uči ni lo mi se, pomi slio je. To je samo vetar.Nasta vio je dalje... Tek što je pre šao par kora ka, a neko ga je iz

tame pono vo pozvao po ime nu. Ovo ga puta nije bilo greš ke.„K-ko je to?“, upi tao je Milan i sku pio šake u pesni ce, besan na

samog sebe što je dozvo lio da mu glas zadrh ti.Odgo vo ra nije bilo. Samo mrak, vetar i sen ke. Sla ba ulič na

rasve ta nije mogla da oba sja sve uglo ve i zavi jut ke. Šaljiv dži ja se mogao sakri ti iza nekog od par ki ra nih auto mo bi la ili iza reda kon-tej ne ra u bli zi ni.

„Ko je to?“, pono vio je, ovo ga puta znat no ener gič ni je.Gru men tame se pome rio. Milan je ugle dao obri se pri li ke koja

je sta ja la pored jed nog drve ta, na nekih pet-šest meta ra uda lje-no sti, do tada sakri ve na u dubo koj sen ci. Napreg nuo je oči. Nije

Ž U T A K A B A N I C A 15

vre de lo. Osim ljud ske silu e te nije mogao da raza zna bilo šta dru go, raz gra na ta kroš nja je guši la iona ko sla bu sve tlost ulič nih sve tilj ki.

Milan je krat ko raz miš ljao šta da ura di. Muš ki bi bilo da na licu mesta raš či sti ovu situ a ci ju, ali ga je odluč nost izne na da napu sti la. Zaš to da sebi kom pli ku je život?

Izne na da je potr čao. Hitro, poput zeca, pre tr čao je pede se tak meta ra i zatim naglo skre nuo ka obli žnjem par kin gu. Pro ju rio je pored niza vozi la, pa se uz krat ke ste pe ni ce popeo do pro la za izme-đu dve više sprat ni ce koji je vodio ka Uli ci Voji sla va Ili ća. Tamo je uvek, čak i u pozne sate, bilo sve ta i sao bra ća ja.

Na vrhu ste pe ni ca je zastao i osvr nuo se. Odah nuo je kada je shva tio da mu niko nije za peta ma. Na par kin gu su se nala zi li samo nepo mič ni auto mo bi li čije su se karo se ri je pre si ja va le na sla-boj mese či ni. Na uli ci nije bilo žive duše. Sta jao je tako još izve sno vre me zagle dan u noć. Ni tra ga ni gla sa od neznan ca koji je vre bao iz tame. Mogao je da odah ne.

Čim je zako ra čio u pro laz izme đu zgra da, Milan je zado bio sna-žan uda rac u lice. Nije sti gao da vidi napa da ča. Pao je na leđa, svom sili nom, sna žno uda riv ši gla vom o beton.

Ječao je dok se topla krv iz polo mlje nog nosa sli va la niz nje go vo od bola izob li če no lice. Krv mu je zapu ši la nosnu duplju, a zatim pro naš la put do otvo re nih usta. Zagrc nuo se i zakr kljao, pot pu no para li san od šoka i bola. Pre nego što je uspeo da se pri be re, usle dio je novi uda rac, pa još jedan, završ ni, naj si lo vi ti ji.

Napa dač je ostao pored umi ru ćeg i posma trao ago ni ju sve dok nije minuo i posled nji trzaj. Nije dugo tra ja lo. Krklja nje je biva lo sve tiše i tiše, a onda je pot pu no pre sta lo. U pet minu ta do pono ći, Milan Milu ti no vić je bio mrtav.

Kada se uve rio da je izvr šio ono što je nau mio, ubi ca je iz šake u crnoj kožnoj ruka vi ci ispu stio zar đa lu i krvlju poš kro plje nu metal-nu cev, a onda se izgu bio u tami iz koje je i došao.

II

ANĐEO NA STA KLU

1.

Čitav grad je bru jao o tome. Otka ko su veče pre toga svi medi ji pre ne li vest o tra gič noj smr ti peva či ce, kao da nije posto ja la dru ga tema za raz go vor. Tako je uvek kada nastra da neko mlad, lep i poznat. A ona je bila i jed no i dru go i tre će. Uz to, u pita nju je bilo ubi stvo iz stra sti, a ubi stva iz stra sti su neš to o čemu lju di vole da čita ju. Tablo i di će pri ču musti do posled nje kapi, bar nared na dva-tri mese ca.

„Bože dra gi, kakva tra ge di ja! Još ne mogu da pove ru jem da je isti na. Tako lepa devoj ka!“

Sto jan Ćuk podi že pogled sa novi na koje je čitao oslo njen na kapi ju kuće u Uli ci Dra ge Mašin broj sedam. Var lji vo mar tov sko sun ce oba sja va lo je nje go vu mužev nu poja vu u fir mi ra nom sakou i odgo va ra ju ćim pan ta lo na ma.

„Da. Zai sta“, pro ce dio je Ćuk sa neskri ve nim gađe njem odme-ra va ju ći sta ri cu koja mu se obra ti la.

Gospo đu Spi ri do no vić nije pod no sio. Nje na nepre suš na želja za raz go vo rom ga je izlu đi va la. Dosad na babe ti na pobe gla sa lopa-te i one nje ne štro ka ve mač ke ti ne koje je zapa ti la. Zaš to nije mogla da gle da svo ja posla?

Ako je budem igno ri sao, možda će nesta ti, pona dao se Ćuk i vra tio pogled na novin ski tekst u kome su opi sa ni posled nji dani peva či ce, sve to ilu stro va no sa neko li ko „eks klu ziv nih“ foto gra fi ja u boji.

Ðor­đe­Bajić18

Mato ra je u jed nom bila u pra vu. Ubi je na je zai sta bila pra va lepo ti ca. Čista deset ka. Kakva šte ta!

„Sve-sve, ali da ju je ubio njen deč ko... To mi nika ko ne ula zi u gla vu“, nasta vi la je žena ne žele ći da pri me ti da nije dobro doš la. „Gle da la sam ga proš le godi ne u onom rija li ti ju, zna te. Bio je jedan od uku ća na. Tada mi se čini lo da je veo ma fin mla dić, lepo vas pi-tan... Nije mi jasno kako...“

Sta ri ca je pri ča la i pri ča la, kao navi je na. Ćuk se pra vio da je ne čuje, sve u nadi da će nje go va neza in te re so va nost ote ra ti dosad nu ženu. Uza lud! Tira da je tra ja la i tra ja la. Kada je istr tlja la šta je name ra va la o ubi je noj peva či ci i nje nom deč ku, govor ni ca pre đe na novu temu.

„Tre ba nekom da poka že te stan na tre ćem, je li? Onaj u kome je živeo naš nesreć ni Milan. E, bože dra gi... Gre ’o ta. I on je bio, to i sami zna te, veo ma fin mla dić. Lep kô upi san“, nasta vi sta ra gospo-đa pro u ča va ju ći Ćuka svo jim vod nji ka vim izbu lje nim oči ma. „Ali, eto, čud ni su pute vi gospod nji... Nas sta re osta vlja da živo ta ri mo, a sebi pri zi va lepe i mla de.“

Gospo đa Spi ri do no vić napra vi krat ku dram sku pau zu, dubo ko uzdah nu, a onda brzo doda de neš to življim gla som:

„Da li ste pre li sta li te novi ne? Ako jeste, vole la bih da ih pozaj-mim.“

Ćuk sla ga da je pro či tao sve što ga zani ma, iako ih je otvo rio sve ga par minu ta rani je.

„Evo, uzmi te“, rekao je u nadi da će se tako otre sti dave ža.„Da zna te da hoću“, odgo vo ri ona zado volj no. „Samo, mora ću

da vas osta vim. Nao ča re za čita nje su mi osta le unu tra.“„Samo idi te“, Ćuk odah nu.Sta ri ca je zahva li la i pola ko kre nu la ka kame nim sfin ga ma koje

su čuva le ula zna vra ta. Kao po koman di, iz žbu nja isko či še dve ogrom ne mač ke, crno-bela i tigra sta, i kre nu še za svo jom dobro-či ni telj kom.

Ž U T A K A B A N I C A 19

Dva de set do dva na est. Cura kojoj je tre ba lo da poka že stan kasni la je dobrih deset

minu ta. Dobro, to je još uvek bilo pri hva tlji vo kaš nje nje, ali su Ćuka već poče li da hva ta ju ner vo za i zlo vo lja. Tiš ta lo ga je što nije imao sre će sa iznajm lji va njem. Nika ko da se poja vi pra va oso ba. Na oglas su se javlja li sve neki gabo ri.

Pogle dao je niz uli cu. U susret mu je dola zi la jed na devoj ka. Odmah se pona dao da je

ona ta koju je čekao – i to sve više kako mu se pri bli ža va la. Hoda la je spo ro, bez i naj ma nje žur be. Na malim sto pa li ma

ima la je ele gant ne kožne cipe le koje su dis kret no lup ka le po ploč-ni ku. Lepo obli ko va ne noge bile su pre vu če ne tan kim čara pa ma u boji kože – pri hodu su ispod ruba suk nje izvi ri va la obla kole na. Uzak struk obgr lio je dis kre tan kaiš. Tan ka ble do tir ki zna košu-lja upa sa na u suk nju. Pre ko tir ki znog, ras kop ča ni blej zer od istog mate ri ja la kao i suk nja. Lep vrat, bez ukra sa. Usne – dis kret no naš min ka ne, pre ma za ne tan kim slo jem sja ja. Lice zdra vo, oval nog obli ka, sa pra vil nim nosem; krup ne pla ve oči. Pro leć no sun ce je u buj noj keste nja stoj kosi, sku plje noj u konj ski rep, isti ca lo crven-ka sti sjaj. Kada je doš la sasvim bli zu kapi ji, Ćuk oce ni da devoj ka lepo pari ra nje go voj visi ni od metar i sedam de set i pet.

„Ti si Ćuk?“, odme ri la ga je.„Da, ja sam. Sto jan Ćuk.“„Izvi ni što kasnim“, rekla je, mada joj se po gla su ne bi dalo

naslu ti ti da joj je zbog toga čak i naj ma nje žao. Shva tiv ši da zvu či nelju ba zno, doda la je: „Kre nu la sam peš ke i

malo se pre ra ču na la oko vre me na. Nadam se da ne čekaš dugo.“„Ma, ne. U redu je“, sla gao je, mada je bio poma lo ljut. „Lep je

dan. Nije mi sme ta lo.“„E, dobro onda. Hoće mo li unu tra, pa da vidim taj stan čić o

kome smo pri ča li pre ko tele fo na?“

Ðor­đe­Bajić20

Kre nu li su ka zgra di kroz malo dvo riš te poplo ča no napu klim plo-ča ma. Ćuk je pri dr žao ula zna vra ta i pro pu stio devoj ku da uđe prva. Želeo je da osta vi što bolji uti sak: ova ko zgo dan komad nije smeo da ispu sti iz šaka. Već je odlu čio da sni zi kiri ju na naj ma nju mogu ću cifru.

„Stan je na tre ćem spra tu. Mora će mo peš ke. Zgra da nema lift“, obja snio je.

Devoj ka mu je upu ti la jedan kra tak pogled, sleg nu la rame ni ma i poče la pola ko da se uspi nje ste pe ni ca ma. Uži vao je posma tra ju ći nje nu zad nji cu ispod zateg nu te suk nje. Kre ta la se otme no i odme-re no, kao gej ša. Zami slio ju je pot pu no golu, na leđi ma, kose ule-plje ne od sla do stra snog zno ja. Ah, kakav bi to pri zor bio...

„Stan je pra va bom bo na“, gusti rao je. „Dvo so ban, na mno go dobroj loka ci ji i luk su zno nameš ten. Uosta lom, vide ćeš već.“

Pla vo o ka je zasta la pored cvet nog vitra ža izme đu prvog i dru-gog spra ta. Ćuk nije mogao da joj vidi lice, ali je pret po sta vljao da se sme ši la. Žene vole šare ne stva ri.

„Lep je, zar ne?“, upi ta on u nasto ja nju da oži vi raz go vor. „Nasli-kao ga je pozna ti umet nik koji živi na dru gom, Vje ko slav Bra bor.“

„Poznat? Uh, pa ne bih baš rekla... Prvi put čujem to ime. Ali vitraž jeste lep.“

„Izme đu dru gog i tre ćeg spra ta je još jedan. Taj je nov, nasli kan pre otpri li ke pola godi ne. Još bolji od ovog.“

Nasta vi li su uspon, i kada su sti gli do sle de ćeg pro zo ra, devoj ka je pono vo zasta la.

Vitraž je pri ka zi vao anđe la u lepr ša voj halji ni kako leb di iznad cvet nog polja. Lice, uokvi re no dugom kosom, ima lo je neo bi čan, zle hud izgled.

Kada je konač no odvra ti la pogled, devoj ka izne na da klo nu, jed nom rukom se oslo niv ši na zid kako ne bi pala. Sto jan je pri-tr čao i uhva tio je ispod pazu ha. Keste nja sta kosa joj je miri sa la na kara me lu.

Ž U T A K A B A N I C A 21

„Da li je sve okej?“, upi tao je. „Hoćeš da sed neš? Da ti done sem neš to da popi ješ?“

„Hva la, ali nije potreb no“, odbi la je, poku ša va ju ći da se nasme-ši. „U pita nju je samo tre nut na sla bost. Evo, već pro la zi.“

Nije uspe la da ga ube di, njen osmeh je delo vao usi lje no i lažno. Na čelu su joj se pre si ja va le graš ke zno ja.

„Da li si sigur na da je okej?“, pono vio je. Devoj či no lice je izgle da lo goto vo mrtvač ki belo. „Sigur no je zbog pro me ne vre me na. Hoće to meni tako s vre-

me na na vre me. Nije niš ta ozbilj no.“ „Dobro, onda nasta vlja mo gore. Nema još puno. Goto vo da

smo sti gli.“Pope li su se uz pre o sta le ste pe ni ke i obre li pred ciljem. Ćuk je

poseg nuo u džep i izva dio zvec ka ju ći sve žanj, te gur nuo odgo va-ra ju ći ključ u bra vu. Vra ta sta na broj osam se bešum no otvo ri še.

Od tri stam be ne jedi ni ce na naj vi šem spra tu, ova je bila naj ma-nja. Pre ko pra ga se ula zi lo u mrač no pred so blje, oda kle ste ima li tri moguć no sti. Prva je bila da nasta vi te pra vo u kupa ti lo, malo i bez pro zo ra, ali veo ma funk ci o nal no, sa zasta klje nom tuš-kabi nom i plo či ca ma boje tera ko te. Levo je bio dnev ni bora vak, desno je put vodio u spa va ću sobu.

Poten ci jal na sta nar ka se opre de li la za prvu moguć nost.Pri ti snu la je pre ki dač za sve tlo pored vra ta kupa ti la. Neon iznad

ogle da la vese lo je zatre pe rio dok je pri la zi la lava bou. Odvr nu la je ruči cu – hlad na voda je poku lja la iz sla vi ne, popr ska la por ce lan i napra vi la mini ja tu r ni vir. Devoj ka je pri ne la ruku mla zu i pola ko spu sti la gla vu. Poče la je da se umi va.

„Sve okej?“, pro ve ra vao je Ćuk.„Da, da, jeste“, rekla je pri met no sigur ni jim gla som. Poš to u kupa ti lu nije bilo peš ki ra, iz tor be je izva di la mara mi cu

i pažlji vo obri sa la lice.

Ðor­đe­Bajić22

Izgle da la je pri bra ni je i sve ži je kada je izaš la. Ćuk joj, navo de ći je u kom prav cu tre ba da kre ne, non ša lant no dodir nu rame.

„Poš to si vide la kupa ti lo, može mo da nasta vi mo obi la zak.“ Posluš no je poš la sa njim, zade nuv ši iza uha nepo sluš ni pra men

pobe gao iz konj skog repa. U spa va ćoj sobi: uska komo da tik uz vra ta i glo ma zni metal ni

kre vet iz Kike. Izme đu kre ve ta i pro zo ra: noć ni sto čić sa jed nom većom i jed nom manjom fio kom. Kroz pro zor sko okno pro vi ri va-li su kroš nja drve ta i komad neba. Ipak, ono što je prvo pri vu klo devoj či nu pažnju bio je zid naspram ula znih vra ta, goto vo u pot-pu no sti pre kri ven neu o bi ča je no veli kim ogle da lom.

„A? Šta kažeš?“, bio je pono san Ćuk. „Možeš da se diviš sama sebi do mile volje.“

„Sva ka ko je... veo ma...“, nije uspe la da nađe odgo va ra ju ću reč. Priš la je ugla ča noj povr ši ni. Ogle da lo nije bilo iz jed nog koma da,

već se sasto ja lo od šest jed na kih kva dra ta pore đa nih u dve kolo ne. „Ogrom no je. Ne sećam se da sam nekad vide la veće.“„Veruj mi, tako veli ko ogle da lo može biti samo kori sno. Poseb-

no vama žena ma.“„Pa, sad... Nisam sigur na da mi je neo p hod no baš ovo li ko ogle-

da lo. To mi je neka ko... Pa, per verz no, da budem iskre na. Pret po-sta vljam da posto ji moguć nost da se uklo ni?“

„Jedi no na čemu kao sta no da vac moram da insi sti ram jeste da ras po red stva ri u sta nu osta ne netak nut. Neke manje izme ne su mogu će, ali što se ogle da la tiče – ono ne može biti pre meš te no poš to nije oka če no već je sastav ni deo zida. Ne bi se moglo uklo ni-ti bez pomo ći maj sto ra. Mora lo bi posle da se dozi đu je, kre či... A to bi bio pre ve li ki i nepo tre ban izda tak.“

„Dobro, onda... “, zvu ča la je neo d luč no, „Ako baš mora da osta ne...“Ćuk zaklju či da je naj bo lje da devoj či nu pažnju usme ri na neš to

dru go.

Ž U T A K A B A N I C A 23

„Dođi da vidiš ovo“, pri šao je kre ve tu. „Ori gi nal dor meo.“ Seo je na dušek kako bi demon stri rao nje go vu udob nost. „Kupljen je nedav no, jedva da je i koriš ćen. Haj de, sme sti se pored mene, pa da se i sama uve riš koli ko je mekan.“

„Nema potre be“, odgo vo ri la je krat ko devoj ka. „Veru jem na reč.“Ćuk se nace rio. „Tamo je pla kar. Ugra đen u zid. Vidiš ruč ku? Povu ci je ka sebi?“

Sače kao je da devoj ka pri đe orma ru i gvir ne, pa je nasta vio sa hva-lo spe vi ma. „Pri lič no je pro stran. Unu tra može svaš ta da sta ne.“

„To je tač no. Biće mesta za moju gar de ro bu. Samo... Kakva je ovo kuti ja?“

Sto jan je ustao sa kre ve ta i pri šao sago vor ni ci. Sa izu zet kom par veša li ca što su se kla ti le na drš ci, unu traš njost orma na je bila pra zna.

„Ovde“, poka za devoj ka, kada je vide la da Ćukov pogled luta u pogreš nom prav cu. „Dole.“

I zai sta, u ćoš ku se nala zi la neve li ka kar ton ska kuti ja zatvo re na selo tej pom.

„Pot pu no sam smet nuo sa uma...“, dose tio se u šta gle da. „To je kuti ja sa neko li ko sit ni ca koje su osta le iza pret hod nog sta na ra. Nje go va cura je tre ba lo da je pre u zme, ali... Još se nije poja vi la. Ako ti sme ta, mogu je pre ne ti u svoj stan. Minut posla.“

„Što se mene tiče – neka osta ne. Ne sme ta“, odgo vo ri la je i pome ri la se u stra nu.

Nasta vi li su obi la zak. Sve tlost je neza u sta vlji vo nadi ra la kroz veli-ki pro zor u dnev noj sobi. U okvi ru dva de se tak kva drat nih meta ra nala zi la se i kuhi nja, opa sa na mini-barom od ruži nog drve ta.

„Sve od bele teh ni ke je tu, na jed nom mestu. Fri ži der, špo ret i maši na za pra nje sudo va.“

Devoj ka je raz gle da la pro sto ri ju i zado volj no kli ma la gla vom. Kožni tro sed i dve fote lje bili su posta vlje ni tako da se iz njih lepo mogao vide ti ogrom ni tele vi zor smeš ten uza zid.

Ðor­đe­Bajić24

„Oh!“, reče izne na đe no.„Veli ko ogle da lo – veli ki tele vi zor“, sme jao se Ćuk. „Kablov ski

kana li su uve de ni. Sve je digi ta li zo va no ili već kako se to kaže. Vrhun-ska sli ka. Uve den je i inter net. Pret po sta vljam da će ti biti potre ban.“

„Sva ka ko“, nasme ja la se. „Pri stup netu mi je neo p ho dan... Zbog posla.“

„Ti si, beše, pre vo di lac?“, Ćuk se pri se ćao poje di no sti iz nji ho-vog tele fon skog raz go vo ra.

„Da“, klim nu la je gla vom. „Pri vo dim kra ju stu di je špan skog. A i engle skim se sasvim dobro slu žim.“

„Ne znam da li si pri me ti la, ali u pri ze mlju se, u sta nu baš poput ovog, nala zi izda vač ka kuća. Eto, možda ugo vo ri te neku sarad nju? Nikad se ne zna.“

„Da, to bi bilo baš zgod no.“„Nego, da pre đe mo na stvar“, doš lo je vre me da Ćuk pro ve ri da

li je nje go vo gusti ra nje uro di lo plo dom. „Kako ti se svi đa stan? Da li ti odgo va ra?“

„Lep je. Jeste mali, ali ima odli čan ras po red. A i loka ci ja je su-per. Iskre no, nisam oče ki va la da će biti ova ko boga to opre mljen. Sve zavi si od visi ne kiri je. Još ne znam cifru.“

„Meseč na kiri ja je sto evra, plus troš ko vi za stru ju i osta lo.“Devoj či ne pla ve oči se raši ri še u čudu. Zamo li la ga je da još jed-

nom kaže iznos. Pono vio je. Dobro je čula.„Sto evra? To je bar duplo manje od izno sa koji sam oče ki va la.

O čemu se radi?“„Biću iskren... Ne bih da iznajm lju jem bilo kome. Živim u sta nu

pored i sta lo mi je da za kom ši je imam okej lju de. Neko ga kao što si ti. Mla da inte lek tu al ka, pre vo di lac... Takvi ma tre ba uči ni ti cenu.“

„Ja... Ne znam šta da kažem.“„Ako ti se stan dopa da i cena odgo va ra, dovolj no je samo da

pri sta...“

Ž U T A K A B A N I C A 25

„Kuc-kuc... Ima li koga?“, zakreš ta la je gospo đa Spi ri do no vić. Ćuk se sle di. Oda kle se kog vra ga samo ona stvo ri la? I to baš

sad, u naj de li kat ni jem tre nut ku.„Doš la sam da vam vra tim novi ne. Pret po sta vi la sam da još

niste zavr ši li poka zi va nje i po obi ča ju sam u pra vu.“„Da, još uvek gospo đi ci poka zu jem stan“, kise lo se nasme ši Ćuk. „I?“, sta ra žena se okre nu ka devoj ci. „Kako vam se čini? Hoće-

mo li posta ti kom ši ni ce, dušo moja?“Devoj ka nije odmah odgo vo ri la, izne nad ni upad gospo đe Spi-

ri do no vić kao da ju je pomeo. Pre nego što je pau za u raz go vo ru posta la nepri jat na, rekla je:

„Lep je. I jef tin. Misli la sam će kiri ja biti viša.“„Gospo din Ćuk voli da u nje go vim sta no vi ma žive lepi i mla di

lju di. Mno go voli omla di nu“, Spi ri do no vić ka doda de sa neskri ve-nom dozom iro ni je u gla su.

„Oh! Pa to je baš lepo!“, odgo vo ri na to devoj ka. Delo va la je zain tri gi ra no. „Da... Zna te li da na...“, nasta vi gospo đa Spi ri do no vić, ali nije

uspe la da zavr ši reče ni cu. Ćuk je shva tio da po sva ku cenu mora da rea gu je. Pri šao je sta-

ri ci i uzeo joj novi ne iz ruke. „Hva la, hva la... Ali sada bih vas zamo lio da nas osta vi te nasa-

mo. Mora mo da raz go va ra mo o poslu. Za upo zna va nje i ćaska nje će i kasni je biti pri li ke.“

Gospo đa Spi ri do no vić se zbu ni la, što nije bilo svoj stve no nje-noj pri ro di, pa je Ćuk isko ri stio pri li ku. Uhva tio ju je pod ru ku i otpra tio do izla za.

„Hva la što ste svra ti li“, reče on usi lje no lju ba zno dok ju je izvo-dio u hod nik.

Žena je zau sti la da neš to kaže, ali je Ćuk zatvo rio vra ta čim se neže lje na pose ti telj ka naš la u hod ni ku – tik ispred nje nog