NEZAVISNI UNIVERZITET BANJA LUKA

FAKULTET POLITIČKIH NAUKA

Smjer: Međunarodni odnosi- Diplomatija. – II Ciklus.

OD AUTORITARNE KA DEMOKRATSKOJ POLITIČKOJ KULTURI

-Seminarski rad-

Mentor: doc.dr Ostoja Barašin Student: Đuro Vrtunić, MMO-018/11

Banja Luka, juli 2013.

Sadržaj:

Uvod

1. Politička kultura2. Politička kultura u autoritarnim sistemima3. Demokratija u političkoj kulturi

Zaključak

Literatura

UVOD

Već prve godine tranzicije u postkomunističkim zemljama pokazale su da će konsolidacija demokratije biti u velikoj mjeri uslovljena transferom naslijeđene autoritarne političke kulture u demokratsku političku kulturu. Dok je za transformaciju političkih institucija (vrijeme pravnika) i njihovo praktično uhodavanje (vrijeme političara) bilo potrebno svega nekoliko godina za promjenu političke kulture (vrijeme građana) potrebne su decenije (Dal). To je reaktuelizovalo složenu i kontraverznu tematiku političke kulture kao i srodnih fenomena kao što su „nacionalni mentalitet“, „kolektivni karakter“ i sl., ali istovremeno i upozorenje nekih autora da su ovi pojmovi „supstancijalno sporni“ i da empirijska istraživanja nisu ni potvrdila ni osporila njihovo postojanje. Sadržaj političke kulture, njeni formativni faktori, njene funkcije, njen odnos prema političkim institucijama, mehanizmi njene izmjene, različita teorijski pristupi i sl. posebno su važni i zanimljivi za istraživanje na području zemalja zapadnog Balkana. Uprkos startnoj prednosti, zemlje i narodi ove subregije zaostale su na putu demokratske tranzicije i konsolidacije, pored ostalog i zbog ukrštenih političkih podkultura, naslijeđenih još iz predkomunističkih vremena.

1. POLITIČKA KULTURA

Politička kultura je politološki, sociološki, i povjesni stručni izraz. Označava ukupne političke stavove pojedinih članova društva jedne zemlje. Stavovi se smatraju kao izraz sustava vrijednosti koje se odnose prvenstveno na sustav državne vlasti.Od političke kulture društva ovisi i stupanj i način sudjelovanja građana u politici, jer politička kultura utječe na odnose između vlasti i pučanstva.

"Politička kultura može se definirati i kao "orijentacija građana jedne nacije prema politici, percepciji političkog legitimiteta, i tradicije političke prakse".

Politička kultura države ili dijela stanovništva može imati različite oblike. Ako primjerice velika većina stanovnistva želi demokratski politički poredak, onda se politička kultura društva naziva "demokratskom", pri čemu je nekoliko oblika demokratske političke kulture moguće.Ukoliko se politička kultura i političkog poredak države razlikuju značajno i dugotrajno, mogu nastati ozbiljni problemi vezano uz legitimnost države i time dovesti do njezine destabilizacije.1

Kultura, kao čovekova druga priroda, nije ništa drugo do uređenje ljudskog života. Ona je „pobeda nad neredom. Nered pokazuje odsustvo duha, otuda u svetu kulture nema mesta neredu“.Politička kultura je, kao deo opšte kulture, unošenje reda u politički život, odnosno u javno polje. Političku kulturu čine vrednosti, uverenja, ubeđenja, stavovi, simboli, stilovi i obrasci političkog delovanja i ponašanja pojedinca i društva. Ona presudno utiče na izbor ciljeva i pravaca po kojima se pojedinci, društvo i država kreće i razvijaju. Od nivoa razvijenosti političke kulture zavisi uređenost političkog poretka. Što je nerazvijenija politička kultura pojedinaca, to su veće mogućnosti uzurpacija i manipulacija. I obrnutno: što je ona razvijenija, politička zajednica je uređenija.

U formiranju političke kulture društva najveću odgovornost imaju političke i duhovne elite i elite znanja. One pomoću obrazovanja i socijalizacije, ali i posrednog uticaja na vaspitanje, imaju presudnu ulogu.Takođe, veliku ulogu imaju mediji. Zbog toga su oni važni i odgovorni kad je u pitanju formiranje, širenje i održavanje političke kulture nekog pojedinca, društva i države. Od toga kako elite određuju strategiju društva i države zavisiće i kakva će biti politička kultura.

U autoritarnim vladavinama dominira parohijalna i podanička politička kultura.Te političke kulture odgovaraju autoritarnim vlastodršcima jer pomoću njih drže stanovništvo u podređenom položaju, odnosno u stanju nezrelosti i upotrebljivosti u svoje svrhe. Pripadnici parohijalne političke kulture u potpunosti su nezainteresovani za politički život. Oni žive životom prvobitnih zajednica – plemenskih, verskih i porodično-zadružnih. Bezopasni su za vlast i lako ih je držati u pokornosti. Podanici su svesni autoriteta vlasti. Oni se prema vlasti i političkom životu odnose afektivno – ili je prihvataju i obožavaju ili su ravnodušni i nezainteresovani. U suštini, podanik je u političkom životu pasivan. Naravno, to odgovara autoritarnim vladarima i vladavinama. Podanike kao ličnosti karakteriše autoritarnost. Autoritarna ličnost pokazuje i praktikuje slepu odanost i poslušništvo prema onima koji su hijerarhijski iznad nje, ali istovremeno i okrutnost i prezir prema onima ispod i onima koji su zavisni od nje. Takođe, karakteriše ih krutost u mišljenju. Zato lako prihvataju predrasude i stereotipe. Skloni su strahovima i strepnjama, nisu otporni ni na zavist i mržnju. Sve te karakteristike utiču da se mogu upotrebljavati kao poslušnici i podanici. S njima se lako upravlja i njih je lako zloupotrebiti. Ljudima se u autoritarnim vladavinama upravlja kao sa stvarima. U autoritarnim vladavinama mediji se koriste samo u propagandne i manipulativne svrhe. Što je propagandna manipulacija ogoljenija, posledice po one koji se

1 Izvor: http://hr.wikipedia.org/wiki/Politi%C4%8Dka_kultura

suprotstavljaju vulgarnije su i brutalnije. Autoritarne vladavine i autoritarna politička kultura svodi medijsko delovanje na propagiranje vladajuće volje i na taj način ugrožava slobodu mišljenja.

Političku kulturu karakterišu trajne vrednosti, a ne dnevna reagovanja na probleme i politička delovanja. Upravo se u dnevnim reagovanjima prepoznaju vrednosti koje pojedin ci zastupaju. Kad je u pitanju demokratska politička kultura to su prevashodno univerzalne vrednosti. Na osnovu njih pojedinci se orijentišu i deluju u političkom životu. Nivo razvijenosti demokratske političke kulture zavisi od prihvatanja i praktikovanja univerzalnih vrednosti (istina, pravda, dobro, ljubav, lepota, sloboda, ljudsko dostojanstvo i solidarnost) kao merila za sve ostale vrednosti (posebne i pojedinačne). Politička kultura zavisi i od nivoa opšte kulture građana (njihove pismenosti); poštovanja ličnosti; poštovanja i garantovanja individualnih i kolektivnih prava; poverenja između građana i poverenja između građana i vlasti; spremnosti da se brani pravo na javnost i javni duh za sva zajednička delovanja; i odgovornosti (pojedinačne i kolektivne). Pored ovih elemenata potrebno je praktikovati i sledeća sredstva u političkom životu: dijalog, toleranciju, kompromis, konsenzus, kritiku i kontrolu. Važna su i tri principa: princip ostavke, princip smenjivosti, i princip ograničenog mandata.

Da bi se formirala dijaloška politička kultura, potrebno je podići nivo opšte kulture građana; izgraditi poverenje između građana (stvaranje osećanja pouzdanosti) i poverenje između onih na vlasti i građana; usaditi javni duh i javnost; najzad, potrebna je i odgovornost za izgovorenu javnu reč, kao i odgovornost pred sopstvenom savešću učesnika u javnom životu2

2. POLITIČKA KULTURA U AUTORITARNIM SISTEMIMA

2http://www.fpn.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2010/05/20-Prof.-dr-%C4%8Cedomir%C4%8Cupi%C4%87-Politi%C4%8Dka-kultura-i-mediji.pdf

U naše vreme je dosta raširena predrasuda da demokratski poredak, navodno, štiti ljudsko društvo od totalitarnog režima i da svako odstupanje od demokratije u pravcu autoritarnog sistema vodi društvo u totalitarizam. Da li je to tačno?

Obe ove forme države, i autoritarna i demokratska, dobro su nam poznata iz istorije. Svaka država kojom upravlja vlast, nezavisno od narodnog izbora i kontrole, jeste autoritarna država: takve su sve patrijarhalne opštine, sve teokratske države, sve diktatorske republike, sve aristokratske nasledne republike, sve autokratske diktature i sve apsolutne monarhije. Autoritarni poredak ne isključuje narodno predstavništvo (ali mu daje samo savetodavna prava): vladar države (lični ili kolektivni) sluša savete naroda, ali upravlja samostalno. Takvo autoritarno zakonodavstvo i upravljanje nipošto ne vodi totalitarnom režimu. Totalitarizam znači isključenje bilo kakve samoaktivnosti građana: njihove lične slobode, njihovog korporativnog organizovanja, lokalnog i profesionalnog samoupravljanja, odlučivanja u ličnim i porodičnim stvarima, njihove privredne inicijative i njihove kulturne samodelatnosti. Takav (ili njemu sličan) režim predstavlja u istoriji čovečanstva retke i kratkotrajne izuzetke, neuspele pokušaje koji nisu ni u kom slučaju povezani sa autoritarnom formom države.

Takav režim i nije mogao da bude konsekventno ostvaren do 19. veka zbog nepostojanja tehničkih uslova (železničkih pruga, telegrafa, telefona, radija, avijacije) i administrativne operativnosti (organizacije sveopšte zavisnosti i uzajamnog denunciranja); ovakav režim je, strogo govoreći, bio moguć tek u 20. veku. Za nas je poučna istorija Rusije: zemlja je politički nastala, ojačala i kulturno procvetala pod autoritarnom formom države, a sada živi u bedi, trpi poniženja, kulturno se ne razvija, fizički izumire – upravo pod totalitarnim režimo. Ovakav režim je determinisan ukupnim (totalnim) obimom državne regulative. Međutim, autoritarni sistem ne insistira na tom obimu: on može da se zadovolji manjim administrativnim mešanjem, bez pretenzija da nametne svestrano tutorstvo nad životom. Štaviše, veliki vladari su uvek težili da razviju kod građana slobodnu samoaktivnost i da podstiču njihove inicijative. I kada korumpirani pisci, u želji da ugode levim ili desnim totalitaristima, počnu Petru Velikom da pripisuju totalitarne tendencije, oni time samo pokazuju svoje neznanje i govore neistinu.

Komunistička revolucija u Jugoslaviji označila je ne samo promenu društvenog sistema, karaktera vlasti i ideologije, već i, u određenim elementima, diskontinuitet sa tradicionalnim sistemom vrednosti. U celini gledano, ovaj diskontinuitet se najupadljivije manifestovao kroz odnos prema religiji, ravnopravnosti polova i naciji. Afirmacija ateizma i naučnog pogleda na svet, ostvarivanje veće ravnopravnosti žena i muškaraca (posebno u javnoj sferi), kao i potiskivanje nekih formi tradicionalnih kolektivnih identiteta (pre svega etničkog i konfesionalnog), a sve u ime “jugoslovenstva” i “proleterskog internacionalizma”, bili su osnovna linija raskida sa tradicijom.1414 Tako se “modernizacija” odvijala u smislu selektivnog odbacivanja tradicionalnih vrednosti. Primera radi, za vreme vladavine Komunističke partije u bivšoj Jugoslaviji u nekim istraživanjima zabeležen je vrlo nizak prosek prihvatanja tvrdnje koja je govorila o tome da svaki čovek mora da veruje u neku natprirodnu silu i da joj se pokorava bez pogovora. Svakako da razlog tome nije bio zato što je negativan stav prema ovoj tvrdnji u skladu sa tradicionalnom kulturom, nego zato što su nova vlast i uspostavljena ideologija pokazali vrlo oštar i krajnje negativan stav prema religiji i normama ponašanja koje ona nalaže. Kada je u nekim drugim istraživanjima ova tvrdnja bila zamenjena po formi i strukturi sličnom tvrdnjom - “ U svakom društvu mora da postoji politički autoritet (vođa) kojem će ljudi potpuno verovati i čije će odluke sprovoditi bez pogovora”- zabeležen je visok stepen prihvatanja. Dakle, jedno verovanje zamenjeno je drugim, tj. verovanje u natprirodne sile zamenjeno je verovanjem u ovozemaljske autoritete.

14

Iz svega prethodno navedenog možemo da zaključimo da su politički sistem i autoritarna politička klima u bivšoj Jugoslaviji uticali kako na održavanje, tako i na formiranje autoritarnog raspoloženja i orijentacije pojedinaca. Komunistička elita činila je to na dva načina – neposredno, naturajući određene obrasce i stil ponašanja, ali i sistematski, putem određene političke socijalizacije mladih u školi i van nje (u pionirskim i omladinskim organizacijama). Čak i kada je zvanično uvedeno samoupravljanje, koje je trebalo da podrazumeva demokratski model odlučivanja, održavan je kult vrhovnog vođe - Josipa Broza Tita. Nakon njegove smrti još dugo je u čitankama i udžbenicima istorije brižljivo negovan njegov lik i delo.

Istraživači društvene svesti u nas otkrili su i postojanje tzv. “reaktivne autoritarnosti”, tj. situaciono uslovljene, koja se u populaciji manifestuje više u vidu “raspoloženja i ponašanja”, nego u vidu trajnije karakteristike ličnosti (Golubović, Kuzmanović, Vasović, 1995.). Ovaj “višak” autoritarnosti, registrovan devedesetih godina, naročito u periodu građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, predstavlja uobičajenu reakciju na frustracije, nejasne situacije, pa i krize koju donose promene. Naime, kada se pojedinac suoči sa dezintegracijom društvenih institucija ili pak cele društvene zajednice, u njemu se javlja osećaj bespomoćnosti i tada traži “čvrstu ruku” vođe koji će mu pokazati “pravi put”. Ponekad je čak spreman i na to da ukaže svoje poverenje bilo kome ko mu obećava bar malo sigurnosti i nade. Dakle, ova povećana autoritarnost može se shvatiti kao odgovor društva na pojačanu potrebu za stabilnim i uređenim svetom, za redom i mirom u haosu, tj, za autoritetom koga će svi poštovati i slušati, a koji će moći da reši sve nagomilane probleme. Međutim, uspostavljanjem racionalnih autoriteta, tj. obezbeđivanjem funkcionisanja pravne države i njenih institucija, moguće je izbeći masovno vezivanje za iracionalne autoritete ili bar povući taj “višak” autoritarnosti.

3. DEMOKRATIJA U POLITIČKOJ KULTURI

 Kada je reč o gradjanskom i demokratskom identitetu, pažnja se obično usredsredjuje na političku sferu u kojoj su merodavni pojmovi demokratija i gradjanstvo. Problem je, medjutim, mnogo širi, buduci da demokratija ne podrazumeva samo odredjen oblik političke vladavine i funkcionisanje političkih institucija. Demokratija počiva i na odredjenom obliku političke (demokratske) kulture; ona podrazumeva razlicite vrste odnosa i komunikacija medju akterima koji ucestvuju u javnom zivotu, na osnovu uoblicenih stavova o datom drustvenom poretku, zasnovanih na prihvacenim drustvenim vrednostima kao osnovnom okviru orijentacije individua i drustvenih grupa u svetu u kojem zive. Stoga treba imati u vidu dve komponente: političku demokratiju i političku (demokratsku) kulturu, da bi se oblikovao takav način života koji se naziva demokratijom.

Širi okvir za razmatranje gradjanskog i demokratskog identiteta je civilno društvo, koje označava sferu javnog delovanja izvan administrativnog, državnog okvira i nezavisno od njega. Tako shvaceno civilno društvo obuhvata sve one aktivnosti gradjana koje proizlaze iz spontanog i slobodnog organizovanja radi rešavanja nekog problema od javnog interesa i vršenje uticaja na nosioce društvene i političke moci da bi se izvršile neophodne društvene promene. Učestvujuci u takvim aktivnostima, pojedinac formira svoj gradjanski identitet, koji je po prirodi demokratski, budući da otvara prostor za pluralitet identiteta. A to znači mogucnost izbora razlicitih oblika aktivnosti i angažovanja u ostvarenju različitih ciljeva i zadovoljavanju različitih potreba i interesa. Jedan od osnovnih razloga za nepostojanje gradjanskog identiteta u bivšim socijalističkim/totalitarnim režimima bila je nemogućnost slobodnog organizovanja i spontanih aktivnosti izvan zvanično priznate, i jedine, partijske (komunističke) organizacije i od nje kontrolisanih transmisija, u kojima je bilo obavezno ucešće svih stanovnika.

Reč je o nepostojanju odredjenog prostora za formiranje civilnog društva kao sfere nezavisne od »partijske države«. Vraćajuci se na osnovne pojmove – gradjanski i politički identitet – treba, pre svega, reći da demokratija podrazumeva takvu vladavinu koja štiti gradjane od zloupotrebe vlasti i garantuje njihova ljudska individualna i kolektivna prava i slobode (pojam »pravne drzave« je temeljna okosnica demokratije ali se ona njime ne iscrpljuje). U tom kontekstu, pojam gradjanstva znači jednaka inidividualna prava i dužnosti, slobode i ogranicavanja moci i odgovornosti. A gradjanska prava su ona koja su neophodna da bi se uspostavila autonomija: pravo na slobodu ličnosti i puna jednakost pred zakonom. Neki teoretičari konstatuju da »demokratija zaslužuje to ime samo ukoliko gradjani imaju moć da delaju kao gradjani«, ako mogu da uživaju gradjanska prava koja im omogucuju demokratsko učesće. 

U demokratiji se ispoljava borba izmedju slobode i autoriteta. U tom smislu, demokratija podrazumeva rizik, jer je povezana sa izborom u stalnoj nesigurnosti i osećanju odgovornosti za sopstvene odluke. Suprotno tome, diktatura znači oslobadjanje čoveka od odgovornosti, jer za sve odgovara država. Zato se i može razumeti da je teže pridobiti ljude za demokratiju i da se često svojevoljno priklanjaju diktaturi, koja im, po cenu neslobode, nudi nekakvu izvesnost i sigurnost.

Dakle, pojmovi demokratija i sloboda ličnosti su tesno povezani, na šta je ukazao jos John Stuart Mill, kada je pisao da nijedno društvo u kojem se ne poštuju individualne slobode nije slobodno; neophodno je, dakle, postojanje prava na individualnost Ne treba, medjutim, smetnuti s uma da je i u demokratskim društvima često dosta razvijen konformizam i »bekstvo od slobode« (videti: D. Riesman, Usamljena gomila, i E. Fromm, Zdravo drustvo i Bekstvo od slobode). To se može objasniti fenomenom »masovnog drustva« u kojem mnoštvo vrši pritisak na individue, unifikujući uslove života i primoravajući pojedince da se ponašaju onako kako »gomila« diktira da ne bi štrcali iz svoje sredine. Ali, u demokratskim društvima nije zatvoren prostor za razvoj slobode i za nezavisno delovanje gradjana, pa je to stvar opredeljenja izmedju slobode i autoriteta, a zavisi i od volje pojedinaca. Jedan od bitnih uslova koji odredjuju smer opredeljenja gradjana jeste razvijenost demokratske političke kulture.

Kada je reč o uklapanju gradjana u političku kulturu datog sistema, presudnu ulogu igraju porodična socijalizacija u ranom detinjstvu i politička socijalizacija u kasnijoj dobi, koja se poklapa sa preuzimanjem propisanih ili izabranih društvenih uloga od strane individua. Politička socijalizacija utiče na formiranje stavova pojedinaca prema datom poretku i na oblikovanje gradjanstva kao političke odrednice individualnog identiteta. Kroz političku socijalizaciju, koju u demokratskim drustvima obavljaju političke stranke i druge organizacije civilnog društva – u bivsem socijalističkom sistemu tu ulogu je vršila drzava sa vladajućom (komunističkom) partijom – pojedinci se pripremaju za tip participacije u javnim delatnostima. U totalitarnom sistemu sovjetskog tipa politička participacija je bila prinudna, jer se iskazivanjem javne lojalnosti režimu kroz učesće u akcijama koje je usmeravala komunistička partija merila individualna privrženost. Tu su ljudi bili prinudjeni da učestvuju na izborima (jer je neizlazak na izbore bio tretiran kao neprijateljski čin), da dolaze na mitinge podrške »vodji« i režimu i na sve manifestacije u kojima se potvrdjuje lojalnost vladajućoj ideologiji.

Glavni rezultat politicke socijalizacije je usvajanje odredjene ideologije. Samo, u demokratskim drustvima postoji pluralitet razlicitih ideologija koje pojedinci biraju vec samim izborom politicke partije, u skladu s tim kojim drustvenim vrednostima vise inkliniraju. U totalitarnim sistemima, pak, namece se jedna zvanicno priznata ideologija, kojoj se moraju priklonit isvi gradjani.

Dakle, u zavisnosti od tipa drustvenog sistema, i uloga politicke socijalizacije je razlicita. U demokratskim drustvima ona priprema individue da postanu gradjani, tj. slobodne licnosti, koje ce biti sposobne da vrse izbor politickog kursa koji najvise odgovara njihovim dispozicijama i vlastitoj zamisli »dobrog drustva«, sto ce moci da praktikuju kroz ucesce u dobrovoljno izabranim organizacijama i asocijacijama. U autoritarnim i totalitarnim rezimima, medjutim, politicka socijalizacija ima suprotno dejstvo. Naime, njen cilj je da spreci da se pojedinac oformi kao gradjanin, jer se tu uspostavlja takav tip drzave koja opstaje samo ako celokupnu populaciju pretvori u podanike, potpuno zavisne od drzave.

Stoga i ideologija igra razlicitu ulogu u razlicitim sistemima: u prvom slucaju, na liniji prihvacenog pluralizma formiraju se razlicite ideologije kao matrice osnovnih vrednosnih orijentacija, pomocu kojih pojedinci oblikuju svoje ponasanje i prakticne akcije. U drugom slucaju ideologija je snazan instrument vlasti i sluzi kao »lazna svest« s ciljem prevaspitavanja individua da budu »na liniji« politickog kursa koji je drzava zadala kao »pravi« i jedino moguci. Zato je u rezimima bivseg socijalizma ugusivana javnost, da ne bila dovedena u pitanje vladajuca ideologija.

Da je u prirodi svakog autoritarnog i totalitarnog poretka da suzbija nastajanje nezavisnog javnog mnenja, potvrdjuju prakse postsocijalistickih drzava u kojima se obnavlja autoritarna vladavina. Takav je slucaj i u republikama bivse Jugoslavije, gde rezim tezi da pod svoju kontrolu stavi sve izvore informacija i da dozvoli samo vlastitu interpretaciju cinjenica i dogadjaja. Zato se moze reci da je javnost nespojiva sa autoritarnim/totalitarnim rezimima koji pocivaju na monopolu drustvene/politicke i ekonomske moci i na iskljucivanju pluralizma u informativnoj i vrednosnoj sferi. Nije, stoga, slucajno sto je prva ozbiljnija korozija bivsih socijalistickih sistema u Istocnoj Evropi nastajala sa pojavom alternativnih sredstava komunikacije i kulture (u Poljskoj, CSR, Madjarskoj; u SFR Jugoslaviji postojala je manje ili vise institucionalizovana sloboda u sferi nauke i umetnosti, dok su masovni mediji bili stroze kontrolisani). Te nove, alternativne forme kulturne delatnosti, koje su podsticale stvaranje javnosti posebnog »underground« tipa, doprinosile su demistifikaciji prirode tadasnjeg socijalistickog sistema i okupljanju sve vise pristalica za pokretanje njegove destrukcije. Drugim rečima, omogućile su pojavu gradjanstva svesnog svoje odgovornosti u pogledu sudbine autoritarnog režima i nužnosti angažovanja da bi se prokrčili putevi za demokratizaciju tih društava.

Odsustvo civilnog društva, budući da je »partijska država« bila jedini legitimni predstavnik društva u celini (fenomen svodjenja društva na državu), bilo je glavna prepreka za takvu društvenu dinamiku koja bi mogla uticati na menjanje postojećeg sistema. Stoga se može reći da je, zahvaljujući tome, bivši socijalistički režim i mogao potrajati decenijama, uprkos tome sto nije bio ostvaren nijedan od ciljeva koje je revolucija proklamovala. Dotle je za konstituisanje gradjanstva nužno da društvo bude otvoreno i da ima širok prostor delovanja nezavisno od države, da bi mogle doći do izražaja inicijative i volja gradjana u konstituisanju njima odgovarajućeg poretka.

Oblikovanje gradjanskog/demokratskog identiteta je posebno aktuelno za zemlje u tranziciji, budući da se proces transformacije iz autoritarnog/totalitarnog poretka u demokratski ne može ostvariti ako se ne izvrši takva politička rekonstrukcija koja ce omogućiti da se putem političke socijalizacije formiraju individue kao gradjani. Prelazak iz statusa podanika države u gradjanstvo nije nimalo lak. Decenijama ustaljene navike i svojstva podaničkog mentaliteta mnogo se sporije menjaju nego institucionalni oblici društva.

Cinjenica da se i u postsocijalističkim drustvima i novoformirane političke stranke ponašaju na autoritaran način, pogotovo vodje tih stranaka, i da je paternalistička vezanost za državu još uvek jaka kod većine pojedinaca, potvrdjuju tezu da se autoritarna struktura ličnosti još nije bitnije izmenila. Iz tih razloga, ustanovljene demokratske institucije još ne funkcionišu na demokratski način, kao na primer kod nas u BiH, gde postoji niz kvazidemokratskih ustanova, a iza demokratske fasade razvija se nov autoritarni sistem, koji reprodukuje autoritarni mentalitet.

ZAKLJUČAK

Sta označava pojam politička kultura? U kovanici »politička kultura« potrebno je definisati oba pojma: kultura i politika. Kultura se može ukratko odrediti kao »ukupna suma načina delovanja i mišljenja«, ili kao »način života jednog naroda«, ali u smislu »istorijski stvorenih dizajna za život« i razlicitih praksi koje uključuju kako norme tako i akcije.

Kultura, dakle, kao »simbolički univerzum« i kao »gramatika društvenog života« obezbedjuje neophodnu orijentaciju individuama za život u datoj društvenoj zajednici i sire u svetu i za uspostavljanje odnosa sa drugima, ali i prema samima sebi. Drugi pojam – politika – ne svodi se na »tehnologiju vlasti«, kao sto se uobičajeno misli, vec označava i to kako se ljudi ponasaju kao gradjani, odnosno, sledeci misao Aristotela, da je čovek zoon politikon. David Held je napisao: „Politika je moć uopšte, to jest sposobnost društvenih aktera, agencija i ustanova da očuvaju ili promene socijalnu ili fizicku sredinu“. Politika se, dakle, odnosi na društvenu praksu individua kao gradjana i na njihovo učestvovanje u društvenom životu svoje zajednice, bilo da unaprede postojeci društveni poredak ili da ga promene.

Iz toga proizlazi da se pojam »politička kultura« odnosi na specifičan nacin zivota koji utiče na formiranje „ésprit du temps“ (duha vremena) na osnovu kojeg se kristališe odredjena praksa delovanja i ponašanja, kao i tipovi društvene participacije gradjana. Prema Robertu Tukeru, politička kultura odredjuje, pre svega, matricu ili tip orijentacije društva za političke akcije, odnosno sadrži skup znacenja i ciljeva u kojima se oličava dati politički sistem. A Claus Offe u političku kulturu uključuje, pored pravila političkog vladanja i normi propisanog ponašanja, i tipove drustvenih/političkih akcija, kao i procese u kojima se individue pripremaju za društvenu participaciju, kao sto su: socijalizacija, a posebno politicka socijalizacija, formiranje »društvenog karaktera«, simbolizacija i rituali koji izrazavaju prihvaćene tipove verovanja i ideologije, kao i dominantni mentalitet. U tom kontekstu, formiranje javnosti je važan segment političke kulture i na osnovu postojanja ili nepostojanja javnosti možemo suditi o tipu političke kulture i političkog sistema.

U autoritarnim vladavinama dominira parohijalna i podanička politička kultura.Te političke kulture odgovaraju autoritarnim vlastodršcima jer pomoću njih drže stanovništvo u podređenom položaju, odnosno u stanju nezrelosti i upotrebljivosti u svoje svrhe. U demokratskim drustvima ona priprema individue da postanu gradjani, tj. slobodne licnosti, koje ce biti sposobne da vrse izbor politickog kursa koji najvise odgovara njihovim dispozicijama i vlastitoj zamisli »dobrog drustva«, sto ce moci da praktikuju kroz ucesce u dobrovoljno izabranim organizacijama i asocijacijama. U autoritarnim i totalitarnim rezimima, medjutim, politicka socijalizacija ima suprotno dejstvo. Naime, njen cilj je da spreci da se pojedinac oformi kao gradjanin, jer se tu uspostavlja takav tip drzave koja opstaje samo ako celokupnu populaciju pretvori u podanike, potpuno zavisne od drzave.

LITERATURA:

1. Čedomir Čupić, politička antropologija, čigoja štamapa,Beograd, 2002.

2. Dal Robert, Demokratija i njwni kritičari, CID, Podgorica, 1999

3. Nenad Kecmanović: „Dometi demokratije“, Čigoja, Beograd 2005

4. Milan Matić: “Politička kultura“, EPK, Savremena administracija, Beograd 1993

5. www. Wikipedia.org