Naslov originala

Andre MakineLa Musique d'une vie

ANDREJ MAKIN

MUZIKAJEDNOG IVOTA

Prevela s francuskogANA MORALI

L

ako bih mogao da utvrdim kad se dogodio taj susret. Ima tome veetvrt veka. Tanije, bilo je to one godine kad je slavni filozof, u

izbeglitvu u Minhenu, predloio jednu definiciju koja je uskoro ula umodu, jedan izraz kojim e se mislioci, politiari, pa ak i obini smrtnicisluiti najmanje desetak godina, i to u celom svetu. Izvanredan uspehnjegove formule bio je vezan za jednu oiglednu vrlinu: sa dve latinske rei,filozof je uspeo da opie ivot dvesta etrdeset miliona ljudskih bia kojasu u to doba ivela u zemlji u kojoj sam roen. ene, mukarci, deca iodrasli, starci ili novoroenad, mrtvi ili ivi, bolesni ili zdravi, neduni iliubice, ueni ili neobrazovani, rudari na dnu ugljenokopa, kosmonauti nasvom nebeskom puteestviju, oni i hiljade drugih kategorija, svi se timnovostvorenim izrazom naoe povezani s jednom zajednikom sutinom.Svi poee da postoje pod jednim generikim imenom.

Pre i posle tog sreno pronaenog izraza, nije se prestalo sa izumevanjemrei koje bi doarale tu zemlju. Imperija zla, varvarstvo s ljudskimlikom, carstvo u raspadu... Svaki od tih naziva obeleio je, za nekovreme, duhove na Zapadu. Ipak, definicija minhenskog filozofa bila jekudikamo najnavoenija i najupeatljivija.

Toliko da sam ja tu formulu, jedva nekoliko dana po njenom nastanku,uo iz usta jednog prijatelja koji je, poput mene, iveo na obalama Neve i,sluajui kriom, kao i toliki drugi, zapadne radio-stanice, naiao na jedanintervju s filozofom. Da, toliko da se ja, na povratku s jednog puta naDaleki istok, i zadran snenom meavom negde u srcu Urala, prisetih togizraza uvenog na Zapadu i zabranjenog u naoj zemlji. Deo noi provedohtrudei se da ga primenim na putnike koji su me okruivali u ekaonicijedne ledene i mrane eleznike stanice. Izraz koji je filozof izumeosvedoio je o strahovitoj pojmovnoj delotvornosti. On je obuhvatao ivotnajrazliitijih osoba: one dvojice vojnika koji su naizmenino potezali izflae, sakriveni iza stuba, onog starca koji je, ne naavi mesto za sedenje,spavao na prostrtim novinama, pored zida, one mlade majke ije lice kao daje bilo blago osvetljeno nevidljivom votanicom, one prostitutke koja je

vrebala kraj prozora zavejanog snegom, i tolikih drugih.Izgubljen usred blinjih, usnulih ili besanih, u sebi sam odavao pohvalu

filozofovoj mudrosti... I ba u tom trenutku, usred jedne noi odseene odostatka sveta, dogodio se taj susret.

Otada je proteklo ve etvrt veka. Sruilo se carstvo iji su raspadpredskazivali. Varvarstvo i zlo su se opet ispoljili pod drugim nebesima. Aformula koju je izumeo filozof iz Minhena (u pitanju je, naravno,Aleksandar Zinovjev), ta danas skoro zaboravljena definicija, jedino mislui kao znak koji u mutnoj bujici godina obeleava trenutak tog kratkogsusreta.

B

udim se, sanjao sam neku muziku. Poslednji akord zamire u meni dokpokuavam da razaznam damaranje svih tih ivota to su se slegli u toj

dugakoj ekaonici, u toj meavini sna i umora.Lice jedne ene, tamo, pored prozora. Njeno telo je upravo podarilo uitak

jo jednom mukarcu, njene oi trae meu putnicima sledeeg ljubavnika.Neki elezniar ulazi, prolazi kroz ekaonicu, izlazi kroz velika vrata kojavode na perone, u no. Pre nego to se vrata zatvore, u ekaonicu uletisilovit sneni kovitlac. Oni koji su se smestili blizu vrata mekolje se nasvom uzanom i tvrdom seditu, podiu okovratnik kaputa, zimogroljivo sestresaju. S druge strane stanice dopire prigueni kikot, a zatim krckanje srepod nogom, pa psovka. Dva vojnika, apke zabaene na teme, raskopanoginjela, kre sebi put kroz gomilu skoturenih tela. Hrkanja kao da seodazivaju jedno drugom, ponekad komino usaglaena. Veoma razgovetno,deja vriska se izdie iz pomrine, splanjava u slabanom cviljenju sisanja,utihne. Dugotrajna svaa, ve otupljena dosadom, tee i dalje iza jednog odstubova koji podupiru galeriju od lakiranog drveta. Glasnogovornik, nazidu, pucketa, uketa i najednom, iznenaujue razneenim glasom,najavljuje kanjenje jednog voza. Plima uzdaha promine ekaonicom. Istinugovorei, vie niko nita i ne eka. est sati zakanjenja... Moglo bi biti iest dana ili est nedelja. Obamrlost se vraa. Vetar iba prozore tekimbelim rafalima. Tela se priljubljuju uz tvrda sedita, neznanci se pribijajujedni uz druge, poput krljuti istog ljuskavog tela. No objedinjuje spavaeu jedinstvenu ivu masu - u zverku koja svim svojim elijama uiva u sreito se nalazi u zaklonu.

Ja sa svog mesta ne vidim dobro zidni sat koji se nalazi iznad altera.Izvijam zapee, brojanik mog sata hvata odblesak none rasvete: petnaestdo jedan. Prostitutka je i dalje na svom mestu, njena prilika se ocrtava naoknu poplavelom od snega. Nije visoka, ali je veoma irokih bokova.Nadvija se nad redove usnulih putnika kao nad bojno polje prekrivenoleevima... Otvaraju se vrata okrenuta ka gradu, pridolice unose sluden,neugodnost prostora metenih meavama. Ljudska magma se stresa od zime

i, teka srca, prihvata svoje nove elije.Ja pokuavam da se razmrdam i da se istrgnem iz te raznorodne gomile

tela. Da otrgnem one koji me okruuju iz nerazaznatljivosti mase. Onogstarca koji je tek pristigao i koji, ne nadajui se seditu u toj dupke punojekaonici, prostire novine po kamenim ploama poda umazanim pikavcimai rastopljenim snegom, i lee, leima uza zid. Onu enu iji al prikriva crtelica i godine, jedno neprepoznatljivo bie utonulo u preveliki bezoblinikaput. Koji asak ranije, ona je neto govorila kroza san: nekolikopreklinjuih rei, zaelo prispelih iz nekih veoma davnih godina njenogivota. Jedini ljudski priznak koji e mi od nje ostati, rekoh sebi. Onudrugu enu, onu mladu majku nagnutu prema auri njene bebe u povoju,koju ona, ini se, ovija nevidljivim svetlovencem sazdanim od brinosti,uenja, ljubavi. Na nekoliko koraka od nje, prostitutka ugovara posao svojnicima: uzbueno zamuckivanje dvojice mukaraca i njen pomaloprezriv, ali vreli apat, prosto natopljen slatkim obeanjima. izme vojnikalupkaju po poploanom podu, nasluuje se, fiziki, nestrpljenje koje izazivato telo irokih i tekih sapi, sa grudima izboenim pod kaputom... I bezmalou visini tih izama, lice jednog oveka koji, dopola skliznuvi sa svogsedita, posuvraene glave, spava, poluotvorenih usta, dodirujui jednomrukom pod. Mrtvac na bojnom polju, iznova rekoh sebi.

Moje upinjanje da iz ove anonimne mase spasem nekoliko pojedinanihprilika polako jenjava. Sve se stapa u jedno u pomrini, u mutnom,prljavoutom svetlenju fenjera iznad izlaza, u nitavilu koje se prostire unedogled oko ovog grada sahranjenog pod pokrovom snene meave.Jednog grada na Uralu, kaem sebi, pokuavajui da ovu eleznikustanicu poveem s nekim mestom, s nekim pravcem. Ali taj slabanigeografski poriv pokazuje se uzaludnim. Crna taka izgubljena u okeanubeline. Taj Ural koji se protee na dve hiljade? na tri hiljade kilometara? tajgrad, negde u sredini, a na istoku sibirski beskraj, beskraj tog snenogpakla. Umesto da ih negde smesti, moja misao ini da se taj grad i njegovaeleznika stanica izgube na jednoj beloj, nenaseljenoj planeti. Ljudskesenke koje sam razaznavao oko sebe iznova se stapaju u jedinstvenu masu.Njihovo disanje se preplie, amor nonih pria trne u dahu sna. Mrmorenjeuspavanke koju vie recituje nego to je pevui mlada majka, dopire do

mene istovremeno sa saaptavanjem vojnika koji prate prostitutku u stopu.Vrata se zatvaraju za njima, talas studeni prostruji ekaonicom. apatmlade majke se oboji izmaglicom toplog daha. ovek koji spavaposuvraene glave isputa dugi hropac i, probuen sopstvenim glasom,naglo se uspravlja na svom seditu, dugo zuri u asovnik, ponovo utone usan.

Ja znam da vreme koje je on video na satu nije imalo nikakvog znaaja.On ne bi pokazao vie uenja ni da je ustanovio da je protekla cela no.No ili dve. Ili ceo mesec. Ili cela godina. Sneno nitavilo. Neuhvatljivijeod neke nigdine. No beskonana. No odbaena na rub vremena...

Odjednom, ta muzika! San se povlai poput talasa koji se valja i u kome

neko dete pokuava da na tren uhvati koljku, a ja tih nekoliko nota kojesam upravo sanjao.

Otrija studen: vrata su se dva puta zalupila. Najpre su to vojnici kojiulaze i uranjaju u pomrinu... Moj san je, dakle, trajao... koliko i njihovoodsustvo. Njihovo parenje!,uzvikuje u meni jedan glas razdraen lanomednou rei odsustvo .

Ovo je doista mesto za snevanje o muzici. Seam se da sam na poetkunoi, kad je jo postojala tanuna nada da emo otputovati, izaao na peronvoen ovakvom sujevernom raunicom: prizvau dolazak voza tako to uprkositi studeni. Pognuvi se pod estokim naletima vetrutine, zaslepljensilnim zasipanjem snenih pahulja, iao sam pored stanine zgrade,dvoumei se da li da nastavim dalje, toliko je kraj perona ve liio nadeviansku ravnicu. Zatim, opazivi kvadrat kolebljive svetlosti na jednojod sporednih zgrada utonulih me snene dine, ponovo sam poeo dahodam, ili, bolje reeno, da se klatim kao na tulama, upadajui u sneg dokolena, pokuavajui da stavim noge u ve ugaene stope u snegu, skorozavejane, koje su vodile u istom pravcu. Vrata pored osvetljenog prozoretabila su zatvorena. Nainio sam nekoliko koraka prema tranicama venevidljivim pod snegom, oekujui makar neku fatamorganu - farovelokomotive u beloj stihiji vejavice. Za jedinu utehu, kad sam okrenuo leavetru, povratio mi se vid. Tako sam, iznenada, i spazio tog oveka. Imaosam utisak da je on prosto izleteo iz male sporedne zgrade. Vrata,

zaglavljena snegom, pruala su mu otpor i on se, da bi izaao, morao bacitina njih svom snagom. Moda i nekoliko puta. Vrata su na kraju popustila ion je sunuo napolje, u no, u meavu, lica ibanog udarima vetra, oijuzaslepljenih pahuljama, izgubivi svaki oseaj za orijentaciju. Takounezverenom, bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da ponovo zatvori tavrata koja su donjim delom gurala debeli sloj snega. Za tih nekolikosekundi dok se on borio s vratima, ja sam ugledao unutranjost kuice.Neku vrstu predsoblja, preplavljenog jarkom limunutom svetlou golesijalice i, iza njega, jednu prostoriju. I ba tako sam, uokviren dovratnikom,i video taj blesak glomazne golotinje, prostranu belinu stomaka, ali naroitoonaj grubi pokret ruke koja je dohvatila jednu dojku, pa drugu, te ogromnegrudi oronule od nepotednih milovanja, i strpala ih u prslue... Ali ve se,nadavi paninu dreku, na pragu predsoblja pomaljala jedna ena uukanau toplu vatiranu vetrovku (uvarka tog skladita, rekoh sebi, koja ga izdajeu najam za te stanine ljubavi) i vrata se besno zalupie...

Ljudska masa spava. Jedini novi zvuk je mljackanje u mraku: starac koji

drema na novinama pridigao se na lakat, otvorio konzervu i jede, uz stalnolaptanje, kako to ve rade oni kojima nije preostalo mnogo zuba. Metalnokripanje pri zatvaranju poklopca izaziva mi gr na licu svojom reskomrunoom. ovek lee, pokuava da pronae udoban poloaj, dok stranicenovina ute, i uskoro poinje da hre.

Preplavljuje me osuivanje koje sam pokuao da obuzdam, u isti mahsamilost i gnev. Mislim na ovu ljudsku magmu koja die kao jedno bie, nanjenu pomirenost sa sudbinom, na njen uroeni zaborav udobnosti, na njenotrpeljivo podnoenje besmisla. est sati zakanjenja. Okreem se,posmatram ekaonicu pogruenu u tamu. Ali oni bi mirne due tu mogliprovesti jo nekoliko noi. Oni bi se mogli privii da tu ive! Tako, naprostrtim novinama, s leima uz radijator, s jednom jedinom konzervom kaosvom hranom. Ta pretpostavka mi najednom izgleda sasvim verovatna.Takva mora sasvim mogua. Uostalom, ivot u tim palankama na hiljadumilja od civilizacije doista se i sastoji od ekanja, mirenja sa sudbinom,vlane toplote u cipelama. I ova eleznika stanica koju meava dri podopsadom nije nita drugo do slika u malom povesti ove zemlje. Njene

najdublje prirode. Ta prostranstva koja obesmiljavaju svaki pokuaj da seneto uradi. Neizmerje prostora koje prodire vreme, koje izjednaavarokove, sva trajanja, sve planove. Sutra, to znai jednoga dana, moda,onoga dana kad prostranstvo, sneg, sudbina to budu dozvolili. Fatalizam...

Ja se iznova kreem, vie od muke, tim utrvenim stazama nacionalnogkaraktera, premeem ta prokleta pitanja ruske due kojima su se baviletolike mudre glave. Jedna zemlja izvan Istorije, preteko naslee Vizantije,dva veka tatarskog jarma, pet vekova kmetstva, revolucije, Staljin, East isEast...

Posle tih nekoliko okretaja ukrug, misao ponovo zapada u tupuprostodunost sadanjosti i zauti, nemona. Te krasne formuleobjanjavaju sve i ne objanjavaju nita. One uzmiu pred belodanou ovenoi, ove usnule mase iz koje se iri vonj mokrih kaputa, umornih tela,alkoholnih isparenja i mlakih konzervi. Uostalom, kako osuivati ovogstarca na njegovim prostrtim novinama, to bie dirljivo u svojoj pomirenostisa sudbinom, iz istog razloga nepodnoljivo, tog oveka koji je, po svojprilici, preturio preko glave dva velika rata carstva, preiveo ugnjetavanja,gladne godine, i koji ak i ne misli da je zasluio neto bolje od tog leajana podu punom ispljuvaka i pikavaca? I ovu mladu majku koja samo to jezaspala i od madone se preobratila u kosooki drveni idol s budinim likom?Kad bih ih probudio i pripitao ih o njihovom ivotu, oni bi i ne trepnuviizjavili da je zemlja u kojoj ive raj, ako se izuzme pokoje zakanjenjevozova. I kad bi glasnogovornik iznenada elinim glasom najavio poetaknekog rata, cela bi se ta masa ustalasala, spremna da proivi taj rat kaoneto to se podrazumeva samo po sebi, spremna da pati, da se rtvuje, spotpuno prirodnim prihvatanjem gladi, smrti ili ivota u blatu ove stanice, ustudeni ravnica koje se prostiru iza tranica.

Kaem sebi da takav mentalitet ima ime. To je izraz koji sam nedavnouo iz usta jednog prijatelja, koji kriom slua zapadne radio-stanice. Nazivkoji mi je navrh jezika i samo me umor spreava da ga se prisetim. Upinjemse i ta se re, blistava i konana, prolomi: Homo sovieticus.

Njena mo paralie neprobojnu masu svih tih ivota oko mene. Homosovieticus u potpunosti obuhvata tu ljudsku mrtvaju, do njenog najtieguzdaha, do zveketa boce o rub ae, do stranica Pravde pod mravim telom

ovog starca u njegovom pohabanom kaputu, tih stranica ispunjenihizvetajima o radnim podvizima i srei.

S detinjastim uivanjem, provodim jo koji asak u igri: ta re, pravakljuna re, da, taj klju ulazi u sve brave ivota ove zemlje, uspeva daodgonetne tajnu svih sudbina. Pa ak i tajnu ljubavi, kako se ona doivljavau ovoj zemlji, s njenim zvaninim istunstvom i takorei tolerisanimsumnjivim rabotama, s tom prostitutkom koja se bavi svojim zanatom nanekoliko metara od ogromnih panoa s Lenjinovim likom i propagandnimparolama...

Pre no to sam zaspao, imao sam vremena da ustanovim da meposedovanje ove arobne rei odvaja od mnogoljudne gomile. Ja jesampoput njih, zaelo, ali ja mogu da imenujem na ljudski poloaj i, prematome, da mu umaknem... Slabana trska, ali koja zna da je takva, pa dakle...Prastaro i licemerno lukavstvo inteligencije... apue u meni jedanlucidniji glas, ali duhovna ugodnost koju mi nudi Homo sovieticus brzouutkuje to osporavanje.

Muzika! Ovog puta, imam vremena da uhvatim odjek poslednjih nota, kao

svilenu nit koja izlazi iz iglene uice. Ostajem nekoliko trenutakanepomian, iekujui je da ponovo zazvui usred obamrlosti usnulih tela.Ja sada znam da nisam sanjao, ak sam otprilike shvatio odakle dopiremuzika. Bila su to, uostalom, samo kratka oglaavanja klavira, veomaproreena, priguena zakrenim hodnicima, zagluena hrkanjem.

Gledam na sat: pola etiri. Vie nego as i mesto raanja te muzike, meneiznenauje njena odvojenost od svega. Ona ini savreno beskorisnim mojmalopreanji filozofski gnev. Njena lepota ne poziva na beanje od zapahakonzervi i alkohola koji, nepomian, lebdi nad gomilama spavaa. Onanaprosto obeleava jednu granicu, jedva primetno naznauje drukijiporedak stvari. Sve se iznenada osvetljava jednom istinom kojoj nisupotrebne rei: ova no izgubljena u snenom nitavilu, stotinak skoturenihputnika - inilo se da svako od njih pue najblae to moe u slabanu ikusvog ivota - ova stanica sa iezlim peronima, i ove note koje kapaju, kappo kap, kao trenuci jedne posve drugaije noi.

Ustajem, prolazim kroz ekaonicu i penjem se starim drvenim

stepenitem. Idui naslepo po mraku, stiem do zastakljenog zida restorana.Tama je potpuna. Klizei rukom po zidu, zavravam u nekakvomorsokaku, sapliem se o kamaru ebadi za spavaa kola, odluujem da seokanem daljeg traganja. Jedan veoma spor akord dugo vibrira na drugomkraju hodnika. Zaputim se u tom pravcu, voen tonom koji jenjava, gurnemjedna vrata i naem se u prolazu u koji ve prodire neto svetlosti.Poreane uza zidove, stoje zastave, transparenti s portretima partijskihrukovodilaca, itava oprema za manifestacije. Taj prolaz vodi u jednu jozakreniju prostoriju. Dva ormana otvorenih vrata, piramide stolica, kamarearava. Iza ormana sija snop svetlosti. Idem dalje sa oseanjem dasustiem deli nekog sna, u koji ulazim. Jedan ovek, koga vidim iz profila,sedi za velikim koncertnim klavirom, a pored njegove stolice lei kofer sponiklovanim uglovima. Mogao bih pomisliti da je to starac koji je spavaona stranicama svoje Pravde. Odeven je u slian kaput, moda malo dui,ima istu crnu apku. Valjkasta baterijska lampa, sputena s leve straneklavira, osvetljava ruke tog oveka. Njegovi prsti nemaju nieg zajednikogs prstima nekog muziara. Veliki, grubi zglavkovi prstiju, kvrgavi, punimrkih bora. Ti prsti se etaju po klavijaturi ne pritiskajui, prave pauze,iznova oivljavaju, ubrzavaju svoju beumnu trku, padaju u vatru ugrozniavom beanju, uje se lupkanje nokata po drvenim dirkama.Iznenada, na vrhuncu te neme grmljavine, jedna ruka, koja vie ne vladasobom, sruuje se na klavijaturu, i rukovet nota poleti. Ja vidim da ovek,zacelo zabavljen tom nespretnou, prekida svoje neujno sviranje i poinjeda se isprekidano smeje, slabanim, aputavim smehom, rakoljenjemvragolastog starca. On ak podie jednu ruku i stavlja je na usta da bipriguio taj smeh slian kaljucanju... Ja odjednom shvatam da on plae.

Uzmiem nejednakim, nesigurnim koracima, s jednom rukom iza lea nebih li pronaao vrata. Ve sasvim blizu izlaza, spotaknem se o kopljaujedne zastave koja pada, povukavi za sobom u bunoj lananoj reakcijiitavu povorku portreta na njihovim dugakim drkama... Svetlosni snopbaterijske lampe pretrauje zid i zasenjuje me. ovek ga smesta obara kmojim nogama, kao da se izvinjava to me je zaslepio. Trenutak nelagodnetiine dozvoljava mi da na njegovom elu vidim duboku brazdu oiljkapobelelog od vremena, i njegove suze. Ja mucam, odvraajui pogled:

- Doao sam po stolicu. Dole je zbilja krcato...ovek gasi lampu i ja u mraku ujem njegove rei, ali pre svega ono

kratko trenje po kome mogu da pogodim njegovu kretnju: on rukavomkaputa brzo otire oi.

- Ah, da, stolice, ovde ih ima koliko vam srce ite. Samo pripazite, veinisu polomljene noge. Ja imam ceo kau za sebe, dodue s nekoliko federakoji vire...

Primeujem da u ovoj prostoriji ne vlada potpuni mrak. Njena dvaprozora naziru se u nonoj tami, osvetljena ulinim fenjerom, neprestanimsnenim kovitlacima koji se viju oko bledog svetla. Vidim ovekovu prilikukoja zaobilazi ormane, iezava u jednom kutku odakle dopire piskutavokripanje federa.

- Ako sluajno najave neki voz, probudite me, molim vas - kae on sasvog kaua.

I poeli mi laku no. Ja izvlaim jednu stolicu, sedam usred popadalihportreta, reen da se do kraja pravim da sam doao samo da potraimstolicu, da nisam primetio njegove suze...

Tako se veto pretvaram da uskoro zaspim, utonuvi u onaj neodoljivi sanu zoru posle probdevene noi. Pijanista me budi, njegova je ruka na momramenu, mala baterijska lampa baca na zid senke stolica naslaganih jednepreko drugih, iviluka, podignutog klavirskog poklopca...

- Ovog asa su najavili voz za Moskvu! Ako je to va, treba da pourite,bie to pohod na Kazanj.

U pravu je. Opta najezda. Promicanje lica, mimoilaenje velikih kofera,povici, gaenje po prokopima useenim u visokom snegu na peronima.Usred sveopteg metea, brzo gubim iz vida oveka koji me je maloasprobudio. Kontrolor obeshrabruje moj polet na samom stepeniku vagona ukoji sam hteo da se popnem: Ve smo stisnuti kao sardine, zar ne vidite?Vrata sledeeg vagona su zakatanena. Oko treeg se sjatila gomila iz kojese izdie as alostiva, as pretea larma. Kontrolor proverava karte, putaretke srenike na osnovu merila koja ni on sam oigledno ne bi umeo daobjasni. Posrui u snegu izbuenom koracima, pojurim du konvoja. Nekastarica, koja se zaglibila u snenom smetu, jadikuje da su joj pale naoare.Jedan vojnik, na kolenima, pretrauje po snegu na psei nain. Njegov drug

na nekoliko metara odatle mokri kraj stuba uline svetiljke. Prvi uspeva daupeca naoare uz bujicu pobedonosnih psovki...

Ja idem od jednog vagona do drugog, sve sigurniji da u morati daprovedem jo jedan dan u ovoj varoi-klopci. Moje nono osuivanje sevraa, raspireno hladnoom, gnevom: Homo sovieticus. Time je sve reeno.Da im sad predloe da se uzveru na krovove ili, jo gore, da tre za vozom,nijedan se ne bi pobunio... Homo sovieticus.

Odjednom to zvidanje. Ne zviduk voza. Kratko mangupsko zvidanje,prodoran poziv, autoritativan i upuen nekom sauesniku. Diem glavuiznad svetine koja kidie na stepenike. Na kraju konvoja, ugledam pijanistukoji mae rukom.

- Ponekad ga pridodaju, naroito u sluaju ovakvog zakanjenja -objanjava mi on im smo se smestili u taj stari vagon tree klase. - Neenam biti toplo, ali videete, aj je ovde ak i bolji...

To je skoro sve to mi on kae tokom dana. Njegov noni koncert jedvada mi jo izgleda stvaran. U svakom sluaju, postaviti mu pitanje o onojneujnoj muzici znailo bi priznati da sam ga video kako plae. Prematome... Opruen na golom drvenom leaju, poinjem da zamiljam ljudskitabor koji sam posmatrao, prole noi, u ekaonici, i koji u ovom trenutkudoivljava, ne obraajui na to ni najmanju panju, jedno basnoslovnoiskustvo: prelazak iz Azije u Evropu! Evropa... Iza prozora, u majunompravougaoniku koji je inje ostavilo slobodnim, promie uvek isti beskrajsnegova, u nedogled, neumoljivo ravnoduan pred zadihanim jurenjem voza.Bela valovitost uma. Jedna reka pod ledom, neizmerna, sura, koja podseana morski rukavac. I ponovo usnulost bele, nenastanjene planete. Polako seokreem, gledam starog oveka koji je i dalje nepomian na leaju prekoputa, sklopljenih kapaka, prstiju isprepletenih na grudima. Misli li on naEvropu? Da li je svestan da se pribliavamo civilizaciji, gradovima ukojima vreme moe imati uzbudljivu vrednost drutvene igre, razmene ideja,susretanja? U kojima je prostor pripitomljen arhitekturom, izvijen brzinomnekog autoputa, ooveen osmehom karijatide ije se lice vidi kroz prozormog stana, nedaleko od Nevskog?

Zaudo, upravo se priom o lepoti nekih ulica na razgovor naposletkuzapodenuo, ve u sumrak. Tek smo napustili jedan veliki grad na Volgi.

Konvoj se ponovo obrazovao i ja sam za trenutak pretrnuo od straha da enas ostaviti na sporednom koloseku. Ima mnogo slobodnih mesta, kao da jeljudima ispod asti da se penju u ovaj arhaini vagon tree klase.

Moj saputnik ustaje, donosi dve ae aja. Saznavi da veoma dobropoznajem Moskvu, on mi pria o prestonici s neoekivanom preciznou, sasentimentalnom vezanou za poneku ulicu, poneku stanicu metroa.Vezanou provincijalca, kaem sebi, koji je iveo u prestonici i kojivoli da zaseni sagovornika originalnou svog linog vodia po gradu.Meutim, to on vie govori, ja sve vie ustanovljujem da je njegovaMoskva veoma udnovat grad, sa oiglednim prazninama, sa gustommreom ulica na mestima gde moje seanje vidi iroke avenije i esplanade.Postavi paljiviji, otkrivam u njegovoj prii neke nedoslednosti, koje onpokuava da izbegne as se zaustavljajui u pola rei, as priajui nekuanegdotu. r rata..., tridesetih godina, te oznake prolosti ponekad muse omaknu doputajui mi da naslutim da on krstari jednim gradom kogavie nema. On to na kraju i sam uvia, zauti. Njegovo uho mora primetiti,u tom trenutku nelagodnosti, isti onaj ton kao noas, kad sam ga zatekao zaklavirom. Da bih promenio temu, poinjem da proklinjem vreme,zakanjenja zbog kojih, u Moskvi, ne dobijam potu blagovremeno.Pripremamo veeru: tvrdo kuvana jaja koja ja vadim iz torbe, hleb, koji on,kako kae, ima u koferu. On vadi jedan zamotuljak, otvara ga. Polaokruglog crnog hleba. Ali moj pogled privlai ono u ta je hleb zavijen -izguvane stranice starih partitura. On die pogled k meni, a onda poinjeda izravnava stranice grubim bridom svog dlana. Njegove rei vie nezvue kao rei sentimentalnog etaa, kao maloas. Ipak, on uvek govori oistim moskovskim uliicama i o jednom mladiu (Tada sam verovao dasam najsreniji na svetu, kae on s nasmeenom gorinom), mladiu usvetloj koulji natopljenoj majskim pljuskom, mladiu koji zastaje predjednim plakatom i, dok mu srce bije, ita svoje ime: Aleksej Berg.

R

anije je, na tim plakatima, traio ime svog oca, dramskog pisca, a svremena na vreme i ime majke, Viktorije Berg, kad bi ona prireivala

recitale. Tog dana je, prvi put, bilo najavljeno njegovo sopstveno ime.Njegov prvi koncert, za nedelju dana, 24. maja 1941.

Hartija je od pljuska postala skoro prozrana, tako da se kroz njuprovideo prethodni plakat (neko takmienje u padobranskim skokovima), aprofil ajkovskog, potklobuen od vlage, liio je na portret dvorske lude.Koncert je, uostalom, trebalo da se odri u domu kulture fabrike kuglinihleajeva. Ali nita od svega toga nije moglo da mu zadovoljstvo. Sreakojom je zraio taj papir isprane plave boje bila je mnogo sloenija odpukog oseanja ponosa. Bila je u njoj radost te blistave i vlane veeri kojase, poput ivih boja neke sliice za preslikavanje, pomaljala ispod oluje naizdisaju. I miris lia u osunanom rasprivanju kapljica. Radost ulicapocrnelih od kie kojima je on hodao, rasejanim korakom, idui odpredgraa gde se nalazio dom kulture ka centru. ak mu se i dvorana ukojoj je trebalo da svira, dvorana sa zidovima prekrivenim fotografijamamaina alatljika, i ija je akustika bila osrednja, uinila prazninom,vazduastom.

Moskva je, te veeri, bila vazduasta, laka pod njegovim koracima uspletu uliica koje je poznavao u prste. Laka i fluidna u njegovim mislima.Zaustavivi se za trenutak na Kamenom mostu, on se zagleda u Kremlj.Pomino nebo, sivoplavo, davalo je tom mnotvu kubeta i krunitanepostojan, skoro lelujav izgled. A s leve strane, pogled se survavao uogromnu prazninu koju je z sobom ostavio hram Hrista Spasitelja dignut uvazduh dinamitom nekoliko godina ranije.

Nekoliko godina... Ne prestajui da hoda, Aleksej pokua da se prisetionoga to je usledilo z godinama. Hram je sruen 1934. Njemu je biloetrnaest godina. udesno uzbuenje izazvano podrhtavanjem trotoaraposle svake eksplozije! Bile su to godine sree; 1934, 35, 36... Zatim,iznenada dolazi do onog dugotrajnog karantina, kao u vreme epidemija. Okonjihove porodice, grad postaje bezvazduan. Jedne veeri, verui se

slepenicama, uje aputanje nekog oveka koji se, sprat vie, s tekommukom uspinje, pogruen, u skoro nem, ali grozniav razgovor sa samimsobom. Ne, ne, ne moete me optuiti... a dokazi... dokazi...Aleksejrazaznaje poneku re, usporava korak, oseajui se nelagodno zbog togukradenog poveravanja tajne, i, odjednom, prepoznaje oev glas. Taj starito mrmori, to je njegov otac. Karantin traje. Neke rei postajuneizgovorive. Renik pooritakoji je njegov otac objavio poetkomtridesetih povuen je iz svih biblioteka. Neka imena koja je on tu naveomoraju nestati jer su nestali oni koji su ih nosili. Na asovima, Aleksejprimeuje brze ahovske manevre: njegovi drugovi se premetaju da ne bi idalje sedeli pored njega. Prave rokade, pomilja sa ogorenjem. Naizlasku ga izbegavaju, bee po vijugavim putanjama poput smuara naspustu naikanom preponama. ini mu se da su ljudi s kojima se susreena konzervatorijumu svi odreda postali razroki, oni gledaju zrikavo da biizbegli njegov pogled. Njihova lica ga podseaju na one obrazine koje jevideo u nekoj istorijskoj knjizi, zastraujue dugonose maske kojima su senagrivali stanovnici gradova gde je harala kuga. Prijatelji odgovaraju nanjegov pozdrav, ali iskosa, kriomice, iskrenuvi glavu, i to izvrdavanje -polu s lica, polu iz profila - izduuje njihov nos u dugi izvijeni alac kukca.I promucaju nekakav izgovor da bi se udaljili, uzdiui kao da udiumiriljave trave kojima su bile punjene te maske za utuk protiv kuge... Utoku zime 1939. godine, on sluajno zatie roditelje u zaverenikomsaaptavanju, a potom, usred noi, vidi kako oni sprovode u delo svoj plan.U kuhinjskoj pei spaljuju staru oevu violinu. Maral Tuhaevski,porodini prijatelj i vrsni violinista, svirao je na njoj dva ili tri puta, posleveere, za njihove goste. Pogubljenje 37. i mala violina na kojoj je ispucaolak pretvara se u straan dokaz... Oni je spaljuju, te noi, strepei odhapenja, od sasluavanja. Sav izbezumljen, otac zaboravlja da olabavi icei Aleksej, vrebajui iz prikrajka iza odkrinutih vrata svoje sobe, uje brziarpeo ica koje pucaju u vatri... Od te noi, vazduh koji udiu postajelaki. Ponovo se prikazuje jedan oev komad. I mada veoma retko, naplakatima se opet moe videti majino ime. Tokom 1940. godine, Aleksejsusree sve vie pogleda koji ne pate od zrikavosti. Neka vrsta ozdravljenjaoiju, reklo bi se. On doekuje Novu godinu u drutvu tih lanih razrokih.

Jedan tango koji pleu te veeri zove se Barunasti pogled. Zahvaljujuigodinama straha i ponienja, on sluti koliko vrede eznutljivost tog barunai pogledi devojaka koje dri u naruju. Ali on ima samo dvadeset jednugodinu i vrtoglavo zaostajanje u pogledu tanga, zagrljaja, poljubaca, kojetreba nadoknaditi. I on je nepokolebljivo reen da ga nadoknadi po svakucenu, ak i ako bi trebalo, zarad toga, zaboraviti onu no, miris spaljenoglaka, kratkotrajno cviljenje ica u plamenu.

Udalji se od Kremlja, uroni pod kronje na bulevarima, oteale od kie.Pria o violini, nona prestravljenost, godine samoe u vreme okuenostijo su mu se vraale s vremena na vreme, ali samo da bi uveale sreu kojuje doivljavao u sadanjosti. aputanje roditelja u noi i opori mirisnagorelog laka, to je sve to jo bee preostalo od te tri crne godine - 37,38, 39. Tako malo u odnosu na tolika raznolika zadovoljstva koja suotada ispunila njegov ivot. Gle, ta mokra koulja koja mu se lepi za grudi,ve samo to uivanje to osea svoje mlado, gipko, miiavo telo, inilo jeda iili teskoba tih godina epidemije. Ali, nadasve, njegov koncert, kroznedelju dana, zamiljanje kako njegovi roditelji sede u dnu koncertnedvorane (ogoreno se borio da i oni budu prisutni, makar tako anonimno), au prvom redu jedna od onih devojaka s kojima je, u noi novogodinjegdoeka, plesao Barunasti pogled. Lera.

Ponovo mu padoe na um sliice za preslikavanje. Ceo svet je liio na tuigru boja: bilo je dovoljno odlepiti tanak sivkasti sloj runih uspomena pada blesne radost. Kao to je, poetkom maja, blesnula Lerina nagost podonom smeom haljinom koju su zajedno strgnuli u sunovratnoj pomami jouvek kriominih poljubaca, budno oslukujui zvuke u hodniku dae: njenotac, stari fiziar, radio je na terasi i s vremena na vreme bi zatraio oljuaja ili jastue. Bila je to veoma zdrava nagost, jedno od onih tela koja suse u to doba mogla videti kako koraaju, pokrivena lakim trikoom, uparadnim povorkama u slavu mladosti. Ono to je Lera govorila takoe jebilo veoma zdravo. Ona je priala o porodici, o njihovom buduem stanu, odeci. Aleksej je slutio da e ga taj brak konano uiniti slinim svimadrugima, izbrisavi onu priliku mladia koji je iz prikrajka oslukivao jekuviolinskih ica nagrizenih vatrom. Vie nego o njihovom porodinomgnezdu, on je zapravo sanjario o kolima njenog oca, o onoj prostranoj crnoj

emki, udobnoj poput luksuzne kabine prekookeanskog broda, koju je veumeo da vozi. Da bi se jednom zasvagda otarasio prestraenog mladia,bilo je dovoljno da zamilja ta kola, sebe, Leru, plaviastu prugu ume naobzorju.

Misao mu skliznu ka danima provedenim u dai, u onom selu muzikalnogimena Bor. Ka onom telu koje, slino skidanju tankog sloja sa sliica zapreslikavanje, naputa svoju haljinu gimnazijalke i preputa se najsmelijimmilovanjima, putenoj borbi, onoj nasilnosti punoj smeha iz koje izlazezadihani, pogleda zamuenog suzama osujeene elje. To mlado telo seizmigolji u po- slednjem trenutku, zatvori se poput koljke nad svojimdevianstvom. I ta igra godi Alekseju. U tom odupiranju, on ita zalogbudue vernosti, obeanje jedne odgovorne i razborite devojke. Jedan jediniput, javlja se sumnja. On se budi posle kratkotrajnog sna, u osunanoj sobi,i kroz trepavice vidi Leru koja je ve na nogama, blizu vrata. Ona se okreei, verujui da on jo spava, sputa na njega jedan pogled koji ga sledi. inimu se da prepoznaje letimini pogled dugonosih maski. Da bi izbrisao tuslinost, on skae, sustie Leru na samom pragu, vue je ka krevetu, u borbisvoj od smeha, ovlanih ugriza, njenih pokuaja da se oslobodi. Kad onanajzad uspe da umakne, on ne osea uzbuenje sree, ve iznenadni umor,kao n neke predstave koju je bio prisiljen da odigra. I nasluuje da toensko telo, u isti mah ponueno i zabranjeno, to glatko i jedro telo, pripadajednom ivotu koji nikad nee biti njegov. Da, naravno, smesta dolazi ksebi, on e se oeniti Lerom njihov ivot e biti od iste tvari kao ovoproleno . Jedino e biti potrebno da zaboravi melodiju ica koje pucaju uplamenu. Njihov ivot e zvuati kao muzika komponovana za sportski sletna nekom stadionu. Prisea se da je jednog dana pokuao da doara Leri tenote koje su se izvile iz spaljenih ica. Ona ga je presekla u pola rei, i toba takvim savetom punim oduevljenja: kad bi napisao sportskimar!...

U dvoritu zgrade u kojoj je stanovao, ne poe mu za rukom da sprei

kratkotrajno oglaavanje teskobe: Pomorska bitka! U tom vidu su mu se,jednog dana, u godinama strahovlade, ukazali svi prozori, i prozori njihovogstana nasred proelja - kao kvadratii koje je neka nevidljiva,

nepredvidljiva! ruka precrtavala, poto bi one koji su iza njih stanovaliubacila u crna kola koja bi pristizala pred kraj noi i odlazila sa svojimplenom. Ujutru bi se saznalo da je taj i taj stan ubudue prazan. Pogoen,potopljen, kao brod u igri Pomorska bitka.

Pogled mu skliznu na ona tri prozora, tri kvadratia koji su ostalinetaknuti usred tolikih brodoloma. Negdanji strah bee nestao. Sadanjasrea je bila i suvie silna da bi mu ostavila mesta. Aleksej je alio samoza jednim: te proklete godine su amputirale iz njegovog ivota jednu veomaznaajnu etapu, koju bi on s tekom mukom mogao blie odrediti. Vremeprve mladosti, doba sanjalako, zaneseno, kad se ena poetizuje, kad seoboava njena nedostupna put, kad se ivi u neobuzdanom iekivanjuljubavnog uda. On nita od svega toga nije doiveo. Imao je utisak da jenaprasno bio zavitlan, hitnut, iz detinjstva, s tog trotoara koji je podrhtavaood eksplozije hrama dignutog u vazduh, i da je, preletevi preko tih godinastraha, bio baen pravo - u jedan ve odrasli ivot, k nagosti tog lepogmiiavog tela koje mu je Lera davala bezmalo u celosti, uvajui onobezmalo za brak.

On se pope stepenicama i, na svakom odmoritu, priseti se brojnihodlazaka i dolazaka, naroito u jeku pomorske bitke iz f37, f38, f39.Ljudi koje su dizali iz postelje i koji su taj odlazak doivljavali kao san kojise prometao u moru. U stanu ispod njihovog, recimo, jedna porodica, jednadevojica koja ga je, nekoliko dana pre nonog odlaska, srela na ulici ipriala mu o novoj aromi sladoleda koji se prodavao na bulevarima...

On ubrza korak i zapeva neku opersku ariju, iz majinog repertoara, arijupunu zaljubljenih, opojnih modulacija. Majka ga zau kroz vrata i,osmejkujui se, pohita da mu otvori.

D

va dana uoi koncerta, on se vrati u fabriki dom kulture, zbogposlednje probe. Generalne, kako je najavio roditeljima z vreme

ruka. Provede u radu celo poslepodne, ponovo odsvira ceo program istade, prisetivi se majinog saveta: od silnog ponavljanja ponekad bi seizgubio onaj unutarnji treptaj novine, ona trunica uda ili opsenarstva bezkoje umetnost ne moe. Najzad, to je kao i s tremom, dodala je majka.Ako je uopte nema, to nije dobar znak...

Vraajui se kui, on pomisli na taj blagotvorni strah, na taj ohrabrujuidrhtaj. On bee izostao tog puta, za vreme probe. Svirati u takvom ...,pravdao se. Dan je bio teak, mlean, veoma vreo. Dan bez boja, bezivota. Bez treme, ree on sebi, osmehujui se. Majka mu je priala i onekim mladim glumicama koje su tvrdile da nikad nisu imale tremu, ikojima je Sara Bemar obeavala sa ironinom blagonaklonou: Saekajtemalo, doi e i to s talentom...

ak i pod zelenilom bulevara, sparno mrtvilo se nije micalo, priguujuizvukove, obavijajui drvee, klupe, stubove ulinih svetiljki sivimodbleskom nekog ve proivljenog dana, u koji ste grekom dospeli.Aleksej je napustio glavnu aleju i poao preicom, kad se iz drvoredaiznenada izdvoji jedna prilika koju on smesta prepozna: njihov sused,penzioner koga su esto viali kako sedi u dvoritu, nagnut nad ahovskomtablom. U ovom trenutku, on je iao ubrzanim i udnovato mehanikimkorakom, pravo njemu u susret, a ipak nije izgledalo da ga je primetio.Aleksej se ve spremao da ga pozdravi, da mu stegne ruku, ali ovek, nepogledavi ga, ne usporivi korak, proe pored njega. I tek se u poslednjemtrenutku tog neostvarenog susreta stareve usne polako pomerie. Veomatiho, ali veoma razgovetno, on apnu: Ne vraajte se kui. I ubrza korak,pa zae u uzanu bonu aleju.

Preneraen, Aleksej zastade za trenutak, u nedoumici, ne verujuisopstvenim uima, ak i ne shvatajui ta je to upravo uo. Zatim potra zastarcem, sustie ga blizu raskrsnice. Ali pre nego to je od njega zatraioobjanjenje, sused promrmlja, i dalje izbegavajui njegov pogled: Ne

vraajte se kui. Beite. Tamo stvari loe stoje. I starac odepelja sitnimkoraajima, iako je na semaforu ve bilo crveno, ispred jednih kola kojazatrubie. Aleksej ne poe za njim. On je na licu tog oveka koji je odnjega odvraao pogled ugledao dugonosu obrazinu.

Pribravi se, on shvati koliko su stareve rei besmislene. Tamo stvariloe stoje. Stari bunca. Neka nesrea? Bolest? Pomisli na roditelje. Alizato mu to onda nije otvoreno rekao?

On se malo zamisli, a zatim, umesto da ue pravo u dvorite, zaobie ceostambeni blok, ue u zgradu iji su prozori, sa stepenita, gledali naproelje njihove kue. Na poslednjem odmoritu nije bilo stanova, samoizlaz koji vodi u potkrovlje. On je poznavao tu osmatranicu poto je tupopuio svoju prvu cigaretu. ak je i onaj neodreeni oseaj prestupnitvatu jo uvek bio prisutan: kroz jedno usko prozore, videlo se celo dvorite,klupa na kojoj su penzioneri itali novine i igrali ah, a kad bi seslepoonica priljubila uz okno, mogli bi se razaznati prozori sobe njegovihroditelja, i kuhinjski prozori. A u to vrebanje iz prikrajka uplitao se ukusprvih duvanskih dimova.

On provede neko vreme lica priljubljenog uza staklo. Proelje zgrade muje bilo poznato do najmanjeg ukrasa na zidu, do ara na prozorskimzavesama. Lie jedne lipe koja je dopirala skoro do njihovog stana stajaloje kao skamenjeno u tmoloj veernjoj sparini i izgledalo je kao da oenekiznak. Bilo je, zajedno majsko vee, iznenaujue malo sveta u dvoritu.Oni koji su kroz njega prolazili, beumno bi skliznuli i brzo iezavali udremljivim uliicama. ak je i stepenite bilo nemo, tako da bi se moglopoverovati da niko nije ni izlazio ni ulazio. Jedini zvuk: kripa malenogdejeg bicikla koji je jedno dete neumorno vozilo ukrug, bez kraja i konca,oko leje sa zvoniima. U jednom trenutku, ono zastade, pogleda gore.Aleksej uzdrhta, odmae se od prozoreta. Uini mu se da deak zuri unjega, prodornim, nemilosrdnim pogledom, pogledom odrasle osobe. Todete je imalo lice odraslog. Podmuklog odraslog malie na biciklu.

kripanje tokova krenu Jovo nanovo. Aleksej pomisli da je njegov strahglup. Glup koliko i to ekanje iza pranjavog prozoreta, aav koliko iupozorenje onog starog ahiste koji ga je, po svoj prilici, zamenio s nekimdrugim. On poele da brzo sie, da pretekne sopstveni strah. rema,

podrugnu se u tiini, i stade se sputati stepenicama. Ali se, dva sprata nie,zaustavi. Jedan par je upravo uao i poeo da se penje, nateravi ga da sevrati u svoje skrovite. On ponovo osmotri prozore roditeljskog stana,prozore suseda koji su stanovali ispod njih, i iznenada shvati ta ga tozadrava...

U godinama terora, taj stan je doiveo tri odlaska. Najpre su odvelikonstruktora aviona i njegovu porodicu. Sudei po glasinama iz dvorita,potkazao ga je njegov asistent, da bi zauzeo njegov poloaj i taj stan. On setu uselio sa svojom porodicom, taman je imao vremena da kupi novnametaj za trpezariju i da oseti kratkovekost te nove situacije. est mesecikasnije, one noi kad su oni doli na red, ula se vriska njihove curice kojaje, jo sanjiva, traila svoju omiljenu lutku, jer se, u urbi prilikomhapenja, niko nije setio da je ponese. Nedelju dana kasnije uselio se onajovek koji je nosio uniformu Dravne bezbednosti. Kad bi se sreo sasusedima na stepenitu, on bi zastao, drsko bi im se upiljio u lice, oekujuida ga pozdrave. Sin mu je liio na mladog nerasta. On je, u svakom sluaju,svom svojom beslovesnom ivotinjskom snagom jednoga dana pritisnuoAlekseja uza zid i procedio kroza zube: ta je, trula inteligencijo,povazdan drndamo po naem prokletom klaviretu? Popriekaj malko, kaddohvatim eki i zakujem poklopac toj tvojoj muzici! Aleksej nije o tomerekao ni re roditeljima. Uostalom, ne mnogo posle toga, pred kraj 1938,stan je ponovo bio slobodan...

On pritisnu elo uz prozorsko okno. Izgledalo je da se zavese u sobinjegovih roditelja pomeraju. Ne, nita. On ponovo pomisli na mladianerasta, na njegovo podbulo lice, njegov prezir. Naroito na njegovupretnju, potpuno van pameti, dodue, ali koja mu je esto izgledalaostvariva, na taj klavir i njegov poklopac zakovan ogromnim dunerskimklinovima. U stvari, ako je u ovom asu vrebao iz prikrajka, ispred togprozoreta pokrivenog pauinom, to je inio ba zbog tog mladog nerasta.Tek kad je i njega pojeo mrak, jedne decembarske noi, shvatio je da nikonije zatien. ak ni pobednici. ak ni oni koji su se junaki borili protivnarodnih neprijatelja. ak ni deca tih boraca.

U tom trenutku ugleda ahistu koji je prolazio kroz dvorite spokojnim

korakom. Starac mahnu rukom, pozdravljajui jednu enu koja je zalivalacvee na svom prozoru, a onda ieze u jednom ulazu. Sumrak vie nijedozvoljavao da se vidi izraz njegovog lica. I kao da odgovara na taj utisak,svetlost oboji zavese u sobi njegovih roditelja. Jedna senka se nazre izanjih, dobro znana. Uini mu se da prepoznaje majku. I ak opazi jednu ruku,njenu ruku, naravno, koja navlai zavese. sam potpuni kreten iposlednja kukavica, ree sam sebi oseajui udesno rastereenje ugrudima. Njegov pogled je sad klizio bez spoticanja po tim nizovimaprozora koji su poinjali da se osvetljavaju. Spokojni, skoro uspavljujui umiru jedne majske noi. Jedna vrata, u donjem delu zgrade u kojoj sesakrio, zalupie se. angrljanje brave, glasovi, tiina. On odlui da saekajo minut, sada ve samo zato da bi izbegao ljubopitljive poglede. Poredtoga, ja u subotu imam koncert..., tvrdio je u njemu jedan glas punpoverenja. Izgledalo je da taj argument konano otklanja opasnost to ju jestari ludak koga je sreo na bulevarima izmislio. Vratiu se kui, mogu jojedan sat da vebam pre nego to susedi ponu da zapomau.

Baci poslednji pogled na zgradu, i tim ve bezbrinim pogledom, umornimod naprezanja, iza neosvetljenog prozora njihove kuhinje spazi jednogoficira koji je, tako odozgo, osmatrao dvorite.

Uini mu se da stepenitu nikad nee biti kraja. Sprat za spratom, u

besomunom trku, pratio je cikcak liniju gelendera koja se beskonanoavala kao nekom optikom varkom. Na ulicama, a zatim u hodnicimametroa, na eleznikoj stanici, njemu se inilo da i dalje sve dublje propadau sivozelenu spiralu stepenita, izbegavajui vrata koja su u svakomtrenutku pretila da se otvore. A njegov pogled je poneo sa sobom slikujednog prozora u kome se ocrtavala prilika mukarca stegnutog opasaem.On nije trao, on je padao.

To padanje prestade pred alterima. Iz kutije s bombonama slubenicaizvadi ruiastu kuglicu i stavi je u usta. I dok su njeni prsti uzimali novac ivraali kusur, njene su se usne pomicale, pritiskajui slatki uza zube.Aleksej ju je zapanjeno posmatrao: iza alterskog prozoreta poinjao je,znai, jedan zamalo aroban svet, sazdan od udesne navike sisanjabombona, od tog osmehnutog zevanja. Svet iz kog je on bio prognan.

Taj ivot koji se spokojno nastavljao bez njega toliko ga je zaprepastio daga nije zaudilo ono to se dogodilo u dai, u Boru. Lerin otac, profesorkoji se obino zatvarao u osamu svoje radne sobe i bio gluv za sve pozive izvonjenja, otvori mu, ovog puta, skoro istog asa. U jedanaest sati uvee.Aleksej takoe ne vide nita neobino u tome to ga je starac jedva sluao,urei se da mu ponudi jelo koje je izgledalo kao da ve eka na njega nakuhinjskom stolu. Uostalom, dok je on pokuavao da objasni ta se deavanjegovim roditeljima, profesor je jedino umeo da mu kae: Jedi, najedi se!A onda pokuaj da spava. Pametnije je jutro od veeri. On ponovi tuposlovicu vie puta, mahinalno, kao da time zavrava neko razmiljanjekoje je mladieva poseta prekinula.

Zaudo, uprkos groznici koja ga je tresla, on naglo utonu u dubok i krataksan. eleo je da se u njemu sakrije, nadajui se da e se probuditi s drugestrane altera iza koga je jedna mlada ena sisala bombonu. Usni jedan sanu kome je taj alter bio postavljen veoma nisko, skoro na samom tlu, itrebalo je sagnuti se da bi se u tom podrumskom prozoretu opazilo licekoje je zamenilo lice slubenice sa altera: lice Lere, ali jedne dvosmisleneLere, zateene u nekoj sramnoj raboti. Bio je tu i stari ahista koji je sedeona klupi mokroj od kie. Aleksej je igrao s njim, stavljajui figure ne naahovsku tablu, ve na stranice nekog anatomskog atlasa ije su slike naneki neshvatljiv nain bile povezane s njihovom igrom. A njegov san bio jeispunjen strahom da nee uspeti da odgonetne tu povezanost, tako oiglednuza starca. Na kraju se tu pojavila i prilika njegove majke, koja je recitovalastihove i koja ih je iznenada stala pevati tako visokim i oajnikim glasomda se on probudi s nemim krikom u grlu.

On pogleda na sat: pola etiri. Iza prozora, no je polako bledela. Aleksejosmotri sobu, obrise nametaja, i skoro smireno pomisli: Ali on e meprijaviti... U magnovenju, sve neobine stvari koje je sino prenebregnuo,okamenie se u vidu bezizlazne logike. Profesor koji nikad nije kasno legaootvorio je im je uo zvonjenje, skroz obuen. Njegova ena, bez koje nijebio u stanju da naini nijedan korak, bila je odsutna. Lera takoe. U sobi je,reklo bi se, sve ve bilo predvieno za doek gosta... Ne, nee meprijaviti, on e ih naprosto pustiti da uu...

On skoi iz kreveta, obue se, spusti rezu na vratima, opkorai prozor...

Na poetku staze kojom je s Lerom obino iao na kupanje u jezercetu, onza trenutak zastade, u nedoumici, pa krenu prema staroj upi, iza kue, sedena jedan panj, reen da eka. Nije morao mnogo da eka. Sa dna glavneulice koja je delila taj niz daa nadvoje, dopre brujanje motora. Kola sezaustavie. U jo uvek nonoj tiini, on zau zvuk lupanja na vrata,aputanje mukih glasova i jasniji profesorov glas, koji je zvuao moleivo,ujedno pokuavajui da sauva dostojanstvo: Drugovi, vi ste mi obeali...To je jedan nean mladi. Molim vas! Ja sam siguran da njegovi roditelji...Neko ga presee u pola rei razdraenim tonom: Sluajte, profesore, nemeajte u ono to vas se ne tie! Govoriete kad vas budu ispitivali...

Jurnuvi stazom, Aleksej zau buku koja je dopirala iz unutranjosti kue. Mnogo kasnije, kad bude spoznao neumoljivu muiavost ivota sklonog

da se poigrava paradoksima, on e shvatiti da je svoje izbavljenje zapravodugovao Nemcima. Jo od meseca aprila te 1941. godine, pa ak i ranije,mada nekako neodreenije, govorilo se u Moskvi o pretnji koja bi mogladoi sa Zapada. Njegova majka bi se, u takvim prilikama, priseala sestrineporodice koja je ivela u Ukrajini, u jednom zabitom selu. Bili su tosiromani roaci, takorei, koje nikad nisu pozvali u Moskvu. Zamiljali suih u njihovom zaseoku, sasvim blizu poljske granice, izloene sveizvesnijem ratu. Ali nikad, vidite, nikad naa armija nee pustiti da Nemcipreu granicu, prekidao bi je otac. Qp ak i ako bi, nekim u, uspeli dabace nekoliko bombi, ne bi bilo razloga za strah. Ja bih seo u kola, otiaobih kod tvoje sestre, i za tili as bih ih dovezao u Moskvu. Taj planspasavanja kolima vraao se s vremena na vreme u njihovim porodinimveernjim poselima.

Aleksej se toga setio kad je, oko est ujutru, peice stigao do moskovskihpredgraa. U glavi mu je brujalo od imena drugova s konzervatorijuma kojibi mu mogli pritei u pomo, imena koja su, kad bi ih razmotrio jedno pojedno, bledela u izmaglici sumnje. Tada pomisli na tu tetku u Ukrajini,priseti se plana putovanja kolima, pouri da se grevito uhvati za tuzamisao pre nego to mu se uini neverovatnom.

Garaa, udaljena nekoliko ulica od njihove zgrade, oslanjala se na zidjednog sruenog manastira. Mesto je, u to doba dana, jo bilo pusto, vrata

drugih garaa zatvorena. On se prope na prste i, zadravajui dah kao daeli da ulovi leptira, isprui ruku prema maloj nii pod talasastim krova.Njegov otac je, onako rasejan, tu esto ostavljao duplikat kljueva. Njegoviprsti grozniavo opipae dno skrivnice i iznenada dodirnue metal.

On stavi u prtljanik dve kante s benzinom, uvane za sluaj potrebe, i prenego to e sesti za volan, pogleda oko sebe. Njegova misao, utrnula odumora i straha, probudi se: ta garaa sa kiljavom sijalicom na stropu, tajmiris benzina, ti predmeti koje je dodirivao njegov otac - nije li to poslednjiodblesak njihovog ivota?

ljunak zakripa pod neijim koracima. Aleksej spuznu iza volana, glaveponovo bez ijedne misli, srca koje je prestalo da kuca, tela spremnog daobavi niz poznatih pokreta i da izvede ta teka crna kola kroz odkrinutavrata... Napolju se, meutim, zvuci povezae u bezopasan sled: zveckanjesvenja kljueva, kripanje arki, polazak.

Kad se zaustavio na jednoj raskrsnici, dopre mu do svesti da je samojedanput imao priliku da izvan Moskve: kad je vodio Leru u dau u Boru.

U kolima pronae hrpu putnih mapa, pa i mapu one oblasti u Ukrajini gde

je ivela njegova tetka. Neka vetrovka i stari kaket nali su se odnekud nazadnjem seditu. On ih obue i kasnije ustanovi koliko je to preruavanjeolakavalo prolazak kroz milicijske stanice. On je, naroito zahvaljujuitom kaketu, liio na ofera koji uri da stigne do prebivalita nekogvisokog funkcionera. I to se vie udaljavao od Moskve, sve je vie pogledna velika crna kola dovodio u zabludu.

Pred kraj drugog dana vonje, na jednom putu koji je ve bio seoski, onnaie na mladog seljaka na taljigama, koji zaneme od uda kad ugleda kolaiskrsla usred njiva. Govorei veoma unjkavo, meajui ruske i ukrajinskerei, on mu pokaza put. Aleksej se nalazio na dvadesetak kilometara odcilja.

Pre nego to je pala no jo malo odmae, a onda zaokrenu, poavistazom koja je zalazila u umu, pa se zaustavi kad mu jedno deblo prepreiput. Pojede ceo okrugli hleb kupljen u varoici kroz koju je proao u podne,oseti se opijen hranom, pospanocu. uma oko kola izgledae beskrajna.Htede da pogleda koliko je sati, da se priseti koji je dan, kao da eli da se

uhvati za bovu usred okeana granja i senki. Opruivi se na sedituautomobila, podie ruku ka svetlosti koja je prodirala kroz lie. Bilo je tekpola devet uvee. Dvadeset etvrti maj...

Moj koncert!, proapta, naglo se pridigavi. O zadnje staklo je udaralaprelepa nona leptirica, s krilima prekrivenim tananim, tajanstvenimpismenima, ostavljajui na staklu trag puhora. I isto tako, kao kroznepropusno staklo, on zamisli koncertnu dvoranu, osvetljenu pozornicu,jednog mladia koji prilazi klaviru. Zanet potresnom iluzijom, on zatrenutak baci pogled na taj ivot koji se, tamo negde, nastavljao, bez njega.

Ujutru se udalji iz ume peice. I osvrte se za sobom nekoliko puta: jouvek nisko sunce ispunjavalo je unutranjost naputenih kola zlaanomsvetlou, ona su liila na kola to ih je zakratko ostavila neka porodicakoja se razmilela meu drveem berui umske jagode.

Tetka ga saslua u tiini, pusti ga da dugo govori, da sto puta ponavlja

istu priu. Oseala je da e se on na taj nain priviknuti na svoj novi ivot.Tea se vratio iz grada oko podneva, ni on nije troio mnogo rei. Alekseje naslutiti, nedeljama kasnije, da se iza tog nemog prihvatanja njegovogdolaska, opasnosti koju je taj dolazak nosio, bez sumnje krila preutna eljada mu se da do znanja: Vidi, mi, prosti seljaci, tebe doekujemo rairenihruku, bez zlopamenja prema roacima koji su nas zaboravili. Ali u ovomtrenutku njemu je jedino bila potrebna ta mogunost da pria, da nailazi naodobravanje, da samog uje kako tvrdi da on, i da je ostao u Moskvi, ni ukom sluaju ne bi nita mogao uiniti za roditelje. On je takoe postaosvestan da su, u nekoliko hitrih poteza, ve pripremali njegov tajni ivot utoj kui. Ta tedljivost u reima i pokretima podseti ga da je epidemijastraha koju je njegova porodica doivela 37. pogodila ove ljude mnogoranije. Krajem dvadesetih godina, od poetka kolektivizacije u tom kraju.Oni su izgubili dvoje dece u gladi koja je potom usledila, njima se vedeavalo da kriju begunce.

Tea ga smesti u jedno od takvih skrovita. Odoe u senarnik i upolumraku koji je prodirao kroz daske, Aleksej ugleda jedan prazan prostor,bez prozora, bez i najmanjeg kutka u kome bi se ovek mogao skloniti.Videvi njegovu preneraenost, tea se osmehnu i poluglasno ree: je

koveg s dvostrukim dnom. On pritisnu jednu dasku koja popusti iAleksej, provukavi glavu kroz otvor, otkri neku vrstu uskog prolazaizmeu dva drvena zida, jedva irokog pola metra, s jednom oniompregradom, poliicom zakucanom za zid, kofom, kragom, zdelicom. Tvojmoskovski nos e, dodade tea, morati da se privikne na miris stajnjaka.Stavljam ga oko senare, u sluaju da dou s psom...

Dva dana kasnije, tea mu ree, pomalo se snebivajui: Znam da e ti toteko pasti, ali... kola. Treba da ih potopimo. Pokazau ti mesto s kogemo moi da ih gurnemo.

Aleksej brzo naui da prilagoava svoje telo, svoje pokrete uzanom belaj-sanduku izmeu zidova. Uspe da svede na polukretnje svoj tajni ivot kad,jednog dana, iza dasaka, odjeknu onaj glas koji se osorno obraao tei:Tvoj neak ne moe biti daleko, ljudi su ga videli. U tvom je interesu danam pomogne pre nego to ga sami pronaemo na tvom tavanu... Tea,veoma smiren, odgovori nepromenjenim glasom: tog neaka nikad uivotu nisam video. Ako ga pronaete, pruiete i meni priliku da gaupoznam... Aleksej se sledi u mestu, s kaikom priustima, ne usuujui seak ni da otera jednu muvu sa ela.

On bi svoje sklonite naputao usred noi, uspravio bi se, presvukao bise, protegao utrnule noge. Spokojstvo polja, nebo, zvezde, sve ga jepozivalo na poverenje, na radost ivljenja. Sve je lagalo.

Na kraju je prouio i najmanju pukotinu meu daskama, znao je kojevidno polje one nude. Kroz ovu pukotinu, iznad poliice, mogao seposmatrati uzani deo puta koji je povezivao selo sa glavnim sreskimmestom. Kroz drugu, onu pored pregrade, videla se vrzina od suvog granja.

Jednog dana, on pored vrzine primeti jednog spavaa, jednog pijanogoveka, koji je tu leao kao da je pogoen iz puke. Krajevi njegovevetrovke vukli su se po praini puta, njegovo hrkanje dopiralo je do senika.To svaljeno telo izraavalo je takvu blaenu ravnodunost prema onome tobi se o njemu moglo misliti, takvo preputanje privremenoj smrti, takavsamozaborav sopstvene nosti, da Aleksej oseti estoku ljubomoru. Boljerei, iskuenje: da se prikui tom leu to hre, da ga pretrese, ukrade muisprave, da se prerui uzevi njegovu odeu, da se vrati u ivot pod timukradenim imenom...

Daska mu je bockala obraz svojim treicama. Aleksej je zurio u pijancakao da je to neko udesno privienje. ovek uopte nije liio na njega, bioje bar dva puta stariji, ri, zatupastog nosa. Ali ideja o krai identiteta, utom trenutku neostvariva, urezala mu se u pamenje.

Jedne veeri, kroz jedan od tih proreza meu daskama, on vide kako se

udaljavaju teine taljige: drei uzde, tetka je sedela usred gajbica spovrem koje su nosili da prodaju na nedeljnom pazaru, u glavnom sreskommestu.

Te noi, kloparanje drvenih cipela dopre do njega kroza san. Ve su sevratili, zaudi se, jo . Topot postade jai, nalik na grmljavinu. Ramenapriljubljenog uz daske zida, on oseti kako one trepere. Svi ti konji!,doapnu mu njegov san ispunjen delepima konja od ijeg je galopapodrhtavala zemlja. I ubrzo, prozrevi obmanu sna, on skoi iz svog kutka,gurnu dasku tajnog izlaza i, izaavi u no, ugleda obzorje u plamenu. Sadasu se zvuci bombardovanja uli razgovetnije, u pravilnim razmacima.Veoma nisko, skoro okrznuvi seoske krovove, prolete jedan avion, zatimdrugi. To je liilo na neku taku letakih akrobacija. Meutim, drum se vepunio ljudima koji su beali. Aleksej se brzo uvue u svoje sklonite.Njegovo vidno polje, izmeu dve daske, obuhvati jednu enu koja jeposrtala vukui za sobom dvoje sanjive dece, zatim neku staricu koja jebiem terala kravu. Zatim, bre, u suprotnom pravcu, vojnike koji su sesudarali s rekom begunaca. I, kroz nepun sat, dim, fijukanje kuruma koji suljutili lep sa zidova, i, iznenada, onu hunu masu koja se oea o senik iizbrazda tenkovskim gusenicama povrtnjak koji je tetka zalila koliko sino.

Prilino dugo je leao na podu. Zidovi njegovog skrovita bili su tu i tamoprobijeni kurumima. Pored vrzine, tano na mestu gde je, dve nedeljeranije, video usnulog pijanicu, lealo je telo jednog vojnika, okrvavljenoglica okrenutog nadesno ka suncu na izgrevu, kao da eli da preplane.

Trebalo mu je dva dana da pronae svog oveka, onog koji e mu podariti

identitet. Traganje po spaljenom selu bilo je neuspeno. Nabasao je na nekepreivele i morao je da pobegne. Na drumu je najee nalazio tela ena idece ili suvie vremenih mukaraca.

Pred kraj drugog dana peaenja, on sie na jednu reku i na strmoj obali,na samom poetku mosta raznetog granatama, ugleda itavo bojno polje,desetine vojnika koje je smrt postavila as veoma obine poloaje, poputonog tela savijenih nogu, as u potresne, poput onog mladog peadinca srukom visoko podignutom u stavu tribuna. Sakriven u estaru, Aleksej jeekao, uljei ui, ali nije uo nikakvo jeanje. Vee je jo bilo svetlo, licaubijenih, kad se najzad usudio da im se priblii, otkrivala su se sbespomonom prostodunocu. On primeti da nema nemakih vojnika,njihovi su ih, po svoj prilici, ve odneli.

Susretao je oi, esto irom otvorene, zapaao boju kose, visinu. Svremena na vreme, opinjen smru, zaboravljao bi na cilj svog traganja,zapadao u obamrlost automata, pretvarao se u hipnotiku kameru koja jesnimala, jedan za drugim, te zaustavljene ivote. A onda bi se pribrao inastavljao da traga za svojim dvojnikom. Po boji kose, crtama lica, stasu.

Pored same reke, on nae jedno lice koje je liilo na njegovo, ali vojnik jeimao smeu, skoro crnu kosu. On ree sebi da bi mogao da obrije svojuplavu kosu i da bi se, na fotografiji jedne line, ta razlika u boji jedvaprimeivala. Prstima koji su drhtali, on otkopa dep vojnikove bluze,domoe se knjiice sa crvenom zvezdom i u urbi je pregleda. Nafotografiji, vojnik nije nimalo liio na njega, a kosa mu je uokvirivala licekao da je iscrtana ugljenom.

Zaustavivi se kraj drugog, on zapazi slinost njihovih crta. Ali iznenadaprimeti da je metak razderao vojnikovo levo uho. Brzo se udalji, i odmahshvati da takva ozleda ni u emu ne porie slinost, ali ne smoe hrabrostida se vrati okrvavljenoj glavi.

Onog drugog mrtvaca otkrio je sluajno, kad je, da bi se oslobodio vonjakoji se vio nad obalom, ugazio u vodu do kolena i poeo da umiva lice,vrat. Vojnikovo telo bilo je dopola zgnjeeno pod jednom gredom sruenogmosta. Video se samo plavi oval glave, jedna ruka pribijena uz grudi. Onprie, nae se, iznenadi se videvi koliko to nepoznato lice lii na njega,dohvati gredu, odbaci je u stranu... I odskoi: vojnikove oi oie i snjegovih usana potee brza bujica rei olakanja, izreenih apatom,propraena jecanjem. Na nemakom! A onda iknu mlaz krvi. I ponovoukoenost smrti.

Krupnim koracima, pokuavajui da ne vidi iznova ve poznata lica, onnapusti obalu. ak i ne pokua da se opravda zbog tog bekstva ili da samogsebe umiri govorei da, na nekom drugom mestu, moda... Bio je ispranjenod samog sebe, zaraen smru, odagnan iz sopstvenog tela svim timmrtvacima koje je u mati oblaio u svoju odeu, uvlaei se u njihovu.Stade da govori naglas, idui ritminim korakom, elei da se ispuni onimto je bio ranije... Ali najednom zastade. Daleko od drugih, leao je jedanvojnik iju je glavu reka, protiui, mila. Onaj za kojim je tragao.

Aleksej poe da mu skida odeu, pokretima koji su pripadali nekomdrugom, pomalo grubim, delotvornim pokretima... Kad se presvukao,ustanovi da su mu izme pretesne. Vrati se do mosta, i dalje u tom istomstanju odsutnosti iz samog sebe istade da skida izme sa drugog vojnika.Desna izma se nikako nije dala izuti. On sede, zagleda se, unezveren, u tokrupno telo koje je s velikim naporom premestio, ugleda samog sebepogledom izvana - tog mladia u prelepom letnjem sutonu, na peanojobali - i te desetine leeva. S vremena na vreme, meu trskama, neka ribabi lenjivo promicala, praaknula bi se u vodi uz zvuno pljuskanje... Onustade, dograbi tu izmu zalepljenu za nogu, poe da je cima, da jedivljaki vue. Nije bio svestan da ve neko vreme plae i razgovara snekim i da mu se ak ini da uje odgovore.

Vrativi se na drum, on se smiri. Usred noi, provedene u naputenimtaljigama, on se probudi, kresnu ibicu, proita ime vojnika koje je od togtrenutka postalo njegovo. U depu bluze pronae fotografiju neke devojke ijednu razglednicu, previjenu nadvoje, sa slikom Zimskog dvorca.

On je do u tanine zamislio svoj prvi susret s vojnicima meu kojima e

morati da se izgubi, da se ne oda, da bude prihvaen. Sasluavanja, provere,razmiljao je. I podozrenje.

Do tog susreta zapravo nije ni dolo. Sasvim jednostavno, na ulasku uneki nepoznati grad, nasred ulica kojima se razlegala pucnjava, njegapovue haotina jurnjava vojnika koji su beali pred jednom jo uveknevidljivom opasnou, padali, pucali, s tekom mukom nianei, na oblakdima u dnu jedne avenije.

On pojuri s njima, dohvati jednu puku, oponaajui njihovo pucanje, pa

ak i njihovu uspanienost, mada je u tom trenutku nije oseao, nemajuivremena da proceni ni njihovu iscrpljenost ni golemost sile kojoj supokuavali da se suprotstave. Kad, u smiraj dana, jedan oficir uspe dasakupi neke ostatke vojske u rasulu, Aleksej ustanovi da vojnici potiu iznajrazliitijih jedinica, iz potuenih odreda, desetkovanih pukova. On je,dakle, bio poput njih. S jednom jedinom razlikom: se vie plaio da e muse omai njegovo pravo ime nego da e se nai pod paljbom. Zahvaljujuitom strahu, toj opreznosti s kojom je podraavao ponaanje ostalih, ontokom tih prvih nedelja nije imao utisak da vodi rat. A kad je najzad mogaoda popusti to neprestano zategnuto ue, on ugleda samog sebe u koi togostarelog vojnika, krtog na reima i potovanog zbog svoje hladnokrvnosti,jednog oveka meu hiljadama slinih njemu, koji se nije izdvajao oddrugih u koloni to je peaila blatnjavim drumom, zaputivi se k samomsrcu rata.

Tokom prve dve godine na frontu, Aleksej dobi etiri ili pet pisama

upuenih onome ije je ime nosio. On ne odgovori na njih i pomisli da, posvoj prilici, ima nekoliko osoba kojima ta njegova la uliva snagu da senadaju, energiju da preive.

On je, uostalom, odavno saznao da u ratu i la, velikodunost ili surovost,mudrost ili naivnost nisu onako jasno razgraniene kao u dotadanjemivotu. esto mu se vraalo seanje na leeve na obali jedne reke. Ali uastih trenutaka obelodanjivao je sada svoje skriveno lice: da mladiMoskovljanin kakav je on tada bio nije boravio meu tim mrtvacima, on bi,bez sumnje, doiveo krah, u prvim borbama, ugledavi tela rasporenihtrbuha. izma koju je strgnuo s lea bila je za njega poput surovog alineizbenog cepljenja. Ponekad, u nekom nepriznatom razmiljanju, on biak uviao da mu je, u poreenju s tim pokojnikom kome je izuo izme,izgledalo manje teko da preivi sva krvoprolia iji je svedok bio.

Jednog dana, kad je prvi put bio ranjen, on otkri jo jedan paradoks.

Doavi meu te vojnike da bi umakao smrti, on se tu izlagao smrti mnogoizvesnijoj nego u nekoj koloniji za prevaspitavanje gde bi ga poslali poslehapenja njegovih roditelja. Bio bi zatieniji iza bodljikave ice nekog

logora nego posedujui ovu smrtonosnu slobodu. Isto tako, nikad ne bi mogao poverovati da bi tokom te kratke sedmice po

oporavljanju, s jednom rukom jo u zavoju, u toj bolnici kojom su serazlegali jauci ranjenika, bilo mogue voleti, vezati se za neku enu, da bimogao oseati da je uvek poznavao te oi, tu pomalo tamnu boju glasa, totelo. A nadasve, da mu je u vreme njegovog negdanjeg ivota, u Moskvi,neki prijatelj priao o takvoj ljubavi, Aleksej bi mu se nasmejao u lice, nevidei u takvoj vezi nita drugo do niz uurbanih sparivanja, trenutkemunog utanja izmeu jedne bolniarke i jednog rekonvalescenta kojijedno drugom ne bi imali da ponude nita osim svojih tela. On bi sepodsmevao onim kominim pojedinostima, taman pogodnim za neki romaniz seoskog ivota: onom raupanom buketu koji je on ubrao zdravomrukom pored nekog puteljka, onim minuama sa izlizanom pozlatom,eninim prstima poutelim od joda.

Sve je to postojalo tokom te nedelje oporavljanja. Ta bolnica koja je, preofanzive koja se spremala, doivela nekoliko dana predaha u oekivanjunovih konvoja ranjenika. Teak miris krvi i ozleene ploti. Ta ena,petnaest godina starija od njega, koja kao da je iznova primeivala dapostoje godinja doba, da se taj topli dah zemlje, ta pena jorgovana, zoveprolee, da bi jedan mukarac, taj pomalo nespretni vojnik s kojim jejednog dana stupila u razgovor, mogao postati veoma blizak, da su onipostajali veoma bliski, i protiv njene volje, i protiv njegove volje. I kad jeon iznenadi jedne veeri, iskrsnuvi na stazi koja je vodila od bolnice doizbe u kojoj je ona stanovala, s tom rukom u zavoju i s tim buketom cvea,ona oseti da joj se glas raskravljuje: Prvi put mi neko... On joj ne dade dazavri, pouri da se naali, da je nasmeje. Zatim zauta i sve do odlaska,nedelju dana kasnije, verovao je da ga to njegova jo uvek bolna rukaspreava da potpuno utai elju za tim enskim telom, da iscrpi do krajasve to mu je ona davala.

U rovovima, ta neutoljena glad bi se vraala, ali ve sveobimnija, silnaudnja i za prainom staze koja je vodila ka izbi (on bi sve dao kad bimogao samo da dodirne one mlake tragove kolskih tokova, obasjanesuncem na smiraju), i za svetlucanjem kapljica koje su, posle kratkog

nonog pljuska, klizile s krova i padajui lovile meseev sjaj. On bishvatao da sada eli ak i opori miris joda kojim su odisali ti pomalohrapavi dlanovi ije je milovanje jo uvek oseao na svom licu. Taj miris jebolje odoleo vremenu nego puteno seanje, izbrisano prizorima beivotnihtela, jednoasovnim susretima sa onim enama koje mu nisu ostavljale nispomen na neko lice, ni neki talisman poput te tinkture joda.

Jedini trenuci kad bi se strah da ne bude raskrinkan vraao, bili su oni u

kojima ga je mogla zadesiti srea - za njega nesrea - da dobije medalju.Komisija koja je o tome odluivala, naroito ako se radilo o nekom ordenu,proveravala je prolost vojnog lica, da ne bi odlikovala nekog bivegrobijaa ili nekog ko je izbaen iz Partije. Aleksej je poodavno nauio dabude neprimetan, i mada je esto bivao prvi u juriima, umeo je da sepritaji po zavretku borbe, kad bi komandant beleio imena najhrabrijih.

Deavalo mu se da uje muziku, muziku vojnih orkestara ili, ponekad, u

predasima, radosnu jadikovku harmonike. Vrebajui u svom srcu nekisentimentalni odziv, on bi ustanovio da se nita slino ne javlja u njemu,nikakvo posebno oseanje koje bi ga podsetilo na njegovu mladostpijaniste.

Video je jedan klavir u onom litvanskom gde se ofanziva njegovog pukaoduila celu jednu sedmicu. Njihovo napredovanje su omeli brojni elitnistrelci koji su drali pod vatrom sve raskrsnice i ubijali oficire na osnovuprecizne, tehnike selekcije. Jedan od strelaca bio je sakriven iza onezgrade s prozorima od duvanog stakla, u ijem se suterenu naziralaunutranjost jednog salona, somotske naslonjae i onaj veliki klavir. Nastotinak metara odatle, Aleksej je leao u ulazu jedne kue i, s vremena navreme, u trajanju od jedne sekunde, ubacivao bi u otvorena vrata svojmamac: oval od perploe na koji je bila nataknuta oficirska kapa i koji jeu sredini imao dva kruga iseena od limene konzerve. Bio je to oficir kojiposmatra kroz dogled, omiljena meta strelaca. Aleksej ga je brzo primicao iodmicao, uz kratak zviduk dvojici drugova koji su, s poslednjeg sprata,osmatrali ulicu... Metak je opalio u trenutku kad se tome vie nije nadao,poto je pomeranje mamca tamo-amo postalo mahinalno. Krckanje

perploe smesta se izgubi u gromkim rafalima ispaljenim s poslednjegsprata, zatim u batu izama na stepenitu. Pogodili smo ga!, povika vojniks mitraljezom na ramenu. Metak je probuio perplou tano iznad dvalimena kruga. Oni pogledae rupu, dodirnue je, nasmejae se. Zatim,preavi ulicu, odoe da pokupe Nemevu puku. Aleksej zastade poredklavira, pusti da mu jedna ruka padne na klavijaturu, oslunu, spustipoklopac. Radost to u sebi ne osea prisustvo mladia zaljubljenog umuziku bila je veoma umirujua. On pogleda svoju ruku, te prsteprekrivene oiljcima, brazgotinama, taj dlan sa ukastim uljevima. Rukunekog drugog oveka. Pomisli kako bi se, u kakvoj knjizi, neki ovek unjegovoj situaciji obavezno ustremio na klavir, svirao zaboravljajui na sve,moda plakao. On se nasmei. Ta misao, ta knjika ideja, bila je po svojprilici jedina spona koja ga je jo vezivala s njegovom prolou.Pridruivi se ostalim vojnicima, on susrete beivotni pogled nemakogstrelca koji je leao na tlu i ree sebi da je za tog oveka on bio jedanneoprezan ruski oficir koji je dozvolio da ga oda sjaj stakala na dogledu.Onaj oficir od perploe sa oima od paradi limene konzerve.

Nadao se da e proi kroz taj rat ne obeleavajui nekim uoljivim

odlikama identitet onoga iji je ivot od jednog trenutka iveo. Da e bitiravan, bez reljefnosti i bez linosti, pomalo kao onaj oval od perploe. Alirat, sa svojim hirovima koji ga, istini za volju, vie nisu udili, odlui dastavi svoj beleg na fotografiju plavog mladia na koga je on toliko liio.

Beleg je bio od onog drugog ranjavanja, mnogo ozbiljnijeg od prethodnog,i posle dve nedelje tokom kojih je lebdeo izmeu ivota i smrti, onaj prviodraz u ogledalu, kad su mu menjali zavoje: gola lobanja, bez godina, ioiljak koji se ukoso sputao od kose ka slepoonici.

Sve je uinio da izbegne oslobaanje od vojne obaveze. Pravio se da je

zdrav uprkos potmulom, upornom bolu koji ga je titao, uprkos samrtnommuku koji se uselio u njegove misli. Lekar mu se obratio kao detetu kojepokuava da se obesi o ruku majke primorane da ode: Sluaj, proveemesec dana u svom selu, malo e se podgojiti zahvaljujui maminimpirokama, a onda emo da vidimo. Aleksej je eleo da ostane, ne iz

nekakvog junakog samopregora, ve naprosto zato to nije imao kuda daode.

Putevi su jo bili prekriveni ledom, taj poetak marta je doneo malo

sunca. On je peaio, ponekad bi se popeo u neki kamion, izaao bi unekom selu rekavi oferu da tu ivi, nastavljao bi da hoda. S vremena navreme, zastavi usred pustih i belih polja, usred cele te zemlje izranavljeneratom, omirisao bi vazduh, uinilo bi mu se da razaznaje neto poputkratkotrajnog daka topli. Nasluivao je da se sve to mu je ostalo odivota sabralo u tom slabanom prolenom daku, u tom vazduastom imaglenom odblesku sunca, u mirisu tih voda koje su se budile pod ledom.A ne u njegovom izmravelom telu koje vie nije osealo ni da gori odvetra.

Maglovito je shvatao da ga ti putevi, uprkos zaobilaenjima, vode premaMoskvi, prema jednom neodreenom, nonom gradu, prema jednommranom i snenom mestu: onom poslednjem odmoritu na vrhu stepenita,sa starim kartonima prostrtim po podu, s toplim radijatorom na koji bimogao da se nasloni, da ostane nem, nepomian, ne traei nita, znajuisamo to da je na celoj zemaljskoj kugli to njegovo jedino utoite,poslednja stanica njegovog beskonanog hoda.

Toga dana, iao je pored jedne jelove ume koja je jo uvek zadrala svoj

zimski izgled, nepristupana i polegla pod snegom. Na jednom zavoputapred njim iskrsnu neka ena, peaei u istom pravcu i vukui za sobomsaonice. On ubrza korak, zadovoljan to se ponovo obreo u naseljenomkraju. ena se nije okrenula kad je zaula kripanje leda pod njegovimizmama. On se ve spremao da joj se obrati, ali odjednom prepozna teretkoji su nosile saonice. Mali mrtvaki les ije neuglaane i vornovatedaske nisu bile ni zastrte pokrovom, kao to je obiaj, niti barem obojene.Njihovo drvo ga podseti na sanduke za granate.

Pozdravie se utke i nastavie da hodaju jedno pored drugog. Groblje je,pod snegom, liilo na proplanak. Grob, oigledno pripremljen u toku jutra,nije bio dubok, i ve je sav bio popraen pahuljicama. Lopate smrznutezemlje koje je ena bacala u raku udarale su u drvo kovega glasno

odzvanjajui. Na kraju, Aleksej se sae da stavi na humicu poslednjegrude zemlje. Kad se uspravio, drvee, enina prilika, krstovi, vinue se ubrzom luku, poletee prema zgasloj praznini neba. Nije imao oseaj dapada.

Doao je svesti u tom blagom, lelujavom gibanju. Ugleda zupasti rubume koji je polagano promicao s njegove desne strane, zatim, pridigavimalice glavu, primeti, najpre ne shvatajui, te dve noge, te grube vojnikeizme koje su klizile po smrznutom putu. On pogodi da je to on, on lino, tobeivotno telo koje je ena vukla na saonicama. izme su klizile as onompotpetice, as postrance. Poluzatvorenih onih kapaka, on je pratiopogledom tu pomalo truckavu vonju saonicama i oseao da mu nita nepripada, ni promrzla senka kakva bee to telo, ni ono to su njegove oividele, ni ono to se od njega moglo videti. Od njega ne bee ostalo nita.Pred jednim usponom, ena zastade da povrati dah. Dugo su se gledali,nepomini, nemi, shvatajui sve.

Ona je provodila dane na desetak kilometara od sela, na okomitoj obali

jedne reke, gde je, dok ne padne no, ljudski mravinjak gamizao oko tajednog mosta. Tu su zapravo bile samo ene. One su radile bez ruka,gacajui po raskaljanoj ilovai i ledu, pokrivajui sneg svojim krvavimispljuvcima. Prvi ratni konvoji su morali po svaku cenu prei preko togmosta pre kraja maja. Bila je to, kako su im kazali, naredba samog Staljina.

Ona je kui donosila hleb, suenu ribu, ali pre svega umske darove,kako je ona to objanjavala, osmehujui se: jezgra iarki, jelove mladice,koje je stavljala u kau od prekrupe. On se, sa uenjem, oseao sveodeljeniji od vetra, od zemlje, od studeni s kojima se zamalo nije stopio.Ali jo je vie bila iznenaujua jednostavnost te sree: mlaka linija dukoje je enino telo dodirivalo njegovo, nou. Samo ta linija, jedna blaga,iva granica, pouzdanija od bilo koje druge istine na ovom svetu.

Jedne noi, on se probudi, vide da je sam, zau iza kuhinjskih vrataguenje izazvano napadom kalja koji se smirivao. esto se ena tamo ilada sakrije svoju boljku. On nastavi da lei, otvorenih oiju, silno oseajuiivot koji se vratio u njega, uivanje to die, povraenu otrinu vida.Mesec koji se, tanan, ocrtavao u tami, doputao je da se nazre jedna

neobina no, zalebdela u nepostojanosti prolene topline. S tekom jemukom prepoznavao sebe u tom povratku. On je bio neko drugi. Jedanovek, pomisli, koji lei kraj prozora, u nepoznatoj kui, u selu koje nikadne bi mogao da pronae na mapi, jedan ovek koji je video tolike ljudekako umiru, koji je mnogo ubijao, koji i sam zamalo to nije umro, i kojisada gleda taj tanani meseev srp na smlaenom nebu.

Iza vrata, kaljanje se nastavi, pa utihnu, prigueno paretom tkanine. Onpomisli na patnju one koja ga je prigrlila - na iscrpljenost te ene, na njenubolest, i shvati da prvi put na to misli i da je to znak njegovog sopstvenogozdravljenja. Pomisli da bi morala postojati re za iskazivanje, klju zarazumevanje te patnje i tog meseca i njegovog ivota koji je postaoneprepoznatljiv, a naroito jednostavnosti s kojom su dva bia mogladarovati jedno drugom, ne ljubav, ve taj mir, taj predah, taj zaborav koji jeprebivao u pukoj toplini jedne ruke.

Sutradan, on ode do gradilita na mostu. Dan je bio zvonak od sunca, odpotoka osloboenih snega. Jo slab, on je ipak imao radostan oseaj da muse sa svakim korakom zemlja roni pod nogama.

Gradnja se primicala kraju. Radnice su pripremale prilazni put. Iznjihovog mnotva izvijala se graja, sva od promuklih glasova, od kaljanja,od psovki. On ode, iz straha da ga ne vidi ena koja ga je izleila. Ili pre izstraha da on nju ne vidi usred tog tiskanja vatiranih vetrovki pokrivenihzemljom, tih lica sa obrazima upalim od gladi. Izmeu dva potporna stubana poetku mosta, on proita ovu parolu: Sve za front! Sve za pobedu!

Voz koji ga je, nedelju dana kasnije, vodio rat, pree preko tog mosta. Istoljudsko mravinjanje prekrivalo je strmu obalu, pod vihornim naletimavlanog snega. Aleksej pomisli da e to to e ponovo izletati pred kurumeubudue za njega imati jedan lini smisao. Ne smisao nekog podviga, zaim je ranije tragao. Ve naprosto smisao kraja rata, koji e takoe biti kraj,za te ene, gacanja po blatu, u ogrubelosti glasova, u beznau.

On se takoe priseao onih rei koje je sluajno ulovio u razgovoru nekihoficira: Ne, ali posle pobede, doi e do amnestije, to je sigurno. Pustieone koji su zatvoreni pre rata... Usred borbi te poslednje ratne godine,samog sebe je zaticao kako ispotiha ponavlja te rei, zabranjujui sebi damisli na roditelje i mislei jedino na njih, kao u nekoj nesvesnoj molitvi:

r rata... Ta se molitva verovatno sama izgovarala u njemu u vreme jednog zatija,

kad je video one vojnike koji su, dokoni, igre radi, jurili jednu vevericu.Unezverena zverica skakutala je meu visokim jasikama, a vojnici, ludi odradosti, vijali su je s jednog drveta na drugo. Veverica se na krajustropotala, nastradavi ne od pada, ve zato to ju je estoko oinula jednagrana. Vojnici je podigoe, zavrtee je ukrug, zabave radi, drei je vrstoza rep, bacie je.

rata... Aleksej podie ivotinjku, oseti malo topline pod krznomkoje mu je skliznulo u dlan. Vojnici sioe na reku, oedneli od svoje igre.On odjednom nasluti u sebi prisustvo nekog drugog, prisustvo zauujueopipljivo pod oklopom ravnodunosti i grubosti koji je za sebe iskovao, danza danom, tokom tolikih borbi. r rata...

Poziv jednog oficira prenu ga dok je jo boravio u tom zaboravljenomivotu. Reci mi, Malcev, zna li da vozi?

Aleksej odgovori, i dalje izgubljen u nekom dalekom drugde: Da... Imaosam dozvolu...

Da nije drao u ruci mlako veveriino telo, on bi rekao ,,ne, iz opreznostikoja je postala mahinalna. Onaj ije je ime nosio, Sergej Malcev, doao jena front iz nekog zabitog sela i mali su bili izgledi da bude voza. Ali on jeodgovorio iz svoje odsutnosti, svojim nekadanjim glasom. r rata...

Tako on zameni ranjenog ofera jednog generala, onog Gavrilova koga jeranije znao samo po imenu.

Jedna veverica, neoprezan odgovor oficiru, njegova nova dunost, koja muje po svoj prilici spasla ivot u onim ubistvenim mesecima poslednjih borbi,mladi nasmejani vojnici koji su vijali zvericu i koji su, veinom, kasnijeizginuli, promicanje gradova u ruevinama i gradova ouvanih u njihovojevropskoj istoti, i nebesa prepuna bombardera i netaknuta nebesa, saizazovnom nehajnou oblaka, ptica, sunca... On je na to esto mislio,svestan da ta stihijna bujica ivota i smrti, lepote i uasa, mora imati nekoskriveno znae, neki klju koji bi ih dovodio u saglasje u traginoj iblistavoj harmoniji.

Meutim, sve je i dalje bivalo sluajno, poput one eksplozije koja jednoga

dana odbaci njihov automobil izvan puta, njega zaglui, natera ga da nosikontuzovanog generala, da peai satima i satima kroz vlanu umuizbrazdanu potoiima ledene vode. Kad je general doao k sebi, kad jesaznao da ga je Aleksej, i sam pogoen rapnelom, nosio kilometrima, onobjavi sveanim, pomalo suznim glasom: Dobro, Malcev, od danas smatrajda si ti za mene kao sin. Aleksej ga saslua, oseajui se nelagodno zbogtog izliva oseanja, zagolican samo jednom pojedinou: imenom jednoggrada koje je opazio na saobraajnoj tabli dok je prelazio preko nekog puta,povijen pod teretom generalovog tela. Salcburg... I na tom putu, uprkosumoru i bolu, do njega dopre jedan daleki odjek, zagluen damaranjem krviu njegovim slepoonicama i generalovim jeanjem. r rata...

Jo tee je bilo odgonetnuti, u tom moru sluajnosti, srenih ili bolnih,sam kraj rata. Jer ga ni on ni general ne behu primetili. Divizija kojom jekomandovao Gavrilov borila se u Austriji, gde je rat potrajao jo dobre dvenedelje posle pobede proslavljene u Berlinu. Generalova kola su krstariladrumovima izrovanim granatama, viali su vojnike koji su se borili prsa uprsa, vojna komanda se orila od promuklih glasova koji su urlali nareenjau meketave slualice.

A zatim bi jedno popodne puno tiine, ve davnanja pobeda, i nasmeenaobinost rei onog mladog porunika koji pozva Alekseja, drei ruku nakvaki: Ah, Malcev, traim te ve dva dana! Vidi, vidi, izgledamo jakovani u naim velikim kolicima. Vie ne prepoznajemo stare prijatelje...On nastavi da se ali dok je Aleksej pokuavao da pomou delia tihpodsmevki odgonetne prolost koja mu je bila nepoznata: taj prijatelj,nekadanji kolski drug, ivot u njihovom rodnom selu... Tvoji vie neznaju ta da misle. Svi su verovali da si poginuo ili nestao. Zato nisi pisao,kukin sine! Dobro, de, im se demobiliemo, vratiemo se i proslaviemo,vai? I ne brini zbog oiljka, cure e te voleti, ak i vie nego pre!

On je iveo u iluziji o trenutnom prelasku iz Bea u Moskvu, kao da seulice jednog grada produavaju ulicama drugog, bez ikakvih granica. Susrets porunikom, strepnja od tog ivota koji mu je pretio, ivota ukradenog odjednog mrtvaca, zgusnuli su tu nedelju povratka u domovinu, spojili dvagrada, prebacili njegova kola iz Grabena pravo na Arbat.

I kad je, jednoga dana, poto je ostavio generala u njegovom stanu,

parkirao auto na bulevarima i zaronio, peice, u njihovo zelenilo, ta Moskvamu se uinila mnogo nestvarnijom od stranih gradova kroz koje je proao.

U dvoritu, jedno dete se, krivudajui, vozina svom biciklu oko nekogsanduka s peskom, tokovi su ponavljali isto resko kripanje kao nekada.Aleksej poverova, za trenutak, da se samo to dole nije promenilo, da je to idalje onaj isti deak koji je, u jednoj prolosti to je postala neizvesna,podigao pogled prema mladiu skrivenom iza pranjavog prozora. Na klupi,neki ahista se naginjao nad svojim figurama. Onaj isti? Neki drugi? Nakraju klupe sedeo je jedan ovek, jo mlad, s jednom nogom. itao je nekihumoristiki asopis i s vremena na vreme se grohotom smejao. Videlo seda se ve privikao na svoje stanje i da se izvetio da zauzme poloaj kojiprija njegovom osakaenom telu. Kad god bi prsnuo u smeh, ahista biposkoio, ispravio se, zagledao se u nasmejano vojnikovo lice, neshvatajui.

Aleksej natue kaket na elo, pope se stepenicama. Jato curica izlete sjednog odmorita i sjuri se dole u cvrkutavom skakutanju. On shvati da gasve te minule godine preruavaju mnogo bolje od titnika kaketa.

Na zidu, pored vrata njihovog stana, on vide tri dugmeta za tri zvonceta,tri papirna pravougasa imenima. Zajedniki stan... Siavi u dvorite,pronae na prozoru zgrade ona dva prozora: kuhinju i sobu svojih roditelja.Na njima se suio ve, mnogo raznog vea. To nezaustavljivo ukorenjivanjeivota uini mu se u isti mah dirljivo i uzaludno.

T

okom tih prvih nedelja u Moskvi esto je sluao razgovore oamnestiranim zatvorenicima koji su, mada nisu imali pravo da dolaze u

velike gradove, mogli da se nastane u oblasti Urala, u Sibiru, u srednjojAziji. Zamiljao je svoje roditelje u nekom od tih dalekih mesta, govorio jesebi da e, s vremenom, uz oprezno istraivanje, moi da ih pronae. I daubudue jedino njegov lani identitet preti da dovede u pitanje njihovponovni susret.

General je dobio unapreenje i sada je radio u Ministarstvu odbrane.

Najverovatnije je zaboravio obeanje da e se prema svom oferu ophoditikao prema roenom sinu, ali mu je i dalje bio naklonjen i ak mu jednogoktobarskog dana, kad su stigli do njegove zgrade, predloi: uj, poi esa mnom. Moram da uzmem neke dokumente, to e potrajati... Da, da,nee se valjda smrzavati u kolima po ovakvom vremenu..

Popee se. Jedna vremena, utljiva sluavka smesti Alekseja u malenuprostoriju pored ulaza, donese mu au aja. Odaja, polugarderoba,poluostava za stare stvari, imala je uzan prozor, iza koga su leprale pahuljeprvog snega. On se odmah oseti veoma ugodno u tom sobiku, kao da je tomesto napokon svedoilo o povratku. Rasejano, pratio je pogledomlelujanje pahulja koje su izgledale kao da lebde u jednom veoma davnomdanu, nad jednim zaboravljenim gradom. aj je takoe imao ukus kaonekad. Kao i tiina velikog stana u predveerje. Kao i nevidljivo prisustvoavke koju je uo kako uzdie u kuhinji. I, najednom, tih nekoliko nota,priguenih hodnikom, pomalo neodlunih. Zatim cela muzika fraza. Aonda, ta muzika.

On napusti prostorijicu, napravi nekoliko koraka po hodniku, ne elei daide dalje. Ono to je video bilo mu je dovoljno. Ta haljina od tamnoplavogsomota, presijavanje svetle kose, ta desna ruka koju bi ugledao kad biskliznula k visokim tonovima, leva ruka iji je pritisak na dirke nasluivao ine videi ga. Stajao je nepomino u sumraju tog hodnika, ramenomoslonjen o zid, svestan da je vaseljena tog trena dosegnula svoje

savrenstvo. Taj sneg iza prozora, tajnovitost tog velikog, nepoznatog stana,ta muzika! Jer ruke su se s vremena na vreme spoticale o splet nota koje jebilo teko razdvojiti, vraale su se unazad, ponovo dobijale polet. Ta sulutanja, on je to oseao, bila neophodna toj potpunoj punoi koja se upravobee projavila. Bilo je nemogue da se tome bilo ta doda. Tek, moda,onaj letimini pogled stare sluavke koja, nemuto, prominu hodnikom izinu u njega oima koje mu se uinie pune razumevanja i gorine. Nitadrugo.

Meutim, ti trenuci koji bi njemu bili dovoljni, produie se i dovedoe do

ponovnih ekanja u sobiku, zatim do prvog susreta (Ah, vi ste, dakle...da, tata nam je priao o vama...), kao i do sledeih susreta, i do lepoteotvorenog i nasmeenog lica te sedamnaestogodinje devojke, do krhkosti teruke pri njihovom prvom dodiru (Stela... Mama je elela da se takozovem... Ja mislim da to ime zvui strano smeno uz moje ime po ocu,Vasiljevna, zar ne?), do izvesnosti da je tamnoplavi sjaj somota uti,neodvojivi inilac te sree, u isti mah oigledan i skrovit. I da su ostalinjeni inioci bile te pahulje iza prozorskih okana, taj prvi suton, te note ijeje kolebanje ponekad doputalo da se nasluti mladalaka nejakost prstiju.

On je tu ljubav doivljavao u prolosti, neodoljivo ponesen prema

godinama velikog straha u kojima je susretao jedino dugonose obrazine, timtrima godinama iz vremena njegove mladosti u kojima je trebalo da doiviba ono to mu se danas deavalo: taj susret s devojkom njegovih godina,prvu ljubav. Sada mu je bilo dvadeset sedam godina. Devojka za klavirominila je to pitanje godina bespredmetnim jer je on sebe oseao izvanuobiajenog proticanja dana, u jednom predvojenom vremenu, u jednomsnatrenju koje mu je doputalo da iznova proivi te tri godine provedenemeu maskama.

Ponekad bi se on trgnuo iz sna, pogledao bi na svoj ivot kao prekoograde nekog stepenita, osetio bi vrtoglavicu: toliko ivih i mrtvihrazdvajalo ga je od devojke za klavirom. Stezao bi pesnice, te snane prste,pune oiljaka, seao bi se da su te ruke ubijale, da su nauile da spouzdanjem miluju ensku put, put one ene utih majih oikoju je sreo na

roendanu nekog prijatelja, krajem leta, ene koju je uzeo takorei usnulu,pijanu, oseajui skoro gaenje prema tom krupnom, ravnodunom i lenomtelu... Kad bi se toga prisetio, rekao bi sebi da bi bilo bolje da je ostao ukolima, da nije prihvatio generalov poziv. Ali u sobici u kojoj je pio aj ikoju je general, matroz u mladosti, mornarskim argonom zvao svrajegnezdo, to jest osmatranica na jarbolu, on je sve zaboravljao, stapao se stalasavim lelujanjem snega, sa odjekom nota, u iekivanju koraka, iju jebrzu kadencu poznavao, i onog glasa: Ali zato sedite tu, u mraku?Doite.

Stela bi ga posadila pored sebe, poinjala bi da svira, ponekad bi zatrailaod njega da joj okree stranice partiture: Dau vam znak, ovako, bradom.On bi pristao, posmatrao bi to lice, pravio se da motri na znak, ponekad bibacio pogled na partituru i brzo bi ga odvratio.

Ona je u njemu pronala onu grau za snove koja se lako dala vajatinjenom devojakom tom. Taj Sergej Malcev je bio neko dovoljno odreen:rodom iz nekog seoceta, dvadesetsedmogodinji mukarac (to znaitakorei starac za nju kojoj je bilo sedamnaest), sa onom stranombrazgotinom koja mu je presecala elo. Dakle, jedan ovek koji, jasno kaodan, nije bio onaj koga je potajno ekala.

Ali, s druge strane, bio je dovoljno zagonetan: ovek koji je, bez sumnje,ve osvojio mnoge ene, a koji je ipak, po reima Stelinog oca, iveo sam,negde u snegom zavejanim ulicama moskovske periferije, jedan utljivovek koji je esto dovozio generala kad padne no i nestajao u toj noi, zavolanom velikih crnih kola, pod kolovratima kie ili kovitlacima snega. Utim trenucima, lako ga je bilo zamisliti u ruhu nekog tajanstvenog neznancao ijem je licu i sudbini ona neprestano matala. Uostalom, nije li joj otacjednom rekao da mu je taj ofer za vreme rata spasao ivot?

Malo-pomalo, ona je upala u sopstvenu zamku. Oseala je potrebu za tim

ovekom koji je pio svoj aj u svrajem gnezdu . Potrebu da ga zove, dagleda njegovo lice, da vie ne primeuje njegovu vojniku uniformu, da gazamilja bledim, prefinjenim, lepim (on je to i bio na svoj nain, alidrugaije), da odene tu senku u crno, da je izvede na pozornicu, u zapletesmiljene prethodne noi.