ANDRE GUNDER FRANK

LUMPENBURZOAZIJA I LUMPENRAZV0 J

U LATINSKOJ AMERICI

Prevela sa engleskog VERANENADOV

n o к л o н НАР8ДНА БШШШКА СР6НЈЕ-М9ГРАД

(&CID

PODGORICA2002.

Sadržaj

Predgovor za ovo izd an je ................................................... 7

Mea C u lp a ............................................................................. 17

Uvodni r e z i m e ...................................................................29

1. Kolonijalna s t r u k tu r a ................................................... 33

2. Agrarna struktura..............................................................41

3. N e z a v is n o s t ...................................................................61

4. Građanski rat: Nacionalizam protiv slobodnetrgovine.............................................................................67

5. Liberalna r e f o r m a .........................................................79

6. Im perijalizam ...................................................................83

7. Buržoaski n a c io n a liz a m .............................................. 91

8. Neoimperijalizam i n e o z a v is n o s t ...............................107

9. Alternative i o p c i je ........................................................ 149

B ib lio g ra fija ........................................................................157

5

Otkriće Amerike... nesumnjivo je izuzetno značajan doga­đaj. Otvaranjem novog i neiscrpnog tržišta za svu evropsku ro­bu, omogućena je nova podela rada i razvoj novih poslova, koji, u uskom okviru u kom se trgovina ranije odvijala, nikada ne bi bili mogući... Razvoj proizvodnih snaga i njime uslovljen porast proizvodnje u različitim zemljama Evrope podstakao je porast stvarnog dohotka i blagostanje njenih stanovnika... Izgleda da je srebro novog kontinenta jedan od glavnih artikala pomoću kojeg se odvija trgovina između dva ekstrema starog kontinenta, i da se, u znatnoj meri, upravo zahvaljujući njemu povezuju ovi međusobno udaljeni delovi sveta ... Međutim, sva komercijalna korist koju su stanovnici Istočne i Zapadne Indije mogli steći za­hvaljujući takvom razvoju događaja, propala je i izgubila se u užasnoj nesreći koja ih je zadesila.

-A dam Smit (1776)

Zlato je nešto najbolje što postoji ... ono čak obezbeđuje dušama put u raj.

- Kristofer Kolumbo (1500)

Б°1 našeg, španskog, srca samo se zlatom može izlečiti.....Došao sam u potragu za zlatom a ne da okapavam obrađujući zemlju.

- Eman Kortes (1521)

Tamo gde nema Indijanaca, nema ni bogatstva.

- Franjevačka poslovica (šesnaesti vek)

Ako nema bogatstva, nema ni propovedi o spasenju.- Biskup Mota i Escobar (sedamnaesti vek)

15

Hajde da vidimo sada kako je raspodela imovine podelila stanovništvo u različite klase koje čine državu, uspostavila od­nose među tim klasama i proizvela posledice takvih odnosa. Jed­na takva studija, koja je uvek nužna da bismo shvatili neku ze­mlju, mora da postoji a naročito u našem slučaju, jer najviše grešimo kada ne uviđamo da je naše društvo unikum i da uopšte ne liči na evropska društva sa kojima ga neprestano poredimo. Pozajmili smo terminologiju njihovih društvenih sistema a ne posedujemo njihovu društvenu stvarnost....Kada nam kažu da imamo aristokratiju, teraju nas da jo j se pokorimo i podsećaju na evropsko plemstvo i feudalno sveštenstvo, pogrešno nas usmeravaju. Reči su nesmotreno usvojene kao stvarnost a pogre­šno upotrebljene reči vode pogrešnom pristupu materiji. Takav začaran krug prekida se jednostavnim poređenjem pomenutih klasa sa klasama koje postoje kod nas.... Robna razmena bila je samo pasivni instrument strane industrijske proizvodnje i trgovi­ne pa su, stoga, njeni interesi identični. Zbog toga su [trgovci] vrlo direktno zainteresovani da sačuvaju sadašnju nepovoljnu robnu razmenu i blokiraju sve pokušaje poboljšanja postojećeg stanja u državi. Kabineti su potpuno posvećeni merkantilnim in­teresima i veoma zainteresovani da nas zadrže u stanju užasne zaostalosti iz koje spoljna trgovina izvlači svu korist.... Potreb­na nam je sveobuhvatna promena, a ona mora početi promenom materijalnog stanja našeg društva i upravo takvih odnosa koji su, sve do sada, bili uzrok stanja u kom se nalazimo.

- Mariano Otero (1842).

Mea Culpa

Grupa meksičkih kritičara (Kabral Bouling, Duarte Romero, Eskalante Inohosa, Palma Sančes i Rodriges Eskalona), pišući recenziju mojih devet eseja, pitala me je kako definišem pojam zaostalosti. U svojoj „Kritičkoj analizi” kažu:

„Frank predlaže geografski ili regionalni model razvoja i je­dan preterano šematsku mrežu transfera eksploatatorskih odnosa. Smatramo da je eksploatacija previše složen dru­štveni fenomen da bi se mogao objasniti, onako kako Frank predlaže, dakle, isključivo kao odnos metropola - sate­lit.... Njegovoj istorijskoj analizi nedostaje dubina.... Zar ne bi bilo ispravnije objasniti eksploatatorske odnose pomo­ću društvenih klasa?” (Cabrai Bowling et al. 1969: 30-33; kurziv u originalu).

Odgovaram potvrdno. Stvarno jeste važnije definisati i shvatiti zaostalost pomoću društvenih klasa. Upravo sam to po­kušao uraditi u prethodnim esejima kao i u ovoj studiji, bar po pitanju buržoazije. Ipak, kao što sam tvrdio u prethodnim rado­vima, a nadam se da ću ovde potpunije prikazati, zaostalost u potčinjenom regionu poput Latinske Amerike ne može se shvati­ti drugačije već samo kao proizvod buržoaskog pristupa formuli - sanog da odgovara klasnim interesima i klasnoj strukturi, koje, pak, određuje zavisnost latinoameričkeg'^atelita od metropole kolonijalizma i imperijalizma.

17

U svom prethodnom radu nameravao sam da istaknem unu­trašnju strukturu satelitske kolonije, kao istorijskog proizvoda celokupnih njenih odnosa sa imperijalističkom silom, i potom da razotkrijem mane koje ima strategija „razvoja” „rodoljubive” bur­žoazije. Meksički kritičari, u pomenutoj recenziji, u stvari, pišu:

„Eksploatacija i suprotstavljeni interesi kao neotuđivi deo kapitalističkog sistema navode Franka da izjavi da kapitali­zam ne bi mogao postojati bez suprotstavljenosti eksploata­tora i eksploatisanog. Osim toga, baš je postojeća protivreč- nost interesa pokretač i glavni povod istovremenih i dijalek­tički uzajamno povezanih procesa ekonomskog razvoja i za­ostalosti. ... Društvenopolitički odnosi prodrli su do naju­daljenijeg kutka svake zemlje. U vezi sa tim Frank kaže: ’U razvoju svetskog kapitalizma, latinoamerička klasna struk­tura u osnovi predstavlja kolonijalnu strukturu koju je na­metnuo i utisnuo iberijski a zatim britanski i severnoamerič- ki imperijalizam. Zato je Latinska Amerika imala, i ima, klasnu strukturu kolonijalne i neokolonijalne eksportne eko­nomije, na lokalnom a i na nacionalnom nivou.’ Možemo zaključiti da se u analizi Gundera Franka o zaostalosti, fak­tori razvoja i zaostalosti kao i odnosi između metropole i satelita proučavaju u okviru istorijskog procesa unutar čega on uspeva razviti različite teze.” (Cabrai Bowling 1969: 2ff.).

Očigledno je da sam u nameri koju sam imao sa esejima us­peo vrlo relativno jer moji kritičari nalaze da istorijskoj analizi nedostaje dubina a opis klasne strukture liči im na preterano še- matski, geografski obrazac. Ispašće da nisam ispunio svoju oba­vezu da objasnim svoje stavove čitaocima. Mea culpa.

Slična neuspela komunikacija je evidentna i u podatku da jedan drugi pisac sa zadovoljstvom uočava da je moja knjiga Kapitalizam i zaostalost u Latinskoj Americi „impresivno i ube- dljivo prikazivanje događaja koji su presudno uticali na sudbinu

18

latinoameričkih naroda od momenta osvajanja iako su se zbili van njihovog kontinenta i na njih nisu mogli uticati” (Halperin, 13. juli 1967: 37). Nalazim d a je stvarno fantastična pomisao da je moja knjiga mogla ubediti bilo kog čitaoca u verodostojnost jednog takvog pogleda na stvari- stava koji nikako nije moj. Za­pravo u knjizi Kapitalizam i zaostalost u Latinskoj Americi po­sebno se naglašava činjenica:

„Za generaciju strukturne zaostalosti, još važnija od oticanja ekonomskog viška iz zemlje-satelita nakon njene inkorpora- cije kao takve u svetski kapitalistički sistem, jeste prožimanje domaće privrede zemlje- satelita istom onom kapitalistič­kom strukturom i njenim fundamentalnim protivrečnosti- ma.... [koja] uređuje, i vlada, unutrašnjim ekonomskim, po­litičkim i društvenim životom tih ljudi.” (Frank 1967: 10).

Osim toga, u Predgovoru iste knjige istakao sam svoje uve- renje da „nacionalni kapitalizam i nacionalna buržoazija ne nude i ne mogu da ponude nikakav izlaz iz zaostalosti u Latinskoj Americi” (XV). Uprkos utisku koji ima gospodin Halperin, mora se reći da se zavisnost ne sme i ne može smatrati samo „spolj- nim” odnosom nametnutim Latinoamerikancima iz inostranstva i protiv njihove želje. Zavisnost je takođe, i u istoj meri, „unutra­šnji”, integralni deo latinoameričkog društva. Mada dominantna buržoazija u Latinskoj Americi, svesno i voljno, prihvata zavi­snost, ta potčinjenost nju i modelira. Da je zavisnost isključivo „spoljna” moglo bi se raspravljati o postojanju objektivnih okol­nosti koje bi omogućile „nacionalnoj” buržoaziji da predloži „rodoljubivo” ili „autonomno” rešenje problema zaostalosti. Ali, po našem mišljenju, takvo rešenje ne postoji - upravo zbog toga što je zavisnost nedeljiva, pa samu buržoaziju čini zavisnom. Vratićemo se na ovu temu i pokušaćemo je razviti eksplicitnije, određenije, i - nadajmo se - jasnije.

19

Epigraf za studiju podržava i ilustruje trostruku tezu koju ćemo pokušati odbraniti pregledom presudnih činjenica svake od glavnih etapa latinoameričke prošlosti, od španskog osvajanja do današnjeg dana. Prvo, kao što su isticali Adam Smit pa čak i konkvistadori i njihovi crkveni pratioci, osvajanje je stavilo ce- lokupnu Latinsku Ameriku u podjarmljen položaj, te kolonijalnu i neokolonijalnu ekonomsku zavisnost u odnosu na jedinstven svetski sistem ekspanzivnog trgovačkog kapitalizma. Drugo, kao što su duhovnici posle osvajanja i Meksikanac Mariano Otero (1842) takođe tvrdili, ovakav kolonijalni ili neokolonijalni od­nos prema kapitalističkoj metropoli formirao je i preobrazio eko­nomsku i klasnu strukturu, kao i kulturu latinoameričkog dru­štva, sa transformacijama u nacionalnoj strukturi kao posledi- com promena oblika kolonijalne zavisnosti. Treće, kao što je Mariano Otero takođe uočio, takvi kolonijalni i klasni odnosi formirali su vrlo jasne interese dominantnog sektora buržoazije. Taj sektor je, koristeći vladine kabinete i državne instrumente, iznedrio „naciji” i narodu Latinske Amerike politiku ekonomske, socijalne, kulturne i političke zavisnosti. Kada promena oblika zavisnosti menja ekonomsku i klasnu strukturu, menja se strate­gija ponašanja dominantne buržoazije, a takve promene, uz ne­koliko delimičnih izuzetaka koji će biti pomenuti kasnije, dalje jačaju iste one veze ekonomske zavisnosti koje su omogućile ta­kvo ponašanje i koje, shodno tome, služe da još više produbljuju zaostalost u Latinskoj Americi. Stoga, slažući se sa Marianom Oterom, u njegovom prepoznavanju činjenice daje, mada u pod­ređenom položaju, „naše društvo jedinstvenog karaktera” i izbe- gavajući mehanički i bukvalan prevod da ne bi „jezička greška” proizvela „grešku u pristupu materiji”, za LUMPENBURŽOA- ZTTTI možemo smatrati klasu koja nije bila ništa drugo do „pa­sivni [mada bih je radije nazvao „aktivni”] instrument strane pri­vrede i trgovine i stoga su njeni interesi bili identični” njihovim. Pripadnici ove klase „bili su jako zainteresovani da nas zadrže u

20

stanju [ili, tačnije, u procesu] bedne zaostalosti iz koje spoljna trgovina izvlači svu korist” - stanje koje možemo označiti kao LUMPENR AZ V OJ.

Ovakav komentar čini se posebno prikladnim pošto Teoto- nio dos Santos, dajući recenziju moje knjige u svom članku El capitalismo colonial, segün A. G. Frank, piše:

„Prema Gunderu Franku, zaostalost je posledica unutrašnjih protivrečnosti kapitalizma... koje proističu iz eksproprijaci­je ekonomskog viška koga proizvode mnogi a prisvaja ne­kolicina. Eksproprijacija takvog viška sprovodi se kroz la­nac eksploatacije čija je najjača karika centar svetskog ka­pitalizma u datom istorijskom periodu. ... Druga protivreč- nost... protivrečnost metropola - satelit, ponavlja se u unu­trašnjoj privredi kolonije. ... Njegova glavna teza, potkre- pljena dugačkim citatima iz dela latinoameričkih autora, glasi da su kolonijalne privrede prevashodno planirane za izvoz i da ih kontroliše trgovački kapital u nacionalnoj i međunarodnoj metropoli. Ubedljivo dokazuje, uz bogatu dokumentaciju iz oblasti latinoameričke antropologije, soci­ologije i istorije, daje izolacija Indijanaca prividna. ... Po­tom pokazuje kako indijansku proizvodnju eksploatišu tr­govci u metropoli. ... Frank objašnjava ovakve pojave po­vezujući ih sa unutrašnjim uređenjem kolonijalne države: nadmoćnost eksportnog sektora i nedostatke unutrašnjeg tr­žišta proistekle iz uređenja eksportnog mehanizma. ... Čak i ako je nacionalna, industrijska buržoazija stvarno svojevre­meno postojala, sada je postala mnogostruko zavisnija od kapitalističke metropole: finansijski, marketinški, po pitanju kapitalnih dobara, tehnologije, planiranja, patenata, zaštit­nog znaka, licenci i ostalog.” (Dos Santos n.d.: 139-150).

Dos Santos rezimira svoju verziju mog obrazloženja:

21

„Ne može se više govoriti o naprednoj nacionalnoj buržoa­ziji. ... Vojni puč 1964. godine u Brazilu bio je odraz jača­nja zavisnosti nastao zbog sprege dekadentne nacionalne buržoazije i stranog kapitala. Rešenje problema brazilske zaostalosti postaje sve neizvesnije bez destrukcije sistema koji je proizveo problem: nacionalni i međunarodni kapita­listički sistem.” (Ibid.: 145-146).

Izgleda da moju tezu treba preformulisati ili je, bar, još po­jasniti. Započevši pojašnjavanjem moje teze, što smatram sa­svim primerenim, Teotonio don Santos završava recenziju „kriti­kom metodologije”:

„Naša glavna zamerka Gunder Frankovoj teoriji odnosi se na to da on ne ide dalje od svog strukturno-formalističkog stanovišta ... Zbog toga je njegovo obrazloženje statično. Promene do kojih je došlo, a čiji značaj i sam Frank uviđa, izgledaju jednostavno „nelogične” ili su, po tome kako ih on analizira, samo splet slučajnih okolnosti. ... Prva protiv- rečnost u Frankovoj raspravi jeste propust da se objasni za­što je višak proizveden i ostao u Latinskoj Americi inven- stiran na bilo koji način... .” (Ibid.: 146-147).

U drugoj studiji Dos Santos piše:

„Parametri ,oslobođene’ Latinske Amerike određeni su ostacima kolonijalnog eksportnog sistema. To je tako, ne samo zato što nam je otet veliki deo naših viškova, kako Frank veruje, već prevashodno zato što je naš društvenoe- konomski sistem bio u stanju zavisnosti. ... Verujemo da smo pojasnili ovo osnovno pitanje. ... Nije reč, kako Frank smatra, o problemu satelizacije, već o jačanju određenih vr­sta unutrašnjih odnosa koji su uslovljeni situacijom među­narodne zavisnosti.” (Ibid.: 44-45).

22

U prethodno pomenutoj „kritici metodologije” Dos Santos zaključuje:

„Kolonijalni model, koji Frank opisuje, ne može se povezi­vati, onako kako on nastoji, sa klasnom analizom. ... Što se tiče promena u sistemu, nije dovoljno samo pokazati žila­vost kolonijalne strukture. Neophodno je objasniti kako su se oblici zavisnosti promenili uprkos žilavosti kolonijalnih odnosa, jer su upravo takve promene proizvele duboku po­stojeću krizu, koja i zahteva i olakšava socijalističko razre- šenje.” (Ibid.: 150, 148).

Upravo sam to nameravao objasniti u delu Kapitalizam i za­ostalost u Latinskoj Americi i u zbirci eseja pod naslovom Latin­ska Amerika: zaostalost ili revolucija. Pošto su oba dela napisa­na pre više od pola decenije i provocirala oštre kritike (prethod­no pomenuta meksička zvanična procena kao i ocena Dos Santo- sa, među nekoliko desetina ne toliko oštrih zamerki), smatram da, umesto da odbacim metodologiju ili odustanem od teze, tre­ba da pokušam da potkrepim metodologiju i pojasnim dijalektič­ki odnos između glumaca i stalno promenljive scenografije. Predlažem da to učinim u ovom eseju. Da bih definisao karakter glavnog glumca i sadržaj scenografije, možda je prikladno da ih oboje imenujem i identifikujem - uz malo pesničke slobode - LUMPENBURŽOAZIJA i LUMPENRAZVOJ.

Ako smatrate da ovaj autor „ne daje duboku istorijsku ana­lizu” a ovaj esej predstavlja više interpretaciju nego prikaz stvarnosti Latinske Amerike, to je zato što taj zadatak radije pre­puštam profesionalnim istoričarima - što ja lično nisam - i samo želim pomoći, onoliko koliko umem, da se napravi razlika izme­đu varljivih, opasnih, buržoaskih reformskih strateških poteza i istinski narodne revolucionarne strategije. Sužavajući ovu studi­ju na pomenutu temu, jasno mi je da neću uspeti ispraviti ozbilj­

23

nije propuste učinjene u prethodnom radu - dati analizu stanja neburžoaskih klasa i predložiti strategiju klasne borbe. Potreba za ovim drugim iskazana je u ovoj studiji, u delima drugih auto­ra i kroz stvarnost Latinske Amerike.

Da bih predupredio izvesne nove kritičke tonove želeo bih priznati ovo: poput nekih mojih kritičara, ni ja, do sada, nisam bio u stanju da se oslobodim kulturnog kolonijalizma koji nam nameće terminologiju (a sa njom, možda, i pristup) koja je po­grešna i ne odgovara stvarnosti koju analiziramo da bi je mogli promeniti. Upotrebivši reč „zavisnost” usvajam (privremeno, na­dam se) novu modu koja je, zbog široke primene, postala pod­jednako prihvatljiva za buržoaske reformiste i za revolucionare marksiste. Drugim recima, terminu „zavisnost” nedostaje kon­kretan i dobro definisan sadržaj. U ovom eseju pokušavam „za­visnosti” dati nekakvu funkcionalnu definiciju, kako bi rekao Rajhenbah. Međutim, svestan sam, i nadam se da će čitalac biti posebno osetljiv na tu činjenicu, da danas reč „zavisnost” nije ništa drugo nego eufemizam za unutrašnju i spoljnu pokornost, potlačenost, otuđenost kao i imperijalistički i kapitalistički rasi­zam. Takav rasizam je težak udes za iscrpljene narode i, kao što bi Franc Fenon ili Isus Hristos rekli, biće nesreća i za eksploata­tora i za tlačitelja, sve dok se potlačeni ne oslobode i tako oslo­bode i svoje neprijatelje. Rečeno mi je da nikad ne treba da upo­trebljavam reč „buržoazija” jer ona upućuje na društveni proces koji nikada nije postojao i nikada neće postojati u kolonijalnoj i neokolonijalnoj Latinskoj Americi. Nisam ga, ipak, uspeo zame- niti drugim terminom. Ne zadovoljava me termin „dominantna klasa”, a „oligarhija” ima još dvosmislenije implikacije u vezi sa latinoameričkom stvarnošću, pa čak ne mogu uzeti u obzir ni ter­mine „aristokratija” ili „srednja klasa” jer ih koriste ideolozi im­perijalizma i njihove latinoameričke kolege. Stoga sam odlučio da zadržim termin „buržoazija” i da mu dodam „lumpen”. Ko­načno, nastavljam da koristim reč „underdevelopment” (bukval­

24

no bi bilo „podrazvoj”, a inače: nerazvijenost, zaostalost, prema- la razvijenost itd. ovde u knjizi najčešće prevedeno kao „zaosta­lost” - prim. prev.). „Underdevelopment” je reč čije etimološko poreklo i onako kako se ona danas koristi, predstavlja najsramot­niju negaciju - ideološku, političku, ekonomsku, socijalnu, kul­turnu i psihološku - tačne koncepcije stvarnosti. Nisam u stanju da nađem zamenu za tu reč i oslobodim se takvog kulturnog ko­lonijalizma. Da bismo započeli zamenu ove reči terminom koji odražava stvarnost, ako ne savršeno a ono barem tačnije, možda bismo mogli da se obratimo učenom Adamu Smitu, koji nam je obezbedio jedan od epigrafa za ovaj esej i koji se bavio temom kolonijalizma i kolonija? Zar ne bismo mogli posledice koloni­jalizma označiti kao „lumpenrazvoj”?

Pošto znamo ko ju je pisao, možda ovoj studiji nedostaje doslednost koju bi trebalo da ima - još jednom: mea culpa. Tekst je poslednja, od nekoliko, verzija pripremljenih da budu predavanja ili eseji a napisan je kao predavanje za Studentski centar Katedre za sociologiju Univerziteta u Čileu, kad su me ljubazno zamolili da im proglasim svečani početak akademske godine, aprila 1969. Nakon manjih ispravki tekst je objavljen u Sociologia (broj 2, 1969) pod naslovom: „Estructura colonial, estructura de clases y responsabilidad del sociôlogo”. Obimne ispravke ove verzije teksta sačinio sam za Kongres o Latinskoj Americi koji je održan u Finskoj (Jyvàskylâ), jula 1969. godine gde sam održao dva predavanja koja su potom publikovana u Finskoj pod naslovom „Dependencia econômica, estructura so­cial y subdesarrollo en América Latina”. Zadnji odeljak ove ver­zije, koji se bavi sadašnjim periodom, objavljen je preinačen, na španskom kao „CEPAL: PoUtica del subdesarrollo” in Punto Final (Santjago, Čile, Dodatak ediciji broj 89 od 14. oktobra 1969) i na engleskom kao „Politika zaostalosti Ujedinjenih naci­ja u Latinskoj Americi” u NACLA Newsletter (Tom Ш, broj 8, decembar 1969). Još jednom sam sveobuhvatno revidirao studiju

25

za usmenu prezentaciju povodom Petog sastanka katedri i škola ekonomije u Latinskoj Americi, održanog u Venecueli (Marakai- bo), od trećeg do desetog novembra 1969. godine, kojem sam imao čast da prisustvujem kao specijalni gost i održim jedno predavanje. Predstavio sam ovu verziju studije Centru za postdi­plomske studije Fakulteta ekonomskih i društvenih nauka Cen­tralnog univerziteta Venecuele u Karakasu, gde sam pozvan da održim niz predavanja na Seminaru ekonomskog i društvenog razvoja i integracije u Latinskoj Americi. U pismenoj formi i pod naslovom „Dependencia econômica, estructura de clases y politica del subdesarrollo”, predao sam prošireni esej kao tekst na Devetom latinoameričkom kongresu o sociologiji, održanom na Nacionalnom autonomnom univerzitetu Meksika od 21. do 25. novembra 1969. godine. Predao sam ga istovremeno i kao svoj prilog za prvi broj časopisa koji je objavila Katedra za soci­ologiju Univerziteta u Čileu, na kojoj radim kao profesor i istra­živač i na kojoj su moji studenti o ovim pojmovima naširoko raspravljali, kritikovali ih i uobličavali.

I konačno, uz pomoć gorepomenutih i drugih kritika i re­cenzija mojih ranijih publikacija, sa iskustvom koje sam stekao na predavanjima koja sam držao i slušajući kritike mojih slušala- ca, drugih učesnika raznih kongresa i prijatelja i uz doprinos mo­jih kolega i, posebno da istaknem, mojih studenata na Katedri za sociologiju - još jednom sam revidirao i znatno proširio esej, dodajući Predgovor sadašnjoj verziji. Pošto sam skoro iscrpeo moguće varijacije na temu sa prethodnim naslovima, odlučio sam da ih upotrebim samo kao podnaslov-objašnjenje jer proce- njujem da nije zgodan momenat za novi naslov. Ipak, nije mi stalo do ekskluzivnog prava autorstva na ovakav naslov, niti mi je poznato daje nekom drugom stalo.

Moja intelektualna dugovanja povodom ovog eseja su mno­gobrojna, mada prilično bezlična i nedefinisana. Ipak, odgovor­

26

nost, ili tačnije: mane su u celosti moje sopstvene. Nadam se da će dugotrajan proces hibernacije i overavanja kroz koju je prošla ova verzija teksta, toliko drugačija od prvih verzija, poslužiti da se eliminišu neke od jezičkih i komunikacijskih mana koje su postojale u prethodnim verzijama.

Mada sam odavno obećao da ću završiti studiju, a nisam za­vršio, obimniju i verovatno temeljitiju - o uticajima „zavisnosti” na sredstva za proizvodnju i agrarni lumpenrazvoj u Latinskoj Americi, a posebno u Meksiku (mada su neki delovi studije pri­ključeni odeljku ove knjige u kome se govori o agrarnoj struktu­ri, dok su drugi delovi ostali u obimnijem rukopisu o Meksiku, skicirani i odloženi na stranu pre više od tri godine) i pošto ne mogu da kažem kada ću je završiti i napisati posvetu, želim da posvetim ovu malu studiju svom meksičkom sinu, Migelitu, čiji je razvoj i sam bio u najvećoj meri protivrečan i dijalektički, kao i drugima nalik njemu koji pokušavaju da se orijentišu.

- A . G. F.Santjago, Čile,21. decembar 1969.

27

Uvodni rezime

Ova studija će potkrepiti trodelnu tezu proučavajući važne činioce svake od glavnih faza latinoameričkog istorijskog razvoja.

I. Osvajanje stavlja celu Latinsku Ameriku u položaj stalne pokornosti i ekonomske zavisnosti, kolonijalne i neokolonijalne, unutar jedinstvenog svetskog sistema ekspanzivnog komercija- nog kapitalizma.

П. Pomenuti kolonijalni i neokolonijalni odnos prema kapi­talističkoj metropoli gradio je i menjao ekonomsku i klasnu strukturu i kulturu latinoameričkog društva. Promene u nacio­nalnoj strukturi rezultat su periodičnih promena oblika kolonijal­ne zavisnosti.

Ш. Takva kolonijalna i klasna struktura učvršćuje vrlo do­bro definisane klasne interese dominantnog sektora buržoazije. Koristeći vladine kabinete i druge instrumente države, buržoazi­ja započinje pravac zaostalosti u ekonomskom, socijalnom i po­litičkom životu „nacije” i ljudi Latinske Amerike. Kada promena oblika zavisnosti modifikuje ekonomski i klasni sistem, on po­tom generiše pramenu pravca delovanja dominantne klase što dalje jača upravo te veze ekonomske zavisnosti koje su proizve­le takav pravac i time još više pogoršavaju zaostalost u Latinskoj Americi. Postoji nekoliko izuzetaka i o njima ćemo ovde raspra­vljati.

U ovoj studiji ispitaćemo sledeće važne odnose između (I) ekonomske zavisnosti, (П) klasne strukture, ili lumpenburžoazi-

29

je, i (Ш) politike zaostalosti ili lumpenrazvoja i njihov uticaj na: (1) kolonijalnu strukturu, (2) agrarnu strukturu, (3) nezavisnost, (4) građanske ratove: nacionalizam vizavi slobodne trgovine, (5) liberalnu Reformu, (6) imperijalizam, (7) buržoaski nacionali­zam, (8) savremeni neoimperijalizam i neozavisnost.

1. Kolonijalna i klasna struktura je proizvod uvođenja u La­tinsku Ameriku ekstremno eksploatatorske eksportne ekonomije, podređene metropoli, koja je suzila unutrašnje tržište i stvorila ekonomske krugove lumpenburžoazije (proizvođači i izvoznici sirovina). Takvi ekonomski krugovi zatim generišu politiku zao­stalosti ili lumpenrazvoj za privredu kao celinu.

2. Agrarna struktura i agrarna sredstva za proizvodnju tran- sformišu se, u odgovarajućem trenutku razvoja svake od zema­lja, reagujući na povoljne poslovne šanse, i pre svega, na koleba­nja u zahtevima spolja za poljoprivrednim proizvodima. Poseb­nu pažnju ćemo posvetiti takvim slučajevima u Barbadosu, Meksiku, Čileu i Kubi.

3. Pokret za nezavisnost u Latinskoj Americi, proizvod eko­nomskih krugova proizvođača sirovina za izvoz, ojačao je pod režimom slobodne trgovine krajem osamnaestog veka i iskori­stio političku šansu stvorenu Napoleonovim ratovima. Žarka že­lja da stekne političku samostalnost, koja bi joj omogućila još veći izvoz sirovina u naprednu britansku prestonicu, navela je latinoameričku buržoaziju da se opredeli za ekonomsku politiku koja je povećala ekonomsku zavisnost i, zajedno sa njom, zao­stalost.

4. Ipak, politika zaostalosti nije se mogla efikasno primeniti sve dok sektor buržoazije najtešnje povezan sa proizvodnjom i prodajom sirovina nije savladao, političkim i vojnim sredstvima, sektor buržoazije koji je bio više usmeren na industriju i stoga rodoljubiviji u toku građanskih ratova devetnaestog veka. Jedan od glavnih pravaca lumpenrazvoja određen je odlukom u korist

30

slobodne trgovine koju je donela latinoamerička lumpenburžoa- zija da bi podstakla sopstvene ekonomske interese. Takva politi­ka povećala je zavisnost od stranih sila i učvrstila zaostalost u Latinskoj Americi.

5. Liberalna Reforma prošlog veka nije bila samo rezultat ideološke osvešćenosti, već i rezultat ekonomskih interesa onog sektora buržoazije koji se bavio eksportom poljoprivrednih pro­izvoda. Liberalna reforma se dogodila u svakoj od zemalja u raz­ličito vreme, ali, izgleda, uvek posle uočljivog rasta proizvodnje i povećanja izvoza poljoprivrednih proizvoda.

6. Kada je imperijalizam u Latinskoj Americi krajem devet­naestog veka ubrzao proizvodnju i izvoz sirovina, još jednom je preinačena ekonomska i klasna struktura mnogih zemalja. Lati­noamerička lumpenburžoazija postala je mlađi partner stranog kapitala i nametnula nove pravce lumpenrazvoja koji je zatim povećao zavisnost od prestonice imperijalizma.

7. Buržoaski nacionalizam i industrijski razvoj dvadesetog veka u vodećim zemljama Latinske Amerike - predstavljaju po­litički odgovor latinoameričke buržoazije na promene u nacio­nalnoj ekonomskoj strukturi do kojih je došlo zbog krize u pre- stonici imperijalizma, nastaloj zbog dva svetska rata i ekonom­ske depresije tridesetih godina. Krizom proizvedeno ogromno smanjenje obima latinoameričkog izvoza i/ili uvoza, postavlja scenu za pravac industrijskog razvoja u Brazilu, Argentini, Mek­siku i, u manjoj meri, u Čileu, Kolumbiji i drugim zemljama. Međutim, pomenuti industrijski razvoj limitiran je klasnom strukturom lumpenburžoazije - nasleđe ranog perioda zavisnosti- kao i oporavkom prestonice imperijalizma koji je započeo pe­desetih godina dvadesetog veka.

8. Razvoj neoimperijalizma donosi Latinskoj Americi neo- zavisnost i ponovnu transformaciju postojeće ekonomske i kla­sne strukture. Latinoamerička buržoazija, koja sada obuhvata i

31

industrijski sektor, opet je mlađi poslovni partner imperijalizma, favorizuje politiku koja povećava pokornost i zavisnost i oži­vljava lumpenrazvoj, drugim rećima - zaostalost. Da bi došlo do stvarnog razvoja, narodu Latinske Amerike potrebni su revoluci­onarna strategija i socijalizam.

32

1. Kolonijalna struktura

Da bismo shvatili poreklo kolonijalne strukture Latinske Amerike moramo videti zašto je danas Latinska Amerika privred­no zaostao kontinent a Sevema Amerika privredno razvijena, iako su obadve nastale kao evropske kolonije. Ponuđena su dva među­sobno povezana i moguća objašnjenja. Jedno od tih objašnjenja je da se Severna Amerika okoristila od prenošenja naprednih in­stitucija britanskog kapitalizma, dok je Latinsku Ameriku ugro­zilo uvođenje zaostalih institucija dekadentnog iberijskog feuda­lizma u Novi Svet. Drugo, srodno objašnjenje, dolazi iz Vebero- vog Protestantski moral i duh kapitalizma i sugerira da su se se- vernoamerički i latinoamerički kolonisti međusobno veoma raz­likovali po karakteru: prvi su bili preduzimljivi protestanti a ovi drugi - lenji katolici. Prvo od ova dva objašnjenja mora biti od­bačeno jer mu jasno nedostaje istorijsko pokriće. Kapitalizam se prvo razvio u katoličkim zemljama: Italiji, Španiji i Portugaliji, a institucije protestanskih britanskih kolonija na jugu SAD i na Karibima nisu bile upadljivo naprednije od latinoameričkih. Ka­snije ćemo videti da je pogrešno tvrditi da su institucije Iberij­skog poluostrva prenesene u Latinsku Ameriku. U vezi sa dru­gim objašnjenjem, da su se doseljenici u razne krajeve Novog sve­ta zaista razlikovali bilo bi neophodno detaljnije proučiti temu.

U epigrafu ove studije, motivi španskih kolonizatora opisa­ni su rečima osvajača i sveštenika koji su ih pratili. Adam Smit u The Wealth o f Nations o motivima jezgrovito kaže: „Sve što su Španci, nakon Kolumba, preduzimali u Novom svetu izgleda da

33

je podstaknuto istim motivom. Potpuno ista sveta žeđ za zlatom vodila je Ojedu, Nikuesa i Vaska Nunjesa de Balboa u Darijen- ski zaliv, Kortesa u Meksiko, Almagroa i Pisaroa u Čile i Peru.” (Smith 1937: 529). Kako su eksploatisani rudnici zlata i srebra u Meksiku i Peruu? Jasno, iskorišćavanjem Indijanaca i visokog nivoa njihove civilizacije i izvanrednog društvenog uređenja. Podjednako je jasno da Španci i Portugalci nisu organizovali eksploataciju rudnika na Karibima, Brazilu, Argentini, i drugim oblastima na sličnoj osnovi samo zbog toga što rudnika nije ni bilo u ovim regionima. To što Englezi, koji su se naselili u Se- vernoj Americi, nisu eksploatisali rudnike dragocenih metala bi­lo je zbog potpuno istog razloga - nije bilo takvih rudnika. Zašto su Portugalci, Francuzi i Britanci napravili plantaže šećera u Brazilu i na Antilima i plantaže pamuka na Jugu SAD? Mada u ovim oblastima nisu mogli kopati rudu, klima je bila pogodna da razviju eksportnu privredu, iskorišćavajući robovsku radnu sna­gu koja se mogla uvoziti iz Afrike. Sada bismo mogli da se zapi­tamo zašto ti isti Francuzi i Englezi nisu isto to uradili u Novoj Francuskoj i Novoj Engleskoj. Odgovor se nudi sam po sebi: Za­to što su ovim regionima nedostajali geološki, klimatski uslovi i domorodačko stanovništvo neophodno za uvođenje eksportne privrede. Tako je bilo i u Argentini, sve dok razvoj svetskog ka­pitalističkog sistema nije omogućio da se région istakne u devet­naestom veku kao izvoznik vune, mesa i žitarica, a Sao Paolo, delovi Kolumbije, Košta Rika, i još neki, kao izvoznici kafe.

Komparativna analiza različitih vrsta evropskih kolonija osnovanih u Novom svetu vodi nas do glavnog zaključka, koji na prvi pogled izgleda protivrečan, ali, ipak, predstavlja precizan odraz dijalektike kapitalističkog razvoja: što više bogatstva stoji na raspolaganju za eksploataciju to je région danas siromašniji i nerazvijeniji, a što je bio siromašniji kao kolonija, région je da­nas bogatiji i razvijeniji. Postoji samo jedan osnovni razlog: zao­stalost je rezultat eksploatacije kolonijalne i klasne strukture ute­

34

meljene na ekstremnoj eksploataciji; progres je ostvaren tamo gde nije stvorena struktura zaostalosti zato što je nije bilo mogu­će stvoriti. Sve ostalo je od drugostepene važnosti ili zavisi od vrste eksploatacije. To se odnosi i na kategorije kolonista koji su naseljavali brojne regione i na ono čime su se bavili.

U Severnoj Americi - ili, preciznije, na severu Severne Amerike, koji se razlikovao od Juga na kome se uzgajao pamuk- raznolika privreda malih poljoprivrednih poseda i male privre­de uvedena je od početka. Slično je bilo i u različitim delovima Latinske Amerike. Kao što je Gera i Sančes rekao u Šećer i dru­štvo na Karibima:

„Proces raspodele i parcelisanja kubanske zemlje tokom še­snaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka doveo je do stvaranja klase velikih i malih zemljoposednika koji su vo­dili poreklo od prvih kolonista i koji su bili jako vezani za svoje rodno tle. Reč je uglavnom o siromašnim, prostodu- šnim ljudima koji su živeli izolavano od spoljnjeg sveta... ali su u Kubi postavljeni temelji za jednu novu i jedinstvenu nacionalnost, od potomaka onih koji su tri veka naseljavali teritoriju. Drugačiji sistemi raspodele i korišćenja zemlje odredili su drugačiju sudbinu britanskim i španskim Antili- ma: jednima propast, a drugima progres, spor ali konstan­tan.” (Guerra y Sanchez 1964: 35-36).

Mogli bismo dodati da je takav progres trajao sve dok se i oni nisu pretvorili u plantaže šećerne trske u devetnaestom veku. Nieto Arteta kaže za Kolumbiju:

„Do sredine prošlog veka fabrička proizvodnja i bogata po­ljoprivreda Istoka odudarali su od neimaštine Zapada i siro­maštva Centralnog regiona, područja Bojaka i Kundinamar-

35

ka. Na Zapadu, eksploatacija rudnika... u Bojaki i Kundina- marki, latifundija. ... Situacija je bila sasvim drugačija na Istoku. ... Nema latifundija, nije ih ni moglo biti. Nije bilo rudnika srebra ni zlata, pa crnci nisu dovoženi. ... Pojavila se fabrička proizvodnja. ... U periodu o kome govorimo privreda istočne Kolumbije nije bila okrenuta stranom trži­štu.” (Nieto Arteta 1969: 79-80).

U Centralnoj Americi „Kostarika, najsiromašnije i najizolo- vanije područje tog perioda... imala je homogeniju socijalnu strukturu sastavljenu skoro isključivo od potomaka Spanaca”. (Torres Rivas 1968: 16) Tako je bilo i u mnogim drugim delovi- ma Latinske Amerike, naročito u sada relativno manje zaostalom Cono Sur i u britanskoj koloniji Barbados. Ipak, u Barbadosu se socijalna struktura ubrzo promenila, kao što Harlou beleži u svo­joj Istoriji Barbadosa navodeći reči savremenika:

,,U vreme kada su uzgajane brojne manje poljoprivredne kulture, zemlju je zaposeo veliki broj stanovnika na malim imanjima. Takvo činjenično stanje, uobičajeno u većini mladih britanskih kolonija, delimično je bilo posledica toga što su prvim kolonistima u početku dodeljena manja ima­nja. ... Tako je ostrvo bilo u posedu brojne i izdržljive ma- loposedničke уеотап klase, koja je nesumnjivo predstavlja­la glavni stožer kolonije. Takav zdravi poredak stvari menja se sa početkom proizvodnje šećera. Da bi se uspešno proiz­vodio šećer potrebne su velike parcele zemlje i bogata po­nuda jeftine radne snage: holandski sistem dugoročnih kre­dita omogućio je imućnijima i jedno i drugo. Međutim, mali plantažer sa svojih malo jutara zemlje i malim kapitalom ni­je mogao da se suoči sa znatnim inicijalnim troškovima iz­gradnje fabrike za proizvodnju šećera. Posledica toga je da je zemlja sve više padala u ruke klike magnata. ... Primer za to predstavlja imanje kapetana Votermana, koje se sasto­

36

jalo od osam stotina jutara zemlje i koje je jednog momenta raspodeljeno četrdesetorici posednika. ... To isto pokazuje ... vrednost zemlje koju je posedovao major Hiliard. Pre uvođenja novog načina proizvodnje (oko 1640. godine) plantaža je vredela četiri stotine funti a već 1648. godine pola plantaže prodato je za sedam hiljada funti. ... Major Skot je 1667. godine izjavio daje saznao, pregledavši sve zemljišne knjige Barbadosa, daje od 1643. godine bar dva­naest hiljada „hrabrih ljudi” napustilo ostrvo i otišlo na dru­ge plantaže a da se broj zemljoposednika smanjio sa 11,200 malih posednika 1645. godine na 745 vlasnika velikih ima­nja 1667. godine, dok se tokom istog perioda povećao broj crnaca sa 5.680 na 82.023. Na kraju rezimira situaciju izja­vljujući da 1667. godine ostrvo ’nije toliko jako, mada je četrdeset puta bogatije nego što je bilo 1646. godine’. Ovaj dvostruki proces, kojim je moćna engleska kolonija pretvo­rena u tek nešto više od fabrike za proizvodnju šećera, koju je posedovala nekolicina odsutnih vlasnika i opsluživala masa strane radne snage, predstavlja glavnu karakteristiku istorije Barbadosa.” (Harlow 1926: 40-44, 306-310).

Zajednički imenitelj za danas najzaostalija područja Latin­ske Amerike - delove Centralne Amerike i Kariba, Severoistok Brazila, određene oblasti na Andima, u Meksiku gde preovlađu- je autohtono stanovništvo i rudarska područja Brazila, Bolivije i centralnog Meksika - predstavlja činjenica da su u ranom perio­du (a, u mnogim slučajevima, i danas) to bile oblasti u kojima je eksploatacija prirodnih, a u još većoj meri ljudskih, resursa bila najekstremnija. Reč je o izrazitoj karakteristici eksportne privre­de.1 Podjednako nesrećnu sudbinu, kako ju je Adam Smit na­

1 Razvijajući svoju tezu u vezi regiona koji su najviše kolonizovani i najviše eksploatisani, da bih obuhvatio Aziju, Afriku i Latinsku Ameriku, označio sam ih, u svojoj izjavi u Karakasu, kao „ekstremno-zaostale”. Kole­ge Fransisko Mieres i Ektor Silva Mičelena su se usprotivili, tvrdeći da bi, u

37

zvao, imaju i mnogi delovi Azije i Afrike, bez obzira na mnogo­brojne kulturne razlike među ovim područjima i uprkos činjeni­ce da je, u nekima, razvoj svetskog kapitalizma potpuno izmenio autohtonu socijalnu strukturu, dok je u drugima - u Kubi na pri­mer - svetski kapitalizam potpuno izmenio socijalnu strukturu koju su sami Evropljani prethodno uspostavili. Prema tome, ste- pen i vrsta zavisnosti od prestonice svetskog kapitalističkog po­retka predstavljaju ključni faktor ekonomskih i klasnih odnosa Latinske Amerike. U svojoj studiji o argentijskoj privredi Aldo Ferer napominje:

„Rudarstvo, tropska poljoprivreda, ribolov, lov i drvna indu­strija su kao ekspanzivne delatnosti privlačile kapital i radnu snagu. ... Bogati veleposednici i trgovci, zatim visoki službe­nici Krune i sveštenstvo bavili su se izvozom. ... Pomenuti sektori ... predstavljali su unutrašnje kolonijalno tržište i iz­vor akumulacije kapitala. ... Male grupe veleposednika, trgo­vaca i političara bogate se i sve više kupuju stranu potrošnu i trajnu fabričku robu. ... Skoro da ne treba sumnjati da su i ta­kva uređenost eksportnog sektora i koncentracija bogatstva bili glavna prepreka promeni organizacije domaće proizvod­nje, koja bi dovela do podizanja tehničkog i kulturnog nivoa i pojave društvenih grupa zainteresovanih za razvoj domaćeg tržišta kao i za izvozne artikle koji ne bi bili kontrolisani od tržišta metropole.” (Ferrer 1963: 19-21).

skladu sa mojom „teorijom”, ekstremna-zaostalost trebalo da bude karakteri­stična za regione u kojima savremeni, a ne stari, kolonijalizam poprima najek­stremnije oblike. Otuda je, prema Silvi, najekstremnije-zaostala zemlja u La­tinskoj Americi - Venecuela. Uvažio sam teoretsku primedbu i složio se d aje Venecuela zaista slučaj ekstremne- zaostalosti, zahvaljujući ekstremnoj- eks­ploataciji potaknutoj bumom u izvozu nafte. Složili smo se da pomenuti bum odredimo, vrlo provizorno, kao primer „aktivnog” razvoja ekstremne-zaosta- losti i da pronađemo drugi termin za „pasivno” stanje ultra-zaostalosti u eks­portnim regionima ranijeg perioda razvoja svetskog kapitalizma.

38

Veći deo kapitala namenjen investiranju usmeren je, po uvreženoj praksi u zaostalim zemljama, u rudarstvo, poljoprivre­du, transport i izvozno-trgovačka preduzeća povezana sa metro­polom; skoro sve ostalo odlazilo je na uvoz luksuznih artikala iz metropole, a samo je jedan vrlo mali deo preostajao za proizvod­nju i potrošnju vezane za domaće tržište. Zbog trgovačkog i ino­stranog kapitala, ekonomski i politički interesi rudarske, poljo­privredne i trgovačke buržoazije nikada nisu bili usmereni ka unutrašnjem ekonomskom razvoju. Proizvodni odnosi i klasna struktura latifundija, rudarstva i njegovog ekonomskog i socijal­nog „zaleđa”, razvili su se kao odgovor na grabežljive potrebe strane i latinoameričke metropole a nisu bili posledica, kako se često i pogrešno tvrdi, transfera iberijskih feudalnih institucija u Novi svet u šesnaestom veku.

Ovo ne znači da je kolonijalna i klasna struktura bila statič­na. Naprotiv, stalne promene u kolonijalnim odnosima davale su povod odgovarajućim promenama u klasnoj strukturi, kao što ilustruje sudbina proizvodnje u kolonijalnom periodu. Na pri­mer, ekonomska depresija u Spaniji u sedamnaestom veku, koja je smanjila iznos brodarine između matične zemlje i Nove Špa- nije na jednu trećinu iznosa koji je važio u šesnaestom veku, omogućila je značajan razvoj lokalne proizvodnje. Pre kraja osamnaestog veka sama tekstilna industrija zapošljavala je še­zdeset hiljada radnika u Meksiku (Orozco i Florescano 1965: 73). Vicekralj Nove Španije pisao je 1794:

„Bez ikakve pomoći i bez direktne državne zaštite ostvarili su ogroman napredak; u tolikoj meri da čovek ostaje zadi­vljen određenim vrstama proizvoda, naročito pamuka i tka­nine za šaleve (rebozos). Sirova vuna predstavlja sirovinu za mnoge fabrike. ... U tim područjima teško je zabraniti proizvodnju tih stvari. ... Jedini način da se unište takvi lo­

39

kalni proizvođači bio bi da se isti ili slični proizvodi pošalju iz Evrope i prodaju po nižim cenama. Upravo se to dogodi­lo velikoj fabrici i gildi za sve vrste svilenih tkanina, kojih se sada jedva sećamo, a umnogome slična sudbina zadesila je fabrike koje su proizvodile štampanu tkaninu. ... Propast [Akapulko] trgovačke firme bila je potpuno očekivana s ob­zirom na promene koje su se dogodile, nicanje evropskih fabrika i uglavnom lošiji kvalitet orijentalnih tkanina. Od1789. godine stalno se povećava uvoz tkanina i začina.” (Re- villagigedo 1966: 191-192, 200, 203).

Čileanski istoričar Ernan Ramires Nekočea (1967: 65) ističe „Izuzetno je važno naglasiti da se ovo dogodilo u mnogim ze­mljama Amerike. Peruanski istoričar Karlos Deustua Pimentel piše: ’ Slobodna trgovina ima za posledicu uništenje nekoliko fa­brika čija je proizvodnja cvetala i koje su snabdevale američka tržišta raznom vrstom robe.’” Govoreći o situaciji u provinciji La Plata, Rikardo Le vene beleži: ,,U stvari, aktivna trgovinska razmena koja je započela sa Reglamentos 1778. godine proizvela je propast prvih nacionalnih privrednih grana.” Transformacije u socijalnoj strukturi Latinske Amerike, do kojih je došlo zbog pro­mene kolonijalnih odnosa, podjednako su evidentne i u agraru.

40

2. Agrarna struktura

U ovom poglavlju ukratko se iznose neki od zaključaka is­traživačkog projekta kojim se bavio seminar koji sam vodio. Projekat govori o tome kako su promene vrste zavisnosti uticale i nastavile da menjaju agrarnu strukturu i načine poljoprivredne proizvodnje, naročito na latifundiji, u jednom broju latinoame­ričkih zemalja (od kojih je samo nekolicina pomenuta ovde). Nadamo se da će ovo istraživanje rezultirati publikovanjem jed­ne ili više studija koje će biti potpunije nego provizorna gledišta predstavljena u ovom poglavlju.

Hajde da istražimo ekonomsku i socijalnu strukturu rural­nog sektora kolonijalnog društva i da proučimo pojavu latifundi­ja i najvažnije metode poljoprivredne proizvodnje.

Prvo ćemo osmotriti slučaj Meksika u šesnaestom veku. Rani period je obeležen porobljavanjem Indijanaca, koje je traja­lo od 1521. do 1533. godine. Nakon toga sledi encomienda - si­stem po kome je Indijanac bio u obavezi da vlasniku poseda (en- comendero) plaća radom ili dankom u naturi. Nakon kraćeg vre­mena ukida se encomienda (mada je u kolonijalnom Čileu potra­jao dugo i nije ga bilo moguće iskoreniti). Velika epidemija, od 1545. do 1548. godine, smanjila je ponudu radne snage baš u vreme kada je otkriće srebra povećalo potražnju za radnicima. Zbog povećane potrebe za radnom snagom a smanjene ponude, sistem encomienda pretrpeo je velike promene i postao el cate- quil. (U Peruu se takav sistem nazivao la mita, dok u Čileu nika­da nije zaživeo jer nije odgovarao čileanskim potrebama.) Pome-

41

nuti sistem postojao je do otprilike 1630. godine ali nakon 1580. godine nije bio glavni način iskorišćavanja radne snage. Nadmoć latifundije ili hacijende, naročito posle 1580. godine, počela je kao posledica jedne epidemije koja je dodatno smanjila ponudu radne snage a zatim i proizvodnju u rudnicima. Porasle su cene za poljoprivredne proizvode i poljoprivreda je postala mnogo profitabilnija delatnost nego što je bila. U isto vreme smanjio se profit od rudarstva, u apsolutnoj i relativnoj vrednosti, u poređe- nju sa poljoprivredom. Zbog toga dolazi do transfera kapitala iz rudarstva u poljoprivredu u vreme kada je depopulacija smanjila efikasnost malog, domaćeg poljoprivrednog proizvođača. U ta­kvim uslovima, meksička hacijenda preuzima vodeću ulogu - a sa njom je došlo i polukmetstvo, kasnije nazvano feudalnim. Drugim recima, razni načini proizvodnje primenjeni a zatim za- menjeni u Meksiku - nikada nisu zaživeli u Čileu - i iz toga pro- izašle promene u klasnoj strukturi bile su reakcija na izmenjenu sposobnost kolonije da služi potrebama metropole. Stekavši moć hacendados su se našli u prilici da nametnu - kroz gradske save- te (cabildo) i preko vicekralj a - onakvu politiku cena, ugovora, zakona o skitnji i svega drugog, kakva im je pogodovala.2

Tokom ovog perioda, karakter poljoprivredne strukture i promene koje je on pretrpeo određene su kolonijalnim statusom regiona. Ovo potvrđuje uvaženi Aleksander von Humbolt, ne- mački geograf, kada 1811. godine piše u svom čuvenom Politič­kom eseju o kraljevstvu Nove Španije:

„Putujući padinama Anda, ili planinskim delom Meksika, na sve strane vidimo vrlo očigledne primere pozitivnog uti- caja rudarstva na poljoprivredu. Šta bi bilo da nisu sagrađe­na naselja zbog iskorišćavanja rudnika, koliko mnogo mesta

2 Ovaj pasus je siže autorovog neobjavljenog rukopisa od ukupno 130 strana.

42

bi ostalo pusto? Koliko bi zemlje ostalo neobrađeno u četiri administrativne oblasti Guanaksuato, Sacatekas, San Luis Potosi i Durango? ... U blizini rudnika niču poljoprivredna imanja. Visoka cena provijanta, zbog konkurencije kupaca, oslobađa uzgajivača straha od nemaštine kojoj je izložen zbog teškog života u planinama. Na taj način, samo zbog koristi ... rudnik se, u početku izolovan usred divljih i pu­stih planina, ubrzo povezuje sa zemljom, koja se već odav­no obrađuje”. (Humboldt II: 407—408).

Krajem osamnaestog veka, guverner Nove Španije, Revilja- hihedo, svom nasledniku kazuje u Instruction Reservada (1794):

„U godinama slobodne trgovine ni slučajno nije došlo do smanjenja već do značajnog povećanja količine robe i trgo­vačkih artikala kao i stečenog bogatstva i proizvoda. Došlo je do velikog napretka u tim krajevima ovih godina; izvoz se skoro utrostručio u poređenju sa ranijim godinama i uglavnom se izvoze koža, boje, pamuk, drvo Kampeče [pa­lo de tinte], mirta, i pre svega, dragoceni košenil. Stavljeni proizvodi, sapun, pamuk i brašno stizali su iz ovih područja u Havanu i na ostrva gde su im bili potrebni za poljoprivre­du. ... Prinos svih vrsta žitarica mnogo se povećao u tim krajevima. ... Raspodela zemlje mnogo je [ne]ravnomernija nego u Španiji; nekolicina marljivih ljudi poseduje dovolj­no zemlje da može napraviti kraljevstvo. ... U poslednjih nekoliko godina znatno je povećana proizvodnja iskopane rude. ... Do rasta proizvodnje nije došlo zbog bogatih nala­zišta niti veće čistoće ruda, već, prvenstveno, zbog poveća­nja broja radnika u rudniku. ... Mnogi nekadašnji trgovci, navikli na veliki profit i mali rizik prekomorske trgovine, okreću se poljoprivredi i rudarstvu shvativši da će im novi trgovački sistem smanjiti profit i povećati rizik.” (Revillagi- gedo 1966: 198, 202, 205, 209, 210).

43

Istoričar, savremenik, Enrike Floreskano piše:

„Odražavajući napredak poljoprivredne proizvodnje, iznos poreza u naturi od 1779. do 1803. godine, skoro se utrostru­čio. ... Po prvi put vrednost poljoprivredne proizvodnje (iz­računat na bazi poreza u naturi) premašuje vrednost rudar­ske proizvodnje uprkos činjenici daje rudarska proizvodnja dostigla maksimum od 1779. do 1803. godine. ... Kada je Humbolt posetio Novu Španiju 1803. godine, mogao je po­tvrditi da je porast blagostanja u poslednjih trideset godina osamnaestog veka pogoršao ekonomske nejednakosti kolo­nijalnog društva. ... Ukratko, zahvaljujući rastu cena veliki zemljoposednici su se još više obogatili, produbio se jaz iz­među običnih sveštenika i visokih crkvenih dostojanstveni­ka a položaj siromašnih postao je još nepodnošljiviji. ... Napredovanje hacijendi dovelo je do premeštanja velikog broja poljoprivrednih radnika i češćih cikličnih kriza. Broj nezaposlenih i socijalna napetost u gradovima su se poveća­li. Zbog naglog bogaćenja razlike u socijalnom statusu bile su ogromne pa su, komentarišući opšte stanje u periodu od 1803. do 1807. godine, Humbolt, Fray Antonio de San Mi- gel, Abad i Keipo i liberalna grupa koja je pisala u Diario de México, predvideli izbijanje socijalnog sukoba. Septem­bra 1810. godine, posle tridesetogodišnjeg stalnog poveća­nja cena, nakon kriza 1785-1786. i 1801-1802. godine, i upravo u momentu kada je još jedan inflatorni talas dosti­gao maksimum, Idalgo je pokrenuo revoluciju koja će, deset godina kasnije, od Nove Španije stvoriti samostalnu ze­mlju.” (Florescano 1969: 193-195).

Treba imati na umu da Nezavisnost nije stečena pod skrom­nim pokroviteljstvom Idalga i Morelosa, već uz pomoć Plan de Iguala, koji su finansirali Hacendados i njihov predstavnik Itur- bide. Uprkos tome, taj značajan događaj u istoriji Latinske Ame­

44

rike (koji će se ponoviti pod zapanjujuće sličnim uslovima u Meksiku 1857. i potom 1910. godine) ilustruje našu centralnu tezu da promene u odnosima kolonijalne zavisnosti menjaju eko­nomsku i klasnu strukturu Latinske Amerike. U ovom slučaju, do promena je došlo preko Burbonskih reformi, koje su omogu­ćile veću slobodu trgovine posle 1778. godine, i preko porasta potražnje za meksičkim brašnom u Kubi kao posledice buma u proizvodnji šećera, koga je, pak, pokrenula Haićanska revolucija1790. godine, kao odraz Francuske revolucije 1789. godine. Vi- dećemo kako se taj proces ponavlja kada budemo proučavali po­vode pokreta za Samostalnost. Proces je ilustracija primera kako ova transformacija dok se odvija menja klasnu politiku domi­nantnih grupa a time i borbu potlačene klase.

Isti ovakav primer analizira Mario Gongora u El Origen de los „inquilinos” de Chile Central.

,,U osamnaestom veku dolazi do značajne promene stanja stvari zbog trgovine žitom sa Peruom što je imalo za posle- dicu intenzivniju organizaciju hacijende i revalorizaciju ze­mlje u dva izvozna regiona - od Akonkague do Kolčague. Novinu je činilo povećanje cene zakupa zemlje pri čemu je plaćanje zemljoposedniku postalo veoma važno. Zavisnost stanara-zakupaca koji su obrađivali zemlju postajala je sve veća a obaveze sve teže. ... Sve što je velikoj hacijendi bilo potrebno obezbeđivali su joj oni koji su je uzeli u zakup i stanovali na njoj. Termin arrendatario [onaj koji je uzeo pod arendu] koji se takođe odnosio na sve ljude srednjeg i visokog ekonomskog staleža, prestao je da se koristi, a ter­min inquilino stekao je naročito značenje. Ukratko, poljo­privredna imanja, od zakupa do polukmetstva maskirani kao inquilinaje, poprimila su oblik koji nije imao nikakve veze sa encomienda i drugom uobičajenom praksom iz perioda Osva­janja. Ova imanja potiču iz drugog perioda kolonijalne istori- je, perioda obeleženog stratifikacijom: zemljoposednici su

45

se kretali prema gornjem sloju a siromašni Španci i različite kategorije rasnih mešavina (mestizaje) prema dole. ... Stra­tifikacija se intenzivirala u osamnaestom i devetnaestom ve­ku a uporedo sa njom pogoršavao se položaj inquilino-a. U osamnaestom veku inquilino je bio u veoma podređenom po­ložaju. Proces proletarizacije inquilino-a je započeo i ubr­zao se u devetnaestom veku.” (Gôngora 1960: 114-115).

Početak takvog razvoja događaja, krajem osamnaestog ve­ka, poklapa se, kao što ćemo kasnije videti, sa Pokretom za sa­mostalnost.

Sličan proces odvijao se u Kubi prema raspravi Diseurso sobre la agricultura de la Habana y medios de fomentarla, koju je glavni kubanski agronom i mislilac tog perioda, Fransisko de Arango y Parenjo, napisao za španskog kralja 1792. godine. U ovom dokumentu on se obraća svima „onima koji ništa ne znajuo poljoprivredi u Americi, o tome kako je uređena i kako se raz­vijala ... a mnogima će izgledati kao uzaludan i smešan trud”, ali, on je shvatio i objasnio, bolje nego drugi, pravi karakter, ako ne kapitalističkog, onda preduzimačkog načina poljoprivredne proizvodnje:

„Havana je 1763. godine još uvek bila veoma mlad grad, ali je do 1779. godine već postala veliki trgovački centar: slala je velike brodske tovare voska za Novu Španiju, obezbeđi- vala stalno sve količine šećera koje su Poluostrvu bile po­trebne i koje je nabavljano u inostranstvu, proizvodila mno­go sirove kože, nešto kafe, duvan za Real Factoria. . .. Pre­porod Havane datira od nesrećnog rata 1760. godine. Zlo- srećna predaja Havane Englezima poslužila je da grad po­novo oživi na dva načina: pre svega, za samo godinu dana trgovinske razmene sa Velikom Britanijom, zemlja je pre­plavljena ogromnim bogatstvom, velikim brojem crnaca, ra­znih alatki za rad i tekstila; drugo, pokazala je našem Dvoru

46

koliko je odvijanje takve trgovinske razmene značajno i skrenula veliku pažnju i interesovanje na ovo pitanje. ... Či­njenice nisu išle na ruku monopolu Kompanije. Zadale su joj smrtonosni udarac; strgnule tiranske privilegije, slobod­na i otvorena trgovina, sa umerenom carinskom tarifom, po­čela je da se odvija između Havane i Španije; uvedena je mesečna poštanska služba za komunikaciju sa metropolom a sa nekoliko firmi zaključen je ugovor za uvoz crnaca. ... Sa ovako srećno uvedenim merama zajedno su delovali i drugi nepredvidivi faktori u korist havanske poljoprivrede. Nebo je na Francusku poslalo pošast koja je i danas muči. Iz toga proistekli zbrka i nered u njenim kolonijama smanji­le su njihovu a povećale našu proizvodnju i tako sprečile da navala crnaca, do koje je došlo zbog ranije pomenutog Real Cédula 1789. godine, ima pogubne posledice. Danas, u bo­ljoj situaciji zahvaljujući zloj sudbini našeg suseda, proda­jemo svoj šećer po izuzetno dobrim cenama. Ali, šta će biti sutra? Kuba bi, zaista, trebalo da se zamisli nad tim. ... Iz svega ovoga može se zaključiti da, ukoliko država želi da razvije privredu u svojim kolonijama i ima povoljan trgo­vinski bilans, mora da se ugleda na mudre poteze drugih na­cija: mora porediti troškove svake poljoprivredne grane drugih zemalja sa sličnim troškovima u sopstvenim koloni­jama, prouči troškove utovara i prevoza poljoprivrednih proizvoda do tržišta na kojima će se prodavati i, ako se po- ređenje pokaže nepovoljnim za nas, moramo revidirati na­čin rada, odobriti poreske olakšice, ukratko, pozabaviti se podizanjem naše privrede i industrije na nivo naših konku­renata umesto da namećemo poreze, restrikcije i smišljamo opstrukcije. ...

Hajde da proučimo opstrukcije uzevši slučaj šećera za primer. ... Prva opstrukcija: njih manje koštaju sprave za rad i crnci. Različit stepen napretka i vitalnosti koji su Fran­cuzi i Englezi ostvarili u trgovini i raznim poslovima omo­gućava njihovim kolonistima da dobiju alat i druge potrep­štine po boljoj ceni nego što mi možemo. Reč je o dobro

47

poznatoj prednosti koju niko ne bi pokušao da porekne. Isto se odnosi i na crnce: tek od nedavno možemo relativno lako da ih kupujemo u svojim kolonijama, pa čak i sada, još koli­ko toga treba da se uradi da bismo omogućili stvarno zado­voljenje sopstvenih potreba? Druga opstrukcija: oni manje troše na njihovo izdržavanje i od njih izvlače više rada. U celini uzev, Englezi, Francuzi i Portugalci, na isti su način organizovali obezbeđivanje hrane za svoje robove. Ne daju im ni novac ni hranu (mada su po zakonu obavezni da obez- bede hranu); daju im samo malo parče zemlje da je obrađu­ju a za svaki pojedinačni slučaj određuju vremenski rok. Mi im odobravamo istu količinu vremena, bez obzira kojom se vrstom ratarstva bave i bez ograničavanja dnevne porcije mesa i supe. Englezi i Francuzi imaju manje praznika i sto­ga njihovi robovi više rade. Treća opstrukcija: upućeniji su u poljoprivredne tehnike. Ova činjenica ne zahteva dokaz. Nije neophodno proći peške poljima Kube da bismo se uve- rili da oni tamo ne znaju ni nazive za korisna znanja iz obla­sti fizike, hernije i botanike. Čak i bez svega toga, dovoljno je zastati bilo gde, osmotriti i shvatiti koliko se stanje u na­šoj poljoprivredi razlikuje od onog u pomenutim zemljama. Četvrta poteškoća: oni svojim fabrikama rukovode efikasni­je i ekonomičnije. ... Nema ni jedne jedine vetrenjače niti vodenice, čak se uopšte ne zna za njih, dok su one u stranim kolonijama ne samo nešto uobičajeno, već su, na mestima gde ih nije bilo izvodljivo postaviti, umesto njih sagradili izvanredne šećerane. Grede i prečke postavljaju skoro hori­zontalno pa mogu da samelju veću količinu šećerne trske za isto vreme. Dalje, da bi prokuvali sok koji dobiju od šećer­ne trske koriste reflektore i tako uštede ogromnu količinu drveta pa im ostaje samo suvi otpad od trske (bagazo), dok mi u Havani još uvek diskutujemo kakva je relativna vred- nost takvih reflektora u poređenju sa rashodom od jedne de- vetine vrednosti žetve i za jednu žetvu šećera posečemo dr­veće sa cele jedne planinske padine. Peta prepreka: kretanje im je slobodnije i zaštićenije. ... Šesta prepreka: njihova ca­

48

rinska tarifa podstiče a ne unazađuje poslovanje. Sedma i poslednja prepreka: za razliku od nas, ne opterećuju ih ogromne zelenaške kamate. Veći deo hacijendi Guariko i Jamajka pripada trgovcima ili odsutnim vlasnicima koji ži­ve u metropoli. I jedni i drugi imuni su na dvostruku samo­volju trgovaca, pošto nisu prinuđeni da pozajmljuju novac uz kamatu da bi se upustili u velike investicije neophodne uoči svake žetve, niti moraju da plaćaju visoku cenu za neo­phodne potrepštine. Vlasnik lično ili blagonakloni trgovac šalju im iz metropole crnce, mašine, oruđe, pa čak i tkaninu za odeću robovima. Zato im malo znači nestašica gotovog novca. U Kubi, s druge strane, nema vlasnika u metropoli niti pomoći trgovca i, štaviše, većina zemljoposednika gradi svoje hacijende sa vrlo malo kapitala. Ulaze u dug da bi ih sagradili pa se nađu prepušteni na milost i nemilost zelena- ša i trgovaca koji prodaju robu koja im je potrebna. Posledi- ce toga su česte i propale poslovne transakcije u Havani. Hajde da razmislimo o ovome. Ako ne premašimo poslovne uspehe naših konkurenata u bilo kom smislu, a pošto sam upravo izložio u glavnim crtama da je razlika u poslovanju među nama deset prema jedan u njihovu korist, kako ćemo raspolagati viškom proizvodnje kada se oslobodimo sada­šnje nestašice prouzrokovane katastrofom u Guariku? Kako da nastavimo da trgujemo na stranom tržištu? ... Da iskori­stimo priliku da u našu sopstvenu zemlju donesemo bogat­stvo koje je mala teritorija Guarika davala Francuskoj. Ova pomisao čini se smešnom i neostvarivom onima koji ništa ne znaju o poljoprivredi u Americi niti o tome kako je ure­đena i kako se razvija. Naviknuti na spore promene u Evro­pi, izgleda da smatraju daje, da bi se sagradila šećerana ili stvorila plantaža pamuka ili kafe, potrebno isto onako godi­nama pre toga raditi na plantažama duda u Granadi, te da će se radna snaga neophodna za proizvodnju te kulture obez- bediti postepenom reprodukcijom vrste. Moj odgovor bi bi­la preporuka da malo prouče šta se i kako događalo. Sazna- će da se Jamajka razvila za svega nekoliko godina, da se

francuski Santo Domingo izgradio za manje od trideset go­dina, da je imao velike rezerve bogatstva pre poznate pobu­ne robova i videće kako smo mi, bez tolike pomoći, razvili našu poljoprivredu do sadašnjeg nivoa za samo šesnaest go­dina - od 1763. do 1779. godine.

Svako ko zna nešto o toj vrsti plantaža složio bi se sa mnom: kad bi bilo dovoljno materijalnih sredstava da se, u roku od samo godinu dana, kupe svi crnci (i obezbedi do­zvola za pristup kubanskim lukama) koliko ih je potrebno za kultivaciju zemlje, za tri godine prinos bi bio dva puta veći od onog u francuskom delu Santo Dominga, ako je ve- rovati pisanju naše Gacete. Nema nikakve sumnje: doba sreće je došlo. ... Šta čekamo? Šta nas zaustavlja?” (Aran- goy Parreno 1965: 184-197).

U stvari, niti su čekali, niti ih je išta zaustavilo. Kubanci su, sa Arango i Parenjom kao vođom, sproveli program čije rezulta­te je odlično analizirao Manuel Moreno Frahinals u: El Ingenio: El Complejo Econômico Social Cubano del Aziicar.

„Sve prepreke razvoju kubanske proizvodnje šećera uklo­njene su od 1763. do 1792. godine i Ostrvo je postalo naj­veći proizvođač šećera na svetu. ... Važno je naglasiti da je veliki procvat proizvodnje šećera u drugoj polovini osamna­estog veka bio moguć zahvaljujući izuzetno visokim cena- ma šećera tokom perioda od preko šezdeset godina. Šećer se 1748. godine u havanskoj luci prodavao po ceni od dva­naest do osamnaest reala, a 1760. godine po ceni od dvana­est do šesnaest reala. Takav prošek se zadržao, uz vrlo mala odstupanja, sve do Francuske revolucije, kada je tržište, po­remećeno zbog propasti Haitija, dostiglo fantastičnih tride­set šest do četrdeset reala, da bi se, krajem veka, vratilo na uobičajen raspon od trinaest i po do šesnaest reala. Pre nego što je Havana pala u ruke Englezima, prosečan prinos se do-

50

bijao sa površine od 320 caballerias (zapadnoindijska ze­mljišna mera, jedna kabaljeria iznosi otprilike 34 jutra) pod kulturom šećerne trske. Jedna šećerana je 1762. godine pro- sečno obuhvatala od deset do dvanaest caballerias a 1792. godine oko dvadeset dva caballerias. Proširenje proizvod­nog kapaciteta šećerane takođe je iskorišćeno da se udvo­struči površina zemlje pod kulturom šećerne trske.

Za nagli prosperitet 1792. godine karakteristično je upadljivo odustajanje od svih poslova koji nisu, posredno ili neposredno, imali veze sa šećernom trskom. ... Hose Se- dano komentariše događaje: .zanemari neophodno da bi podstakao profitabilno’, ... a vegueros (mali uzgajivači du- vana) prvi su osetili svu žestinu ekspanzije proizvodnje še­ćera. Potpuno je bilo normalno očekivati da se na plantaža­ma pod duvanskom kulturom među prvima pređe na uzgoj šećerne trske. Zemljište je plodno, prirodno se navodnjava i dobro je iskrčeno pa može odmah da se pređe na gajenje še­ćerne trske; na imanju ima drveća potrebnog za preradu še­ćerne trske; smešteno je na dobrom mestu i ima puteve koji vode do luka za utovar (duvan je takođe bio izvozna kultu­ra); i, konačno, nalazi se u nastanjenim oblastima u kojima je mogla da se nađe radna snaga za rad u šećeranama. Za­to su prve šećerane nicale tamo gde su pre bile plantaže du- vana ... jedanaest najboljih plantaža duvana koje je Hose de Koka zapalio nisu pripadale njemu već uzgajivačima du­vana. Preko duvanskih koliba u plamenu i zadimljenih polja razastrli su se zasadi šećerne trske i nikla je šećerana Hosea de Koke Nuestra Senora de las Mercedes. ...

Sve te fantastične špekulacije, koje su još više obogati­le havansku oligarhiju, strašno su pogodile pripadnike nižih klasa. Vrhovni komandant je, sredinom 1799. godine, mo­rao priznati da su cene skandalozno porasle i da se u Havani prodaje hleb pravljen od crvljivog brašna. Upečatljiv je iz- veštaj tek pristiglog Markesa de Someruelosa. Najteža situ­acija bila je u samim šećeranama. Zbog rata nije bilo do­voljno sušene govedine ni bakalara. Neuhranjene crnce te-

51

rali su da rade dnevno po dvadeset sati pa ih je na hiljade umiralo na poljima. Doktor Fransisko Barera i Domingo, očevidac strašnog istrebljenja, ostavio nam je potresne opi­se kubanskih polja šećerne trske 1797. godine. Govoreći o bolestima koje su napale crnce, primećuje da im je glavni uzrok bila neuhranjenost i da bi, bez guarapo (fermentova- na tečnost iz šećerne trske) i same šećerne trske ,oni sasvim sigurno umrli od gladi’. ...

Naravno, ništa od pomenutog ne bi se dogodilo da nije bilo sveukupne zvanične podrške. ... Bum u proizvodnji še­ćera 1792. godine stavlja van snage sve administrativne i le­galne procedure u koloniji. Promene koje obično traju ne­koliko decenija, dogodile su se za par godina. Ipak, važno je uočiti da je time što je postala šećerna vlada, oligarhija ubrzala prelazak Kube u kapitalizam i bila prinuđena da sprovede takve značajne promene u kolonijalnoj nadgradnji da je nužno morala potonuti u prošlost sa zasluženom titu­lom velikog reformatora. ... ,Kapitalistička proizvodnja stvara sopstveni, odgovarajući sistem zemljišne svojine, pa su tako feudalna imanja i mali poljoprivredni posedi zajed­no sa sistemom zajedničke svojine svi pretvoreni u formu (sa domaćim i pravno valjanim varijantama) koja je odgova­rala tom načinu proizvodnje.’ Taj proces, kako ga opisuje Marks, katkada je očigledniji u Kubi nego u evropskim ze­mljama a za svega dvadesetak godina uzgoja šećerne kultu­re dokrajčen je celokupan pravosudni sistem.” (Moreno Fra- ginals 1964: 5, 10, 11, 12, 13, 35, 37; naglašeno u originalu).

Bio je ovo početak istorijskog procesa zaostalosti u Kubi. Preobražaj u obliku zavisnosti, transformaciju ekonomske i kla­sne strukture i novu političku buržoaziju (svi utiču na nadgrad­nju) - opisao je Ramiro Gera i Sančes 1928. godine u svom delu Šećer i društvo na Karibima u poglavlju pod naslovom „Neumo­ljiva evolucija latifundija: hiperprodukcija, ekonomska zavisnost i sve veća neimaština u Kubi”. U suštini, isti obrazac pojave lati-

52

fundija imamo u to vreme u Argentini, Urugvaju, Sao Paolu, Či­leu, Peruu, Kolumbiji, Venecueli i Centralnoj Americi - u celoj Latinskoj Americi. Pošto u ovom eseju ne možemo proučiti sve takve slučajeve, ograničićemo se na Meksiko, zemlju koja nam daje naročito poučan primer.

Okrećući se meksičkom iskustvu kasnog devetnaestog i ra­nog dvadesetog veka (kada se, kao posledica prodora eks­panzivnog sevemoameričkog i evropskog imperijalizma, povećala potražnja za proizvodima meksičke poljoprivredei rudarstva) hajde da pogledamo svedočenja dvojice savre- menika od autoriteta - od kojih je jedan kasnije postao dr­žavni podsekretar a drugi generalni direktor za poljoprivre­du u Maderovoj vladi: „Glavne smemice agrarne politike perioda diktature zacrtao je u početku ministar Pačeko koji je, poput Diasa, bio general skromnog porekla. Konačnu formu agrarne politike u sastavu kapitalističke privrede od­redio je ministar Molina, moćni jukatanski zemljoposednik sa koncesijama za drvenu građu u Quintana Roo i političar blisko povezan sa grupom cientifico. Obojica su se saglaša- vala sa kapitalističkim aksiomom da ključ napretka leži u povećanju opšteg blagostanja. Obojica su smatrala da je za ostvarenje toga neophodan mir, ,po svaku cenu’ kao što je izjavio izdajnik Uerta. Pačeko je oživeo stare composicio- nes de demasias koje su svojevremeno odigrale tako veliku ulogu pri učvršćivanju latifundizma. Zakonom od 15. de­cembra 1883. godine, uvodi geodetske kompanije, podstiče zemljišne špekulacije i izaziva veliki rast cena seoskih ima­nja. Za kratko vreme utemeljen je veliki broj latifundija, a caudillos (vođe) Diasove revolucije i veliki broj stranaca, formiraju zemljišnu aristokratiju. Istovremeno, Crkva je br­zo vratila svoju pređašnju moć kupujući hacijende preko posrednika ili ih nasleđujući od ljudi na samrti užasnutih od vatre pakla. ... Posledice takve politike bile su svaki dan sve očiglednije. Svake godine žetva je bila sve bogatija,

53

vrednost zemljišta sve veća dok je cena rada neumitno pa­dala - beda siromašnih se produbljivala a raslo bogatstvo zemljoposednika. Na taj načinje kapitalizam dokazao daje najefikasniji metod podjarmljivanja, osiromašenja ljudi i povećanja postojećih razlika između bogatih i siromašnih. Govori se, i tačno je, da velika zarada od zemlje čini kapita­lističku poljoprivredu flagrantno profitabilnim poduhvatom, zahvaljujući porastu cena poljoprivrednih proizvoda i sma­njenju troškova proizvodnje, pri čemu su oba posledica is- korišćavanja poljoprivrednih radnika i kontrole nad drža­vom koju imaju zemljoposednici - kontrole koja im, pored toga, obezbeđuje i sredstva da savladaju male zemljoposed- nike. Obrađivanjem zemlje nad kojom se ima monopol po­moću robovske radne snage ostvarivana je velika dobit a kako je zarada rasla ona je sama po sebi podsticala dalju eksploataciju na kapitalističkoj osnovi... monopol nad ze­mljom neizbežno vodi smanjenju nadnica. ... Zbog toga na­glašavamo da su vrlo niske nadnice jedan od faktora koji podstiče kapitalističku eksploataciju zemlje smanjenjem troškova proizvodnje i konsolidovanjem sistema. Bankarski sistem postaje javno povlašćen izvor neosporne političke i društvene moći. ... Željezničke pruge su bile efikasno sred­stvo konsolidacije latifundije i agrarnog ropstva. ... Uspeh diktature generala Dijasa ostvaren je sistematskim učvršći­vanjem kapitalizma.” (Gonzâles Roa i José Covarrubias 1917: 86-88, 55, 56,71).

Generalni direktor poljoprivrede, Lauro Viadas, poznati cientifico, potvrđuje prethodno rečeno u svom Informe Oficial:

„Žilava izdržljivost velikih poseda predstavlja logičnu po- sledicu razvoja poljoprivrede u našoj zemlji. I dalje će odo- levati zbog istog razloga, i pored preduzimanja izuzetno energičnih i odlično zamišljenih mera, sve dok ne budemo u stanju da eliminišemo prepreke razvoju sopstvene poljopri-

54

vrede. Poljoprivreda širokih razmera uzima primat, elimini- šući malo, porodično ratarstvo i zaposedajući zemlju a pri­vlače je, usuđujem se reći, snažno, upravo ekonomske po­godnosti proistekle iz dve okolnosti. Prva okolnost su viso­ke cene najneophodnijih artikala, zbog malog obima sop- stvene poljoprivredne proizvodnje i visoke carine za robu koju smo prinuđeni uvoziti da bi zadovoljili domaće potre­be. Činjenica da su takvi proizvodi skupi ima za posledicu veliku zaradu zemljoposednika, a zatim povećanje cene ob­radive zemlje koja, na taj način, postaje isplativa samo za kapitalistički način proizvodnje. Druga okolnost je niska ce­na rada, koja smanjuje troškove proizvodnje u relativnom, ako ne u apsolutnom, smislu i tako dovodi do povećanja profita u poljoprivredi. Treća okolnost se mora dodati pret­hodnim dvema koje su glavni temelj na kom počiva naša poljoprivreda. Mada je ovaj treći momenat u izvesnom smi­slu prirodna posledica prva dva, ipak je on, sam za sebe, iz­uzetno značajna smetnja realizaciji desideratum malih po- seda - pri tome mislimo na to da ne postoje grupe poljopri­vrednika koji nisu kapitalisti a imaju sredstva neophodna za porodično bavljenje poljoprivredom. Učinak naše nedovolj­ne poljoprivredne proizvodnje je dvostruko nepovoljan. S jedne strane, visoke cene stavljaju u nepovoljan položaj grupe potrošača podižući cenu osnovnih artikala, dok s dru­ge strane, tako visoke cene prirodno privlače kapital u po­ljoprivredu, dvostruko otežavajući učešće malih poljopri­vrednih proizvođača u proizvodnji. Sve dok kapitalisti budu smatrali da bavljenje poljoprivredom donosi profit, apsurd­no je očekivati da se njome bave mali, porodični poljopri­vredni proizvođači kao što je teško pretpostaviti da se do­maća radinost može takmičiti sa velikom fabrikom ili da malo trgovačko preduzeće može oterati u stečaj veliku uvo­znu firmu. Nema sumnje da bi, ponekad, bilo moguće da mali poljoprivredni proizvođač koegzistira sa bogatim ze- mljoposednikom, baš kao što skromna domaća radinost mo­že opstati pored velikih fabrika. Međutim, takvi usamljeni

55

slučajevi, javljaju se samo u posebnim lokalnim uslovima i nikad se ne mogu ponoviti na nacionalnom nivou u industri­ji niti poljoprivredi.” (Viadas 1960: 112-113).

Prošlost je pokazala tačnost ovakve analize - čak i posle Revolucije, u kojoj je izgubljeno dva miliona života, i posle naj­temeljitije i najsveobuhvatnije buržoaske agrarne reforme u toj hemisferi. U nedavno objavljenoj knjizi Rodolfa Stavenhagena i drugih autora Neolatifundismo y Explotaciôn navodi se:

„Uticaj inostrane potražnje jasno se uočava u sledećim broj­kama: 1940. godine vrednost proizvodnje stočnih i poljopri­vrednih proizvoda popela se na oko 10,3% ukupnog izvoza, dok je 1945. godine iznosila blizu 21%. Ovo izgleda navodi na zaključak da situacija na stranom tržištu ima veći značaj za razvoj poljoprivrede i stočarstva nego stanje u zemlji. Znači, najkvalitetnija, navodnjavana zemlja, krediti i ulaga­nja usmeravani su u poljoprivrednu proizvodnju za strano tržište, dok je zemlja trpela nestašice kukuruza, pasulja, biljnog ulja i drugih neophodnih potrepština koje su se mo­rale uvoziti; pojavila se crna berza na kojoj se obogatio ne mali broj ljudi.” (Stavenhagen, et al. 1965: 75-76).

„Od 1940. godine i, preciznije, posle 1946. godine (1) razvoj poljoprivrede više je zavisio od spoljnih činilaca (po­tražnje i količine ulaganja) nego od unutrašnjih; (2) najbo­lja zemlja - navodnjavana zemlja - i drugi resursi poput ka­pitala, radne snage, kredita i fizičkog imputa koncentrisali su se u određenim regionima i u rukama nekolicine vlasni­ka; (3) takav razvoj otvorio je vrata stranom kapitalu koji je započeo proces preuzimanja kontrole nad nacionalnom po­ljoprivredom; (4) poljoprivredni proizvodi, kao izvoz, po­stali su baza meksičkog trgovinskog bilansa; ... (5) eko­nomska politika države - konkretnije, njen fiskalni i mone­tarni aspekt - podržala je monopolizaciju zemlje i eksploa-

56

taciju ljudskog rada, umesto da poboljša stanje siromašne seoske populacije i oslobodi je eksploatacije; (6) upravo ista ta politika čini veliku nepravdu pri raspodeli dohotka” (77-78).

„Takav razvoj događaja karakterističan je za proteklu deceniju. Stopa razvoja poljoprivrede bila je visoka do 1955. godine jer se krenulo sa kultivacijom velikih, navod- njavanih površina i povećanjem investicija u javnom i pri­vatnom sektoru. Ohrabreni brzim i ogromnim ekspanzionim razvojem, [investitori] su usmerili znatan deo sopstvenih re­sursa na kulture podesne za široku proizvodnju. I tako, oso­koljeno’ Korejskim ratom, međunarodno tržište održavalo se stabilnim i nudilo atraktivne cene za glavne izvozne kul­ture: pamuk, kafu i paradajz” (78-79).

„Zbog toga je vrlo važno naglasiti da minifundio real­no obuhvata 86% zemljišnih jedinica pod kulturama. . . .Ta činjenica predstavlja centralni problem poljoprivrede da­nas.'" (84; naglašeno u originalu)

„Popis iz 1960. godine pokazao je daje 1.031.000 ze­mljišnih poseda angažovano u proizvodnji. Od toga, 94.3% poseda ostvaruje dohodak manji od 25.000 pezosa, a 2% ze­mljišnih poseda apsorbuje 70,1% zarade od prodaje. Da bismo pojasnili stepen koncentracije u poljoprivredi, skre- nućemo pažnju na SAD gde 10% poljoprivrednih imanja ostvaruje 40% prodaje, a i to se čak smatra visokim stepe- nom koncentracije. Iz prethodno rečenog jasno se vidi daje poljoprivreda više nego odličan posao za nekolicinu, dok ogromna većina stanovništva baveći se poljoprivredom živi u neizvesnosti. Preko 55% imanja registrovanih pri popisu prijavilo je zaradu od prodaje manju od 1.000 pezosa (80$) 1960. godine” (86-87).

„Ukupan broj stanovnika zaposlenih u poljoprivredi popeo se za 33% od 1959. do 1960. godine. Na isti period odnosi se povećanje broja ejidatariosa za samo 9% i sma­njenje broja zemljoposednika za skoro 5%, što je posledica

57

koncentrisanja zemlje u privatni sektor. Zbog toga se broj radnika koji prima platu u poljoprivredi povećao sa dva na 3.3 miliona. To znači daje 1960. godine bilo više ruralne populacije bezemljaša, u apsolutnom iznosu, nego 1930. a i 1910. godine. Danas pomenuta grupacija čini preko polovi­ne ukupne zemljoradničke populacije. Uzevši u obzir celo- kupan period od 1930. do 1960. uočavamo daje, uz poveća­nje od 70% ukupne mase poljoprivrednog stanovništva, za 100% porastao broj ejidatariosa, broj zemljoposednika za 113%, a broj poljoprivrednih radnika bezemljaša za samo 33%. Odnos je drugačiji u periodu od 1940. do 1960. godi­ne. Tokom te dve decenije poljoprivredno stanovništvo se u celini povećalo za 60%. Dok je broj ejidatariosa porastao za samo 22,6%, broj zemljoposednika porastao je za 81,6% a poljoprivrednih radnika bezemljaša za 74%. Pomenute brojke odražavaju promenu nastalu u agrarnoj politici drža­ve posle 1940. godine” (30-31).

„Tradicionalna hacijenda, iz praktičnih razloga, nesta­je sa nacionalne agrarne scene, osim iz određenih udaljenih regiona Ćihuahua ili Čiapas. Ali veliko imanje, koje ima monopol nad zemljom, vodom i drugim resursima na štetu malog poljoprivrednika (privatni sektor kao i ejidatario), i dalje je više pravilo nego izuzetak u mnogim delovima ze­mlje. Da bi se izbegli agrarni propisi, velika imanja su oči­gledno isparcelisana i registrovana na imena rođaka zemljo­posednika ili Jrontova’. Tako je utemeljena latifundija, na­ročito u bogatim, navodnjavanim oblastima Severoistoka. Na primer, u dolini Jaki, 85 vlasnika kontroliše 116.800 hektara najbolje navodnjavane zemlje koja je registrovana na imena 1.191 pojedinaca, što znači da svako imanje u prošeku ima 1.400 hektara. Nema statističkih podataka koji bi omogućili da kvalifikujemo ovu pojavu ali pritužbe selja­ka u svim delovima zemlje svedoče da je neolatifundizam mnogo rasprostranjeniji nego što podaci iz popisa pokazu­ju.” (Stavenhagen: 19).

58

Ne možemo a da se ne složimo sa Stavenhagenom i koauto­rima koji kažu:

„Agrarni problem u Meksiku je složeniji i, u izvesnom smi­slu, nesumnjivo ozbiljniji nego što je bio kada je Ejército del Sur, pre više od pola veka, započela borbu pod vod­stvom Emilijana Zapate. Koncentracija zemljišta i drugih proizvodnih resursa poprimila je nove oblike i zajedno sa povećanom komandom iz inostranstva, preko preduzeća po­put Anderson, Klejton i Kompani, kreira isključivo jednu stvarnost - sve veću eksploataciju ogromnih seljačkih masa.... Neolatifundizam nije usamljena pojava, niti se može pri­pisati uzgrednim činiocima: lukavim trikovima latifundista, nepoštenju državnih službenika, oskudici resursa ili nestaši­ci obučenog personala u nekoj od državnih agencija. Neola­tifundizam je jednostavno prirodna posledica postojeće strukture moći, to jest, klasne strukture zemlje.” (Zadnje korice knjige, 19).

Takav zaključak, do koga su došli istraživači koje je kon­kretno interesovala savremena meksička poljoprivreda, zapravo predstavlja tezu koju ova studija predlaže da se primeni na celo- kupnu Latinsku Ameriku i njenu prošlost - sve do Kubanske re­volucije.

59

3. Nezavisnost

Anticipirali smo istorijske događaje a sada moramo da se vratimo u osamnaesti vek da proučimo uzroke formalne Nezavi­snosti u Latinskoj Americi. Kao prvo, treba naglasiti da je do Nezavisnosti došlo upravo u periodu (od 1810. do 1820) kada su Napoleonovi ratovi oslabili kolonijalne veze između španske i portugalske metropole i njihovih američkih poseda i kada je Na- poleonova vojska zapravo okupirala matične države. Ova pro­mena u kolonijalnom odnosu, koja će promeniti socijalnu struk­turu Latinske Amerike, bila je kulminacija dugotrajnog istorij- skog procesa, započetog godinama ranije. Od trenutka kada su Englezi potukli Špansku Armadu 1588. godine i ekonomske ko­lonizacije i deindustrijalizacije Portugalije, pomoću čitavog niza trgovinskih ugovora (glavni 1703. godine) - Velika Britanija je praktično eliminisala iberijske zemlje iz učešća u razvoju svet- skog kapitalizma. Kao primer za takav proces uzima se razmena jednog industrijskog proizvoda - engleskog tekstila, za portugal­ska vina koja su poljoprivredni proizvod: taj trgovinski spora­zum poznat je po Rikardu, koji ga je iskoristio da opravda engle­sku eksploataciju Portugalije na osnovu navodnog prirodnog za­kona komparativne prednosti. Engleska, i Francuska sve dok Britanci nisu porazili Napoleona, postepeno preuzima potpunu kontrolu nad španskom i portugalskom trgovinom i kolonijama.

U uzaludnom pokušaju da se odupru neizbežnom istorij- skom razvoju i da ponovo prisvoje veći deo trgovine za sebe, Španija i Portugalija su liberalizovale svoje trgovinske propise

61

koji se tiču njihovih kolonija iz vremena Burbonskih reformi krajem osamnaestog veka. Ali, bilo je previše kasno. Mere su sa­mo podstakle plimu koju su nameravali zaustaviti. Kao što je vi­cekralj Nove Spanije istakao 1794. godine, povećanje trgovinske razmene rezultirao je porastom proizvodnje sirovina za izvoz i profita ostvarivanog u Latinskoj Americi. Pored toga, učvršćuje ekonomsku i političku moć buržoazije koja j e u Latinskoj Ame­rici proizvodila sirovine za izvoz, dok je poplava jeftinih fabrič­kih proizvoda (što je vicekralj takođe uočio) iz metropole - i, preko nje, iz njenih azijskih kolonija - uništila lokalne fabrikan- te koji su napredovali u mnogim delovima Latinske Amerike za vreme depresije u sedamnaestom veku u metropoli. Na taj način, kada im je politička kriza u metropoli dala priliku, određeni sek­tori kreolske buržoazije požurili su da zgrabe i vlast i ekonom­ske povlastice, koje se stiču političkom kontrolom ekonomske i socijalne politike. Ta „reforma”, ako se tako može nazvati, bila je takođe posledica promene kolonijalnih odnosa, što je još pre toga dovelo do modifikacije lokalne ekonomske strukture kao i interesa i politike kreolskih klasa.

U Historia de Chile Luis Vitale ovako sažima pomenuti proces:

„Glavni povod Revolucije iz 1810. godine bilo je postojanje društvene klase čiji su se interesi sukobljavali sa sistemom dominacije koji je nametala metropola. Reč je o kreolskoj buržoaziji. Krajem kolonijalnog perioda ona je kontrolisala glavne izvore bogatstva, ali je vlast ostala u rukama pred­stavnika španske monarhije. Ta protivrečnost između eko­nomske moći u rukama kreolske buržoazije i političke moći nad kojom su monopol imali Španci predstavlja motivacio- nu snagu koja je pokrenula revolucionarni proces 1810. go­dine. Interesi lokalne buržoazije sukobili su se sa interesima španske imperije. Dok je prvima bilo potrebno da nađu no-

62

va tržišta, španska Kruna je sprovela restrikciju izvoza udo­voljavajući samo trgovinskim prohtevima Poluostrva. Dok je kreolska buržoazija želela da kupi fabričku robu po nižoj ceni, Imperija ih strogo usmerava na potrošnju artikala koje im španski trgovci prodaju po visokim cenama. Dok su Amerikanci zahtevali redukciju poreza, Španija je uvodila nove. Dok je domaća buržoazija zahtevala da akumuliran kapital i ekonomski višak ostanu u Latinskoj Americi, špan­ska imperija je uzimala veliki deo viška i obrtnog kapitala. Kreolska buržoazija težila je da preuzme vlast zato što je vladati značilo kontrolisati carinarnice, skladišta robe koje je kontrolisala Kruna, fiskalne prihode, visoke državne po­ložaje, vojsku i državni aparat koji je određivao zakone o oporezivanju uvoza i izvoza. Transfer moći ne bi doveo do transformacije društva. Lokalna buržoazija je jednostavno želela da preuzme kontrolu nad malopre pomenutim poslo­vima Krune. Zbog toga je Pokret za samostalnost imao u su­štini politički, formalan karakter.” (Vitale 1969: 156-157).

„Bilo bi pogrešno posmatrati ekonomske zahteve odvojeno od ostalih aspiracija kreolske buržoaske klase. Po­kretačka snaga Revolucije 1810. godine bio je skup zahteva buržoazije koja je bila odlučna da preuzme vlast, da ostvari samoopredeljenje i kontroliše i ekonomsku i političku vlast oličenu u državnom aparatu. Takvu kontrolu smatrala je is­ključivom garancijom ispunjenja sopstvenih klasnih intere­sa. Kreolska buržoazija je bila svesna da joj je kolonijalni sistem onemogućio pristup političkoj moći koja je bila ključ za novu ekonomsku politiku kreiranu isključivo za nju. Sa­mo neznatan broj kreola zauzimao je visoke položaje u voj­sci, crkvi i državnoj službi. U suštini, kreolska buržoazija kao klasa nije bila na vlasti. Struktura kolonijalne države definitivno joj je zatvorila pristup vlasti” (165).

„Istina je da su ljudi koji su vodili Revoluciju 1810. godine bili, uglavnom, buržoaskog socijalnog porekla. U Argentini su kreoli Saavedra, Kašteli i Puejredon bili ha- cendados a Viejtes, Lesika i Mateu bogati trgovci. U Para-

63

gvaju borbu su predvodili proizvođači biljke mate i uzgaji­vači duvana - Jedros i general Kabanjas. Borbu za samo­stalnost u Urugvaju predvodili su stočari sa primorja (među njima Artigas) i trgovci koji su krijumčarili robu sa Engle­zima i Francuzima.3 Najistaknutije vođe pokreta za samo­stalnost u Venecueli bili su sinovi moćnih zemljoposednika, Miranda i Bolivar. Oslobodilački pokret 1810. godine u Či­leu predvodili su zemljoposednici, vlasnici rudnika i najbo­gatiji trgovci. Najugledniji vođa 1810-1811. godine bio je Huan Martines de Rosas, najbogatiji čovek u koloniji - tr­govac, zemljoposednik i advokat” (166).

„Liberalizam osamnaestog veka, pokretač buržoasko- demokratske revolucije, iskorišćen je u Latinskoj Americi da se ostvari samo jedan deo revolucije: politička samostal­nost. Argumente koje je evropska buržoazija koristila protiv feudalizma kreoli su prilagodili svojoj borbi protiv španske monarhije. Liberalna filozofija je u Evropi bila doktrina in­dustrijske buržoazije a u Latinskoj Americi - ideologija ze­mljoposednika, vlasnika rudnika i trgovaca. Rečnik liberali­zma korišćen je u službi različitih klasnih interesa. Dok je u Evropi liberalizam poslužio kao instrument u borbi indu­strijske buržoazije protiv zemljoposednika ovde su ga ze­mljoposednici i vlasnici rudnika koristili protiv španskog monopola. Liberalizam je tamo služio ciljevima industrij­skog protekcionizma a ovde interesima slobodne trgovine” (171-172).

Kao i toliko mnogo puta u prošlosti Latinske Amerike, pro- mene u kolonijalnim odnosima, inicirane u inostranstvu, dovele su do izmena u strukturi kreolske klase, što je zatim dovelo do

3 Mada se u suštini slažemo sa Vitaleovim mišljenjem, treba reći da ne možemo prihvatiti njegovu ocenu Artigasa, čija se istorijska uloga zbilja sa­svim razlikuje od one koja se iz Vitaleovih primedbi daje naslutiti. Moramo takođe priznati kao svoj propust što nismo raspravljali o Artigasovoj karijeri i njenom značaju u poglavlju o nacionalizmu i slobodnoj trgovini.

64

revizije politike dominantnog sektora lokalne buržoazije. U ovom slučaju, došlo je do borbe za „samostalnost”. Takve revi­zije politike konačno su poslužile da potvrde prelazak na novi skup kolonijalnih odnosa, drugim recima, učvrstile su veze eko­nomske zavisnosti jačanjem eksportne privrede i zaostalosti. Ipak, ništa se nije dogodilo automatski, već kao rezultat nameta­nja klasne politike onog sektora latinskoameričke buržoazije ko­ji je kao pobednik izašao iz građanskih ratova. Pošto je stečena nezavisnost, različite ekonomske, socijalne, političke i ideološke snage - svaka u potrazi za sopstvenim interesima i imidžom - težile su da kontrolišu budućnost ljudi Latinske Amerike koji su, zbog toga, prepušteni lumpenrazvoju.

65

4. Građanski rat: Nacionalizam protiv slobodne trgovine

Britanski kancelar, Lord Kaning, rekao je 1824. godine: „Španska Amerika je slobodna i ako budemo radili kako treba, naša je” . Događaji će pokazati daje bio u pravu, ali „kako treba” nije bilo tako automatski, niti toliko brzo koliko je kancelar mo­žda poželeo. Da bi se ispunile Kaningove nade i, kasnije, nade američkog državnog sekretara i rodonačelnika panamerikani- zma, Džejmsa Blejna, bilo bi nužno obezbediti saradnju latinoa­meričke buržoazije. Jedan drugi Evropljanin, Gizo, rekao je pred francuskom Narodnom skupštinom:

,,U zemljama Južne Amerike postoje dve velike partije: evropska partija i američka partija. Evropskoj partiji, pripada­ju najprosvećeniji ljudi, oni koji su dobro upoznati sa ideja­ma evropske civilizacije. Druga partija, brojnija, bliža doma­ćem terenu, nadahnuta isključivo američkim idejama, pred­stavlja partiju zemlje. Ta partija teži da razvije région svojim sopstvenim trudom, na svoj način, bez zajmova, bez ostvari­vanja veza sa Evropom...” (citirao Astesano 1960: 15).

Dve partije su se borile pola veka, svaka od njih želeći da zadobije kontrolu nad državom i da njena politika odnese preva­gu. „Evropsku” partiju, koja je bila zagovornik najveće moguće zavisnosti od evropske metropole i zbog toga imala čvrstu poli­tičku i vojnu podršku iz tog dela sveta, predstavljali su „пајрго-

67

svećeniji” : Moreno i Belgrano, Rivadavia, Sarmiento i Mitre. U argentinskoj istoriji oni važe za nacionalne heroje pošto su na kraju uspeli nametnuti svoj stav i politiku zavisnosti. Već 1810. godine Moreno, u poznatom Représentation de los Hacendados, objašnjava politiku utemeljenu na eksportu poljoprivrednih i stočnih proizvoda. Skoro pedeset godina kasnije, Sarmiento u svom Facundo grubo kritikuje provincijalce, koji još uvek nisu bili sposobni da cene evropsku „civilizaciju”. Njegova klasa, proizvođači i izvoznici sirovina, borili su se za „samostalnost” da bi uživali u toj „civilizaciji”, dok su drugi sektori tog društva nastavljali da blokiraju put do civilizacije ili - kako bi danas re­kli - „razvoja”.

Pošto su na kraju poraženi, istorija jedva beleži imena „američkih” predstavnika i političkih figura pokrajina La Plate: u Paragvaju otac i sin dr Fransia i dr Lopes a u Argentini Ague- ro, Janjiš, Fere, pa možda čak i Rosas. Njihova „američka” poli­tika nije bila onoliko prikovana za rodnu grudu niti selo koliko je Gizo verovao da jeste. Koreni takve politike bili su u interesi­ma provincija, koje su zahtevale zaštitu lokalne privrede u borbi protiv pogubne konkurencije nametnute od „evropske” politike uzgajivača stoke za izvoz. Paragvaj je usvojio najekstremniju verziju „američke” politike i prvi stekao samostalnost ali je od­bio da se pripoji Republici Argentini. „Da dr Fransia nije uspeo da izoluje Paragvaj, nema sumnje da bi ova divna zemlja danas bila, siromaštvom pogođen, aneks takođe siromašnih argentin­skih pokrajina”, izjavio je francuski konzul u Buenos Airesu 1836. godine. (Cardoso 1949: 76) Izolujući svoju zemlju od kontakata koji bi je doveli u zavisnost od stranih zemalja, dr Fransia i njegovi naslednici, Lopesovi, ostvarili su bizmarkovski i napoleonovski tip nacionalnog razvoja, drugačiji nego u svim drugim latinoameričkim zemljama tog perioda. Izgradili su že­ljeznicu domaćim kapitalom; razvili su nacionalnu privredu an- gažujući strane stručnjake ali zabranivši strana ulaganja, kao što

68

će Japanci uraditi mnogo godina kasnije; uveli su slobodno, op- šte, osnovno obrazovanje - i, prema najnovijim podacima, skoro potpuno eliminisali nepismenost; a zatim su, uz pomoć Guarani Indijanaca, eksproprisali velike latifundije i trgovačka preduze- ća. Bili su najpopularnija vlada u Americi. Kada se ova „američ­ka” politika - koja je do sredine veka postala izrazito ekspanzio­nistička - sukobila sa aspiracijama „evropske partije” u Buenos Airesu, Montevideu, Rio de Žaneiru i samoj Evropi, Paragvaj je poražen u Ratu trostruke alijanse u kome je izgubilo život šest sedmina njegove muške populacije. Nakon toga, Paragvaj se otvara za „civilizaciju”.

U Argentini su se federales iz provincija sukobljavali sa unitarios luke Buenos Aires i, povremeno, „federalizmom” Ro- sasa iz područja Buenos Aires, koje je davalo poljoprivredne proizvode za izvoz. Federales su se protivili „evropskoj” trgo­vinskoj politici koja je podržavala stalno sve veću slobodnu trgo­vinu. Koristili su oružje i potezali argumente poput Janjisovih:

„Bilo bi drsko porediti domaću privredu sa engleskom pri­vredom. Ti preduzimljivi fabrikanti već su nam poslali ka­banice (koje su važan industrijski proizvod Kordobe i San- tjaga), drveno stremenje upravo onakvo kakvo mi koristi­mo, vunenu i pamučnu robu koja je kvalitetnija od naših la­ganih tkanina i, jeftiniji od našeg, debeli flanel i lan iz Ko- čabambe. Potpuno su uništili naše fabrike i doveli do pro­sjačkog štapa ogroman broj muškaraca i žena koji su zarađi­vali za život predenjem i tkanjem” (u Astesano 1960: 49).

Aguero je izjavio: „Zanati, industrija pa čak i sama poljo­privreda u ovim regionima biće potpuno zapuštena i napuštena a mnoga naša područja neizbežno uništena” (Astesano 1960: 49 i Rosa 1943: 38-39). Brigadni general Pedro Fere, možda najak­tivniji od „Amerikanaca” obrazlaže:

69

„Smatram daje slobodna trgovina pogubna za naciju. Nika­da neću shvatiti kako nameti na trgovinu mogu predstavljati prepreku za industriju. ... Naravno, mali broj bogataša tr- peo bi, zato što bi bio uskraćen. ... Za manje imućne klase situacija se ne menja bitno... a opet, s druge strane, ogrom­na masa ljudi ne bi bila toliko jadna i nesrećna i ne bi bila paralisana spoznajom užasnog siromaštva, sa svim njego­vim posledicama, na koje smo danas osuđeni.” (Ferré 1921: 371-372).

Mada je pritisak koji su vršile grupe federalaca i provincija­laca uspeo da uspostavi protekcionističku politiku tokom jednog dela Rosasovog perioda, zaštita nije bila ni adekvatna ni presud­na. Ubrzo nakon Rosasovog poraza u bici kod Kaserosa, nova vlada je ponovo smanjila carinske tarife. U vreme Mitrea, među­tim, Buenos Aires još uvek nije imao potpunu kontrolu nad pro­vincijama. Potpuna kontrola ostvarena je nakon 1880. godine, u vreme vlada Roka i Pelegrinija. Sledbenik „američke” ideje ko- mentarisao je:

„Nakon 1810. godine ... trgovinski bilans zemlje bio je stalno ne­povoljan a domaći trgovci su istovremeno trpeli nenadoknadive gubitke. U strane ruke prešli su i eksport na veliko i uvoz na malo.Zato se ne može izbeći zaključak da se otvaranje zemlje strancima pokazalo štetnim za trgovinski bilans. Stranci su istisnuli domaće ne samo u oblasti trgovine već i u industriji i poljoprivredi.” (Bur- gin 1946: 234).

Burgin tačno analizira u svojoj studiji argentinskog federali­zma:

„Ekonomski razvoj postrevolucionarne Argentine obeležava prelaz ekonomskog centra ravnoteže sa unutrašnjosti ka pri­morju, zahvaljujući brzoj ekspanziji primorja i istovreme-

70

nom nazadovanju unutrašnjosti. Neujednačen ekonomski razvoj imao je za posledicu nešto što je u izvesnoj meri bila samoobnavljajuća nejednakost. Zemlja se podelila na siro­mašna i bogata područja. Područja u unutrašnjosti zemlje primorana su da prepuštaju stalno sve veće delove nacional­nog dohotka Buenos Airesu i drugim područjima na Isto­ku.” (Burgin 1946: 81).

Rezimiramo: čitav jedan vek „ekonomski život zemlje vrteo se oko jednog glavnog zamajca a to je izvoz”, kao što je izjavio argentinski ministar za finansije kada je taj zamajac iznenada prestao da se okreće posle 1930. godine. Treba zabeležiti da je ne samo struktura proizvodnje već i celokupna „razvojna politi­ka” argentinske buržoazije - carine, porezi, monetama i devizna politika, inkorporacija novih teritorija u poljoprivrednu proiz­vodnju i dodela baš takvih teritorija velikim zemljoposednicima, doseljavanje u zemlju nove radne snage, politika nadnica, luka, željeznica i drugih sektora infrastrukture - formulisana njenom čvrstom namerom da se kreće u tom sterilnom krugu koji je pro­izveo postojeću zaostalost Argentine, njenog suseda Urugvaja i, zapravo, celokupne Latinske Amerike. Australija (još jedna „no­va” zemlja poput Argentine), koja je pre sto godina takođe poče­la da izvozi vunu, meso i žitarice, nije nasledila klasnu strukturu kakvu je imala Argentina. Nakon otkrića zlata 1858. godine stvorena je radnička klasa koja se pokazala sposobnom da oba­veže vladu da usvoji delotvornu politiku protekcionizma i rural­ne imigracije zbog ličnih interesa a ne zbog „razvoja”. Upravo su takvi potezi kasnije omogućili napredak Australije.4

Posebnu pažnju smo posvetili slučaju Argentine zato što je ona možda najuočljiviji primer za borbe koje su besnele širom

4 Ovo komparativno tumačenje dugujem Dejvidu Sejmuru koji je, kada je bio moj student, izneo takvo mišljenje u neobjavljenom eseju.

71

Latinske Amerike tokom pola veka posle formalnog sticanja ne­zavisnosti. Esteban de Antunjano, u Meksiku, odbacio je

„doktrinu engleskog autora koji tvrdi da mi Meksikanci is­ključivo treba da se posvetimo obrađivanju sopstvene ze­mlje, pošto imamo obilje zemlje odličnog kvaliteta, a da strancima prepustimo da nas snabdevaju svim vrstama tka­nina i različitim fabričkim proizvodima... proizvodima koji nisu poljoprivredni jer bi to mogli raditi bez konkurencije.... Krajnji ishod takve politike bio bi da se ukinu sve naše radionice.” (Antunano 1957, П: 157).

Postavljajući temelje prilično velike tekstilne industrije u Pueblu i Orisabi, liberal Antunjano i konzervativac Lukas Ala- man bili su opremljeni najsavršenijim tekstilnim mašinama tog perioda. Tekstilna industrija zamenila je zastarele manufakture koje su praktično bile uništene slobodnom trgovinom i ratovima za nezavisnost. Da bi obezbedio finansiranje Alaman je osnovao Banco de Avto kao podsticaj novoj industrijskoj grani. Krajem ministarskog mandata nedostajala mu je politička podrška koja bi garantovala dugotrajan uspeh njegovim naporima. Drugi dale- kovidi Meksikanci tog perioda branili su nacionalni interes - Gi- zo bi ih verovatno nazvao „Amerikancima” a Sarmiento „varva- rima”. Možda nije slučajno da su svi veliki ljudi poput Antunja- noa iz Verakrusa i Alamana rođenog u Guanahuatou, došli iz provincije a ni jedan iz „evropeiziranog” glavnog grada. Listu možemo nastaviti imenima Lorenso de Savala iz Sakatekasa, Hose Maria Luis Mora iz Komonforta (školovao se u Kereta- rou), Ponsiano Ariaga iz San Luis Potosija, Benito Huares iz Oaksake i, najzad Mariano Otero iz Guadalahare. Otero je napi­sao redove koje smo iskoristili kao epigraf za ovaj esej a, pored ostalog, zapazio je sledeće:

72

„Trgovina je bila samo pasivni instrument spoljne industrije i trgovine i zato su im interesi bili identični. ... Danas kabi­neti isključivo vode računa o merkantilnim interesima i ve­oma im je stalo da nas drže u stanju bedne zaostalosti iz ko­je spoljna trgovina izvlači svu korist. ... Potrebna nam je velika promena koja bi trebalo da počne sa promenom ma­terijalne situacije u kojoj se nalazi naše društvo i to upravo sa promenom odnosa koji su nas i doveli u ovakvo stanje.”

Međutim, iako je tačan zaključak mnogih od ovih „Ameri­kanaca” daje zavisnost odredila klasnu strukturu, a klasna struk­tura zatim dovela do zaostalosti, i pored njihove žarke želje da napredak zameni zaostalost, upravo su te iste ekonomske, soci­jalne, političke i ideološke snage koje su analizirali bile odgo­vorne za činjenicu da, do sredine devetnaestog veka, nigde u La­tinskoj Americi nije bilo dovoljno potencijala da se postave te­melji stvarnog napretka. Naprotiv, u celoj Latinskoj Americi borbe između „Evropejaca” i „Amerikanaca” završile su se defi­nitivnom pobedom prvih - baštinika „Nezavisnosti”. Do toga je došlo zato što je, tokom celog kolonijalnog perioda, zavisnost „Amerikancima” oduzimala snagu potrebnu da ostvare nivo raz­voja koji bi im omogućio da nametnu takvu politiku u periodu posle Samostalnosti. Umesto toga, „evropska” lumpenburžoazija stvorila je „nacionalne” lumpendržave koje nikada nisu stekle istinsku samostalnost već su jednostavno bile, i ostale, snažan instrument lumpenburžoaske politike lumpenrazvoja.

Sjedinjene Države su imale sasvim drugačije iskustvo. Ta­mo se vodila dugotrajna borba (koja je kulminirala građanskim ratom 1861-1865) između industrijalaca i nacionalista Severa, koji su zahtevali visoke carinske namete i inkorporiranje Dale­kog zapada u nacionalne institucije pod nacionalnom kontrolom i „evropeiziranih” južnjaka, na drugoj strani, koji su favorizovali slobodnu trgovinu a ropstvo težili da prošire na Zapad. Južnjaci

73

su proizvodili pamuk za evropsku privredu - i tako obezbedili sebi istu onakvu podršku kakvu su oni dali „prosvećenim” zago­vornicima evropskog uticaja u Južnoj Americi. Ali, kao što smo uočili na početku naše analize, naseljavanje severnog dela Se- verne Amerike nije podrazumevalo kolonijalizaciju i zavisnost iste vrste kao u Južnoj Americi; na Severu nisu postojali uslovi za takvu vrstu eksploatacije. Shodno tome, klasna struktura koja se tamo razvila, sa malim poljoprivrednicima kao bazom, uopšte nije ometala politiku razvoja koja je omogućila buržoaziji Seve- ra da dovoljno ojača i iskoristi samostalnost da podstakne celo- vit razvoj, da u Građanskom ratu porazi plantažere/izvoznike Ju­ga, nametne industrijalizaciju, stigne do tačke sopstvenog pri­vrednog „uzleta” i, najzad, uđe u razdoblje imperijalizma i neo- imperijalizma.

Izvojevavši pobedu u ratu protiv proizvođača sirovina i slo­bodnih trgovaca Juga, general Julisiz S. Grant je prokomentarisao:

„Engleska se vekovima oslanjala na sistem zaštite, sprovo­dila ga do krajnosti i imala od njega lepu korist. Nema nika­kve sumnje da upravo takvom sistemu ta zemlja duguje moć koju danas ima. Dva veka kasnije, Engleska uviđa daje po­željno prihvatiti slobodnu trgovinu jer od sistema zaštite vi­še nema nikakve koristi. Pa, draga gospodo, koliko ja po­znajem svoju zemlju, verujem da će za dve stotine godina, kada Amerika dobije sve što može od sistema zaštite, i ona prihvatiti slobodnu trgovinu.” (Uzeto iz Santos Martinez 1961: 185).

Mada je Grant, predviđajući događaje, promašio za čitavih sto godina, dobro je shvatio prošlost i vreme u kome je živeo. Nije slučajno d a je pokret za slobodnu trgovinu krenuo iz Man- čestera, kada je veliki tekstilni centar dostigao najviši nivo indu­strijskog razvoja ostvaren u to doba. Kao što je uočio Fridrih

74

List, nacionalista i otac nemačkog protekcionizma, doktrina slo­bodne trgovine i laissez faire postali su - još i više nego pamuč­na tkanina - glavni izvozni artikal Velike Britanije. Predsednik Grant je dobro znao zašto američka buržoazija, čiji je predstav­nik bio, nije imala nikakvog interesa da uvozi tekstil a još manje da uveze doktrinu slobodne trgovine.

Međutim, u celoj Latinskoj Americi, nakon osvajanja pobe- de u građanskim ratovima i postoje osigurala korišćenje državne vlasti protiv nacionalističkih i protekcionističkih interesa (“Amerikanci”), „Evropska partija” dominantne lumpenburžoa- zije - proizvođači i izvoznici ruda, poljoprivrednih i stočarskih proizvoda - dočekala je sa oduševljenjem doktrinu slobodne tr­govine i često bolje od mančesterskih industrijalaca zastupala po­litiku laissez faire. Dozvolila je državi da radi ono što odgovara buržoaziji i sprečila je da radi ono što buržoaziji ne odgovara.

Klaudio Velis objašnjava čileanski slučaj ovako:

„Izvoznici rudnog blaga sa severa zemlje bili su pristalice slobodne trgovine ali ne prevashodno zbog same doktrine - mada je i toga bilo - već verovatno zbog toga što su ta go­spoda posedovala zdrav razum. Izvozili su bakar, srebro, sa­litru i druge manje važne rude u Evropu i SAD gde su im plaćali u funtama sterlinga ili dolarima. Tim novcem kupo­vali su opremu, mašineriju, fabričku robu ili potrošnu robu visokog kvaliteta po vrlo niskim cenama. Teško je zamisliti altruizam, dalekovidost ili viziju koji bi te izvoznike naveli da plaćaju izvoznu i uvoznu carinu računajući na moguću industrijalizaciju zemlje. Pod uticajem liberalnih ideja tog doba, raspravljali su da bi stvarno vredelo podsticati razvoj čileanske industrije samo ukoliko bi ona bila barem toliko efikasna da može izdržati konkurenciju sa evropskom indu­strijom, koja je morala plaćati visoke cene za prevoz robe

75

do naših obala. ... Izvoznici poljoprivrednih i stočarskih proizvoda sa Juga takođe su bili izraziti zagovornici slobod­ne trgovine. ... Hacendados, kojima je plaćano funtama sterlinga, predloge da se oporezuju žitarice za izvoz ili na­metnu zaštitne carine na uvoz - smatraju naprosto bezum­nim. ... Velika uvozna preduzeća Valparaiso i Santjago ta­kođe su bili zagovornici slobodne trgovine. Da li iko može zamisli neko uvozno preduzeće koja podržava uvođenje vi­soke carine u cilju zaštite nacionalne industrije! ... Ovde, dakle, imamo moćnu koaliciju jakih interesa koji dominira­ju ekonomskom politikom Čilea tokom prošlog veka i deli- mično u ovom veku. Niko od troje pomenutih nije ni najma­nje bio zainteresovan za politiku protekcionizma.” (Véliz 1963: 237-239).

Argentina je iskusila nešto vrlo slično i Aldo Ferer obja­šnjava:

„Trgovci i stočari koji su bili dinamična snaga razvoja obal­skog područja uglavnom su bili zainteresovani za ekspanzi­ju izvoza. Otuda slobodna trgovina postaje filozofski stav i primenjena politika delovanja pomenutih grupa. ... Slobodan izvoz značio je takođe i slobodan uvoz.” (Ferrer 1967: 56).

Ovakva situacija stalno je opterećivala platni bilans, a zatim su nastupale česte devalvacije valute.

„Pošto su se stočarstvom ... bavili uglavnom na velikim imanjima koja su pripadala samo nekolicini vlasnika a po­što su trgovačke poslove držale u šaci malobrojne grupe po­vezane sa spoljnom trgovinom, dohodak je bio koncentrisan u rukama malog dela stanovništva: uzgajivača stoke i trgo­vaca. ... Nakon sticanja nezavisnosti, državni deficit i emi­sija papirnatog novca, doveli su do pada vrednosti novca.

... Nadnice poljoprivrednih i gradskih radnika rasle su ma­nje nego što su rasle cene, što je bilo tesno povezano sa iz­voznim cenama i cenama robe koja je uvezena za domaće potrebe. ... Kad je pezos devalvirao, povećala se cena do­maće robe za izvoz, podižući cenu stočarskih proizvoda u zemlji. Cena robe iz uvoza takođe je porasla proporcionalno devalvaciji valute. ... Pošto su cene robe za izvoz i, shodno tome, dohodak uzgajivača stoke i trgovaca porasli pari pas- su sa devalvacijom valute, u zemlji je došlo do transfera do­hotka iz jedne socijalne grupe u drugu, što je potom dovelo do još veće koncentracije dohotka.” (Ferrer, ibid.: 58).

Klasna politika „ekspanzije izvoza, smanjenjem cene robe za izvoz” povlađuje interesima (znači: dohotku) proizvođača i izvoznika stočarskih proizvoda iz redova buržoazije - i, u dru­gim latinoameričkim državama, rudarskih proizvoda takođe. Na taj način, dohodak se koncentriše u svega nekoliko ruku, limitira se domaće tržište, destimuliše domaća privreda i tako još više povećava zavisnost. Drugim recima, ispostavilo se da je ovakva politika buržoaske klase u stvari politika zaostalosti. Ukoliko se ovaj proces učini poznatim čitaocu koji ne poznaje dovoljno do­gađaje iz prošlog veka, uveravamo ga da nije pobrkao prošlost i sadašnjost, već je jednostavno reč o tome da se takav isti proces ponavlja u naše doba. Citiramo ponovo Alda Ferera:

„Argentina je započela sa primenom plana stabilizacije ja­nuara 1959. godine. ... U isto vreme devizni kurs je libera- lizovan a pezos je devalvirao. ... Devalvacija je, štaviše, postala instrument ekonomske politike namerno usmerene na promenu strukture cena u zemlji u korist izvoznog sekto­ra. ... Finansijsku i monetarnu politiku ... pratila je izrazito regresivna preraspodela dohotka ... i strukturno usklađiva­nje unazad argentinske privrede.” (Ferrer 1963: 501-514; naglašeno u originalu).

77

Na žalost, nema samo Argentina monopol na zaostalost, niti se zaostalost vezuje samo za jedan jedini istorijski period. Politi­ka lumpenrazvoja je svojstvena lumpenburžoaziji cele Latinske Amerike i karakteristična je za mnoge etape zaostalosti tog kon­tinenta. Sada ćemo da obratimo pažnju na drugu etapu - period liberalne reforme.

78

5. Liberalna reforma

Liberalne reforme devetnaestog veka u Latinskoj Americi, poput pokreta za samostalnost, uglavnom tumače sami liberali i njihovi naslednici kao velike društvene transformacije pokrenute aktuelnim ideološkim osvešćenjem započetim u metropoli. Iako se uticaj metropole na oba pokreta ne može poreći, nije reč samoo ideološkom i kulturnom uticaju. Činjenica da su liberalne ide­je, poput doktrine o slobodnoj trgovini, prihvaćene i primenjene u Latinskoj Americi ne može se objasniti samo validnošću sa­mih ideja. Umesto toga, u skladu sa našom opštom tezom, libe­ralne reforme posmatramo kao još jedan primer transformacije ekonomske, političke, socijalne i kulturne strukture (i korespon- dirajućeg zaokreta koji je učinio jedan sektor buržoazije) koji se može objasniti kao rana promena u kolonijalnom odnosu između metropole i Latinske Amerike. Zatim, tako izmenjen odnos po­novo utvrđuje nove kolonijalne tendencije. Konkretno, nudimo hipotezu da liberalna reforma nije počela kada je novi talas libe­ralnih ideja podstaknut evropskim revolucijama 1848. godine došao do Latinske Amerike, niti zato što su izvesne prosvećene grupe želele reformu iz filozofskih razloga. Smatramo da su se preuzimanje državne vlasti i nametanje nove liberalne politike dogodili u svakoj od zemalja tek pošto je osetan porast proiz­vodnje i izvoza kafe, šećera, mesa, žitarica, pamuka i konzervi (zavisi od zemlje) postavio jednu od ovih primarnih sirovina u vodeći položaj, pošto se na nju odnosilo preko 50% ukupnog iz­voza te zemlje. Takav razvoj događaja učvrstio je ekonomsku i

79

političku moć liberala, omogućivši im da nametnu liberalnu po­litiku upravo u vreme kada je njihov interes za takvom politikom porastao. Da bismo potvrdili, opovrgnuli ili izmenili hipotezu, bilo bi neophodno istražiti i protumačiti datume mandata liberal­nih vlada, procvata i promena u proizvodnji za izvoz i iz toga proistekle strukturne promene; bilo bi neophodno proučiti među­sobne odnose pomenutih elemenata. Ovo nije mesto zajedno ta­kvo istraživanje ali ćemo nabaciti par ideja.

Možemo reći da liberalizam u Argentini datira od vlade Mi- trea 1862. godine, ali pravi prodor liberalizma počeo je tek sa ujedinjenjem zemlje pod hegemonijom regiona Rio de la Plata u doba vladavine Roka nakon 1880. godine i, još više, pod Pele- grinijem posle 1890. godine. Veliki procvat izvoza tek je zapo­čeo 1860. godine a ubrzava se posle 1870-1880. godine. Poče­tak liberalizma u Brazilu verovatno datira od abolicije ropstva i formiranja Republike 1888. i 1889. godine. Događaji se pokla­paju sa naglim procvatom proizvodnje kafe i razvojem Sao Pao- la osamdesetih i devedesetih godina devetnaestog veka. U Kubi, koja je još uvek bila kolonija, liberalizam je verovatno počeo sa osujećenim pokretom za samostalnost 1868. godine ili sa samo­stalnošću koja je stečena pa izgubljena između 1895. i 1898. go­dine. U Čileu su revolucije iz 1851. i 1859. godine formalno ugušene ali je nakon 1860. godine liberalizam nametnut u korist nove klase poljoprivrednika na jugu i rudara na severu - nakon ubrzanog rasta proizvodnje bakra i žitarica koji su utrostručili či­leanski izvoz između 1844. i 1860. godine. Povećana potražnja za žitaricama u Kaliforniji i Australiji, nakon otkrića zlata 1848. i 1851. godine, podstiče porast proizvodnje žitarica.

U Centralnoj Americi, proizvodnja gvatemalske kafe počela je da raste 1856. godine a do 1875. godine kafa postaje glavni iz­vozni artikal. Početak liberalne revolucije u toj zemlji odvija se od 1871. do 1873. godine. U San Salvadoru kafa postaje glavni izvozni artikal 1880. godine a do liberalne revolucije došlo je

80

1885. godine. U Kostarici kafa postaje glavni izvozni artikal pre 1860. godine a liberalna diktatura počinje 1858. i traje do 1867. godine. Kafa nikada nije postala glavni izvozni artikal u Hondu­rasu i propao je pokušaj da se izvede liberalna revolucija. Kada se ipak dogodila 1876. godine, domet joj je bio veoma skroman. Problem Kanala se u Nikaragvi pojavio mnogo kasnije a liberal­na revolucija dogodila se 1892. godine. (Detaljnije videti: Torres Rivas 1968: 21-49).

Druge slučajeve je teže protumačiti. Liberalna reforma u Peruu, povezuje se sa Kastiljom i očigledno je uslovljena rastom proizvodnje guana (prirodno đubrivo) i pamuka. Počela je še­zdesetih godina devetnaestog veka ali je zaustavlja Pacifički rat već naredne decenije. Liberalnu reformu u Ekvadoru uvela je, posle 1895. godine, vlada Eloja Alfara, veoma naprednog vođe tog vremena. U Venecueli je zagovornik liberalizma posle 1870. godine bio Gusman Elenko. Pokret se u Kolumbiji jasno pove­zuje sa rastom proizvodnje kafe ali nikada nije ostvario uticaj koji je imao u drugim zemljama. U Meksiku, liberalnoj reformi koju su predstavljali Komonfort i Benito Huares 1857. godine, verovatno je prethodio rast cena poljoprivrednih proizvoda posle 1851. godine i povećanje izvoza od 1849-1851. godine. Porast iz­voza možemo proceniti po tonama prevezenim iz luke Verakruz i, još više, luke Tampik, koja je zadovoljavala potrebe centralnih i severnih regiona zemlje. Moguće je, ipak, da pravu liberalnu vladu Meksika simbolizuje Porfirio Dias, jer je, ukinuvši javnu nad zemljištem, jasno obeležio sve veći prodor imperijalizma.

Ni u jednom od ovih slučajeva liberalna reforma nije bila isključivo usmerena protiv konzervativnog uticaja sveštenstva i njegovih najvernijih pomoćnika a ni agrarna reforma nije se ograničila samo na crkveno zemljište. U jasno antireformskom duhu, liberalna reforma je bila u istoj meri usmerena i protiv ze­mljišta koje je bilo zajednička svojina Indijanaca. Dokazujući nadmoć privatne svojine nad k o rp o ra tiv n o i^ Jra^ iS k o m svo-

jinom, raspodela obe vrste zemljoposeda često je zakonski odo­bravana i više nego u vreme otimanja indijanskog zemljišta u kolonijalnom periodu. Pomenuto zemljište brzo se koncentrisalo u rukama nekolicine pojedinaca ili, domaćih i stranih, esnafskih korporacija, koji su ga koristili za uzgoj jedne kulture za strano tržište ili za sektor domaćeg tržišta koji je bio povezan sa izvo­zom rudarskih proizvoda, kao u kolonijalnom periodu. Indijanci su morali, masovno ostajući bez zemlje, da prihvate posao, ne postavljajući nikakve uslove, tamo gde je postojala potreba za radnom snagom - a tada su poljoprivredna i rudarska proizvod­nja za izvoz bile u ekspanziji. Liberali su u ime slobode, na po­četku razdoblja reformi, optuživali svoje protivnike konzervativ- ce za „feudalnu eksploataciju” i „klerikalizam”. Pošto su se do­mogli vlasti i nametnuli svoju politiku stalno sve veće zavisnosti od imperijalizma u ekspanziji - sa ekonomskim, socijalnim i po­litičkim konfliktima i tenzijama proisteklim iz takve politike - upravo su liberali, zarad sopstvenih ekonomskih interesa, prvi pribegli represivnim merama, pa čak i vojnoj diktaturi. Takav je bio razvoj događaja u Meksiku Porfirija Diasa, u „banana repu­blikama” Centralne Amerike i karipskim zemljama koje su pro­izvodile šećer. Dublja analiza promenjive ekonomske, socijalne i političke baze reformi devetnaestog veka korisna je i mogla bi nam pomoći da shvatimo današnji reformizam u tim zemljama.

82

6. Imperijalizam

I u metropoli i u Latinskoj Americi pripremljen je put za prodor imperijalizma i njegove nove načine upravljanja kapita­lom. Liberali su u Latinskoj Americi koncentrisali zemljište u ruke samo nekolicine ljudi i tako stvorili veliku ponudu nezapo­slene poljoprivredne radne snage. Pomagali su one vlade koje su se oslanjale na metropolu i koje su otvorile svoje zemlje za trgo­vinu i nove oblike investiranja imperijalističkog kapitala, sprem­nog da brzo iskoristi novonastalu situaciju.

Potražnja za sirovinama industrijskih zemalja i primamlji­vost profita od proizvodnje i izvoza sirovina odvukao je domaći, privatni i državni, kapital u ekspanziju infrastrukture koja je neophodna povećanoj proizvodnji. Prve željezničke pruge sagra­đene su domaćim kapitalom u Brazilu, Argentini, Paragvaju, Či­leu, Gvatemali i Meksiku (autor je upoznat sa situacijom u po- menutim zemljama mada je, verovatno, tako bilo i u drugim ze­mljama). Željeznica je omogućila Čileu pristup rudnicima bakrai šalitre od kojih se očekivalo da postanu glavni svetski izvor ba­kra i đubriva. U Brazilu je željeznička pruga vodila do plantaža sa kafom koje su snabdevale skoro ceo svet. Strani kapital nije ušao u ove oblasti, preuzevši vlasništvo i rukovođenje preduzeći- ma koja su prvobitno bila latinoamerička, sve dok se nisu poka­zala kao sjajna šansa za investicije (ovakav sled događaja čest je u Latinskoj Americi) i dok Engleskoj nije zatrebalo tržište za če­lik. Preduzeća su prisvajana kupovinom koncesija od Latinoame- rikanaca i to često kapitalom akumuliranim na lokalnom terenu.

83

Argentinac Hulio Irasusta pita:

„Kako je finansiran razvoj? ... Finansirali smo ga mi nacio­nalnim sredstvima a ne stranim kapitalom. ... Argentina je bez ičije pomoći, od 1852. do 1890. godine, realizovala skoro sve elemente progresa: preostali deo željezničke pru­ge koji će sačinjavati nacionalnu mrežu (Severoistočnu pru­gu Entre Riosa, prugu od Kordobe do Tukumana pravac se- ver- centralni deo zemlje, Andsku prugu i druge), gasno osvetljenje, tramvaje na konjsku vuču u glavnom gradu i unutrašnjosti, luku Buenos Aires. ... Transfer nacionalnih firmi stranim kompanijama započeo je 1877. godine. Prvi i tipičan slučaj, odnosno model za kasnije transakcije, bila je prodaja Compania de Consumidores de Gas de Buenos Aires ... koju je kupila Buenos Aires Gas Company Limi­ted, zajedno sa ugovorom koji je prethodna kompanija ima­la sa opštinskim vlastima argentinskog glavnog grada, ne potrošivši ni jedan cent. Isplata je izvršena ovako: engleska kompanija naručila je štampanje obveznica na engleskom jeziku u iznosu koji odgovara vrednosti kapitala Compania de Consumidores a zatim i štampanje jednog bloka obvezni­ca na pet miliona funti a na ime poslovnih troškova (jer nije imala čak ni taj iznos) pri čemu su obveznice emitovane ka­da je kompanija preuzela fabriku koju je tako lako kupila.... Papir i štampanje obveznica bili su jedini britanski kapi­tal investiran u pomenutu kompaniju Buenos Airesa. ... U poslednjoj četvrtini devetnaestog veka i prvoj četvrtini dva­desetog veka Argentina je, na sličan način, izvršila transfer Vestern Reilveja (deo Entre Riosa) i Andske pruge britan­skim firmama koje, u većini slučajeva, nisu investirale no­vac sem onoliko koliko im je bilo potrebno ,za promociju’ tog poduhvata.” (Irazusta 1963: 71-74).

Takav imperijalistički način trgovanja i finansiranja u La­tinskoj Americi postigao je mnogo više a ne samo povećao pro­

84

izvodnju, trgovinu i profit akumulirajući oko deset milijardi do­lara investicionog kapitala u njoj. Metropola imperijalizma je preko svoje spoljne trgovine i finansija mnogo dublje prodrla u privredu Latinske Amerike i mnogo bolje i više iskoristila njen proizvodni potencijal za razvoj metropole nego što je kolonijal­na metropola ikada bila u stanju da uradi. Roza Luksemburg je napisala o sličnom procesu: „Kada zanemarimo sve što je nedo­voljno jasno u ovoj vezi, ona se svodi na jednostavnu činjenicu da je evropski kapital progutao skoro celokupnu egipatsku ratar­sku poljoprivredu. Ogromne zemljišne površine i radne snage i bezbroj proizvoda rada, ulivaju se u državnu kasu kroz poreze i na kraju pretvaraju u evropski kapital i akumulaciju.” (Luxem- burg, 1964: 438).

Imperijalizam u Latinskoj Americi zaista je otišao dalje. Ni­je samo iskoristio priliku da osvoji poljoprivredu, već je preuzeo skoro sve ekonomske i političke institucije sa namerom da celo­kupnu privredu inkorporira u imperijalistički sistem. Latifundije su se povećavale brzinom kao nikada do tada, naročito u Argen­tini, Urugvaju, Brazilu, Kubi, Meksiku i Centralnoj Americi. Uz pomoć vlada latinoameričkih država stranci su, najčešće budza- što, postajali vlasnici ogromnih zemljišnih površina. A tamo gde nisu uspeli da se domognu zemlje stranci su uzimali zemljišne prihode zato što je metropola preuzela proizvodnju i uvela mo­nopol na proizvodnju poljoprivrednih, kao i većinu drugih, pro­izvoda. Metropola je preuzela latinoameričke rudnike i uvećala njihovu proizvodnju, ponekad za samo par godina iscrpljujući nenadoknadive rezerve, kao u slučaju čileanske šalitre. Da bi iz­vukla sirovine iz Latinske Amerike i donela svoju opremu i ro­bu, metropola je stimulisala izgradnju luka i željeznica i proprat- nih javnih službi. Željeznička pruga i elektični vodovi daleko od toga da su premrežili celokupnu teritoriju, već su se, povezujući zaleđe zemlje, a nekada i nekoliko zemalja, slivali u ulazno-iz- laznu luku koja je bila povezana sa metropolom. Danas, osam­

85

deset godina kasnije, ovakva izvozno-uvozna šema i dalje po­stoji, delimično zato što se glavna pruga još uvek gradi na pome- nuti način i, što je još važnije, zato što je na metropolu orijenti- san urbani, ekonomski i politički razvoj, koji je imperijalizam devetnaestog veka generisao u Latinskoj Americi, podstakao od­ređene interese koji su, uz podršku metropole, uspeli da zadrže i povećaju takvu zaostalost Latinske Amerike tokom dvadesetog veka.

Zaostalost je u Latinskoj Americi začeta u doba kolonijali­zma, produbljena u periodu slobodne trgovine i učvrstila se im­perijalističkim metodama trgovine i finansija karakterističnim za devetnaesti vek. Latinska Amerika je pretvorena u primarno mo- noproizvodnu eksportnu ekonomiju, sa svojim latifundijama i eksproprisanim ruralnim proleterijatom (mogli bismo reći: lum- penproleterijatom) kojeg eksploatiše trabant buržoazija delujući preko korumpirane nepostojeće zemlje: „Varvarski Meksiko” (tako ga Turner naziva), „banana republike” Centralne Amerike (koje nisu kompanijina skladišta već „kompanijine države”), „Neumoljiva evolucija latifundije: hiperprodukcija, ekonomska zavisnost i sve veće siromaštvo u Kubi” (Guerra i Sânchez), „Britanska Argentina” i „Patološki Čile” o čemu je pisao istori- čar Fransisko Ensina u svom delu Nuestra Inferioridad Econômica. Su Causas y Consecuencias 1912:

„Strani trgovac ugušio je našu trgovačku inicijativu u ino- stranstvu a kod kuće nas je eliminisao iz međunarodne trgo­vine. ... Isto to se događa i u našim ekstraktivnim industrij­skim granama. Stranac poseduje dve trećine naše proizvod­nje salitre i nastavlja da koristi naše dragocene rezerve ba­kra. Pomorski trgovac ... upao je u škripac i stranim prevo- znicima ustupa prava čak i na priobalsku trgovinu. Glavnina osiguravajućih kompanija koje posluju kod nas svoja sedi- šta imaju u inostranstvu. Nacionalne banke ustupale su i na-

86

stavljaju da ustupaju svoja prava ograncima stranih banaka.Sve veći deo akcija štedionica prelazi u ruke stranaca koji žive u inostranstvu.”

Sa razvojem nove kolonijalne strukture imperijalizma de­vetnaestog veka, strani kapital je stekao značaj skoro isto onoliki koliki je značaj spoljne trgovine za transformaciju ekonomskog, socijalnog i političkog života Latinske Amerike na način kojim se učvršćuje struktura njene zaostalosti.

Ne treba, ipak, pomisliti da je do prodora imperijalizma u privredu Latinske Amerike došlo isključivo zahvaljujući aktiv­nostima metropole. Podjednako je odgovorna i latinoamerička buržoazija koja je u tom procesu učestvovala i sarađivala. Tada, kao i pre i posle, klasna politika lokalne buržoazije služi da ubr­za prodor imperijalizma, učvrsti zavisnost i produbi zaostalost u Latinskoj Americi. Džejms D. Kokroft u svojoj studiji sačinjenoj u meksičkoj državi San Luis Potosi kaže:

„Šačica elitnih porodica, često zajedno sa stranim biznisme­nima, dominirala je ekonomskim, političkim i društvenim životom San Luis Potosija. Sistem međusobno isprepletanih ekonomskih interesa grada, rudnika i poljoprivrednog ima­nja, naginjući sve većoj industrijalizaciji, monopolizaciji, mehanizaciji, pravljenju profita i učešću stranog kapitala, proizveo je značajne promene celokupne državne socijalne strukture. ...”

„Strana ekonomska ulaganja često su podsticana i pot­pomagana od lokalnih biznismena iz uglednih porodica koji su odobravali gradnju novih željezničkih pruga preko kojih su iznosili na tržište svoje rudarske i poljoprivredne proiz­vode. Isto tako, bilo koji prevejani biznismen iz San Luis Potosija mogao je na prevaru izvući željezničke koncesije od savezne vlade i prodati ih američkim investitorima uz

87

dobru zaradu. Guverner Pedro Dies Gutjeres je upravo to uradio 1888. godine. ... Ignorišući ugovor prema kome že­ljeznička pruga treba da bude postavljena sve do Rio Verde, američki inženjeri završili su kraću i jeftiniju prugu od rud­nika Mateuala do glavne pruge sever-jug koja povezuje La- redo u Teksasu i Meksiko Siti. Predsednik Dias je zvanično pustio u rad glavnu željezničku prugu. ...”

„Porodice imućnih zemljoposednika ... bile su u pot­punosti svesne novih ekonomskih šansi koje su se otvarale sa prilivom kapitala SAD i izgradnjom željeznica i puteva širom zemlje. Nije slučajno što je prva promotivna organi­zacija industrijalaca u San Luis Potosiju osnovana (27. ma­ja 1905. godine) kao poljoprivredni i industrijski centar - Centro Agricola e Industrial Potosino. ... U odboru direk­tora sedeli su veliki zemljoposednici i uzgajivači stoke ... predstavnici rudarstva i industrijalci. Dve od najvećih dr­žavnih latifundios ... bile su dobro zastupljene. ... Novi agrarno-industrijski Centar pozdravlja investiranje SAD u lokalnu industriju poput Gugenhajm livnice.” (Cockcroft 1968: 13-14, 17, 25-26).

Hose Luis Sesenja potvrđuje da je politika zaostalosti, koju je meksička buržoazija promovisala i čijim interesima je služila, brzo prihvaćena širom Meksika, jačala veze zavisnosti.

,,U vreme vladavine generala Porfirija Diasa (1876-1911) strani kapital prodro je duboko u meksičku privredu ... nije stimulisao uspon nezavisne meksičke buržoazije. ... Visoki državni službenici, među njima i članovi kabineta generala Diasa, tesno su povezani sa stranim investitorima. ... Zna­tan broj državnih guvernera, članova Kongresa i drugih predstavnika buržoazije ... koji su poslovali sa stranim preduzećima i investirali u banke, industrijske grane, rudar­stvo, trgovačka preduzeća i drugde, bili su, istovremeno, ve­liki zemljoposednici.” (Cecena 1969: 79-80).

88

Saradnici ili drugim recima - lumpenburžoazija kao zastup­nik imperijalizma nadglasavala je svoje obrazovane savremenike priznajući da odgovorno i ponosno služi imperijalizmu (što čak i sada čini). Predsednik Meksika, general Porfirio Dias rekao je: „Pošto sam odgovoran za investiranje stotina miliona dolara stranog kapitala u ovu zemlju, smatram da treba da ostanem na položaju sve dok ne obezbedim sposobnog naslednika.” (Citira­no iz Cosio Villegas П, 1965: 1183). Argentinski ministar finan- sija tridesetih godina dvadesetog veka, Federiko Pinedo, komen- tariše ovako:

„Ako biti pravni zastupnik željeznica, tramvaja, banki, elek- trodistribucije, brodskih prevoznika, osiguravajućih zavoda, trgovaca žitaricama i velikih industrijskih i finansijskih konzorcija stvorenih u ovoj zemlji od strane Argentinaca i stranaca predstavlja izdaju, onda su istaknuti Argentinci prethodnih generacija, kao profesionalni konsultanti tih istih preduzeća, iako su im podizani spomenici u znak seća- nja na njihovo služenje domovini, takođe izdajnici. Skoro sva preduzeća kojima sam imao zadovoljstvo da pomognem ili da im pružim profesionalni savet nekom prilikom, bila su, svojevremeno klijenti firme moga oca, koji je bio part­ner argentinskih predsednika Pelegrinija i Saens Penje [početkom dvadesetog veka]. Neki su bili klijenti drugih is­taknutih pravnih zastupnika tog vremena - Rosa ili Romero, Lusio ili Alberto Lopes, Hulio Garsia ili Enrike Garsia Me- rou i, kao generacija pre toga, bili su klijenti moga dede, či­je ime nosim, ili klijenti njegovog prijatelja ili rođaka Don Bernarda de Irigojena ili Kintana ili Domingesa ili Ugartea (citirano u Parera Dennis, 1964: 14).

Da li će njegovi sinovi, unuci, prijatelji i rođaci takođe ’biti slavljeni ... zbog izuzetnih zasluga za svoju zemlju?’”

89

7. Buržoaski nacionalizam

Prvi svetski rat je latinoameričkim satelitskim privredama omogućio predah od spoljne trgovine i stranog kapitala kao i od drugih veza sa metropolom. Zbog toga se latinoamerikanci, kao što je bivalo pre i biće ubuduće, okreću sopstvenom privrednom razvoju, prevashodno proizvodeći potrošnu robu za domaće trži­šte. Ali, ubrzo po završetku rata, privredne aktivnosti metropole, ovog puta imajući za bazu prevashodno Sjedinjene Države, pro­širile su se upravo u one regione i sektore koje su latinoameri­kanci nedavno razvili i koji su se pokazali profitabilnim - naro­čito se misli na proizvodnju potrošne robe u Buenos Airesu i Sao Paolu. Koristeći svoju finansijsku, tehnološku i političku nadmoć, američke i britanske gigantske korporacije potisnule su i čak zamenile (znači: izvršile depatrijaciju) latinoameričku pri­vredu. Krize platnog bilansa koje su prirodno usledile sanirane su stranim zajmovima da bi se pokrio deficit Latinske Amerike i izvukle državne koncesije za veći prodor metropole u latinoame­ričku privredu.

Privredni krah 1929. godine, suprotno teoriji međunarodne trgovine, ali u skladu sa istorijskim presedanom, upadljivo redu­cira strani kapital i spoljnu trgovinu. Zbog toga je smanjen i transfer investicionih sredstava iz satelitskih zemalja u metropo­lu. Takvo slabljenje ekonomskih veza sa Latinskom Amerikom i sve manje političko uplitanje metropole, započeli su za vreme depresije tridesetih godina, zadržali se do recesije 1937. godine i dalje se nastavili do Drugog svetskog rata i tokom perioda obno­

91

ve, sve do početka pedesetih godina dvadesetog veka. U Latin­skoj Americi stvoreni su ekonomski uslovi i omogućene politič­ke promene koje su dovele do pojave najizrazitijeg nacionalistič­kog trenda u njoj i najveće samostalne kampanje industrijalizaci­je još od perioda posle sticanja samostalnosti tridesetih i četrde­setih godina devetnaestog veka.

Veoma je važno shvatiti da se noviji preobražaj klasne strukture Brazila, Argentine, Čilea, Venecuele, Meksika i drugih delova Latinske Amerike dogodio i u spoljnoj i unutrašnjoj kolo­nijalnoj strukturi, a u suštini predstavlja odgovor na promene ko­lonijalnih odnosa koje je izazvala metropola. Važno je tumačiti takve promene klasne strukture pomoću kolonijalne strukture koja se nalazi u pozadini klasne strukture. Interpretaciju moraju dati prevashodno latinoamerički stručnjaci za društvene nauke i drugi intelektualci koji su u stanju da se oslobode ideoloških i političkih obaveza prema buržoaskom poretku stvorenom ova­kvim razvojem događaja.

Ekonomski šok drastičnog smanjenja latinoameričkog uvo­znog kapaciteta, smanjenja industrijskog izvoza metropole i stra­nih investicija i zajmova - prouzrokovanih depresijom u metro­poli - imao je dalekosežne ekonomske i političke posledice u mnogim delovima Latinske Amerike. Od suštinske je važnosti shvatiti i veličinu i domete tih posledica da bi pravilno shvatili iz toga proistekle današnje ekonomske i političke probleme. Nalet depresije toliko je izmenio nacionalni dohodak i njegovu raspo- delu u Latinskoj Americi da postojeći institucionalni sistem nije uspeo da se izbori sa neophodnim prilagođavanjem. Revolucije su izbile 1930. godine ili ubrzo posle, u Brazilu, Argentini, Čileu i Kubi a Meksička revolucija 1910. godine, koja je skoro zausta­vljena, dobija novi podsticaj. Revolucionarna komešanja potre­sla su preostale delove kontinenta. Sa metropolom udruženi iz­voznici morali su formirati koaliciju sa još uvek slabim indu­strijskim krugovima i (barem u Brazilu) sa novim regionalnim

92

poslovnim krugovima da bi ušli u vladu. Bilo je kratkotrajnih kontrarevolucionarnih pokušaja predstavnika tradicionalista sa delimičnim uspehom u Kubi i Čileu, ali ne i u tri glavne države Latinske Amerike. Slabljenje ekonomskih kolonijalnih veza La­tinske Amerike sa metropolom i relativna nemoć imperijalistič­ke političke intervencije (Kuba je izuzetak) zbog depresije u me­tropoli, takođe postavljaju ekonomske i političke temelje novom klasnom razvrstavanju i industrijalizaciji.

Negde je došlo do naglog razvoja a negde nije. Fernando Enrike Kardoso i Enco Faleto smatraju da revolucija nije bila odgovor, na ekonomske probleme nastale zbog depresije tridese­tih godina dvadesetog veka, u slučajevima kada su poslovni kru­govi iz inostranstva kontrolisali glavni izvoz i kada su postojale (upotrebimo njihov termin) „ekonomije enklave”, recimo u Cen­tralnoj Americi, Karibima i Venecueli - a tamo gde je revolucija stvarno izbila, ugušena je i zamenjena vojnom diktaturom. S druge strane, u zemljama poput Meksika, Brazila, Argentine, i donekle u Čileu, došlo je do naglog nacionalnog industrijskog razvoja. Dve okolnosti su uslovile takav razvoj. Prva: glavni iz­vozni proizvod kontrolisali su nacionalni krugovi a to je činjeni­ca koja u izvesnoj meri daje političku moć nacionalnoj grupi - buržoaziji koja nije nužno bila nacionalna, ali je svakako bila lo­kalna. Druga: tokom Prvog svetskog rata došlo je do izvesnog stepena industrijskog razvoja i, sa njim, do pojave nekakve sred­nje klase. Drugim recima, neistovetni kolonijalni odnosi stvarali su strukturalne razlike a one su zatim kreirale u svakoj zemlji drugačiju klasnu politiku. Čileanski slučaj treba mnogo dublje proučiti jer se tamošnja situacija ne poklapa sa onim što govore Kardoso i Faleto.

U Brazilu je depresija tridesetih godina dvadesetog veka do­vela do potpune propasti poslovnog poduhvata sa kafom. Kafa se skoro uopšte nije mogla izvoziti a proistekla nestašica deviza sprečavala je bilo kakav uvoz. Kriza je dovela do takozvane bur-

93

žoaske revolucije tridesetih godina, kada se buržoaska industrij­ska klasa, doduše nije domogla vlasti, ali je počela da nadzire dr­žavne poslove zajedno sa već postojećim grupama proizvođača kafe, izvoznika i trgovaca. Oblast Rio Grande do Sul, rodni kraj novog predsednika Hetulia Vargasa, koja do tada nije imala poli­tički uticaj, postaje région od nacionalnog značaja. Dva sektora buržoazije su se dogovorila oko krize izvoza. Eksportni sektor nije više uporno zahtevao antiprotekcionističke mere niti najčvr­šće veze sa metropolom, već je dozvolio privredni razvoj i raz­voj brazilske teške industrije. Reč je o takozvanom paktu dva sektora buržoazije, koji je bio na snazi za vreme depresije i Dru­gog svetskog rata a prestao da važi tek nedavno, kada je prome- njena unutrašnja i međunarodna situacija onemogućila da se sa njim nastavi.

U Argentini je bilo u suštini isto, mada, na prvi pogled, do­gađaji kao da protivreče ovakvoj pretpostavci: pokret irigojeni- zamje bio glavni 1916-1917. godine da bi ga, početkom tridese­tih, porazila revolucija i na vlast došla eksportna oligarhija. Ipak, detaljnije proučavanje događaja u Argentini na izgled bi potvrdi­lo glavnu tezu da kolonijalni odnosi grade i transformišu klasnu strukturu, i da su, konkretno, populizam, industrijalizam i buržo- aski nacionalizam tridesetih, četrdesetih i pedesetih godina dva­desetog veka, predstavljali posledicu jedinstvenog sklopa okol­nosti. Čuveni pakt Roka-Runsiman, maja 1933. godine, garantu- je Argentini izvoz u Englesku smrznutog mesa koje je proizvo­dila moćna buržoazija oblasti Buenos Airesa, povezana sa frigo- rificosima, finansijskim krugovima i uzgajivačima stoke takođe iz Buenos Airesa. Okviri određeni pomenutim paktom skoro su potpuno eliminisali izvoz smrznutog mesa koje su proizvodili slabiji i manji proizvođači u drugim oblastima zemlje.

Kada je došlo do krize jula 1933. godine, interese koje je zastupao Sociedad Rural Argentina obelodanjuje njen predsed- nik Oracio Brusone:

94

„Suprotno onome što se, bez ikakvog osnova, često izjavlju­je, mi, predstavnici stočarstva, kategorično poričemo posto­janje bilo kakvog antagonizma između legitimnih interesa i očekivanja poljoprivrede i namera industrijalaca naše ze­mlje. Istina je da smo politiku protekcionizma uvek smatrali kontraproduktivnom za određene privredne grane koje mo­gu preživeti samo u uslovima staklenika carinske zaštite. Danas se, ipak, svi slažemo da postoji nacionalna potreba da se pomogne novim privrednim granama koje mogu da se razviju baveći se preradom i proizvodnjom različitih sirovi­na kojima naša zemlja obiluje. Sve što se uradi s namerom da se proširi domaća industrijska proizvodnja svakako će pomoći zemlji da prevaziđe probleme, na koje i mi gledamo sa sve većom zabrinutošću, a koji su nastali zbog postepe­nog zatvaranja evropskih tržišta.” (Citirano u Parera Den- nis 1964: 10, i, delimično Murmis i Portantiero, 1968: 16).

Federiko Pinedo, ondašnji ministar za finansije (citirana je njegova izjava o izdajnicima) kasnije pojašnjava:

„Ekonomski život zemlje vrti se oko jednog velikog, glav­nog zamajca - eksportne trgovinske razmene. Nismo u po­ziciji da zamenimo glavni zamajac ali možemo uključiti ne­ke pomoćne točkove koji će omogućiti izvesnu cirkulaciju finansijskih sredstava i izvesnu ekonomsku aktivnost koja će poslužiti da se životni standard ljudi održi na određenom nivou. ... Naša zemlja nema, kao što je imala kada su eko­nomski uslovi bili povoljniji, mogućnost da bira da li će se opredeliti za eksport stalno sve veće količine poljoprivred­nih proizvoda, a zauzvrat uvoziti fabrički proizvedenu robu, ili će žrtvovati šanse za izvoz u korist intenzivnog indu­strijskog razvoja. U ovom trenutku, takva opcija nije na raspolaganju našoj zemlji pri formulisanju ekonomske po­litike.

95

Ipak, kao stoje Pinedo izjavio 1940. godine:

„Ne smatramo mogućim niti poželjnim da izmenimo eko­nomsku bazu zemlje. Ne predlažemo uspostavljanje autarhi- je. Već sam jasno i kategorično govorio na ovu temu: ne smatram da je uvoz zlo; ne znam nikakav lek za ono što se naziva agrarnim karakterom naše zemlje. ... Ne zamišljamo da možemo ostvariti totalnu, masovnu industrijalizaciju ze­mlje. ...” (Citirali Murmis i Portantiero 1968: 16, 24, 32 i delimično u Parera Dennis 1964: 10).

Pošto imaju lumpenburžoaski karakter, gore predstavljeni interesi teže jedino lumpenrazvoju. Međutim nisu svi poricali „postojanje bilo kakve vrste antagonizma”. Mali i srednji uzgaji­vači stoke, proizvođači zamrznutog mesa čiji je eksport ograni­čen sporazumom Roka-Runsiman, protivili su se sporazumu ko­ji je štitio interese gornjeg sektora stočarstva. Ove male proizvo­đače predstavljala je Confédération de Asociaciones Rurales de Buenos Aires y La Pampa čiji predstavnik, Lisandro de la Tore, uočava:

,,U teoriji otprilike ovako izgleda: imamo ograničenu eks­portnu kvotu. Hajde da je rezervišemo za najskuplje meso, drugim rečima, odredimo kvotu i relativno dobre cene pro­izvođačima smrznute govedine a uskratimo deo kolača ma­lim proizvođačima u Linaresu, koji prodaju stoku iz Entre Riosa, Korientesa, sevemog dela Santa Fea i Cakoa.”

Drugi protivnik sporazuma je rekao:

„Pokušati, prema izveštaju koji su sačinili oni koji podrža­vaju Pineda, da se stabilizuju industrijske grane koje su pro-

96

cvetale u periodu specijalnih hitnih mera znači stvoriti tra­gičan problem za budućnost zemlje u poratnom periodu, podstaći borbu koju ne želimo između industrije i osnovnih resursa ruralne proizvodnje.” (Citirano u Murmis i Portanti- ero 1968: 18, 26 i u Parera Dennis 1964: 8-13, tu je pitanje detaljnije analizirano).

Reč je o sukobu unutar redova buržoazije po pitanju indu­strijalizacije. Uvođenje određenih industrijskih grana bilo je mo­guće zahvaljujući vrlo specifičnim uslovima, one su kasnije pod- stakle peronizam a sa porazom Perona 1955. godine vlast pono­vo prelazi u ruke uzgajivača stoke, moćnih poljoprivrednika i novih industrijalaca koji su došli na istaknute položaje zahvalju­jući prodoru severoameričkih interesa.

Vredi skrenuti pažnju da je u Meksiku do Revolucije došlo posle 1910. godine, kada su proglašena osnovna načela agrarne reforme -6. januara 1915. Dekret i Član 27. Ustava 1917. godi­ne. Član 27 Ustava ustanovio je novi koncept prirodnih resursa kao javnu, nacionalnu svojinu. Dobro se zna da agrarna reforma i nacionalizacija naftne industrije ipak nisu sprovedeni sve do 1934-1940. godine, u vreme predsedničkog mandata Lasara Kardenasa. 1937. godine izvršena je najobimnija podela zemlje a 1938. godine nacionalizacija nafte. Industrijalizacija je započe­la tih godina i ubrzala se posle 1940. godine. Zbog toga izgleda da su buržoaski reformizam i nacionalizam koji su se pojavili u Meksiku takođe bili posledica uticaja depresije tridesetih godina i rata 1940. godine. Autor studije o meksičkoj elektroprivredi beleži:

„Velika depresija snažno je uticala i na vladu i na elektro­privredu Meksika. Snažan nalet depresije skoro odmah se osetio u Meksiku a paraliza je velikom brzinom zahvatila sve sektore privrede. Meksički bruto nacionalni proizvod

97

naglo se smanjio u periodu 1930. i 1932. godine. Proizvod­nja u rudnicima smanjila se za tri godine na obim proizvod­nje iz 1907. godine [Stoje, uočavamo usput, bila godina re­cesije koja je ubrzala Revoluciju 1910. godine], ... Vred- nost izvoza smanjila se za 45% a obim za jednu trećinu. ... Prepolovljen je broj zaposlenih u rudarstvu između 1929. i 1932. godine. ... Zemlja je prolazila ne samo kroz ozbiljnu ekonomsku već i političku krizu. Politička scena je jedva podsećala na relativno mirnu situaciju prvih i poslednjih godina Kaljesove administracije i mada je Kaljes i posle 1928. godine vladao iz senke, više nije imao neosporan uti- caj.” (Wionczek 1967: 74-78).

Analizirajući sektor agrara, drugi autor beleži daje ozbiljan pokušaj da se sprovede agrarna reforma propao za vreme Kalje­sove administracije. Basolov zakon proglašen je 1927. godine, zatim izmenjen restriktivnim amandmanima i konačno ukinut 1928. godine. Fernando Pas Sančes primećuje:

„Stanje u poljoprivredi bilo je izuzetno teško do kraja 1934. godine. Ponovo se osetio uticaj Velike depresije 1929-1932. godine. ... Glad je harala. ... Kardenas je savršeno shvatio opasnost. ... Smatramo da su dva osnovna razloga sprovo- đenja eksproprijacije nafte sledeća: (1) nemoć imperijali­zma, kao posledica krize iz 1929. godine, i (2) na drugoj strani, radnici u naftnoj industriji... izuzetno često su pribe- gavali štrajkovima godinama pre 1938. godine, i nema sum­nje, naterali vladu da učini ovaj važan i opasan korak. Eks­proprijacija je dodatno podstakla razvoj nacionalne poljo­privrede a kasnije će verovatno još više uticati na druge oblasti nacionalne ekonomije. Preporod tržišta kapitala i obnavljanje nacionalnih resursa ostvareni su u periodu 1934-1940. godine. ... Mora se imati na umu da je vlada bila buržoaska vlada. ... Zaključujemo daje konsolidacija buržoaske strukture koja se pojavila kao posledica Revolu­

98

cije 1910. godine ostvarena u ovom periodu. Kardenasova vlada bila je nastavak politike prethodnih buržoaskih vlada, ali su sveukupno stanje nacionalne privrede i problemi koji su blokirali njen razvoj učinili da novi kurs postane impera­tiv. ... To je bio povod da se promeni politika distribucije zemljišta, jačanja nacionalne buržoazije i borbe protiv im­perijalizma.” (Paz Sânchez 1964: 63-71).

Raspravljajući o organizaciji agrara osvrnuli smo se na pro­menu pravca agrarne politike posle 1940. godine, koja je bila od­govor na novu situaciju stvorenu Drugim svetskim ratom za vre- me administracije Avila Kamača (čiju je kandidaturu za pred- sednika odobrio Kardenas) i kasnije Migela Alemana. Sto se tiče meksičke privrede, činjenice, koje su svima dobro poznate, oba­vezuju nas da se složimo sa Alonsom Agilarom:

„Podaci o neto investicijama navodno pokazuju da je u Meksiku do stvarnog „uzleta” u pravcu razvoja došlo u četr­desetim godinama dvadesetog veka. Zatim je, za kratko vre- me i neverovatnom brzinom, došlo do prvobitne akumulaci­je kapitala zahvaljujući povoljnoj situaciji stvorenoj socijal­nim i institucionalnim reformama prethodnih petnaest godi­na (naročito 1935-1940) i uticaju Drugog svetskog rata koji je našu zemlju privremeno oslobodio ubitačne konkurencije velikih industrijskih zemalja i hroničnog iscrpljivanja resur­sa preko stranih ulaganja i spoljne trgovine.” (Aguilar i Carmona 1967: 50).

Čak i u zemlji u kojoj nisu postojali uslovi koji su postojali kod Velike Trojke (Argentina, Brazil i Meksiko), izgleda da su pokretačke sile u suštini bile iste:

„Od 1931. do 1934. godine sposobnost Kolumbije da pod­miri dugovanja prema inostranstvu prepolovila se u odnosu

99

na godine neposredno pre krize. Uvoz je proporcionalno opao. ... U godinama pre krize, industrijska proizvodnja ra­sla je po godišnjoj stopi manjoj od 3%; tridesetih godina godišnja stopa rasta popela se na 11%. Kiri beleži da su u Kolumbiji, od 1930. do 1933. godine, osnovana 842 indu­strijska preduzeća. ... Mehanizam uz pomoć kojeg je naša zemlja prešla iz polukolonijalizma u neokolonijalizam zbog krize tridesetih godina opisan je ovako: (1) kriza je proizve­la drastično smanjenje količine deviza; (2) strana privreda je prestala da snabdeva nacionalno tržište fabričkom robom;(3) nacionalno tržište je bilo relativno veliko jer je značajan sektor Kolumbijaca, malih posednika, proizvodio za izvoz;(4) polukolonijalna zavisnost zemlje omogućila je doma­ćem stanovništvu kapitalnu akumulaciju; (5) pošto je izgu­bljeno strano tržište (kafa se više nije mogla menjati za po­trošačku robu strane proizvodnje) znatan deo kapitala uklo­njen je iz uobičajene sfere poslovanja; (6) kao rezultat situ­acije na nacionalnom tržištu zbog povlačenja strane privre­de i akumulacije kapitala u rukama domaćih privrednika, među kojima je jedan deo privremeno neaktivan, razvila se nacionalna privreda, utemeljena na neokolonijalnoj razmeni kafe za strana kapitalna dobra.” (Arrubla 1969: 18, 15-16).

Zašto su se Kolumbija pa čak i naprednije polukolonijalne zemlje „razvile” ne u pravcu samostalnosti već neokolonijalizma i još veće zavisnosti? Kao što smo videli, određene latinoamerič­ke zemlje počele su da proizvode potrošačku robu koju su ranije uvozile. Međutim ovaj proces supstitucije uvoza karakterišu dve važne prepreke, obe poreklom iz postojeće klasne strukture. Pr­vo, bilo je nužno početi sa distribucijom dohotka i već postoje­ćom mrežom potražnje. Drugim rer ma, bilo je neophodno usmeriti se na proizvodnju potrošačke robe za profitabilno trži­šte. Bez znatne izmene postupka raspodele dohotka, unutrašnje tržište nije bilo u stanju da raste dovoljno brzo da beskonačno tr-

100

pi proces supstitucije uvoza. Da bi savladale ovu prepreku te la­tinoameričke zemlje trebalo je da sprovedu industrijalizaciju po ugledu na Sovjete, kod kojih je država, a ne potražnja potrošača, određivala koju robu treba prvo proizvoditi. Zbog istog tog raz­loga, latinoameričke zemlje nisu uspele da proizvedu odgovara­juću količinu industrijske opreme niti kapitalnih dobara (I sek­tor, rečeno marksističkom terminologijom). Da bi nastavile i produžile proces zamene uvoza morale su da uvoze pomenutu robu iz inostranstva. To, drugim rečima, znači da su jednostavno zamenili jednu vrstu uvoza drugom vrstom uvoza, i time obno­vili svoju zavisnost od metropole a što je na kraju vratilo u ze­mlju strane investicije.

Zbog toga je politika „unutrašnjeg razvoja”, utemeljena na substituciji uvoza, uzmicala pred spoljnim preprekama. Kada su distribucija dohotka i nacionalna politika buržoazije dovele do znatnog stepena zamene potrošne robe domaće proizvodnje uvo­zom (povratak stranih preduzeća u Latinsku Ameriku posle rata ubrzao je ovakav trend), „nacionalna” privreda počela je da uvo­zi sve veće količine sirovina i kapitalnih dobara u vidu ulaganja u „nacionalnu” proizvodnju. Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku OUN (EKLA) zaključuje svoju analizu Uspon i pad substitucije uvoza u Brazilu sa ovakvom opaskom: ,,U svetlu analize glavnih uzoraka može se zaključiti da procesa efektivne substitucije nije ni bilo što se tiče kapitalnih dobara u celini.” (EKLA, mart 1964: 38).

Nedavno je EKLA ponudila novo pojašnjenje ovog pro­blema:

U razvijenijim zemljama regiona, izgleda da mali koefici­jent uvoza, pri čemu se uvoz sastoji uglavnom od neophod­nih poluproizvoda i kapitalnih dobara, znači da eksterna ra­

101

njivost ovih zemalja nije nužno smanjena supstitucijom uvoza, ali da je uvoz promenio karakter posle završetka pr­ve faze procesa. Zemlje su sada osetljive, ne zato što zavise od znatnog obima ponude iz inostranstva, već zbog strate­škog karaktera svog uvoza.” (EKLA, 831: 25).

Prevedeno na običan jezik, ovo jednostavno znači daje pre­lazak sa uvoza potrošne robe na strateški uvoz povećao zavi­snost Latinske Amerike. U stvari, ta veća strateška zavisnost po­stala je očigledna kada je došlo do pada cena sirovina posle Ko­rejskog rata i iz toga proistekla nestašica deviza potrebnih za uvoz opreme za „nacionalnu” privredu u Latinskoj Americi. Ta­kva promena obeležja neokolonijalne zavisnosti, uz još neke promene na koje ćemo se osvrnuti u narednom poglavlju, dovela je do značajne transformacije ekonomske strukture Latinske Amerike i novih modifikacija lumpenburžoaske politike zaosta­losti. A to je, zatim, još više produbilo zavisnost.

Veliki porast potražnje za sirovinama i porast njihove cene na svetskom tržištu, naročito kolonijalnih poljoprivrednih proiz­voda, započet još u devetnaestom veku, završio se krizom 1930. godine i oživeo samo nakratko, posle Drugog svetskog rata, od 1940. do 1955. godine. U ovom momentu izgleda da mu je defi­nitivno došao kraj. Ta smena berićetnih sa mršavim godinama glavni je uzrok sadašnje, po zlu poznate, krize u latinoameričkoj poljoprivredi i promene načina poljoprivredne proizvodnje koju danas doživljavamo. Ali za razliku od tridesetih godina, posle 1955. godine nestašica deviza koja je onemogućavala uvoz većih razmera nije podstakla polusamostalni unutrašnji privredni raz­voj. Naprotiv, ometala ga je i on je počeo strateški da zavisi baš od tog uvoza pa je morao biti pronađen alternativni ili supstitu- tivni izvor finansiranja trajnog privrednog razvoja. Stalni indu­strijski razvoj nije bio samo cilj „nacionalne razvojne politike” već ekonomska nužnost za buržoaziju koja je sticala profit u in­

102

dustriji, i politička nužnost koja će pomoći da se sačuva podrška srednjih slojeva naviklih na potrošnju pomenute robe. Međutim, za „napredne” zemlje (delimično izuzimamo Meksiko, koji će razviti turizam kao novi izvor deviza) postojao je ograničen broj alternativa i one su na kraju imale znatno restriktivni uticaj na sveukupan razvoj. Jedna mogućnost - ili nužnost (Ruj Mauro Marini tačno uočava) - za industrijsku buržoaziju i vladu bila je da učini ustupke proizvođačima i izvoznicima rudarskih i poljo­privrednih proizvoda, dajući im sve moguće olakšice da zarade devize koje su zemlji tako očajnički bile potrebne. Ovo nameće politiku „stabilizacije” (u to vreme sa dopuštenjem MMF) koja je značila ponovljene devalvacije valute, pad realne vrednosti nadnica kroz inflaciju, gušenje iz toga proisteklih narodnih zah- teva i zastoj agrarne reforme (mada bi, po mišljenju nekih, zau­stavljanje agrarne reforme pomoglo industrijalcima proširiva­njem unutrašnjeg tržišta). Ukratko, na nacionalnom nivou bilo je nužno odustati od „populističke” politike davanja ekonomskih, socijalnih i političkih ustupaka određenim narodnim sektorima i zameniti je politikom „stabilizacije” buržoaskih poslovnih kru­gova (rudarstvo, poljoprivreda pa i industrija), drugim recima, velikim deviznim zaradama i niskim nadnicama.

Druga opcija - opet više nužnost, nego alternativa - koja bi možda omogućila dalji industrijski razvoj utemeljen na supstitu­ciji uvoza, bila je da se prepusti stranim preduzećima da obavlja­ju zamenu uvoza a da se traže državni zajmovi, od istih tih stra­nih zemalja, za pokrivanje deficita u nacionalnom budžetu. Zbog toga je razvoj događaja u drugoj polovini ovog veka sličan raz­doblju klasičnog imperijalizma devetnaestog veka. U naše vre­me, neoimperijalizam (naročito dok se razvijao, zbog unutra­šnjih razloga, u SAD) je proizvodio i usmeravao „investicije i stranu pomoć” u Latinsku Ameriku, gde ga je rado dočekala lo­kalna buržoazija zbog razloga unutrašnje zaostalosti - koja je, opet, integralni deo imperijalizma. Novonastale promene eko­

103

nomske i političko-vojne zavisnosti, kao posledicu toga, tran­sformaciju društvene strukture Latinske Amerike i novu politiku zaostalosti lokalne buržoazije proučićemo u poslednjem odeljku ovog eseja. Ali pošto je ovakav novi „razvoj” takođe neizbežna posledica prethodne ekonomske i političke klasne zavisnosti, moramo proceniti takvu zavisnost u svetlu razvojnih kriterija.

Kako da procenimo reforme i „politiku razvoja prema unu­tra” koju su preduzeli određeni sektori latinoameričke buržoazije tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka? Na prvi pogled, izgleda da su zaista ostvarili „uzlet” prema napretku što im se često pripisuje u zaslugu. Ali ne smemo zaboraviti da su, na prvi pogled, pokret za „samostalnost”, liberalne reforme i, možda, još više, napredak do koga je došlo u periodu klasičnog imperijali­zma u devetnaestom veku ličili na ono što danas nazivamo „raz­voj”. Ipak, mada smemo i možemo priznati da je bilo napretka u Latinskoj Americi u tom periodu, istorija nam je pokazala da je neizbežna protivteža takvom progresu, u kontekstu (neo)koloni- jalne zavisnosti od svetskog kapitalizma, u stvari pojava lum- penrazvoja u Latinskoj Americi. Dalje, namera ovog eseja je da pokaže daje upravo „razvojna” politika latinoameričke lumpen- buržoazije dokazala se da je efikasan instrument sve veće zavi­snosti i zaostalosti. Klasna politika latinoameričke buržoazije poslužila je istoj svrsi i u našem veku: dok je podsticala neoim- perijalizam, negovala je još veću neozavisnost i zaostalost koji su karakteristični za sadašnji period. Ne poričući da postoje ne- antagonističke protivrečnosti među raznim sektorima buržoazije i njihovim političkim manifestacijama, mora se priznati da je ipak reč o istoj onoj buržoaziji koju su predstavljali prvo Hetulio Vargas a zatim Kastelo Branko i Košta i Silva; prvo Husto, za­tim Peron, a sada Ongania; Kardenas koji je za svog naslednika odredio Avila Kamača, a koji je zatim imenovao Migela Alema- na i tako sve do Diasa Ordasa i Luisa Ečeverije. I još nešto dru­go, što još više otkriva, a ne sme biti zaboravljeno: vođe poput

104

Romula Betankorta, Hosea Figeresa, Munjosa Marina, Arevala, Aja de la Torea (koji nikada nije stvarno došao na mesto pred- sednika) i možda čak Huana Boša (čiji stil je bio drugačiji jer je odražavao specifičnu situaciju u njegovoj zemlji) svi su prvo pe- vali nacionalnu himnu narodnog, demokratskog napretka a sada mehanički ponavljaju ponizne i represivne stavove iste takve buržoazije u sadašnjoj situaciji neozavisnosti od neoimperijali- zma. Ta gospoda bi mogla, s pravom, poricati optužbe o nedo- slednosti, koje bi mogle biti upućene na njihov račun, i tvrditi da su njihovi stavovi ostali dosledni, doduše promenljivim, interesi­ma buržoaskih krugova koje predstavljaju. Danas ovi lumpen- buržoaski krugovi pomažu lumpenrazvoj, baš kao i uvek u pro­šlosti Latinske Amerike.

Zato je važno razumeti domete i ostvarenja tog perioda, po­što neki od glavnih današnjih političkih problema potiču od ove nakazne tvorevine i truda određenih ljudi da proizvedu slične re­zultate.

Ovakav industrijski razvoj, ovakav buržoaski nacionalizam i ovakav savez radničke klase sa elementima nacionalne buržoa­zije protiv imperijalizma i interesa latinoameričkih izvoznika, zajedno sa propratnom ideološkom nadgradnjom, predstavljaju posledicu specifičnih istorijskih okolnosti koje su se definitivno okončale sa promenama nastalim posle Drugog svetskog rata u metropoli i drugde. Najznačajnije od tih promena su tehnološka revolucija i militarizacija SAD i socijalistički razvoj u nekim bivšim kolonijama. Takve promene strukture neozavisnosti od neoimperijalizma onemogućile su trajni nacionalno-buržoaski razvoj u Latinskoj Americi i navode ljude da se nadaju da će u budućoj Utopiji da se ponovi takav napredak - tačnije, bila bi to srećna zemlja za buržoaziju ali političko samoubistvo za narod. Ovo je slučaj ne samo u Latinskoj Americi već i u celokupnom kolonijalnom sektoru imperijalističkog sistema kao celine. O

105

ovome svedoče iskustva novih neokolonija Afrike, Azije i naro­čito Indonezija.

Neoimperijalizam i neozavisnost naveli su novu neokoloni- jalnu lumpenburžoaziju da Latinskoj Americi nametne politiku lumpenrazvoja odnosno zaostalosti. Pokazaćemo kako i zašto.

106

8. Neoimperijalizam i neozavisnost

Izbeći ćemo zamorno teoretisanje o neoimperijalizmu i neo­zavisnosti u poslednjem odeljku našeg eseja. Takva analiza zah- teva sveobuhvatno proučavanje mnogih autora što je već rađeno poslednjih godina. Mi se ovde samo nadamo da ćemo ovu studi­ju staviti u odgovarajući kontekst i tako pokazati da je sadašnja zaostalost jednostavno nastavak istog osnovnog procesa zavi­snosti, transformacije ekonomske i klasne strukture i lumpenbur- žoaske politike zaostalosti koji su se odvijali tokom celokupne naše prošlosti. Braneći svoju tezu oslonićemo se skoro isključi­vo na najpouzdanije podatke dobijene od najcenjenijih predstav­nika buržoazije Severne Amerike i Latinske Amerike, kao što su Ministarstvo za trgovinu SAD i Ekonomska komisija za Latin­sku Ameriku OUN (EKLA). Zapravo, skoro svi podaci dobij eni su iz zvaničnih izveštaja koje je EKLA pripremila za svoju trina­estu sednicu, održanu u Limi (Peru) aprila 1969. godine, sa na- merom da oceni prvu razvojnu dekadu OUN i da lansira drugu. Reference date u zagradi na publikacije EKLA, odnose se na do­kument i broj stranice, ako drugačije nije naznačeno. Lista doku­menata EKLA iz kojih uzimamo podatke pojavljuje se u biblio­grafiji.

Naša analiza neoimperijalizma i neozavisnosti može zapo­četi sa proučavanjem dva podatka koja se lako izračunaju i koja zbog toga mogu biti malo površna: stopa ekonomskog rasta i de- kapitalizacija Latinske Amerike prema spolja - a tek zatim ćemo pokušati odrediti neke od strukturalnih i političkih pokretača

107

trendova koje oni nagoveštavaju. Uprkos, a možda i zbog, po­novne inkorporacije Latinske Amerike, kao samostalnog ele­menta, u imperijalistički sistem, oporavak metropole od depresi­je i svetska kriza slutili su na zlo za latinoamerički ekonomski razvoj. Prema kalkulacijama EKLA u Ekonomskom izveštaju za Latinsku Ameriku za 1963, 1966. i 1968. godinu, godišnja stopa rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika opadala je za vre- me svakog od petogodišnjih perioda posle rata: sa 4,8% 1945­1949. godine na 1,9% 1950-1955. godine, 1,4% 1955-1960. go­dine i 1,2% 1960-1966. godine. Poljoprivredna proizvodnja po glavi stanovnika rasla je za jedva 0,5% godišnje u periodu od 1950-1960. godine, ali je prema podacima FAO opala 7% od svog prošeka iz 1934-1938. godine do 1963-1964. godine. (FAO 1964: 16). Najznačajniji je pad stope rasta industrijske proizvod­nje, koji je iznosio oko 7,2% godišnje tokom 1936-1949. godi­ne, 6,8% četrdesetih godina, 6,3% pedesetih godina i 5,4% 1960. godine, a opadala je i posle. (Autorova procena, izračunata pre­ma EKLA 659 dodatak 1, tabela 20) Zato je odnos stope rasta bruto nacionalnog proizvoda prema stopi rasta industrijske pro­izvodnje takođe opao za vreme poslednja tri perioda, sa 1,4% na 1,3% i 1,2%. (EKLA 830: 10). Prema EKLA ovo znači:

„Industrija je prestala da bude pokretačka snaga latinoame­ričke privrede. Umesto toga jednostavno je postala jedan od brojnih sektora bez neke specijalne snage da oživi druge sektore. Dalje, industrijske grane čiji se razvoj osetno uspo­rio u poslednjih deset godina bile su upravo one industrij­ske grane koje su imale najvišu stopu rasta u početku ovog perioda - industrija baznih metala, obrada metala, pa čak i hemijska industrija.” (EKLA 830: 10).

Analiza brazilskog slučaja pokazuje da:

108

„Ovi zaključci ne navode na pomisao da industrija kapital­nih dobara može da odigra funkciju „vodećeg sektora”, što se predlaže, u budućem brazilskom privrednom razvoju ... industrija kapitalnih dobara u Brazilu izgleda da se priklju­čila listi „vegetativnih” industrijskih grana.” (Leff 1968: 178).

U međuvremenu, ponovno uključenje regiona u imperijali­stički sistem razvoja rezultira eksternom dekapitalizacijom koja je toliko velika da se čak i latinoamerička buržoazija buni i po­kušava da nagovori svog glavnog partnera u eksploataciji naroda Latinske Amerike da joj prepusti veći deo profita.

„Vlada opšte uverenje da naše zemlje primaju efektivnu fi- nansijsku pomoć. Brojke pokazuju suprotno. Mi tvrdimo da Latinska Amerika doprinosi finansiranju razvoja SAD i drugih industrijskih zemalja. Za Latinsku Ameriku, privatne investicije značile su, i sada znače, da su novčani iznosi iz- neti iz naših zemalja nekoliko puta veći od iznosa investici­ja. Naš potencijalni kapital se smanjuje. Zarada od investi­cija raste i umnožava se ali ne u našim zemljama već u ino- stranstvu. Takozvana pomoć, sa svim dobropoznatim re­strikcijama koje idu uz nju, zapravo znači tržište i dalji raz­voj za razvijene zemlje, ali nije kompenzacija za sume koje napuštaju Latinsku Ameriku kao isplata spoljnjeg duga ili kao profit dobij en direktnim privatnim investicijama. Ukrat­ko, znamo da Latinska Amerika više daje nego što prima. Temeljiti solidarnost, pa čak ni bilo kakvu trajnu ili pozitiv­nu saradnju, na takvoj stvarnosti - nije izvodljivo.”

Ovo je izjavio Gabrijel Valdes, čileanski ministar spoljnih poslova, Ričardu Niksonu u Beloj kući, 12. juna 1969. godine. Tom prilikom Valdes je bio zvanični predstavnik ministara spoljnih poslova zemalja Latinske Amerike (bez Kube) koji su

109

se pre toga sastali u Vinja del Mar u Čileu i jednoglasno odobrili izjavu koju je Valdes lično dao Niksonu u Vašingtonu. Neto iz­nos spoljnjeg finansiranja, kako je izračunala EKLA, obuhvata reinvestiranje zarada zadržanih u Latinskoj Americi i u prošeku iznosi 10,3% bruto investicija od 1955. do 1959. godine. Pošto je Savez za progres pokrenut 1961. godine, strani doprinos pao je na 7,4% u periodu 1960-1964. godine, a zatim na 4,3% 1965­1966. godine. (EKLA 831: 15). Kada se isključe reinvesticije i uzme u obzir samo spoljni tok kapitala, EKLA beleži daje odliv finansijskog kapitala porastao sa 18,4% latinoameričkog ukup­nog deviznog dohotka zarađenog od izvoza u periodu 1950­1954. godine na 25,4% u periodu 1955-1959. godine, i dostigao 36,1% 1965-1966. godine. (EKLA 831: 37). Ovaj odliv kapitala obuhvata samo profit, kamatu i isplatu amortizacije Latinske Amerike koji se direktno pripisuju stranoj pomoći i investicija­ma. U poslednje tri godine (1967-1969) takva plaćanja su se to­liko povećala da sada premašuju priliv stranog kapitala. (EKLA 816: 94). Kada tom odlivu kapitala dodamo ono što je nabrojano u platnom bilansu pod rubrikama donacije, transferi, greške i omaške protoka kapitala čije se poreklo ne može lako odrediti dali je nacionalno ili strano, razmera iznosa servisiranja duga La­tinske Amerike penje se na oko 22% od 1950. do 1954. godine, raste na 42% 1965-1966. godine. (EKLA 696: 238-247). Za Brazil, Meksiko, Čile i Kolumbiju penje se čak na 50%. (EKLA 816: 13).

Međutim, ove brojke ne obuhvataju tantijeme niti admini­strativna plaćanja stranim preduzećima na koje otpada neodređe­ni deo dodatnih 6% ukupnog iznosa deviza koje Latinska Ameri­ka plaća za „druge usluge”, plus još 10% za transport i 6% za putne troškove, pa tako ukupna plaćanja strancima za nemateri­jalne usluge (koji su odvojeni od plaćanja za materijalna dobra) iznose oko 65% latinoameričke devizne zarade, ili oko 8% nje­nog bruto nacionalnog proizvoda. Zbog poređenja navedimo po­

110

datak da Latinska Amerika troši oko 2,6% BNP na obrazovanje (Lyons 1964: 63). Ministarstvo za trgovinu SAD izračunava da je ukupan protok privatnog investicionog kapitala od 1950. do 1965. godine iznosio 3,8 milijardi dolara iz SAD u Latinsku Ameriku i 11,3 milijardi dolara iz Latinske Amerike u SAD. To znači da neto protok, iz siromašne Latinske Amerike u bogatu Se- vemu Ameriku, po recima ministra inostranih poslova Valdesa, dostiže 7,5 milijardi dolara (Magdoff 1966: 198).

Mogli bismo se sada zapitati kako strane firme stiču taj eks­tra profit koji, uzgred, umanjuju pred poreskom službom SAD pre nego što daju izveštaj Ministarstvu trgovine i pre nego što ono objavi te podatke. Da li je to zbog toga što je zarada od fik­snog i obrtnog kapitala toliko velika u Latinskoj Americi? To je samo delimičan odgovor. Glavni odgovor daju nam lična svedo- čenja direktora korporacija i statistički podaci Ministarstva za tr­govinu. Frederik G. Doner, predsedavajući direktorskog borda Dženeral motorsa:

„Uzeću u obzir sve naše inostrane izveštaje za poslednjih petnaest godina u smislu objektivne procene poslovnih uspeha. Krajem 1950. godine neto iznos obrtnog kapitala Dženeral motorsa i osnovnih sredstava u inostranstvu bio je oko 180 miliona dolara. Do kraja 1965. godine ta investicija se povećala na oko 1,1 milijardu dolara ili približno šest pu­ta iznos iz 1950. godine. Takva ekspanzija ostvarena je sko­ro sasvim finansijskim sredstvima zarađenim poslovima Dženeral motorsa u inostranstvu i preko lokalnih pozajmica koje su se mogle otplatiti iz lokalne zarade. Rezultat toga je... da su naše inostrane filijale poslale u Sjedinjene Drža­ve oko dve trećine svoje zarade .” (Donner 1966: 109).

Ministarstvo za trgovinu SAD u svojoj godišnjoj publikaciji Finansiranje američkih direktnih spoljnjih investicija daje glo­

111

balnu sliku. Tabela Poreklo i korišćenja fondova direktnih inve­sticionih poduhvata, po geografskim oblastima i industrijskim granama 1959-1961. godine daje nam sledeću informaciju: 1961. godine ukupan izvor spoljnih investicionih fondova u svim regionima sveta iznosili su 8.217 milijardi dolara, od čega su 1.249 milijardi dolara, ili 15%, „novčana sredstva iz SAD”; 1.391 milijardu dolara, oko 16%, su „sredstva dobijena u ino- stranstvu” od preduzeća koja nisu američka; a preostali iznos od­nosi se na zaradu u inostranstvu i troškove deprecijacije. Iste go­dine (1961) ukupan izvor investicionih fondova u Latinskoj Americi iznosio je 1.781 milijardu dolara; sredstva koja su obez- beđivale SAD iznosila su 110 miliona dolara, ili 6% ukupnih sredstava; a fondovi stečeni u inostranstvu od neameričkih firmi iznosili su 186 miliona dolara, ili više od pola iznosa dobijenog od SAD. Preostali deo sačinjavali su, kao i obično, zarada u ino­stranstvu i troškovi deprecijacije, od kojih su mnogi često knji­govodstvene manipulacije sa ciljem da se sakrije stvarni profit pod vidom troškova. (Ministarstvo za trgovinu SAD, Pregled te­kućih poslova, septembar 1962).

Tako je bilo 1961. godine. Godinu dana ranije, od svih fi- nansijskih sredstava deo koji su SAD investirale u Latinsku Ameriku a koje su zapravo donete iz SAD iznosio je 5%. Ova brojka je 1962. godine pala na - 1%, drugim recima nikakva fi- nansijska sredstva uopšte nisu došla iz SAD a neka su iznesena iz Latinske Amerike. 1963. godine taj odnos je iznosio 10% a do 1964. godine ponovo je pao na 1%. Investiciona sredstva stvarno potekla iz SAD, između 1960. i 1964. godine, iznosila su pro- sečno 4% ukupnog iznosa takozvanih američkih investicija u Latinskoj Americi. (Pregled tekućih poslova, redovno godišnje avgustovsko i septembarsko izdanje, 1960-1964).

Zbog toga ne čudi što je autor studije o brazilskoj industriji kapitalnih dobara zabeležio: „Strane firme, generalno, nisu do­nosile svoj poslovni kapital sa sobom već su se oslanjale na lo-

112

kalne banke i snabdevače. U nekim slučajevima, strane firme su gradile svoje fabrike sa sredstvima domaće privrede.” (Leff 1968: 26). Isti autor naglašava činjenicu da su ta preduzeća sa­gradila svoje fabrike „sa opremom koja im je stavljena na raspo­laganje po ceni nešto višoj od bagatelne” (ovo je tema na koju ćemo se kasnije vratiti) i zaključuje: „da nije bilo moguće inve­stirati po relativno niskim kapitalnim troškovima, verovatno bi bilo mnogo manje stranih ulaganja”. {Leff 1968: 26-27).

Doner ističe po pitanju Dženeral motorsa: „Iskustvo poka­zuje da su naša inostrana ulaganja povećala našu sposobnost da izvozimo, prodajemo i servisiramo naše proizvode napravljene u SAD”. Drugim recima, praktično ceo tok „fondova” u Latinsku Ameriku sastoji se od generalno precenjene izvozne isporuke i zastarele ili obescenjene (zbog poreza) opreme iz domaće firme u latinoameričku filijalu. Zapravo, jedan od glavnih ciljeva i re­zultata direktnih stranih ulaganja bila je stimulacija američkog izvoza. Kad se to zna, a situacija je postala još nepovoljnija za Latinsku Ameriku 1960—tih godina, ne čudi daje priliv kapitala iz imperijalističke metropole sve manji a odliv kapitala iz Latin­ske Amerike stalno sve veći. Međutim, uticaj strane pomoći i in­vesticija na ekonomsku i klasnu strukturu Latinske Amerike čak je ozbiljniji nego odliv kapitala. Ipak, osmotrimo prvo jedan dru­gi kolonijalni problem.

Mada gore pomenuti odliv kapitala stvara stalnu i sve ozbiljniju krizu platnog bilansa u Latinskoj Americi, kontinent je do sada uspevao da mu izvoz bude veći od uvoza. Dok je obim izvoza rastao po stopi od 4,6% godišnje od 1955. do 1966. godine, vrednost tog izvoza povećavao se za samo 3,9% svake godine, zbog padanja cene sirovina. U istom periodu kupovna moć tog izvoza povećala se za samo 3,3% godišnje, zbog rasta troškova fabričke robe. U međuvremenu, vrednost uvoza penjala se po stopi od 3,8% godišnje i gore pomenuta plaćanja stranom kapitalu povećavala su se po godišnjoj stopi od 8,9% (EKLA

113

825,1: 172). Za budućnost EKLA predviđa: „Izgledi da se pove­ća izvoz primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju, iskreno go­voreći, obeshrabrujući su” (EKLA 816: 21) i „predviđanja koja je dao FAO još su mračnija” (EKLA 816: 25). S obzirom na dis- kriminatorsku carinsku tarifu razvijenijih zemalja, koju su na Konferenciji za trgovinu i razvoj OUN (UNCTAD) pokušali da smanje ali bezuspešno, latinoamerički izvoz fabričke robe pove­ćao se sa samo 3% ukupnog izvoza 1955-1957. godine na 5% 1964-1966. godine; a dve trećine tog povećanja odnosi se na tr­govinsku razmenu između latinoameričkih zemalja, pri čemu se najveći broj razmene sprovodi pod pokroviteljstvom latinoame­ričke Asocijacije za slobodnu trgovinu i Zajedničkog tržišta Centralne Amerike a preko stranih, prevashodno SAD, firmi CEKLA 816: 64).

Projektujući u budućnost ovakve internacionalne komerci­jalne tendencije, EKLA predviđa „stvarni komercijalni deficit” od 14-17% do 1975. godine i 19-23% do 1980. godine, ne raču­najući plaćanja stranom kapitalu, koja EKLA procenjuje da će iznositi 19% 1975. godine i 25% 1980. godine, mada, kao što smo zabeležili gore, EKLA procenjuje i zaključuje se da su ona već porasla na 36% ukupne devizne zarade i nastavljaju da rastu. Pretpostavimo sličnu osnovu za dvopostotnu kalkulaciju i ako dodamo koliko EKLA procenjuje da će biti plaćanje stranom ka­pitalu, planirani stvarni deficit porašće na između 33% i 36% do 1975. godine i od 44% do 48% do 1980. godine, a tako će biti ako obuhvatimo samo zaradu i kamatu koju je izračunala EKLA, (EKLA 831: 45). Ako dodamo amortizaciona plaćanja na sada­šnjem nivou dugovanja, na osnovu čega se tekućih 36% kapital­nih plaćanja izračunava, i čak ako izostavimo skoro sigurno po­većanje amortizacionih plaćanja u skladu sa povećanjem nivoa zaduženosti, i ne uzmemo u obzir dodatnih 10% oticanja kapita­la po drugom osnovu - pomenuli smo ranije, stvarni deficit bi se popeo na preko 50% do 1975. godine i na preko 60% do 1980.

114

godine. Dalje, sve ove projekcije baziraju se na nerealno optimi­stičkoj pretpostavci da godišnja stopa rasta premašuje 6% u bu­dućnosti, dok je u prošlosti stvarna stopa rasta iznosila ispod 5% i padala je. Svaka realna procena trgovinskog deficita sa kojim će se Latinska Amerika suočiti u vrloj bliskoj budućnosti tako je zastrašujuća da, izgleda, niko nije spreman da se u nju upusti.

Da bismo odredili uzroke takvih tendencija i zabeležili nji­hove institucionalne i instrumentalne manifestacije moramo pro­učiti nove oblike stranog investiranja u latinoameričku industriju i finansijske instutucije i njihov uticaj na ekonomsku strukturu i politiku buržoazije. Knjigovodstvena vrednost direktnih investi­cija američkih firmi u Latinskoj Americi, koja je iznosila oko 3.803 miliona dolara 1950. godine, dostigla je 9.391 miliona do­lara 1965. godine, a sada uveliko premašuje deset hiljada miliona dolara. (Podaci američkog Ministarstva za trgovinu kako ih navo­di Wionczek 1968: 681). U glavnim zemljama regiona, sve veći deo, koji premašuje jednu polovinu svih investiranja u ove ze­mlje već izvesno vreme, odlazi u industriju. Dalje, EKLA ističe:

„Dotok privatnog stranog kapitala u obliku direktnih inve­sticija, bilo samostalno ili zajedno sa nacionalnim preduzeći- ma... predstavlja prejaku konkurenciju za nacionalne investi­tore, koji su postepeno uklonjeni iz ovih privrednih aktivno­sti koje nude najbolje finansijske izglede. Zbog toga, počet­ni kapitalni doprinos obično ozbiljno ograničava krajnju spo­sobnost nacionalnih preduzetnika da akumuliraju kapital”.

„Slično, sve veća sklonost stranih investitora u posled- nje vreme da kupuju kompletna, ili samo deo, industrijska preduzeća, koja već rade u Latinskoj Americi, daleko od to­ga da obezbeđuju podsticaj privrednim aktivnostima regio­na, povlači sa sobom sve veći odliv finansijskih sredstava bez stvaranja novih proizvodnih kapaciteta koji bi ga oprav­dali.” (EKLA 830:42). ■

115

Ovakvo „strano” investiranje, koje se uglavnom sprovodi sa latinoameričkim kapitalom - kao što su jasno pokazali direktor Dženeral motorsa i Ministarstvo za trgovinu SAD - odgovara potrebama velikih multinacionalnih monopola, koji su i sami proizvod protivrečnosti imperijalističkog razvoja, kako su poka­zali Baran, Svizi, Magdof i drugi. Proučavanje tog problema nije u domenu ove analize, ali moramo zabeležiti jedan njegov aspekt koji je Ruj Mauro Marini već naglasio i koji je naročito važan za definisanje „novog karaktera zavisnosti”, kako ga nazi­va Teotonio dos Santos. Da bi zadržale ubrzanu stopu tehnolo­škog razvoja i visoki nivo monopolskog profita, multinacionalne korporacije moraju od nedavno zastarelu opremu iz svojih fabri­ka slati u regione u kojima se ona još uvek može koristiti a neće biti konkurencija proizvodnji matičnih fabrika i gde će još uvek proizvoditi profit. Proces potpomaže državna politika koja oni­ma koji imaju monopol dodeljuje liberalne poreske olakšice za deprecijaciju i amortizaciju. Oprema se instalira u filijalama u Latinskoj Americi i drugim regionima u kojima njeno prisustvo još uvek znači „tehnološki napredak”. U vezi sa tim, Nataniel Lef, u svojoj gore pomenutoj analizi o brazilskoj industriji kapi­talnih dobara, beleži:

„Strane firme su... ohrabrivane da se upuste u poduhvate u inostranstvu tako što im je pružana šansa da koriste po­lovnu opremu koja se mogla nabaviti relativno jeftino, ta­ko da je deo ugovora koji se odnosi na opremu mogao da se izvrši uz niske kapitalne troškove. Strane firme svih sektora dobro su iskoristile upotrebljenu opremu koja bi inače bila odbačena kao ekonomski zastarela u fabrikama u domovini. ... Domaće firme su takođe mnogo koristile takvu mašineriju iz naprednih zemalja i skoro celokupna njihova krupna oprema kupljena je kao polovna”. (Leff 1968: 26-27).

116

Iz ovoga proistekli rast industrijskog „intenzivnog kapitala” u Latinskoj Americi ne bi sam po sebi bio nepoželjan da nije sa sobom povlačio i mnoge druge nuspojave, kao što su tehnološka zavisnost, „razvoj” dobara i usluga koji ograničava a ne stimuli- še ekonomski i socijalni razvoj, gubitak finansijske kontrole nad nacionalnom ekonomijom i „razvoj” i održavanje neiskorišćenih industrijskih postrojenja. Jedan od primera je automobilska in­dustrija o kojoj ćemo govoriti kasnije.

EKLA ističe, diplomatskim jezikom koji je svojstven nje­nim izjavama:

„Zahvaljujući tome što je industrija zavisila od strane teh­nologije i njenog razvoja na bazi jako zaštićenog domaćeg tržišta, ostalo je nerešeno pitanje odabira proizvodnih meto­da koje više odgovaraju karakteristikama i resursima regio- na. ... Ova manjkavost strategije mogla se osetiti ne samo u privatnom preduzetničkom sektoru već i u državnim krugo­vima u vezi sa privrednim aktivnostima koje vlada želi da podstakne. Tehnička podređenost regiona industrijalizova- nim oblastima ima čitav niz sporednih efekata koji sada uti­ču na nivo troškova i šanse da se ubrza njegov industrijski razvoj. ...

Zavisnost od strane tehnologije je očigledna, ne samo u proizvodnom procesu, već i u pristupu stručnom know- how i tehničkim planovima koji idu sa njima zajedno”. (EKLA 830: 22-23).

Mada EKLA dodaje da je „nepostojanje primenjenog istra­živanja u industriji zasigurno zajedničko objašnjenje za tehnolo­ški disparitet i za neiskorišćenost resursa u Latinskoj Americi” (EKLA 830: 24), upravo obrnuto je mnogo tačnija procena situa­cije: latinoamerička zavisnost od metropole po pitanju planova i inženjeringa limitira lokalne zahteve da se izvrše domaća istraži­

117

vanja i razvije tehnologija koja će odgovarati domaćim potreba­ma i kapacitetima.

U jednoj drugoj publikaciji, EKLA opisuje drugi aspekt problema:

„Ovi pritisci određuju strukturu proizvodnje u savremenom sektoru koga uglavnom karakteriše proizvodnja robe široke potrošnje, naročito trajne luksuzne potrošačke robe. Čak je i proizvodnja kapitalnih dobara relativno malog obima plani­rana da ojača proizvodnu mašineriju usmerenu na potro­šnju, na štetu moguće ekspanzije sektora kapitalnih dobara koji bi mogao podstaći razvoj preostalog dela privrede i obezbediti joj osnovni kapacitet za samostalni razvoj. To je još važnije kad se zna da se région nalazi u teškom položaju što se tiče inostranih plaćanja, što ograničava uvoz kapital­nih dobara a samim tim se i na njihovu ponudu iz inostran- stva nije moguće osloniti”. (EKLA 825,1: 21).

Drugim recima, tehnološki razvoj na preduzetničkom nivou i državna politika u vezi „stranih” investicija, od toga 96% sači­njavaju latinoamerički štedni ulozi (prema Ministarstvu za trgo­vinu SAD), usmeravaju tu štednju u kanale koji ograničavaju „osnovni kapacitet samostalnog razvoja”.

Kombinacija tehnološke zavisnosti i zvanične politike pred­stavlja samo jedan deo problema. Problem se dalje uvećava fi- nansiranjem proizvodnje i distribucije robe i usluga proisteklim od neozavisne integracije u neoimperijalistički sistem razvoja. EKLA beleži u svojoj publikaciji:

„Stvaranje ili ekspanzija sektora trajne ili luksuzne robe ši­roke potrošnje, poput automobila, televizijskih aparata ili frižidera - baza masovne potrošnje u razvijenim zemljama

118

- sklona je da zavisi od ekspanzije i povećanja olakšica u vidu kredita i zajmova. U stvari, razne vrste gotovinskih sredstava i štednih uloga, kao i strani zajmovi, apsorbovani su ovim aktivnostima i odvraćeni od hipotetičke, direktne uloge pri formiranju proizvodnog kapitala. Izgleda da zbog takve situacije upadljivo trpi i mreža finansijskih posredni­ka u Latinskoj Americi. ... Nekolicina posrednika već raz­rađenog poslovanja odlučuje da usmeri svoja sredstva u fi- nansiranje luksuzne potrošnje što se odnosi ne samo na traj­nu robu već i na uslužne delatnosti poput finansiranja puto­vanja u inostranstvo. Problem nije ograničen samo na ličnu kapitalnu akumulaciju već se odnosi na sve što je kvalifiko- vano kao „finansijska investicija” u državnom ili privatnom sektoru. Oba sektora mogu, a to i čine u različitoj meri, da uposle delove svog tekućeg viška u zajmove potrošačima ili, kad je u pitanju država, u sticanje materijalnih sredsta­va. U takvim slučajevima, ono što se učesniku ekonomskog poslovanja čini da su štednja i investicije, na nacionalnom nivou vidi se kao nešto sasvim drugo.... Uvođenjem čitavog niza veza između primarne proizvodnje i gotovog industrij­skog proizvoda, čime se povećava broj posredničkih faza, automatski se povećava koeficijent direktnih i indirektnih finansijskih zahteva po jedinici gotovog proizvoda. Dalje, strane investicije u zemlji daju jedan deo ulaganja i kapital­nih dobara koji se ranije uvozio, pa je zbog toga neophodno ustanoviti odgovarajuće kreditne olakšice koje su, svojevre­meno, generalno dodeljivane u inostranstvu. ... Ne treba za­boraviti da veći unutrašnji troškovi takođe povećavaju bre­me finansijskih izdataka...” (ECLA 827: 64, 127, 123, 64).

„Glavni izvor fondova kolumbijskih privatnih korpora­cija su kolumbijski akcionari i banke [pri čemu EKLA niti pominje niti, po svoj prilici, zna koliko ima stranog učešća] koji su takođe priložili dve trećine finansijskih sredstava za Corporacion Financiera Internacional e Inversionistas Ех- tranjeros. Privatni fmancieras mogu izdavati obveznice i primati depozite, mogu pozajmiti do 100% svog kapitala iz

119

Centralne banke i Fondo de Inversiones Privadas, pri čemu je Fond oformljen sredstvima... od zajmova koje je vlada SAD davala Kolumbiji. Financieras su postali glavni izvor finansiranja kolumbijskog proizvodnog sektora, ali su pod- sticali udruživanje stranih korporacija sa domaćim preduze- ćima prilikom osnivanja uglednih firmi petrohemije, đubri- va, pakovanja hrane, sintetičkih vlakana i drugih...” (EKLA 827: 65-66, 126; naš kurziv).

Vredi zabeležiti daje reč upravo o onim poljima delatnosti koja najstrože moguće kontroliše imperijalistički kapital a naro­čito svetski naftni monopol. U poređenju sa Kolumbijom, strane investicije i imperijalistička kontrola banaka i drugih finansij- skih institucija mnogo su veći u „razvijenijim” zemljama regiona.

Moglo bi se poverovati da je do stranog prodora u nacional­ne finansijske institucije Latinske Amerike došlo zbog „sveopšte nestašice finansijskih sredstava u regionu”, kako EKLA tvrdi. (EKLA 830: 33). Najzad na isti način se objašnjavaju i opravda­vaju strane investicije i pomoć i „opšte uverenje da naš konti­nent prima autentičnu finansijsku pomoć iz inostranstva”, kao što je rekao, već citirani, Gabriel Valdes, čileanski ministar. Ipak, čak i Valdes priznaje, brojke dokazuju suprotno: „Tvrdimo da Latinska Amerika doprinosi finansiranju razvoja Sjedinjenih Država. ...” Brojke takođe dokazuju da takozvana pomoć impe­rijalista nije odgovor na prethodno pomanjkanje sredstava u La­tinskoj Americi, već da pomanjkanje sredstava sledi nakon „po­moći” i da „pomoć” stvara nestašicu sredstava. Pregledom činje­nica raspršiće se sve moguće pogrešne pretpostavke o unutra­šnjim pozajmicama u Latinskoj Americi. U dokumentu pod na­slovom Movilization de Recursos Intemos EKLA iznosi:

„Određene generalne hipoteze mogu za polaznu tačku uzeti odnos između štednih uloga i investicija na korporativnom

120

nivou. Jedna od hipoteza je da sektor kao celina verovatno pokazuje višak u oblasti finansiranja sopstvenih realnih in­vesticija. ... Štednja pojedinaca ili porodica, poput štednje preduzeća, izgleda da se odnosi na višak dohotka koji pre­mašuje tekuće troškove. Razumno je pretpostaviti da je pro- menljiv ali strateški važan deo štednje preusmeren sa aktiv­nosti formiranja fiksnog kapitala u finansiranje tekućeg po­slovanja i proizvodnje trajne potrošne robe.” (ECLA 827: 77).

Ovo isto odnosi se na važne finansijske posrednike i finan- sijski sektor kao celinu (ECLA 827: 123ff). Strane firme i njiho­va mreža distributera i reklamnih agencija u velikoj meri podsti- ču takav proces. Zajedno oni proizvode i prodaju trajnu potrošnu robu koju tržište može da apsorbuje samo uz pomoć plaćanja u ratama koje su na duži vremenski rok od onih u samoj metropoli.

Zahvaljujući odabiru tehnologije i proizvodima koje zavi­snost nameće latinoameričkom kapitalizmu, kao i plaćanju u ra­tama, industrijska postrojenja i njihova proizvodnja takođe pre­mašuju „stvarnu potražnju”, mada naravno ne zadovoljavaju prave potrebe Latinoamerikanaca. Kapacitet latinoameričke in­dustrije čelika 1966. godine, bio je 48% veći od tadašnje proiz­vodnje; industrija papira i celuloze proizvodila je 68 % do 71 % svog kapaciteta (EKLA 830: 34); u periodu 1961. do 1964. godi­ne, prehrambena, metalska i mašinska industrija u Argentini ra­dile su sa 50% kapaciteta; 1957. godine, čileanska industrija je radila sa 57% kapaciteta a ekvadorska sa 59%; 1961. godine ve- necuelanska industrija je radila sa manje od 50% kapaciteta (EKLA 827: 34-35). U brazilskoj teškoj industriji 1960. godine prema Lefu:

„Prema detaljnoj proceni ... koju je obavila misija EKLA ... uočava se da je ... za većinu proizvoda, stepen iskorišće- nosti kapaciteta iznosio približno 20 % do 50% ... [ali] ka­

121

da bi izuzeli onaj deo tržišta koji se zapravo snabdevao iz uvoza samo bi se još značajnije povećao stepen domaćeg nedovoljno iskorišćenog kapaciteta.” (Leff\ 30-31).

Da bi nadoknadila troškove nedovoljne iskorišćenosti kapa­citeta, latinoamerička privreda - u još većoj meri vlasništvo stra­nih investitora i zaštićena carinskim tarifama i kvotama - preop­terećuje latinoameričkog potrošača. 1955-1956. godine, cene u hemijskoj industriji bile su 50 % do 300% veće nego u cenovni- ku (bez diskonta) Sjedinjenih Država i Evrope; cene u industriji papira bile su od 14 % do 240% veće, u prošeku za 60% veće; a cena uvoznih sirovina (koje je, po svoj prilici, kupila „latinoa­merička” filijala od svoje glavne fabrike) za 49% veća kada do­đe do latinoameričkog potrošača (EKLA 830: 35).

Jasno je daje politika koju su vodili latinoamerička buržoa­zija i vlada, strategija saradnje sa stranim poslovnim krugovima koji kontrolišu domaće i strane zajmove i određuju koji će se ar­tikli proizvoditi u svakoj pojedinoj zemlji, zapravo služi isklju­čivo klasnim interesima lumpenburžaozije a narodu Latinske Amerike donosi samo lumpenrazvoj. Strana kontrola je uzrok, a ne posledica, nestašice investicionog kapitala. Automobilska in­dustrija je najindikativniji, a možda i najznačajniji, primer takve strategije. Bivši direktor EKLA-e, Raul Prebiš, komentariše:

„Ono što se dogodilo u automobilskoj industriji poučno je.Ne samo što je nekoliko zemalja pokušalo to isto da uradi, već je došlo do ogromnog umnožavanja nerentabilnih fabri­ka u jednoj zemlji. Pored Argentine i Brazila, zemalja koje trenutno proizvode, još četiri druge zemlje - Kolumbija, Meksiko, Čile i Venecuela - imaju montažne fabrike i pri­premaju se da započnu proizvodnju. Celo latinoameričko tr­žište za putnička vozila - procenjuje se na nešto preko 300.000 vozila godišnje - mora među sobom da podeli sko­

122

ro 40 sadašnjih i potencijalnih proizvođača, dok svaki od glavnih evropskih proizvođača isporučuje na tržište godi­šnje od 250.000 do 500.000 putničkih vozila.” (Prebisch 1964: 143, Himenes Laskano 1968: 63).

Proliferacija proizvođača i proizvodnih postrojenja za ogra­ničeno i zaštićeno tržište rezultira uočljivim povećanjem troško­va proizvodnje i još većim povećanjem prodajnih cena. Ovaj problem ima i druge aspekte koje mogu uvažavati samo struč­njaci, a da bi se o njima razgovaralo otvoreno potrebni su samo­stalnost i poštenje stručnjaka poput Lea Fenstera, zvaničnika United Automobile Workers, koji je bio gost uprave Dženeral Motorsa na ceremoniji otvaranja njihove nove automobilske fa­brike u Toluki u Meksiku. Fenster je napisao članak koji se poja­vio u The Nation (2. juni 1969):

„Obišao sam fabriku pažljivo razgledajući i zapazio da je ,prepotopski’ stara. Još je teže prihvatiti činjenicu daje na- memo pravljena da bude zastarela. ... Sve u svemu, čini se da nam je proizvodni potencijal u zemlji manji od 10%. ...Pada u oči da prese u Buenos Airesu, kao i mašine u Toluki nisu stare, slomljene krntije. Mašine su nove - ali nisu spre­mljene za proizvodnju. ... Pitao sam ga [američkog inženje­ra na povratku kući] o Foote-Burt mašinama koje sam vi­deo u latinoameričkim fabrikama. On mi je odgovorio: ,A, pa to su naše specijalne niskoproduktivne mašine’. ... Ča­sopis [Sucesos, objavio članak u kom se iznosi daje sve to koštalo Meksiko 180 miliona dolara 1966. godine i da će koštati Meksiko još barem jednu milijardu dolara do kraja decenije] nije bio svestan činjenice da su meksičke fabrike namerno opremljene niskoproduktivnim mašinama. A izgle­da da sa tim nije bio upoznat niko drugi od autoriteta, sklo­nosti, prilike i hrabrosti da glasno progovori. ... [Latinoa- merikanci] su potpuno servilni prema željama i sklonostima

123

industrijski razvijenih nacija. Latinoamerikance ne pitaju kakvu opremu žele, moraju uzeti ono što im se daje. ...Zbog toga je svaki teško osvojen centimetar latinoamerič­kog industrijskog razvoja zapravo ogroman korak unazad.”

Mada su načini proizvodnje automobila zaista „korak una­zad”, to što se proizvode automobili umesto druga roba predsta­vlja još ozbiljniji korak unazad. Izračunali su, na primer, da bi godišnja vrednost automobilske proizvodnje u Argentini sredi­nom 1960-ih bila dovoljna da udvostruči putnu mrežu u toj ze­mlji za pet godina i da bi najveći deo celokupnog sistema javnog transporta mogao da se napravi, kad bi se samo deo tog istog iz­nosa investirao u autobuse i kamione umesto u privatne automo­bile za bogatu manjinu (Penja et al. juni 1965: 33). Ovo je još značajnije zbog toga što je neravnomerna distribucija dohotka i sredstava možda manje dramatična u Argentini nego u drugim latinoameričkim zemljama. Samo devizna ulaganja u argentin­sku automobilsku industriju od 1961. do 1964. godine, jednaka su vrednosti celokupnog jednogodišnjeg izvoza zemlje za isti period, a mogla bi finansirati celokupan uvoz mašina i opreme potrebnih za period od 11 godina proizvodnim sektorima indu­strije (proizvodi od čelika i metala, obojeni metali, cement, papir i celuloza, bazna hernija, mašine, oprema i vozila) da bi ostvarili povećanje proizvodnje od 2,8% po glavi stanovnika (EKLA, na­vedeno u Penja et al.: 34).

Troškovi „stranih” i nacionalnih investiranja u industriju poput automobilske industrije stvarali su još veću zaostalost a posledice su: nedovoljna iskorišćenost nacionalnih resursa, po­grešno korišćenje sredstava koja su se mogla bolje iskoristiti za podsticanje ekonomske samodovoljnosti, sve neravnomemija di­stribucija nacionalnog dohotka i stvaranje, od strane tih indu­strijskih grana, određenih ekonomskih, socijalnih i političkih krugova posvećenih nastavljanju strategije zaostalosti. Sve to je

124

nepovoljno uticalo na ostale postojeće industrijske grane i na na­cionalnu privredu kao celinu.

Možda nije suvišno ponoviti da se 96% „sevemoameričkih” investiranja u ove i druge poslove obavlja sa latinoameričkom štednjom i shodno tome uz oduševljenu saradnju državne i pri­vatne inicijative „nacionalne” lumpenburžoazije. Takva „strana” investiranja obavezuju latinoamerički kapital da preuzme mučno finansiranje industrijskih postrojenja koja se samo delimično ko­riste ili se koriste da podstaknu lumpenburžaosku „razvojnu po­litiku” koja dovodi do veće zavisnosti i učvršćuje strukturu zao­stalosti i lumpenrazvoja. Pomenuti proces se jasno uočava u strukturi zapošljavanja i distribuciji dohotka.

Promene obeležja ekonomske zavisnosti dovodile su do va­žnih modifikacija u strukturi zaposlenosti u Latinskoj Americi čitavih pola veka, kao i prethodnih godina. Zaposlenost je u po­ljoprivredi i rudarstvu pala sa 60% radne snage 1925. godine na 55% 1950. godine i 43% 1969. godine. Naravno, u nekim ze­mljama regiona pad je bio znatno veći a u drugima manji. Na pr­vi pogled ovakav trend se može posmatrati kao prirodni deo ekonomskog razvoja pošto su zemlje metropole doživele oči­gledno sličan trend tokom svog razvoja. Međutim, poljoprivreda zemalja metropole razvijala se kao jedan od brojnih komplemen­tarnih sektora nacionalne privrede kao njen integralni deo. Upr- kos određenih prolaznih poremećaja, privredni razvoj metropole dozvolio je pomeranje poljoprivredne radne snage u industriju (i u „nove” zemlje u inostranstvu). U Latinskoj Americi i drugim kolonijama nije bilo tako, već je najznačajniji poljoprivredni razvoj bio povezan sa metropolom a ne sa drugim sektorima na­cionalne privrede. Potonji razvoj poljoprivrede u samoj metro­poli, i industrije sintetičkog materijala, smanjio je potražnju za mnogobrojnim latinoameričkim poljoprivrednim proizvodima i smanjio im cenu, na isti način na koji je monopolistički razvoj

125

industrije metropole ograničio industrijski razvoj Latinske Ame­rike i, naročito, smanjio iskorišćenost radne snage u njoj. Pošto je Latinska Amerika bila u neokolonijalnom potčinjenom polo­žaju u svetskom kapitalističkom sistemu, razvoj metropole i iz toga proistekli transfer poljoprivredne radne snage u druge sek­tore, doveli su do toga da se latinoamerička poljoprivreda mora osloboditi ekonomski neaktivne radne snage, dok je istovremeno sprečavana njena apsorpcija u produktivne, industrijske aktivno­sti. Dokaze da je situacija takva i da su njene posledice sve ozbiljnije nalazimo u analizi EKLA i Međunarodne organizacije za rad.

Uloga industrijske proizvodnje u bruto nacionalnom proiz­vodu Latinske Amerike porasla je sa 11% 1925. na 19% 1950. godine, 22% 1960, i 23% 1967. godine. Pa ipak, industrija je za­pošljavala 14% od ukupne radne snage 1925. godine, 14% 1950, 14% 1960. i opet 14% 1969. godine (EKLA 830: 5 i 831: 79). To znači da je rast proizvodnje propustio da obezbedi šanse za zapošljavanje velikom delu radne snage. I zaista, dok su metalna i mašinska industrija povećale svoj deo u proizvodnji sa 14% na 25% između 1950. i 1960. godine, njihov udeo u zapošljavanju porastao je sa 18% na samo 21% (EKLA 827: 45). Trend je dvo­struko alarmantan zbog toga što je stopa rasta ukupne zaposleno­sti u proizvodnim delatnostima pala sa 2,6% godišnje 1950-ih na 2,3% godišnje od 1960. godine, dok je odgovarajući pad za­poslenosti u fabrikama bio od 3,7 do 2,9% a zaposlenost u za­natskim privrednim delatnostima (četiri osobe ili manje po radi­onici) povećala se sa 1,5 na 1,6% (EKLA 825,1: 55). Tokom ce­lokupnog perioda, zaposlenost u industriji stagnirala je na 14% dok je zaposlenost u poljoprivredi i rudarstvu opadala sa 60% radne snage 1925. godine na 55% 1950. godine i 43% 1969. go­dine. Zbog nedovoljno radnih mesta u industriji ovaj relativni egzodus iz poljoprivrede morali su da apsorbuju građevinski sektor i sektor usluga koji su povećali svoj udeo u zaposlenosti

126

sa 26% 1925. godine na 31% 1950. godine a onda, dramatično, na 43% 1969. godine (EKLA 825,1: 54).

Još više zabrinjava činjenica daje 10 od 12 posto povećanja u proteklih devetnaest godina apsorbovao komercijalni, finansij- ski sektor i sektor drugih usluga kao i druge nespecifikovane de- latnosti. Samo dvema poslednjim kategorijama (“druge usluge” i „nespecifikovane” delatnosti) pripada 23% radne snage 1969. godine. Posebno je značajno da su ove nespecifikovane delatno­sti, „koje u suštini nisu ništa drugo nego nezaposlenost ili margi­nalne usluge najniže produktivnosti”, povećale broj zaposlenih sa 2,3% na 5,6% tokom ove dve decenije (EKLA 825,1: 54-57). Drugim recima, stvarno neproduktivni sektor usluga apsorbovao je preko 30% povećanja broja radne snage od 1925. godine do 1950. godine, 40% povećanja 1950-ih i skoro polovinu poveća­nja od 1960. godine; a više od polovine ovog povećanja broja radne snage išlo je u kategoriju „drugih nespecifikovanih delat­nosti” (EKLA 827: 51-52). EKLA komentariše:

„Iz informacija dostupnih na ovu temu jasno se vidi da je mnogim latinoameričkim privredama izuzetno teško da ap- sorbuju odgovarajući broj radnika u produktivne poslove.... Ishod toga je da su nezaposlenost i nedovoljna zaposle­nost koji su bili relativno mali, postali, ako ništa drugo, sva­kako mnogo očigledniji 1960-ih. Razmere ove pojave nije moguće proceniti uz dostupne statističke podatke.” (ECLA 825,1: 59).

EKLA (a u isto vreme Međunarodna organizacija za rad do­šla je do istog zaključka) je napravila proračun ekvivalenta neza­poslenosti, tj. obim nezaposlenosti plus ekvivalent nezaposleno­sti nedovoljne zaposlenosti. Ovaj na silu konstruisani proračun pokazuje da je 25 miliona ljudi, ili jedna četvrtina ekonomski aktivne populacije Latinske Amerike nezaposleno. Od ukupnog

127

broja, na poljoprivredu se odnosi 11 miliona osoba, ili 45% ekvivalenta nezaposlenosti, a gore pomenuti „druge usluge” i „nespecifikovane delatnosti” apsorbuju blizu 10 miliona, ili 39% ekvivalenta nezaposlenosti. Ako pripojimo komercijalni i finan- sijski sektor, koji obuhvataju male trgovce, samo te tri kategorije obuhvataju 11,4 miliona pojedinaca - 45% nezaposlenih ili blizu 14% ukupnog broja radno sposobnog stanovništva (EKLA 825, I: 65-66). Od ove ogromne mase nezaposlenih, na potpuno ne­zaposlene odnosi se manje od pola a na nedovoljno zaposlene preko dve trećine (EKLA 825,1: 62).

U narednih deset godina problem nezaposlenosti će se još više pogoršavati. Da bi eliminisali nezaposlenost apsorbujući i prirodni priraštaj radne snage i već postojeću nezaposlenost, bilo bi neophodno povećati zaposlenost po stopi od 5,5% svake godi­ne. Za to je neophodna godišnja stopa rasta bruto nacionalnog proizvoda od 8,8%. U stvari, da bi se jednostavno apsorbovao prirodni priraštaj radne snage i da bi se zadržao sadašnji nivo od 25% nezaposlenosti bilo bi potrebno 4% godišnjeg povećanja zaposlenosti, što znači 6,5% stope rasta bruto nacionalnog proiz­voda 1970-ih (EKLA 836: 34-35).

Da bismo cenili značenje ove činjenice treba se setiti da je tokom 1960-ih stopa rasta bruto nacionalnog proizvoda iznosila samo 4,7%, i daje od kraja Drugog svetskog rata ova stopa ima­la tendenciju stalnog pada. Sadašnja stopa rasta postiže se sa bruto investicijama od 16% do 17% bruto nacionalnog proizvo­da i ostaje na ovom nivou godinama. Samo da bi se postigla sto­pa rasta bruto nacionalnog proizvoda od 7%, čime bi se sačuvao sadašnji nivo nezaposlenosti (i opasno povećao komercijalni jaz, beleži EKLA) potrebno je odmah povećati bruto investicije od 20% na 23%, ili više, BNP (EKLA 836: 35). Jasno je da tako ne­što nije moguće ostvariti sa sadašnjom neravnomemom raspode- lom dohotka (koja postaje sve nepravednija). To je sledeći pro­blem koji moramo proučiti. Sigurno je da će se problem nezapo­

128

slenosti i sve njegove društvene i političke posledice neizbežno povećavati u nastupajućoj deceniji ako ne dođe do potpune pro­mene u kolonijalnoj i klasnoj strukturi Latinske Amerike. Kuba je jedina zemlja u zapadnoj hemisferi koja je uspela da eliminiše nezaposlenost.

Distribuciju dohotka i druga društveno- kulturna obeležja ne treba pomešati sa klasnom strukturom, kako često čini anglo­saksonska društvena nauka. Raspodela dohotka je posledica kla­sne strukture i strategije baš kao što je strategija posledica kolo­nijalne strukture. Onako kako klasna struktura i klasno određena strategija učvršćuju kolonijalnu strukturu tako raspodela dohotka jača klasnu strukturu. Od prvih dana španskog kolonijalnog peri­oda, ekonomska i klasna struktura odredile su velike neujedna­čenosti distribucije dohotka u zemlji, što je ozbiljno ograničilo unutrašnje tržište i navelo latinoameričku buržoaziju da investira višak eksproprisan od ruralnih, rudarskih i gradskih radnika u ja­čanje kolonijalnih veza sa metropolom, podstičući tako zaosta­lost. Takav osnovni mehanizam još uvek funkcioniše u Latin­skoj Americi - ili je mehanizam počeo ponovo da funkcioniše nakon što se metropola imperijalizma oporavila od zapadanja u krizu u razvojnom procesu (zbog čega je došlo do relativno rav- nomeme distribucije dohotka u glavnim latinoameričkim drža­vama) u periodu od depresije nastale zbog Korejskog rata.

Nepravednost raspodele dohotka u Latinskoj Americi mno­go je veća nego u razvijenim kapitalističkim zemljama i u soci­jalističkim zemljama. Prema proračunima za 1965. godinu, 20% stanovništva prima samo 3% ukupnog dohotka, ili prošek od 60 dolara godišnje po cenama iz 1960-ih. Najsiromašniji, 50% sta­novništva, prima 13% dohotka, ili prosečno 100 dolara godišnje (u El Salvadoru i Brazilu 15 dolara i 20 dolara dnevno). Najbo­gatiji, 20% stanovništva prima 63% nacionalnog dohotka, a naj­bogatijih 5% među njima prima 33%, ili preko polovine tog do­hotka; dok najbogatiji, 1% stanovništva, prima preko polovine

129

toga, ili 17% nacionalnog dohotka. To znači da 1% stanovništva Latinske Amerike prima oko 1 i 1/3 (133%) onoliko dohotka ko­liko 50% stanovništva, to jest najsiromašnija polovina svih Lati- noamerikanaca. Zbog poređenja da kažemo da najsiromašnija polovina svih stanovnika SAD dobij a 24%, ili skoro dva puta onoliko relativnog dohotka (i, naravno, nekoliko puta više apso­lutne kupovne moći), dok najbogatijih 20% prima 45% nacional­nog dohotka SAD, ili 2/3 latinoameričkog (ECLA Dl: 160-161). Dalje, deo najsiromašnije grupe u SAD nalazi se samo privreme­no u toj grupi, zbog ciklične nezaposlenosti, dok je latinoamerič­ka sirotinja u stanju trajnog siromaštva zbog strukturne nezapo­slenosti, nedovoljne zaposlenosti ili zaposlenosti na niskopro- duktivnim radnim mestima. 40%, ili 100 miliona ljudi, stalno je bez minimalnog dohotka neophodnog za „minimalan pristup mogućnostima koje nudi savremeni civilizovan život u Latinskoj Americi” (EKLA 827: 65-67).

Kao rezultat sve veće strukturne nedovoljne zaposlenosti o kojoj smo govorili, raspodela dohotka postaje sve neravnomerni- ja. Urađeno je malo analiza ovog problema, ne zato što ih je te­ško uraditi, već verovatno zato što bi bile alarmantne i politički nezgodne. Skorašnji uspon latinoameričke srednje klase naja­vljen je, uz sva zvona, kao društveni i ekonomski demokratski napredak. Da vidimo, odakle njima veći deo nacionalnog dohot­ka? U Meksiku je između 1950. i 1963. godine kvota najbogati­jeg dela (20%) populacije pala sa 60% na 58,5% meksičkog na­cionalnog dohotka. Ali, prema EKLA „očigledan pad 1963. go­dine možda je preteran” zbog specifičnosti prijave prihoda u Meksiku, jer se velike zarade prikazuju umanjenim iznosom (ECLA Dl: 103n). Tako je najbogatijih 20% doživelo smanjenje od, najviše, 1% svoje kvote nacionalnog dohotka. U isto vreme, kvota najsiromašnijih 50% pala je sa 18,1% na 15,4% ili skoro tri posto. Dohodak najsiromašnijih 20% među njima pao je sa 6,1% na 3,6% - za skoro polovinu njihove prethodne kvote do­

130

hotka (ECLA Dl: 107). Procenjuje se daje 1963. godine, ne sa­mo relativni već i apsolutni, dohodak najsiromašnijih Meksika­naca bio osetno niži nego 1950. godine (ECLA Dl: 110).

Veća relativna kvota dohotka srednje klase potiče zapravo od veće eksploatacije - relativne i apsolutne - najsiromašnijih pripadnika latinoameričkog društva. Blizu 1/3 od ukupnog broja stanovnika Latinske Amerike živi u Brazilu, u kome je raspodela dohotka znatno neravnomernija nego na ćelom Kontinentu a mnogo neravnomernija nego u Meksiku, kome je Revolucija do- nela nešto pravedniju raspodelu. Između 1955. i 1965. godine, produktivnost je po radniku rasla 5,2% godišnje u Brazilu, ali su realne nadnice rasle samo 1,3% godišnje. Zbog toga je dohodak vlasnika velikih preduzeća porastao po disproporcionalno viso­koj stopi dok su nadničari isto toliko izgubili a znatan broj nedo­voljno zaposlenih i nezaposlenih radnika doživeo je smanjenje apsolutnog dohotka (ECLA Dl: 141).

Razmotrimo neke od implikacija takvog stanja distribucije dohotka. Počnimo sa tim da polovina stanovništva koja prima samo 13% nacionalnog dohotka očigledno skoro da ne može da kupi nikakvu trajnu robu široke potrošnje. 45% stanovništva tro­ši samo 3% dohotka na trajnu robu široke potrošnje. Zbog toga je praktično celokupna proizvodnja veoma razvijene (i uglav­nom u posedu stranaca) industrijske mreže koja proizvodi auto­mobile, frižidere, usisivače i druge proizvode, namenjena za 5% stanovništva Latinske Amerike (EKLA 827: 46n). Zato nije ni­kakvo čudo što je industrija u velikoj meri neproduktivna i stoji poluiskorišćena.

U zlokobnom krugu - ili, tačnije rečeno, zlokobnoj spirali zaostalosti - distribucija dohotka ne stimuliše štednju (ECLA Dl: 33) pošto je ušteda i najmanjeg sektora previsoka da bi bila apsorbovana. Umesto toga ona stimuliše potrošnju luksuzne po­trošačke robe, troškove stanovanja i putovanja u inostranstvo.

131

Zbog toga strana i domaća privatna inicijativa usmeravaju lati­noameričku štednju u proizvodnju luksuzne potrošačke robe za beskrajno mali deo stanovništva i skloni su investiranju u eks­panziju industrije kapitalnih dobara i opreme koja je napravljena da pomaže industriji trajne robe široke potrošnje a ne da pod- stakne privredni razvoj. EKLA zbog toga smatra da industrijski sektor kao celina više nije pokretački faktor latinoameričke pri­vrede.

Pomenuti proces ima dvostruku podršku. Proces pomaže či­njenica da latinoameričke industrijske proizvode, tehnologiju i procese određuje neokolonijalna metropola imperijalizma. Pod­jednako važno je i to što upravo isti ti proizvodni procesi i struk­tura koji podstiču zaostalost takođe donose visoke prihode lati­noameričkoj buržoaziji. Tokom celokupne prošlosti Latinske Amerike, imovina koja je buržoaziji obezbeđivala veliku zaradu nije bila koncentrisana isključivo u poljoprivredi, kao što se če­sto pogrešno smatra, već takođe, i što je možda još važnije, u komercijalnim i finansijskim sektorima. Očigledno visoka pro­duktivnost komercijalnog sektora, cenimo po velikoj zaradi koju stiče, posledica je ekstremno visokog profita skoncentrisanog u delu tog sektora (ECLA Dl: 262). Visoke zarade u Latinskoj Americi ne potiču jednostavno od zarade od davanja u zakup onoga što se poseduje, već predstavljaju preduzimački prihod (ECLA Dl: 176) i što veći deo nacionalnog dohotka potiče od profita to će neujednačenost dohotka biti veća (ECLA Dl: 174).

I dok je nekad ova visoko profitabilna preduzimačka delat- nost morala biti prvenstveno usmerena u proizvodnju za izvoz i prodaju uvezenih finalnih proizvoda sada je moguće zaraditi sli­čan profit, u glavnim zemljama Latinske Amerike, proizvod­njom takvih finalnih proizvoda u zemlji - sve dok se proizvod­nja obavlja pomoću uvozne opreme i tehnologije, u partnerstvu sa stranim monopolima, a za potrošačke potrebe same buržoazi­je i jednog dela srednje klase. Metropola nije više zainteresova-

132

na za izvoz finalnih proizvoda, pošto buržoazija metropole može sada da ostvari veću ekonomsku kontrolu i zaradu, kod kuće i u inostranstvu, izvozeći opremu i tehnologiju koja je njen novi iz­vor monopola moći i finansijske kontrole. U Latinskoj Americi je neizbežna i logična posledica sve veća polarizacija između me­tropole i tog regiona, koja se reflektuje kroz povećanje trgovin­skog jaza i krizu platnog bilansa, kao i kroz sve veću unutrašnja polarizaciju (koja se, zatim, odražava kroz sve neravnomerniju raspodelu dohotka i povećanje apsolutnog siromaštva naroda).

Od trenutka Osvajanja, kolonijalna struktura svetskog kapi­talističkog sistema određuje ekonomsku i klasnu strukturu Latin­ske Amerike. Što su bliži ekonomski i politički odnosi metropo­le i njenog kolonijalnog satelita, latinoameričke buržoazije, tim više ekonomski i politički pravac delovanja latinoameričke bur­žoazije intenzivira proces zaostalosti.

Proces zaostalosti se u zemljama Latinske Amerike odvijao različitom brzinom i u različitim oblicima. U Argentini i Brazilu (ili, tačnije, Buenos Airesu i Sao Paolu) zavisnost, u obliku izvo­za resursa koji je kontrolisala rezidentna buržoazija a proizvodi­la radna snaga sastavljena od novijih doseljenika iz Evrope, do­vela je do započinjanja industrijskog razvoja kada je Prvi svetski rat pružio priliku. Iz toga proistekla ekonomska, politička i dru­štvena struktura u ovim zemljama - i slična struktura koju je u Meksiku stvorila Revolucija 1910. godine - omogućila je ubrza­vanje procesa supstitucije uvoza u tri glavne zemlje regiona čim se ukazala prilika a nju su obezbedile depresija 1930-ih i Drugi svetski rat. Zatim je novu ekonomsku, socijalnu i političku strukturu iskoristila metropola imperijalizma da bi osnovala svo­je industrijske filijale i da prisvoji za sebe, gdegod je bilo mogu­će, ulogu starijeg poslovnog partnera domaće buržoazije i da uporno onesposobljava domaću buržoaziju grabeći dobit za se­be. Na međunarodnom planu, protivrečnosti svojstvene ovom novom obliku zavisnosti, značile su - kao što pokazuju statistič­

133

ki podaci o toku kapitala - što je metropola manje davala to je njena dobit rasla. Na nacionalnom planu, protivrečnosti su se produbljivale sa sve većim stepenom eksploatacije ljudi, ubrza­vanjem razdvajanja različitih sektora nacionalne privrede (,,sa- vremeni sektor” postaje filijala metropole, kao nekada „enkla­va”) i iz toga proisteklom denacionalizacijom i otuđivanjem lati­noameričke buržoazije, koji je ekonomski i politički podržavao njen sopstveni „napredni” sektor - drugim re< 'ma, onaj deo koji je bio najviše integrisan u imperijalistički sistem. Da bi se suoči­la sa krizom, buržoazija u Brazilu i Argentini, a sada i Meksiku, pribegava vojnoj represiji nad narodom i pokušava razrešiti eko­nomske protivrečnosti kopirajući mere iz „kanadskog modela razvoja”, kako je taj model nazvao njen glavni ideolog, brazilski eks-ministar, Robert Kampos. Model se sastoji od svesne, plani­rane i potpune integracije - drugim recima: predaje - u imperija­lističku privredu, uzaludno se nadajući da će, na taj način, pri­vredni progres da se proširi iz metropole prema spolja i da će ga asimilovati latinoameričke neokolonije. Na sociološkom nivou, „kanadskom modelu” odgovara filozofija potrošačkog društva a na političko-ideološkom nivou „anti-Kastro komunizam” to jest zamena nacionalnih granica „ideološkim granicama”, što je na­ziv koji je smislila brazilska vojska čuvar tih granica. Ukratko, u zemljama koje su najviše uznapredovale u integraciji sa imperi­jalizmom, lumpenburžoazija odgovara na novi karakter zavisno­sti novom verzijom takozvane razvojne politike koja sve više produbljuje zavisnost i tako sve više ubrzava proces zaostalosti.

U drugim latinoameričkim zemljama krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, naročito u zemljama Centralne Amerike i zemljama Anda, zavisnost (to jest strana kontrola glavnih sredstava za proizvodnju i, kao posledica toga, slabost buržoazije i srednjeg sloja) nije dozvolila „autonomni razvoj” procesa substitucije uvoza od 1930. do 1955. godine, ili ga je omogućila, u vrlo redukovanom obliku, u Čileu i Kolumbiji. Im­

134

perijalistička preduzeća u tim državama nisu mogla proizvoditi „nacionalnu” zamenu za uvoz jer lokalna buržoazija nije bila u stanju da pripremi teren za strance tako što bi sama stvorila in­dustrijsko jezgro ili unutrašnje tržište. Tek pošto je „mešovita” asocijacija multinacionalnih i nacionalnih preduzeća znatno uz­napredovala u Argentini, Brazilu i Meksiku, započeo je proces zamene uvoza u zemljama Centralne Amerike i Anda 1960-ih (ne računajući raniji, fragmentarni početak u Čileu i Kolumbiji). Međutim, institucije preostale iz ranijih faza tog procesa nisu odgovarale novonastaloj situaciji. Danas u tim zemljama strano preduzeće mora skoro sasvim samo da proizvodi „substitute” jer ima malo lokalnih firmi sa kojima može da se udruži i malo upotrebljivih fabrika. Ovo se zapravo samo u industriji ponavlja situacija iz vremena osnivanja stranih plantaža. Domaća buržoa­zija sarađuje onako kako jedino može: proširenjem spoljnjeg tr­žišta za imperijalistička preduzeća, prvo preko Zajedničkog trži­šta Centralne Amerike (koga je smislila EKLA) a sada sa And- skim paktom koga promovišu Fraj, Belond, Velasko i drugi. Je­dan od učesnika sastanka u Kartagini otvoreno je izjavio: „Jasno je da su Kolumbija i Čile promovisali subregionalnu Andsku grupu između ostalog i zato da bi sprečili severnoamerički kapi­tal da prodre još dublje u velike regione Argentine, Brazila i Meksika”. (Fuentes Molina 1969: 20). Druga namera grupe bila je da proširi unutrašnje tržište i da pokuša od zemljoradnika da napravi sposobne industrijalce, tako obezbeđujući imperijalistič­kim preduzećima mlađe poslovne partnere. Cilj je trebalo da se ostvari preko agrarne reforme, davanjem industrijskih deonica poljoprivrednicima kao kompenzaciju za eksproprisanu zemlju. Postupak se sprovodio „demokratskim” metodama padanja pod stečaj Belonda i Fraj a kao i vojničkim metodama Velaskoa (a možda i ratnih drugova u susednim zemljama?).

Proučićemo nove buržoaske reforme - integracione, agrarne i druge - u Savezu za progres imperijalizma. Pre toga bi bilo ko­

135

risno uporediti sadržaj i istorijske karakteristike zavisnosti pret­hodne generacije, kada su Brazil, Argentina i Meksiko, sproveli određene buržoaske reforme, sa sadašnjom strukturom zavisno­sti i istorijskim okolnostima, kada drugi sektori latinoameričke buržoazije pokušavaju sprovesti određene reforme.

Odmah je jasno da su uslovi bili mnogo povoljniji za pret­hodne buržoaske reformatore, ali da su, ipak, te reforme donele malu trajnu korist narodu. Uprkos reformama pobedila je strate­gija zaostalosti. Današnji centralnoamerički i andski reformistič­ki programi ne mogu računati na sličnu privremenu paralizu im­perijalizma (važan izuzetak predstavlja herojska borba vijetnam­skog naroda). „Multinacionalne” korporacije imperijalizma na­stupaju ofanzivno. Nikakav današnji Velasko ne može da se na­da preobilju deviza koje je imao Peron (sve do 1953. godine ka­da se, verovatno ne slučajno, okončao peronizam mada je Pero- nov politički život trajao još dve godine). Dalje, ne čini se vero- vatnim da bi sada bilo koji buržoaski režim Latinske Amerike ili njen sevemoamerički partner, kao što se pokazalo u Santo Do- mingu, mogao sebi da priušti populizam na način Kardenasa, Hetulija Bargasa ili Perona. Danas bi takav populizam mogao postati pravi narodni pokret koji bi izbegao buržoasku kontrolu i zapretio uspostavljanjem socijalizma oružanim sukobom. Samo godinu dana nakon svog zvaničnog stupanja na vlast general Ve­lasko u Peruu već je svestan toga.

Da bi analizirali današnje reformističke pokušaje latinoame­ričke buržoazije ponovo ćemo se poslužiti dokumentima trinae­ste sednice EKLA u Limi (Peru), aprila 1969. godine. Glavna stu­dija nosi naziv Druga razvojna dekada OUN. Osnovni aspekti la­tinoameričke strategije razvoja. EKLA u tom dokumentu iznosi:

„Da sumiramo, razvojnu strategiju sačinjavaju četiri osnov­na instrumenta opšteg karaktera: (1) mobilizacija domaćih

136

resursa, (2) agrarna reforma, (3) strategija zapošljavanja i (4) regionalna strategija u nacionalnoj sferi; i tri instrumen­ta u vezi sa inostranim sektorom: (5) ekspanzija izvoza, na­ročito izvoza fabričke robe, (6) strana finansijska pomoć i (7) latinoamerička regionalna ekonomska integracija.” (EC­LA 836: 42; brojevi u zagradama dodati).

Hajde da proverimo ostvarivost ove „razvojne strategije” u svetlu prethodne i drugih analiza koje je uradila EKLA i jednog dokumenta koji je objavila Organizacija američkih zemalja u Vašingtonu.

1. Mobilizacija domaćih resursa. Tadašnji generalni sekre­tar EKLA i potonji generalni sekretar UNCTAD-a, Raul Prebiš, pisao je 1963. godine:

„Impresivna nesrazmera u potrošnji grupa o kojima je reč i u dohotku koji se prebacuje u inostranstvo za investiranje i stvaranje zaliha, ukazuje na veliki potencijal za uštede koji bi omogućio naglo povećanje stope razvoja, pod uslovom da se u isto vreme steknu i drugi uslovi.

U stvari, kada bi se potrošnja gornjeg socijalnog sloja smanjila na potrošnju do samo jedanaest puta veću od po­trošnje nižih slojeva, godišnja stopa rasta dohotka po glavi stanovnika mogla bi se povećati sa 1% na 3% , a kad bi bila samo devet puta veća od potrošnje nižih slojeva, godišnja stopa per capita mogla bi porasti do 4%.” (ECLA 680: 32).

Koji su to drugi uslovi i da li ih je moguće ispuniti? Kao pr­vo, EKLA nam je pokazala da se poslednjih godina neujednače­nost dohotka nije smanjila već je porasla. Tok kapitala u ino­stranstvu povećao se takođe a EKLA predviđa stalno povećanje. Dalje, na unutrašnjem planu, EKLA ističe da „koncentracija do­hotka u Argentini pokazuje da eliminacija zastarelog sektora ne­

137

će nužno u značajnoj meri smanjiti globalnu neujednačenost di­stribucije dohotka” (ECLA Dl: 72). Ipak, smanjenje tog „zasta- relog” sektora niske produktivnosti i nedovoljne zaposlenosti upravo predstavlja jedan od neostvarivih ciljeva razvoja u dru­gim delovima Latinske Amerike. EKLA dalje beleži:

„Mnogi od uobičajenih koraka koji se preduzimaju da se ostvari bolja raspodela dohotka ne utiču osetno na urbano- ruralne razlike. ... Preraspodela zemlje nije način da se smanji velika koncentracija dohotka na vrhu lestvice, svoj­stvene tom regionu ... [jer] čak i radikalna preraspodela ze­mlje, koja bi eliminisala sve realno visoke dohotke u poljo­privrednom sektoru, samo bi smanjila učešće 5% onih koji su na najvišoj lestvici u ukupnoj raspodeli dohotka [koji, moramo se setiti, dobijaju 33% nacionalnog dohotka u La­tinskoj Americi] za nekih 3% [tj. na 30%]. Konkretnije kal­kulacije pokazale bi još manje efekte. Naravno, ovo smo pokazali koristeći podatke za Meksiko u kome nakon veli­kog programa preraspodele zemlje, sistem raspodele dohot­ka ostaje sličan sistemu raspodele dohotka drugih zemalja regiona”. (ECLA DL 215, 222, 217).

Zbog toga moramo zaključiti da „mobilizacija domaćih re­sursa” uopšte nije „razvojna strategija” već jednostavno pobožan i sasvim nerealan izraz vere.

2. Agrarna reforma je bila na vrhu liste prioriteta kada je Savez za progres lansiran 1961. godine na Konferenciji u Punta del Este. Jasno je da agrarna reforma nije ostvarena a na Konfe­renciji latinoameričkih predsednika 1968. godine, kojoj je prisu­stvovao i predsednik SAD, zemljišna reforma je na zvaničnoj li­sti prioriteta pomerena daleko dole, dok je prvo mesto zvanično zauzela latinoamerička ekonomska integracija. Sama EKLA daje negativnu procenu izgleda za ostvarenje zemljišne reforme, ali je

138

većina takvih stavova uzeta iz analize Organizacije američkih . zemalja (OAD, ista ona organizacija koja je odobrila invaziju Dominikanske Republike od strane SAD 1965. godine poslavši trupe pa čak i glavnokomandujućeg iz zemalja Latinske Ameri­ke, i koja je dugo bila poznata u Latinskoj Americi kao Ministar­stvo kolonija SAD). Uzmimo informaciju iz prve ruke: izveštaj OAD-ovog Interameričkog komiteta za poljoprivredni razvoj (Interamerican Committee of Agricultural Development CIDA) (broj stranice dat u zagradi).

SPONTANI ODGOVOR IPR1LAGOĐA VAN JE

Podela po nasleđivanju. Velike zemljišne jedinice zaštićene su pravnim statusom i liberalnim poreskim zakonima dok mali zemljoradnici nemaju [zaštitu], ... Zbog toga, prosečna veličina imanja opada dok se relativna koncentracija zemlje povećava (26).

Strategija agrarne reforme: kolonizacija. U Gvatemali ... porodice, mnoge iz gradske srednje klase, dobijale su porodične parcele u zonama kolonizacije. ... Agencije za kolonizaciju u Čileu i Gvatemali namerno su im dodeljivale parcele manje od veličine određene za jednu porodicu, tako da su oni koji su obrađivali parcelu bili primorani da traže honorarne poslove na velikim imanjima (32).

Propisi o zakupu i radnim obavezama. U Brazilu je pregled situacije 1957. godine pokazao da poljoprivredni radnici u sedam od osam anketiranih država primaju nadni­ce koje su najmanje za jednu trećinu niže od fiksne mini­malne nadnice i da im se za stanovanje naplaćuje od 30% do 40% više. Podaci za Čile pokazuju usaglašenost sa dru­štvenim propisima od neverovatnih samo 10% do 20%. U nekim slučajevima propisi su imali negativan učinak ... uredba o ugovoru o zakupu jedan je od glavnih razloga što

139

su hiljade malih zakupaca bile proterane sa poseda od stra­ne vlasnika zakupljene zemlje koji su nastojali da izigraju propise. ... Moramo se podsetiti da su ti propisi odobreni uz prećutni dogovor da neće biti strogo primenjivani. ... Ured­be i propisi primamljivi su i dalje jer omogućavaju državi da ostavlja utisak da se bavi agrarnim temama dok istovre­meno izbegava stvarne reforme (36-7).

Poreske reforme. U zemljama koje smo proučavali ze­mljišne i nasledne takse pokazuju iste slabosti kao i propisi o ugovorima o zakupnini i minimalnim nadnicama. Pritisak koji vrše veliki zemljoposednici često onemogućava zakono­davce da usvoje ili primene stvarno delotvorne propise (38).

Direktna reforma sistema zakupa zemlje. Primeri jasno pokazuju da programi indirektne reforme sistema zakupa nisu uspeli niti da promene tradicionalnu agrarnu strukturu niti da ublaže dotadašnje propratne društvene sukobe i ne­ravnotežu. Alternative su sve manje održive ... (41). Bilo kakva ozbiljna reforma nužno obuhvata zemljište u privat­noj svojini u gusto naseljenim i visokoproduktivnim poljo­privrednim regionima. Reforma podrazumeva eksproprijaci­ju zemljišta u privatnoj svojini i raspoređenog po velikim parcelama ... a velikim zemljoposednicima ne može se pla­titi gotovinom po cenama od pre reforme (43, 47). Iskustvo iz posmatranih zemalja nameće zaključak da propisi o zaku­pu zemljišta i poljoprivrednoj nadnici, ukoliko ih energično ne podrže savezi poljoprivrednika i država situaciju u agra­ru ne mogu učiniti boljom (37).

Podrška agrarnoj reformi neće doći od industrijalaca za koje se često misli da žele reformu da bi proširili tržište za svoje pro­izvode. Industrijalci pružaju stalni politički otpor agrarnoj reformi. Anketa sprovedena među čileanskim industrijalcima je pokazala da se samo 17% izjasnilo u korist zemljišne reforme putem dr­žavne eksproprijacije latifundija (Džonson 1969: 76). Otuda, ni druga komponenta „razvojne strategije” EKLA, nije održiva.

140

3. Strategija zapošljavanja. Podaci EKLA o tendencijama zapošljavanja u prošlosti kao i predviđanja za budućnost, koja je uradila EKLA a trenutno priprema Međunarodna organizacija za rad, pokazuju da ovaj treći elemenat razvojne strategije takođe ne postoji. Kao što smo videli i ranije, ove organizacije Ujedi­njenih nacija procenjuju da sadašnji ekvivalent nezaposlenosti iznosi jednu četvrtinu latinoameričke radne snage i ističu da bez 6,5% godišnje stope rasta BNP u budućnosti, to znači po stopi za skoro 50% većoj od sadašnje, nezaposlenost će se neizbežno povećavati, u apsolutnom i relativnom smislu, bez obzira na „politiku zapošljavanja”.

4. Regionalna strategija u nacionalnoj sferi. Njen cilj je da smanji regionalnu proizvodnu i dohodovnu neujednačenost koja premašuje proporciju deset prema jedan između najbogatije i najsiromašnije države u Brazilu. Regionalne razlike u dohotku, kao i neujednačenost ličnih dohodaka, ipak se povećavaju. Naj­poznatiji i najambiciozniji regionalni razvojni program u Latin­skoj Americi, SUĐENE Kelsa Furtada na Severoistoku Brazila, već je propao. EKLA ovako ocenjuje jednu drugu meru koju je Brazil preduzeo s namerom da stimuliše razvoj Severoistoka:

,,U Brazilu funkcioniše sistem napravljen sa namerom da se poslovne uštede prebace iz regiona Centar-Jug [Rio de Ža- neiro i Sao Paolo] na Severoistok. Reč je o odredbi o pore- skim potraživanjima u članu 34/18. ... Pošto su povoljnosti iz člana 34/18 ponuđene stranim firmama, [brazilsko] Mini­starstvo finansija i [državna] banka Severoistoka u stvari fi- nansiraju približno 75% investicija koje te firme ulažu na Severoistoku u svoja sopstvena postrojenja ili u kapitalne deonice, a sve će to, vremenom, rezultirati oticanjem kapi­tala koji je u nesrazmeri sa onim što je investirano. To što je na Severoistoku dozvoljeno da se podižu fabrike i filijale koje su potpuno vlasništvo firmi baziranih u Centralno-ju-

141

žnom delu zemlje, verovatno će učvrstiti jedan već ustaljen faktor relativne zaostalosti Severoistoka, odnosno, izvoz ka­pitala u Centar-Jug”. (ECLA 827: 111-112).

Tako vidimo da kolonijalni kapitalistički mehanizam funk­cioniše u zemlji baš kao i na međunarodnom planu i daje „regi­onalna strategija u nacionalnoj sferi” zapravo nefunkcionalna i samo prividno lek kao i ostali metodi.

5. Ekspanzija izvoza. Kao što je gore navedeno EKLA je stavila do znanja da su izgledi „iskreno govoreći obeshrabruju­ći”. Dalje, UNKTAD, formiran od 77 ekonomski zaostalih ze­malja (pod rukovodstvom bivšeg generalnog sekretara EKLA) upravo zato da bi pogurao veće i bolje uslove izvoza, već je pro­pao i gospodin Prebiš je dao ostavku i vratio se kući u Latinsku Ameriku. Čak i kad bi mogla opet da se ostvari ekspanzija izvo­za, celokupna latinoamerička kolonijalna, kapitalistička prošlost pokazuje da ona ni slučajno ne garantuje razvoj, naprotiv - pod- stiče zaostalost. Najznačajniji latinoamerički pokušaj dogodio se u vreme depresije u kapitalističkom svetu 1930-ih, a tada se iz Latinske Amerike praktično nije uopšte izvozilo. Jasno je da ni ovo nije strategija napretka.

6. Inostrana finansijska pomoć. Kao stoje ministar spoljnih poslova Valdes rekao Niksonu, a što su Ministarstvo za trgovinu SAD i EKLA obimno dokumentovali, upravo su takve strane in­vesticije i pomoć, odnosno spoljna asistencija, generisale ne sa­mo postojeću latinoameričku kolonijalnu strukturu, krizu trgo­vinskog i platnog bilansa već i zaostalost koja je generisala unu­trašnje ekonomske i klasne strukturalne stranputice o kojima

V .

smo govorili. Sto više „strane asistencije” od imperijalističke metropole to više zaostalosti za Latinsku Ameriku. Zbog toga je ova šesta „razvojna strategija” EKLA samo papagajsko pona­vljanje litanije čiji je sadržaj sama EKLA već odbacila.

142

7. Latinoamerička regionalna integracija. Ova poslednja pretpostavljena razvojna strategija već je upadljiva po tome što je stavljena na poslednje mesto. Mada su se SAD protivile ovom strateškom potezu čak i 1960-ih, ipak su njene multinacionalne korporacije počele da uviđaju kakvu korist mogu izvući za sebe od latinoameričke integracije ukoliko bi bili najvažniji međuna­rodni proizvođači i trgovci u Latinskoj Americi. Ne čudi što su SAD bivale sve naklonjenije latinoameričkoj integraciji pa je 1967. godine predsednik Lindon Džonson lično doputovao u Pun­ta del Este. Dao je svoju punu podršku takvoj integraciji i predlo­žio da ona zameni agrarnu i druge reforme koje je prethodno pred­ložio Savez za progres. Prisutni latinoamerički predsednici, osim predsednika Ekvadora, propisno su i rutinski odobrili predlog predsednika Džonsona i stavili latinoameričku ekonomsku inte­graciju kao prioritetan predlog na prvo mesto svoje liste uobiča­jenih predloga. Interesantno je, zbog toga, što je EKLA, koja je podržavala latinoameričku integraciju, a naročito Centralnoame- ričko Zajedničko tržište, mnogo pre SAD, sada baš ovu „razvojnu strategiju” stavila na poslednje mesto među svim drugim u stvar­nosti nepostojećim strateškim potezima koje je mogla smisliti.

Kao i toliko puta do sada, analiza koju daje EKLA mnogo je bolja nego njene „razvojne strategije”. 1966. godine EKLA je naglasila:

„Mora se priznati da su promene koje je Zajedničko tržište proizvelo u sistemu kao celini, još uvek male u svakoj od zemalja Centralne Amerike, a njihove privrede su još uvek organizovane na tradicionalan način. Reč je o infrastrukturi- energija, transport, komunikacija - finansijskom sektoru i većem delu legalnog i institucionalnog tržišta kroz koje se kanališe proizvodna aktivnost. Svi pomenuti elementi i da­lje funkcionišu kao deo već postojećeg unutrašnjeg proiz­vodnog aparata.” (Citirano u Himenes Laskano: 106-107).

143

Pišući u Comercio Exterior, zvaničnom i cenjenom glasni­ku Mexican Banco Nacional de Comercio Exterior, Migel S. Vi- onček, poznati ekonomista Centra za latinoameričke monetarne studije, ceni da je „proces industrijalizacije u centralnoamerič- kim republikama, u velikoj meri fiktivan”. Zbog toga ne iznena­đuje što jedan drugi ekspert u svom Integracion Economica e Impérialisme, dolazi do sledećeg zaključka:

„Za prvih pet godina funkcionisanja Centralnoameričkog zajedničkog tržišta praktično nema rezultata, a struktura centralnoameričkih nacionalnih ekonomija ostaje kakva je bila i pre nego što je ono oformljeno. Nije porastao nivo do­hotka stanovništva, kao ni nivo proizvodnje a jedino je ostvareno povećanje međunarodne razmene za 15%, bez smanjenja cena i u korist samo male grupe stanovništva. ... Centralnoamerička integracija se pokazala samo kao, reci­mo, integracija konja i jahača, pri čemu su strani interesi ja­hač a konj zapravo interesi centralnoameričkog stanovni­štva. Reč je o integraciji sa imperijalizmom, što konkretno znači otvaranje vrata masovnom investiranju stranog kapi­tala, ali ne u cilju napretka već radi bezumne, žestoke i gra­bežljive eksploatacije”. (Jiménez Lazcano: 108-109).

Na temu latinoameričke integracije, isti autor zapaža:

„Proizvodi uključeni u LAFTA-in program oslobađanja od carine ove godine dostižu brojku 9.400. Farmaceutski he- mijski proizvodi, mašine i elektromaterijal bili su glavna te­ma pregovora 1966. godine. Jasno je da je ogromna većina farmaceutsko- hemijskih firmi i preduzeća za proizvodnju i distribuciju električne energije u Latinskoj Americi vlasni­štvo stranaca. Sporazumima o privrednom reciprocitetu usvojeno je samo 5 od 153 ponuđenih predloga. Strani kapi­

144

tal kontoliše pet privrednih grana: standardne mašine, elek­tronske cevi, javne službe (komunalije), elektronsku opre­mu i hemijske proizvode. Dakle, imamo ekonomsku inte­graciju stranih monopola”. (Jiménez Lazcano: 153).

Jasno je da je „latinoamerička” ekonomska integracija do­bar poslovni potez za monopolističke, imperijalističke korpora­cije i korisno političko sredstvo pomoću kojeg vlade Latinske Amerike mogu pokušati da izvezu svoje unutrašnje probleme proširivanjem stranog, umesto domaćeg, tržišta. EKLA zapaža da ekonomska integracija neće pomoći da se reše problemi koji su po njenom mišljenju prioritetni - distribucija dohotka i delo- tvorna mobilizacija domaćih resursa. Oni su, zapravo, zajedno sa preraspodelom političke moći, nužna pretpostavka efikasne razvojne strategije, koju ni EKLA, ni latinoamerička buržoazija, a ni metropola, ne mogu nikako ponuditi - bez obzira koliko do­bro shvataju probleme.

Otuda, EKLA, u retkim trenucima društveno-političke spo­znaje (proistekle iz njene Podele društvenih poslova, koja je bila izuzetno iskrena i otvorena podela - verovatno zato što se do ne­davno smatralo da nije važna pošto se ne bavi ekonomijom) pri- mećuje u svom dokumentu pod naslovom Društvena promena i društvena razvojna politika u Latinskoj Americi'.

„Generalno, može se pretpostaviti da strana pomoć mora te­žiti da ojača one grupe čiji izvori moći stiču veći strateški značaj. Ali, ne sme se zaboraviti da se pritisak koji dolazi spolja ne može kontrolisati a da, pak, može određene poslo­ve učiniti strateškim već samo time što ih podržava. ... [Važno je uočiti] koliko podrške konkretne grupe dobijaju iz inostranstva, što je faktor koji je uvek imao određeni uti- caj i postaje još značajniji kako raste stepen zavisnosti od inostranog sektora. ... Ako su ponašanje, jedinstvo, ili raz­

145

jedinjenost, gornje klase uvek zavisili od situacije, danas zavise još više. ... Ne čudi što upravo najkonzervativniji sektori gornje klase insistiraju na jačanju ideologija koje brane status kvo; to su ideologije koje im omogućavaju da sačuvaju pakt koji se ne može razbiti a da se ne ugroze nji­hovi interesi”. (ECLA 826: 85).

Sto se tiče srednje klase (koju su Anglosaksonci odabrali da smatraju društvenim motorom napretka, mada, kao što smo vi- deli, veći deo njenog dohotka izvučen je od siromašnih) EKLA beleži u tom istom dokumentu daje „srednja klasa... unapredila svoj društveni status nagodivši se sa oligarhijom”. (ECLA 826: 79). I dalje:

„Jedan od najvećih paradoksa u društvenoj istoriji Latinske Amerike jeste taj stoje srednja klasa, zbog svog istorijskog porekla i boreći se da bude priznata od oligarhije i da obez- bedi podršku nižih slojeva, samo mogla da priča u prazno o univerzalizmu, dok ju je različitost sastava i sadržaj proble­ma sa kojim se suočila primorao da se u stvarnosti ponaša kao pristalica partikularizma. ... Bitnu karakteristiku sred­nje klase i različitih delova od kojih se ona sastoji predsta­vlja velika odlučnost u ostvarenju njenog osnovnog cilja u periodu kad se pojavljivala: da obezbedi za sebe razumnu - tj. umerenu - ulogu u podeli moći. Srednja klasa nije želela da postane svemoćna, ni da osvoji vlast pokretanjem revo­lucije, niti da uništi oligarhiju; želela je da pridobije podr­šku nižih slojeva, za šta je bilo potrebno da učini nekoliko, ali ne prevelikih, ustupaka. Sve dotle dok su niži slojevi po­državali sistem i u isto vreme se integrisali u njega bili su dobrodošli, ali ustupci su tu prestajali. Mora se priznati da su vlade sastavljene od srednje klase ponekad davale sindi­katima više nego što bi sindikati sami uspeli da dobiju, ali se ne može zanemariti činjenica da je ta ista vlast, sastavlje­

146

na od predstavnika srednje klase, odgovorna i za najveće na­silje nad nižim slojevima”. (ECLA 826: 81-82).

„... današnji predvodnici progresa stalno nailaze na pritisak sistema a količina stvarne pomoći koju mogu dobiti za nacionalni projekat veoma je mala.” (ECLA 826: 83).

„Pored revolucionarne varijante predstavljene ovde i još eventualno jedne ili dve druge varijante, jedino preosta- je status kvo i nada da će spore promene voditi u pravcu progresa”. (ECLA 826: 109).

Tako možemo zaključiti da ECLA pokazuje da je za vreme „prve razvojne dekade UN” Latinska Amerika zapravo prošla kroz proces ubrzanog nazadovanja koje obećava da će se, u ne­posrednoj budućnosti, još više produbiti. EKLA takođe jasno pokazuje da nema čak ni osnovne elemente razvojne strategije za „drugu razvojnu dekadu UN” koja bi samo mogla ponoviti is­kustvo prve dekade. Poput srednje klase iz koje regrutuje svoje eksperte, EKLA može samo ,,reč na da zagovara univerzalistič- ku ideologiju” a zapravo „da se u stvarnosti ponaša kao partiku- larista”, odnosno, da formuliše praktične smemice koje podrža­vaju status kvo. EKLA je uspela dati pronicljivu analizu simpto­ma latinoameričke zaostalosti, ali partikularistički i lični interesi buržoazije (i njenih ideoloških i političkih predstavnika u jed­nom interdržavnom organu poput EKLA) onemogućavaju joj da sačini podjednako pronicljivu analizu uzroka zaostalosti i strate­gije kojom bi se ona istinski prevazišla. To je zbog toga što uzroci leže u samom kapitalističkom sistemu, a jedini spas od uzroka i simptoma zaostalosti je revolucionarna destrukcija bur- žoaskog kapitalizma i uvođenje socijalizma.

Potčinjenost latinoameričke buržoazije metropoli rađa po­sebne interese koji su primorali sektor buržoazije sklon buržoa- skom nacionalizmu da odustane od saveza sa organizovanim radništvom i umesto toga podrži antinarodnu politiku nadnica

147

kojom se nacionalni dohodak regresivno preraspodeljuje, pri­ključi se savezu za progres imperijalizma (i sopstveni napredak, kao mlađeg poslovnog partnera) i tim udruživanjem još više pro­dubi potčinjenost, potčinjeni razvoj i zaostalost. Ta buržoazija je uvela antinarodnu i antinacionalnu monetarnu i deviznu politiku koja takođe povećava zavisnost. „Latinoamerička” buržoazija podržava „latinoameričku” ekonomsku integraciju u industriju proizvodnje električnih aparata, hemikalija, itd. - upravo pri­vrednih grana koje imperijalizam najviše kontroliše. Tamo gde civilne vlade nemaju političku moć da nametnu narodu takvu strategiju zaostalosti, buržoazija pribegava (u Brazilu i Argenti­ni) vojsci (koja je na svoj način potčinjena imperijalizmu) da ona primeni politiku zaostalosti. Ekonomska potčinjenost stvara klasnu strukturu i začinje neopolitiku lumpenrazvoja što dokazu­je da buržoazija kao celina ne može da formuliše pravac istin­skog napretka jer bi joj ugrozio njene sopstvene interese. Stavi- še, lumpenburžoaska politika zaostalosti, kojoj je ona zaista na­klonjena, nesumnjivo će još više produbiti ekonomske, društve­ne i političke protivrečnosti - ukratko, lumpenrazvoj u Latinskoj Americi.

148

9. Alternative i opcije

Koje alternative stoje pred Latinskom Amerikom i gde da potražimo narodnu strategiju stvarnog razvoja? Jedan odgovor nudi Elio Haguaribe, nekadašnji ideolog sada već nepostojeće brazilske grupe desenvolvimentismo nacionalista (nacionalistič­ka razvojnost) u vreme Kubičeka, Kvadrosa i Goularta. Sada, 1970-tih, Haguaribe želi biti ideološki predvodnik latinoamerič­kog „nacionalističkog militarizma”. U analizi pod naslovom De- pendencia y autonomia de América Latina Haguaribe opisuje tri osnovne alternative Latinske Amerike:

„Među stručnjacima za ovu oblast postoji osnovna sagla- snost da se sadašnji status kvo ne može opravdati. Čini se razumnim predložiti ... hipotezu ... da se suočavamo sa tri osnovne alternative ... potčinjenost, revolucija i autonomi­ja. ... Pomenute alternative se račvaju: na jednoj strani ima­mo „relativnu stabilnost”, koja ide zajedno sa autonomijom, a na drugoj strani „neposrednu nestabilnost”, implicitnu op­cijama potčinjenosti i revolucije. Kao što ćemo videti, svi znaci ukazuju na to da Latinsku Ameriku nije lako dovesti do čvrstog modela zavisnosti. Revolucionarna alternativa, pored toga što joj je nestabilnost bitna odrednica, uvukla bi Latinsku Ameriku u niz međunarodnih konflikata koji ne bi mogli doneti trajno rešenje, niti ravnotežu bez novog svet- skog poretka. ... Zbog toga su događaji u narednih deset godina od presudnog značaja. Samo ukoliko se promeni struktura moći glavnih zemalja Latinske Amerike, posebno

149

Brazila, Argentine i Meksika, a među njima naročito Brazi­la ... biće moguće uspostaviti, u narednih dvadeset godina, autonoman i integrisan sistem razvoja u regionu ili, bar, u onom njegovom delu koji bi postao strateški deo. U slučaju da se takve promene ne dogode u narednih deset godina, po svoj prilici će nestati šansa da se, razumno i uz pregovore, u roku od još nekoliko godina, uobliči autonomna budućnost.U tom slučaju, région će se suočiti sa alternativom zavisno­sti ili revolucije a povratak stabilnosti biće dugotrajan i bo­lan proces.” (Jaguaribe 1969: 27-31; kurziv u originalu).

Namera je očigledna: nudi nam da navodno biramo između autonomnog razvoja kroz nerevolucionarne promene strukture moći, pri čemu bi se sačuvala stabilnost, i zastrašujuće najave neminovne nestabilnosti, međunarodnih konflikata i bolnog pro­cesa revolucije, ukoliko u roku od kratkih deset godina koliko nam daje, ne prihvatimo da nam bude ideološki predvodnik u traganju za takozvanom alternativom autonomije. Da bi nas na­veo da prihvatimo ono što on naziva krucijalnom ideološkom poentom - kao daje reč o jedinom mogućem logičnom zaključ­ku validnog argumenta - Haguaribe tvrdi da moramo da biramo između loše nestabilnosti i dobre stabilnosti. Prvo, lišava nas mogućnosti da zapadnemo u zavisnu nestabilnost koja je ogrom­no zlo. Zatim eliminiše opciju revolucionarne nestabilnosti, po svoj prilici zato što je ona objektivno nerealna sve dok se ne us­postavi novi svetski poredak. Drugim recima, ne može biti revo­lucije bez revolucije, i dalje, za njega je revolucija čak i gora od potčinjenosti. Otuda, jasno, prema njegovoj argumentaciji, nema druge opcije sem dobre, autonomne stabilnosti. I, u slučaju da čitalac nije u stanju da skupi dovoljno entuzijazma za autonomi­ju za tako kratko vreme koliko mu Haguaribe daje, ovaj mag po­novo oživljava revoluciju kao realnu mogućnost. Haguaribe na taj način uspeva zaplašiti čitaoca i naterati ga da donese hitnu

150

odluku u korist njegove ideologije, zatim strategije i politike onih koji bi je primenili - a pri tome ga želi i impresionirati svo­jim intelektualnim i verbalnim sposobnostima.

Međutim, kada proučimo „alternativu autonomije” koju nam vajni ideolog Haguaribe nudi kao rešenje za narednih deset godina, shvatamo da je njegov program zapravo „razvojna stra­tegija” koju EKLA predlaže za „Drugu razvojnu dekadu UN”, doduše, maskirana pod drugačijim nazivom. Ali, kao što se u prethodno citiranom dokumentu EKLA iznosi: „Bez obzira na revolucionarnu alternativu predstavljenu ovde i još jednu ili dve moguće alternative, jedina preostala je status kvo i nada da će spore promene unutar njega dovesti do napretka”. Haguaribe lič­no dodaje: „Région će se suočiti sa izborom između potčinjeno- sti i revolucije ...”.

Mogli bismo se priupitati: a koje su to tačno moguće druge alternative koje je EKLA očigledno izbegla da opiše? Haguaribe se ne oseća sputan diplomatskim niti institucionalnim obzirima te u drugom delu gore pomenute analize navodi i ilustruje kon­kretan karakter svoje „alternative autonomije”.

„Za početak, u tako kratkom vremenskom roku, složena tran­sformacija sistema moći, učešća, vrednosti i imovine u jednoj ili nekoliko strateških zemalja Latinske Amerike, poduhvat je koji ne izgleda moguće ostvariti bez potpunog iskorišća- vanja postojećih elemenata moći. S obzirom na postojeću situaciju, izgleda jasno da ključni elemenat transformacije sistema vlasti u Latinskoj Americi može biti samo onaj koji sada drži vlast: oružane snage. Stoga, kadrovi koji se mora­ju mobilisati su progresivni, rodoljubivi i nekorumpirani ele­menti iz oficirskih redova ...” (Jaguaribe april 1969: 46).

Haguaribeu se čini da nema dileme već da bi se transformi- sala struktura moći moramo se osloniti na one koji sada imaju

151

vlast: mobilisati treba oficire a ne narod. Na istoj stranici Hagua­ribe „objašnjava” da:

„Moramo podsticati ogromnu koncentraciju moći u rukama države, a u okviru države u ogranku izvršne moći, pod kon­trolom oružanih snaga. ... Tako će se omogućiti da oružane snage sastave sistem potreban da se izvede temeljna tran­sformacija latinoameričkog društva. Još samo preostaje da se, kada oružanim snagama odgovara, takvoj stukturi poda­ri novi karakter, odnosno ideologija satelitske zavisnosti zameni opredeljenjem za autonomni razvoj i da se napravi zaokret od 180 stepeni u smeru koji pokazuju tenkovi. ... Neophodno je naglasiti da u modelu autonomnog, endoge­nog razvoja Latinske Amerike bezbednost ima ogroman značaj. Biće neophodno sačiniti integrisan i savremen si­stem proizvodnje vojne opreme. Vojna industrija će, tehno­loški i ekonomski, doprinositi civilnom privrednom razvoju regiona isto onako kako je doprinela u Sjedinjenim Država­ma i u Evropi.” (Jaguaribe, april 1969: 46, 45; kurziv u ori­ginalu).

To je, dakle, zamišljena autonomna alternativa (i možda ob­jašnjenje zašto bi EKLA samo daje smišlja a ne i daje opisuje). Haguaribe je požurio da obznani svoje fantazije (i ono čemu se EKLA nada?) na sastanku održanom u Limi ubrzo nakon peru­anskog vojnog puča 1968.

Tegobna stvarnost takve iluzorne autonomije pokazuje daje san o civilnom industrijskom razvoju, za koji su se čak i neke popularne vođe (poput argentinskih sindikalnih vođa) nadale da će ga omogućiti general Onganija u Argentini, Kastelo Branko, pa čak i, navodno rodoljub, Košta e Silva u Brazilu, bio u stvari pravi pravcati košmar. U prethodnoj raspravi o planovima, među nji­ma i EKLA, objektivnih alternativa za budućnost pokazali smo da peruanska verzija „alternativne autonomije” ne može da uspe.

152

Već prva godina iskustva sa smerom kojim su krenuli ten­kovi generala Velaska, dozvoljava nam - tačnije: primorava nas- da shvatimo suštinske i objektivne domete te varijante „auto­nomije” i „strategije razvoja”. Po pitanju „spoljne” zavisnosti: mada je peruanska vlada eksproprisala Međunarodnu naftnu kompaniju, (što je već zahtevala i prethodna civilna reformistič­ka vlada), ipak je ta ista „rodoljubiva” vlada dozvolila Međuna­rodnoj naftnoj kompaniji da iz zemlje iznese više i novca i ugo­vora o prodaji nego što je bila vrednost eksproprisanih Kompa- nijinih postrojenja; odobrila je veće koncesije drugim stranim naftnim kompanijama; postala je vlasnik najvećeg dela deonica u peruanskoj podružnici ITT, dogovorivši se da ITT investira glavni deo isplate u luksuzni hotel koji je svojina podružnice, Šeraton Hotels; ugovorila zajam od 80 miliona dolara sa Intera- meričkom bankom za razvoj, koja je poznati imperijalistički in­strument za upumpavanje latinoameričke štednje u SAD; dala ogromne koncesije korporaciji The Southern Peru Copper Cor­poration kao podsticaj za investiranje blizu 300 miliona dolara u razvoj peruanske proizvodnje bakra, da bi tako povratila povere- nje drugih potencijalnih investitora. Najspektakularnija mera bio je dekret o agrarnoj reformi, pripremljen na brzinu da bi ga sve­čano proglasio general Velasko za nacionalni praznik, i hitna primena reforme na nekim plantažama šećera duž obale. Samo šest meseci posle proglašenja, agrarna reforma je naletela na „zid” od klasne strukture i lumpenburžoazije zavisnog društva. Postalo je jasno da će biti teško izmeniti stvarnost Velaskovom demagogijom i rečitošću Haguaribea koji je ustvrdio: „da bi se sprovela temeljna transformacija latinoameričkih zajednica samo je potrebno... toj strukturi podariti novi karakter, zameniti ideo­logiju satelitske zavisnosti autonomnim razvojem ...”

Čak je i OAD, kao što smo napomenuli ranije (poglavlje 8) primetio da, ukoliko je cilj agrarne reforme da uspostavi novu ras- podelu moći i dohotka, „veliki zemljoposednici ne mogu biti ispla­

153

ćeni u gotovini po cenama od pre reforme” i „propisi o poljopri­vrednim nadnicama i zakupu, kada ih ne podržavaju energično sa­vezi poljoprivrednika i vlada, ne mogu popraviti situaciju u agraru (kurziv autorov). Mada je peruanska vojna hunta platila velikim zemljoposednicima relativno malo za zemlju, isplatila im je velike sume za postrojenja na zemlji i, što je još važnije, zemljoposedni- ke koji prihvate isplatu za zemlju u obveznicama vlada je podsti- cala i pomagala da te obveznice pretvore u akcije industrijskih preduzeća. Nije potrebno mnogo mašte da se predvidi kako će ovi „odnosi promene vlasti” uticati na uspostavljanje „nove distribuci­je moći i dohotka” na koju je OAD pozivao, čak i ako se uzme u obzir da je ovu „razvojnu strategiju” moguće ostvariti. U Peruu se ova strategija simultanog rešavanja agrarnih i industrijskih proble­ma odmah suočila sa nestašicom finansijskih sredstava, i za agrar­nu reformu i za industrijski razvoj. Zbog toga, „rodoljubiva i revo­lucionarna” vlada pribegava stranim zajmovima i investicijama da bi spasila svoj industrijski program i kreće energično u zamenu strategije agrarne reforme utemeljene na obligatomoj eksproprija­ciji (sa pratećim ekonomskim i političkim žrtvama) sa strategijom „dobrovoljne agrarne reforme” parcelišući latifundije -koju su ini­cirali zemljoposednici i u njihovu korist. Sa druge strane, vojna hunta ne želi i ne dozvoljava „žarku podršku seljačkih saveza” jer ih kontroliše njihov politički neprijatelj, APRA, koja je, kao što smo već napomenuli, davno prestala biti revolucionarna partija. Nije teško predvideti na koji način će „revolucionarna” vojna hun­ta Perua dočekati seljački pokret sa istinski revolucionarnim ruko­vodstvom. Najverovatnije će ga dočekati kao što je ta ista vojska dočekala prethodne seljačke i gerilske pokrete, čije vođe je „refor­mistička” vlada Belundea pogubila ili bacila u zatvor a tamo ih i dalje drži „revolucionarna” vlada Velaskoa.

Kad već OAD priznaje da politika istinske autonomije i na­pretka mora biti utemeljena na snažnoj podršci seljaka i radnika, kako bismo mogli da ocenimo zastranjivanja ideologa „reformi­

154

sta” i „autonomnih” pojedinaca drugačije nego kao sasvim po­grešna? Da li je moguće ne shvatiti da odgovarajuća dobrodošli­ca i podrška koju određene samosvojne revolucionarne partije u Peruu i susednim zemljama pružaju takvoj strategiji nije ništa drugo već izdaja interesa naroda? Poricati znači odbaciti dopri­nos marksističkih revolucionara, poput Lenjina i drugih, našoj pameti i jasnoj viziji i prevideti lekcije koje se mogu naučiti iz lumpenrazvoja do koga su dovele lumpenburžoaske reforme ko­je smo analizirali u ovom eseju.

Lokalni revolucionari se danas (kasna 1969) u Peruu suoča­vaju sa dilemom da li da budu „unutra” ili „napolju”, da li da bu­du neutralizovani ili eliminisani ako bezuslovno prihvate vladu- kao što je Komunistička partija učinila u Indoneziji - ili da bu­du izolovani od narodnih masa, poput argentinskih levičara pod Peronom, ako odbace reforme koje su progresivne i narodne. Či­ni se da su revolucionari u takvoj situaciji primorani da primene komplikovanu taktiku podržavanja onih reformi koje su istinski napredne i narodne i da organizuju mase da bi radikalizovale po­litički proces onoliko koliko situacija dopušta, dok u isto vreme čuvaju i proširuju samostalnost partija, kadrova i revolucionar­nih masa vizavi reformističke vlade.

Za narod Latinske Amerike odabir strategije autonomnosti i istinski narodne politike mora biti i jeste objektivno drugačiji iz­bor. Latinoamerička lumpenburžaozija može samo da pribegne vojnoj sili da bi nametnula svoju „alternativu autonomije” i „razvojnu strategiju”, pri čemu su i jedno i drugo smislili ideolo­zi individualne autonomije i institucionalne potčinjenosti. Dok oni osavremenjuju latinoameričku zavisnost reformama unutar svog saveza za progres imperijalizma, protivrečnosti lumpenra­zvoja u Latinskoj Americi produbljuju se i može ih razrešiti sa­mo narod - sa jedinom strategijom koja zaista vodi napretku: oružanom revolucijom i izgradnjom socijalizma. Stvarnost lum-

155

penburžoazije i lumpenrazvoja Latinske Amerike primorava me da zaključim ovu analizu reč' na kojima sam započeo svoj govor na Kongresu kulture u Havani 1968: „Buržoazija lično je nepo­sredni taktički neprijatelj nacionalnog oslobođenja Latinske Amerike ... iako je nepobitna činjenica da mu je, strateški, glav­ni neprijatelj imperijalizam”.

156