zbirka

Pusta Zemlja(prepev Ivana V. Lalića)

„Nam Sibyllam quidem Cumis ego ipse oculismeis vidi in ampulla pendere, et cum illi pueridicerent; Σίβνλλα τί ϑέλεις; respondebat illa

άποϑανεϊν ϑέλω.

Za Ezru Paunda, koji jeil miglior fabbro

I  SAHRANA MRTVACA

April je najsvirepiji mesec, što gajiJorgovan iz mrtvog tla, mešaUspomenu i žudnju, podstičeTromo korenje prolećnom kišom.Zima nas je grejala, pokrivajućiZemlju nehajnim snegom, hranećiTo malo života suvim gomoljima.Leto nas iznenadi, doleskom preko StarbergerseeUz pljusak kiše; zastasmo u kolonadi,A nastavismo put po suncu, u HofgartenPa smo pili kafu i razgovarali čitav sat.Bin gar keine Russin, stamm’ aus Litauen, echt deutch.A kad smo bili deca, u gostima kod nadvojvode,Moga rođaka, poveo me je na sankanje,A ja se bojala. Marie, rekao je,Marie, drži se čvrsto. I odosmo nizbrdo.Planine, u njima se čovek oseća salobodno.Čitam duboko u noć, a zimi odam na jug.

Kakvo se to korenje hvata, kakvo granje rasteIz ovog kamenog darmara? Sine čovečiji,Ne možeš reći, ni pogoditi, jer poznaješ samoHrpu razlutanih slika, gde sunce udara,A mrtvo drvo ne pruža zaklon, ni cvrčak olakšanje,Ni suvi kamen vode šum. JedinoIma senke ispod ove crvene stene,(Uđi u senku ove crvene stene),I pokazaću ti nešto različito

Od tvoje jutarnje senke što za tobom se vučeIl tvoje večernje senke što ustaje ti u susret.Pokazaću ti strah u pregršti praha.

                Frisch weht der Wind                Der Heimat zu.                Mein Irisch Kind,                Wo weilest du?[1]

“Dao si mi zumbule prvi put pre godinu dana,Zvali su me devojka sa zumbulima.”- No kada smo se vratili, kasno, iz Vrta zumbila,Ti punih ruku i mokre kose, nisam smogaoNi reči, oči me izdale, nisam bioNi živ ni mrtav, i ništa nisam znaoZagledan u srce svetlosti, tišinu.Ӧd’ und leer Das Meer.[2]

Madame Sosostris, čuvena clairvoyanteBeše strašno nazebla; svejednoPonata je kao najmudrija žena u Evropi,Sa zlobnim šilom karata. Ovo je, reče,[3]Vaša karta, utopljeni Feničanski mornar,(Ti biseri mu behu oči. Gledajte!)Ovo je Beladona, Gospa od Litica,Gospa od Situacija.Ovo je čovek sa tri dužice, a ovo Točak,A ovo jednooki trgovac, a ova karta,Praza, nešto je što on nosi na leđima,A ja to ne smem da vidim. Ne nalazim tuObešenog čoveka. Bojite se smrti od vode.Vidim gomile ljudi,  koračaju u krugu.Hvala. Ako vidite dragu gospođu EkvitonRecite joj sama budem donela horoskop.Čovek mora danas bitit tako oprezan.

Nestvarni grade,[4]Pod mrkom maglom zimskog svitanja,Gomila struji  Londonskim mostom, toliko ljudi,Ne bi pomislio da smrt je razlorila toliko ljudi.[5]Uzdasi kratki iratki čuli su se,[6]I savko je uporno gledao preda se.Strujali su uzbrdo, pa niz King William Street

Dom mesta gde Sveta Marija Vulnot izbija sateSa mrtvim zvukom kada konačno odbije devet.[7]Tu sapzih poznanika, zaustavih ga, viknuh: “Stetsone!Ti koji beše sa mnom na brodovima kod Mile!Da li je leš što si ga lane posadio u baštiPočeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?Ili mu je  nagli mraz zasmetao?O ne pripuštaj bluzi Psa, prijatelj je ljudima,[8]Inače će opet noktima d ga iskopa!Ti! hypocrite lecteur! – mon semblable, - mon frère!”[9]

[1] Tristan und Isolde[2] Ibid.[3] Nije mi poznat tačan sastav špila karata za Tarok, od kojeg sam očigledno odstupio da bih ga prilagodio svojim namerama. Obešeni čovek, koji spada u tradicionalni špil, odgovara mi na dva načina; ja ga u duhu povezujem sa Frejuerovim Obešenim bogom, a povezujem ga i sa firgurom pod ogrtačem u odlomku o putovanju učenika u Emaus, u V delu. Feničanski mornar i Trgovac javljaju se kasnije; takođe i „gomile ljudi“, a Smrt od vode nalazi se u IV delu. Čoveka sa tri dužice (autentičnu figuru u špilu za tarok) povezujem, sasvim proizvoljno, sa samim Kraljem ribarom.[4] up. Bodler –“Fourmillante cité, cité pleine de rêves,Où le spectre en plein jour raccroche le passant.”[5] up. Pakao„... si lunga trattadi gente, ch`io non avrei mai credutoche morte tanta n`avesse disfatta.“[6] up. Pakao„Quivi, secondo che per ascoltare,non avea pianto, ma` che di ssopiri,che l`aura eterna facevan tremare.“[7] Pojava koju sa često primećivao.[8] up. Tužaljku u Vebsterovom White Devil[9] v. Bodler, predgovor Cveću zla

II   PARTIJA ŠAHA

Stolica gde je sedela, ko poliran presto,[1]U mermeru je sjala, gde zrcaloS rezbarijom rama, ogrozdanom lozomIz koje viri zlatan Kupidon(Iza krila mu drugi krije oči)Udvaja plamen svećnjaka sedmokrakihI baca odsjaj na sto, gde ga srećeBlistanje njenog nakita, iz punihSatenskih kutija raskošno rasutog;U bočicama od slonovače i obojenog staklaBez čepa, vrebali su njeni čudni sitetski parfemi,Masti, tečnosti, prašci – da uzbude, zbune,U miris utope svest; vazduhom pokrenuti,Svežinom s prozora, oni su se peli,Gojili izdužen plamen sveće,Odnosili im dim u laquearia[2]Remeteći šaru kasetiranog stropa.Ogromno drvo naplavljeno, zasićeno bakrom,Plamsalo je zeleno i žuto u ramu od šarenog kamena,A u tom tužnom svetlu plivao isklesan delfin.Nad antičkim kaminom bio je prikazan –Ko da se neki prozor šumskoj otvara sceni –[3]Preobražaj Filomele, koju varvarski kralj[4]Silova tako grubo; pa ipak tamo slavujIspunio je pustoš nepovredivim glasomA ona još je plakala, i dalje je sledi svet,“Dživ, dživ” za prljave uši.I druge usahle patrljke vremenaKazivali su zidovi; oblike što zure,Nadvijaju se, nagnuti, ućutkuju, zatvaraju sobu.Koraci su se vukli po stepeništu.U svetlu vatrem pod četkom, njena kosaRasprostirala se u varnicama,Žarila se u reči, pa bi se divlje smirila.

“Živci su mi loše večeras. Da, loše. Ostani tu.Pričaj mi. Zašto uvek ćutiš. Pričaj.O čemu misliš? Šta razmišljaš? Šta?Nikada ne znam šta razmišljaš. Misli.”

Mislim da smo u pacovskom prolazu

Gde su mrtvaci izgubili kosti.

“Kakva je to buka?”                                Vetar ispod vrata.[5]“Kakva je to buka sada? Šta radi vetar?”                                Ništa, opet ništa.                                                “ZarNe znaš ništa? Zar ne vidiš ništa? Zar ne pamtišNišta?”

                PamtimTi biseri behu mu oči.“Jesi  li živ, ili nisi? Zar ničeg nema u tvojoj glavi?”                                                                                Ali

O   O  O   O taj šekspirovski šlagerTako elegantanTako inteligentan“Šta sada da radim? Šta da raadim?”Izjuriću napolje, ovakva kakva sam, šeteti ulicamaRaspuštene kose, evo ovako. Šta ćemo sutra?Šta ćemo uopšte?”                                Topla voda u deset.A pada li kiša, zatvorena kola u četiri.I igraćemo partiju šaha,[6]Pritiskati oči bez kapaka i čekati kucanje na vratima.

Kada su Livijinog muža pustili iz vojske, rekla sam –Sasvim neuvijeno, u lice sam joj rekla,POŽURITE MOLIM VREME JESad kad se Albert vraća, udesi se malo.Pitaće šta si učinila s parama koje ti je oaoDa urediš zube. Jeste, videla sam.Povadi sve Lil, i stavi fine nove,Rekao je, kunem se, ne mogu da te gledam.A ne mogu ni ja, i pomisli na jadnog Alberta,Četirir godine u vojsci, pa hoće da se provede,Pa ako ga ti ne zabaviš, druge će, rekla sam.O, hoće li, rekla je. Otprilike, rekla sam. Pa znaću kome da zahvalim, rekla je i pogledala u oči.POŽURITE MOLIM VREME JEAko ti se to ne sviđa, a ti samo produži, rekla sam.Druge će moći, kad ne možeš ti.

 Al ako se Albert izgubi, ne reci da ti nisam rekla.Treba da se stidiš, rekla sam, što izgledaš tako starinski.(A tek joj je trideset i druga)Šta mogu, rekla je snuždena lica.To je od onih pilula, pila sam ih da pobacim, rekla je.(Već ih ima petoro, a mali Džordž je skoro ubio.)Apotekar reče biće dobro al ja više nisam što sam bila.Zbilja si budala, rekla sam.PA  kad te Albert ne pušta na miru, šta ćeš, rekla sam,Zašto se udaješ ako nećeš dece?POŽURITE MOLIM VREME JEI tako, te nedelje kad se vratio Albert imali su vruću šunku,I pozvali me  na večeru, da uživamo dok je vrućaPOŽURITE MOLIM VREME JEPOŽURITE MOLIM VREME JELkunoć Bil. ‘Kunoć Lu. ‘Kunoć Mej. Lakunoć.Ta ta. ‘Kunoć, lakunoć.Laku noć gospe, laku noć, ljupke gospe, laku noć, laku noć

[1] up. Antonije i Kleopatra[2] Laquearia, v. Eneidadependant lychni laquearibus sureis incensi, et noctem flammis funalia vincunt.[3] Šumska scena, v. Milton, Izgubljeni raj[4] v. Ovidije, Metamorfoze, Filomela[5] up. Webster.: „Is the wind in that door still?“[6] up. partija šaha u Middleton, Women beware Women

III  PROPOVED VATRE

Razderan je šator reke: poslednji prsti lišćaHvataju se modre obale i tonu. VetarPrelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.[1]Reka ne nosi prazne boce, hartije od sendviča,Svilene maramice, kartonske kutije, pikavceNi druge dokaze o dugim letjim noćima. Nimfe su otišle.A i prijatelji im, dangubni naslednici direktora iz grada;Otišli, adrese nisu ostavili.

NA vodama Lemanskim sedeo sam i plakao…Mila Temzo, tiho teci, dok završim pesmu svoju.Mila Temzo, tiho teci, neću biti dug ni glasan.No za leđima gde mi hladno piri,Zveket kostiju, kikot od uha do uha seširi.Jedan pacov je tiho puzao kroz žbunje,Vukao obalom svoj kaljavi trbuh,Dok sam pecao u muntom kanaluJednom u zimsko veče, iza plinare,Mozgajući o ropasti kralja moga brataI smtri kralja oca mog pre njega.[2]Gola bleda tela na ugnutom vlažnom tluI kosti bačene u nisko suvo potkrovlje,Gde godinama samo pod šapom pacova zazveče.No za leđima mi pokadkad zaječe[3]trube automobila, motora kojim dohodi[4]U proleće Svini,gđr Porter pohodi.Zraci se mesečine po gđi Porter steru[5]Ona i njena kćer uSoda-vodi noge peru.Et O ces voix d’enfants chantant dans la coupole![6]Cvrk cvrk cvrkDživ dživ dživ dživ dživ dživTiririNestvarni gradePod mrkom maglom zimskog podnevaG. Eugenides, trgovac iz Smirne,Neobrijan, a džep mu pun suvog grožđa[7]C. i f. London, dokumenti na uvid,Pozvao me je na vulgarnom francuskomDa ručam s njim U Kenon strit hoteluPa da odemo na vikend u Metropol.

U ljubičasti čas, kad oči se i leđaOsovljuju nad stolom, kad ljudski motor čekaKao što taksi otkucava i čeka,Ja, Tiresija, premda slep, dok između dva života damaram,[8]Starac zbrčkanh ženskih grudi, taj trenutakVidim ljubičast, čas večernji što se staraO povratku domu, mornara dovodi s puta,[9]Daktilografkinju kući; rasprem akuhinju, paliPeć, i hranu u konzervama iznosi.NA prozoru se opasno razapeto suši

Njeno rublje, pod poslednjim zracima dana,Na divanu (noću što ko krevet služi)Čarape, grudnjaci, hrpa zgomilana.Ja, Tiresija, starac zbrčkanih sisa,Video sam scenu, nastavak prorekao –I ja sam očekivanog gosta dočekao.On stiže, mladić bubuljičava lica,Činovničić, prodavac nepokretnih imanja,Kome ko skupi šešir pokondirenoj tikviPristaje smeli pogled samopouzdanja.Da čas je sada pgodan, on ceni;Večera prošča, a jj kapci teško vise,Nežnostima  malim on se bliži ženiKoja ih ne želi, ali i ne brani se.Odlučan, zajapuren, on sad nasrtljiv biva,Njegove drske ruke ne sreće neposlušnost;Njegova taština ne traži odaziva,Njoj dovoljan je njena ravnodušnost.(A ja, Tiresija, sve sam unapred prepatio,Na istom tom divanu sve provodio,Ja koji sam ispod zidova Tebe bioI među najnižim od mrtvaca hodio.)Na kraju još je zaštitnički ljubiI pipa put, na stepeništu mrak je…

Ona se okreće, u zrcalo zruiJedva i svesna ljubavnika svojeg;Umom joj mutna misao projuri:“Baš mi je milo da prošlo i to je”.Kad lepa žena ponizi se tako,[10]Pa sama hoda savojom sobom noću,Nesvesno kosu pogladiće lakoI na gramofon namesti ploču.

“Ta muzika me stigla na vodama”[11]I duž Stranda, pa uz Qeen Victiroa Street,O Grade, grade, začujem ponekaadKraj neke krčme dole pored TemzePrijatni jecaj neke mandoline,Zveckanje, žamor što iznutra pline,gde ribari su dokoni u podne: gde na zidovimaMagnusa Mučenika od jonske beline[12]I zlata sjaja nepojamnog ima.

                Reka se znoji[13]Katranom i mazutomlađe plovePlimom okrenutomCrvena jedraŠirokaVetrom na jarbolu iskošena.Lađama s bokaBrvna vrh talasaSve do GriničaKraj Ostrva pasa.                Weilala leia                Waiiaia leilala

Elizabeta i Lester[14]ZaveslajiKrma se ko školjkaPozlaćena sjajiZlatno i crvenoNa obale stižuTalasi sa penomJugozapadnjakom niz voduZvuci zvonjave oduZvona bele kule                Weilala leia                Wallala leilala

“Tramvaji, drvećem prašina polegla.Hajberi me rodi. Ričmond i Kju[15]Upropastiše me. Kraj Ričmonda sam leglaI noge digla u čunu na dnu.”

“Kod Murgejta mi noge, a srce mojePod nogama mi. A kad svrši se i to,Plakao je. “Nov početak” obećao je.Ćutala sam. Šta da uzmem mu za zlo?”

“Na Margejtskom sprudu.Mogu da spojimNišta i ništa.Slomljeni nokti prljavih ruku.Sirotinja moja za koju ne predstoji

Ništa.”                                la laDođoh tad u Kartaginu[16]

Gori gori gori gori[17]O Gospode ti me otkidaš[18]O Gospode ti me otkidaš

Gori

[1] v. Spenser, Prothalamion[2] up. Bura[3] up. Marvell, To His Coy Mistress[4] up. Day, Parliament of Bees:„When of the sudden, listening, zou shall jear,A nise of horns and hunting, which shall bringActaeon to Diana in the spring,Where all shall see her naked skin...“[5] Nije mi poznato poreklo balade iz koje su uzeti ovi stihovi. Za nju sam doznao iz Sidneja, Australija.[6] Verlen, Parsifal[7] Suvo grožđe bilo je deklarisano po ceni po kojoj su „prevoz i osiguranje besplatni do Londona“ (carriage and insurance free to London), a tovarni list itd. predavao se kupcu po naplati garantne menice.[8] Tiresija, iako samo posmatrač i zapravo ne „lice“, ipak je njavažnija ličnost u pesmi, koja sjedinjuje sve ostale. Kao što se jednooki trgovac, prodavac suvvog grožđa, pretapa u Feničanskog mornara, a ovaj potonji nije sasvim različit od Ferdinanda, kneza napuljskog, tako su sve žene zapravo jedna žena, a oba se pola stapaju u Tiresiji. Ono što Tiresija vidi zapravo je suština pesme. Ceo sledeći odlomak iz Ovidija od velikog je antropološkog interesa:„.... Cum Iunone iocos et maior vestra profecto estQuam, quae contignit maribus“, dixisse, „voluptas“.Illa negat; placuit quae sit sententia doctiQuaerere Tiresiae: venus huic erat utraque nota.Nam duo magnorum viridi coeuntia silvaCorpora seprentum baculi voilaverat ictuDeque viro factus, mirabile, femina septembar eregat autumnos; octavo rusus eosdemVidit et „est vestrae si tanta potentia plagae“,Dixit „ut auctoris sortem in contraria mutet,Nunc quoque vos feriam!“ percussis anguibis isdemForma prior rediit genetivaque venit imago.

Arbiter hic igitur sumptus de lite iocosaDicta Iovis firmat; gravius Saturnia iustoNec pro materia fertur doluisse suiqueIudicis aeterna damnavit lumina nocte,At pater omnipotens (neque enim licet inrita cuiquamFacta dei fecisse deo) pro lumine ademptoScire futura dedit poenamque levavit honore.[9] Ovo možda nije tačno u smislu Sapfinih stihova, ali ja sam imao u vidu „obalskog ribara“ koji se vraća kući u sumrak.[10] v. Goldsmith, pesma u The Vicar of Wakefield.[11] Bura[12] Unutrašnjost crkve Sv. Magnusa Mučenika za mene je jedan od najlepših Vrenovih enterijera.[13] Pesma (triju) Temzinih kćeri počinje ovde. Od stiha 292. do 306. one govore jedna za drugom. Vidi Götterdämmerung, Kćeri Rajne[14] v. Froude, Elisabeth, pismo De Quadria Filipu španskom:„Popodne smo proveli u paradnom čamcu i posamtrali igre na reci. (Kraljica) beše sama sa lordom Robertom i sa mnom na krmi, kad oni počeše da govore besmislice i upustiše se tako daleko da je lord Robert najzad, u mom prisustvu, rekao da nema razliga da se oni ne venčaju, ako kraljica izvoli“.[15] up. Čistilište:“Ricorditi di me, che son la Pia;Siena mi fe`, disfecemi Maremma.”[16] v. sv. Avgustin, Ispovesti: „I dođoh tada u Kartaginu, gde mi je čitav kazan bezbožnih ljubavi brujao oko ušiju“.[17] Potpuni tekst Budine Propovedi vatre (koja po važnosti odgovara Besedi na gori), iz koje su uzete ove reči, može se naći preveden u knjizi pokojnog Henri Clarke Warren-a Buddhism in Translatiom. G. Warren bio je jedan od velikih pionira izučavanja budiznma na zapadu.[18] Opet iz ispovesti sv. Avgustina. Naporedni smeštaj ova dva predstavnika istočnog i zapadnog asketizma, kao kulminacija ovog dela pesme, nije slučajan.

IV   SMRT OD VODE

Fleb, Feničanin, dve nedelje mrtav,Zaboravio  je krike galeba, more kad nabuja,Dobitak i gubitak.                                Podmorska jedra strujaOglodala mu kosti, šapatom. Dok dizao se, padao,Prolazio je doba zrelosti svoje i mladostiUlazeći u vrtlog.                                Pagani ili Jevreju, o svi vi

Što krmenite i gledate u vetar,Setite se Fleba, nekada lepog i stasitog ko i vi.

V   ONO ŠTO REČE GROM[1]

Posle crvenila baklji na znojnim licimaPosle ledenog muka u vrtovimaPosle agonije među kamenim vidicimaPovici i plačTamnica i dvorac i jekaProlećnog groma vrh dalekih brdaOn što beše živ sada je mrtavMi što besmo živi umiremo sadaDonekle strpljivi.

Ovde nema vode nego svud je kamenKamen a nema vode i peskovit putPut što vijuga gore među brdimaŠto su brda kamena  bez vodeDa ima vode stali bi i počeli pitiSred kamenja ne može se stati i zamišljen bitiZnoj je osušen a stopala su u peskuDa je samo vode među tim kamenjemMrtva usta brda kvarnih zuba ni da pljunuOvde ni da stojiš ni ležiš ni sedišU tim brdima nema čak ni tišine višeNego jalova suva grmljavina bez kišeU tim brdima nema čak više ni samoćeNego se crvena tmurna lica cere i režeS pragova raspucalih kuća od blata                                                Kad bi bilo vode                                A ne kamenje                                Kad bi bilo kamenja                                Ali i vode                                I vode                                Izvor                                Lokva među kamenjem                                Kad bi se samo čuo šum vode                                A ne cikada                                I suva trava zapevana                                Nego šum vode preko kamenja

                                Gde drozd-pustinjak peva u borovima[2]                                Kapa kap kapa kap kap kap kap                                No nema vode

Ko je taj treći što stalno ide pored tebe?Brojim li, tu smo samo ti i ja u društvu[3]No kad pogledam napred niz beli putUvek vidim još nekog u hodu pored tebeŠulja se zakukuljen, u  mrkom ogrtačuNe znam je li muškarac ili žena- No ko je to sa tvoje druge strane?

Kakav je to zvuk u visini[4]Mrmor materinske tužaljkeKakve se to zakukuljene horde rojePo beskrajnim ravnima, posrću napuklim tlomOkruženi samo ravnim obzoromKakav se to grad nad brdimaDrobi sastavlja opet rasprskava u ljubičastom vazduhuKule što se rušeJerusalim Atina AleksandrijaBeć LondonNestvarniJedna je žena zategla dugu crnu kosuI na tim strunama muziku šapata izvodilaI ljubičastom vazduhu ljiljci dečijih lica što suZviždali uz lepet krila –Pa puzali glavom nadole niz pocrneli zidU vazduhu naglavce behu tornjevi, glasoviZvona i opomena, otkucani časoviI glasovi zapevali iz praznih čatrnja i usahlih vrela.

U ovoj raspodnutoj jami među brdimaU bledoj mesečini, trava pevaNa obaljenim grobovima, oko kapele,Tamo je prazna kapela, jedino vetru dom.Prozora nema a vrata se njišu.Suve kosti nikome ne mogu ništa.Samo je petao stajao na krovnoj grediKu ku riku ku ku rikuU blesku munje.A onda vlažni udar vetraŠto nosi kišu.

Gang beše opao, i ovešeno lišćeČekalo je kišu, dok su se crni oblaciSkupljali nad Himavantom, u daljini.Džungla se ugnula, zgurila u tišini.Tad progovori gromDADatta: Šta smo mi dali?[5]Prijatelju, krv mi srcem potresaStrašna odvažnost predaje magnovenjaKoju ni vek razboritosti ne može opozvatiTime, i time samo smo postojaliA to se ne nalazi u našim posmrtnicamaNi u sećanjima koja zastire pauk dobrotvor[6]Ni pod pečatima koje mršavi pravozastupnik lomiU našim praznim sobamaDADayadhvam: čuo sam ključ,[7]Okrenuo se u vratima jednom, i jednom samo,Mi mislimo na ključ. svako u svojoj tamniciMisleći na ključ, svako potvrđuje po tamnicuSamo u suton eterski glasoviOžive za tren slomljenog jednog Koriolana.DADamyata: čamac se povinovaoRadosno, ruci vičnoj jedrima i veslu,More beše mirno. i tvoje bi se srce povinovaloRadosno, na poziv, poslušno kucajućiVlasnim rukama                                                Sedeo sam na obaliI pecao, s neplodnom ravnicom za leđima.[8]Hoću li barem srediti svoje zemlje?Londonski most se ruši ruši rušiPoi s’ascose nel foco che gli affina[9]Qando fiam uti chelidon – O lasto lasto[10]Le Prince d’Aquitaine ά la tour abolie[11]Tim sam odlomcima podupro svoje ruševinePa šta, dobor će doći. Hieronimo opet mahnita.[12]Datta. Dayadhvam. Damyata.                Shantih shantih shantih[13]

*  *  *

                Ne samo na naslov, nego na osnovu i dobar deo uzgradne simbolike ove pesme navela me je knjiga gospođice Jessie L.  Weston o legendi o Gralu: From Ritual to Romance(Kembridž). Zaista, moj dug knjizi gospođice Weston toliki je, da sama knjiga razjašnjava poteškoće u pesmi mnogo bolje nego što to mogu učiniti moje napomene; ja je preoručujem (nezavisno od velike zanimljivosti same knjige) svima koji smatraju da je takvo razjašnjenje vredno truda. Dugujem , u opštijem smislu, još jednom delu iz antropologije, delu koje je duboko uticalo na našu generaciju; mislim na Zlatnu granu. Naročito sam se koristio poglavljima Adonis, Atis, Oziris. Svako kome su poznata ta dela odmah će u ojoj pesmi preoznati izvesne aluzije na obrede vegetacije.