22 dejan d milutinovic

319

Dejan D. Milutinovi

Dejan D. Milutinovi1Univerzitet u NiuFilozofski fakultet Departman za srpsku i komparativnu knjievnost

BORHES I DETEKTIVSKI ANR

U ovom radu posmatra se pozicija detektivskog anra u Borhesovoj ek-splicitnoj i implicitnoj poetici pripovedanja, posebno klasine kole, kao i njegov znaaj za postmodernu.

Kljune rei: detektivika, klasina kola, postmoderna, tekst, metafizika

Detektivska pria na tlu Latinske Amerike prolazi kroz iste modifika-cije kao i ona u Evropi i SAD-u irei se ovim prostorom etrdesetih godina prolog veka. U poetku preovladavaju takozvani armchair (sedei) de-tektivi, stilski i jeziki evropeizovani, ije su avanture prevashodno vezane za politiki ambivalentni kontekst. Ipak, osim na principima klasine kole, detekivika je u Hispanskoj Americi pratila i konvencije hard-boileda koje su neretko sluile radi parodiranja whodunit-a. Naroito interesovanje poklanja-no je politikoj korupciji (na primer, u tekstovima Brazilca Rubena Fonseke ili Meksikanca Paka Ignjacija Tabija II).

Ipak, bez obzira na svu raznolikost detektivike na tlu Hispanske Ameri-ke, svi se slau da je Borhes otvorio novo poglavlje ovog anra, i to ne samo na navedenom prostoru, anticipirajui postupke koji e obeleiti postmoderni-stike (detektivske) tekstove (MILUTINOVI 2004: 420- 427).

Borhesa je detektivskom anru prevashodno privukla koherentna fabula koja je u doba modernizma delovala anahrono:

U ovoj naoj epohi, tako haotinoj, postoji neto to je skromno zadralo kla-sine vrline: detektivska pria; budui da se ona ne razume bez poetka, sredine i kraja (BORHES 1990a: 59-60)... Mislim da su te knjige [detektivski romani] uinile veliko dobro, zato to su podsetile pisce da je fabula vana (BERGIN 1981: 61).

Uporite za ovakve stavove Borhes je pronaao u klasinoj koli, Pou i njegovim naslednicima: 1 dejan.milutinovic@filfak.ni.ac.rs

Pregledni radUDK 821.134.2(82)-312.4.09

Borhes H. L.Primljen 29. X 2012.

320

Philologia Mediana

Po nije eleo da kriminalistiki anr bude realistiki, eleo je da to bude inte-lektualni anr, fantastiki2 ako hoete, ali jedan fantastiki anr inteligencije, ne samo mate... Imamo, dakle, detektivski anr kao jedan intelektualni anr. Kao anr baziran na neem potpuno fiktivnom; radi se o tome da zloin reava jedan apstraktni rasuiva, a ne potkazivanje ili nesmotrenost zloinca... e-sterton je uinio neto razliito: pisao je prie koje su, ponekad, fantastike a koje na kraju imaju ipak jedan detektivski rasplet... Konan Dojl zamilja jednu prilino tupavu linost, sa neto niom inteligencijom od itaoeve koju naziva dr Votson; drugi je pomalo komina linost i takoe pomalo potovani erlok Holms. Dojl ini tako da junaka dela inteligencije erloka Holmsa pria nje-gov prijatelj, koji mu se neprestano divi uvek se sluei verovatnoom, koji se pokorava erloku Holmsu i kome se svia da se pokorava. Sve se to nalazi u prvoj detektivskoj prii koju je napisao Po, i ne znajui da inaugurie jedan anr... ( BORHES 1990b: 53-59)

Nameru da detektivski anr povrati intelektualnim izvorima, ali ona-ko kako je to Po definisao, dakle ne kao povezivanje likova, dogaaja i hro-notopa preko logikog pripovedanja ostvarenog posredstvom zavrenog i zatvorenog teksta, ve kao oblik mate i in misterioznog otkria pomou inteligencije, Borhes je realizovao metafizikim modifikovanjem normi klasine kole i poistoveivanjem svakog postupka razotkrivanja misterije sa detekcijom. Osnovno naelo po kome je detektivski anr onaj koji prikazuje rasvetljavanje misterioznog zloina, on je proirio istiui misterioznost kao svojstvo koje nije nuno povezano sa zloinom.

To znai da u njegovim tekstovima detektivi svoj akterski identitet ne dobijaju posredstvom vokacije, poto junaci nisu odreeni kao detektivi zani-manjem. Oni to postaju na osnovu svojih interesovanja i postupaka, s obzirom na intelektualne operacije koje preduzimaju radi razotkrivanja date aporije. Promene u pogledu detektiva zahvataju i druge likove, pre svega aktere r-tve i poinioca, te rtva nije samo onaj ko trpi zloin, ve svako za koga se odreena aporija vezuje, a zloinac je neko ili neto to je dovelo do stvaranja aporije, tj. uslovilo da je rtva prenosi. Zato zloinac moe biti lik, ali je znat-no ee u pitanju sistem normi, epistemolokih ili idejno-ideolokih, ije su konvencije dovelo do toga da rtva postane aporina.

Otuda se detektivova potraga prevashodno tie postupaka denormativizaci-je konvencionalnih predstava i njihovo usaglaavanje sa novim interpretativnim sistemima. To uslovljava da se akcija u potpunosti zanemaruje, a detekcija svede na kontemplaciju, odnosno naunu aktivnost. Tragovi koje detektiv tumai nisu samo fiziki ostaci zloina, ve tekstualni zapisi povezani sa rtvom, tako da je detektiv u poziciji autora koji na osnovu datih tekstova stvara sopstveni.

2 Vie o Borhesovom odnosu prema fantastici i realizmu videti u: MILUTINOVI 2005: 16.

321

Dejan D. Milutinovi

Ovakav vid detektivskog tumaenja blizak je sedeim detektivima, ali ono to je specifino za Borhesa, i to e postati dominantno svojstvo pos-tmoderne, jeste da je nastanak teksta predoen simultano, i to na dva naina. S jedne strane, pria prati postupke, odnosno aktivnosti na osnovu kojih tekst nastaje: ekspilicitno se navode citati koje detektiv kombinuje, nain na koji to vri, dileme koje ga proganjaju i sl. S druge strane, tako ostvareni tekst nije konaan ni zavren, jer podrazumeva da je u pitanju samo jedna od varijanti i ostavlja mogunost recepijentu ili drugom autoru da isti nadopuni na svoj na-in.3 Zato Borhesove prie predstavljaju tekstove o tekstovima, a detekcija u krajnjoj interpretativnoj i prosedeovskoj instanci biva izjednaena sa pojmom tekstualizacije.

Otuda jedno od centralnih svojstava klasine detektivske kole ko-herentan, sveobuhvatan i jedinstveni razjanjavajui kraj kod Borhesa do-ivljava entropiju, te reenje misterije ostaje otvoreno i esto nedoreeno, predstavljajui uvod u nove aporije. Detekcija gubi svoj ontoloki status svrsishodne aktivnosti odreene finalnim rezultatom (objanjenjem) i postaje izrazito dinamina kategorija proces u kome je put kojim se kree bitniji od samog cilja, tj. rezultata istrage.

Takav sitnaksiki i pragmatiki koncept detektivske prie doveo je i do modifikovanja semantike strane, pa su osnovne komponente efekta ovog anra epistemoloka (znati) i psiho-ideoloka (elja) u potpunosti izjednae-ne sa metafafizikim kategorijama znanja i elje, odnosno aporijama identite-ta, su/objektivnosti, vremena i sl. Znanje je shvaeno kao postupak pripisiva-nja smisla haotinom i nedokuivom svetu putem teksta, a elja kao potreba, ali nemogunost (nedostatak) ostvarivanja takvog postupka.

Poto je u osnovi Borhesovih interesovanja pokuaj doaravanja meta-fizikih pojmova, on pomera postupke detekcije jo vie sa hermeneutike ka semiozi, pri emu detektiv ne nastoji da interpretira tragove, koliko da nasluti principe (nekog od) znakovnih sistema koji su tim tragovima nagoveteni. Semiotika interpretacija detektivskih konvencija dovela je do toga da tragovi vie ne predstavljaju simptome, ve postaju znakovi i tekstovi. Samim tim i hronotop ovog anra je modifikovan jer se sa plauzibilnosti prelo na meta-fikcionalnost.

3 Ovakva simultanost prie naznaena je omiljenim Borhesovim motivima/simbolima/pojmovima lavirintom i ogledalom koji ve svojom tematskom stranom naglaavaju ukrtanje i preplitanje razliitih kategorija. Zato prie u kojima se pojavljuju navedeni motivi/simboli/pojmovi ne samo da govore o njima, ve i same postaju lavirinti, odnosno ogledala ime se u potpunosti izjednaava plan izraza (sintaksa) sa planom sadraja (semantikom) i ostvaruje tropinost teksta. Na taj nain Borhes inaugurie retoriku postmoderne za koju tropi nisu referencija na neto spolja, ve upuuju sami na sebe i svoju tekstualnost.

322

Philologia Mediana

Detektivici postupci palimpsesta nisu strani, naprotiv. Ona je uvek po-drazumevala poigravanje stvarnou i fikcijom (stvarni detektivi su istraivali fiktivne zloine ili vice versa), odnosno autentinim i apokrifnim tekstovima (pozivanje na prethodnike i citiranje nebeletristikih i vanliterarnih tekstova (pisama, raznih vrsta dokumenata, mapa i sl.)). Borhes ide korak dalje ukr-tajui ne samo tekstove i postupke anrova istog semantikog polja (na primer detektivike, krimija i horora), ve unosi i intertekstove i diskurse koji su bili, tokom inaugurisanja anra poetkom XX veka, nespojivi sa detektivi-kom: flosofije, istorije, teologije, nauke.

Time je potvreno shvatanje da su tekstovi samo varijacije i kombi-nacije prethodnih tradicija poto se Borhes okree prototipovima iz kojih se detektivika modifikovala: drevnim tekstovima sa likovima mudraca (sudija), zbornicima stvarnih zloina, gotici i sl. Transformacija navedenih tradicija prevashodno je vezana za postupak selekcije i intencije. Dok u drevnim obli-cima navedeni primeri imaju moralno-didaktiku funkciju, Borhes iz korpusa filosofskih, istorijskih, teolokih i naunih tekstova bira one koji aporizuju centralne postavke oblasti kojima pripadaju.

Prve pokuaje pisanja detektivskih pria Borhes je uinio sa Kasaresom u zajednikoj zbirci Sies problemas para don Isidro Parodi koja predstavlja parodiju klasine kole blisku Agati Kristi. Prie su organizovane preko pr-stenaste kompozicije. Okvirni segmenti prikazuju kako Isodoru Parodiju u zatvoru4 dolaze klijenti kojima je potreban pomo. Oni mu iznose problem koji Parodi uspeva da rei ne naputajui svoju eliju broj 273. Kada im pre-doava reenje, detektiv koristi neki konkretan primer da bi im sve pojasnio, odnosno doarao na koji nain je misterija stvorena. Motivacija pojavljivanja ilustracija, tj. konkretnih primera pomou kojih zagonetke dobijaju svoje ree-nje, uslovljena je nadobudnou klijenata i njihovom nemogunou da vide istinu poto su zaokupljeni sobom. Misterioznost zloina, odnosno parodija,

4 Pre etrnaest meseci mesar Agustin R. Bonorino, koji je prisustvovao povorci koija u Belgranu, preruen u italijanskog imigranta, zadobio je smrtonostni udarac flaom u slepoonicu. Svi su znali da se Bilsovom flaom koja ga je oborila posluio jedan od momaka iz bande Sveta apa. Ali kako je Sveta apa predstavljala dragoceni biraki element, policija je odluila da je krivac Isidoro Parodi, za koga su neki tvrdili da je anarhist, to e rei spiritist: bio je vlasnik jedne berberske radnje u junoj etvrti grada i napravio je glupost da iznajmi sobu nekom inovniku iz Osme policijske stanice, koji mu je ve dugovao za godinu dana. Taj spoj zlosrenih okolnosti zapeatio je Parodijevu sudbinu: izjave svedoka (koji su pripadali bandi Sveta apa) bile su jednoglasne: sudija mu je dosudio dvadeset i jednu godinu zatvora. ivot vezan za sedenje uticao je na ubicu iz 1919. godine: danas, to je demekasti etrdesetogodinjak, obrijane glave, razloan i neobino pametnih oiju. (GLUEVI 2000: 466-467). Ostale prie iz ove zbirke nisu prevedene na srpski.

323

Dejan D. Milutinovi

proizilazi iz pomerene perspektive i diskursa kojim klijenti prikazuju doga-aje i koji reflektuju njihovu samozaljubljenost, tatinu, kvaziumetnost, jer su u pitanju samoproklamovane poete, glumci, novinari i sl.

Pria Dvanaest figura sveta iz ove zbirke najavljuje neke od karakte-ristinih odlika kasnijih Borhesovih tekstova. U njenoj osnovi nalazi se e-stertonovski zaplet koji misteriozno ubistvo povezuje sa radom tajanstvene sekte: prilikom Molinarijevog pristupa Druzima, desilo se ubistvo i svi tragovi upuuju na to da je on poinilac, ali Parodi uspeva da razotkrije zaveru i spasi Molinarija.

Osnovno obeleje Dvanaest figura sveta jeste ironija koje obuhva-ta sve segmente prie, i posebno je znaajna za samo pripovedenje. Ono je ovde autorsko, predoeno iz neutralne prespektive i lieno komentara ili ma kakvih eksplicitnih remarka autoreferencijalne prirode. Meutim, kroz tekst se provlae iskazi koji imaju takvu, ironinu (dvosmislenu) funkciju. Na primer, na poetku Molinari, spremajui se za posetu Parodiju, zvidue tango Obeleena karta ime se aludira reenje zagonetke koju e mu detek-tiv sugerisati. Slinu funkciju imaju i apozicije koje odreuju lanove Dru-za, Abenhalduna i Abula Hasana, i razotkrivaju njihovu finansijsku prirodu (koju Molinari ne uoava).

Osim toga, posebno zanimljive diskursne aluzije tiu se unoenja nekih od prepoznatljivih Borhesovih motiva/simbola/pojmova, kao to su: lavirint, novi, igre kartama, biblioteka, magijski predmeti i sl. Iako se oni nalaze na marginama pripovedanja i bivaju pomenuti usput, u kontekstu ostalih pria argentinskog autora, navedeni motivi/simboli/pojmovi slue kao tekstualni konektori i oznake intertekstualnosti poto se i drugi Borhesovi (detektiv-ski) tekstovi oslanjaju na njih.

Prema tome, Borhes je jo u svojim prvim pokuajima pokazao znaaj-nu distancu prilikom korienja konvencija detektivskog anra. Ukoliko je veza sa konvencionalnim modelom izraenija, to dolazi do pojaavanja ot-klona koji se ogleda u prizemljivanju, tanije ironijskoj interpretaciji metafi-zikih sadraja. Meutim, kada je model (klasine) detektivske prie prisutan samo u naznakama, tada je na delu suprotni postupak jer postoji tendencija da se obine, efemerne pojave prikau kao metafiziki pojmovi.

U tom smislu, potpuno pomeranje detektivske prie ka intelektualnim, metafizikim kontekstima i realizacijama ostvareno je u Bojem zapisu. Ci-nakan, vra piramide Kuaholom, zatvoren je u eliji oblika kugle i nastoji da protumai are na jaguaru u susednoj eliji. Vreme i okolni svet potpuno gube svoj uobiajeni smisao, a san i java postaju nerazluiva celina. U jednom od takvih stanja Cinakan uspeva da spozna univerzum i otkrije smisao rei ispi-sanih boijom rukom na jaguaru. Otkrivi tajnu, on postaje drugi:

324

Philologia Mediana

Onaj ko je odgonetnuo svemir, ko je odgonetnuo arke svrhe univerzuma, ne moe misliti na oveka, na njegove triave sree i nesree, pa makar taj ovjek bio on sam. (BORGES 1985b: 67) Zato Cinakan tajnu zadrava za sebe i ne saoptava je.Ilustrativan je i primer ukrtanja detektivskih sa istorijiskim tekstovi-

ma.5 Oduvek su detektivski tekstovi podrazumevali prikazivanje prolih (isto-rijskih) i uvenih dogaaja. Kod Borhesa dolazi do reverzibilnosti, te se ne izdvajaju uveni proli dogaaji komplikovanih sluajeva, ve se ono to isto-rija blelei preispituje detektivski. Time se ustaljena istorijska interpretacija dovodi u pitanje: svaki veliki istorijski dogaaj je misterija iza koje je mogue pronai sasvim suprotnu sliku. Kako je referenca naruena, tj. poto svako tekstualno fiksiranje jeste interpretacija, jer oznaava prilagoavanje injenica normama znakovnog sistema (pisma), to se preko drugih konvencija moe doi do drugaijih injenica.6

Na primer, u prii O izdajici i junaku prikazan je Rijan koji prouava i pie ivotopis svoga dede Fergusa Kilpatrika, tajnog i slavnog voe urot-nika, povodom stogodinjice njegove smrti. Njegovo ubistvo je tajna koju on pokuava da razrei. Prouavajui tekstove u vezi sa tim, Rijan pronalazi neobine podudarnosti izmeu Kilpatrikove sudbine i ekspirovog Magbeta. Koncentriui svoju istragu na taj trag, on otkriva neverovatnu istinu uveni urotnik bio je izdajnik; Nolan, Kilpatrikov drug koji je otkrio pravu istinu o njemu, radi spasa itavog pokreta preuzima prizore iz Magbeta i Julija Cezara i reira predstavu Kilpatrikovo ubistvo, i to za vreme pozorine predstave. Kilpatrik prihvata scenario i dosledno do samog kraja glumi svoju ulogu, od-lazei u istoriju kao junak. Otkrivi pravu istinu, Rijan poinje da sumnja da je Nolan namerno istakao uoljive podudarnosti kako bi neko ustanovio o emu se radi. Shvata da je i on deo Nolanovog plana, i objavljuje knjigu posveenu junakovoj slavi. I to je, moda, bilo predvieno. (BORGES 1985b: 210)

5 Ukrtanje detektivskog i istorijskog u zapadnoj kritici se obeleava kao historical whodunit. Istorijski whodunit podrazumeva podanr istorijskog romana ostvaren preko zapleta koji poiva na zloinu (gotovo po pravilu ubistvu) smetenog u istorijskom hronotopu. Detektiv moe biti ili istorijska ili fiktivna linost. Za rodonaelnika se izdvaja Melville Davisson Post ije su prie o ujka Albertu izlazile u serijama u amerikim novinama od 1911. do 1942. Lillian de la Torre ponovie isto sa Dr Johnson-om i Boswell-om. 1950. John Dickson Carr objavljuje roman The Bride of Newgate smeten u vreme Napoleonovih ratova koji se smatra prvim romanom istorijskog whodunit-a. Od 1970-ih poee trend objavljivanja ovih romana, naroito nakon uspeha Ellis Peters-ove i njenih tektova o brai Cadfael smetenih u srednjovekovni Shrewsbury. Najznaajniji roman ovog podanra jeste Ekovo Ime rue.6 Istorijska istina... nije ono to se dogodilo; ona je ono to sudimo da se dogodilo. (BORGES 1985b: 156)

325

Dejan D. Milutinovi

Ovakvim postupcima otvoren je put postmodernistikoj detektivici koja e istorijske, naune, umetnike i druge misterije rastumaiti na svoj nain: aporije ovih oblasti interpretiraju se preko teksta koji brie granicu izmeu stvarnosti i fikcije, detektiva i poinioca, rtve i autora, itaoca i lika, ali ne u okvirima plauzibilnog ili fantastinog, ve jedino kroz konvencije teksta. Zapravo, te aporije postaju i osnove detekcije i postmoderne uopte. Ali, dok Borhes nastoji da preko nasluivanja aludira metafizike sadraje, postmoder-na ih u potpunosti ponitava i navodi kako je ba tenja ka metafizici kriva za nastanak aporija, te da ne postoji nita van teksta.

Brisanje granica izmeu stvarnosti i fikcije dovelo je do toga da se poj-movi istine i lai preispitaju u Borhesovoj detektivici. Za njegove detektive bitno je da iznau koherentan semioloki sistem koji je u stanju da objedini tragove, a ne da li je dati sistem istinit ili laan. Semioloka prioroda sveta iskljuila je ove kategorije i uvela pojmove prihvatljivog i neprihvatljivog, od-nosno onoga to omski naziva gramatikim i negramatikim iskazima. Ali, za razliku od amerikog lingviste koji u okviru gramatikih iskaza razdvaja smislene od besmislenih, gramatiki tekstovi, po Borhesu, dakle svi oni koje je mogue podvesti pod neki znakovni sisitem, uvek su smisleni, samim tim jer su gramatini. ak i negramatiki (besmisleni) iskazi nisu takvi per se, ve po tome to je na njih primenjen pogrean semioloki (interpretativni) sistem.

U tom smislu detekcija je proces nasluivanja sistemskih pravila, pri emu izbor jednog sistema ne iskljuuje ostale, ve ih, naprotiv, podrazume-va. Zato se istina u Borhesovim (detektivskim) tekstovima ne odnosi na referenciju (da li se neto dogodilo na taj i taj nain, ko je poinilac i sl.), ve na mogunost povezivanja datog niza sa odreenim arhetipskim, metafizi-kim smislom.7

Otuda je uobiajena praksa nakon Borhesa da se granice izmeu istine i lai u potpunosti briu i prikazuju kao lica i nalija jednog pojma podjed-nako bitna i znaajna. To uslovljava da identitet likova (tanije aktera) nije vezan vie za jednu dimenziju (njihovu funkciju u sintaksi prie), ve fluk-tuira zavisno od perspektive iz koje se posmatraju. Oni istovremeno dobijaju razliite uloge, te detektiv iz sintakse postaje rtva u semantici, i/ili zloinac na nivou teksta (pragmatike). rtva je istovremeno i zloinac i/ili detektiv, a zloinac detektiv i/ili rtva

Ali, granice se briu i na pripovednom i na teksutalnom planu, te detek-tiv postaje ne samo rtva ili poinilac (junak), ve i autor (ne jedino pripo-7 Na primer, u prii Druga smrt prikazan je pokuaj da se otkrije autentian poredak stvari u vezi sa smru Pedra Damijana. Tokom istrage injenice se neprestano menjaju i transformiu, te krajnji rezultat biva dijametralno suprotan od poetnog Pedro Damijan koji je na poetku odreen kao kukavica, na kraju postaje heroj.

326

Philologia Mediana

veda) teksta. Njegova pozicija ne odreuje se s obzirom na funkciju unutar dogaaja, ve u pogledu uloge koji ima za tekst. Otuda relativizovanje pozi-cija u dogaajnim nizovima i izdvajanje tekstualnih funkcija (detektiv nije onaj ko tumai u tekstu, ve onaj koji tumaenjem stvara tekst) donosi najvie pomeranja na tekstualnom planu, pa se, pored za anr karakteritine citatnosti, detekcija identifikuje u potpunosti sa procesima tekstualizacije, ili tekstualnim fiksiranjem (interpretacijama) injenica.

Relativizovanjem pozicije autora, junaka i itaoca uslovilo je njihova meusobna ukrtanja. Zato detektivski tekstovi kod Borhesa i kasnije ukljuu-ju i itaoca, odnosno autora (u ovom sluaju kao istorijsku linost pisca) ne vie poput pasivnih producenata i recepijenata, ve aktivnih junaka u tekstu.

U Vrtu razgranitih staza ove karakteristike dolaze do posebnog izra-aja. Pria je predstavljena kao pronaeni vaan istorijski dokument8 i sai-njena je iz tri dela, tri staze koje se prepliu i proimaju. Osnovni tok prati dogaaje u vezi sa Ju Cunom i njegovim nastojanjem da Nemcima dojavi mesto saveznikog bombardovanja.

Dominantan motiv prie o Ju Cunu jeste motiv potrage, koji ujedno po-vezuje ovaj tok sa ostala dva. Neposredno, sa tokom koji prati Madena, poto on pokuava da preduhitri Ju Cuna i sprei izvrenje njegovog plana. Posred-no, sa priom o Albertu, tj. njegovom potragom za pravim smislom lavirinta Ju Cunovog pretka. Na taj nain svaki od ovih tokova ukljuuje i objedinjuje, odnosno varira dva distinktivna motiva detektivske prie motiv potrage i motiv tajne. Maden progoni Ju Cuna nastojei da pronikne i predvidi njegove planove. Ju Cun traga za Albertom da bi stvorio enigmu i preneo Nemcima neophodnu informaciju. Albert prouava lavirint simbola Cuj Pena kako bi shvatio relativnost vremena, i samim tim ljudske egzistencije. Svako od njih ispunjava svoj zadatak, ali otkrivanje tajne povlai za sobom kaznu smrt. To se odnosi i na Madena ija se sudbina eksplicitno u prii ne razreava, ali je nagovetena u okviru poto je re o istorijskom tekstu o Prvom svetskom ratu, i Maden pripada istoriji, odnosno smrti.

Slian zaplet pojavljuje se i u prii ovek na pragu. I ona je pred-stavljena kao tui tekst koji se doslovno prenosi. Kristofer Devej istrauje nestanak sudije9 Davida Aleksandera Glencarina, kota koji je surovo zaveo red u jednom indijskom gradu. Svi pokuaji reavanja enigme pokazali su se 8 Na stranici 242. svoje Istorije evropskog rata Lidel Har pie da je ofanziva Britanaca jula 1916. morala biti odloena na 5 dana zbog kie. Sledea izjava koju je izdiktirao, a zatim proitao i potpisao doktor Ju Cun, nekadanji profesor engleskog na Hochschule u Cingtaou, baca na ceo sluaj neslueno svetlo. Nedostaju prve dve strane. (BORGES 1985b: 177)9 Likovi sudija nedvosmisleno upuuju na drevne tekstove u kojima su oni bili prototipovi detektiva.

327

Dejan D. Milutinovi

jalovi dok u jednoj pukoj etvrti Devej sluajno ne uje priu od prastarog oveka na pragu. On iznosi dogaaje iz svog detinjstva o sudiji koji je, slino Glencarinu, nestao i na sebi iskusio odmazdu kivnog naroda kroz neobian sudski proces kojim ludak predsedava i donosi konanu odluku.

Za razliku od prethodnih pria kod kojih je motiv i pojam lavirinta do-minantan, ovu priu odreuje pojam ogledala. To se ne odnosi samo na prste-nastu kompoziciju, tanije na udvajanje pripovedaa, ve posebno na to to pria oveka sa praga jeste mise en abyme, pria ogledalo koja reflektuje ono to se neposredno, iza tog praga deava. Ona premotava i spaja dve razliite vremenske take i identifikuje dva razliita, ali slina lika i sudbine. Takvo premoavanje vremena sa prikazom Devejevog lutanja ulicama indijskog grada moe se itati i kroz kontekst lavirinta. Meutim, iako povesti o sudi-jama reflektuju jedna drugu, ipak je pria prevashodno usmerena ka prikazu nepremostive distance izmeu dve vere, dve konfesije. To je naglaeno ne samo kotskim i hrianskim poreklom Glencarina, odnosno sudije iz prie oveka na pragu, njihovom konstitucijom koja se upadljivo razlikuje od mu-slimana iz indijskog grada, ve je istaknuto i izdvajanjem pojma praga, kako u naslovu, tako i u samoj prii.

Nije sluajno da starac sedi na pragu i svojom priom spreava Devejev ulaz i prisustvovanje suenju. On prenosi i tumai ono to Devej ne bi mogao da shvati; on je taj koji reava misteriju, a ne Devej. Starac10 na pragu, iako u prii prikazan kao marginalan u odnosu na druge aktere i pripovedae, zauzi-ma centralno mesto, i u povesti, poto je on oevidac dogaaja, i u pripovesti, jer poseduje znanje koje ostali pripovedai nemaju, i tumai dogaaje.

Pojmovi lavirinta i udvajanja karakteristini su i za priu Ibn-Hakan al-Buhari, mrtav u svom lavirintu. Ona je prstenaste kompozicije, pri emu su okvirni dogaaji vezani za Dunravenov i Unvinov obilazak Kornvala, iznenadnu nepogodu i provoenje noi u lavirintu Ibn-Hakana al-Buharija. Unutranja pria jeste Dunravenova interpretacija Ibn-Hakanove sudbine, nje-govog graenja lavirinta i smrt. Drugi deo karakterie redukovani okvir i pro-mena hronotopa. Nakon nekoliko dana Unvin poziva Dunaravena u pivnicu u Londonu i iznosi mu svoje tumaenje dogaaja. I jedan i drugi nastoje da budu detektivi i na osnovu dostupnih injenica pokuavaju rekonstruisati misterio-zni zloin. Njihove interpretacije, u kontekstu lavirinta, mogu se shvatiti kao dva razliiti puta, to upuuje i na postojanje drugih.11 Razliite interpretacije

10 Karakteristino za Borhesa je da se starost uvek vezuje za mudrost i koristi kao njen sinonim.11 O sudbini Ibn-Hakana saznaje se na osnovu prie pastora kome se on poverava stigavi u Englesku, ali i kobne noi kada biva ubijen. Moe se pretpostaviti, u skladu sa konvencijama detektivike koje su u prii na vie mesta pominju, da je pastor ubica, te da je priu o osvetniku koji je doao brodom izmislio kako bi prikrio

328

Philologia Mediana

plod su njihovih razliitih karaktera i temperamenata Dunraven je poetska, a Unvin matematika, logika priroda.12 Pria, zapravo, relativizuje svako tu-maenje, odnosno problematizuje mogunost nepristrasnog transponovanja injenica u neki semioloki sistem.

Sve navedene karakteristike Borhesovog odnosa prema detektivskom anru do punog izraaja dolaze u prii Smrt i busola. Ona je neobina po mnogo emu i, s obzirom na njen odnos prema konvencijama klasine detektiv-ske kole, moe se odrediti kao primer postmodernistike parodije.13 U njenoj osnovi nalazi se sie o tajanstvenim ubistvima ija je misterioznost pojaana porukama koje ubica ostavlja iza sebe. Slini postupci karakteriu i estertono-vu priu Pogrean oblik ili roman Agate Kristi ABC ubistva. U prvom tekstu poruka, iseak iz Kvintonovog dela, iskorien je radi stvaranja lanog traga i upuivanja na to da se pesnik sam ubio. U ABC ubistva ubica se rukovodi vo-znim redom to omoguava Poarou da predvidi ko je sledea rtva.

Borhes kombinuje ova dva postupka, te poruka koja se javlja nakon ubi-stva poseduje oba smisla. Ona je, s jedne strane, lani trag koji treba da uvue Lenrota u arlahovu zamku, ali, istovremeneo, ona je i istiniti trag jer detekti-vu omoguava da predvidi sledee ubistvo.

Ovakva dvosmislenost (simetrija) prenesena je i na ostale segmente pri-e. Tako su centralni likovi udvojeni, te je Lenrot istovremeno detektiv, ali i rtva, a arlah ubica i detektiv, s obzirom na to da ne samo prouava probleme boijeg imena, ve i aktivno uestvuje u istrazi pomaui tragovima Trevira-nusu, odnosno Lenrotu. Inspektor Treviranus udvojen je ne u pogledu svoje akterske funkcije, ve u odnosu na tradicionalnu poziciju koju policajci zauzi-maju u detektivici. On zadrava tipinu ulogu zastupajui prizemnu interpre-taciju zloina i u njima vidi smicalicu, a ne mistini ritual. Ispostavlja se da je njegova interpretacija bila ispravna, ali, u skladu sa dominantnom simetrijom, ni ona ritualna se ne odbacuje.

Iako na kraju deluje da je smicalica uspela, ipak se mistina strana ubi-stva ne banalizuje, ve, naprotiv, njome se aporizuje problem vremena:

zloin. Problematinu pastorovu poziciju potvruje pria Dva kralja i dva lavirinta koja se javlja kao dodatak ovoj prii i u kojoj se prenosi pastorov govor u crkvi nakon Hakanovog dolaska. Simptomatino je da svoju propoved on poinje reima: Pripovedaju ljudi od poverenja (ali Alah zna najbolje)... to je tipino za muslimane. To budi sumnju da je Hakan ubio pastora i zauzeo njegovu poziciju kako bi se sakrio od osvete.12 John. T. Irwin u ovom dualizmu vidi aluziju na Ministra iz Poovog Ukradenog pisma (IRWIN 1994: 38).13 Postmodernistika parodija, kako ju je definisala Linda Haion, podrazumeva korienje ustaljenih postupaka ne radi ismevanja istih, ve za njihovo redefinisanje i revrednovanje; ona je u tom smislu kritiko i progresivno preispitivanje tradicije.

329

Dejan D. Milutinovi

Lenrot razmotri poslednji put problem simetrinih i povremenih smrti. U vaem lavirintu postoje tri suvine linije. Znam za jedan grki lavirint koji ini jedna jedina linija, prava. Na toj liniji izgubilo se toliko filozofa pa se na njoj moe izgubiti i jedan obian detektiv. arlae, kada me budete lovili u jednoj drugoj inkarnaciji, zamislite da ste izvrili (ili izvrite) jedan zloin u A, zatim drugi u B, na 8 kilometara od A, zatim trei zloin u C, na 4 kilometra od A do B, na pola puta izmeu prva dva. Onda me saekajte u D, na 2 kilometra od A i C, opet na pola puta. Ubijte me u D kao to ete me sada ubiti u Triste-le-Roj. Kad vas idui put budem ubijao obeavam vam onaj lavirint koji se sastoji iz jedne jedine prave lijine i koja je nevidljiva, beskrajna. (BORGES 1985a: 306)14

Ovakav rasplet netipian je za detektivske tekstove pre Borhesa, ali e postati karakteristika onih (post)modernistikih. U kolama koje su prethodile argentinskom autoru, razotkrivanje misterije uvek je znailo njenu logino-plauzibilnu interpretaciju i demistifikaciju: ono to je delovalo kao nadstvar-no, nemogue ili besmisleno na kraju se ispostavljalo kao krajnje banalno po-to je bilo motivisano materijalno-afektivnim pobudama: eljom za osvetom, strau, koristoljubljem i slino.

Kod Borhesa dolazi do izokretanja ovakvog odnosa prema zloinu. Iako se u osnovi ubistava nalazi osveta, odnosno afektivna pobuda, ipak se ona, u krajnjoj instanci povezuju sa ontolokim problemima, tj. nekom od teorijskih koncepcija univerzuma (kako ontologiju definie filosofija). Time se smisao razjanjavajueg, loginog plauzibilnog kraja proiruje sa pukog kauzalnog povezivanja injenica na asocijativnu, metaforinu (alegorinu) interpretaciju rukovoenu odreenom idejno-ideolokom koncepcijom.

U ovoj prii asocijacije kojima se zloini kao pojave dovode u vezu sa nekim od ontolokih pojmova tiu se postupaka semiologije, kao jedne od teorijskih koncepcija univerzuma. To je istaknuto kroz problem boanskog pisma, tj. imena. Sve se odvija u tom kontekstu znakova, i to poevi od ver-balnih (svaki ubijeni je deo imena boijeg, tj. tetragrama JHVH)15, preko pro-14 Ovakav koncept zloina po navodima slova kao odrednice mesta ubistva, moe da uputi na Agatin roman. Ali u njegovoj osnovi nalazi se Zenonov disjunktivni silogizam: da bi se preao put od jedne do druge take, prvo se mora prei polovina tog puta, pa polovina polovine, pa polovina polovine polovine, ab infinitum. Zenon je na ovaj nain pokuao da objasni kako je kornjaa uspela da pobedi Ahila: grki junak, iako brz poput antilope, nije uspeo da je stigne jer je uvek prelazio polovine polovina rastojanja koje ga je od nje delilo. Metafizike kategorije u Borhesovim tekstovima uvek reflektuju Zenonov disjunktivni silogizam.15 Postoji previe referenci na Boga: tetragramaton (JHVH), Nombre (uvek sa velikim 'n'), Trojstvo (Ginzberg, Ginsburg, Grifius). (SHAW 1990: 41) Osim toga, Rot znai crveno na nemakom, Scharlach skarlet (FISHBURN internet) Ali, i Lenrotovo ime u svojoj etimolokoj osnovi upuuje na crveno (IRWIN 1994: 30). Na taj nain istaknut je dvojniki odnos Lenrota i arlaha, koji na kraju, u Lenrotovom

330

Philologia Mediana

stornih (ubistva se deavaju na istoku, zapadu, severu i jugu), do krajnje apo-rinih vremenskih (sudbine detektiva, rtava i ubice samo su jedna od mnogih ponavljanja na nepreglednoj liniji vremena).

Povezivanje ubistava sa problemom boijeg imena istie da je semiologija shvaena preko mitske interpretacije pojma znaka koja se zasniva na verovanju da u poetku re [logos] bee u Boga i Bog [logos] bee re, te da se do Boga [logosa] moe doi putem rei. Tim naelom rukovode se svi likovi, poevi od Jarmolinskog, preko Lenrota i Treviranusa, do arlaha. Problem je samo u tome to svako od njih logos [istinu] razume na svoj nain. Za doktora je to tetragram JHVH, inspektoru je istina la (smicalica), Lenrotu mistika, a arlahu osveta. Za-udo svako od njih potvruje svoju tezu. Jarmolinski postaje prvo slovo bojeg imena (ne udi zato to i njegovo ime poinje sa J), Treviranusova teza o prevari biva potvrena, Lenrot pronalazi mistiku za kojom je tragao povezujui ubistva, tj. ime boga sa nepreglednim lavirintom vremena, a arlah izvrava svoju osvetu.

Rasplet prie koji potvruje istinitost/lanost svake od navedenih interpre-tacija, odnosno injenica da se prikazani zloini na kraju ne prizemljuju, ve se, naprotiv, izdvajaju kao izrazito metafiziki, nepojmljivi, mistini i sl., veoma je blizak onome u hororu. Tako se detektivika ponovo vratila svojim gotskim koreni-ma. Tanije, ona je sa Borhesom proirila gotsko prisustvo sa hronotopa (sintakse) i na semantike aspekte. Zato detektiv na kraju strada, ne pojavljuje se sveobu-hvatno (logino) reenje, znatielja biva obogaena ontolokim strahom i jezom i sl. Ipak, ono to i dalje ostaje prepoznatljivo detektivsko u ovakvim tekstovima jeste sie koji se bazira na razotkrivanju zloina sa detektivom u fokusu, insistira-nje na njegovoj potrazi, a ne scenama pripremanja zloina, ubistva, muenja i sl., i eksplicitno autorsko usmeravanje ka detektivici. Takoe, svi opisani dogaaji jesu plauzibilni, s tim da im se naknadno pripisuje i metafizika vrednost.

Autorsko usmeravanje ka detektivskom anru ostvareno je posredstvom diskursa (autorskih komentara parabaza) i intertekstovima (citatima iz de-tektivske tradicije), na nain blizak Pou. Poetak prie navodi da je re o mnogobrojnim problemima na kojima se izotravala neustraiva otroumnost Lenrotova, to upuuje na njenu analitiku prirodu (poput uvoda u Ubistva u ulici Morg), koja tokom istrage biva ironino potvrena. Intertekstualnost je iskoriena na slian nain poto se Lenrot kao majstor logikog zaklju-ivanja, povezuje sa Ogistom Dipenom. Takvim uoljivim referencama ova pria uva svoj anrovski identitet.

rezonovanju i sceni kada arlah ubija Lenrota njegovim pitoljem, biva i metafiziki naglaen: Lnn je moda iskrivljeni oblik od lohn nagrada tako da je Lnnrot crvena nagrada, krvava i fatalna nagrada koju on dobija od arlaha za svoju besprekornu detekciju. (TANI 1984: 32) Sukobi i tenzije dvojnika primetni su i u tajnom imenu boga, koje, ma kako se pisalo, u sutini, varira dva sloga JHVH, IHVH, IHWH, YHVH, YHWH.

331

Dejan D. Milutinovi

Smrt i busolu od horora odvaja jo jedna bitna razlika. U ovom anru raspletom se potcrtava nadstvarna semantika sintakse, ime se njeni elementi, odnosno ona u celini povezuju sa ontolokim smislovima. Mistine pojave, udovita i drugi fantastini likovi, dogaaji i hronotopi kao takvi bivaju po-tvreni na kraju, i to kroz poraz ili rtvu glavnog junaka, te se njihova fanta-stika preneseno povezuje sa nekom od teorijskih interpretacija univerzuma. Otuda nadstvarni sintaksiki elementi horora jesu tropi (diskursne jedinice pojaane izraajnosti) ontoloke anksioznosti.

U Smrti i busoli postupak prenoenja je eksplicitno naveden kroz po-slednju Lenrotovu repliku. S jedne strane, sintaksa potvruje da je ono to je delovalo mistino (nadstvarno, horor) zapravo plauzibilno (detektivsko) smicalica. Ali, s druge strane, kraj nadopunjuje takav smisao prikazujui sve to se desilo akterima prie samo kao jedan od niza pokuaja razotkrivanja boijeg imena. Drugim reima, tropinost se ostvaruje ne pripisivanjem ozna-ci (sintaksi prie) drugostepenog smisla (semantike oznaenog), ve pove-zivanjem njenog znaenja (semantike aporije boijeg imena ogledala) sa drugim smislom (aporijom vremena, tj. lavirintom).

Tako itava pria nije znak, ve znak o znaku, tekst o tekstu: pria o bojem imenu (ogledalu) znak je aporije vremena (lavirinta). U hororu je odnos (referen-cija) izmeu oznake i oznaenog jednosmerna (arbitrarna) pria o nadstvarnom predstavlja znak metafizikog, a kod Borhesa je ona onomatopejska (motivisana) pria kao znak postaje oznaka (plan sadraja) novog znaka. Zato na semanti-kom planu dolazi do preplitanja veeg broja smislova, tj. diseminacije.

Diseminacija je oznaena i centralnim delom prie letnjikovcem Triste-le-Roj. U njemu se ne razreavaju samo sudbine aktera, ve je on cen-tralni znak metatekstualnosti poto i kao oznaka i kao oznaeno utvruje mise en abyme za dominantan postupak sintakse i semantike prie. Triste-le-Roj iz-graen je poput lavirinta, a takva njegova arhitektura ostvarena je refleksijom (ogledalima). On je taka u kojoj se prepliu svi elementi teksta, poevi od pomenutuih sudbina junaka, preko njihovih vremena i prostora, do smislova koji usled ovakvog ukrtanja nastaju.

U opisu letnjikovca eksplicitno je naveden i iskaz kojim se obeleava centralna aporija prie:

Jedan Irac je pokuao da me obrati u Isusovu veru; ponavljao je reenicu na-menjenu goima: Svi putevi vode u Rim. Nou se moje bunilo hranilo tom metaforom; oseao sam da je svet lavirint iz kojega je nemoguno utei, poto svi putevi, iako se inilo da vode na sever ili jug, stvarno vode u Rim, koji je isto tako etvorougaona tamnica(BORGES 1985a: 304)

Na taj nain Borhes je postupak mise en abyme odredio kao motivaciju plana izraza planom sadraja prie, i obrnuto. Sintaksa koja se bavi problemi-

332

Philologia Mediana

ma bojeg imena, odnosno refleksijama i lavirintom, koji su osnovni principi funkcionisanja ove znakovne kategorije, i sama postaje ogledalo i lavirint, i to kako na planu likova, dogaaja, hronotopa i pripovedanja, tako i s obzirom na svoju semantiku, odnosno tekstualnost.

Zato semioloki koncept Smrti i busole potcrtava njen metatekstu-alni aspekt. Pri tom metatekstualnost nije shvaena u sintaksikom smislu, kao tekst o tekstu, odnosno ukrtanje razliitih tekstova, u krajnjoj liniji onog fiktivnog, koji pripada akterima, i onog stvarnog, koji odreuje producente i recepijente (autora i itaoca). Metatekstualnost prie proizilazi iz njenog bav-ljenja pojmom semiologije, tj. odnosima izmeu oznake i oznaenog, istiui u prvi plan problem znaenja (referencije).

Smrt i busola naglaava viesmislenost kao osnovno obeleje svakog znakovnog sistema. Tanije, znak ili tekst je indiferentan prema znaenju i on svoje smislove dobija zavisno od perspektive (pragmatike) iz koje se iitava. Time je otvoren put njegovoj dekonstrukciji, odnosno osnovnim naelima pos-tmodernistikog pisma. Ali, Borhes poliseminost vezuje za metafiziku i aporiju spoznaje, naspram postmoderne koja u njoj vidi obeleje heteroglosije.

Literatura

BARONE, Orlando. Horhe Luis Borhes, Ernesto Sabato: Razgovori, Gornji Milanovac: Deje novine, 1988.

BERGIN, Riard. Razgovori sa Borhesom, Gornji Milanovac: Deje novine, 1981.

BORGES, Jorge Luis. Alef, Druga istraivanja, Sabrana djela, svezak III, 1944-1952, Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske, 1985a.

BORGES, Jorge Luis. Opa povijest gadosti, Povijest vjenosti, Izmiljaji, Sa-brana djela, svezak II, 1932-1944, Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske, 1985b.

BORHES, Horhe Luis. Predgovori, prevod Silvija Monros-Stojkovi, Beo-grad: Stylos, 1990a.

BORHES , Horhe Luis: Usmeni Borhes, prevod Silvija Monros-Stojkovi, Beograd: Re i misao, 1990b.

GLUEVI, Zoran (ur.). Za ubistvo je potrebno dvoje, Novi Sad: Stylos, 2000.

FISHBURN, Evelyn Algebra y Fuego in the Fictions of Borges, J. L. Bor-ges Center for Studies & Documentation, 4. 6. 2008.

IRWIN, John T.: The Mystery to a Solution, Poe, Borges, and Analytic Detec-tive Story, Baltimore and London: JHU Press, 1994.

MILUTINOVI, Dejan. Magini realizam po H. L. Borhesu, Knjievni list, br. 35/36, 2005: 16.

333

Dejan D. Milutinovi

MILUTINOVI, Dejan. Teorijske osnove Borhesove (narativne) poetike, Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik, knjiga LII, sveska 2, 2004: 413-427.

SHAW, Donald Leslie: Jorge Luis Borges: Ficciones, Landmarks in Mo-dern American Fiction, edited by Philip Swanson, London and New York: Routledge, 1990.

TANI, Stefano. The Doomed Detective. The Contribution Of The Detective Novel To Postmodern American And Italian Fiction, Illinois: Southern Illinois University Press, 1984.

Dejan D. Milutinovi

BORGES AND THE DETECTIVE GENRE

Summary

In the paper Borges and the Detective Genre, Dejan Milutinovi deals with the position of the detective genre in Borges explicit and implicit poetics, particu-larly that of classical school , as well as his importance for postmodernism. Based on the analysis of the explicit poetics, the author implies that Borges was attracted to the detective genre by the coherent plot, which seemed anachronistic in the period of modernism, and by the intellectualism of classical school, which was replaced by violence in hard-boiled. His intention, to return the detective genre to intellectual sources, was realized by metaphysical modification of classical school norms and identifying all processes of revealing mysteries with detection, stressing mystery as a quality that is not necessarily linked with the crime. Thus, in Borges texts, detectives gain their actors identity not by vocation, but based on their interests and actions, taking into account the intellectual processes they undergo in revealing the aporia. The changes that influence detective characters are transmitted to other characters, victims and offenders, so victims are not defined only by suffering from aporia, but by mere involvement in it, and offenders are broadly defined as entiti-es that create the crime, e.g. cause it to be transferred to the victim. Therefore, an offender can be a character, but is more frequently portrayed as a system of values, epistemological or ideological, whose conventions made the victim aporetic. After the analysis of some of Borges detective stories, the author draws the conclusion that his detective stories are based on the metaphysical content. Although the met-hods Borges uses (for instance, parody), define the postmodern interpretation of the detective genre, the metaphysical intention of Borges texts makes them different from the postmodern approach, because it completely annuls the postmodern con-tent, having in mind that the striving towards the metaphysical is the basic reason for heteroglossia, so that nothing exists apart from the text itself.

Key words: detective genre, classical school, postmodernism, text, metaphysics

334

Philologia Mediana