amelie nothomb Živa

Click here to load reader

Post on 18-Jan-2016

76 views

Category:

Documents

12 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

  • Ameli Notomb

    IVA

    bojana888

  • Sve protiv E.

  • AZELIN DNEVNIK

    Da bi ovek iveo na ovome ostrvu, treba da ima neto to eli da sakrije.

    Sigurna sam da stari ima neku tajnu. Nemam pojma ta bi to moglo biti; sudei po

    predostronostima koje preduzima, mora biti neto krupno.

    Svaki dan jedanput iz luke Ned1 polazi brodi u pravcu ostrva Mort-Frontijer2.

    Starevi ljudi ekaju na gatu; oni podrobno pretresaju namirnice, potanske poiljke

    ako ih ima i onu sirotu aklinu. A ona mi je i priala, uz priguenu ljutnju: po emu

    li ona moe biti sumnjiva, ona koja je u starevoj slubi ve trideset godina? I ja bih

    volela da znam.

    Samo jedanput sam ula u tu barku, pre dobrih pet godina. Tada sam dola na

    ostrvo i ponekada pomislim da se nikada neu vratiti.

    Kada razgovaram sama sa sobom, uvek ga zovem starcem: to je nepravedno,

    jer starost ni na koji nain nije glavna osobina Omera Lonkura. Kapetan je

    najplemenitiji ovek kojega sam srela; njemu dugujem sve, pa i sam ivot. Pa ipak,

    kada moj unutranji i slobodan glas progovori negde duboko u meni, nazivam ga

    starcem.

    A ima jedno pitanje koje neprekidno sebi postavljam: nije li bilo bolje da sam

    umrla pre pet godina u bombardovanju kada mi je unakaeno lice?

    Ponekada ne mogu da se uzdrim a da to ne kaem starcu:

    - Kapetane, zato me niste ostavili da crknem? Zato ste me spasili?

    On se svaki put naljuti:

    - Kada ovek ima mogunosti da ne umre, onda je duan da ostane iv!

    - Zato?

    - Zbog ivih koji te vole!

    - Oni koji su me voleli poginuli su u bombardovanju.

    1 Le Noeud vor, zamka, petlja.2 Mortes-Frontieres mrtve granice.

  • - A ja? Volim te kao otac od prvoga dana. Ti si moja ki svih ovih pet godina.

    Na to se ne moe nita odgovoriti. Meutim, u unutranjosti moje glave neki

    glas prosto vriti:

    Ako ste mi otac, kako smete da spavate sa mnom? A osim toga, u vaim

    godinama pre biste mi bili deda nego otac!

    Nikada neu smeti da mu kaem neto slino. U odnosu prema njemu oseam

    kako sam podeljena nadvoje: jedna polovina mene voli, potuje i divi se Kapetanu, a

    druga skrivena polovina povraa kada vidi starca. I ta polovina bi bila nesposobna da

    progovori glasno.

    Jue mu je bio roendan. Mislim da niko nije bio toliko srean to ima

    sedamdeset sedam godina.

    - Ova 1923. je divna godina - rekao je. - Prvoga marta napuniu sedamdeset

    sedam godina; a 31. marta ti e imati dvadeset tri godine. Neverovatan mesec mart

    1923. godine kada emo nas dvoje zajedno napuniti jedan vek!

    Ta zajednika stogodinjica koja njega toliko raduje, mene prosto uasava. I

    kao to sam se pribojavala, sino mi je doao u postelju; bio je to njegov nain da

    proslavi svoj roendan. Volela bih da mu je sto godina: ne, ne elim ja da on umre,

    nego da vie ne bude sposoban da spava sa mnom.

    Do ludila me dovodi upravo to to njemu uspeva da me eli. Kakvo li

    udovite mora biti kada eli devojku ije lice nema niega ljudskog? Kada bi bar

    ugasio svetlost! Meutim, dok me miluje, on me guta oima.

    - Kako moete da me gledate tako? - pitala sam ga te noi.

    - Ja vidim samo tvoju duu, a ona je tako lepa.

    Taj odgovor me dovodi do besa. On lae: znam koliko mi je dua runa, meni

    koja oseam toliku odvratnost prema svojem dobrotvoru. Kada bi se moja dua

    mogla videti na licu, bila bih jo odvratnija. A u stvari, starac je nastran: upravo moja

    nakaznost izaziva u njemu elju za mnom.

    To moj unutranji glas postaje prekoran. Kako sam nepravedna! Kada me je

    naao pre pet godina, Kapetan svakako nije pretpostavljao da e me ikada poeleti.

    Bila sam krhotina meu hiljadama ratnih rtava koje su umirale kao muve. Moji

  • roditelji su poginuli i ja nisam imala nita i nikoga; pravo je udo to me je uzeo pod

    svoju zatitu.

    Kroz dvadeset devet dana bie moj roendan. Volela bih da je to ve prolo.

    Istim povodom prole godine starac me je privoleo da popijem suvie ampanjca;

    sutradan ujutru probudila sam se gola na fokinoj koi koja stoji ispred mojega

    kreveta i nisam se seala niega ta se deavalo te noi. A najgore je ne seati se. ta

    li e mi se samo dogoditi za vreme te gnusne proslave nae stogodinjice?

    Ne treba na to da mislim, bolesna sam od toga. Oseam da u opet povraati.

  • *Drugoga marta 1923. godine, direktorka bolnice u Nedu pozva Fransoaz

    avenj, svoju najbolju bolniarku.

    - Ne znam ta da vam savetujem, Fransoaz. Taj Kapetan je neki nastran starac.

    Ako prihvatite da ga negujete na ostrvu Mort-Frontijer, biete plaeni vie nego to

    moete zamisliti. Ali moraete da prihvatite njegove uslove: kada iziete iz amca,

    biete pretreseni. Pregledae i vau bolniarsku torbu. A izgleda da vas tamo ekaju

    jo neka uputstva. Razumela bih ako odbijete. Meutim, ne mislim da je Kapetan

    opasan.

    - Prihvatam.

    - Da li ste spremni da odete ve danas posle podne? Izgleda da je neto hitno.

    - Otii u.

    - Da li vas je zarada primamila da idete tamo baz razmiljanja?

    - Ima i toga. Ali naroito to mi se ini da na tome ostrvu postoji neko kome

    sam potrebna.

    Jo dok su bile u barci, aklina je upozorila Fransoaz:

    - Pretresae vas, devojko. I to mukarci.

    - Svejedno mi je.

    - To bi me udilo. Mene pretresaju svaki dan ve trideset godina. Trebalo bi da

    sam se ve navikla, ali meni je to i dalje neprijatno. A vi ste, osim toga, mladi i

    prijatnoga izgleda, pa ne treba ni pomiljati ta e vam te svinje...

    - Kaem vam da mi je svejedno - kratko odgovori bolniarka.

    aklina se vrati svojim namirnicama gunajui, dok je mlada ena gledala

    ostrvo koje je bilo sve blie. Pitala, se da li je usamljeniki ivot povlaena sloboda,

    ili oajnika tamnica.

    Na gatu Mort-Frontijera etiri oveka su je pretresala sa hladnoom koja se

    mogla uporediti samo sa njenom, to je bilo veliko razoarenje za staru sluavku koja

    je neprekidno gunala pod njihovim paljivim rukama. Zatim su dole na red njihove

  • tane. Posle pretresanja Fransoaz ponovo spakova svoju bolniarsku torbu, a aklina

    sredi povre.

    Otpeaile su do zamka.

    - Kakva lepa kua - ree bolniarka.

    Neki nadzornik neodreenih godina provede mladu enu kroz nekoliko tamnih

    prostorija. Pokaza joj neka vrata objasnivi: je tu. Zatim se vrati.

    Pokucala je i saekala: Uite. Ula je u neku vrstu sobe za puenje. Jedan

    stari gospodin joj pokaza stolicu na koju ona sede. Bilo joj je potrebno malo vremena

    da se privikne na slabu svetlost i da bolje vidi izborano lice svojega domaina. On je,

    naprotiv, njeno odmah poznao.

    - Gospoica Fransoaz avenj, je li tako? - upitao je mirnim i jasnim glasom.

    - Tako je.

    - Hvala vam to ste doli tako brzo. Neete zbog toga zaaliti.

    - Izgleda da u ovde dobiti nova uputstva pre nego to ponem da vas

    negujem.

    - Tako je. Ali vi u stvari ne dolazite zbog mene. Ako mi dopustite, poecu sa

    uputstvima, ili bolje reeno uputstvom, poto postoji samo jedno: da ne postavljate

    pitanja.

    - Nemam obiaj da ih postavljam.

    - Verujem u to, jer vae lice odaje veliku razboritost. Ako vas zateknem da

    postavljate bilo kakvo pitanje osim onih strogo vezanih za va posao, moe vam se

    dogoditi da se nikada ne vratite u Ned. Da li razumete?

    - Da.

    - Vi niste emotivni. To je dobro. Ali nije takav sluaj sa osobom koju ete

    negovati. Radi se o mojoj ticenici Azel, mladoj devojci koju sam naao pre pet

    godina posle nekog bombardovanja u kojem su njeni izginuli i koja je bila veoma

    teko povreena. A danas, mada je telesno uglavnom ozdravila, njeno mentalno

    zdravlje je tako osetljivo, da neprestano osea psihosomatske tegobe. Danas ispred

    podne zatekao sam je u potpunome gru. Povraala je, drhtala.

  • - Jedno praktino pitanje: da li je jela neto posebno?

    - Isto to i ja, a evo, ja sam zdrav kao dren. Bila je to svea riba, orba od

    povra... Moram naglasiti da ona vrlo malo jede. Mnogo sam uznemiren kada je

    onako slabu vidim kako povraa. Skoro joj je dvadeset tri godine, a fizioloka

    svojstva su joj kao u devojice od petnaest-esnaest godina. A naroito joj nemojte

    govoriti o bombardovanju, niti o smrti roditelja, kao ni o bilo emu to bi joj moglo

    probuditi te strane uspomene. Ne moete ni zamisliti kako su joj nervi slabi.

    - Dobro.

    - I jo ovo: treba neizostavno izbegavati razgovor o njenom izgledu, ma koliko

    on bio udnovat. Ona to ne podnosi.

    Fransoaz se pope sa starcem stepenicama koje su pri svakome koraku isputale

    jezovite zvuke. Na kraju hodnika uli su u jednu tihu sobu. Prazan krevet je bio

    nenameten.

    - Predstavljam vam Azel - ree gospodar kue.

    - A gde je ona? - upita mlada ena.

    - Pred vama, u postelji. Krije se pod pokrivaima, kao i obino.

    Pridolica pomisli kako bolesnica zaista mora biti sitna kao slamka, poto je

    njeno prisustvo ispod perine sada bilo nesumnjivo. Bilo je neega udnoga u izgledu

    toga starca to se obraao krevetu koji se inio prazan.

    - Azel, predstavljam ti gospoicu avenj koja je najbolja bolniarka bolnice u

    Nedu. Budi ljubazna prema njoj.

    Posteljina ne dade nikakve znake od sebe.

    - Dobro. Imam utisak da se pravi kao da je prestravljena. Gospoice, ostaviu

    vas nasamo sa svojom tienicom kako biste se upoznali sa njom. Ne bojte se, ona

    nije napadna. Kada zavrite, doite kod mene u sobu za puenje.

    I Kapetan izie iz sobe. ulo se kako stepenice kripe pod njegovim nogama.

    Kada je ponovo zavladala tiina, Fransoaz se priblii krevetu i prui ruku da podigne

    perinu. U poslednjem trenutku se zaustavila.

    - Oprostite. Mogu li vas zamoliti da se pojavite iz postelje - rekla je sasvim

    obinim glasom, zakljuivi da e biti najbolje da sa osobom za koju je reeno da je

  • bolesna, razgovara kao sa nekim normalnim.

    Nije dobila odgovor, osim jedva primetnoga komeanja pod perinom, ali

    nekoliko sekundi kasnije pojavila se jedna glava.

    U sobi za puenje starac je pio kalvados koji mu je palio grlo. Zato je

    nemogue uiniti nekome dobro ne uinivi mu zlo? Zato je nemogue nekoga

    voleti a ne unitavati ga? Samo da bolniarka ne shvati... Nadam se da neu morati da

    uklonim gospoicu avenj. Izgleda mi veoma dobra.

    Kada je Fransoaz ugledala devojino lice, prosto se skamenila. Ali

    pridravajui se dosledno uputstava koja je dobila, nije nita pokazala.

    - Dobar dan. Zovem se Fransoaz.

    Lice to se pojavilo ispod pokrivaa gutalo ju je pogledom sa izrazom

    prestravljene radoznalosti.

    Bolniarka je jedva uspevala da sauva ravnoduan izraz Spustila je hladnu

    ruku na elo bolesnice: bilo je vrelo.

    - Kako se oseate? - upitala je.

    Odgovorio joj je glas sve kao kladenac:

    - Ne moete ni zamisliti koliko sam radosna. Tako retko imam prilike da

    nekoga sretnem. Ovde uvek sreem samo ista lica. Pa ak i njih retko vidim.

    Mlada ena nije oekivala takvu vrstu razgovora. Prilino zbunjena, nastavila

    je:

    - Ne, mislila sam - kako se oseate telesno? Dola sam da vas negujem.

    Izgleda da imate temperaturu.

    - Mislim da imam. Volim to. Jutros sam se loe oseala, vrlo loe: imala sam

    vrtoglavicu, drhtala sam sva, povraala. A sada imam samo dobre strane groznice:

    privienja koja me oslobaaju.

    Fransoaz zamalo ne upita: vas to i od ega oslobaa?, ali setila se da sme

    postavljati samo praktina struna pitanja: moda je neko nadgleda kroz neku

    kljuaonicu. Uzela je toplomer i stavila ga u pacijentkinjina usta.

  • - Treba da saekamo pet minuta.

    Sela je na stolicu. Pet minuta joj se uinilo beskrajnim. Devojka nije skidala

    oiju sa nje; u pogledu joj se mogla proitati neutaiva e. Bolniarka se pretvarala

    kao da posmatra nametaj, ne bi li sakrila da se osea neugodno. Na podu je stajala

    koa foke. Kakva smena zamisao, pomislila je. Ovo vie lii na gumu nego na

    tepih.

    Posle tri stotine sekundi izvadila je toplomer. Ve je otvorila usta da kae:

    Imate 38 stepeni. Nije to mnogo. Uzeete aspirina i sve e proi, kada je u tome

    sprei neko nepojmljivo predoseanje.

    - Imate 39,5. To je ozbiljno - slagala je.

    - Izvrsno! Mislite li da u umreti?

    Fransoaz odgovori odluno:

    - Ma, ne, kojeta. A ne smemo sebi ni eleti da umremo.

    - Ako budem ozbiljno bolesna, da li ete morati da doete opet? - upitala je

    Azel glasom punim nade.

    - Moda.

    - Bilo bi to divno. Tako dugo nisam razgovarala ni sa kime tako mladim.

    Bolniarka je zatim otila do starca u sobu za puenje.

    - Gospodine, vaa tienica je bolesna. Ima visoku temperaturu, a njeno opte

    stanje je zabrinjavajue. Postoji opasnost da dobije zapaljenje plua ako ne bude

    leena.

    Kapetanovo lice se izobliilo.

    - Izleite je, preklinjem vas.

    - Bilo bi bolje smestiti je u bolnicu.

    - I ne pomiljajte na to. Azel mora ostati ovde.

    - Devojka mora neprekidno da bude pod nadzorom.

    - Da li e biti dovoljno da vi dolazite svaki dan na Mort-Frontijer?

    Kao da je malo razmiljala.

  • - Mogla bih da dolazim svako poslepodne.

    - Hvala vam. Neete zaaliti. Verovatno su vam ve kazali: platiu izvanredno.

    Meutim, ne smete zaboraviti uputstvo.

    - Znam ve: nema pitanja, osim onih neophodnih praktinih.

    Okrenula se i ponovo otila kod tienice.

    - Sredili smo to. Dolaziu svaki dan posle podne da vas negujem.

    Azel doepa jastuk i poe da ga udara pesnicama vritei od radosti.

    Kada se vratila u Ned, mlada ena je otila svojoj pretpostavljenoj.

    - Kapetanu preti zapaljenje plua. Uprkos mojim nalozima, odbija da se lei u

    bolnici.

    - Klasian sluaj. Stari ljudi ne vole bolnice. Suvie se plae da nee nikada

    izii.

    - Moli me da odlazim svako poslepodne na ostrvo i da ga negujem. Molim vas

    za doputenje da odsustvujem svakoga dana popodne od dva do est sati.

    - Slobodni ste, Fransoaz. Nadam se da e taj gospodin brzo ozdraviti. Potrebni

    ste mi ovde.

    - Mogu li da vas pitam neto? Kojim reima je zatraio negu?

    - Ne seam se ba tano, osim da je naglaavao dve stvari: zahtevao je da to

    bude bolniarka a ne bolniar, i da ta bolniarka ne nosi naoare.

    - Zato?

    - Zar vam treba to objanjavati? Mukarci uvek vole da ih neguju ene. A osim

    toga, veruju da naoare porunjuju. Sigurna sam da je na Kapetan bio oduevljen

    kada je video kako ste vi lepi i da je to jedan od razloga to vas je molio da dolazite

    svakoga dana.

    - On je zaista veoma bolestan, gospoo.

    - To nita ne smeta. Potrudite se da se ne udate za njega, molim vas. Ne bih

    volela da izgubim svoju najbolju bolniarku.

    U toku noi Fransoaz je jedva zaspala. ta li se to dogaa na onome ostrvu?

  • Bilo joj je sasvim jasno da postoji neto udno izmeu starca i devojke. Nije

    nemogue da ta veza bude polne prirode, ak i ako je taj ovek po svoj prilici

    poodavno preao godine primerene toj vrsti ponaanja.

    Ali to nije bilo dovoljno da se objasni tajna. Konano, ako njih dvoje vode

    ljubav, moda to nije ukusno, ali nije zloin: Azel je punoletna i meu njima nema

    krvnoga srodstva. tienica i ne izgleda kao neko ko je telesno silovan. Ukratko, ako

    bi i mogla pomisliti da Kapetan krije neku vezu, bolniarka nije mogla da shvati

    zato joj je uputio pretnje smru.

    Nju je iznenaivao sluaj devojke: on je nju predstavio kao telesno ozleenu

    rtvu koja mnogo pati. Ali u devojci je bilo zauujue veselosti, nekog detinjeg

    oduevljenja koje ju je oveseljavalo i budilo joj elju da bolniarka ponovo dolazi.

    Fransoaz je ustala da popije au vode. Prozor njene sobice je gledao na more

    u noi. Pogledala je u pravcu ostrva koje se po mraku nije videlo. Osetila je neto

    neobino setivi se reenice koju je kazala svojoj direktorki: Tamo postoji neko

    kome sam ja potrebna.

    Ustreptala je pri pomisli na Azelino lice.

    Sutradan poslepodne devojka se nije bila sakrila pod pokrivaem: ekala je

    bolniarku sedei u postelji. Izgledala je u licu mnogo bolje nego jue i doekala ju

    je veselim Dobar dan!

    Fransoaz joj je izmerila temperaturu. Ima 37 stepeni. Izleena je. Bila je to

    samo prolazna groznica.

    - Imate 39 stepeni - rekla je.

    - Je li mogue? A ipak, oseam se veoma dobro.

    - To se esto dogada kada je ovek u groznici.

    - Kapetan mi je rekao da mi preti opasnost od zapaljenja plua.

    - Nije ba morao da vam to kae.

    - Naprotiv, dobro je uinio! Oduevljena sam to sam ozbiljno bolesna, tim pre

    to se ne oseam loe: imam sve prednosti bolesti bez neprijatnosti. A uz

    svakodnevnu posetu tako simpatine devojke kao to ste vi, ne bih mogla ni da

    sanjam neto bolje.

  • - Ne znam da li sam tako simpatina.

    - Vi ste neko ko je dobar samim tim to ste ovde. Osim mojega staratelja, mene

    niko ne poseuje. Niko nema hrabrosti. A to je najgore, ja shvatam te kukavice: na

    njihovome mestu ja bih se uasno bojala.

    Posetiteljka je gorela od elje da zapita zato, ali plaila se da zidovi imaju ui.

    - Vi ste drugaiji. Kroz svoje zanimanje navikli ste se na ovu vrstu prizora.

    Oajna to ne moe nita da pita, mlada ena je poela da sprema svoje

    priceve.

    - Volim i to vam je ime Fransoaz. Ono vam savreno pristaje: tako je lepo i

    ozbiljno.

    U prvome trenutku veoma zauena, bolniarka se samo nasmejala.

    - Stvarno je tako! Zato se smejete? Vi ste tako lepi i ozbiljni.

    - Ah.

    - Koliko vam je godina? Da, znam da sam nepristojno radoznala. Ne treba mi

    zameriti, ne znam da se ponaam meu ljudima.

    - Imam trideset godina.

    - Udati ste?

    - Nisam udata i nemam dece. Stvarno ste radoznali, gospoice.

    - Zovite me imenom, Azel. Stvarno gorim od radoznalosti. A imam i razloga.

    Nemate pojma koliko sam ovde usamljena, ve pet godina. Vi i ne slutite koliko se

    radujem to mogu da razgovaram sa vama. Da li ste itali Grof Monte-Kristo?

    - Da.

    - Ja sam u situaciji istoj kao Edmond Dantes u zamku If. Poto godinama

    nisam videla ljudsko lice, sada probijam hodnik prema susednoj tamnikoj eliji. A

    vi ste opat Faria. Plaem od radosti to vie nisam sama. Provodimo dane priajui

    jedna drugoj, razgovaramo o sasvim obinim stvarima koje nas uzbuuju, jer su nam

    te jednostavne ljudske rei nedostajale toliko da smo se razbolele.

    - Preterujete. Viate Kapetana svakoga dana.

    Devojka se razdraeno nasmejala pre nego to e rei:

    - Da.

  • Posetiteljka je oekivala ispovest, ali nje nije bilo.

    - ta ete da mi radite? Hoete li da me sluate slualicama? Da me neto

    posebno negujete?

    Fransoaz se priseti:

    - Masirau vas.

    - Masiraete me? Zbog opasnosti od zapaljenja plua?

    - Obino se potcenjuje dobrobit masae. Dobar maser moe da izbaci iz tela

    otrovne sastojke. Okrenite se na stomak.

    Spustila je dlanove na lea tienice. Kroz belu spavaicu osetila je kako joj je

    telo mravo. Ta masaa svakako nije sluila niemu osim da opravda dui boravak

    pored Azel.

    - Moemo li da razgovaramo dok me masirate?

    - Naravno.

    - Priajte mi o svojem ivotu.

    - Nema bogzna ta da se pria.

    - Priajte mi ipak.

    - Roena sam u Nedu, gde sam uvek i ivela. Zanimanje bolniarke sam

    nauila u bolnici u kojoj radim. Otac mi je bio ribar na moru, a majka uiteljica.

    Volim da ivim na moru. Volim da gledam brodove kako stiu u luku. Tako imam

    utisak da poznajem ceo svet. A ipak, nikada nisam putovala.

    - To je divno.

    - Podsmevate mi se.

    - Ma ne! Kako ste imali lep i jednostavan ivot!

    - Zaista volim takav ivot. A naroito volim svoje zanimanje.

    - ta biste najvie eleli?

    - Volela bih da jednoga dana otputujem vozom za erbur. Tamo bih ula ne

    neki veliki parobrod koji bi me odneo nekuda vrlo daleko.

    - Ba zanimljivo. Moj ivot je tekao suprotno vaem snu. Kada mi je bilo

    dvanaest godina, neki veliki parobrod koji je krenuo iz Njujorka, doveo me je sa

    roditeljima u erbur. Odatle smo vozom putovali do Pariza. Zatim u Varavu.

  • - Varava... Njujork... - ponavljala je Fransoaz, zadivljena.

    - Otac mi je bio Poljak, pa je emigrirao u Njujork gde je postao bogat poslovni

    ovek. Krajem prologa veka sreo je u Parizu mladu Francuskinju kojom se i oenio:

    bila je to moja majka. Zatim su otili da ive u Njujorku gde sam se ja rodila.

    - Vi znai imate tri narodnosti! Pa to je izvanredno!

    - Imam dve narodnosti. Dodue, od 1918. godine mogu ponovo da budem

    Poljakinja. Ali posle jednoga bombardovanja iz 1918. godine, nisam vie nita.

    Posetiteljka se setila da treba da izbegava o tom sudbonosnome

    bombardovanju.

    - Moj ivot, mada kratak, samo je istorija mojih neprekidnih gubitaka. Do

    svojih dvanaest godina bila sam Azel Angler, mala princeza iz Njujorka. A 1912.

    godine propali su poslovi mojega oca. Vratili smo se preko Atlantika sa ono malo

    imovine to nam je preostalo. Tata se nadao da e nai posed svoje porodice

    nedaleko od Varave, a zatekao je samo jedno siromano imanje. Mama je onda

    predloila da odemo u Pariz, pretpostavljajui da e nam tamo ivot biti laki. A

    nala je samo posao pralje. Tada je otac poeo da pije. A onda je dola 1914. godina i

    moji jadni roditelji su shvatili da bi bolje proli da su ostali u Sjedinjenim Amerikim

    Dravama. Pa kako im je strahovito nedostajalo smisla za istorijsku stvarnost,

    odluili su da se vrate - i to 1918. godine! Ovoga puta smo prema erburu krenuli

    konjskim kolima. Na nekom gotovo pustome putu bili smo izazovan cilj za

    bombardovanje iz vazduha. Probudila sam se kao siroe, na nekim nosilima.

    - U Nedu?

    - Ne, u Tanu, nedaleko odavde. Tamo me je i naao Kapetan i prihvatio me.

    Pitam se ta bi bilo sa mnom da me nije uzeo u zatitu. Nisam imala vie nita i

    nikoga.

    - Tako su proli mnogi 1918. godine.

    - Ali shvatite da sa onim to se meni dogodilo, nisam imala nikakvih izgleda

    da se izvuem. Moj staratelj me je doveo na Mort-Frontijer i otada nisam nikada

    odavde otila. A najvie u mojem ivotu me udi to to je neprekidno bio u nekom

    geografskom suavanju. Od ogromnih razmera Njujorka, do ove sobe iz koje vie

  • gotovo i ne izlazim, od prekookeanskoga parobroda do stare barke koja me je ovamo

    dovezla, i najzad, i naroito od velikih nada iz detinjstva, do danas nepostojeih

    vidika.

    - Mort-Frontijer, Mrtve granice, pravo ime.

    - I te kako! U stvari, putovanje me je vodilo od jednoga najkosmopolitskijega,

    do drugog, najzatvorenijeg ostrva: od Menhetna do Mort-Frontijer.

    - Pa ipak, imali ste zadivljujui ivot!

    - Svakako. Ali, da li je normalno da u svojim godinama ve govorim u

    prolom vremenu? I da imam samo prolost?

    - Imate vi i budunost, zaboga. Biete izleeni sasvim sigurno.

    - Ja i ne govorim o izleenju - odvratila je Azel srdito. - Govorim vam o

    svojem izgledu!

    - Ne vidim u emu je problem...

    - Da, vidite vi dobro! Nema smisla da me laete, Fransoaz! Niste me zavarali

    svojim zanimanjem bolniarke. Jue sam dobro zapazila va izraz kada ste ugledali

    moje lice: bili ste okirani. Ma koliko da ste dobar profesionalac, niste mogli to da

    sakrijete. Nemojte misliti da vam to zameram: ja bih na vaem mestu vrisnula.

    - Vrisnula!

    - Nalazite da je to preterano? Ja sam upravo tako reagovala kada sam se

    poslednji put videla u ogledalu. Znate li kada je to bilo?

    - Otkuda bih mogla znati?

    - Bilo je to 31. marta 1918. godine. Na moj osamnaesti roendan - u uzrastu

    kada svako oekuje da je lep. Bombardovanje je bilo poetkom januara, rane su mi

    ve bile zarasle. Bila sam na Mort-Frontijer ve tri meseca i kopkalo me je to nigde

    nema ogledala, to ste verovatno ve primetili. Poverila sam se Kapetanu, a on je

    rekao da je uklonio sva ogledala iz kue. Pitala sam zato i tada mi je otkrio neto to

    mi je dotle bilo nepoznato: lice mi je unakaeno.

    Posetiteljka zaustavi ruke na devojinim leima.

    - Molim vas, nemojte prestati da me masirate, to me smiruje. Molila sam

    staratelja da mi donese ogledalo, ali on je to uporno odbijao. Rekla sam mu da hou

  • da budem svesna kakva oteenja sam pretrpela. Odgovarao mi je da je bolje da to ne

    inim. Na svoj roendan plakala sam: zar nije normalno da devojka od osamnaest

    godina eli da vidi svoje lice? Kapetan je uzdisao. Potraio je neko ogledalo i pruio

    mi ga. Tada sam otkrila uasnu grimasu koju imam umesto lica. Vritala sam,

    vritala! Naredila sam da se uniti to ogledalo koje je na tako straan nain

    pokazivalo tako udovinu runou. Kapetan ga je razbio i to je neto najplemenitije

    to je mogao uiniti u svojem ivotu.

    tienica se grevito rasplakala.

    - Azel, smirite se, molim vas.

    - Ne brinite. Pretpostavljam da ste dobili uputstvo da ne govorite o mojem

    izgledu. Ako me neko zatekne u ovakvome stanju, reci u istinu, to jest da vi niste ni

    za ta krivi i da sam ja zapoela razgovor o tome. Htela sam da vam odmah objasnim

    zato sam ovakva i koliko me to dovodi do ludila. Da, to me dovodi do ludila.

    - Ne viite - ree Fransoaz zapovednim tonom.

    - Oprostite mi. Znate li ta mi se ini posebno nepravednim? to se to dogodilo

    jednoj lepoj devojci. Ma koliko to sada izgledalo nezamislivo, ja sam bila veoma

    lepa. Znate, da sam pre onoga bombardovanja bila neka runa devojka, oseala bih se

    manje nesrenom.

    - Ne treba tako da govorite.

    - Molim vas, pustite me da ne budem u pravu, ako tako mislite. Znam, trebalo

    bi da sam zahvalna nebu to sam imala sree da budem lepa osamnaest godina.

    Priznajem da mi to ne polazi za rukom. Oni to su roeni slepi, izgleda imaju bolji

    karakter nego oni to su izgubili vid u uzrastu kada se toga seaju. Ja to razumem:

    vie bih volela da ne znam ta sam izgubila.

    - Azel...

    - Ne brinite. Svesna sam da sam nepravedna. Ali sam svesna i da sam imala

    sree: dospeti u kuu koja kao da je stvorena za mene, bez ogledala i ak bez ikakve

    sjajne povrine. Jeste li primetili kako su ovde prozori visoko postavljeni? Tako se

    ovek ne moe videti ni u jednome staklu. Onaj to je izgradio ovakvu kuu, morao

    je biti lud: emu iveti na obali mora, ako ovek ne moe imati nikakav pogled na

  • njega? Kapetan ne zna ko je projektovao ovu kuu, a on je odabrao da ivi ovde

    upravo zato to mu se more smuilo.

    - Onda bi mu bilo mnogo bolje da se nastanio usred planinske Jure.

    - I ja sam mu to kazala. Odgovorio mi je da je njegova mrnja prema moru bila

    slina ljubavi: Ni sa tobom, ni bez tebe.

    Bolniarka zamalo nije zapitala: Otkuda tolika mrnja? U poslednjem

    trenutku setila se uputstva.

    - Ali da su u pitanju samo ogledala! Da su u pitanju samo prozori! Nikada mi

    ne dozvoljavaju da se okupam pre nego to mi vodu zamute mirisnim uljem. Nema ni

    jednoga komada nametaja sa inkrustacijama, ni traga od bilo kojeg lakiranoga

    predmeta. Za stolom pijem iz ae od mleno beloga stakla, jedem priborom sa

    zamuenim metalnim slojem. aj koji mi sipaju ve je pomean sa mlekom. Sve te

    sitne panje bi bile smene da ne svedoe o veoma velikom stepenu moje nakaznosti.

    Da li ste ikada uli za slian sluaj u svojoj praksi? O nekom stvorenju toliko

    groznom za gledanje, da ga treba tititi od sopstvenoga lika?

    Poela je da se smeje kao da je umno poremeena. Tada joj bolniarka ubrizga

    injekciju umirujueg sredstva koje je uspava. Popravila joj je pokriva i pola kui.

    U trenutku kada se spremala da napusti zamak a da ne bude viena, pozva je

    Kapetan:

    - Odlazite a da mi niste ni dovienja kazali, gospoice?

    - Nisam htela da vas uznemiravam.

    - Otpratiu vas do gata.

    Usput ju je ispitivao ta ima novo kod bolesnice.

    - Ima malo manju temperaturu, ali njeno stanje je i dalje kritino.

    - Dolaziete svakoga dana, je li tako?

    - Naravno.

    - Treba da je izleite, jeste li razumeli? To je neizostavno potrebno.

    Kada se Fransoaz avenj vratila u Ned, na licu je imala izraz koji niko nije

    nikada video. Bilo je teko rastumaiti taj izraz koji je odavao krajnju uzrujanost,

  • duboku zamiljenost, ivahnu uurbanost i preplaenost.

    Jedna koleginica u bolnici joj ree:

    - Izgleda kao hemiarka koja se nalazi pred otkrivanjem neega veoma

    vanog.

    - Upravo je tako - osmehnula se.

    Staratelj i tienica su svakoga dana veerali zajedno. Koliko je devojka bila

    govorljiva kada je sa Fransoaz, toliko je bila utljiva kada je sa starcem.

    Zadovoljavala se da lakonski odgovara na njegova retka pitanja.

    - Kako se osea, dete moje?

    - Dobro.

    - Jesi li uzela lek?

    - Da.

    - Pojedi jo malo peenja.

    - Ne, hvala.

    - Tvoja bolniarka mi se ini veoma pristojnom. Jesi li zadovoljna njome?

    - Da.

    - A uz to je i lepa, to nimalo ne smeta.

    - Tako je.

    Posle toga nisu nita govorili. To i nije smetalo Kapetanu koji je voleo utanje.

    Nije ni slutio da njegova tienica mrzi te zajednike obede. Vie bi volela da jede u

    svojoj sobi nego da se nae za tom trpezom. Mrzela je trenutke kada je on govorio, a

    jo vie kada je utao: iz razloga koje nije umela da dokui, utljivost toga staroga

    oveka nagnutoga nad tanjir inila joj se smrtno zlokobnom.

    Dogaalo se da staratelj pozove tienicu posle veere da poe za njim u salon.

    Tada bi joj pokazivao stare knjige, enciklopedije iz prologa veka i karte sveta:

    priao joj je o svojim putovanjima. Ponekada bi se seao bitaka protiv patagonskih

    pirata ili svojih doivljaja za vreme probijanja opsada u Kineskome moru. Nikada

    nije znala da li su to bile ili nisu bile lai, a malo joj je bilo vano, jer su te prie bile

    izvrsne. On bi zavrio reima:

  • - I eto, jo sam iv.

    Onda bi joj se osmehnuo i gledao u vatru ne rekavi vie nita. udnovato, to

    su bili asovi koje je ona mnogo volela.

    Azelino lice je zablistalo. Na njemu se moglo proitati: Konano ste stigli!

    Posetiteljka pomisli kako je nikada niko nije primio sa takvim izrazom sree na licu.

    Stavila joj je toplomer u usta. Dovoljno je ponoviti tri puta neki postupak da bi

    dobio status obreda; shodno tome, ekale su da proe pet minuta, i to svaka na svoj

    nain, jedna gledajui uporno onu drugu koja pokuava da umakne tome pogledu.

    Bolniarka je ponovo slagala:

    - Opet 39. Ne menja se.

    - Sjajno. Masirajte me.

    - Samo trenutak, molim vas. Bie mi potreban lavor. Gde mogu da ga naem?

    - Pretpostavljam da ima u kuhinji.

    - A gde je kuhinja? U prizemlju. Moraete da zamolite Kapetana da vam je

    otvori, jer je zakljuana. Zamislite samo: zakljuavaju se sve te erpe u kojima bih

    mogla da se vidim!

    Fransoaz ode da nae starca koji kao da se zbunio:

    - Lavor? ta ete da radite sa njim?

    - Treba mi zbog klistiranja.

    - Na asnu re, ne mogu da zamislim da tako otmena mlada ena moe da

    propie klistiranje. Hoete li da me saekate ovde nekoliko minuta?

    Vratio se kroz desetak minuta, zabrinuta izgleda.

    - Nema nigde lavora. Moe li vam posluiti neko koritance od keramike?

    - Svakako.

    On odahnu, ponovo sie u prizemlje i vrati se noeci grubo zemljano,

    negleosano koritance. Fransoaz se zahvali i vrati se u sobu mislei: Dala bih ruku

    da mi odseku da u kui ima lavora. Ali u ovome koritancu se nita ne ogleda.

    - ta ete da radite sa tom posudom? - upitala je Azel.

    - Klizmu.

  • - Ne, smilujte mi se, uasavam se toga!

    Bolniarka malo razmisli pre nego to e odgovoriti:

    - Pa onda, ako vam Kapetan pomene to klistiranje, ponaajte se kao da sam

    vam ga uradila.

    - U redu.

    - A sada, da li mogu da koristim vae kupatilo na trenutak?

    Bolniarka je sada bila sama u kupatilu. tienica je ula kako tee voda.

    Fransoaz se vratila i poela da masira devojku.

    - Znate li da poinje da mi se svia ovo vae masiranje? Tako mi je prijatno.

    - Utoliko bolje, jer je ono odlino za to od ega vi patite.

    - ta mislite o mojem kupatilu?

    - Nita.

    - Ma nemojte! Sigurna sam da nikada niste videli slino. Nema ni lavaboa, ni

    kade, niti iega u emu bi mogla da se zadri voda. Iz slavina voda tee u prazno, pod

    je tako nagnut da voda odmah otie u rupu povezanu sa slivnikom. To je tako

    praktino da se operete! Ja se najee tuiram, osim kada se smiluju da mi pripreme

    kupanje o kojem sam vam govorila. A toalete koji su jednaki u celoj kui, Kapetan je

    kupio od francuske eleznice: u vozovima na dnu klozetskih olja nema vode.

    Trebalo je setiti se i toga!

    Azel se tiho smejala.

    - Te mere predostronosti su glupe, jer ja nemam ni najmanje elje da se

    suoim sa svojom slikom. Istina je meutim da bi se bez ove majstorski napravljene

    opreme kue moglo dogoditi da primetim svoj lik sasvim sluajno. A to bi moda

    moglo biti za mene sudbonosno kao i za Narcisa, samo iz sasvim suprotnih razloga.

    - Mogli biste da govorite o neemu drugom umesto toga za vas tako bolnoga

    pitanja. Takva opsednutost moe samo da teti vaem zdravlju.

    - U pravu ste. Da priamo o vama koji ste tako lepi. Imate li mladia?

    - Ne.

    - Kako je to mogue?

    - A vi biste ba sve da znate!

  • - Da.

    - Reci u vam samo ono to sama elim da vam kaem. Imala sam tri mladia.

    Sa svakim od njih sam provela po etiri meseca, a onda sam ih naputala.

    - Loe su se ponaali prema vama?

    - Bilo mi je dosadno sa njima. A uvek sam birala sasvim razliite momke,

    nadajui se da e biti zanimljivije. Naalost, posle ta etiri meseca svaki put bi mi se

    uinilo da su svi mukarci slini.

    Devojka se nasmejala.

    - Priajte jo!

    - ta bih jo mogla da vam kaem? Bili su to dobri momci. Samo, kada bi

    minula privlanost prvih asova, ta bi ostajalo? Dobar mladi koji bi da postane

    mu. Ja sam ih stvarno volela, ali sasvim je neto drugo iveti sa njima... Ja

    zamiljam ljubav kao neto sasvim drugo.

    - Znai, niste nikada bili zaljubljeni?

    - Ne. A to je meni bilo najvanije, u njihovome drutvu uvek sam mislila na

    svoje pacijente u bolnici. Ja tu ne mogu nita: meni je moj posao mnogo privlaniji

    od tih ljubavnih stvari.

    - Jesu li vai mladii bili mladi?

    - Bili su priblino mojih godina.

    - Tei me to to kaete. Nisam nikada upoznala mladie i ponekada sam zbog

    toga oajna. Kada mi je bilo esnaest-sedamnaest godina, bilo je mladia koji su se

    vrteli oko mene. Bila sam tako glupa da sam ih odbijala. Htela sam da ekam veliku

    ljubav o kojoj sam gajila neke smene iluzije. Da sam znala da u biti unakaena u

    osamnaest godina, ne bih protraila one dragocene godine sanjarei o princu iz bajke.

    A ako vi kaete da su vas mladii razoarali, za mene je to uteha.

    Mlada ena pomisili kako Azel, ako ve ne zna nita o mladiima, mora imati

    nekoga iskustva sa starijima.

    - Zato ste se zaustavili kada ste tako lepo poeli? Recite mi jo neto loe o

    njima.

    - Nemam ta loe da vam kaem u vezi sa njima.

  • - Dobro, prisetite se neega!

    Maserka slee ramenima. Najzad je ipak rekla:

    - Moda su pomalo nespretni.

    tienica je izgledala oduevljena.

    - Da, upravo ih tako i zamiljam. Kada mi je bilo deset godina, u Njujorku, u

    odeljenju je bio jedan deko za kojega sam htela da se udam. Metju nije bio ni lepi

    ni pametniji, ni jai, ni duhovitiji od bilo kojega drugog deaka. Ali on nije nikako

    nita govorio. Upravo zbog toga utanja meni se inilo da je zanimljiv. I onda, na

    kraju kolske godine, Metju je dobio najbolju ocenu za pismeni sastav. Morao je da

    ita taj sastav pred svim acima: bila je to dosta opirna pria u kojoj je opisivao

    raspust koji je proveo na skijanju. Ja sam izgubila svaku elju da se udam za njega i

    razmiljala sam kako nijedan deak nije stvarno tajanstven. Vae rei kao da mi to

    potvruju. Iz vaih usta one su svakako verodostojnije nego iz mojih. Kada to ja

    kaem moglo bi izgledati kao da sam rekla: Oni su suvie zeleni i dobri za neke

    prostakue. Kada bi me Metju video danas, bio bi zadovoljan to nisam htela da se

    udam za njega.

    Bolniarka ne ree nita.

    - Na ta mislite, Fransoaz?

    - Mislim kako mnogo priate.

    - I ta iz toga zakljuujete?

    - Da vam je to veoma potrebno?

    - To je tano. Ovde nikada ne govorim. Mogla bih ako bih elela. Kada sam sa

    vama, oseam kako mi se usta oslobaaju - to je prava re. I da se vratim na Grofa

    Monte-Krista, kada se dva zarobljenika sreu posle niza godina provedenih u samoi,

    oni poinju da priaju, da priaju. I dalje su u tamnici, ali kao da su upola ve

    slobodni, jer su nali prijatelja sa kojim mogu da razgovaraju. Govor oveka uzdie.

    Ba je to udno, je l da?

    - U nekim sluajevima je sasvim suprotno. Ima ljudi koji vas optereuju

    svojom priljivou: imate neki muan utisak da ste zarobljenik njihovih rei.

    - Takvi ne govore, oni brbljaju. Nadam se da me ne svrstavate medu njih.

  • - Vas volim da sluam. Vae prianje je kao putovanje.

    - Ako je tako, onda je to vaa zasluga. Upravo slualac stvara poverenje. Da mi

    vae sluanje nije izgledalo prijateljski, ne bih imala podstreka da govorim. Vi imate

    redak dar da umete da sluate.

    - Nisam ja jedina koja bi volela da vas slua.

    - Mogue je, ali ne verujem da bi drugi to uinili tako dobro. Kada sam sa

    vama, imam veoma udan utisak: ini mi se kao da postojim. Kada vi niste tu, to je

    kao da ne postojim. Ne mogu to da objasnim. Nadam se da nikada neu ozdraviti.

    Onoga dana kada vie ne budem bolesna, neete mi vie dolaziti. I ja nikada vie

    neu postojati.

    Uzbuena, bolniarka nije znala ta da kae. Nastupilo je dosta dugo utanje.

    - Vidite, ak i kada utim, imam utisak da me sluate.

    - Zaista je tako.

    - Fransoaz, da li vas mogu zamoliti za jednu svakako neobinu uslugu?

    - Kakvu?

    - Trideset prvoga marta imau pune dvadeset tri godine. Podariete mi najlepi

    poklon: da do toga dana ne budem izleena.

    - utite - ree mlada ena, prestraena pri pomisli da su prislukivane.

    - Molim vas: hou da jo budem bolesna na svoj roendan. Danas je etvrti

    mart. Pripremite se za to.

    - Nemojte me vie moliti - odgovorila je znatno glasnije, zbog moguega

    prislukivanja.

    Fransoaz avenj je svratila u apoteku, a onda se vratila u bolnicu. Satima je

    ostala u svojoj sobi, utonula u razmiljanja. Setila se da je Kapetan traio od

    direktorke da mu poalje bolniarku bez naoara: sada je shvatila da on eli da

    izbegne mogunost ogledanja na njihovome staklu.

    Nou, u krevetu, razmiljala je: Imam nameru da je zaista izleim. I zbog

    toga, Azel, molba e vam biti usliena vie nego to se nadate.

  • Bolniarka je dolazila na Mort-Frontijer svako poslepodne. Ne priznajui to

    sebi, oekivala je ove posete isto tako nestrpljivo kao i tienica.

    - Neu vas iznenaditi, Fransoaz, ako vam kaem da ste moja najbolja

    prijateljica. Moete pomisliti da se to podrazumeva poto ste ovde moje jedino

    ensko drutvo. Pa ipak, jo od detinjstva nisam imala prijateljicu do koje mi je

    toliko stalo kao do vas.

    Ne znajui ta da kae, bolniarka ree onako otprilike:

    - Prijateljstvo je vana stvar.

    - Kada sam bila mala, to je bilo moja istinska vera. U Njujorku sam imala

    najbolju drugaricu koja se zvala Karolina. Prosto sam je oboavala. Bile smo

    nerazdvojne. Kako objasniti nekom odraslome kakvo mesto je ona zauzimala u

    mojem ivotu? U to vreme ja sam sanjala da postanem balerina, a ona da pobedi na

    svim konjikim trkama na svetu. Zbog nje i ja sam poela da se bavim jahanjem, a

    ona zbog mene da ui balet. Koliko sam ja bila neobdarena da se bavim konjima,

    toliko ona nije imala smisla za baletske odskoke, ali cilj igre je bio da budemo to

    vie zajedno. Ja sam leta provodila u Ketskilsu, a ona u Kejp Kodu i za nas je bilo

    pravo muenje da provedemo mesec dana jedna bez druge. Pisale smo uzajamno

    pisma kakva najzaljubljeniji ne bi bili u stanju da sastave. Da bi izrazila koliko pati

    to smo razdvojene, Karolina je otila toliko daleko da je iupala ceo nokat na

    domalom levome prstu i zalepila ga na pismo.

    - Ih!

    - Od naih est do dvanaest godina to prijateljstvo je bilo moj svet. I onda je

    mojem ocu srea okrenula lea, pa smo morali da napustimo Njujork. Kada sam tu

    novost saoptila Karolini, nastupila je prava drama. Plakala je, vikala da e poi sa

    mnom. Provele smo itavu jednu no zasecajui svoje ruke da bismo postale sestre

    po krvi, izgovarajui besmislene zakletve. Ona je molila svoje roditelje da novcem

    izvuku moje - naravno uzalud. Onoga dana kada smo polazili, mislila sam da u

    umreti. Zla srea je htela da ne umrem. Kada se parobrod poeo odvajati od

    pristanita, nas je vezivala uobiajena traka. I sve dok se ona nije prekinula, oseala

    sam u telu kako se u meni neto na neizreciv nain kida.

  • - Ako vas je volela uprkos poslovnome propadanju vaih roditelja, onda je to

    bilo pravo prijateljstvo.

    - Saekajte nastavak. Poele smo da se dopisujemo sa mnogo ara. Govorile

    smo jedna drugoj sve. Udaljenost nije nita kada se volimo tako snano, pisala mi

    je Karolina. A onda su njena pisma postepeno poela da bivaju dosadna. Karolina je

    prestala da ui balet i poela da igra tenis sa nekom Gledis. Saila sam isti kostim

    kao Gledis... Traila sam od frizera da mi kosu oia kao kod Gledis... Srce mi se

    ledilo dok sam to itala. Najzad je dolo ono najgore: i Gledis i ona su se zaljubile u

    nekog Brajana. U Karolininim pismima ton se odjedanput promenio. Umesto

    estokih i uzdrhtalih izjava, poela je da pie: n je jue gledao Gledis itav

    minut. Pitam se ta nalazi na njoj: ona nije nikakva, ima veliku zadnjicu. Mene je

    bilo stid zbog nje. Ono divno dete se preobratilo u zlobnu enku.

    - To je bio pubertet.

    - Verovatno, ali i ja sam rasla, ali nisam uopte postala kao ona. Uskoro ona

    nije vie imala ta da mi kae. Poev od 1914. godine nisam dobila nikakvu vest od

    nje.

    - U Parizu ste svakako imali prijateljica.

    - Nita slino. Kada bi se preda mnom pojavila neka nova Karolina, nisam

    elela da se vezujem sa njom. Kako sam jo mogla da verujem u prijateljstvo? Moja

    izabranica je izdala sve nae zavete.

    - To je stvarno tuno.

    - Jo gore od toga. Gazei zakletve, Karolina je izbrisala naih est najlepih

    godina ivota. Kao da te godine nisu nikada ni postojale.

    - Kako ste neumoljivi!

    - Razumeli biste me da ste tako neto doiveli.

    - Stvarno, nisam nikada imala takvo prijateljstvo. Imam drugarice iz detinjstva

    sa kojima se vrlo rado vidim s vreme na vreme. I sve se zavrava na tome.

    - Kako je to udno: mlaa sam od vas sedam godina, a ipak imam utisak da ste

    nedirnuti, a da sam ja opustoena. Ali najzad, patnje iz prolosti i nisu vane, jer ja

    sada imam najbolju od svih prijateljica: imam vas.

  • - ini mi se da suvie lako poklanjate prijateljstvo.

    - To nije istina! - naljutila se devojka.

    - Nisam nita uinila da bih zasluila vae prijateljstvo.

    - Dolazite svaki dan da me tako predano negujete.

    - To je moje zanimanje.

    - Da li je to razlog da vam ne budem zahvalna?

    - U tome sluaju, oseali biste prijateljstvo prema bilo kojoj bolniarki koja bi

    bila na mome mestu.

    - Sigurno ne bih. Ako to ne biste bili vi, oseala bih samo zahvalnost.

    Fransoaz se pitala da li Kapetan slua Azeline izjave i ta li misli o njima.

    A Kapetan ju je kasnije upitao:

    - Kako napreduje naa bolesnica?

    - Stanje je nepromenjeno.

    - Sudei po izgledu, ona se oporavlja.

    - Ima znatno manju temperaturu. Za to treba da zahvalimo leenju koje joj

    odreujem.

    - U emu se sastoji to leenje?

    - Dajem joj svakodnevno injekciju pneumonarkotika grabaterijuma, jedne

    supstance koja jako umirujue deluje na plua. Uzima i kapsule bronhodilatatora i

    bramborana. Povremeno klistiranje pomae da se oiste unutranja zagnojenja.

    Masae imaju mo da izbacuju lajm, a zahvaljujui tome, ne iri se pleuritis.

    - Kao da mi govorite hebrejski. Ima li nade?

    - Ima, ima. Ali bie potrebno vremena, pa ak ako se i izlei, ne treba prekinuti

    terapiju: pleuritis koji se povrati, nema milosti prema bolesniku.

    - Da li ste i dalje raspoloeni da joj pruate svakodnevnu negu?

    - U ime ega bih to odbila?

    - Odlino. Naroito mi je stalo do jedne stvari: neka vas nikako niko ne

    zamenjuje. ak ni za jedan dan.

    - Nisam ni imala takvu nameru.

  • - Ako biste se razboleli, nemojte slati nekoga drugoga da vas zameni.

    - Imam elino zdravlje.

    - Eto, dogodilo se da imam poverenja u vas. A to nije moj obiaj. Nadam se da

    sam u pravu.

    Fransoaz se oprosti i poe prema barci. Nazivi lekova koje je izmislila

    izazivali su u njoj elju da se smeje.

    Probudila se usred noi obuzeta nemirom. Klistiranje! Ako zidovi imaju ui,

    Kapetan zna da sam ga u tome slagala. A to bi bio kraj kredita poverenja koji kod

    njega uivam.

    Pokuala je da razmisli razborito: Izrazio mi je poverenje poto sam mu

    govorila o klizmi. Da, ali moda on to nije odmah shvatio. Moda se sada i on

    dosetio da razmilja o tome. Ali ne, ipak, trebalo bi da bude opasan manijak pa da

    primeti tu pojedinost. A meutim, ako prislukuje razgovore, znai da zaista jeste.

    Moda ih ne slua... Kako bih to mogla znati? Ako bih bila sigurna da nas ne uhodi,

    imala bih mnogo toga da kaem Azeli. Ali kako da budem sigurna? Treba da

    postavim neku zamku tome oveku.

    Zbog plana koji je poela da kuje, nije mogla da zaspi.

    - ta je sa vama, Fransoaz? Bledi ste i lice vam je kao zguvano?

    - Nisam spavala noas. Slobodna sam da vam uzvratim kompliment, Azel: loe

    izgledate u licu.

    - Ah.

    - A otkako sam vam to kazala, jo vie ste pobledeli.

    - Mislite?

    Bolniarka je morala da pribegne verbalnim lukavstvima da bi pitanja

    preobratila u potvrdne reenice.

    - Nadam se da dobro spavate.

    - Ne uvek.

    - Ali, zaboga, Azel! Ako hoete da ozdravite, morate imati odlian san!

    - Naalost, to ne zavisi od moje dobre volje. Dajte mi neko sredstvo za

  • spavanje.

    - Nikako! Ja sam protiv tih droga. Spavati dobro, pitanje je volje.

    - E, to nije istina! A dokaz je i to to ste i vi imali nesanicu.

    - To nema nikakve veze. Ja mogu sebi to da dozvolim, jer sam dobroga

    zdravlja. Da sam bolesna, ne bih to sebi dopustila.

    - Kaem vam da to ne zavisi od mene.

    - Ma nemojte! Vama nedostaje volje.

    - Pa ipak, Fransoaz, vi ste ena. Morate razumeti neke stvari.

    - Imati menstruaciju nije razlog za nesanicu.

    - Ma nije to u pitanju - promrmljala je devojka koju umesto bledila obli

    rumenilo.

    - Ne razumem nita ta priate.

    - Da, da, razumete vi vrlo dobro!

    Azel je bila na ivici nervne krize, dok je posetiteljka ostala olimpski mirna.

    - Kapetan... Kapetan i ja... mi smo... on je...

    - Ah, tako - prihvatila je bolniarka sasvim profesionalno hladno. Imali ste

    polne odnose.

    - I vi to tek tako gledate? - zapitala je Azel zaprepaeno.

    - Ne vidim u emu je problem. To je obian bioloki odnos.

    - Obian je kada je pedeset etiri godine razlike izmeu uesnika?

    - Ukoliko to fiziologija omoguuje.

    - Ali ne radi se o fiziologiji! Radi se o moralu!

    - U tome nema niega amoralnog. Vi ste punoletni i saglasni.

    - Saglasna? ta vi znate o tome?

    - Jedna bolniarka se u tome pogledu ne moe prevariti. Mogu vas pregledati

    da bih proverila.

    - Ne, nemojte to initi.

    - Samo vae reagovanje to najbolje pokazuje.

    - Stvari nisu ba tako jednostavne! - ljutnula se devojka.

    - Moe se biti saglasan ili ne biti. Nema smisla izigravati zastraenu devicu.

  • - Kako ste grubi prema meni! Stvarnost je mnogo sloenija nego to vi kaete.

    Moete ne biti saglasni, a ipak osecati neto veoma ivo prema onome ko... Moe

    vam biti odvratno neko telo, a da se divite dui, tako da na kraju prihvatite telo, iako

    vam je odvratno. To vam se nije nikada dogodilo?

    - Ne. To to priate za mene su panska sela.

    - Znai, niste nikada vodili ljubav?

    - Spavala sam sa svojim mladiima, ali se nisam optereivala vaim smenim

    stanjem due.

    - ta je u tome smeno?

    - Vi pokuavate da sebe ubedite kako vas neko zlostavlja. Imate veliku potrebu

    da sebe idealizujete, da sauvate lepu sliku koju imate o sebi,..

    - To nije tano!

    - Ili pak, kao i mnogi ljudi, elite da budete u poloaju muenika. Volite

    pomisao da ste rtva neke zveri. Smatram da je takav stav sraman i nedostojan vas.

    - Niste nita razumeli! - zavapila je tienica kroz pla. - Uopte nije to u

    pitanju. Zar ne moete da zamislite kako jedan inteligentan mukarac upostavlja

    svoju strahovitu mo nad jednom unakaenom devojkom, naroito ako je taj

    mukarac njen dobrotvor?

    - Vidim samo da je to stariji mukarac koji nema fizikih sposobnosti da izvri

    telesno nasilje ni nad kime, naroito ne nad nekim mladim.

    - Mladim, ali bolesnim!

    - Ponovo poinjete da igrate ulogu rtvenoga jagnjeta!

    - Ne postoji samo telesno silovanje. Postoji i mentalno nasilje.

    - Ako trpite mentalno nasilje, treba da odete.

    - Da odem odavde? Pa vi ste ludi! Dobro vam je poznato da ne mogu da

    pokaem svoje lice.

    - Eto vama izgovora koji vam potpuno odgovara. A ja vam kaem da vi ivite

    sa Kapetanom po sopstvenoj volji. I nema niega kanjivog u tome to vodite ljubav.

    - Vi ste zli!

    - Govorim istinu umesto da uivam u vaoj zlovolji.

  • - Kazali ste da sam punoletna. Kada je to poelo, nisam bila. Imala sam

    osamnaest godina.

    - Ja sam bolniarka, a ne policijski inspektor.

    - Usuujete li se da kaete da medicina i zakon nemaju nikakve veze jedno sa

    drugim?

    - U pravnome smislu, maloletni su pod zatitom svojega staratelja.

    - Zar ne nalazite da je mene moj staratelj titio na neki zauujui nain?

    - Osamnaest godina je normalan uzrast za prvo polno iskustvo.

    - Vi se zavitlavate sa mnom! - povikala je devojka kroz jecaje.

    - Hoete li se smiriti? - ree posetiteljka autoritativno.

    - Zar ne smatrate da je mukarac koji spava sa veoma unakaenom devojkom,

    u stvari izopaen?

    - Nije moje da ulazim u tu vrstu razmatranja. Svako ima svoj ukus. Ja bih

    mogla vama rei da vas on voli zbog vae due.

    - Pa zato se onda ne zadovolji mojom duom? - povikala je Azel.

    - Nema razloga da se tako uzrujavate - rekla je Fransoaz veoma vrstim

    glasom.

    tienica ju je pogledala bolnim pogledom punim oajanja.

    - A ja sam mislila da me vi volite!

    - Ja vas zaista volim. Samo to nije razlog da uestvujem u vaoj komediji.

    - U mojoj komediji? Oh, odlazite, mrzim vas!

    - Dobro.

    Mlada ena spremi svoje stvari. U trenutku kada je izlazila iz sobe, mala je

    upita moleivim glasom:

    - Doi ete ponovo, ipak?

    - Ve sutra - osmehnula se.

    Sila je niza stepenice, uasnuta zbog onoga to je morala da kae.

    A dole, otvorie se vrata sobe za puenje.

    - Gospoice, hoete li doi na koji trenutak? - zamoli je Kapetan. Ona ue.

  • Srce joj je lupalo da iskoi.

    Starac je izgledao uzbuen.

    - Hteo sam da vam se zahvalim - rekao je.

    - Samo radim svoj posao.

    - Ne govorim o vaem strunome poslu bolniarke. Mislim da ste veoma

    mudri.

    - Ah.

    - Razumete stvari koje mlade ene uglavnom ne shvataju.

    - Ne znam ta hoete da kaete.

    - Znate vi dobro. Razmotrili ste situaciju sa mnogo pronicljivosti. Nije vam

    izmaklo ono najglavnije: ja volim Azel. Gajim prema njoj ljubav koja je vama

    potpuno jasna. Voli i ini ta god hoe, savetuje sveti Avgustin.

    - Gospodine, to se mene ne tie.

    - Znam. Ali vam to ipak kaem, zato to vas veoma cenim.

    - Hvala.

    - Ja se vama zahvaljujem. Zasluujete svako divljenje. A osim toga, vi ste i

    lepi. Liite na boginju Atinu: imate lepotu inteligencije.

    Posetiteljka je oborila oi kao da je zbunjena, oprostila se i otila. Kada se

    nala van kue, morski vazduh je obuze i oslobodi: konano je odahnula.

    Znam ono to sam htela da saznam, pomislila je.

    Poto je pokupovala neke stvari u apoteci, Fransoaz ode u kafanu. Inae nije

    imala taj obiaj.

    - Kalvados, molim.

    Otkada to neka ena pije ovo pie?, pomislio je kafedija.

    Mornari su sa uenjem gledali tu lepu enu koja nije izgledala ni najmanje

    lako, sasvim obuzetu vanim mislima.

    Sada kada sam u to sigurna, bie potrebno da udvostruim panju. Srea je

    to nije primetio moju priu o klistiranju. Mislim da on slua nae razgovore ne

    izlazei iz svoje sobe za puenje koja je svakako povezana sa Azelinom sobom

  • nekim kanalom. Jadna mala, sigurno joj je mnogo teko. Kako da joj kaem da sam

    joj saveznik? Posle svega onoga to sam joj rekla, da li e jo imati poverenja u

    mene? Volela bih da joj napiem pisamce, ali to je nemogue: straari koji me

    pretresaju, ne bi propustili ni najmanji papiri. Nekoliko dana ranije zatekla je

    jednoga od njih kako ita uputstvo za upotrebu nekoga leka iz njene torbe. Kada ga je

    zapitala ta misli da e tu nai, odgovorio je: Mogli biste da poaljete ifrovane

    poruke podvlaei pojedina slova. Njoj to nije nikada palo na pamet. ta bih mogla

    protiv takvih kerbera? Mogla bih da ponesem istoga papira i da pred Azel napiem,

    ali ona bi mogla da mi postavlja pitanja koja bi se ula: ta to radite, Fransoaz? ta

    to zapisujete? Zato stavljate prst na usta? Nee mi biti lako sa ovom tako

    bezazlenom devojkom. Ne, treba da nastavim da ostvarujem svoj plan. Samo da to ne

    potraje suvie dugo!

    Otila je da sedne pored bara i zapitala kafediju:

    - ta se dogodilo Kapetanu pre nego to se naselio na ostrvu Mort-Frontijer?

    - Zato vas on zanima?

    - Upravo sada ga negujem. Ima poetno zapaljenje plua.

    - On svakako vie nije mlad. Poslednji put sam ga video pre dvadesetak

    godina. Ve tada je izgledao star.

    - More iscrpljuje oveka.

    - U njegovome sluaju nee biti samo more.

    - ta znate o njemu?

    - Ne znam bogzna ta. Osim da se zove Omer Lonkur, a priznajete da takvo

    ime ve nagovetava da e ovek biti mornar. Po onome to sam sluao, imao je

    dosta buran ivot: uestvovao je ak u probijanju opsada na Kineskome moru. Tamo

    je stekao veliko bogatstvo. Otiao je u penziju pre oko trideset godina.

    - Zato tako rano?

    - Ne zna se. U svakom sluaju, zna se da je bio zaljubljen.

    - U koga?

    - U neku enu koju je doveo na svojem brodu. Nikada je niko nije video.

    Lonkur je kupio ostrvo i tu smestio svoju ljubavnicu.

  • - Sigurni ste da je to bilo pre trideset godina?

    - Svakako.

    - Kako to da nikada niste videli tu enu?

    - Ona nije nikada naputala Mort-Frontijer.

    - Kako ste onda znali da ona postoji?

    - Preko aklin, Lonkurove kuvarice. Ponekada je pominjala neku gospoicu.

    - Da li ju je ona videla?

    - Ne znam. Izgleda da Kapetanovi ljudi imaju uputstvo da o tome priaju to je

    mogue manje. A ta gospoica je umrla pre oko dvadeset godina.

    - Na koji nain?

    - Bacila se u more i utopila se.

    - Kako to!

    - udna pria, stvarno. Posle mnogo dana njeno telo se nasukalo na obalu u

    Nedu. Bila je to neka ena naduvena od vode kao natopljen komad hleba. Nije bilo

    mogue zakljuiti da li je bila lepa ili runa. Posle autopsije i istrage, policija je

    zakljuila da je to bilo samoubistvo.

    - A zato bi se ona ubila?

    - Ko bi to znao?

    Upravo imam nameru da to saznam, pomislila je bolniarka, platila i otila.

    U bolnici je zapitala za miljenje najstariju od svojih koleginica koja je imala

    oko pedeset godina. Ni ona joj nije kazala nita vie:

    - Ne, ne znam ko je bila ta ena.

    - Kako se zvala utopljenica?

    - Otkuda smo mogli znati?

    - Kapetan je mogao da kae.

    - Verovatno.

    - Kakvo dobro pamenje! Zar nije bilo niega to vas je zaudilo?

    - Imala je na sebi lepu belu spavaicu.

    Kapetanov ukus za odevanje nije se promenio, pomislila je Fransoaz i otila

  • da pregleda upisne knjige bolnice. Ni tamo nije nala nita vie: nekoliko desetina

    ena je umrlo u bolnici u Nedu 1903. godine, poto je to bila sasvim obina godina.

    ,,U svakom sluaju, Lonkur je mogao da joj izmisli bilo kakve podatke, poto

    je on bio jedini koji je poznaje, pomislila je.

    Pitala se gde li je sahranjena.

    Azel se osmehivala nekako usiljeno.

    - Razmiljala sam o naem jueranjem razgovoru.

    - Ah - uzvrati negovateljica ravnoduno.

    - Mislim da ste bili u pravu. Pa ipak, ne polazi mi za rukom da prihvatim vae

    miljenje.

    - Nita ne mari.

    - I ja tako mislim: ovek ne mora imati ista miljenja kao njegovi prijatelji, je

    li tako?

    - Ni u kojem sluaju.

    - Prijateljstvo je udna stvar: prijatelje ne volimo ni zbog njihovog tela, niti

    zbog njihovoga miljenja. Pa otkuda onda potie to neobino oseanje?

    - U pravu ste, to je vrlo udno.

    - Moda postoje tajanstvene veze izmeu nekih osoba. Na primer, naa imena.

    Vi se prezivate avenj, je l da?

    - Da.

    - To lii na atenj, kesten - a kosa vam je kestenjasta. Meni je ime Azel, to

    oznaava lesku - a moja kosa je boje lenika. Kesten i lenik - potiemo iz iste

    porodice biljaka.

    - Ba je zanimljivo imati ime koje znai leska.

    - tapie leske ljudi su upotrebljavali da otkriju izvore vode: to drvo navodno

    podrhti kada oseti snagu i istou vode koja hoe da izbije na povrinu. Zvati se Azel

    znai zvati se izvorka - pronalazaica vode.

    - Izvorkinja vila!

    - Volela bih da sam vila. Ali nemam nikakvih moi.

  • Kakva zabluda, pomisli bolniarka.

    - Drvo kestena - nastavila je devojka - nema mo da otkriva vodu, ali je

    izuzetno otporno, vrsto, postojano. Kao vi, Fransoaz.

    - Ne znam da li treba poklanjati panju znaenju imena. Ona se uglavnom

    olako daju ljudima.

    - A ja mislim da ona izraavaju sudbinu. Kod ekspira, ulijeta kae da bi

    njen Romeo bio isto tako divan i sa nekim drugim imenom. A ona sama je dokaz

    suprotnoga, ona ije prekrasno ime je postalo mit. Da se ulijeta zvala... ne znam...

    - ozijan?

    - Da, nikako ne bi ilo da se zvala ozijan!

    Obe su se nasmejale.

    - Lepo je vreme - ree bolniarka. - Mogle bismo da iziemo u etnju po

    ostrvu.

    tienica preblede.

    - Umorna sam.

    - Prijalo bi vam da se malo provetrite umesto da stalno budete zatvoreni.

    - Ne volim da izlazim.

    - teta. Volela bih da se proetam obalom.

    - Pa proetajte se.

    - Ne bi mi bilo zanimljivo bez vas.

    - Ne navaljujte.

    Ba je glupa, ljutila se posetiteljka. Napolju bismo mogle da razgovaramo

    slobodno.

    - Ja vas ne razumem, Azel. Na ovome ostrvu nema nikoga. Ako bismo se

    proetale, niko ne bi mogao da vas vidi. Nemate ega da se pribojavate.

    - Nije to u pitanju. Jednoga dana izila sam da se proetam. Bila sam sama, a

    ipak oseala sam neije prisustvo. I ono me je pratilo. Bilo je uasno.

    - Imate bujnu matu. Ja idem peke svako poslepodne od gata dovde i nisam

    nikada videla nikakvo privienje.

    - Ne radi se o privienju. Bilo je to kao neko prisustvo. Ne mogu vam rei

  • nita vie o tome.

    Bolniarka je gorela od elje da pita devojku da li je ula da se govori o

    prethodnoj Lonkurovoj ljubavnici. Postavila je pitanje okolinim putem.

    - Mnogo mi se sviaju vae bele spavaice.

    - I meni. Kapetan mi ih je poklonio.

    - Divne su. Kakav kvalitet. Nisam nikada videla ovakve u radnjama.

    - Zato to su davnanje. Kapetan mi je rekao da ih je sauvao od majke.

    Ne zna nita o onome, zakljuila je maserka.

    - Tuno je imati takve spavaice a biti unakaena. Ovakva odea zahteva

    savreno lice.

    - Azel, nemojte opet poeti da jadikujete.

    - elela bih da vam poklonim jednu. Vama bi dobro pristajala.

    - Odbijam. Ne poklanja se ono to je dobijeno na poklon.

    - Dozvolite mi bar da vam kaem ovo: vi ste lepi. Veoma ste lepi. Pa uinite

    mi bar ovo: budite sreni, uivajte u tome. To je pravi dar.

    Pre nego to e stii na gat, Fransoaz je ila du obale. Dvadeset minuta je bilo

    dovoljno da obie celo ostrvo.

    Bolniarka nije bila od onih koji veruju u tajanstvena prisustva. Znala je da se

    jedno ljudsko bie tu utopilo pre dvadeset godina. Prema tome, nije joj bilo potrebno

    da se slui iracionalnim da bi pronala to muno mesto.

    Nadala se da ce nai trag nekoga groba, ali nije nita otkrila. Ba sam glupa

    to ga traim! Lonkur se ne bi izloio takvome riziku. Ako bi se obeleavalo

    grobnicom svako mesto na kojem se neko ubio, i zemlja i more bi bili sama groblja.

    Pa ipak, na obali naspram Neda, zapazila je kamenu izboinu u obliku strele

    koja se zariva u vodu. Dugo ju je posmatrala, i mada nije bila ni u ta sigurna, srce joj

    se steglo.

    Sutradan, dolazei na ostrvo, srela je Kapetana koji je upravo odlazio.

    - Moram da odem u Ned da sredim neke poslove. Brod e danas izuzetno

  • obaviti jedno putovanje vie. Ali ne bojte se, bie ovde na vreme da vas vrati na

    kopno. Ostavljam vas samu sa naom malom bolesnicom.

    Posetiteljka je pomislila kako je sve to suvie lepo da bi bilo stvarno. Pobojala

    se da se ne radi o nekoj zamci, te je koraala izuzetno sporo ne bi li videla kako se

    Lonkur ukrcava na barku. Kada je ona krenula, zatvorila je vrata za sobom i potrala

    u sobu za puenje.

    Tu je bio neki radni sto i ona zaviri u svaku njegovu fioku. Meu raznovrsnim

    papirima naila je na stare fotografije, a meu njima na jednu koja je nosila datum:

    1893. godina - godina kada sam se ja rodila, imala je toliko vremena da pomisli pre

    nego to je primetila da fotografija prikazuje devojku lepu kao aneo. Na poleini je

    mastilom bilo napisano ime: Adel.

    Bolniarka je zagleda: devojka je imala oko osamnaest godina. Njena sveina i

    ljupkost su joj zaustavile dah.

    Fransoaz je odjednom pomislila da Lonkur nije jedini tamniar u ovoj kui.

    Pozatvarala je fioke i popela se na sprat kod pacijentkinje.

    A ona ju je ekala, bleda kao krpa.

    - Kasnite osamnaest minuta.

    - Da li je to razlog to ste se tako promenili?

    - Ne moete ni da zamislite! Vi ste pravi dogaaj mojih dana. Ranije nikada

    niste kasnili.

    - Ovo je zato to sam se pozdravljala sa Kapetanom koji e poslepodne

    provesti na kopnu.

    - Odlazio je? Nije mi nita o tome govorio.

    - Rekao mi je da ima nekih poslova. Vratie se veeras.

    - teta. Vie bih volela da se ne vrati i da ste dobili zadatak da me noas

    uvate.

    - Mislim da nemate nikakve potrebe da vas neko uva, Azel.

    - Potrebna mi je upravo prijateljica i vi to znate. Kada sam bila mala, Karolina

    je esto spavala kod mene. Po itavu no bismo priale prie, izmiljale igre, smejale

    se. Volela bih opet tako neto.

  • - Nije to vie za nae godine.

    - angrizalice!

    Dok je devojka drala toplomer u ustima, bolniarka pomisli da joj postavi

    neka pitanja. Ali avaj, pretpostavljala je da neki od straara zamenjuje Lonkura na

    mestu prislukivaa. A nadala se i da je niko nije video kako izlazi iz sobe za

    puenje.

    - Imate 38 - rekla je.

    Zatim je provela nekoliko asaka u kupatilu, zatim se vratila i poela

    uobiajenu masau. Ve je bila sigurna da je Azel sa njom uvek razgovarala

    slobodno, i ne sumnjajui da starac prislukuje njihove razgovore i sada je htela da

    ispita devojku o neemu drugom. Bolniarka poe da govori sasvim bezazlenim

    glasom:

    - Razmiljala sam o naem jueranjem razgovoru. Bili ste u pravu: lina

    imena su znaajna. Neka od njih su zaista lepa kao san. Koje ensko ime vi najvie

    volite?

    - Ranije je to bilo ime Karolina, a sada je Fransoaz.

    - Vi meate svoj ukus i prijateljstvo.

    - To je samo delimino tano. Na primer, ako biste se vi zvali ozijan, to ne bi

    moglo biti moje omiljeno ime.

    - Zar nema imena koja volite, a da ne poznajete nijednu osobu koja ga nosi? -

    nastavila je starija prijateljica, nadajui se da joj Kapetanov sluga koji ih slua, nee

    zameriti na ovim pitanjima koja nemaju nikakve veze sa medicinom.

    - Nisam nikada o tome razmiljala. A vi?

    - Ja volim ime Adel. Ipak, nisam nikada poznavala nijednu Adel.

    tienica se nasmejala; maserka se zapitala kako to da shvati.

    - Pa vi ste ne razlikujete od mene! Adel - to lii na va francuski nain

    izgovaranja mojega imena.

    - Stvarno, a ja nisam na to nikada pomislila - rekla je bolniarka, zaprepaena

    onim to je ula.

    - Va ukus zavisi od vaih prijateljstava, kao i kod mene. Ukoliko sam ja vaa

  • prijateljica - dodala je ozbiljnim glasom.

    - Dobro znate da jeste. ini li vam se da Azel i Adel imaju isto znaenje?

    - Svakako da nemaju. Ali zvuk je esto vaniji od znaenja. Adel: da, lepo

    zvui. Nisam ni ja nikada poznavala neku Adel.

    Ne lae, pomislila je posetiteljka.

    Fransoaz avenj je ponovo pogledala u upisnim knjigama bolnice u Nedu:

    nijedna Adel nije umrla 1903. godine.

    Napregla je pamenje da bi se setila kako izgleda Lonkurov rukopis: Moda

    se uzalud zamaram, jer je moda neka bolniarka pisala po njegovome diktatu, ili ako

    ni rukopis na poleini fotografije nije Kapetanov.

    Povrno je pogledala podatke o svim enama umrlim 1903. godine: obian

    popis preminulih. Bolnice su samo umiraonice, pomislila je. Gotovo da je bila

    zavrila pregledanje imena, kada ugleda pod datumom 28. decembar 1903:

    Smrt: A. Langle, roena u Puant-a-Pitru 17. januara 1875.

    Ovo A. bi moglo znaiti Adel, razume se, ali i Ana, Ameli, Anelik. Pa ipak,

    izuzetno lep rukopis je liio na onaj to je bio na poleini fotografije. Osim toga,

    panju joj privukoe dve pojedinosti. Onaj kafedija joj je priao kako je Lonkur

    brodom doveo neku enu koja, meutim, nije imala strano ime: Gvadelupa bi

    odgovarala itavoj prii. Uza sve to, datum roenja se podudarao sa pretpostavljenim

    godinama devojke sa fotografije.

    Uzrok smrti nije naveden: ovo nije bilo nita normalnije nego to to je kao ime

    upisno samo prvo slovo. Pravilo je nalagalo da se piu cela imena i prezimena i da se

    upie bolest, ili drugi uzrok smrti. Kakva greka, Kapetane! utanje je glasnije od

    svega. ta vie, mogli ste izostaviti ono roena u koje bi se moglo i podrazumevati,

    a pravo to meni kazuje kojega je pola umrla osoba. Oigledno, nije vam palo na

    pamet da bi dvadeset godina posle dogaaja neka radoznala bolniarka mogla

    zavlaiti nos u vae tajne.

    Kapetan je sutradan pozva u sobu za puenje.

  • - Razoaran sam, gospoice. Veoma razoaran. Potpuno sam se prevario u

    vama.

    Bolniarka je prebledela.

    - Imao sam u vas potpuno poverenje. Sada je zauvek uniteno.

    - Znam da mi ne moete oprostiti, gospodine. Bio mi je potreban novac: zbog

    toga sam otvorila fioke vaega radnog stola.

    Lonkur ju je gledao zaueno.

    - Vi ste znai ak i pretresali po mojem stolu?

    Osetila je strahovitu paniku, ali je nastavila da glumi kradljivicu:

    - Nadala sam se da u tu nai novac ili neku skupocenu stvar koju bih mogla

    da prodam. Ali kako mi se nita nije uinilo vrednim, nisam nita uzela. Otpustite

    me.

    - Ne radi se o tome da vas otpustim. Naprotiv.

    - Ali kaem vam da nisam nita uzela!

    - Prestanite sa tom komedijom. Vas ne zanima novac. Sva srea to sam jue

    otiao u Ned, inae bih i dalje imao poverenja u vas.

    - Raspitivali ste se o meni?

    - To nije ak ni bilo potrebno. Prolazio sam jednom ulicom gde me je video

    apotekar. Iziao je iz apoteke da bi mi rekao neke veoma zanimljive stvari. Izgleda da

    ste kod njega kupovali svaki dan po jedan toplomer.

    - Pa ta?

    - Pa taj dobri ovek se pitao ta radite sa tim toplomerima svaki dan. Nije

    mogao to sve objasniti nespretnou. Samo namerno se moe razbiti svaki dan po

    jedan toplomer. On je zakljuio da nameravate da nekoga otrujete ivom.

    Nasmejala se:

    - Ja trovaica?

    - Apotekar se raspitao i saznao da sada veoma revnosno negujete mene.

    Pomislio je da pokuavate da me ubijete. Razuverio sam ga i rekao mu o vama sve

    najbolje. Na vau alost, on mi je izgleda poverovao.

    - Na moju alost?

  • - Da. Da je bio uporan u miljenju da ste zloinka, moda bi obavestio policiju

    koja bi se zabrinula to ste nestali.

    - I ne samo policija. I ljudi iz bolnice e se zapitati gde sam.

    On se osmehnuo:

    - Ta pojedinost je vec sreena. Jutros sam obavestio vau direktorku da se

    enim vama i da se neete vie vraati na posao.

    - ta?

    - A najlepe je to to je ona kliknula: Pomislila sam da e tako biti! Kakva

    nevolja za mene, a kakva srea za vas! Tako sjajna, lepa i estita osoba.

    - Odbijam da se udam za vas.

    Nasmejao se.

    - Ba me zabavljate. Jutros sam pretresao prostorije svoje tienice i u kupatilu

    sam, u dnu plakara, otkrio tajnu: kadicu u kojoj je bilo ive. Ne znam emu se vie

    divim: vaoj inteligenciji ili vaoj gluposti. Inteligenciji, jer trebalo je setiti se toga:

    svaki dan su vas pretresali moji ljudi koji su dobili nalog da ne propuste nikakav

    materijal koji odbija zrake. Ali ko bi se setio ive u toplomeru! Nije loa zamisao ni o

    kadici neophodnoj za navodnu klizmu.

    - Ne razumem nita ta priate.

    - A ta ste mislili da uinite sa tom ivom?

    - Nita. Dogaalo mi se da neopreznou razbijem toplomer, pa sam, brinui o

    higijeni, ivu sakupljala u tu kadicu.

    - Ba smeno. Morali ste ih razbiti bar deset da biste sakupili onoliko ive. I tu

    se pojavljuje vaa glupost, ili bar vaa bezazlenost. ta mislite, koliko toplomera bi

    vam bilo potrebno da slomite, da biste napravili sloj koji odbija svetlost?

    - Otkuda ja to znam?

    - Bar etiri stotine. Verovatno ste mislili da imate dovoljno vremena, zar ne?

    ini mi se da ste planirali da moja tienica ozdravi tek idue godine.

    - Azel je stvarno bolesna.

    - To je mogue. Ali nema temperaturu. Proverio sam - imam i ja toplomer. U

    stvari, zar niste bili razoarani kada ste videli da je na dnu kadice, umesto da se

  • sakupi u baricu, iva uporno ostajala u stanju kapljica? To je jedno od njenih

    svojstava.

    - A kada se sakupi izvesna koliina, to svojstvo se gubi.

    - Cenim to ste konano prestali da poriete injenice. To svojstvo bi stvarno

    nestalo, ali pod uslovom da ne pustite da proe godina i po dana da biste napunili

    onaj lavor. A iva ima i drugih svojstava. Draga gospoice, iako ne sumnjam u vae

    sposobnosti bolniarke, slobodan sam da sumnjam u vau obdarenost za hemiju.

    Proizvoai ogledala su prestali da koriste ivu jo pre dvadesetak godina. Najpre

    zato to ona nije vie neophodna, a naroito stoga to je veoma otrovna.

    - Sakrivena u dnu ormana, ne moe nikome nakoditi.

    - Nikome, osim kadici, prijateljice draga. Za mesec ili za dva meseca,

    keramika kadice bi bila nagriena i propustila bi vae dragocene zalihe. I unitila sve

    vae napore. Kada biste to videli, dobili biste nervni slom.

    - Nervni slomovi nisu moj nain ponaanja. Osim toga, vi niste uopte sigurni

    u ono to tvrdite: ova kadica bi izdrala. A da vam apotekar nije stavio bubu u uvo, ja

    bih ostvarila svoj plan.

    - Isto tako, zaista treba biti suvie prostoduan pa verovati da neete privui

    panju kupujui po toplomer svakoga dana, i to tokom itave godine! Meutim,

    nisam vam rekao ono najzanimljivije. Ja se dobro razumem u proizvodnju ogledala.

    Nasluujete da sam imao razloga da se obavestim o tome. Pa, draga moja, ako

    pretpostavimo da biste, suprotno svakoj verovatnosti, i uspeli da kupite etiri stotine

    toplomera a da ne budete primeeni, i da keramika izdri, to vam ipak ne bi uspelo.

    - Zato?

    - Zato to bez sloja stakla na povrini, vaa iva ne bi davala odsjaj. Uzalud

    imate eline ivce, verujem da biste proplakali kada biste to shvatili. Moete da

    zamislite da uz pretrese koje rade moji ljudi, ne biste nikada uspeli da pronesete

    komad stakla.

    - Ne verujem vam. U ivi postoji izvestan odsjaj.

    - To je tano. Pod jednim uslovom: na ivu treba primeniti rotaciono kretanje.

    U ovome sluaju, lagano drmajui kadicu, to ne bi bilo teko. Ali dobili biste ugnutu

  • povrinu. A onda, pruiti jednom detetu takvo ogledalo koje izopaava lik, bio bi

    vrhunac sadizma, zar vam se ne ini?

    Nasmejao se.

    - Vi ste stvarno veoma pogodni da mi uputite takav prekor!

    - E, sa mnom je neto sasvim drugo. Ja volim Azel i sledim svoj cilj. A cilj

    opravdava sredstvo.

    - Da je volite, vi biste radije traili nain kako da je usreite, zar ne?

    - Gospoica dodue ima velikoga iskustva u ljubavi. Tri momka za koje niste

    bili nimalo zainteresovani i prema kojima ne oseate nita, je 1 da? A osim toga,

    Azel je srena.

    Ovoga puta se ona nasmejala.

    - To prosto bode oi, dragi gospodine! Vi oigledno nemate pojma o tome ta

    znai srena ena. Zamiljam kako vam je i prethodna, Adel, izgledala veoma srena.

    Sve dok se nije ubila u dvadeset tri godine ivota. Ukoliko je to uopte bilo

    samoubistvo.

    Starac je prebledeo.

    - Ako vam je poznato njeno ime, znai da ste videli fotografiju u fioci mojega

    stola.

    - Tano. Veoma lepa ena! Kakva teta!

    - Da, kakva teta to se ubila. Ne moete sumnjati da je bilo tako.

    - Smatram da je to isto to i ubistvo. Drali ste je deset godina u istim uslovima

    kao i svoju tienicu. Kako se ne bi ubila?

    - Nemate prava da govorite tako! Kako bih mogao da elim njenu smrt ja koji

    sam je voleo vie nego ita? Kao to se obino kae, iveo sam samo za nju. Kada se

    ubila, patio sam koliko vi ne moete ni da zamislite. iveo sam samo da bih sauvao

    uspomenu na nju.

    - A niste se zapitali zato je sama sebi zadala smrt?

    - Znam, nisam u pravu. Vi nemate pojma ta je to ljubav. To je bolest koja

    mui. Kada neko stvarno nekoga voli, ne moe da sprei da mu nanosi nepravdu, a

    naroito ako taj neko eli da ga usrei.

  • - Neko, neko, neko! Hoete da kaete vi! Nikada jo nisam ula da postoji

    ovek koji voljenoj eni sprema takvu sudbinu.

    - To je normalno. Ljubav nije neto to se dogaa svim ljudima. Nema sumnje

    da sam prvi takav ovek kojega ste sreli. Usuujem se da vas smatram dovoljno

    inteligentnom da shvatite kako sentimentalna ponaanja vaih istovrsnika ne

    zasluuju ime ljubavi.

    - Ako se ljubav sastoji u tome da se nekome nakodi, zato niste delotvorniji?

    Zato niste ubili Adel im ste je upoznali?

    - Zato to to nije tako prosto. Zaljubljeni ovek je sloeno bie koje takoe eli

    i da nekoga usrei.

    - Recite mi kako to vi elite da usreite Azel. Ne razumem.

    - Spasao sam je crne bede u kojoj se nala. Ona ovde ivi u raskoi i

    bezbrinosti.

    - Sigurna sam da sto puta vie eli da bude siromana a slobodna.

    - Ona je ovde okruen panjom, nenou, oboavanjem i potovanjem.

    Voljena je: ona to zna i osea.

    - To joj ba mnogo vredi!

    - Veoma mnogo! A vi, pa vi i ne znate kakva je srea biti voljena.

    - Ali ja znam kakva je srea biti slobodna.

    Starac se nasmejao.

    - I od toga vam je toplo nou u postelji?

    - Poto smo stigli do teme koja vas optereuje, znajte da se Azel grozi onih

    noi kada joj vi dolazite u sobu.

    - Da, ona tako kae. Pa ipak, ona to voli. Ima, znate, znakova koji ne varaju.

    - utite, odvratni ste!

    - Zato? Zato to pruam zadovoljstvo svojoj voljenoj?

    - Kako mlada devojka moe eleti tako odvratnoga mukarca kao to ste vi?

    - Imam dokaza za to. Ali sumnjam da ste vi u to upueni. ini mi se da seks

    nije vaa jaa strana. Telo je za vas neto to se slua slualicama, to se lei, a ne

    predeo kojem priinjavamo zadovoljstvo i radost.

  • - Najzad, ako joj i pruate zadovoljstvo, otkuda moete znati da je to ini

    srenom?

    - Sluajte, ona ima rasko, finansijsku sigurnost, ludo je voljena u svakom

    smislu te rei. Nema na ta da se ali.

    - Vi uporno zaobilazite malu pojedinost, zar ne? Nezamislivu obmanu u kojoj

    je drite ve pet godina.

    - To je zaista pojedinost.

    - Pojedinost! Pretpostavljam da ste i sa Adel primenjivali istu strategiju?

    - Da, upravo sam, jo u poetku, za nju i sagradio ovu kuu.

    - Zar niste nikada pomislili da ju je upravo ta uasna obmana oterala u

    samoubistvo? Kako se usuujete da kaete da je to pojedinost?

    Lonkur se namrtio.

    - ini mi se da se ne bi brinula za to da je uspela da me zavoli.

    - Sada biste bar morali znati da ste pogreili. Prvi put ste jo imali opravdanje

    da niste znali. Sada, iako je propao va prvi ogled sa Adel, ponovo poinjete isto sa

    Azel. Vi ste zloinac! Zar ne vidite da e se i ona ubiti? Isti uzroci dovode do istih

    posledica!

    - Ne. Nisam uspeo da se Adel zaljubi i to prebacujem sebi. Izvukao sam

    zakljuke iz svojih greaka i Azel me voli.

    - Vaa uobraenost je groteskna. Kako jedna osetljiva devojka moe da se

    zaljubi u bludnoga starca?

    Kapetan se osmehnuo.

    - Ba neobino, zar ne? I mene je to udilo. Moda nene devojke imaju

    potajnu sklonost prema odvratnim starcima.

    - Moda dotina devojka nije mogla da bira. Ili se starac moda vara verujui

    da je ona zaljubljena.

    - Sada ete imati dovoljno vremena da razmiljate o svim tim sentimentalnim

    nagaanjima poto, kao to ste razumeli, neete vie naputati Mort-Frontijer.

    - A posle ete me ubiti?

    - Ne mislim. To mi se ne bi svidelo, jer vas stvarno volim.

  • Osim toga, Azel blista otkako se vi njome bavite. Ona je veoma nena, mada

    nije bolesna onoliko koliko vi tvrdite. Va nestanak bi je najdublje dirnuo.

    Nastaviete, znai, da je negujete kao da se nita nije dogodilo. Za sada vam je ivot

    spasen, ali ne zaboravite da se vai razgovori sluaju: na najmanje dvosmislene rei,

    aljem vam svoje ljude.

    - Odlino. U tome sluaju, idem smesta kod Azel. Ve sam suvie zakasnila.

    - Izvolite, ponaajte se kao kod kue - ree Lonkur ironino.

    tienica ju je ekala uznemirena izgleda.

    - Znam, mnogo sam zakasnila.

    - Fransoaz, to je grozno: nemam vie temperaturu.

    - Kapetan mi je to maloas rekao i to je dobra novost.

    - Neu da ozdravim!

    - Daleko ste vi od ozdravljenja. Temperatura je bila samo znak da ste bolesni,

    a bolest vas jo nije napustila.

    - Stvarno?

    - Da, stvarno. Prema tome, promenite taj nesreniki izraz.

    - Znai... jednoga dana u ozdraviti. I mi emo se tada ipak rastati.

    - Kunem vam se da neemo. Sigurna sam da je vaa bolest hronina.

    - Kako to da se onda oseam toliko bolje?

    - Zato to vas ja leim. I neu nikada prestati da se staram o vama. Ako bih

    prestala, vae tegobe bi se povratile.

    - Kakva srea!

    - Jo nikada nisam videla nekoga da je toliko oduevljen zato to je slaboga

    zdravlja.

    - To je nebeski dar. Kakav paradoks: nikada nisam bila toliko ispunjena

    ivotom i energijom kao od poetka bolesti.

    - To je stoga to ste ve bili bolesni a niste to ni znali. Sada su vas oveselile

    moja nega i masaa.

    Azel se nasmejala.

  • - Nije to vaa masaa, Fransoaz, mada ne sumnjam u njeno dejstvo. Nego vi.

    Vae prisustvo. Ovo me podsea na jednu indijsku priu koju sam itala kao mala.

    Neki moni rada je imao ker koju je mnogo voleo. Ali avaj, neka tajanstvena bolest

    je obuzela devojicu: venula je a da niko nije shvatao zato. Pozvani su lekari iz cele

    zemlje, sa napomenom: Ako uspete da izleite princezu, biete obasuti zlatom. Ako

    ne uspete, bie vam odseena glava zato to ste davali radi lanu nadu. Kroza sobu

    devojice prolazili su veliki lekari iz celoga kraljevstva, ali ne promenie nita u

    njenome stanju, zbog ega su im odseene glave. Ubrzo nije bilo ni jednoga ivog

    lekara u Indiji. A onda doe neki siromani momak i ree da eli da izlei devojicu.

    Dvorjani su mu se smejali u lice: ti nema nikakav lek niti bilo koji instrument u

    torbi! Srlja u susret smrti! Uvedoe momka u luksuzne princezine odaje. On sede

    pored uzglavlja njene postelje i poe da joj pripoveda prie, legende, dogaaje.

    Priao je prekrasno i lice male bolesnice se razvedravalo. Nekoliko dana kasnije, bila

    je izleena: tako su saznali da je bolest od koje je patila, bila dosada. Mladi je nije

    vie nikada naputao.

    - Lepa pria, ali na sluaj je sasvim drugaiji: vi meni priate lepe prie.

    - To vam je isto: kao to sam vam ve kazala, sagovornik pobuuje razgovor.

    - Drugim reima, ja vas zabavljam.

    - Ne. Ne moe se rei da mi je dosadno. Doputen mi je pristup u ogromnu

    Kapetanovu biblioteku, a imam sree da oboavam da itam. Pre vaega dolaska

    patila sam zbog usamljenosti.

    - ta itate?

    - Sve. Romane, poeziju, drame, pripovetke. itam i po vie puta isto. Ima

    knjiga koje su sve bolje to ih vie itate. Ja sam proitala ezdeset etiri puta

    Parmski kartuzijanski manastir. Svako novo itanje je bilo uzbudljivije od

    prethodnoga.

    - Kako ovek moe eleti da ita ezdeset etiri puta neki roman?

    - Da ste bili strano zaljubljeni, da li biste poeleli da provedete samo jednu

    no sa predmetom svoje ljubavi?

    - To se ne moe uporeivati.

  • - Moe. Isti tekst ili ista elja mogu imati mnotvo pojava. Bilo bi teta

    ograniiti se samo na jednu, naroito ako je ona ezdeset etvrta najbolja.

    Sluajui je, bolniarka je mislila kako je Lonkur moda bio u pruvu kada je

    govorio da je devojka zadovoljna.

    - Nisam toliko naitana kao vi - ree maserka glasom punim podrazumevanja.

    Dva sata kasnije, starac joj naredi da poe za njim.

    - Razume se da moja tienica nee nita znati o vaem prisustvu ovde. Biete

    izdvojeni u svojim prostorijama, u drugom delu zamka.

    - A kako u provoditi vreme, osim ona dva sata dnevno kada sam pored Azel?

    - To je vaa briga. Trebalo je da razmiljete o tome pre nego to se upustite u

    proizvodnju ogledala.

    - Izgleda da imate veliku biblioteku.

    - ta elite da itate?

    - Parmski kartuzijanski manastir.

    - Znate li da je Stendal rekao: Roman je ogledalo koje nosimo celim putem?

    - To je zaista jedina vrsta ogledala na koje vaa tienica ima prava.

    - Bolje i ne postoji.

    Stigli su u jednu sobu iji su zidovi, fotelje i postelja bili prekriveni tamno

    crvenim somotom.

    - Zovemo je grimizna soba. Ja ne volim posebno tu boju. A ipak sam je

    odabrao zato to volim tu re za koju nemamo mnogo mogunosti u ivotu da je

    esto upotrebljavamo. A ovako esto imam priliku da je izgovaram. Zahvaljujui

    vama, svakako u morati da je koristim mnogo vie.

    - U mojoj sobi u Nedu ima svetlosti. Postoji i jedan pravi prozor sa pogledom

    na more, a ne tavansko okno koje se ne moe ni dohvatiti.

    - Ako hoete vie svetlosti, upalite sijalice.

    - Ja hou sunevu svetlost. Nikakvo vetako osvetljenje je ne moe zameniti.

    - Mi ovde vie volimo senku. Ostavljam vas da se smestite.

    - Da se smestim? Gospodine, ja nemam nikakvih stvari.

  • - Pripremio sam neto od odela da se presvuete.

    - Znai i ja u imati prava na Adelin miraz?

    - Poto ste visoki i vitki, trebalo bi da vam odgovara. Pored sobe imate

    kupatilo. Sluga e vam doneti veeru. I Parmski kartuzijanski manastir, razume se.

    Zakljuao je sobu i otiao. Bolniarka je ula kako kripe stepenice pod

    njegovim koracima. Uskoro se uo samo umor talasa.

    Sat kasnije, sluga kojega je pratio jedan straar, donese joj posluavnik sa

    jelom: orba od jastoga, patka sa pomorandom, kuglof sa rumom i Parmski

    kartuzijanski manastir.

    Kakva rasko! Hoe da mi zamae oi, pomislila je. Ali poto nije imala

    obiaj da jede sama, skromna hrana koju je u bolnikoj trpezariji delila sa kolegama,

    izgledala joj je mnogo privlanije.

    Posle jela ispruila se na postelji i poela da ita Stendalov roman. Proitala je

    nekoliko stranica i spustila knjigu: ta to Azel moe voleti u ovim priama o

    Napoleonovim ratovima i italijanskim plemiima? Meni je to dosadno. Moda zato

    to nemam duevnog raspoloenja?

    Ugasila je osvetljenje i poela da misli na drugu knjigu o kojoj joj je Azel

    govorila, a koju je ona itala - Grof Monte-Kristo. Draga prijateljice, bili ste

    proroica pominjui taj roman: odsada sam i ja, kao i vi, zarobljenica u zamku If.

    Oekivala je da nee moi da spava. Nasuprot tome, utonula je u san kao u

    besvest. Sutra ujutru probudi je Lonkur koji ju je lupkao po ruci. Vrisnula je, ali se

    umirila kada je iza njega videla slugu kako zamenjuje posluavnike, uzimajui onaj

    od veere i sputajui drugi sa dorukom.

    - Spavali ste potpuno obueni, niste ak ni legli u postelju.

    - Zaista. Nisam oekivala da e me oboriti san kao da me je grom pogodio. Je

    li u toj hrani bilo neke droge?

    - Ne, jeli ste isto to i mi. A istina je da se na Mort-Frontijeru dobro spava.

    - Kako sam srena to stanujem u ovakvome raju. A zato ste vi doli? Ako je

    trebalo samo da me neko probudi, mogli ste poslati nekoga od vaih ljudi.

  • - Volim da vidim lepe ene kako spavaju. Za starog oveka kao to sam ja,

    nema lepega prizora.

    Ponovo ju je zakljuao okrenuvu klju dva puta. Posle doruka opet je legla

    sa Parmskim kartuzijanskim manastirom u ruci. Na svoju veliku sramotu, i dalje joj

    je bilo dosadno.

    Poto se zamorila, spustila je roman i odluila da se malo doteruje. Otvorila je

    orman da vidi odeu koju je Kapetan odabrao za nju. Bile su to haljine od pre trideset

    godina, d