146

ALBANCI SVE GLASNIJE ZATHEVAJU SVOJA PRAVA

Umesto da se zadovolje značajnim porastom

stepena jednakosti i lične bezbednosti koje su

uživali od kako je, posle jula 1966. godine,

ukroćena pokrajinska UDB-a u kojoj su najvećim

delom radili Srbi, politčiki angažovani sloj

albanske manjine, koja je sada brojala skoro

milion ljudi, tražili su ispunjavanje dodatnih,

sličnih zahteva, uključjujući i zahtev da

Pokrajina postane sedma jugoslovenska republika u

kojoj će Albanci, kao lokalna većina, biti

politički dominantni. Demonstracije na Kosovu i

njihovi odjeci u zapadnoj Makedoniji značili su da

nacionalno pitanje ponovo postaje glavni

jugoslovenski problem.1

Pobedom slovenačke i hrvatske struje u Savezu

Komunista Jugoslavije, 1964. godine, status

pokrajina postaje središno pitanje u borbi za

vlast u jugoslovenskoj federaciji. Prema novim

ustavnim amandmanima , usvojenim decembra 1968.

godine, zakonodavna i sudska vlast prenesena je na

pokrajine, koje postaju neposredno zastupljene u

Saveznoj skupštini. Kao dalji ustupak albanskom

nacionalnom osećanju, čisto srpski geografski

naziv Metohija napušten je u korist jednog imena za

tu Pokrajinu - Kosovo. Naziv "socijalistička",

dodat je nazivima obeju autonomnih pokrajina,

Kosova i Vojvodine, a osnovni pravni poredak svake

od njih trebalo je da bude ustanovljen posebnim

ustavima. Otuda prava i dužnosti autonomnih

pokrajina više nisu bila odredjivana "u okviru

prava i dužnosti Republike Srbije". Kosovu je tada

dato prvenstvo u odnosu na druge delove Jugoslavije

u raspodeli saveznih fondova, ali je postignut samo

1 Rusinow, The Yugoslav Experiment, p. 245.

147

delimičan i čisto kozmetički napredak koji je vrlo

malo doprineo poboljšanju kvaliteta života običnih

ljudi. Očekivalo se da će ove mere umiriti

kosovske Albance, jer je Centralni komitet Saveza

Komunista i dalje u potpunosti odbijao njihov

zahtev za sticanjem statusa republike.

U januaru 1969. godine, srpska Skupština je

usvojila novi ustav Kosova. Pokrajina je dobila

svoj Vrhovni sud, kao i značajna prava u oblasti

nezavisnog donošenja političkih mera, a albanski,

sprsko-hrvatski i turski jezik bili su statusno

izjednačeni. Dotadašnji ogranak beogradskog

Univerziteta u Prištini pretvoren je u nezavisni

Univerzitet u Prištini. Ustavni amandmani iz 1969.

godine predstavljali su još jedan pokušaj da se

nadje pravni osnov za proširenu pokrajinsku

autonomiju. Ali, 4. februara 1969. godine,

albanski zahtev da se revidiraju granice

Socijalistčike Autonomne Pokrajine Kosovo tako da

obuhvate sve teritorije u Socijalističkim

Republikama Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori

nastanjene albanskim življem, Politbiro je ponovo

odbio "kao pretnju teritorijalnom integritetu

Jugoslavije".2 Zahvaljujući ovim ustavnim

amandmanima, Kosovo ja sada moglo da donese

sopstveni ustavni zakon, što je učinjeno u februaru

1969.godine. Na taj način ono je zvanično prestalo

da postoji kao bezlinči geografski entitet i

postalo je potpuno razvijeni, konstitutivni deo

federacije. Premda su ovo bila skromna postignuća

Albanaca, Srbi su postajali sve uznemireniji,

strahujući od bilo kakvog prelaska zemlje is

srpskih u albanske ruke. Rastuće nepoverenje

izmedju Slovena i Albanaca dovelo je do značajnog

iseljavanja Srba i Crnogoraca iz Pokrajine, posle

1968. godine: Srbi i Crnogorci su počeli da

napuštaju Kosovo, a Albanci iz Makedonije, Crne

Gore, i južne Srbije, kao i muslimani iz Sandžaka,

2 Repishti, “Human Rights and the Albanian Nationality in Yugoslavia’,

p.249.

148

počeli da se naseljavaju, posebno u Prištini ,koja

se razvila u književni i kulturni centar Kosova u

koji se dolazilo prvenstveno radi sticanja

obrazovanja.

Porast stanovništva, industrijski razvoj i

iredenta

Demografska situacija na Kosovu dramatičo se

promenila za dvadeset godina proteklih od 1961. do

1981. godine. Broj Albanaca , koji su 1961.

godine činili dve trećine stanovništva, uvećao se

skoro dvostruko u poredjenju sa ostalim grupama,

dok se broj Srba i Crnogoraca smanjio sa četvrtine

stanovništva na jednu šestinu. Prema popisu

stanovništva iz 1971. godine, Albanci su na Kosovu

tada činili 73.6% stanoništva i, dok je stopa

prirodnog priraštaja u celoj Jugoslaviju bila 9.6%

, na Kosovu je taj broj iznosio 29.6%. 3 Prema tom

popisu, Turci su predstavljali šestu po veličini

etničku grupu na Kosovu .Deset godina ranije, oni

su bili četvrta etnička grupa po veličini, s tim

3 Prema podacima iz popisa stanovni{tva iz 1961 I 1971 sastav

stanovni{tva u SAP Kosovo izgledao je ovako:

1961 1971

% od ukupnog broja % od

ukupnog broja

Albanci 646,605 67.2 916,167

73.7

Srbi 227,061 23.6 228,261

18.4

Crnogorci 37,558 3.9 31,555

2.5

Muslimani 8,026 0.8 26,357

2.1

Cigani 3,202 0.3 14,593

1.2

Turci 25,764 2.7 12,244

1.0

Hrvati 7,.251 0.8 8,276

0.7

Makedonci 1,142 0.1 1,048

0.

Izvor: Jugoslovenski Statistički Bilten, br.727, 1972. Str.11

149

što ih je u Prizrenu bilo najviše - 5,794 - što je

iznosilo 5.9% stanovnika. Ovi podaci, medjutim,

nisu otkrivali da se sada veliki deo kosovskog

stanovništva¸ uključujući i Albance, koristio

trima jezicima - albanskim, srpskim i turskim. To

je znaičlo da etničke barijere u pokrajini nisu

bile tako velike kako se činilo.4

Zato, nije bilo nerazumno pretpostavljati da je

opadanje broja pripadnika turske nacionalne manjine

na Kosovu tokom decenije protekle do 1971.

godine, delom bio posledica njihovog asimilovanja u

albansku zajednicu i delimičnog stapanja sa njom.

Sasvim je očigledno da bi vlasti u Beogradu, da su

bile zainteresovane za smanjenje broja Albanaca,

to donekle i postigle podrškom turskoj manjini,

tako što bi sprečavale to stapanje. Štaviše,

podrška turskoj manjini bila bi u skladu sa

jugoslovenskom politikom unapredjivanja svih

nacionalnih grupa da bi se umanjio značaj većih

etničkih grupa. Pojava muslimana, kao nacionalne

kategorije u popisima stanovništva, posle 1961.

godine, i pokušaji uključivanja Cigana, pozivanjem

na njihovu nacionalnu samobitnost, bili su dodatni

primeri podrške nacionalnim grupama koje su ranije

bivale "necenjene" ili "potcenjene". Da je

pružanjem podrške Turcima na teritoriji pretežno

naseljenoj Albancima moglo ubediti Albance da sebe

vide kao jednu od narodnosti 5 u "društvu

socijalističkih samoupravljača", onda bi

nacionalna politika na Kosovu mogla pomoći u

razlikovanju jugoslovenskih Albanaca od Albanaca u

dražvi Albaniji. To je bio razlog zbog kojeg je

podrška turskoj manjini služla podjednako i

turskim i "jugoslovenskim" interesima,a kasnije ju

je prihvatio i Savez Komunista na Kosovu.6

4 C.N.O. Bartlett, ‘The Turkish Minority in the Socialist Autonomous

Province of Kosovo’, Co-existence, vol.17, p. 194. 5 Narodnost je bio ‘demokratski’ naziv za ‘nacionalnu manjinu’,

oslobodjen implicitne inferiornosti u odnosu na druge nacionalne grupe. 6 Bartlett, ‘The Turkish Minority…’p.196.

150

Uprkos očiglednom smanjenju broja turskog

stanovništva, u prvoj polovini sedamdesetih godina,

zabeležen je značajan porast publikacija i

programa emitovanih na turskom jeziku , a otvorena

je i Katedra za turski jezik na prištinskom

Univerzitetu. Turskoj zajednici na Kosovu pružana

je aktivna podrška, u nadi da će to donekle

ublažiti zastupljenost albanskih odlika Pokrajine i

da bi se postigla veća integrisanost zajednice.

Nekoliko činilaca doprinelo je naglom porastu

stanovništva na Kosovu. Zdravstvena služba na

Kosovu postigla je značajne uspehe u smanjivanju

stope smrtnosti u Pokrajini - sa 17.0 umrlih na 1

000 stanovnika, 1950. godine , stopa smrtnosti

spala je na 8.6 promila do 1970. godine . Slično se

dogodilo i sa stopom smrtnosti novorodjenčadi - sa

142 slučaja na 1000 živorodjene dece, 1960. godine,

ona je 1970. godine spala na 90. Epidemije i

zarazne bolesti, koje su ranije bile raširene,

sasvim su iskorenjene do 1975 godine; do tada je,

isto tako, izvršena i potpuna elektrifikacija

kosovskih sela.7 činilac koji je, isto tako,

doprineo brzom porastu stanovništva bila je

tradicionalna želja albanskih žena na Kosovu da

radjaju čim stupe u brak. [to pre rodi muško

dete,žena je pre mogla da učvrsti svoj brak, a

samim tim i položaj u domaćinstvu svoga muža (u

koje se selila po udaji). Sve dok ne rodi sina,

žena je, u stvari, bila na probi, a ako ne bi

uspela da rodi sina za par godina, njen muž je

mogao da se razvede od nje. Što pre rodi sina, ona

je, isto tako, pre mogla veliki deo kućnih poslova

da prenese na svoju snahu. Osim ostalih prednosti

koje je ono donosilo, smatralo se da će radjanje

mnogobrojne dece Kosovu obezbediti da budućnost

pripadne Albancima, umesto Srbima. U to vreme,

kosovski Albanci imali su najveću stopu prirodnog

priraštaja u Evropi, a1979. godine, ta stopa

iznosila je 26.1 promila u poredjenju sa prosečnom

7 Marmullaku, Albania and the Albanians, p.148

151

stopom prirodnog priraštaja koja je za celu

Jugoslaviju iznosila 8.6 promila.

Ovako visok broj novoradjenih opteretio je

privredu i još više ugrozio životni standard na

Kosovu u poredjenju sa drugim delovima Jugoslavije.

Svaki uičnak privrednog rasta bio je potpuno

poništavan povećanjem izdržavanog, neradnog i

neproduktivnog dela stanovništva: neprestano

rastući postotak stanovništva mladjeg od dvadeset

i pet godina uveliko je doprinosio porastu

nezaposlenosti. Pored pozitivnog migracionog

bilansa i visoke stope rasta stanovništva,

albanski udeo u ukupnom broju stanovništva povećao

se apsorbovanjem delova drugih etničkih zajednica -

muslimana koji su govorili slovenskim jezicima,

(Torbesi, Goranci, Bošnjaci-Muhadžiri, Arnauti),

etnikčih Turaka, Cigana (Madjupi) i nekolicine

preostalih čerkeza. Istovremeno, pripadnicima

manjinskih grupa iste vere, nespremnim da se zakunu

na odanost albanskoj stvari, dato je na znanje da

bi im bilo pametnije da svoju sreću potraže na

nekom drugom mestu. Neki Turci su, tako, krenuli ka

Beogradu, a muslimani, koji su govorili slovenske

jezike, u Sarajevo. Pokrajina je postala

neprijatno mesto za srpski, ili jugoslovenski

nastrojene Albance koji nisu imali "ispravan"

nacionalni stav. Jedan strani posetilac pričao je

kako je često imao priliku da čuje od pripadnika

albanske katoličke manjine da strahuju za svoju

bezbednost jer su se albanski muslimani konačno

"obračunali" sa pravoslavnim hrišćanima. "Onda će i

na nas doći red", govorili bi. Ponekad su čak

govorili u prilog politike crnogorske vlade kojom

je ona sprečavala da muslimani medju Albancima u

njihovoj republici preovladjuju onako kako je to

bio slučaj na Kosovu.8

8 R. Gremaux, ‘Politics of Ethnic Domination in the Land of the Living

Past,’ kod Duijzings, Janjic I Maliqi (ur.) Kosovo: Kosova, str.20.

152

Kasnih sedamdesetih, neki posmatrčai su

primetili da bi otpočinjanje zamašnog programa

industrijalizacije i stvaranja radnih mesta mogao

biti jedan od načina da se zaustave moguće

iredentističke tendencije medju brzo rastućim

albanskim življem na Kosovu, kao i da bi to

olakšalo njihovo uključivanje u jugoslovensko

društvo. Kako se albansko stanovništvo uvećavalo,

nastavljajući da živi prevashodno u

poljoprivrednim naseljima, bilo mu je neprekidno

potrebno novo zemljište. Sredinom sedamdesetih

godina, još uvek su postojale mnoge velike zadruge,

kao nezavisne privredne jedinice, koje su se

oslanjajle na podredjivanje pojedinačnih interesa

opštem napretku. U to vreme su već skoro sve bile

albanske i, mada je do 1975. godine bilo uradjeno

nekoliko studija o zadrugama na Kosovu, bilo je

nemoguće utvrditi koliko ih tačno ima. Ali, kao

izvestan pokazatelj može poslužiti podatak da, dok

je u celoj Jugoslaviiji bilo 4% domaćinstava sa

više od devet članova, na Kosovu je taj broj

iznosio skoro 21%.9 Posle rata, albanski

"intelektualci" poticali su uglavnom iz redova

nastavnika osnovnih i srednjih škola koji su

obrazovanje stekli na ubrzanim tečajevima . Tako je

bilo,sve dok se, sredinom sedamdesetih godina, nije

pojavila savremena albanska elita. Ona je zamenila

tradicionalnu elitu koju su činilli stariji članovi

bratstva ili zadruge,a sve skupa, samo nekoliko

porodica koje su posedovale veća imanja i čije je

bogatstvo poticalo od pružanja usluga ranijoj,

turskoj državnoj upravi. Ova posebna, nova elita,

koja je odigrala kljčunu ulogu u oblikovanju

albanskih nacionalnih perspektiva, predstavljala je

uski krug inteligencije u koji je ulazio mali broj

uvaženih naunčika i stručnjaka i znatno veći broj

pojedinaca skromnih intelektualnih dometa ili

strunčih znanja. Otvaranjem Univerziteta u Prištini

9 V. St. Erlich, ‘The Last Big Zadrugas in the Kosovo Region’, str.

244.

153

povećana je pokretljivost unutar albanskog

stanovništva, što je, sklapanjem brakova izmedju

pripadnika različitih društvenih slojeva, dovelo do

povezivanja albanskih područja.

U medjuvremenu, slovensko stanovništvo Kosova

počelo je da se žali na nedostatak zastupljenosti

u lokalnim političkim telima, na nepravedan

postupak na sudovima čiji su službenici uglavnom

bili Albanci, kao i na to što su njihova deca bila

primorana da u školama uče albanski jezik. I dok se

odliv slovenskog življa sa Kosova nastavljao,broj

Albanaca u pokrajinskoj komunističkoj organizaciji

je rastao. Pa ipak, pokrajinska organizacija

komunista na Kosovu i dalje je bila skoro

iskljuičvo pod kontrolom Srba. U to vreme pojavile

su se i male ultra-nacionalistike grupe, povezane

sa Tiranom. Kosovska partijska organizacija je

,1969. godine, izvestila da za Pokrajinu i dalje

podjednak problem predstavljaju, kako albanski

nacionalisti "nihilisti", tako i velikosrpski

nacionalisti "unitaristi". Jedni su uvek

nezadovoljni, potcenjuju sva dostignuća i

okrivljuju socijalistički poredak i njegovo

rukovodstvo za neuspeh u ispunjenju nacionalnih

težnji.Oni drugi napadaju ustupke albanskim

nacionalnim težnjama, tvrdeći da to ugrožava

položaj i prava Srba i Crnogoraca.10

Politika kosovskog rukovodstva, koje je u sve

većoj meri bilo albansko, bila je usmerena, pre

svega, na dobijanje što više sredstava, pozivajući

se na posebna prava koja su proizlazila iz statusa

pokrajine kao nerazvijenog dela zemlje. Cilj

ustavnih promena, donetih od 1967. do 1972.

godine, bio je da pomognu u rešavanju problema u

medjunacionalnim odnosima u Jugoslaviji i da

ojačaju veru u Jugoslaviju kao zajednicu naroda i

narodnosti koji uižvaju jednaka prava. Ogromne

sume novca potrošene su na prestižne projekte poput

10 S.L. Burg, Conflict and Cohesion in Socialist Yugoslavia, str. 71.

154

velelepne zgrade biblioteke u centru Prištine,

sagradjene od mermera i stakla. U gradovima širom

Jugoslavije mogli su se videti natpisi "bratstvo i

jedinstvo". Neumorni partijski rukovodioci

izvikivali su ovu parolu na masovnim skupovima i

neprestano je ponavljali u medijima. Ima neke

ironije u tome što je vlada, da bi učvrstila

jedinstvo medju pripadnicima dvadeset i četiri

nacionalne grupe,podsticala priznavanje

različitosti medju njima. Beograd je namerno manje

pažnje poklanjao rastućoj albanizaciji Kosova,

naglašavajući multi-etnički karakter pokrajine, sa

ciljem da se postigne veći stepen njene

integrisanosti i aktivno je podržavao manje etničke

grupe kao što su Cigani i Turci. Bosna i

Hercegovina ostala istorijsko područje da bi se

izbeglo da njena teritorija bude podeljena izmedju

Srba i Hrvata, kao i da bi se stvorlio mesto za

muslimane slovenskog porekla, koji su, 1961.

godine, od verske grupacije prerasli u priznatu

etničku grupu. 11Formalno razlikovanje pojmova

"narod" i "narodnost", od kojih je svaki bio

namenjen njemu odgovarajućoj republici, odnosno,

autonomnj pokrajini, bilo je od prevashodnog

značaja za jugoslovenski ustavni poredak. Kosovski

Albanci su smatrali da je nepriznavanje njihovog

statusa kao naroda potpuno neprihvatljivo.

Crnogorci su imali status naroda, iako su bili

uglavnom srpskog porekla , a muslimani u Bosni i

Hercegovini su, iako tek 1961. godine, na sličan

naičn povlašćeni zbog toga što su bili druge vere,

mada su i oni bili narod slovenskog porekla. Isti

je slučaj bio i sa Makedoncima, koji su

predstavljali srpski odgovor na bugarske težnje,

11 U Hrvatskoj je takodje dos{o do rasta nacionalistic~kog pokreta

izmedju 1968 in 1971. Ovaj pokret je delimi~no bio emocionalna reakcija

protiv ‘unitarizma ‘ I ‘centralizma’ u bilo kom obliku. On je

nagla{avao nezavisnost naroda u okviru federalne strukture,

o`ivljavaju}i ‘pravo na otcepljenje’, koje je Ustavom prvobitno bilo

zagarantovano republikama, a potom narodima. V.Meier, ‘Yugoslavia’s

National Question’, Problems of Communism, March-April, 1983, str.53.

155

iako je, sve do 1945. godine, biti Makedonac,

uglavnom, znaičlo biti Bugarin.12 To što su

Crnogorci i Makedonci imali svoje republike,

Albanci su tumačili kao diskriminaciju.

Iako je do 1979 krvna osveta popuno iščezla u

Crnoj Gori, na Kosovu je to još uvek bio veoma živ

obiaj, uprkos tome što je odavno bio kažnjiv

zakonom kao težak zločin. Bilo je veoma teško

utvrditi tačan broj slučajeva krvne osvete zbog

toga što je sve u vezi sa njima obavljano u

tajnosti i skrivano od vlasti. Procene za 1975.

godinu kazuju da je u to vreme oko 2 000 muškaraca

živelo poput pravih zatvorenika u sopstvenim kućama

jer im je smrt pretila onoga časa kad iz njih

izadju. Oni su "dugovali krv” najčešće zbog nekih

davnih sukoba u kojima oni lično nisu ni

učestvovali. Obična svadja medju čobanima oko

pojila za ovce mogla je značiti početak lanca od

dvadeset ili više ubistava . Sredinom sedamdesetih

godina, pojedinac je još uvek na isti način

poštovao tradicionalne običaje. Mladi Albanci,

koji su služili vojsku u kasarnama širom

Jugoslavije, bivali su često oštro kritikovani

zvog svojih običaja, posebno zbog običaja kupovanja

neveste. Oni sami, medjutim, retko su kritikovali

ovaj, ili odbacivali bilo koji drugi albanski

običaj. Albanski učenici srednjih škola i studenti

ostali su iznenadjujuće verni tradicijama svog

naroda. 13 Ali još impresivnija je bila njihova

postojanost u odnosu na privlačnost i iskušnje

lakog novčanog dobitka. Mnogi albanski nastavnici i

slžubenici, zaposleni u gradovima, daleko od svojih

porodica, sebe su još uvek smatrali članovima

zadruga i veći deo svoje zarade slali su kući, a za

uzvrat su dobijali razne prizvode.14 Dok su Srbi

napuštali svoje zadruge i selili se u gradove, svi

12 Pipa and Repishti, Studies on Kosova, str. 222-3. 13 Erlich, ‘The Last Big Zadrugas…’,str.249-50. 14 Ibid., str.251.

156

znaci su govorili da će se albanske zadruge održati

još najmanje dve ili tri naredne generacije.

U očima slovenskog življa u pokrajini,

normalizacija odnosa izmedju Jugoslavije i

Albanije, do koje je došlo 1971. godine, i

neograničena razmena nastavnika , udžbenika, kao i

druge vrste kulturne razmene koja je usledila, još

je više doprinela albanizaciji Kosova. Sveti

Arhijerejski Sinod obratio se zvaničnim vlastima

Republike Srbije, kao i Saveznoj vladi, žaleci se

na "uništavanje, paljevine i skrnavljenje svetinja

na Kosovu", navodeći, pri tom, konkretne slučajeve.

Ali, situacija nije bivala bolja, tako da su se

Arhijereji obratili lično predsedniku Titu. On je,

u jednom svom govoru, izrazio žaljenje, složio se

sa konstatacijom da su pomenuti incidenti

protivustavni i obećao da će učiniti sve što je

moguće da se spreče takvi incidenti i nezakonite

radnje, kao i da se "osigura bezbedan život i

zaštita imovine svih gradjana".15 Taj vandalizam je

delom sigurno bio uperen protiv dobara Pravoslavne

crkve. Najčešće se pribegavalo uništavanju

nadgrobnih spomenika, seči drveća na crkvenom

imanju, s tim što je drvo najčešće prodavano na

lokalnim pijacama. Zemljište u posedu crkve obično

je bilo pokriveno velikim šumama, a to je bio pravi

magnet za mladiće u potrazi za nečim što će moći da

poseku i prodaju.

Istovremeno, okretanje Albaniji postalo je

očigledno i u oblasti jezika. Jezik Toska, koji je

bio zvanični jezik u Albaniji, trebalo je da

postane i zvanični jezik kosovskih Albanaca koji

su govorili narečjem Gega i to je doprinelo

njihovom otudjenju od njihovih drevnih suseda koji

su govorili srpski. Jedan stari Crnogorac iz

Prištine ispričao je jednom stranom posetiocu :

"Ranije sam ih sasvim dobro razumeo , ali sada mi

je to već teško. Ranije su govorili šiptarski, a

15 Dragnich and Todorovi}, The Saga of Kosovo, str. 167-8.

157

sada se trude da govore albanski. Pretvaraju naše

[iptare u Albance!"16 Dopuštanje pojačane kulturne

saradnje izmedju Tirane i Prištine nije služilo

samo umirivanju kosovskih Albanaca: kao što je

prethodno napomenuto, Beograd i Tirana su bili

sasvim svesni opasnosti koja je proizlazila iz

sovjetske invazije na čehoslovačku, 1968. godine,

zbog koje su ponovo preispitali sopstvenu

ranjivost. Ova strahovanja nisu bila bez osnova,

jer je postojao sovijetski plan vojne intervencije

u Jugoslaviji, kao što je, početkom 1974.

godine,otkrio jedan češki prebeg. Plan je

podrazumevao jedan klasični pokret trupa Varšavskog

pakta koje bi, postavljene u obliku klješta,

krenule ka Jugoslaviji. Tako je svaka grupa, voljna

da napravi pometnju u Jugoslaviji, pomagala

interese Sovijetskog Saveza, uključujući i njihovu

davnašnju želju da imaju jednu svoju luku na

Jadranskom moru. Tirana je, opet, u Jugoslaviji

videla tampon zonu pred teritorijalnim ambicijama

Varšavskog pakta. I tako, dok su na državnom nivou

odnosi izmedju dveju zemalja ostali srdačni, ove

dve zemlje su, politički i ideološki, bile

nepomirljivo suprotstavljene.

Nacionalne trzavice nisu postojale samo izmedju

Srba i Albanaca. I Hrvati su se stalno žalili na

ono što su oni doživljavali kao eksploataciju i

srpsku hegemoniju.17 Hrvatska kriza, 1971. godine,

bila je ključna prekretnica u daljem razvoju

situacije po pitanju narodnosti u Jugoslaviji: ona

je označila kraj propagandističkim sloganima i

lenjinistikčom fraziranju, kao i shvatanju da je u

socijalizmu nacionalizam nezamisliv. Novi, važni

ustavni amandmani doneti su 1971. godine i njima su

prava i dunžosti Kosova postale slične republičkim

pravima i dunžostima. Kosovsko rukovodstvo je tada

ohrabreno da na svoju Pokrajinu gleda kao na

16 Gremaux, ‘Politics of Ethnic Domination…’, str.19. 17 O opisu hrvatske krize vidi kod Rusinow, The Yugoslav Experiment,

str. 245-80.

158

konstitutivnu federalnu jedinicu koja uižva ista

prava kao i republike, a stanovnici Kosova su bili

podsticani da zauzmu pozitivniji stav prema

federaciji. Iako je Tito naredio temeljit obračun

sa nacionalističkim pojavama, nacionalnim

težnjama je narednih godina poklonjena veća

pažnja.Princip državnosti republika prihvaćen je i

usvojen, prvo u obliku ustavnih amandmana, 1971.

godine, a potom i Ustavom, 1974. godine.

Ustav iz 1974. godine

četvrti po redu Ustav Jugoslavije, koliko ih je

doneto za manje od trideset godina, usvojen je 21.

februara 1974. godine.On je značajno suzio

nadležnosti federacije, a proširio republičke i one

koje su pripale autonomnim pokrajinama. Ovo je

značilo da je Kosovo postalo punopravni

konstitutivni činilac federacije, neposredno i

srazmerno zastupljenu u svim partijskim i državnim

telima. Kao jedna od osam federalnih jedinica,

Kosovo je bilo zastupljeno u Saveznom veću

jugoslovenske Skupštine sa pravom, koje su imale i

republike, da predlaže zakone i zakonska akta iz

nadležnosti Veća republika i pokrajina. Isto je

tako bilo zastupljeno i u Saveznom i Ustavnom

sudu. Ovakva reforma je implicitno podrazumevala

shvatanje da Jugoslavija više ne može biti smatrana

dražvom isključivo Južnih Slovena. Mnogi srpski

partijski rukovodioci su uvideli da novi Ustav, ne

samo da produbljuje podelu srpskog naroda, već i

slabi državnost Srbije kao jedne od jugoslovenskih

republika. Autonomne pokrajine su sada imale pravo

veta na sve odluke koje su ih se ticale, a

beogradsko rukovodstvo je tako izgubilo punu

kontrolu nad poslovima Republike Srbije. Ustav iz

1974. zabranjivao je da se Republika Srbija meša u

pokrajinske poslove bez sglasnosti Skupština u

Novom Sadu (glavni grad Vojvodine) i Prištini.

159

Status Vojvodine i Kosova razlikovao se od

statusa republika po tome što im nije priznata

dražvnost. članom 4 ovi regioni su definisani

jednostavno kao "autonomne, socijalističke,

samoupravne, demokratske socio-političke zajednice"

u kojima "narodi i narodnosti ostvaruju svoja

suverena prava". Na ovome su vlasti Kosova i

Vojvodine zasnivale svoje zahteve u borbi protiv

centralističkih tendencija u Republici Srbiji.

često se postavlja pitanje zašto je federalizam u

Jugoslaviji tako posebno naglašen i utemeljen na

ustavu na tako istinski buržoaski" naičn posle

krize u Hrvatskoj, ranih sedamdesetih godina.

Jedino objašnjenje može se naći u tadašnjem Titovom

uverenju da je otkrio novi politički koncept za

Jugoslaviju. On je očigledno smatrao da je nove

odnose moguće usaglasiti na državnom nivou kroz

federalizam zasnovan na ustavu i pravnom poretku,

a da će jedna disciplinovanija i centralizovanija

partija ojačati i dražvu i režim.18

Novi Ustav je omogućio da se Kosovo pojavi kao

nezavisni faktor u jugoslovenskoj federaciji koji

više nije pod neposrednim srpskim starateljstvom .

Pokrajina je imala svoju sopstvenu Narodnu banku,

Vrhovni sud i nezavisnu upravu pod nadzorom

pokrajinskog izvršnog veća i predsedništva. U

drugim oblastima, uključujući i ekonomsku politiku,

oporezivanje, obrazovanje i kulturu, Republika

Srbija mogla je da donosi zakone koji su se

odnosili na celu Republiku samo uz prethodnu

saglasnost pokrajinske skupštine.19 Ustav iz 1974.

godine sadržao je seme nezadovoljstva svih. Za

Albance, autonomija nije otišla dovoljno daleko da

bi mogla da zadovolji njihov zahtev da imaju svoju

republiku. Albanci su definisani kao narodnost

Jugoslavije, a ne kao narod, i to je bio razlog što

nisu mogli imati republiku, već samo autonomiju.

Suverenost naroda uključivala je i važno pravo na

18 V. Meier, ‘Yugoslavia`s National Question’, str.53 19 Pipa and Reptishti, Studies on Kosova, str,253.

160

otcepljenje. Srbi su se žalili na to da su oni sada

podeljeni, ne samo u Srbiji, već i u Jugoslaviji, a

osećaj da je počinjena nepravda samo je produbljen

nedoslednostima u pogledu priznavanja autonomija.

Vojvodina, sa većinskim srpskim stanovnisstvom,

stekla je autonomiju na osnovu kulturnih i

istorijskih posebnosti, a Kosovo, sa većinskim

albanskim stanovništvom , na osnovu etničkih

načela. Posledica svega toga bila je to da 21%

Srba u Srbiji nije bio pod jurisdikcijom Beograda.

Srpske pritžube samo su dobile na snazi zbog

položaja Srba u Hrvatskoj, gde su oni činili 14.7%

stanovnisstva, a nisu imali nikakva posebna prava.

Albancima, koji su činili 8.15% stanovništva

Srbije, bila je priznata autonomija.20

Novi Ustav je naglašavao jednakost i jednaka

prava i dužnosti, uključujući i pravo na razvoj i

slobodnu upotrebu nacionalnog jezika, kao i

negovanje nacionalne kulture i istorije.

Priznavanje ovog prava uslovilo je dve pojave:

talas prevodjenja, uglavnom sa srpsko-hrvatskog, i

zahtev poslodavaca da zaposleni vladaju i albanskim

i srpsko-hrvatskim, čak i kada, za pojedina radna

mesta, to nije bilo neophodno. Stvar je pogoršana

kada je za to dobijeno zvanično odobrenje Saveza

Komunista Kosova i obrazovnih i kulturnih

zvaničnika, uključujući i Univerzitet u Prištini.

Nova politika dovela je srpsku i crnogorsku

grupaciju kao celinu u nepovoljan položaj, jer je

mali broj njihovih pripadnika vladao i srpsko-

hrvatskim i albanskim jezikom. Mnogi ljudi iz ove

grupacije počeli su da šalju svoju decu na

školovanje van pokrajine usled, kako su oni

tvrdili, nacionalističkih pritisaka i novih

pravila koja su nalagala ravonopravnu upotrebu

jezika.21 Ustav iz 1974. godine izazvao je

20 D. Kostovicova, Parallel Worlds: Response of Kosovo Albanians to Loss

of Autonomy in Serbia, 1986-1996, Keele European Research Centre, 1997,

str.11-12. 21 RFE, Background Report/242, 16 November 1982.

161

"pozitivnu diskriminaciju" u korist Albanaca na

Kosovu: dvojezičnost je postala uslov za

zapošljavanje u javnim službama; četiri petine

upražnjenih mesta bilo je rezervisano za Albance na

paritetnoj osnovi, a nacionalne kvote su strogo

primenjivane u imenovanjima za javne funkcije. Tako

je počela prava albanizacija javnog života na

Kosovu.22 Ustav je bio nejasan i nedelotvoran, a

prvom prilikom, kad je bio izložen najmanjem

pritisku, postao je neupotrebljiv. Neokoliko godina

kasnije, Edvard Kardelj, njegov tvorac, koji je, do

svoje smrti, 1979, godine, smatran Titovim

naslednikom, priznao je da je čak i on verovao da

će ovakav Ustav izazvati probleme u Srbiji i

savetovao je predsedniku Srbije, Ivanu Stamboliću,

i njegovim saradnicima da rade na promeni ustava,

ali do Titove smrti, 1980. godine, nije postignut

nikakav napredak,a potom je rešavanje ovog pitanja

odloženo.23

Prema tadašnjem zvaninčom jugoslovenskom

stavu:

''Strani posmatrači koji su Albance smatrali

slabom tačkom federacije, zasnivali su ovaj

stav na albanskim težnjama iz vremena pre

socijalističke revolucije, kada je

''buržoaska'' Jugoslavija bila njihova tamnica.

Tada je bilo prirodno što su njihovi zahtevi za

otcepljenjem bili jači. Sada, medjutim, u

višenacionalnoj Federativnoj Jugoslaviji, u

kojoj su uživali podjednaka prava kao i

kulturni, politički i ekonomski napredak, mnogi

posmatrači su verovali da su oni bili

opredeljeni za očuvanje bezbednost i

integriteta svoje domovine.’24

22 P.Simi} The Kosovo and Metohija Problem and Regional Security in the

Balkans, Institute of International Politics and Economnics, Belgrade,

1996, str.. 10. 23 L.Silber and A. Little, The Death of Yugoslavia, 1995. str.35. 24 Marmullaku, Albania and the Albanians, str.151.

162

Ovo mišljenje bilo je daleko od istine. Nove

demonstracije izbile su u Prištini 1971. godine, a

studenti su zahtevali ujedinjenje Kosova sa

albanskim delovima Crne Gore i Makedonije. Sledeće

godine, desetine studenata uhapšeno je zbog

organizovanja ''Oslobodilačkog pokreta Kosova"

kojem je cilj bilo ujedinjenje sa Albanijom. U

razdoblju od 1973. do 1975. godine, Služuba

bezbednosti otkrila je tajne separatističke

organizacije, poznate kao "Revolucionarni pokret

ujedinjenih Albanaca" i "marksističko-lenjinistička

komunistička partija Albanaca u Jugoslaviji". Obe

su učestvovale , kako je režim tvrdio, u "ozbiljnim

propogandnim akcijama". Kosovsko Ministarstvo

unutrašnjih poslova bilo je dobro obavešteno o

nekima od ovih separatističkih grupa, ali je te

podatke uskratilo Beogradu.

Iako je prošla skoro decenija od smenjivanja

Rankovića, Albanaci su i dalje hapšeni zbog

podstrekivanja nacionalizma i iredentizma. U

februaru 1976., piscu Ademu Demaćiju (koji je

prethodno dva puta bio zatvaran zbog

nacionalističke propagande) bilo je sudjeno u

Prišini, zajedno sa još osamnaestoricom Albanaca,

zbog "oranizovanja protiv naroda i države",

"neprijateljske propagande" i "ugrožavanja

territorijalnog integriteta i nezavisnosti

Jugoslavije". Demaći je bio optužen zbog osnivanja

Nacionalnog oslobodilačkog pokreta Kosova", sa

navodnim ciljem ujedinjenja Kosova sa Albanijom.

Optunžica ih je, takodje, teretila da su medju

studentima prištinskog Univerziteta, kao i na

drugim mestima na Kosovu i u Makedoniji rasturali

propagandni materijal u kome su napadali politiku

SKJ, sistem socijalističkog samoupravljanja i

rukovodstvo Socijalističke Republike Jugoslavije.

Oni nisu bili optuženi za zagovaranje ili upotrebu

nasilja, tako da ih je, pošto su osudjeni na po

petnaest godina zatvora, Amnesti Internešnal

163

smatrao zatočenicima savesti.25 Ipak, većina

kosovskih Albanaca nije bila oduševljena

pokroviteljskim stavom Envera Hodže prema njima .

To je odražavalo mišljenje koje se u to vreme

često moglo čuti na Kosovu da "Enver Hodža ne treba

da zaboravi da je on samo šef države i partije, ali

ne i naroda." Većina kosovskih Albanaca smatrali su

da je život u Albaniji mnogo gori nego na Kosovu i

bilo je, takodje, uobičajeno čuti ih kako kažu da

su "ulice u Tirani tako čiste zato što Albanci i

nemaju šta da bace."

Kosovski Albanci uživaju u slobodi

Do kasnih sedamdesetih godina, pokrajinsko

rukovodstvo, koje je u to vreme već radilo uz

minimalno mešanje ili ograničenja nametnuta iz

Republike Srbije ili Savezne vlade, počelo je da

biva popustljivo prema izrazima albanskog

nacionalizma i nije dopuštalo drugim republikama da

kritikuju dogadjaje u Pokrajini. Još jedan vid

pozitivne diskriminacije u korist Albanaca sastojao

se u tome što su Srbi i Crnogorci mogli da se

zaposle samo na jednom od pet upražnjenih radnih

mesta. Isto tako, objavljivanje domaćih informacija

na albanskom jeziku, ostavljala je slovensko

stanovništvo uglavnom neobaveštenim o važnim

pitanjima. Srbi su se osećali kao da se vratilo

doba turske vladavine, jer su sebe smatrali

obespravljenima i izloženim fizičkim i psihološkim

pritiscima. Kosovski Srbi, koje je tada već

obuzelo snanžno osećanje da su žrtve, smatrali su

da se na Kosovu stvara paralelna albanska

nacionalna država u kojoj su oni postali manjina

koju Srbija ne štiti.

25 Amnesty International, ‘Yugoslavia, Prisoners of Conscience’, 1985,

str. 6.

164

S druge strane, pristupačnost obrazovanja na

albanskom jeziku i kulturnih ustanova postala je

neograničena, a albanska kutura i književnost

cvetali su kao nikad pre. Bio je to kratkotrajan

procvat koji je za kratko vreme doneo ogroman

napredak.26 Usvajanjem književnog albanskog jezika

Toska na Kosovu, gde se pretežno govorio gegijski

albanski, koje je usledilo 1968. godiune, posle

dekreta donetog u Tirani, kojim je nalagano da

taj jezik treba da postane službeni jezik Albanaca,

utrt je put za kulturni prodor Albanije. Iz Tirane

su uvoženi udžbenici na albanskom jeziku, kao i sve

veći broj albanskih publikacija. Albanski

intelektualci, koji su u doba Rankovića bili

proganjani, bili su željni otkrivanja sopstvene

kuture i istorije i odigrali su kljčunu ulogu u

podsticanju Albanaca na otkrivanje nacionalnog

identiteta proučavanjem istorije, knjievnosti i

običaja na novootvorenom Albanološkom Fakultetu na

prištinskom Univerzitetu.27

Tako su kosovski Albanci bili zaneti

samospoznavanjem kroz ponovno potvrdjivanje svog

kulturnog nasledja i otkrivanje uloge svojih

predaka u borbi za albansku nezavisnost od

Osmanlija. Albancima na Kosovu je, takodje, bila

dostupna i islamska srednja škola (Alaudin

Medresa),kao i mnoge verske publikacije na

albanskom jeziku, a imali su prilike i da se

školuju na monogobrojnim teološkim fakultetima u

arapskom muslimanskom svetu. Tesne kuturne veze

izmedju Tirane i Prištine bile su glavna snaga u

pozadini izliva albanskih nacionalnih osećanja

tokom sedamdesetih. Ali, takva kulturna razmena se

26 Elsie, History of Albanian Literature, str. 620. 27 Krajem sedamdesetih, oko 95 procenata albanske dece bilo je

obuhva}eno osnovnim obrazovanjem. Postignut je napredak u obuci

zdravstvenog osoblja kao I u zdravstvenoj za{titi stanovni{tva. 1952,

na Kosovu je na 8,527 stanovnika dolazio jedan lekar, 1978 taj ondos

bio je jedan na prema 2,009. Prose~ni `ivotni vek, koji je neposredno

posle rata iznosio 45 godina, do 1980 se produ`io na {ezdeset osam

godina . Pipa and Repishti, Studies on Kosovo, str. 133.

165

pokazala sasvim bezuspešnom u gradjenju kulturnih

mostova izmedju Albanije i Jugoslavije. Mladi

kosovski Albanci su bili poput suvog sundjera,

željni da upiju sve što je doprinosilo

rasvetljavanju njihove prošlosti i davanju nekog

smisla tadašnjem njihovom položaju.28 U isto to

vreme, kosovski Srbi su bili zgroženi i razljućeni

gubljenjem svog negdašnjeg prestiža. Jedna radna

grupa srpske partije prikupila je, 1977. godine,

podatke koji su govorili protiv ove proširene

pokrajinske autonomije, a bili su sakupljeni u

dokumentu poznatom kao "Plava knjiga". Njom je

zahtevano da pokrajinsko pravosudje, policija

(uključujući i slžubu državne bezbednosti) ,

teritorijalna odbrana i ekonomska politika budu

vraćene pod kontrolu Beograda, ali, s obzirom na

to da bi prihvatanje ovih preporukka nesumnjivo

značilo novi talas represije na Kosovu, savezno

rukovodstvo je taj dokument dočekalo vrlo

neprijateljski. Plava knjiga nikada nije javno

razmatrana, ali je njeno postojanje podgrevalo

pitanje pokrajinske autonomije koje je tinjalo

ispod površine srpske politike sve do osamdesetih

godina, kada je dobilo novi, snažan naboj.29

U razdoblju od 1971. do 1981. godine, organi

vlasti na Kosovu radili su uz minimalno uplitanje

bilo Savezne, bilo srpske Republičke vlade. Na

zasedanju dražavnog Predsednitva, održanom u maju

1978. godine, Fadilj Hodža, koji je tada imao

šezdeset dve godine, izabran je za potpredsednika

državnog Predsedništva - devetočlanog, kolektivnog

rukovodstva zamenjujući na tom mestu Stevana

Doronjsklog, Srbina iz Vojvodine, čiji je mandat

28 Ibid., str.190. 29 B. Magas,’Yugoslavia: The Spectre of Balkanization’ New Left Review,

174/1989, star 11. Plava knjiga, koja je bila odba~ena uglavnom zbog

protivljenja kosovskog rukovodstva, bila je sa~injena po uzoru na Plavu

Knjugu pripremljenu za Mirovnu konferenciju u Hagu 1899, sadra`la je

diplomatsku korespodenciju koja se odnosila na nasilje koje su Albanci

po~inili na Kosovu, ali je Austro-Ugarska spre~ila srpske diplomate

da to pitanje pokrenu pred medjunarodnom javno{}u.

166

podpredsednika, koji je, inače, bio smenljiv jednom

godišnje, istekao 15 maja. To je bio prvi put da je

jedan Albanac zauzeo tako visok položaj Titovog

zamenika na čelu dražve. On je, takodje, predložen

za jednog od dva predstavnika pokrajinske

komunističke organizacije u jugoslovenskom

partijskom Predsedništvu, što je mnogim kosovskim

Albancima stvorilo iluziju da ih je Partija konačno

počela shvatati ozbiljno. On je, u stvari, bio

dugogodišnji albanski predstavnik u partijskom

vrhu. Drugi albanski predstavnk bio je Mahmut

Bakali (tada je imao četrdeset i dve godine) koji

je bio i predsednik partijskog komiteta Kosova.30

Pa ipak, brojni ustupci učinjeni kosovskim

Albancima i dalje su bili relativno beznačajni jer

su uičnjeni prvenstveno iz političkih razloga,

umesto da je prethodno načeto pitanje nacionalne

napetosti i osećanja, posebno medju Srbima koji su

se odlčuno protivili daljem prenošenju vlasti na

kosovske Albance. Malo je učinjeno i za podsticanje

razgovora izmedju Srba i Albanaca o

prilagodjavanju njihovih zahteva i očekivanja

stvarnim trenutnim okolnostima. Trebalo je,isto

tako, pozabaviti se krupnim ekonomskim problemima

Kosova, jer je etnička napetost rasla uporedo sa

rastom jaza u razvijenosti Kosova i drugih

delova zemlje. Edvard Kardelj je, još 1977. godine,

upozorio svoje kolege da će, ako Partija ne primeni

odlučnu politiku kojom će biti smanjene postojeće

razlike u privrednom razvoju i umirene medjuetničke

tenzije, na Kosovu doći do izliva nasilja.31 Tokom

sedamdesetih godina, infrastruktura na Kosovu, kao

i drugim delovima Jugoslavije, upadljivo je

30 RFE., Background Report/95, 17 May 1978. Posle rata Fadilj Hod`a je

bio I regionalni I savezni funkcioner. Bio je premijer Kosova do 1963,

kada je postao ~lan Savezne vlade u Beogradu. Predsednik kosovske

skup{tine 1967, a istovremeno je postao i ~lan jugoslovenskog

partijskog predsedni{tva. Na devetom kongresu SKj u martu 1969., u

Beogradu, izabran je za ~lana Izvr{nog biroa jugoslovenskog partijskog

predsedni{tva, a 1974., postao je ~lan dravnog Predsedni{tva. 31 P.Ramet Nationalisn and Federalism in Yugoslavia, 1963-83, Indiana

University Press, Bloomington, 1984, str. 165..

167

poboljšana izgradnjom mreže savremenih puteva,

elektrifikacijom skoro svih, izuzev najzabačenijih

sela, i otvaranjem raznih zdravstvenih, obrazovnih

i kulturnih utanova. Prištinska Akademija nauka i

umetnosti razgranala je svoje aktivnosti, a njen

radio- televizijski centar bio je medju

najsavremenijim u celoj zemlji.

Uprkos ovim očiglednim društvenim dostignućima,

Pokrajina je u poggledu privrednog razvoja i dalje

je zaostajala za ostalim delovima Jugoslavije.

Prema jednom istraživau, do privredne neravnoteže

došlo je, pre svega, zato što su ulaganja bila

usmerena njačešće u bazinu idustriju, odnosno, u

vadjenje i proizvodnju sirovina, dok su ostale

privredne grane bile dosta zanemarivane. [taviše,

tadašnja ulaganja u privredu Kosova donela su manje

koristi toj Pokrajini nego glavnim koriscnicima

njenih sirovina, a to su, uglavnom, bili drugi

delovi Jugoslavije. To je, na primer, bio slučaj sa

električnom energijom prozvedenom na Kosovu: dve

trećine te energije odlazilo je iz Pokrajine u

druge republike čija je potrošnja po glavi

stanovnika bila neuporedivo veća nego na samom

Kosovu. S obzirom na to da nije moglo da stvori

kapital, Kosovo se potpuno oslanjalo na spoljne

izvore ulaganja, uglavnom na Savezni fond za

razvoj,32 ali sam novac nije mogao da prekine

začarani krug nerazvijenosti. Značajne društvene i

privredne promene u Pokrajini do kojih je došlo

posle rata dovele su do stvaranja novih društvenih

struktura. Kako se sve veći broj albanskih

porodica selio u manja naselja i gradove na Kosovu,

društvena struktura porodice se iz osnova menjala.

Albanci, koji su traižli posao u drugim

krajevima Jugoslavije, često su nailazili na

teškoće zbog jezičke barijere, zbog svog dosta

niskog nivoa stručnosti i zbog ukorenjenih

predrasuda na koje su nailazili u celoj zemlji. Oni

32 Pipa and Repishti, Studies on Kosovo, str.134..

168

koji su uspevali da dobiju posao, obično su radili

slabo plaćene pomoćne poslove u mnogobrojnim

turističkim mestima duž dalmatinske obale. Na

Kosovu je udeo troškova obrazovanja u nacionalnom

dohotku bio dvostruko veći od jugoslovenskog

proseka, a veliki deo ovog finansijskog opterećenja

nosila je cela zemlja. Zato su mnogi Jugosloveni

negodovali zato što oni plaćaju troškove ogromnog

nataliteta na Kosovu. I, kako je primetio jedan

posetilac na Kosovu 1979. godine,:

"Osetio sam da medju kosovskim studentima

postoji praznina, čak i rezigniranost. U

razgovorima je stalno pominjan problem

nedovoljnog broja radnih mesta i očekivane

nezaposlenosti. Visok nivo solidarnosti unutar

porodica unekoliko je ublažavao taj problem,

ali pravog rešenja nije bilo.@elja tih ljudi

da odu u Saveznu Republiku Nemačku i tamo traže

posao bila je neka vrsta sigurnosnog ventila.

Ljudi sa kojima sam razgovarao smatrali su da

privredni razvoj Kosova zavisi, pre svega, od

jugoslovenskih republika. Osećali su se

isključenim iz preuzimanja odgovornosti i

ispoljavanja inicijative.’33

Posleratna ulaganja u Kosovo bila su, po

glavi stanovnika, upola manja od jugoslovenskog

proseka. Ulagano je uglavnom u rudarstvo, koje nije

obezbedjivalo uslove za akumulaciju, niti za

otvaranje velikog broja radnih mesta. Sa druge

strane, dok je dohodak po glavi stanovnika bio

nekoliko puta manji od jugoslovenskog proseka,

prirodni priraštaj stanovništva bio je nekoliko

puta veći. [taviše, uprokos dosta niskim zaradama

na Kosovu, razvijeni delovi Jugoslavije nerado su

se odluičvali na ulaganja u tu Pokrajinu.,

najčešće zbog toga što su strepeli od nediscipline

i nepouzdanih radnih navika kosovskih radnika.

Znalo se da je tehnološka infrastruktura na Kosovu

33 Ibid., str.114.

169

srazmerno slaba, a postojao je i nedostatak

tehničkog i inženjerskog kadra.34

Početkom osamdesetih godina, jedan učeni

Albanac je primetio da kosovskim načinom života

još uvek vladaju tradicionaline navike i zastareli

obižaji i da su promene preko potrebne. Pisao je

kako te promene treba da budu i društvene i

ekonomske, ali da treba da se uvedu, pre svega, u

još uvek patrijarhalni sistem porodice:

"Ovakav položaj žene je položaj ljudskog bića

kome su uskraćena osnovna prava. Osim kad rade

u polju, žene su zatvorene u kući, stiču

minimalno obrazovanje i potpuno su potčinjene

muškom autoritetu. Emancipacija žena je prvi i

najvažniji zadatak kosovskih Albanaca kao

naroda koji teži punoj emancipaciji. Zajednica

koja polovini svojih članova uskraćuje puno

obrazovanje ne može biti civilizovana."35

@ene su postepeno počele sve više da učestvuju

u javnom životu. Samo deset godina ranije, one

teško da su uopšte napuštale kuću. One su, ipak, i

dalje obavljale sve kućne poslove opsluživanja

ukućana. Hartmut Albert, koji je kao gost boravio u

jednoj albanskoj porodici u Peći, 1979. godine,

napisao je o tome:

"Kroz razgovor, vodjen za vreme obeda, opet se

uočava izrazito patrijarhalni poredak u

domaćinstvu. Samo su muškarci (uključujući i

četrnaestogodišnjeg sina) bili okupljeni oko

sofre (niski sto). @ena našeg domaćina

prilazila je stolu samo da posluži hranu i da

raspremi sto posle jela. Onda je nečujno čekala

kod vrata, držeći posudu za vodu i ubruse, sve

dok nismo bili spremni da operemo ruke".36

34 Ibid.., str.135. 35 Ibid., str.250. 36 Ibid., str.118.

170

Kasnih sedamdesetih godina, činioci koji su

ometali društveni napredak - kao što je visoka

stopa nataliteta, patrijahalni sklop porodice i

uticaj raznih verskih zajednica, pre svega

sveštenstva - bili su još uvek veoma zastupljeni na

Kosovu. Jedan drugi posetilac je, 1979. godine,

primetio da su Albanci pokazivali prirodan ponos na

sve što je bilo albansko, kao što je, na primer,

Muzej Prizrenske lige, ali su,isto tako, posećivali

mesta od značaja za srpsku kuturu, kao što je Pećka

patrijaršija i manastir Dečani, kao da se i njima

ponose kao sastavnim delom značajne regionalne

istorijske tradicije koja nije bila rezervisana

samo za Srbe. Domaćini ovog posetioca su bez zazora

i ustezanja uečestvovali u razgovoru vodjenom sa

srpskim monasima , bez želje da se spore, ali sa

željom da istaknu doprinos albanskih umetnika tim

kuturnim spomenicima.37

Na kraju decenije, razlike u stepenu razvoja

Pokrajine i preostalog dela zemlje postale su još

očiglednije. Istovremeno, moglo se čuti kako

kosovski Albanci u šali govore kako je zajednička

osobina svih novih zdanja podignutih u Prištini to

što u njima nema onoga zbog čega su podignuta -

banke nemaju novca, biblioteka nema knjiga, a u

velelepnom novom hotelu Grand retko ima gostiju. Na

Kosovu je, 1979. godine, stopa nepismenosti

stanovništva starijeg od deset godina bila najveća

u celoj Jugoslaviji i iznosila 31.5% naspram

jugoslovenskog proseka od 15.1% , ili 1.2 % u

Sloveniji. Iste godine, dohodak po glavi stanovnika

na Kosovu iznosio je 795 američkih dolara , naspram

jugoslovenskog proseka od 2,635 dolara i

slovenačkog koji je iznosio 5,315 dolara, odnosno,

bio je sedam puta manji. Istovremeno, samo 107

promila radno sposobnih stanovnika bilo je

zaposleno na Kosovu ,a jugoslovenski prosek je bio

253%, i slovenački 427%, što je bio najvecci

37 Ibid., str. 111.

171

postotak u celoj Jugoslaviji. To je bio slučaj u

mnogo čemu. Još 1978. godine, čak 42.9%

stanovništva radilo je u poljoprivredi, a 57.1% je

živelo u gradovima, a u Sloveniji je taj odnos bio

13.5 prema 86.5%.38 Zbog velikog priliva seljaka u

gradove, starosedeoci Prizrena, na primer, žalili

su se na nekontrolisano doseljavanje seljaka, na

njihovu prljavštinu i necivilizovano ponašanje koji

su od ovog, nekada ponosnog, grada napravili

"svinjac". Jedan od razloga zbog kojeg su oni i

dalje govorili turski bila je želja da se razlikuju

od neobrazovanih došljaka.

Kosovski Albanci sve upornije zahtevaju svoju

republiku

Proslava stogodišjice Prizrenske lige, 1978.

godine, koja je obeležna u skoro svim gradovima na

Kosovu,kao i u Albaniji, dala je novi podsticaj

kosovskim Albancima da zahtevaju svoju republiku na

Kosovu. Posetiocima sa Kosova bilo je dozvoljeno

da putuju na svečanosti u Albaniju, ali albanske

vlasti svojim državljanima nisu dopuštale da

putuju u Jugoslaviju. Postalo je vrlo neprijatno

kada je nacionalni zanos prerastao u "ilegalno"

rasturanje letaka, pisanje parola i otvoreno

verbalno sukobljavanje sa vlastima. Na zagrebačkom

Univerzitetu, milicija je ubila jednog albanskog

studenta u gužvi nastaloj posle večeri albanske

književnosti i muzike. Na Univerzitetu u Prištini,

kao i u srednjim školama, studenti i djaci

bojkotovali su nealbanske časove, kao i

"neprijateljski" raspoložene nastavnike i odbili su

da uče srpskohrvatski jezik. Tokom svoje poslednje

posete Kosovu, 1979. godine, Tito je uvideo koliko

je problem ozbiljan i tražio je da se stvari

poprave "svim sredstvima". Usledila su "masovna

38 Ibid., str.131-2.

172

hapšenja pripadnika albanske manjine na Kosovu, u

novembru i decembru 1979. godine",koja je

obelodanila Amnesti Internešnel, 30. juna 1980.

godine.39

Osnovni razlog dvoumljenja bilo je iznalaženje

načina uključivanja Kosova u Jugoslavija ,a

istovremeno i načina očuvanja nacionalnih prava

albanskog stanovništva. činjenica je da posle

pragmatičnog rešenja za Kosovo, primenjenog posle

1971. godine - status republike de fakto, ali ne i

de jure - nije usledio dijalog izmedju Srba i

Albanaca. Ovakvo rešenje moglo se učiniti

privlačnijim albanskom stanovništvu, a Srbe bi se

moglo uveriti da se poslednji korak – republički

status za pokrajine - mogao ostvariti bez

ugrožavanja prava Srba na Kosovu, ili istorijskih

interesa Srbije u pokrajini.40 Zbog toga se

rukovodstvo Pokrajine suočilo sa teškim zadatkom da

obezbedi privredni rast srazmeran porastu

stanovništva.41 Veliki broj mladih ljudi podstican

je da studira da bi se prikrila visoka stopa

nezaposlenosti u tom sloju stanovnisstva. Ali, i

pored toga što je novac i dalje doticao iz saveznih

fondova, nesrazmera izmedju cena industrijskih i

poljoprivrednih proizvoda i dalje je držala Kosovo

u klopci siromaštva, jer je poljoprivredna, a ne

industrijska proizvodnja bila glavni činilac

ukupnog privrednog rasta Pokrajine. Da je novac iz

saveznih fondova bio usmeren u sektore koji

zapošljavaju veliki broj radno sposobnog

stanovništva, umesto u skupu visoku tehnologiju

koja, po pravilu, zapošljava manje radne snage,

mogla se smanjiti masovna nezaposlenost u

Pokrajini, koja je sa 18.6% , 1971. godine, porasla

39 Repishti, ‘Human Rights and the Albanian Nationality’, str. 256. 40 Pipa and Repishti, Studies on Kosova, str.237. 41 Prema popisu stanovni{tva in 1981 Kosovo je imalo 1,584, 558

stanovnika od kojih su 1,227,424 (77.5 procenata) bili Albanci, 209,795

(13.2 procenta) Srbi, 50,948 (3.7 procenta) muslimani, 26,875 (1.7

procenta) Crnogorci I 48,941 (3.1 procenta) pripadnici drugih

narodnosti.

173

na 27.5%, deset godina kasnije. Poredjenja radi,

treba navesti da je stopa nezaposlenosti u

Sloveniji, 1981. godine, iznosila svega 2%.42

Kosovo je nastavilo da zaostaje za

jugoslovenskim prosekom, a pokrajinsko rukovodstvo

je krivicu za ovako razočaravajuće pokazatelje

pripisivala razlozima "subjektivne i objektivne"

prirode, sa naglaskom na "subjektivnim".To se

dogadjalo zato što Priština nije mogla sebi da

priušti sporenje sa bogatijim republikama i da

im javno zameri što ne obezbedjuju više

investicionih sredstava za Pokrajinu, iako su

sredstva iz inostranstva stalno pristizala.Samo

7.7% sredstava za finansiranje Kosova je, 1977.

godine, poticalo iz domaćih izvora, a godinu dana

kasnije taj iznos je pao na 4.6% , dok je više od

90% tih sredstava stizalo iz jugoslovenskih i

stranih banaka. Još jedan primer koji objašnjava

šta je Priština podrazumevala pod subjektivnim

faktorom predstavlja izveštaj predsednika

pokrajinskog partijskog komiteta, Mahmuta Bakalija,

u kome je složena tekuća situacija opisana kao

posledica niskog nivoa privredne razvijenosti

Pokrajine i rečeno je da, ako se "ove teškoće

uskoro ne prevazidju ili ne ublaže, mogu dovesti do

ozbiljnih posledica’.43 I još odredjenije: "U

osnovi, mi moramo smanjiti potrošnju,

reprezentaciju, česta i nepotrebna putovanja po

zemlji i u inostranstvo, nepotrebno korišćenje

društvenih sredstava prevoza, što se odnosilo na

dvadeset i šest automobila korišćenih u privatne

svrhe, jer se na Kosovu to ne meri samo

materijalnim, već i moralnim i političkim

merilima.’44

S jedne strane, visok stepen autonomije,

širokogrudo dat šezdesetih i sedamdesetih godina,

42 D. Rusinow, Yugoslavia - A Fractured Federalism, Wilson Center Press,

washington, DC, 1988, str 71. 43 Rijindija, 29. Maj 1979. 44 RFE, Background Report/128, 7 June 1979.

174

nije zadovoljio albansko stanovnisstvo, niti je

obezbedio njegovu lojalnost jugoslovenskoj

federaciji. Sa druge strane, ulaganje ogromnih

sredstava u skupa postrojenja u području koje je

obilovalo radnom snagom i prirodnim bogatstvima, a

bilo siromašno kapitalom, bilo je jalovo: Slovenija

i Hrvatska su se žalile da veliki deo njihovog

dohotka odlazi na Kosovo čija privreda i dalje

zaostaje za jugoslovenskom , Kosovo se žalilo na

nepovoljne uslove razmene sa ovim razvijenim

republikama, kojima je Pokrajina jeftino prodavala

svoje sirovine i energiju , a skupo plaćala

njihove industrijske proizvode.45 Za vreme posete

Kosovu, 1975. godine, predsednik Tito je

pokrajinskim rukovodiocima rekao sledeće:"Pitanje

razvoja Kosova je pitanje svih. U osnovi, ubrzan

razvoj Kosova je u dugoročnom interesu razvijenijih

jugoslovenskih republika." Drugim rečima, bogatiji

delovi zemlje treba, u sopstvenom interesu, da dele

deo svojih viškova sa Kosovom.

Sedamdesetih godina, jugoslovensko društvo se u

većoj meri odvojilo od partijske države, ali su se

istovremeno privredne razlike u razvoju nacionalnih

pod-jedinica uvećale. Na Kosovu je nacionalni

dohodak po glavi stanovnika opao sa 48%

jugoslovenskog proseka u 1954. godini, na 33% u

1975. i 27% u 1980. godini.46 Rudarsko-metalurško-

hemijski kompleks Trepča, blizu Kosovske Mitrovice,

bio je u to vreme najveći industrijski kompleks na

Kosovu i zapošljavao je 21 000 radnika. Za razliku

od ranijih vremena, kada je proizvodila samo

sirovine, Trepča se sada sve više bavila preradom i

prozvodnjom gotovih proizvoda. Postrojenje je

smatrano presudnim za razvoj kosovske privrede.

Poljoprivredna produktivnost, s druge strane,ostala

je veoma niska. Jedan od razloga tome bilo je i

često usitnjavanje obradivih površina zbog cepanja

45 P.Simic, The Kosovo and Metohija Problem, Institut za medjunarodnu

politiku I privredu, Beograd, 1996, str. 10. 46 Rusinow, Yugoslavia - A Fractured Federalism, str. 70

175

velikih porodica, što je sprečavalo upotrebu

moderne poljoprivredne opreme. Kao i u Sandžaku i

delovima Bosne i Makedonije, drveni plug bio je

sasvim uobičajena pojava. Zbog toga su i prinosi

bili niski, a samim tim i akumulacija

kapitalaoskudna, a vladala je i nestašica

proizvoda. Suočeno sa niskim prinosom pšenice i

povećanim potrebama stanovništva, Kosovo se moralo

okrenuti drugim krajevima Jugoslavije i stranom

tržištu da bi obezbedilo prehrambene prizvode. Ali,

za uvoz hrane trebalo je trošiti preko potrebna

devizna sredstva, pogoršati platni bilans i uvećati

ekonomsku nestabilnost. Jedan američki turista na

Kosovu pričao je da je vidjao redove za hleb i

primetio kako ljudi na selu ponovo jedu kukuruzni

hleb, kao što su činili neposredno pre i posle

rata.47

Uzroci relativne zaostalosti Kosova bili su,

ne samo njegova nerazvijena privreda, već, pre

svega, pogrešno vodjena investiciona politika,

zakasnela i nedelotvorna ulaganja, nedostatak

odgovarajućih stručnjaka i opadajuća produktivnost

(za jednu trećinu niža od jugoslovenskog proseka).

Tokom niza godina, Kosovo je usmeravano na

takozvana dugoročna ulaganja (pre svega u

proizvodnju energije i sirovina) dok su

preradjivačka industrija i zanati zanemarivani.

Investicije nisu korišćene svrsishodno, a rast

industrijske proizvodnje je zaostajao.

Produktivnost rada je uporno bila niska , a

poljoprivredna proizvodnja je stagnirala. Sve to je

dovelo do gorućeg problema nezaposlenosti. Sa 67

000 nezaposlenih, 1980. godine, Kosovo je imalo

najveću stopu nezaposlenosti u Jugoslaviji koja je

iznosila 10.5%. Pritisak tako visoke

nezaposlenosti je ublažavan eksplozivnim razvojem

obrazovnih ustanova i obrazovanja uopšte. Mladi

ljudi su završavali srednje škole i fakultete sa

47 Pipa and Repishti, Studies on Kosovo, str. 141.

176

malim izgledima da nadju posao, što je dodatno

otežano njihovim nepoznavanjem drugih jezika, osim

albanskog. Svakako da je nedostatak radnih mesta

uglavnom proizlazio iz bezuzpešnog prilagodjavanja

obrazovanja potrebama privrede: i na Kosovu i

drugde u Jugoslaviji, mladi ljudi su se

opredeljivali za studije društvenih nauka.

Jaz koji je postojao izmedju razvijenosti

Kosova i ostalog dela Jugoslavije produbljavao se,

a napetost medju kosovskim Albancima je rasla. U

štampi je skoro svakodnevno izražavana zabrinutost

što se ubrzani privredni razvoj Kosova ne

ostvaruje prema predvidjanjima Beograda.

Demografska eksplozija je poništavala svaku korist

od privrednog razvoja,povećavajući broj izdržavanog

dela stanovništva koje nije privredjivalo, a oni

koji su bili zaposleni morali su da izdržavaju

mnogočlane porodice koje su ekonomski zavisile od

njih. Jedna od mnogih negativnih okolnosti u

Pokrajini bilo je zadovoljstvo kosovskog

rukovodstva situacijom, jer je ono bilo

usredsredjeno na neprestano traženje pomoći po

osnovu nerazvijenosti Kosova, a nije težilo da se u

većem stepenu oslanja na sopstvene snage, ili

udruživanju rada i sredstava. [to je više novca

priticalo, to se manje raspravljalo o prilikama u

Pokrajini. I zaista, o tome se ništa opširnije nije

znalo. Niko nije traižo da se polože računi zbog

pogrešno utrošenih sredstava, niti je bilo pomena o

načinima smanjivanja nataliteta.

Pred kraj sedamdesetih godina, postalo je

jasno da je "samoupravljanje" na Kosovu potpuno

zamrlo. Takozvani "tržišni socijalizam" je pre

uvećao nego otklonio razlike u privrednoj

razvijenosti izmedju Pokrajine i ostatka zemlje.

Slavljeno kao veliko dostignuće u socijalističkom

svetu, samoupravljanje je, u osnovi, bilo naopak

sistem zasnovan na "drusstvenoj svojini", što je

znaičlo da su radnici i njihovi saveti, a ne

država, bili vlasnici fabrika, a, u stvari, bilo

177

je teško odrediti šta ko poseduje.48 Jugoslovenski

ministar informacija Ismailj Bajra, Albanac sa

Kosova, je, 1979. godine, oštro kritikovao stanje

"kulturne saradnje medju različitim narodnostima" u

Jugoslaviji, zato što je "daleko ispod naših

stvarnih dostignuća i potreba naših narodnosti i

manjina".49 On je napisao:

"Kulturne, umetničke i naučne vrednosti naših

nacionalnih manjina i njihovih centara

nedovoljno su predstavljeni van Jugoslavije.

Samoizolacija nacionalnih kultura, kulturni

egotizam i hegemonizam, državni socijalizam i

spora samoupravna transformacija nacionalnih

kultura pojedinih narodnosti i manjina u

Jugoslaviji, samo su neki od negativnih faktora

koji onemogućavaju snažniju i permanentniju

kulturnu saradnju medju republikama, autonomnim

pokrajinama i narodnostima ’.50

Bajra je posredno zamerao Srbima zbog upotrebe

"nacional-šovinistikih" parola kojima se zagovara

"lažna odbrana svog naroda, što vodi u nacionalni

monolitizma pod vidom nacionalnog jedinstva koje

uklanja sve ideološke razlike." Naravno, ovaj pasus

može se tumačiti i kao samokritika, što i jeste bio

stav mnogih Albanaca na Kosovu.51

U oktobru 1979. godine, predsednik Tito posetio

je Kosovo peti i poslednji put (prethodno je tamo

bio 1950., 1967., 1971. i 1975. godine) i u

Prištini je rekao, unekoliko prekasno, kako

"Kosovo postaje briga Jugoslavije kao celine."52

Obećao je da će ostale republike, pre svega

Slovenija i Hrvatska, ulagati više u privredu

Kosova i da će tako ukupna privredna struktura

Kosova biti promenjena. Pa ipak, od njegove

prethodne posete, 1975. godine, kosovsko

48 Silber and Little, The Death of Yugoslavia, str.34 49 Borba, 27 april 1979. 50 Borba, 28 april 1979. 51 REF, BR/102, 8 maj 1979. 52 Komunist, Beograd, 19 oktobar 1979.

178

rukovodstvo je postalo sumničavo, pa je Titu rečeno

da same reči više nisu dovoljne i da treba da ih

zamene dela. Upozorili su da "se usporen tok

društveno-ekonomskig razvoja i razvoja samoupravnog

sistema negativno odražava na odnose medju

narodnostima na Kosovu’.53

Tito je priznao da je čak i tada Kosovo bilo

"suočeno sa rastućom aktivnošću raznih

nacionalista, iredentista, neprijateljski

raspoloženog sveštenstva i drugih ideoloških

neprijatelja". Svi oni imaju isti cilj, rekao je

on, a to je da "izazovu nezadovoljstvo medju

Albancima na Kosovu i nejedinstvo medju

višenacionalnim stanovništvom".54 Tito je obećao

ekonomsku pomoć Kosovu , posebno pošto je

jugoslovenski premijer, Veselin Djuranović, koji ga

je pratio na tom putu, priznao da je od 1975.

godine otvoreno samo četiri nove fabrike na

Kosovu.55

Krajem sedamdesetih godina, na Kosovu je

procvat doživljavala albanska nacionalna kultura, a

pravo školovanja na albanskom jeziku bilo je

zajamčeno od osnovne škole do fakulteta. Prema

rečima jednog profesora, Albanca, koji je predavao

na prištinskom Univerzitetu, dr. Hajredina Hodže,

Albanci su uživali više prava i povlastica nego

bezmalo ijedna manjinska grupa u svetu. U jednom

intervju, on je rekao:

“Posetio sam više od šezdeset zemalja i bio sam

na najvažnijim konferencijama održanim na ovu

temu u raznim krajevima sveta i čvrsto sam

uveren, na osnovu iskustva, da ni jedna

nacionalna manjina na svetu nije ostvarila

prava kakva uživa albanska narodnost u

socijalističkoj Jugoslaviji. Albanska narodnost

ima prava koja imaju nacije. Da navedem samo

53 Politika, 17 oktobar 1979 54 Komunist, 19 oktobar 1979. 55 RFE, BR /236, oktobar 1979.

179

jednu činjenicu: ona ima svoj univerzitet. Na

celom svetu samo Madjari u Rumuniji i [vedjani

u Finskoj imaju svoje univerzitete, a treba

reći da je Univerzitet u Prištini potpuno

nezavisan. Slini univerziteti u drugim zemljama

nemaju punu autonomiju.’56

Ako se uzmu u obzir nemiri koji će ubrzo izbiti

na Kosovu, ova izjava bila je previše optimistička.

56 Intervju Hajredina Hoxhe, Vjesnik, 9 maj 1981.