ad hoc krivicni tribunali / ad hoc criminal tribunals

Правни факултет

Универзитета у Београду

Семинарски рад из предемета Међународно јавно право

AD HOC КРИВИЧНИТРИБУНАЛИ

Ментор: Студент:. . Проф др БојанМилисављевић Слободан Тривић

08/966

, IМај ММХ

Ad hoc кривичнитрибунали Слободан Тривић

САДРЖАЈ

1. УВОД

. 3стр

2. ПОЈАМИНАСТАНАК ТРИБУНАЛА

. 4стр

a. Me ђународни кривичнитрибунал за бившу Југославију

(International Criminal Tribunal for formaer Yugoslavia) . стр 6

b. Me ђународни кривичнитрибунал за Руанду

(International Criminal Tribunal for Rwanda) . стр 8

3. СЛУЧАЈЕВИФЕНОЦИДАИКОМАНДНЕОДГОВОРНОСТИ

. 9стр

4. ЗАКЉУЧАК . 13стр

5. ЛИТЕРАТУРА

. 14стр

.стр | 2


1. УВОД

Средина двадесетог века је умногоме фундаментално изменила поимање појма

међународног права и међународних односа уопште, а тиме уосталом, и регулисање

кривичноправне материје, како на међународном тако и у унутрашњем плану.

На почетку дефинисана Женевским конвенцијама1, а касније уређивана и

многим другим међународна кривичноправна материја представља један од

најважнијих система конгентих норми у међународном праву.

Како би схватање о кривичном делу које представља повреду неких добара

заштићених међународним правом било материјализовано, тј. спроведено, на

међународном нивоу су стоврена одређена тела чија је суштина кривичноправно

гоњење и осуђивање лица која су учинила кривична дела против добара заштићених

међународним правом. Тако се зачетак међународних судова који су имали

међународни карактер може видети у суђењима у Нинбергу (1946. године) и Токију

(1948. године) који су имали за циљ доношења пресуда за учиниоце кривичних дела

учињених за време Другог светског рата. Њиховим оснивањем су такође уређени

принципи и опште смернице развитка саме материје међународног кривичног права

(такозвана Нинбершка правила).

Међутим, поимање међународног кривичног права још није сасвим јасно

одређено, о чему сведоче многи случајеви у којима је Међународна заједница била

приморана да често поставља привремене конструкције правних инструмената, да би

што боље одговорила на изазове који су поставили одређени сукоби који нису имали

чист међународни карактер, али који су имали за последицу угрожавање вредности на

којима је Међународна заједница заснована.

С тога, пратећи генезу међународног кривичног права, уже гледајући,

међународног кривичног судства, проблематика о којој ће се овај рад бавити везана је

за такозване ad hoc кривичне трибунале, њихов настанак и разлоге настанка,

функционисање, и оправданост постојања таквих тела у Међународној заједници као

таквој.

1 Најважније међународне конвенције којима су предвиђена ова дела су: Женевска конвенција од 1949. године и два допунска протокола уз те конвенције од 1977. године, као и Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида од 1948. године. Више о томе види: СТОЈАНОВИЋ Зоран, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд, 2009, стр. 14.

.стр | 3


2. НАСТАНАК И ПОЈАМ ТРИБУНАЛА

Међународно кривично право представља покушај да се конгентним

међународним нормама појединци непосредно подвргну кривичноправној

одговорности Међународној заједници, да се одређена дела одређе као дела којима се

угоржавају добра која уживају заштиту на међународном плану, и да се на крају

оформи посебан корпус права који би био извор одређених међународних обавеза

посебне правне снаге.2

Након поменутих конвенција и суђења, које су представљале реакцију на

догађаје из Другог светског рата, међународно кривично право је започело свој нагли

развој, како маретијалноправе, тако и процесно правне материје. Кулминација развоја

ове области међународног права је отелотворена у Међународноом кривичном суду

(International Criminal Court), установљеним посебним међународним уговором,

Римским статутом3, донетим 1998. године на дипломатској конференцији Организације

уједиљених нација (ОУН). Овим се уговором по први пут установљава стално тело4

чија ће надлежност бити ограничана на оне злочине које прете међународној заједници

као целини5.

И при самом оснивању овог суда је доведено у питање оправданост његовог

постојања, у смислу правне сигурности и правне једнакости, што је већини земаља које

нису приступиле уговору послужило као изговор да га не потпишу. Главни проблем је

тај што је тешко замисливо да ће нека држава дозволити да њени држављани

одговарају пред међународним судом, занемарујући сопствене органе, и мали је број

држава које су спремне да норме свог унутрашњег права подреде нормама

међународног, поготово, у кривичноправној материји.6 Стога је и сам Статут

2 КРЕЋА Миленко, Међународно јавно право, Правни факултет Универзитета у Београду, 2010, стр. 596.

3 Ступио је на снагу 1. јула, 2002. године, након што га је ратификовало преко 60 држава, а до 2010. године га је потписало 139, а ратификовало 114 земаља, међу којима је и Србија. Више информација види на: http://www.icc-cpi.int/Menus/ASP/states+parties/ , 7. мaj 2011.

4 Чл. 1, Римског статута Међународног кривичног суда

5 Чл. 5, Римског статута Међународног кривичног суда. То су злочини против човечности, ратни злочини, злочин геноцида, и злочин агресије.

6 Као пример се може навести Белгија која је прихватила примат међународног права над унутрашњим у овој материји. K. Röhl, Allgemeine Rechtslehre, Ein Lebruch, 2. Auflage, Köln, Berlin, Bonn, München, 2001, pg. 186, преузето из СТОЈАНОВИЋ Зоран, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд, 2009,

.стр | 4

http://www.icc-cpi.int/Menus/ASP/states+parties/


предвидео да је надлежност суда у наведеним случајевима примарна али не и

искључива, што значи да ако се међународно право не може применити, тада се

надлежност преноси на судове унутражњег права државе где је дело учињено.7

Почетком деведесетих година су основана два ad hoc кривична трибунала за

кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права учињена на

територији бивше Југославије (1993) и Руанде (1994). Од њиховог настанка, ови судови

су донели многе одлуке, од којих су до 2000. године понајмање биле мериторног

карактера (до 2000. године само четири пресуде за Југославију и три за Руанду) што је

довело до великог преиспитивања оправданости самих трибунала и потребе да се у рад

будућих трибунала више укључе домаћи судови.8 У последњој деценији ситуација се

знатно променила, са много већим бројем решених случајева, поготово у случају

трибунала за бившу Југославију.9 Ови су трибунали основани као самостална тела у

оквиру ОУН, од стране Савета безбедности, посебним резолуцијама, на основу Главе

VII Повеље уједињених нација. Резолуцијама Савета безбедности 1503 (2003. године) и

1534 (2004. године) трајање трибунала за бившу СФРЈ и Руанду је ограничено до 2010.

године, што је такође једно од спорних питања основа по којима ови трибунали и да

постоје.10

Оно што је веома важно напоменути у вези ad hoc кривичних трибунала јесте то

да се њихова пракса и јуриспруденција, иако веома важна у развоју међународног

кривичног права, није правно обавезујућа за остала судска тела која буду доносила

одлуке у другим случајевима у којима буду предвиђена као надлежна.11 У томе се

стр. 16.

7 Чл. 21, Римског статута Међународног кривичног суда

8 Више о томе види Cyril Laucci, Juger et faire juger les auteurs de violations graves du droit international humanitaire, http://www.icrc.org/Web/Fre/sitefre0.nsf/htmlall/5FZHXN/$File/irrc_842_001_Laucci.pdf , 7. мај 2011.

9 До данас је окончано 55 случајева за 125 особа, од чега само пар поступака је обустављено ради смрти окривљеног, док се поступци воде за 36 окривљених. За више информација види: http://www.icty.org/sid/10095 , 7. мај 2011.

10 De Londras, Fiona, Prosecuting Sexual Violence in the Ad Hoc International Criminal Tribunals for Rwanda and the Former Yugoslavia (April 16, 2009). University College Dublin Law Research Paper No. 06/2009. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1393298

11 ГАЈИЋ Александар, Међународни кривични суд за бившу Југославију – из перспективе људских права, Анали Правног факултета Универзитета у Београду, Београд, година LVII, 4/2009, стр. 139.

.стр | 5

http://ssrn.com/abstract=1393298

http://www.icty.org/sid/10095

http://www.icrc.org/Web/Fre/sitefre0.nsf/htmlall/5FZHXN/$File/irrc_842_001_Laucci.pdf


састоји и суштина ad hoc трибунала, јер се њихово деловање ограничава само да

ситуацију која је дата, и њихово је постојање везано за решавање оних кривичних дела

која су учињена поводом одређеног догађаја на одређеној територији (бивша СФРЈ и

Рунда). Њихове одлуке једино могу наћи примену као потенцијални уверавајући

ауторитет (ratio decidendi) пресуђене ствари, који умногоме зависи од тога колико се

самим одлукама поштују принципи и правила међународног права, који уосталом

подразумевају заштиту људских права и слобода, и правичности суђења.12

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију

(International Criminal Tribunal for formaer Yuдoslavia)

Трибунал за бившу Југославију је основан резолуцијом Савета безбедности 827,

25. маја 1993. године. Правна основа овог трибунала је Статут Међународног

трибунала за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права

учињена на територији бивше Југославије, који је усвојен поменутом резолуцијом, а

допуњен резолуцијама 1166, од 13. маја 1998, 1329 од 30. новембра 2000, и 1411 од 17.

маја 2002. године.1314 Први поступак покренут након суђења у Нинбергу и Токију

покренут је 7. маја 1996. године, против Тадић Душана.15 Друга документа релевантна

за овај трибунал су правилници, кодекси и упутства која ближе уређују права

притвореника, поступање бранилаца, одређивање притвора и друге процесне радње и

процесне инструменте којима се с једне стране, гарантује правичност дуђења, а са

друге детаљно уређују оперативни део самог поступка (притворске јединице, доказни

поступкак, итд.).

12 Ibid, str. 155.

13 Фонд за хуманитарно право, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију – Хашки трибунал III: Основна документа, Београд, 2001. године, стр. 4

14 Информације преузете са сајта: http://www.un.org/Depts/dhl/resguide/specil.htm#icc , 7. мај 2011.

15 Душан Тадић, председник локалне странке у Козарцу (Босна и Херцеговина), је осуђен на 20 година затворске казне. Више о томе види: http://www.icty.org/x/cases/tadic/cis/en/cis_tadic_en.pdf , 7. мај 2011.

.стр | 6

http://www.icty.org/x/cases/tadic/cis/en/cis_tadic_en.pdf

http://www.un.org/Depts/dhl/resguide/specil.htm#icc


Статутом се дефинишу rationae loci и rationae temporis (територија бивше СФРЈ

од 1991. године), rationae materie (тешка кршења Женевских конвенција од 1949,

кршења закона и обичаја рата, злочин геноцида, злочине против човечности)16.

Иако Статут детаљно уређује материју права странака у току поступка и само

функционисање суда у поступку гоњења учинилаца и доношења пресуде у предметним

стварима, постоје бројне критике, како на рачун ограничавања права оптуженог, тако и

на несклад који постоји у јуриспруденцији МКТЈ.

Наиме, Претресно веће I МКТЈ у случају Тадић17 је стало на становиште да чл.

14. Међународног акта о грађанским и политичким правима, и чл. 6. Европске

конвенције за заштиту основних људских права и слобода не могу у потпуности бити

примењени у вођењу поступка пред овим трибуналом, јер се Тибунал сматра (по

њиховом становишту) посебним телом , које се разликује од обичних судских органа.

Тиме се МКТЈ може на неки начин више приближити војном суду, који по правилу има

сужено начело правичности вођења кривичног поступка, и где су правила о извођењу

доказа мање стриктна.18 Овиме се поставља једно велико, суштинско питање

функционисања Трибунала, и било ког судског органа уопште, јер се тада јавља дилема

да ли је правичност суђења и заштита људских права у поступцима пред МКТЈ важнија

од права жртава да сазнају истину, ил потребе заштите сведока. На то питање многи

заузимају став да ће Трибунал скренути са свог пута, уколико права, која су

предвиђена у међународној регулативи представљају корак уназад у односу на иста

права гарантована националним регулативама држава.19 Овом становишту су такође

16 Чл. 2. (умишљајно лишавање живота, мучење или нечовечно поступање, узимање цивила за таоце, злочини против ратних заробљеника, итд.), чл. 3. (коришћење отровних оружја или других оружја смишљених за наношење непотребних патњи, бомбардовање објеката који немају војну употребу, пљачкање јавне или приватне имовине, итд.), чл. 4 (било које од наведених дела у том члану које је учињено с намером да се у целости или делимично уништи нека национална, етничка, расна или верска група), чл. 5 (наведена у истом члану дела учињена у оружаном сукобу, било међународног било унутрашњег карактера) Статута.

17 Prosecutor v. Tadić, Case No. IT-94-1-T, (Appeals Chamber), January 31, 2000.

18 Prosecutor v. Tadić, Decision on Prosecutor’s Motion Requesting Protective Measures For Victims and Witnesses, Trial Chamber, Case No. IT-94-1-T, 10 August 1995, Преузето из: Међународни кривични суд за бившу Југославију – из перспективе људских права, Анали Правног факултета Универзитета у Београду, Београд, година LVII, 4/2009, стр. 141.

19 J. Solan, „The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia and Fair Trial Rights“, Leiden Journal of International Law 2/1996, 501. Судија Шомбург експлицитно каже да „лице које је оптужено пред МКТЈ или МКТР не може имати ограниченију заштиту својих људских права само зато што се његово суђење одвија пред међународним кривичним трибуналом, уместо пред националним судом.“ W. Schomburg,

.стр | 7


приступили и други органи и тела, не само у оквиру самог Трибунала, већ и у оквиру

читаве ОУН.20

Што се тиче саме јуриспруденције Трибунала, њој се приговара то што она не

деривира из јуриспруденције Нинбершког и Токијског трибунала, јер се њихов рад

није регулисао нормама заштите људских права и слобода, већ само нормама које су

регулисале правила поступка, која су била у својој основи рудиментарна и нису се у

пракси увек поштовала.21

Тиме се може закључити да је генерални став о МКТЈ такав да се његовим

радом мора постићи унапређење поштовања људских права, и да је незамисливо да

једно судско тело може да иде у супротном правцу, сужавајући примену универзално

прухваћених људских права и слобода и одступајући од начела правичности суђења22.

Међународни кривични трибунал за Руанду

(International Criminal Tribunal for Rwanda)

Међународни кривични трибунал за Руанду (МКТР) је основан Резолуцијом

Савета безбедности 955 од 8. новембра 1994. године као посебно тело при ОУН.

Основачки акт овог тела јесте Статут Међународног кривичног трибунала за кривично

гоњење особа одговорних за кривична дела геноцида и друга тешка кршења

међународног права учињена на територији Руанде и грађана Руанде одговорних за

кривична дела геноцида и друга тешка кршења међународног права учињена на

територији суседних држава у периоду између 1. јануара и 31. децембра 1994. године.

Статут је допуњен резолуцијама Савета безбедности 1165 (1998. године), 1329 (2000.

године), 1411 (2002. године), 1431 (2002.године), 1512 (2003. године).

„The Protection of Human Rights of the Accused Before the International Criminal Tribunals for the Former Yugoslavia (ICTY) and Rwanda (ICTR)“, Internationale Strafgerichtsbarakeit – Status quo and Perspectiven (eds. K. Bard, R. Soyer) Wien – Gratz 2005, 76, Преузето из: ГАЈИЋ Александар Међународни кривични суд за бившу Југославију – из перспективе људских права, Анали Правног факултета Универзитета у Београду, Београд, година LVII, 4/2009, стр. 140. 20 Као пример се наводе Генерални секретар ОУН, чланови Жалбеног већа МКТЈ, итд., ГАЈИЋ Александар, Међународни кривични суд за бившу Југославију – из перспективе људских права, Анали Правног факултета Универзитета у Београду, Београд, година LVII, 4/2009, стр. 143.

21 A. Cassese (1997), 331. Вид. и Decision on the Prosecutor’s Motion Requesting Protective Measures for Victims and Witnesses, The Prosecutor v. Tadić, 10. August 1995, para. 20–21, Преузето из: Ibid, str. 143.22 Тиме се конкретно мисли на правне стандарде попут: прогресивни развој, принцип једнакости оружја, стандард ван разумне сумње, итд., Више о томе види: : Ibid, str. 147 – 154.

.стр | 8


Из самог назива Статута се може видети да се rationae loci суда у овом случају

не односи само на Руанду, већ и на суседне земље у којима су поменута дела учињена,

што умногоме разликује овај трибунал од МКТЈ. Такође се да приметити да се rationae

materie односи на злочине против човечности, злочине геноцида и кршење члана 3.

Женевских конвенција и Допунског протокола II, који се односи на понашање

противничких страна у оружаном сукобу који није међународног карактера, и на оне

случајеве у којима тај сукоб поприми међународни карактер.232425 Rationae temporis и

rationae personae се односе на догађаје између 1. јануара и 31. децембра26, у којима се

одговорнима сматрају како становници Руанде, тако и остали који су учинили

поменута кривична дела у тим сукобима, а нису држављани Руанде.

23 Чл. 3, Женевске конвенције о побољшању положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у рату, Женевске конвенције о побољшању положаја рањеника и болесника и бродоломника оружаних снага на мору, од 12. августа 1949. године, Женевска конвенција која се односи на поступање са ратним заробљеницима, од 1929.године, и Женевска конвенција о заштити цивилног сановништва за време рата, од 1949. године.

24 Конкретно, чл. 3 Конвенције се односи на лица која не учествују у сукобу, или на она не припаднике оружаних страна који су положили оружје, и на човечно лишавање живота или слободе из било ког узрока, без дискриминације по било ком основу.

25 Допунски протокол II употпуњује и развија чл. 3. Конвенције, и односи се на оружане сукобе који се одвијају између снага државе уговорнице и других (Протокол наводи „отпадничких“ или других организованих наорушаних група) снага које, под одговорном командом, која води такву контролу над делом територије дрђаве уговорнице, која им омогућује да воде непрекидне и усмерене војне операције и да примењују овај протокол (чл. 1. Протокола).

26 Подаци показују де је у периоду између априла и јула погинуло око осам стотина хиљада становника Руанде, током сукоба племена Туци и Хуту.

.стр | 9


3. СЛУЧАЈЕВИ ГЕНОЦИДА И КОМАНДНЕ ОДГОВОРНОСТИ

МКТР је у историји добио своје место као прво судско тело које је донело

одлуку којом је утврдио постојање кривичног дела геноцида, тиме поставивши

„орјентир“ у историјском развоју међународног кривичног права, оживевши идеале

Конвенције о превенцији и сузбијању злочина геноцида, донете пре пола века.27 Иначе,

до сада је овај трибунал донео правноснажну осуђујућу у тридесет и два поступка (од

укупно педесет и пет окончаних случајева), од укупно осамдесет и два, при чему је

њих једанаест и да ље у бекству.28

Један од најозлоглашенијих случајева, који такође и први формално окончан

случај геноцида јесте управо случај против Жан Пол Акајесу, где се међу осталим

кривичним делима за које је осуђен поставило питање да ли су масовна силовања, са

циљем да се жртвама одузме живот, може сматрати кривичним делом геноцида. Суд је

стао на становиште да је намера учиниоца била да се та популација делимично или

потпуно уништи, што би значило да је силовање само представљало начин на који је

злочин геноцида извршен.29 Овај случај је по многима оглашен као „најважнија одлука

донета до сада у историји женске јуриспруденције“ 30 јер се тада по први пут социјално

етички прекор међународне заједнице према оваквим злочинима отелотворио у

формалној правоснажној пресуди. Жан Пол Акајесу је оглашен кривим по свим

тачкама оптужнице и осуђен на доживотну казну. Случајеви који се могу упоредити са

овим су такође заступљени и у пракси МКТЈ, у поступцима који су се водили против

учинилаца тих кривичних дела на подручју Косова и Метохије, где се такође сматрало

27 Кофи Анан, Секретар ОУН, 2. септембар. 1998. године, http://www.unictr.org/News/HandbookforJournalists/tabid/68/Default.aspx , 7. мај 2011.

28 Информације преузете са: http://www.unictr.org/Cases/tabid/204/Default.aspx , 7. мај 2011.

29 The Prosecutor v. Jean-Paul Akayesu (Trial Judgement), ICTR-96-4-T, International Criminal Tribunal for Rwanda (ICTR), 2 September 1998, доступно на: http://www.unhcr.org/refworld/docid/40278fbb4.html

30 Kelly Askin, Women’s Issues in International Criminal Law: Recent Developments and the Potential Contribution of the ICC, in INTERNATIONAL CRIMES, PEACE, AND HUMAN RIGHTS: THE ROLE OF THE INTERNATIONAL CRIMINAL COURT 47, 52 (Dinah Shelton ed., 2000). , преузето из: Van Schaack, Beth, Engendering Genocide: The Akayesu Case Before the International Criminal Tribunal for Rwanda (July 1, 2008). HUMAN RIGHTS ADVOCACY STORIES, Foundation Press, 2008; Santa Clara Univ. Legal Studies Research Paper No. 08-55. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1154259 , стр. 2

.стр | 10


http://www.unhcr.org/refworld/docid/40278fbb4.html

http://www.unictr.org/Cases/tabid/204/Default.aspx

http://www.unictr.org/News/HandbookforJournalists/tabid/68/Default.aspx


да је сексуално злостављање предтављало флавни начин извршења кривичног дела

геноцида.31

Правна конструкција командне одговорности представља једну од

најконтроверзнијих и најпроблематичнијих, како у међународном, тако и у

унутрашњем праву. По овој правној конструкцији, прописаној статутима оба

трибунала32, предвиђена је одговорност лица које је надређени (политички или војно)

за све оне поступке својих подређених, не само оне за која је знао, а није спречио, већ и

за она за која није знао, али је имао основаног разлога да зна.33 Она проблематика која

се овде јавља јесте непостојање правно релевантне вести код учиниоца овог дела, јер се

за ово дело може сматрати и сами нехат довољним, и то несвесни, као најнижи облик

свести о кривичном делу, што је неприхватљиво као елемент бића кривичних дела овог

карактера (нпр. код кривичног дела геноцида), притом се супротстављајући и начелима

индивидуалне субјективне одговорности, изједначавајући некога ко је нехатно учинио

ово дело са неким ко је непосредно предузео радњу извршења са умишљајем.34

У случају против Нахимана, Барајагвиза и Нгезе, који су били руководећи у

националној радио станици у Руанди (Radio Télévision Libre des Mille Collines), суд је

донео одлуку да су они одговорни за подстрекивање на геноцид, иако нису знали, нити

су донели било какву одлуку о томе, да су се емитовања порука које су подстрекивале

на геноцид уопште слата одатле. Суд је утврдио да су осуђени, као надређени у тој

радио станици, по природи ствари имали разлога да знају да се поменуте поруке

емитују из радиостанице, јер су били руководећи у њима.35

У случају Кордић и Черкез, суд је утврдио три елемента која морају постојати

да би се могла одредити командна одговорорност, а то су: 1) постојање односа

надређености и подређености, 2) постојање свести о томе да је потчињени учинио или

ће учинити кривично дело, и 3) да надређени није спречио извршење, или да није

31 De Londras, Fiona, Prosecuting Sexual Violence in the Ad Hoc International Criminal Tribunals for Rwanda and the Former Yugoslavia (April 16, 2009). University College Dublin Law Research Paper No. 06/2009. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1393298 , стр. 3.

32 Чл 7, став 3. Статута МКТЈ, и чл 6, ст 3. МКТР

33 Више о командној одговорности види: СТОЈАНОВИЋ Зоран, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд, 2009, стр.17, и СТОЈАНОВИЋ Зоран, ПЕРИЋ Обрад, Кривично право – посебни део, Правна књига, Београд, 2009, стр. 346 – 351.

34 Ibid

35 Nahimana, Barayagwiza and Ngeze, (Trial Chamber), December 3, 2003, para. 970-973.стр | 11

http://en.wikipedia.org/wiki/Radio_T%C3%A9l%C3%A9vision_Libre_des_Mille_Collines



казнио учиниоце кривичног дела. 36 У судској пракси се може приметити

неконзистентност и противречност у дефинисању самих елемната постојања овог

кривичног дела, јер се у поменутој пресуди негде не помиње нехатни облик овог дела,

док се у неким другим пресудама37 он експлицитно наводи као постојање разлога да је

надређени знао, тј. имао свест о томе да ће кривично дело или бити извршено, или да је

извршено. Притом ти разлози се карактериш у судској пракси као постојање

информација о томе да ће дело бити учињено или је већ учињено38, што представља

веома широк простор судијама да тумаче ово правило на веома арбитреран начин, што

се коси са елементарном правном сигурношћу и правичношћу вођења кривичног

поступка, као стубовима темељцима кривичног права.

36 Kordic and Cerkez, (Trial Chamber), February 26, 2001, para. 401

37 Blaskic, (Trial Chamber), March 3, 2000, para. 294

38 Mucic et al., (Appeals Chamber), February 20, 2001, para. 222-241.стр | 12


4. ЗАКЉУЧАК

Ad hoc међународни кривични трибунали за бившу СФРЈ и Руанду предстаљају

изоловане случајеве у којима је међународна заједница морала да на неки начин

реагује, постављајући тела која покушавају да расветле догађаје на тим просторима и

да изнесу макар мали део правде жртвама које су настрадале у поменутим

конфликтима.

Међутим, ови се трибунали и даље морају схватати као судска тела, која у

оквиру међународног права морају поштовати све конгентне норме, мешу којима

спадају оне које превасходно штите људска права, и тиме намећу несумњиву обавезу

трибуналима да се поступак који воде мора водити уз сво дужно поштовање

материјалних и процесних права окривљених у поступку, без обзира на то за каква се

кривична дела терете.

Иако са доста критика, чињеница је да су ови трибунали утрли јасан пут

међународном кривичном праву, и његовој актувној примени и на друге случајеве, у

којима ће постојати могућност да се неки недостаци тренутних трибунала отклоне, да

се нађу нова и боља решења која ће омогућити спровођење правде гарантоване сваком

појединцу, на плану читаве међународне заједнице.

Једино што увек мора бити јасно јесте да суштина оваквих интервенција

међународне заједнице никада не сме бити политичке природе, већ да служи једном

циљу – да доведе учиниоце пред лице правде, и да правду донесе жртвама.

.стр | 13


5. ЛИТЕРАТУРА

Књиге

КРЕЋА Миленко, Међународно јавно право, Правни факултет Универзитета у

Београду, 2010.

СТОЈАНОВИЋ Зоран, Кривично право – општи део, Правна књига, Београд,

2009.

СТОЈАНОВИЋ Зоран, ПЕРИЋ Обрад, Кривично право – посебни део, Правна

књига, Београд, 2009.

Фонд за хуманитарно право, Међународни кривични трибунал за бившу

Југославију – Хашки трибунал III: Основна документа, Београд, 2001. Године

Genocide war crimes and crimes aдainst humanity: topical diдest of the case law of

the ICTR and ICTY, Human rights watch, 2004

Чланци

Cyril Laucci, Juger et faire juger les auteurs de violations graves du droit international

humanitaire,http://www.icrc.org/Web/Fre/sitefre0.nsf/htmlall/5FZHXN/$File/

irrc_842_001_Laucci.pdf

De Londras, Fiona, Prosecuting Sexual Violence in the Ad Hoc International Criminal

Tribunals for Rwanda and the Former Yugoslavia (April 16, 2009). University

College Dublin Law Research Paper No. 06/2009. Available at SSRN:


ГАЈИЋ Александар, Међународни кривични суд за бившу Југославију – из

перспективе људских права, Анали Правног факултета Универзитета у

Београду, Београд, година LVII, 4/2009

Van Schaack, Beth, Engendering Genocide: The Akayesu Case Before the

International Criminal Tribunal for Rwanda (July 1, 2008). HUMAN RIGHTS

ADVOCACY STORIES, Foundation Press, 2008; Santa Clara Univ. Legal Studies

Research Paper No. 08-55. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1154259

Интернет адресе






.стр | 14










ad hoc krivicni tribunali / ad hoc criminal tribunals

Documents