Zakonodavstvo i standardi u ekološkom menadžmentu

Aleksandar Pešić

Ekološki menadžment i zakonZakon kao regulativni okvir u ekološkom menadžmentu ima ključnu ulogu u

pogledu:Regulacije korišćenja resursaZaštite okruženja i bioraznolikostiPosredovanja, rešavanja konflikata i izmirenjaFormulisanja stabilnih, jednoznačnih sporazuma

Bez efektivnog zakonodavstva, upotreba resursa, kontrola zagađivanja i druge oblasti zaštite životnog okruženja mogu dovesti do konflikta ili haosa.

Zakon utiče na ostvarivanje zadovoljavajućih performansi i omogućava autoritetima da kazne one subjekte koji narušavaju ili ne poštuju ekološke zakone.

Ekološki menadžment i zakon

Ekološki kriminal se odnosi na sve radnje kojima se krše odredbe ekoloških propisa i kojima se pričinjava značajna šteta ili ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi.

Najpoznatije manifestacije ove vrste kriminala javljaju se kao:

nelegalne emisije ili ispuštanja supstanci u vazduh, vodu ili zemljište, nelegalna trgovina životinjama i biljkama, nelegalna trgovina supstancama koje uništavaju ozonski omotač ili pak

opasnim otpadom i sl.

Ekološki menadžment i zakon

Ekološki menadžment može obuhvatati više različitih stanja u pogledu vlasništva nad resursima (npr. resursi mogu biti u privatnom (individualnom) vlasništvu, državnom vlasništvu zajedničkom vlasništvu, itd.), a zakon, neke od situacija može pokrivati bolje u odnosu na druge situacije.

Postoje, takođe, različiti pravni sistemi u različitim zemljama, dok neke zemlje koriste kombinacije pravnih sistema.

Zaštita životne sredine sve više uključuje prekogranične probleme koji prevazilaze tradicionalne granice suvereniteta i uslovljavaju saradnju između nacija.

Međunarodni zakon se razvija da odgovori na takve vrste problema.

Međunarodni zakon i ekološki menadžment

Međunarodni zakon uređuje odnose između država i nema direktne efekte na domaće zakone i pojedince.

Prema tome, međunarodno zakonodavstvo zavisi od dobrovoljnih sporazuma država i međunarodnih tela (Briselska konvencija i Konvencija iz Lugana pokrivaju pitanja u oblasti pravosuđa i obezbeđivanja usklađenosti).

Kao inicijatori razvoja međunarodnog zakona o zaštiti životne sredine izdvajaju se specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija (npr. Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO, Food and Agriculture Organization), Svetska zdravstvena organizacija (WHO,World Health Organization), Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP, The United Nations Environmental Programme), itd.)

Međunarodni zakon i ekološki menadžment

Nevladine organizacije kao što su Međunarodno udruženje ekoloških aktivista - Greenpeace, Prijatelji Zemlje (Friends of the Earth), Svetski fond za zaštitu prirode (TheWorld-Wide Fund for Nature), takođe lobiraju za ekološko zakonodavstvo.

U Evropi se mogu izdvojiti Savet Evrope (The Council of Europe) koji je aktivan u zastupanju i podizanju svesti o mnogim pitanjima uključujući očuvanje i zaštitu okruženja i Agencija Ujedinjenih nacija ustanovljena kao pan-Evropski forum, tj. Ekonomska Komisija Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE, United Nations Economic Commission for Europe).

Međunarodni zakon i ekološki menadžment

Izvori prava Evropske unije u oblasti zaštite životne čovekove okoline i prava čoveka na zdravu životnu sredinu mogu podeliti na dve osnovne grupe i to:

• Primarne (osnovne izvore), u koje spadaju tzv. osnivački ugovori: Pariski (1951), Rimski (1958), Jedinstveni evropski akt (1986), Mastrihtski sporazum (1992).

• Sekundarne (izvedene): uredbe, odluke i uputstva (I grupa) i rezolucije, preporuke i mišljenja (II grupa).

Međunarodni zakon i ekološki menadžment

Evropska zajednica za ugalj i čelik (1950)  Evropska zajednica za atomsku energiju – Evroatom (1957)

Na Stokholmskoj konferenciji UN (1972) doneta je odluka o sprovođenju Akcionih planova u oblasti zaštite životne sredine, (sedmi akcioni plan je u toku do 2020) kojima treba izvršiti zaštitu, očuvanje i unapređenje zdrave životne sredine.

Ugovor iz Mastrihta (1992)

U ugovoru iz Amsterdama (1997) održivi razvoj je eksplicitno definisan kao cilj Zajednice.

Međunarodni zakon i ekološki menadžment

Veoma značajan dokument koji je ujedno i osnovni izvor prava EU, kojim se ustanovljavaju izvesna pravila u oblasti krivične odgovornosti, je Direktiva 2008/99/EZ o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava, od 19.11.2008. godine.

Direktivom se propisuju mere koje države članice treba da preduzmu u oblasti krivičnog prava, a radi efikasnije zaštite životne sredine.

Direktiva propisuje minimalne zahteve koje države članice treba da ugrade u svoje krivično-

zakonodavne okvire, s tim da mogu slobodno da održe ili uvedu strožije zaštitne mere

.

Uloga državnih intervencija

Ekološka politika je neizbežno intervencionističkog karaktera, što znači da bez državne intervencije nije moguće na adekvatan način zaštiti okruženje.

Brigu o oblastima divljine, snabdevanje čistom vodom, finansiranje istraživanja o ekološkim problemima i druga slična pitanja, odgovornije i efikasnije rešava država u odnosu na pojedince u društvu (koji mogu biti manje ili nedovoljno zainteresovani za probleme životne sredine).

Uloga državnih intervencija

Uloga države, se proširuje izvan granica korišćenja samo ekonomskih instrumenata i podrazumeva:

pomoć u proceni uticaja sadašnjih tehnologija na okruženje i predlaganje alternativa,

informacionu podršku organizacijama, identifikovanje tržišnih šansi za alternativne proizvode i tehnologije, obezbeđivanje obuke i drugih podržavajućih usluga koje su potrebne za

olakšavanje transfera tehnologije razvijanje tranzicionih programa usmerenih ka uspostavljanju

organizacionih praksi održivog razvoja.

Kreiranje i implementacija ekoloških regulativa

Nacionalni, regionalni i lokalni sistemi administracije o zaštiti životne sredine prate postojeće obrasce administrativnih organizacija i raspodele nadležnosti između različitih nivoa vlasti.

Stepen alokacije snage političkih i administrativnih autoriteta može varirati i u federalnim i u unitarnim državama, s tim da u sistemima koji su u većoj meri decentralizovani, lokalni i regionalni autoriteti imaju više funkcija i odgovornosti.

Kreiranje i implementacija ekoloških regulativa

Ekološke politike EU utiču na nacionalne ekološke politike, zakonodavstvo i menadžment prakse na više načina, npr.

standardi ekološkog kvaliteta se koordinišu, primenjivanje procena uticaja na okruženje je postalo standardna

praksa i obezbeđivanje javnih informacija o okruženju je široko

rasprostranjeno u zemljama EU.

U Srbiji, Ustav Republike Srbije predviđa pravo na zdravu životnu sredinu kao jedno od osnovnih prava i sloboda svakog građanina. Takođe, na osnovu Ustava (član 97), Republika Srbija uređuje i obezbeđuje održivi razvoj, sistem zaštite i unapređenja životne sredine, zaštitu i unapređivanje biljnog i životinjskog sveta i dr.

Kreiranje i implementacija ekoloških regulativa Sposobnost administrativnog i institucionalnog sistema da

ekološke ciljeve prevede u akcije je određena sledećim aspektima:

Institucionalnim, tehničkim i ljudskim kapacitetima administrativnog sistema

Lakoćom i mehanizmima saradnje između autoriteta na svim administrativnim nivoima

Stepenom do koga zakoni i propisi uzimaju u obzir administrativne kapacitete i olakšavaju implementaciju ekološke politike

Fleksibilnošću koja omogućava troškovno efektivne odgovore ekološkim propisima

Postepenim prilagođavanjem i razvijanjem institucija koje odražavaju rastući interes prema rešavanju ekoloških pitanja

Pojam standarda i standardizacije

Prema Zakonu o standardizaciji Republike Srbije, standard i standardizacija su definisani na sledeći način:

Standard je javno dostupan dokument, utvrđen konsenzusom i donet od priznatog tela, u kome se za opštu i višekratnu upotrebu utvrđuju pravila, zahtevi, karakteristike, uputstva, preporuke ili smernice za aktivnosti ili njihove rezultate, radi postizanja optimalnog nivoa uređenosti u određenoj oblasti u odnosu na postojeće ili moguće probleme.

Standardizacija je skup koordiniranih aktivnosti na donošenju standarda

Pojam standarda i standardizacije

Standardi su široko prihvaćeni i odobreni primeri koji omogućavaju smislenu evaluaciju i komparaciju podataka.

Takođe, poboljšavaju objektivnost procenjivanja (što je značajno za nauku) i omogućavaju prepoznavanje kritičnih pragova i granica.

Različite ekološke aktivnosti imaju različite obzire i probleme, a time i različite standarde koji generalno mogu specificirati željeno stanje ili granice prekoračenja.

Standardi za životno okruženje imaju ključnu ulogu u: monitoringu i reviziji, modeliranju za razumevanje okruženja i postavljanju trendova,

sprovođenju propisa održavanju kvaliteta životnog okruženja.

Standardi ISO 14000

Kao rezltat uvećane potrebe za sistemom standarda u oblasti zaštite životnog okruženja u okviru Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO, International Standards Organisation) u Junu 1993. godine je formiran Tehnički komitet ISO (sa zvaničnim nazivom ISO TC 207).

Zadatak novoformiranog komiteta je bio da ustanovi: koji menadžment alati su potrebni na tržištu da formuliše i postavi uslove koje je potrebno da zadovolje

organizacioni menadžment sistemi za zaštitu životne sredine u cilju ostvarivanja održivog razvoja.

Standardi ISO 14000

Međutim, inicijativa za postavljanje serije standarda ISO 14000 je došla znatno ranije jer su za mnoge kompanije širom sveta, nedostatak jedinstvenih pravila za poslovanje u skladu sa zaštitom okruženja i interpretacija termina održivi razvoj predstavljali ozbiljan problem.

Naime, koncept održivog razvoja je različito interpretiran u zavisnosti od različitih polazišta i preferencija.

Ove poteškoće su uticale da članovi Međunarodne trgovinske komore (ICC, International Chamber of Commerce) i Poslovnog saveta za održivi razvoj (BSCD, Business Council for Sustainable Development) predlože Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju da razvije novi standard za upravljanje životnom sredinom.

Standardi ISO 14000

Poslovni savet za održivi razvoj je uverio Međunarodnu organizaciju za standardizaciju da su na tržištu potrebni standardi za rešavanje ekoloških pitanja i da njihova upotreba treba da bude opciona za organizacije.

Razlog za ovakvo uverenje Poslovnog saveta za održivi razvoj je bila želja da se:

operacionalizuju pitanja zaštite životne sredine, uspostavi opšti nivo ekološkog poslovanja u svim organizacijamamaksimalno izbegne mogućnost da one kompanije koje su uradile

malo ili nimalo na ekološkom planu ostvare kompetitivnu prednost.

Standardi ISO 14000

Kada je Savet (BSCD) predložio Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju da započne rad na uvođenju ekoloških standarda, to je izazvalo veliku pažnju u menadžmentu ISO i ubrzo je odlučeno da se formira privremena grupa koja je trebalo da obavi pripremne aktivnosti.

Privremena grupa koja je nazvana Strategijska savetodavna grupa za životnu sredinu ISO/SAGE

nije imala formalni autoritet bila je usmerena ka označavanju želja u pogledu sadržaja standarda i

pripremanju izveštaja koji je trebao da predstavlja osnovu za dalji rad.

Standardi ISO 14000

Projekat je započeo 1993. godine, uz veći broj pododbora koji su bili zaduženi za razvoj različitih alata, dok je osnovni odbor, TC 207 odlučivao o principijelnim pitanjima.

Predlozi povezani sa standardima su iznošeni u okviru dnevnog reda redovnih sastanaka TC 207, gde su predlagači imali priliku da obrazlože svoje predloge.

Ukoliko se zaključilo da postoji opšti interes, predlog je dostavljan na formalno izglasavanje svim zemljama koje su bile uključene u ISO TC 207.

Standardi ISO 14000

Vreme

Međunarodni standardNacrt odbora

Nacrt međunarodnog

standarda

Radninacrt

Na osnovu prikazanog procesa može se zaključiti da je za kompletiranje jednog standarda potrebno da se obave tri kruga glasanja, pri čemu je vreme između glasanja regulisano procesom koji određuje ISO.

Prelazni period je trajao najmanje šest meseci, kako bi zemlje članice imale dovoljno vremena da adekvatno razmotre predloge.

Prema tome, ukupni proces od trenutka kada Odbor dostavi svoj nacrt do trenutka kada je moguće publikovanje standarda je trajao najmanje osamnaest meseci.

Standardi ISO 14000

Učestvovanje u procesu razvijanja standarda kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou omogućilo je aktuelnu dostupnost informacija članicama

tako da su organizacije članice unapred pripremile programe i kompletirale menadžment sisteme za zaštitu okruženja tokom 1995. godine, iako je ISO 14001 (na osnovu koga se uspostavljaju menadžment sistemi) objavljen godinu dana kasnije.

Familija ISO 14000 standarda predstavlja međunarodni konsenzus o dobroj poslovnoj praksi i ekološki orijentisanom poslovanju koje se može implementirati bilo gde u svetu,

kako u privatnom tako i u javnom sektoru, od kompanija i profitnih organizacija do administrativnih i javnih neprofitnih ustanova.

Standardi ISO 14000Serija standarda je podeljena na deo koji je orijentisan na

organizaciju i na deo koji je orijentisan na proizvod, sa sledećim sadržajem:

Rečnik (ISO 14050)Standardi orijentisani prema organizaciji: Menadžment sistemi zaštite okruženja i komunikacije (ISO

14001, ISO 14004 i ISO14063)Provere zaštite okruženja (ISO 14010 serije i ISO 19011)Performanse zaštite okruženja (ISO 14030 serije)Standardi orijentisani prema proizvodu:Ekološke oznake i deklaracije (ISO 14020 serije)Procene životnog ciklusa (ISO 14040)Aspekti zaštite okruženja (ISO vodič 64 i ISO/TR 14062)

ISO 14001 ISO 14001 je globalno najpoznatiji okvir za Menadžment sisteme za

zaštitu životne sredine (EMS, Environmental Management Systems).

Upotreba ISO 14001 je podržana od strane Vlada širom sveta, tako da su prihvaćeni kao nacionalni standardi u većini zemalja koje su članice Međunarodne organizacije za standardizaciju.

Standard je razvijen prema poznatom modelu W.A. Deming-a koji se označava kao model: planirati-uraditi-proveriti-delovati, (PDCA model, Plan-Do-Check-Act).

ISO 14001

Proveravanje, 4.6 Delovanje. (sl.10)

Delovanje

Proveravanje

Planiranje

Realizacija

4.4.1 Resursi i

sposobnosti

4.4.7 Pripremljenost

na hitne slučajeve i

reakcija

4.4.6 Operativna

kontrola

4.4.5 Kontrola

dokumenata

4.44 Dokumentacija

4.4.3 Komunikacija

4.4.2 Kompetencije

svesnost i obuka

4.3.1 Ekološki aspekti

4.3.2 Zakonadavni

i drugi uslovi

4.3.3 Ciljevi

i programi

4.6 Menadžment

pregled

4.5.5 Interne provere

4.5.4 Kontrola

evidencije

4.5.3 Devijacije, korektivne i preventivne

akcije

4.5.2 Evaluacija

usklađenosti

4.5.1 Monitoring i merenje

4.2 Politika zaštite

okruženja

EMAS standard EMAS je skraćenica od Eco-Management and Audit Scheme, što

se može prevesti kao sistem za zaštitu životne sredine i proveru ili kraće kao šema za zaštitu okruženja.

Ovaj dobrovoljni menadžment instrument za zaštitu okruženja koji je 1993. godine razvila Evropska komisija, omogućava organizacijama da: procene, upravljaju i kontinuirano unapređuju svoju ekološku performansu.

EMAS je dizajniran da reši i ispravi neuspehe u zaštiti okruženja i obezbedi ekološke koristi koje ne bi bilo moguće postići bez implementiranja ove šeme.

Organizacije koje odluče da prihvate šemu, preuzimaju i određene obaveze u načinima funkcionisanja njihovih menadžment sistema i prihvatanja donešenih standarda, jer je EMAS zvanična regulativa Evropske unije

EMAS standard

Opšti cilj šeme je bio da se popravi ekološka performansa industrijskih organizacija i da se informacije o postignutim poboljšanjima dostave javnosti.

Specifično, direktive šeme su glasile:Uspostavljanje i implementacija politika za zaštitu okruženja, programa i

organizacionih menadžment sistema u zavisnosti od lokacije

Obezbeđivanje sistematične, objektivne i periodične evaluacije performanse tih elemenata

Dostavljanje informacija o značaju zaštite okruženja široj javnosti

EMAS je akronim od Eco-Management and Audit Scheme i predstavlja entitet sa različitim ciljevima, zahtevima i obzirima od akronima EMS – Environmental Management System

EMAS standard

Uključivanje svake organizacije u EMAS podrazumeva sprovođenje određenih koraka.

Organizacije koje ne rade sa sertifikovanim menadžment sistemom za zaštitu okruženja kao što je to ISO 14001, moraju obaviti preliminarni pregled zaštite okruženja svojih operacija kako bi analizirali svoju ekološku performansu.

Kako ne postoji određena ekološka performansa koju organizacija mora ostvariti da bi bila deo programa, tako je u prvom planu kontinuirano poboljšanje od jedne provere do druge provere.

Organizacije, u tom smislu ne mogu više samo jednostavno da tvrde kako je njihovo poslovanje usaglašeno sa ekološkim normama jer to moraju i da dokažu nezavisnim revizorima (koji su po pravilu priznati ekološki eksperti).

EMAS standard

Organizacije su u obavezi da javno objave izjavu o zaštiti okruženja To podrazumeva i promenu u kulturi organizacije sa skrivene, interne politike ka otvorenoj i transparentnoj politici.

Izjava o zaštiti okruženja mora obuhvatati: opis organizacionih aktivnosti na određenoj lokaciji kvantitativnu procenu značajnih ekoloških aspekata politiku i menadžment programe

Razumljivost i tačnost izjave je predmet provere koju obavljaju verifikatori.

EMAS standard

11)

Menadžment sistem bez ISO 14001

Menadžment sistem zasnovan na ISO 14001

Inicijalni pregled zaštite okruženja

Kreiranje izjave o zaštiti okruženja

Izgradnja menadžment

sistema za zaštitu okruženja

Instalacija provere zaštite okruženja

Struktura sistema

Kreiranje izjave o zaštiti

okruženja

Pregled sistema o zaštiti okruženja.

Validacija

Upotreba deklaracije o participaciji

Proveravanje sistema za za

zaštitu okruženja

Prilagođavanje menadžment

sistema

EMAS standard

Sumarno, da bi se uskladila sa odredbama EMAS, organizacija mora implementirati menadžment sistem za zaštitu okruženja koji pomaže u ostvarivanju:

  formulisanja politike za zaštitu životne sredine i organizacionih ekoloških

ciljeva; obezbeđivanja efikasnog računovodstvenog sistema; evaluacije ekološke performanse; planiranja i usmeravanja organizacionih aktivnosti; sprovođenja odgovarajućih planova; izgradnje efektivne i efikasne organizacije; komunikacije sa internim i eksternim stejkholderima.

Osnovne razlike između (EMAS) i ISO 14001 :

ISO 14001 govori o ''ekološkim aspektima'' ali ne i o ''ekološkim efektima'' i ''ekološkim uticajima'' kao EMAS. U oblastima u kojima je ISO 14001 nejasan u svojoj terminologiji, EMAS je jasan i precizan.

Za razliku od ISO 14001, EMAS proverava poboljšanja ekološke performanse pre nego performanse sistema za zaštitu okruženja.

EMAS sistem je baziran na rezultatima internog pregleda i nalaže usklađenost sa ekološkim standardima i regulativama, dok ISO 14001 nema takvih zahteva. Prema ISO 14001 je predviđena ''posvećenost usklađivanja sa zakonom'‘, Kod EMAS sistema je ustanovljen jači termin ''obezbeđivanje zakonodavne usaglašenosti'', tj. organizacija treba da ukaže na vremensku skalu kao i na ljudske i finansijske resurse..

Za razliku od EMAS, ISO 14001 ne propisuje zahteve u vezi sa frekvencijom provera i relevantnosti prošlih aktivnosti.