Trejsi Blum

KOME JE DO SEKSA

UTORKOM?

Jedan

Nekima od nas dato je da izaberu oca svog deteta, a nekima nije. Neke od

nas godinama prosejavaju i preturaju po džinovskom stogu sena muške

populacije, a neke su prosto neočekivano zaskočene.

Kejti nikad nije pomišljala da će biti jedna od zaskočenih. Izvesno nikad

nije pomišljala da će u trideset šestoj biti trudna, neudata i sa osam godina

mlađim momkom. Momkom koji je, u svom fudbalskom dresu, sedeo sada s

njom u kolima dok su se spremali da pođu na prvi čas pretporođajnog kursa.

Bilo joj je muka. Pripisivala je to tremi i činjenici da je Ben došao pravo iz škole

u kojoj je predavao fizičko, vonjajući na patike, tinejdžerski znoj i pire od

krompira. Posmatrajući ga sa strane, tešila se spoznajom da se barem može

osloniti na to da će joj ponuditi neke utešne mudre reči ne bi li joj pomogao da

ublaži strahove.

„Jedan tip na poslu mi kaže da se na tim kursevima dva sata govori samo o

sisama i đanama. Može li biti bolje od toga?“

Kejti je još časak zurila u Bena, a onda uzdahnula i ubacila menjač u

brzinu.

„Molim te, nemoj da govoriš to“, reče ona umorno dok su kretali.

„Šta to?“, upita Ben čačkajući sve dugmiće, prekidače i brojčanike koje je

mogao da dohvati na Kejtinoj komandnoj tabli.

„Đanama“, odvrati Kejti lupivši ga po prstima.

„Bolje je od mnogih drugih reči za to“, reče Ben. „Hoću da kažem, mogao

bih reći...“

„Ne, dosta više reči“, prekide ga Kejti. „Znaš, ne bi se dopalo mojoj baki,

to je sve.“

„Zašto? Ide li s nama?“, reče Ben otvarajući pretinac za rukavice i vireći

unutra.

„Ona se zove Đana, već sam ti to rekla“, reče Kejti počinjući da gubi

strpljenje.

Ben se okrenu i s krajnjim divljenjem pogleda u Kejti.

„Nikad mi nisi to rekla. To je upravo ona vrsta informacija koja čini moj

život vrednim življenja i svakako ne nešto što bih zaboravio.“

„Stvarno“, reče Kejti. Oklevala je, upitavši se da li zaista želi da nastavi

ovaj razgovor, a onda shvati da će ono što sledi verovatno ulepšati Benu dan.

„Znači, nisam ti rekla ni njeno prezime?“, upita ga ona.

Ben je načas ćutao, duboko zamišljen, a onda oduševljeno prasnu.

„Vagina. Mora biti da je vagina“, reče on poskakujući na sedištu. „Molim

te, reci mi da je vagina i umreću srećan.“

„Majkok1, zapravo“, reče Kejti više nego pobedničkim tonom.

Iznova preneražen, Ben se zinuvši zagleda u nju.

„Zezaš me“, reče naposletku. „Roditelji su joj se preživali Majkok, a nju su

nazvali Đana. Jesu li bili ludi?“

„Ma ne, blesane. Majkok je prezime koje je stekla udajom. Nije se rodila

kao Majkok.“

„Zvala se Đana i udala se za gospodina Majkoka?“

„Da.“

Ben je neko vreme ćutao i onda svečano izjavio: „Tvoja baka je bila genije

za komediju.“

Ostatak puta nisu razgovarali, budući da je Ben bio prezauzet slanjem

SMS-ova ili pozivanjem prijatelja kako bi im ispričao najsmešniju priču svih

1 Cock je vulgaran izraz za muški polni organ. Mycock {my + cock). (Prim. prev.)

vremena. Kad je počela da prikuplja snagu da izađe iz kola, on je i dalje

razgovarao telefonom. Okrenula je svoj nabrekli stomak otprilike u smeru u kom

je želela da ide njeno telo, nadajući se da će ostatak krenuti za njim. Njena

klasična crna haljina na preklop, udružena s parom modernih sandala s punom

petom i omiljenom markiranom torbicom odabrani su da odaju utisak žene koja

u potpunosti vlada svojim stanjem. Podozrevala je, međutim, da će je naposletku

razotkriti to što joj je Ben glavni pomoćnik. Ona u poslednjem trenutku dohvati

elegantni kožni rokovnik, koji je koristila u marketinškoj agenciji gde je radila,

nadajući se da će joj možda barem obezbediti privid organizovanosti.

Zurila je u bolničku zgradu od otužne crvene opeke i pitala se kako tako

dosadne građevine mogu biti poprišta takvih emocija i drame? Napola je

očekivala da vidi zgodne hirurge kako žure naokolo dok im s ruku kaplje krv,

rodbinu koja rida po ćoškovima nakon što je čula užasnu vest i ljude koji skaču

od sreće po hodnicima pošto su izlečeni od neke smrtonosne bolesti. Ili je možda

prosto odgledala previše repriza Urgentnog centra.

To što se našla tu, međutim, u senkama ove vrlo stvarne bolnice, odjednom

je izvuklo njenu ličnu dramu u prvi plan. Obuzeo ju je onaj odlično poznat

osećaj pesnice koja je snažno steže za srce, koji se javljao svaki put kad ne bi

uspela da spreči svoj um da blokira okolnosti koje su okruživale njenu trudnoću.

Samo polako, jedno po jedno, morala je da ponavlja sebi u ovakvim trenucima.

Smeškaj se, cvetaj, blistaj ili šta god bi već trebalo da rade trudne žene, i sve će

biti u redu. Doći će beba i sve ostalo će tada prosto leći na svoje mesto. Ona će

je voleti. Ben će je voleti. Oboje će shvatiti koliko je roditeljstvo ispunjavajuće i

živeće srećno i zadovoljno do kraja života.

Osvrnula se da proveri ide li Ben za njom i tek tad je videla da su mu

kolena ukrašena blatom sa školskog igrališta.

„Tvoja kolena“, uzviknu ona pokazujući prema krivcima.

„Pa dobro, neću sad da te prosim“, reče Ben glumeći ljutnju.

Ona odmahnu glavom u očajanju, duboko uzdahnu i uputi se prema ulazu u

bolnicu. Sve dosad je mislila da najvećim delom vlada svojim životom. Sve

važne stavke je davno precrtala. Fakultet, karijera, kupovina krova nad glavom.

Doduše, stavka braka ostala je upadljivo neprecrtana, ali baš je tako i želela.

Kada je o muškarcima reč, više je volela da ona vlada situacijom. Istinski

traumatično iskustvo s njenom prvom ljubavi samo što joj bukvalno nije

izazvalo zastoj u radu srca, koje se nikad nije sasvim oporavilo do svog punog

emocionalnog kapaciteta. Makar i jedva primetan treptaj romanse upozorio bi je

na nadolazeću mogućnost slamanja srca i tada je stvari rešavala brzo, spretnim i

naglim raskidom. To što je stalno iznova posmatrala svoje prijateljice kako trpe

poniženje, odbačene poput nepotrebnog tereta, samo ju je dodatno uveravalo u

ispravnost takvog pristupa.

Odavno je izgubila račun koliko je puta od neke prijateljice čula kako je

upoznala onog pravog. Rastuživalo ju je to što je znala da će joj koliko za dve

nedelje doći na vrata i jecajući ispričati tragičnu, ali predvidivu priču o onom

pravom, koji za nju očigledno nije mislio da je ona prava, budući da ga je

uhvatila neka druga. Strpljivo bi joj dolivala vino dok joj ova istresa dušu, sve

dok se veče ne bi neizbežno završilo pijanim igranjem i pevanjem oko

trpezarijskog stola, uz muziku nekog boj-benda. Potom bi usledio emocionalni

izliv, kad bi Kejt bila proglašena najboljom prijateljicom na svetu. Na kraju bi

jedna od njih u sitne sate povraćala preko terase.

Nije se mogla načuditi zašto nikako da shvate da će, ako nekom poklone

srce, taj da ga odbaci veoma lako kao stari dres čim mu nova suknja zaleluja

pred očima. Međutim, večeri provedene u tešenju ostavljenih behu odavno

presušile. Jedna po jedna, sve su naposletku pronašle muškarca koji je, kako je

izgledalo, želeo vezu dužu od pet minuta i imale venčanje o kakvom su oduvek

sanjale.

Ona je, po svom mišljenju, pretrpela dve godine takoreći psihičke torture

dok su se na polici u njenoj dnevnoj sobi gomilale krem pozivnice. Snuždila bi

se svaki put kad bi iz sandučeta izvadila još jedan brižljivo odabran koverat,

nesumnjivo biran tako da se složi s bojom lastiša na gaćicama mlade, s pozivom

ispisanim rukom buduće neveste lično. Čitajući Gđica Kejti Čapman i pratilac,

sa očajanjem bi zatvorila oči. Zašto, o zašto, važi pravilo da se na venčanje

odlazi u paru? Zašto, o zašto, ne može prosto da ode sama? Postoji li možda

neki užasan strah da će samci na venčanju zasigurno pobeći s mladom ili

mladoženjom uvrebaju li makar malu priliku? Je li to jedan od bračnih zaveta?

Da ti muž ne bi zastranio, doveka ćeš imati samo udate prijateljice. Grozila se

takozvanih srećnih prigoda, budući da je bila primorana da nađe nekog

nasumičnog frajera, s kojim se možda nekad u pijanom stanju povatala, koji je u

zamenu za besplatnu hranu i piće bio spreman da istrpi stabilan priliv

dobronamernih rođaka uz neizbežno: „Znači, ti si sledeća?“.

Naposletku je zaključila da joj je svega dosta i da bi trebalo da se u ime

svih jakih, samostalnih žena usprotivi i prestane da povlađuje stereotipu da sreća

ide uz muškarca spremnog da komadom plemenitog metala okuje Ženu oko

prsta. Sledeći put kad su je pozvali na venčanje, smislila je genijalan plan da sa

sobom povede svog kolegu Danijela. Izraz na licu Lorine baba-tetke dok je

učtivo razgovarala s njim za vreme svadbenog doručka zaista je bio prizor za

pamćenje. Danijel joj je umiljato odgovorio kako jeste, moguće je da je on

sledeći, zato što se sad već šest meseci zabavlja sa svojim dečkom Robom i

nijedan od njih se ne seksa ni sa kim drugim, pa dobro, ako se ne računa ono

veče kad se kresnuo sa Stenlijem, svojim bivšim dečkom. Međutim, ne veruje da

se to računa, zato što je tada bio veoma pijan. Stenli je bio obučen kao

mornarički oficir - jer je to bio maskenbal - a i ko bi odoleo muškarcu u

uniformi?

Otada pa nadalje, Danijel je postao njen novi omiljeni pratilac na

venčanjima.

Kejti poskoči kad ju je Ben uhvatio za ruku dok je ulazila u bolnicu.

„Pa, šta misliš?“, upita on pljujući na drugu ruku i saginjući se da obriše

blato s kolena dok je koračao pored nje.

„Izvini, misli su mi odlutale. Šta si rekao?“, upita Kejti.

„Rekoh, šta misliš, kakvi su ostali koji dolaze na kurs?“, reče Ben.

„O, sigurno su pročitali sve moguće knjige, tačno znaju šta rade i

postavljaju istinski inteligentna pitanja“, odvrati Kejti osećajući kako je ponovo

hvata panika. Bila je bolno svesna da je sve dosad gurala svoju trudnoću u

fasciklu „pozabaviti se kasnije“, međutim, bilo je jasno da je to „kasnije“ sasvim

izvesno stiglo.

„Hm“, reče Ben vareći ono što je Kejti rekla. „Znači, misliš da ćemo biti

problematični klinci u poslednjem redu, naspram štrebera koji sede napred i

slušaju svaku učiteljevu reč?“

„Verovatno“, uzdahnu Kejti.

Ben je okrznu pogledom.

„U poslednjem redu je uvek najbolji provod“, reče on lako je munuvši u

rame i uputivši joj ohrabrujući osmeh.

Okrenula se i pogledala u njegove večito nasmejane oči i nije mogla da se

suzdrži, a da mu ne uzvrati osmeh.

„U pravu si“, reče ona osećajući se bolje u vezi sa svetom. Ben je tačno

znao kako da je natera da ne shvata život previse ozbiljno. Upravo to ju je i

privuklo njemu kad su se upoznali, jedne od najgorih večeri u celom njenom

životu.

Dva

Razume se, od trenutka kad je ugledala svoju sliku u prljavim ogledalima

toaleta u Ružičastom kokosu prošlog leta, Kejti je znala da je veče katastrofa

koja samo čeka da se desi. Okružena zgodnim telima i mlađanim licima

devojaka u klubu koje su sve odreda bile mlađe od dvadeset pet godina, shvatila

je da izgleda krajnje komično u kostimu učenice.

Kako je, pobogu, došlo dovde, ljutito je pomislila dok je gledala u svoje

razmrljane lažne pegice i raščupane pletenice zavezane ružičastim mašnicama.

Nakon što su joj se prijateljice poudale, pomirila se s tim da mora u određenoj

meri sniziti standarde ako hoće da ostane deo društvene scene samaca, ali to što

je morala da spadne na ove grane bilo je potpuno nepravedno. U prvi mah se

užasnula kad su jedna po jedna promrmljale najdepresivnije reči koje neko

žensko može izgovoriti odgovarajući na poziv u ženski provod.

„Moram da pitam Dejvida.“

Ili još gore...

„Samo ako Stiv nema ništa protiv.“

Ili apsolutno najgore od svega...

„Samo ako smem da povedem i Edvarda.“

Doslovno je priželjkivala da ih dohvati i protrese, zajedno s njihovim

sažaljenja dostojnim pokajničkim licima. Međutim, umesto da prisustvuje

silasku svojih prijateljica u domaći pakao, ostavila ih je u njemu, viđajući ih

samo u posebnim prilikama kad su vodile nespretne razgovore i sve se više

udaljavale.

Pomalo depresivna zbog promene u svom društvenom životu i zatekavši se

s viškom vremena s kojim nije znala šta će, posvetila se karijeri i bacila u

potragu za novim drugaricama koje neće imati takvih obaveza. Naposletku, s

priličnim naporom, naterala je sebe da nauči da ceni društvo doteranih devojaka

s kojima je - ni sama ne znajući kako — počela da se druži na nekom

društvenom događaju u svojoj lokalnoj teretani Zauvek fit.

Iznenadila se ustanovivši da je u stanju da podnese njihova tela savršeno

isprskana sprejom za tamnjenje, šminku koja i posle sat i po vežbanja ostaje

sveža kao ljubičica, pa čak i beskrajno kikotanje svaki put kad se neki od

nabildovanih ličnih trenera nađe u radijusu od deset metara. Podozrevala je da

su je prihvatile tek kad su saznale da je ona šef računovodstva u marketinškoj

agenciji, računajući da bi ih jednog dana možda mogla pozvati na audiciju za

reklamu za šampon. Ipak, posle nekoliko čaša bombaj safira postajale su joj

prilično zabavne i svakako stepenicu više od krajnjeg poniženja u vidu sedenja

kod kuće subotom uveče.

Tako je, međutim, bilo dok stvari nisu otišle predaleko. Devojke su se

umalo upiškile u trikoe od uzbuđenja kad je njihov omiljen noćni klub odlučio

da organizuje školsko disko veče. Kejti je bila obeshrabrena, ali je i mimo svoje

volje pristala da ide, budući da nije bilo sasvim nemoguće da će možda upoznati

nekog zanimljivog, pa makar taj ličio na Bilija Bantera.2

Te večeri su u njen stan na keju, u neposrednoj blizini centra Lidsa, došle u

oblaku skupog parfema, uz kakofonij u piskavog, bolno devojačkog smeha i

bučno lupkanje petnaest centimetara visokih fensi potpetica. Kejti se trgla kad su

nahrupile unutra, dobro znajući da je trebalo da ih pozove i izvuče se uz neki

dobar izgovor, recimo, da je komšiji crkla mačka.

U roku od nekoliko trenutaka, posvuda po Kejtinom stanu bili su razbacani

ispravljači, uvijači, podvezice, čarape, šminka, umeci za kosu, lažne trepavice,

puš-ap grudnjaci, nevidljivi grudnjaci, grudnjaci koji prave razdeljak vidljiv iz

svemira. A ona je gledala svoj prelepi vintidž stočić za kafu iz dvadesetih godina

prošlog veka, kupljen za vreme vikenda provedenog u Brajtonu s tipom po

2 Lik iz stripa s početka XX veka - mator, debeo i proćelav. (Prim. prev.)

imenu Džoni ili tako nekako, i devojku koja ga je opkoračila i šiba ga svojim

učiteljskim prutom, i pitala se hoće li se zlosrećni komad nameštaja ikad

oporaviti.

Posle obavezne grupne fotografije, koju je Kejti insistirala da snimi kako bi

osigurala da njeno učešće u ovoj tako sumornoj pantomimi ostane nezabeleženo,

krenule su; Kejti se pogrbila na začelju, moleći se da niko od njenih komšija ne

izabere baš taj trenutak da izađe.

Devojke su, naravno, poludele zbog pažnje koju su izazivale u svakom baru

u koji su ušle, ne izgledajući da primećuju da je kvalitet te pažnje izuzetno

bedan. Osim, dabome, ako se ne pališ na bubuljičave i razmetljive tinejdžere ili

sredovečne muškarce, koji se prave da su i dalje preterano razmetljivi tinejdžeri.

Oko jedanaest našle su se u klubu i usred ustalasane mase tela na podijumu

za igru. Kad je zasviralo Going Underground, od grupe The Jam, a Kristi,

najživahnija i najdrčnija od devojaka, izjavila da je pesma teško sranje i ko je,

jebote, uopšte taj Džem, Kejti je počelo da sviće da možda postaje prestara za to.

Kako je moguće da je izašla s nekim ko nikad nije čuo za The Jam? Stala je,

malčice se zanela, a onda okrenula i odmarširala prema šanku, potpuno

preneražena time što se uopšte uvalila u ovo. Dovoljno je stara da bi trebalo da

bude i pametna, a ovamo je obučena kao tupava učenica, s takozvanim

drugaricama praktično dvostruko mladim od sebe, koje su, povrh svega,

opanjkale božanski lik i delo Pola Velera.

Probijajući se kroz gužvu i psujući sebi u bradu, nije videla tipa koji se

upravo, idući unatraške, odmicao od šanka nesigurno balansirajući trima

polulitarskim plastičnim čašama piva, sve dok se praktično nije našla na njemu.

Zgrabila ga je za ruku ne bi li zadržala ravnotežu, usled čega je on olabavio

stisak, pa su se dve od tri klimave čaše sručile na pod kao kamenje, dok je treća

izvela brzi salto i natopila Kejtinu belu bluzu. Ona je pak osećajući kako joj

hladna tečnost prodire kroz bluzu i brus i kvasi joj kožu, nekoliko časaka samo

stajala i pitala se može li njen život biti još gori. Nije se usuđivala da pogleda

naniže, u poprište pokolja, dobro znajući da joj je bluza sada po svoj prilici

potpuno providna i da se sve ono ispod nje odlično vidi.

„Što kog đavola ne gledaš kuda ideš?“, vrisnula je Kejti na njega.

„Polako, tigrice. Moglo je biti i gore - moglo je biti svetlo pivo“, rekao je

tip.

Još joj je samo pametnjaković falio. Već je pucala po svim šavovima. I

onda je prsla.

„Upravo si dodatno začinio najgore veče u mom životu. Ne samo da sam

prestara da izigravam jebenu učenicu nego sam još ovamo došla sa čoporom

droljastih barbika koje sve zajedno nemaju jednu poštenu moždanu ćeliju, a

pride još pojma nemaju ko su The Jam i kažu da je ova pesma - da, Going

Underground - čisto sranje.“

„Moje veče je još gore“, mirno je rekao.

„Kako, molim?“

„Moje veče je još gore“, ponovio je.

„Vidi, ovo nije igra. Moje veče je totalno sranje, i to mi niko neće oduzeti.“

„O, ali ja mogu“, izazivao ju je.

„Možeš klinac“, obrecnula se. „Jesam li pomenula da me je znojavo

čudovište iz pakla pitalo kakva jaja volim za doručak?“

„Očigledno je očajan“, potvrdno je klimnuo.

„E pa, hvala, ali toliko matora baš nisam“, ojađeno je rekla.

„Nisam mislio na tebe“, žurno je rekao. „Hteo sam da kažem da je očajan

onaj ko je morao da upotrebi takav šlagvort.“

„Stvarno“, odvratila je sarkastično.

„Ne, najiskrenije“, rekao je. „U svakom slučaju, dopadaju mi se starije

žene. Barem možeš da razgovaraš s njima a da te ne dave glupim balavičkim

pričama.“

„Ne bih nazvala ovo razgovorom“, ljutito je rekla. „Ovo sam ja polivena

pivom od glave do pete, a ti uvredljivo aludiraš na moje godine.“ Okrenula se da

ode.

„Ne, molim te, nemoj da ideš“, rekao je uhvativši je za mišicu. „U pravu si.

Izvini. Sve što kažem zvuči pogrešno. Vidi, stvarno imam loše veče. Ja sam

nastavnik, tako da je školska igranka zapravo moja noćna mora. Prijatelji koji su

me dovukli ovamo misle da je sve ovo ubitačno seksi, dok ja pokušavam da im

objasnim da to nema veze s mozgom. Nema šanse da vidim ženu u školskoj

uniformi i da pomislim da je seksi.“ Kejti se okrenula prema njemu, iznenađeno

zatekavši sebe kako razmišlja šta li je pomislio o njoj, ovako obučenoj. „Uz to,

nije mi jasno“, nastavio je, ,,ko još voli da ga podsećaju na školske igranke?

Grozna muzika, grozan ples, trezan si i nema šanse da se povataš s kim bi hteo,

zato što je ona daleko popularnija od tebe.“

„Pa, pretpostavljam da si u pravu“, mrgodno je rekla. „Ali barem si ovde s

prijateljima, a ne s hodajućim karminima.“

„Biće da ima i toga. Ali sve to još nije glavni razlog što je moje veče gore

od tvog.“

„Ajde onda, izbavi me bede“, rekla je, prvi put primećujući njegove

nestašne oči.

„Dobro, onda“, zastao je i uzdahnuo. „Otišao sam u toalet i lik pored mene

se zablenuo u moj, znaš već šta, i rekao: 'Šteta što su ti dlake riđe.’“

Kejti nije mogla a da se ne zakikoće. Baš kao učenica.

„Ali valjda si i pre toga znao da su riđe?“, rekla je osećajući kako počinje

da crveni.

„Normalno, ali kad potpuno nepoznat čovek upre prstom u njih za vreme

onoga što bi trebalo da bude ’neprikosnoveno vreme’, to je na tako mnogo

načina pogrešno.“

Delovao je istinski potreseno, što je kod Kejti izazvalo pravu provalu

smeha. Njegova usta izvila su se u pobednički smešak; očigledno je bio

zadovoljan što ju je najzad pridobio.

„Uzgred, ja sam Ben“, rekao je pružajući ruku još lepljivu od prosutog

piva. „Dakle, sad kad znamo da smo oboje bedni, mogu ti ponuditi da te častim

pićem ili da zbrišemo odavde, damo mu ga po luksuzu i pojedemo ćevape?“

Nije se ni osvestila, a već je sedela na hladnom kamenu ispred Gonadove

ćevabdžinice prosipajući čili sos na svoje crne salonke, svesna da joj je to

verovatno vrhunac večeri.

Razgovor je tekao iznenađujuće lako. Laknulo joj je kad je shvatila da on

ne načinje nikakve neprijatne teme niti se razbacuje lažnim komplimentima.

Nije bilo nikakvih srceparajućih priča o ženi koja ga ne razume ili

komplikovanom razvodu, koje je redovno slušala od starijih muškaraca koje je u

poslednje vreme privlačila. Nije je pitao čime se bavi, radije pričajući krajnje

besmislice nego započinjući tiradu tipa „uspešniji sam od tebe“ na kakvu je

navikla od muškaraca opsednutih imidžom, koje je upoznavala u sklopu svog

posla. Štaviše, prvi put posle dugo vremena shvatila je da se nalazi s

muškarcem, a ne zabrinjava se oko toga šta je rekla niti kako izgleda.

Nije prošlo dugo, a on je dovršio svoje ćevape, olizao prste jedan po jedan i

onda gužvajući zamašćeni papir izjavio da bi trebalo da krene. „Sutra idem na

fudbal“, rekao je. „Možeš da pozoveš sebi taksi?“

„Aha, sve je okej.“

Okrenuo se da ide, a onda se u poslednjem trenutku osvrnuo.

„Hoćeš da jedno veče odemo na piće?“, upitao ju je.

Oklevala je. Uživala je u ćaskanju s njim, ali nije želela da jadnom momku

daje lažnu nadu.

„Okej, ali samo na piće, to je sve.“

„Onda bolje da izađemo u utorak“, rekao je ozbiljnim tonom.

„Zašto baš u utorak?“, upitala je Kejti.

„Zato što nikome nije do seksa utorkom.“

Izašli su na piće u utorak, potom u sledeći četvrtak, pa posle toga u

ponedeljak, a u subotu su se konačno kresnuli.

„Vidiš, utorak je baš ni za šta. Nedeljom se krešeš jer je kraj vikenda.

Ponedeljkom - krešeš se zato jer ti je potrebno nešto da te razvedri, pošto je

radna sedmica tek počela. Sredom se krešeš da proslaviš devet golova u

prvenstvenim utakmicama ili zato što na televiziji nema ništa zanimljivo. Danas

je četvrtak ono što je nekad bio petak, pa odlaziš u pab i onda se krešeš zato što

misliš - o bože, baš sam lud i brz kad sam ovoliko popio, a sutra je radni dan. U

petak imaš seks jer - hvala bogu, preživeh još jednu sedmicu na poslu. A

subota... Pa, u subotu -jebote, subota je, valjda bi trebalo da se kresnem s

nekim.“

„Ali utorak je zeznut. Koji razlog možeš imati za seks utorkom? Pitaj koga

hoćeš. Kladim se da se niko ne seća kad je poslednji put imao seks u utorak.“

Sada, dok se teškim koracima vukla kroz beskrajne bolničke hodnike

prateći jedva čitljive rukom ispisane natpise, naprezala se da smisli dobar razlog

za seks bilo kojim danima u nedelji. Štaviše, celokupno njeno mišljenje o seksu

promenilo se od onog sudbonosnog jutra pre šest meseci, kad se peti dan

zaredom probudila osećajući mučninu. U početku je to pripisivala gadnoj i

dugotrajnoj reakciji na veselu večeru s klijentom. Naposletku je, međutim, bila

primorana da prizna da to ipak nije ona vrsta mučnine koja kod nje uobičajeno

prati mamurluk. Zastala je i počela da lupa glavu. Kad je imala poslednju

menstruaciju? Nejasno se sećala božićne zabave u firmi i kako je morala da

zgura tampone u divnu tašnicu od štrasa koju je kupila zato što se odlično

slagala sa užasno skupom malom crnom haljinom. Stuštila se u kuhinju da

proveri kalendar, a srce joj je lupalo tako jako da je pomislila da će probuditi

Bena, koji je prespavao kod nje. Prelistala je unazad do decembra i zadržala dah

brojeći nedelje. Prvi pokušaj dao je rezultat od sedam nedelja. Ne, ne može biti

tačno. Proverila je još jednom, pa još jednom, ali odgovor je svaki put bio

sedam. Sranje, sranje, sranje. Nije moguće da se ovo dešava. Koristila je pilule.

Kad koristiš pilule, ne zatrudniš. Valjda je to poenta korišćenja pilula. Ne može

da rodi. Izlazi s Benom. On nije spreman da bude otac. Osam godina je mlađi od

nje. Zaboga, rođen je osamdesetih - takoreći i sam je još dete.

Skljokala se na pod; na divni pod od marokanskih pločica u svom divnom

dizajnerskom stanu i zarila lice u šake. Moguće posledice su joj nekontrolisano

navirale u um. Šta će biti s njenom karijerom? Šta će biti s njenim životom? Šta

će reći ljudi? Šta će reći njena mama? Znala je da će biti užasnuta, jer joj je

stalno ponavljala da ne upadne u zamku kao što se njoj desilo. Njena mama je

bila krajnje ubeđena kako bi, da se nije udala i izrodila decu, danas bila zvezda u

Vegasu. Činjenica da ne ume da peva bila je krajnje nevažna, i ona je sad

nadoknađivala izgubljeno vreme u njihovoj vili u Španiji, provodeći večeri

uglavnom po karaoke-barovima sa svojim drugaricama.

„Čije je, uopšte?“, biće po svoj prilici majčino prvo pitanje. Odavno su već

prestale da raspravljaju o njenim vezama, jer su se tako često menjale da je

njena mama izgubila interesovanje. Pa eto, barem je znala da može biti samo

Benovo, s obzirom na to da su se već nekoliko meseci „družili“, kako su oboje

voleli da kažu. Nikad nisu obećavali da će pozvati, prosto bi pozvali. Upoznali

su jedno drugo s prijateljima, ali su energično poricali svaku romansu i nije bilo

šanse da ikad zatraže da upoznaju roditelje onog drugog. On je povazdan zbijao

šale na račun njenog tako uobraženog sveta marketinga, a ona je ismevala

njegovih milion nedelja školskog raspusta godišnje i mogućnost da kući dolazi

na vreme da gleda Susede.

„Nezahtevan, nekomplikovan i nepunoletan“, tako ga je, smejući se,

opisala zbunjenom Danijelu.

„Ne znam zašto se ranije nisam setila da nađem mlađeg muškarca“, dodala

je. „Premlad je da bi ozbiljno shvatao život, tako da se mnogo smejemo, i nije

dovoljno star da bi poželeo da se smiri, tako da ne moram stalno da planiram

kako da se izvučem. Savršeno.“

Takođe se s velikim olakšanjem odrekla svojih večernjih izlazaka s

devojkama iz teretane. Zvale su je i preklinjale, ali uporno je nalazila izgovore.

Tako jedno vreme nije bilo večernjeg opijanja bez Bena, nije bilo mutnih

završetaka večernjih varanja ni još mutnijih veza za jednu noć.

„Jebote“, iznenada je ciknula Kejti, naglo se uspravivši u sedeći položaj i

ispustivši kalendar na pod. „Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne“, vikala je zgrabivši

kalendar. „Nemoj molim te, ako ima boga, molim te ne radi mi ovo.“ Ponovo je

žustro prelistala natrag na decembar, a tamo su, nažvrljane plavom hemijskom

dve nedelje posle Božića, stajale poslednje reči na svetu koje je želela da

pročita. Dolina golubica, godišnjica mature - 20 sati.

Kejti zadrhta prisećajući se događaja koji su okruživali spoznaju o trudnoći

i dade sve od sebe da ne dozvoli svom umu da opet pomahnita, budući da su

najzad stigli do vrata prostorije u kojoj se održavao pretporođajni kurs. Ben je

uhvati za ruku.

„Srećno, partneru“, reče namigujući joj.

Zahvalno mu se osmehnula. Možda će sve biti u redu. Zatim duboko

uzdahnu i uđe u prostoriju.

Dok su Ben i Kejti ulazili, sedam znatiželjnih lica okrenu se i zagleda u

poslednje pristigle članove.

„Majku mu, ne mogu da verujem. Nije ni čudo što se ne pojavljuje na

fudbalskim treninzima“, uzviknu Ben zureći u mladića zgrbljenog na stolici.

Ali Kejti ga nije čula, budući da je ugledavši nekog drugog u prostoriji

naglo ostala bez daha, a noge su joj odbile poslušnost. Otkud on ovde? Čak i ne

živi u Lidsu. Šta se dešava, do đavola? Ona se uhvati za naslon stolice da ne bi

pala. Osećala se kao da se iznenada obrela u nekoj čudnoj televizijskoj seriji od

onih koje se emituju nedeljom uveče, i u kojima niko nije zadovoljan dok ne

uništi život svima ostalima.

„Znači, učinak mog lokalnog juniorskog tima ode bestraga samo zato što je

moj najbolji napadač napravio dete nekoj devojci“, nastavljao je Ben, nesvestan

Kejtine pometenosti. „Budaletina glupava. Pogledaj ga; trebalo bi da vežba

penale, a ne da sedi ovde zaglavljen sa gomilom matorih trudnica.“

Kejt je bila previše zbunjena da bi čula šta Ben govori. Sve što je osećala

bilo je da idu prema grupi, prema tački s koje nema povratka. Želela je da se

okrene i potrči veoma brzo, ali bilo joj je jasno da ne može ni na koji način

sprečiti neizbežno da se dogodi. U tom času, poslednji čovek na svetu koga je

želela da vidi podigao je pogled i ugledao je. Kad ju je prepoznao, Metjuova

usta se smesta raširiše u osmeh, ali kad je video da je trudna, osmeha istog časa

nestade.

Tri

Oko osam meseci ranije

Bio je to težak dan. Potrajalo je dva zamorna sata samo da se tog jutra

izvuče iz Londona, a potom još mučna tri da stigne do Lidsa. Metjuov mobilni

nije prestajao da zvoni, raspadajući se od poziva klijenata koji su tražili krv, znoj

i suze, kao i mala čuda. To što si poreski savetnik ne znači da možeš da mahneš

čarobnim štapićem i izvučeš iz šešira način da uopšte ne plaćaju porez; želeo je

da se razgalami na njih. Bilo mu je jasno da svim njegovim klijentima neko

stalno drži muda u procepu tražeći da ostvaruju veći profit, ali trebalo bi da mu

se skinu s dnevnog reda i prosto zarađuju više novca. Krajnje jednostavno,

zapravo.

Metju je na kraju isključio zvuk na telefonu, zaključivši da je loš signal na

M1 prihvatljiv izgovor što ovog jutra nije svima na raspolaganju. Uz to, luksuz

da radnim danom sluša živi program na Radiju 5, puštajući um da se s ličnih

stresova prebaci na moguće transfere u ovoj fudbalskoj sezoni, bio je suviše

dobra prilika da bi je propustio.

Upravo je razmatrao opcije nabavke za Lids junajtid, kad je na ekranu

njegovog telefona počelo uporno da bleska ime Alison. Na svoj užas, shvatio je

da okleva pre no sto se javi, uplašen da će možda opet reći nešto pogrešno.

Jutros kad je odlazio bila je u suzama, a onako nervozna zbog prolaska kroz još

jednu turu lečenja od neplodnosti praskala je i na najmanji komentar. Bilo mu je

jasno da je svaka kap njene energije usredsređena na želju da ovog puta uspeju.

Svaki njegov uzaludan pokušaj da je razonodi ili da joj malo odvrati pažnju ne

bi li je smirio dočekivala je s krajnjim omalovažavanjem i pogledom punim

parališućeg prezira. Nikako nije razumevala kako, zaboga, može da priča i o

čemu drugom sem o ostajanju u drugom stanju, a kamoli da joj predloži nešto

tako površno kao što je putovanje u Lids i odlazak na utakmicu u subotu zajedno

s njim.

Ovlaš se prisetio vremena kad bi mu srce poskočilo kad ugleda njeno ime

na ekranu svog telefona. Ali ona Alison bila je drugačija Alison. Ona Alison ga

je opčinjavala. Ona Alison, tako staložena, spokojna i otmena, a ipak

zainteresovana za njega. Ona Alison, koja ga je navodila da se oseća kao kralj

celog sveta samim tim što bi spustila svoju savršeno izmanikiranu ruku na

njegovu mišicu. Ona Alison, čija je rešenost da postigne nešto u životu lagano

preoblikovala njegovo haotično poimanje umeća življenja. Ona Alison koja ga

je - tako blago - podsticala da se usmeri na profesionalnu karijeru umesto da

prelazi iz jedne firme u drugu, da uloži u sopstvenu nekretninu umesto da

iznajmljuje stan i živi s prijateljima, da na večeru izlazi u restoran umesto u

lokalni pab, da kupuje vino s najviše a ne s najniže police, da čita finansijske

izveštaje umesto tabloida, sve ono što rade normalni odrasli ljudi.

Ali ova Alison... Ova Alison je dopustila da joj isisaju njenu staloženu,

spokojnu otmenost i da je do kraja napumpaju strahom, sumnjom i potpuno

obogaljujućim osećajem promašenosti. Ona Alison nije trpela promašaje. Ova

Alison upila je kao sunđer spoznaju da ne može zatrudneti prirodnim putem,

natopivši se svim mogućim negativnim osećanjima kad je saznala da joj je telo

manjkavo. Postala je razdražljiva, nespokojna i opsesivna.

Odluka da se podvrgnu lečenju neplodnosti oživela je nakratko staru

Alison, budući da je nazrela dašak mogućnosti da ponovo ovlada situacijom.

Latila se toga kao posla s punim radnim vremenom, a olakšanje što konačno

može da radi nešto konkretno bilo joj je ispisano preko celog lica. Činjenica da

niko to ne bi mogao istražiti bolje od nje, da niko ne bi mogao pripremiti njeno

telo bolje od nje, da niko ne bi mogao pažljiviji od nje svaki put kad su prolazili

kroz proces ulivala joj je samopouzdanje. Polako, ali sigurno, međutim,

olakšanje na njenom licu izbledelo je u onu naročitu nijansu neverice, praćenu

stalnim crnim oblakom očiglednog i jednostavnog straha, dok je njeno telo

stalno iznova odbijalo da se usaglasi sa onim što je tako očajnički želela.

Stoga se pripremio pre no što je dotakao taster za primanje poziva, spreman

za još jedan razgovor sličan minskom polju.

„Zdravo“, rekao je nastojeći da zvuči što je moguće vedrije i bezbrižnije,

nadajući se da će razgovor tako makar započeti s kakvim-takvim poletom.

„Zdravo. Zovem da kažem da danas nisam otišla na posao“, rekla je Alison.

„Shvatam“, odvratio je Metju. „Kako se osećaš?“, sa oklevanjem je upitao.

„A šta misliš? Nervozna sam kao pas, Metju. Sedim ovde i opet se

opsedam time hoću li uskoro razmišljati o tome kako da sredim dečju sobu ili ću

biti slomljena zato što ponovo nismo uspeli. Zar nikako ne možeš da se vratiš

večeras?“

„Stvarno mi je žao, Alison. Bih, znaš da bih, ali samo ću ja iz direkcije biti

tamo, a neko mora da vodi računa o klijentima. Ijan ne može, ćerka mu peva

glavnu ulogu u školskoj predstavi. Bila je zamena, ali ona druga devojka se

upetljala u nekakav skandal, valjda je spavala s nekim od nastavnika ili tako

nešto, pa su joj zabranili da igra. Sad jadni Ijan mora da se pati sedeći dva sata

pored svoje bivše žene i sluša decu bez sluha kako pevaju Čarobnjaka iz Oza,

umesto da uživa u radostima korporativnog gostoprimstva na utakmici u Lidsu. I

mogu ti reći da je prilično besan zbog toga.“

S drugog kraja dopirala je samo tišina.

„Alison, jesi li još tu?“

Duga pauza, a onda je čuo kako je šmrcnula i znao je da plače.

„On barem ima ćerku koju može da ode da vidi u školskoj predstavi. Dala

bih za to milion popodneva glupog korporativnog gostoprimstva. Ima li on

uopšte predstavu koliko je srećan?“, gnevno je rekla.

„O, Alison, siguran sam da ima. Ali to ti je prosto Marfijev zakon, to što se

sve dešava istog dana.“

„Marfijev zakon je to što on ima ćerku koju mu je teško da se potrudi da

vidi u školskoj predstavi, a mi nemamo ništa.“

„Daj, živni malo, možda će ovog puta upaliti.“

„A šta ako ne upali? Ne smem ni da pomislim kako ću to podneti.

Jednostavno ne verujem da ću biti u stanju da se povratim i nastavim dalje.“

„Alison, takvo razmišljanje ti samo škodi. Podnećemo zato što nemamo

drugog izbora nego da podnesemo. Što ne pozoveš Karen i pitaš je može li da se

nađe s tobom na ručku, da makar nakratko ne misliš o tome?“

Nadao se da će je ovo navesti da spusti slušalicu. Osećao se krivim, ali više

nije mogao da upamti koliko su puta vodili sličan razgovor i sve skupa ga je

ubijalo u pojam. Pre svega ovoga, Alison je bila ta koja je usmeravala njihov

život, budući da je nekako uvek znala šta treba uraditi. Ali ta Alison je davno

nestala i sad je on bio taj koji je očajnički pokušavao da izdrži za oboje, a

podozrevao je da mu nimalo ne ide od ruke.

„Gospode, Metju, ti baš nikad nećeš da pričaš o tome? Zašto ne možeš da

budeš dovoljno odrastao da pričaš sa mnom o tome?“, jecala je.

Načas je zatvorio oči. Ubijalo ga je kad je govorila takve stvari, jer je to

izvlačilo na površinu svu njegovu nesigurnost. Da zapravo nije dovoljno dobar

za nju. Da je nije impresionirao svojim očajničkim pokušajem da bude onakav

kakav je verovao da ona želi da bude, s karijerom u finansijskom konsaltingu,

službenim kolima i plaćenim troškovima reprezentacije. Da je ispod svega toga

još isti onaj nesposobnjaković koji je bio kad ga je upoznala.

„Pokušavam, Alison, veruj mi da pokušavam, ali moraš nekako da gledaš

ovo iz boljeg ugla. Niko nije umro, zar ne?“ Nije ni zatvorio usta, a znao je da je

to verovatno nešto najidiotskije što je ikad rekao.

„Eto ti, to sve govori, zar ne. Nemaš ti pojma.“

Razgovor završen, zatreptalo je na ekranu telefona.

Nije bio u stanju da oseti išta sem olakšanja. Bio je svestan da bi trebalo da

je pozove, ali znao je da će opet zabrljati. Gde li je zaturio priručnik za izlaženje

na kraj sa ženom koja se, otkako pokušava da dobije dete, promenila toliko da

ne možeš da je prepoznaš?

Ponovo se oglasio radio i nastavio je da sluša kako se momci uključuju u

program, izražavajući svoje mišljenje o tome koji bi igrači trebalo da odu u koji

tim. Priželjkivao je da je poput njih, da nema o čemu da brine, da ima dovoljno

vremena da na nacionalnom radiju truća kako je jedini koji stvarno zna šta

uraditi u vezi s teškoćama i iskušenjima s kojima se suočava britanski fudbal, i

kako bi, samo da ne mora da radi, bio najbolji selektor koga je zemlja ikad

imala.

Bilo je kasno kad je najzad stigao na sastanak u filijali u Lidsu. Tamošnje

kolege nisu mogle da se suzdrže od uobičajenih zadirkivanja rezervisanih za one

iz londonske direkcije.

„Izgubio si se, ha? Zaboravio si da Engleska postoji i izvan M25?“, upitao

je Ijan.

„Baš smešno“, odvratio je Metju. „A tebi je izgleda izvetrilo iz pamćenja

da sam ja rođen i odrastao ovde u Jorkširu, a da si ti južnjačka seka-persa koja se

prerušila u žestokog momka sa severa.“

„Južnjačka seka-persa?“, uzviknuo je Ijan ustajući i dohvatajući kravatu

koju je bio okačio na čiviluk. „A ja se upljuvao pričajući klijentu kako si ti

velika zvezda koja dolazi čak odozgo, iz prestonice, da ga zaslepiš bleštavom

PowerPoint prezentacijom.“

„Nadam se da me nisi hvalio ili tako nešto“, rekao je Metju počinjući da

oseća nervozu.

„Taman posla. Samo sam im rekao da tvoji grafikoni izazivaju kod

finansijskih direktora isto strahopoštovanje koje obuzima ljubitelje umetnosti

kad prvi put vide Van Goga, a da će ih tvoje male šale u vezi s porezom na

hedž-fond naterati da popadaju od smeha.“

„E, baš ti hvala“, sumorno je rekao Metju.

„U svako doba, druže moj. U svako doba. Još si raspoložen da kasnije

sručimo nekoliko drskih piva?“, upitao je Ijan. „Moram da utopim tugu zbog

toga što mi je uskraćeno da sutra odem s tobom na utakmicu.“

„Bez daljnjeg, i meni će baš prijati“, odvratio je Metju.

Ijan je pričao kao navijen, ali Metju se momentalno isključio. Pivo je

učinilo svoje i obojilo svet vedrijim bojama. Blago se osmehivao, opušten i

gotovo bezbrižan, osećaj koji mu je u poslednje vreme postao stran. Pozvao je

Alison kad je stigao u hotel. Razgovor je bio kratak i učtiv. Obećao je da će

sutra odmah posle utakmice krenuti kući, što je u suštini isključivalo sva ona

besplatna pića koja bi inače popio.

„Druže, slušaš li ti mene? Gospode, ko zna gde tebi misli lutaju, a ja ti ovde

pričam da Kris odlazi i da bi trebalo da konkurišeš za njegov posao. Daj dovući

se nazad.“

„Izvini, stvarno sam te slušao. Pa da, možda. Nisam siguran da bi Alison

ovog časa podnela selidbu. Uz to, možda bi mi bilo pomalo neobično da se sad

vratim ovde gde sam odrastao. Slučajno se pogodilo da sam večeras pozvan na

godišnjicu mature, ali mislio sam da bih se prosto osećao čudno. Sve puno svih

onih kretena s kojima se ionako nikad nisam družio, koji se na sva usta hvale

kako im dobro ide.“

„Godišnjica mature? Reče li ti to godišnjica mature? Hoćeš da kažeš da sve

vreme sedim ovde i pokušavam da dovučem osmeh na to tvoje bedno,

pogruženo lice, a ovamo sam mogao da vrebam lak plen u vidu

tridesetineštogodišnjakinja udatih taman dovoljno dugo da shvate da brak nije

onako lep kao što se priča?“ Ijan se zavalio u stolicu, zabacio ruke iza glave i

zatvorio oči. „Prosto ih vidim. Stotine njih koje preklinju. Sve nadajući se da će

se na brzaka dohvatiti s mladalačkom ljubavi koja će ih s paklenog kućnog

ognjišta preneti u život iz bajke, koji im je obećala Inid Blajton. Razume se, biće

skrhane, jer se dečko iz snova dosad pretvorio u dečka sa ogromnim škembetom,

raščišćavajući tako put sirotim, sveže razvedenim, šarmantnim mladim ljudima

kao što sam ja da teše očajne mlade dame.“

Ponovo je zatvorio oči i pogledao Metjua, sa ozbiljnim izrazom na licu.

„Uz malo sreće, naravno, i one su nabacile koje kilo i pomalo su depresivne

zbog toga, zbog čega će biti veoma zahvalne za malo muške pažnje.“

Ijan je skočio sa stolice.

„Pa onda, šta čekamo?“, upitao je Metjua počevši da navlači kaput.

„Ama ne možeš da ideš, nisi čak ni išao sa mnom u školu“, pobunio se

Metju.

„Gluposti. Pretvaraću se da sam došao tek na četvrtoj godini. Ljudi se

nikad ne sećaju onih koji su došli pred kraj. Hajde, idemo.“

„Ne, stvarno, ne ide mi se.“

„Zašto? Biće urnebesno, a ti ćeš moći da zaigraš s nekim starim ljubavima

uz Spandau Ballet. Ili baš u tom grmu leži zec? Jesi li izlazio s takvim gaborima

da te je previše sramota da ih upoznam? Kladim se da je to to, je li tako?“

„U stvari, u gimnaziji sam izlazio samo s jednom devojkom. U tome

zapravo i jeste problem; nismo se razišli baš prijateljski“, rekao je Metju,

iznenađeno ustanovivši da obrazi počinju da mu gore.

„Ma daj, koliko je prošlo? Skoro dvadeset godina? Biće da se udala,

ugojila, ima strije do ušiju i svima redom gura pod nos fotografije svoje dečice.

Neće davati pišljivog boba za neko davno zaboravljeno gimnazijsko ljubakanje.“

Ijan je pao na kolena i zgrabio Metjua za ruku.

„Ne oduzimaj mi ovu šansu da povalim nešto, druže, jer ti možda nikad

neću oprostiti“, molio je.

Metju je morao da se nasmeje ovolikom optimizmu. Ijan baš i nije bio dar s

neba, mada je izgledalo da je istinski obdaren blagoglagoljivošću. Nek ide život,

pomislio je potom. Ko zna kad će mu se pružiti sledeća prilika za izlazak? Uz to,

Ijan je imao pravo. Ako Kejti i bude tamo, sve se izdešavalo tako davno da ga je

ili sasvim zaboravila ili mu je u najmanju ruku oprostila sve. Mada on sebi nikad

nije zaista oprostio. Još bi mu se želudac okrenuo svaki put kad pomisli na to,

što se dešavalo iznenađujuće često budući da ga je, iz nekog razloga, stalno

nešto podsećalo na Kejti. Neke bezvezne stvari, na primer, kao kad vidi Mikija

Mausa na televiziji. Kejti je gajila pomalo iracionalnu mržnju prema Mikiju

Mausu. „Uobraženi skot koji bi trebalo da nauči da govori kako valja“, često je

govorila svima koje je zanimalo - ili nije - njeno mišljenje o maleckoj

superzvezdi.

„Dobro, važi, ići ćemo. Ali ako je žurka krš, kupimo se. I nemoj da me

blamiraš“, rekao je naposletku, ustajući.

„Fantastično. Move closer, move your body real close until ii-iiiiiiiiit feels

like we're really making love... woh... woh... woh.“ Ijan je pevušio pesmu iz

osamdesetih, klasičan sentiš, pretvarajući se da je u klinču i da pipa neku jadnu,

očajnu, imaginarnu ženu.

„Imam osećaj da ću grdno zažaliti zbog ovoga“, promrsio je Metju sebi u

bradu.

Četiri

Taksijem su do gimnazije stigli za nepunih dvadeset minuta. Usled svežeg

vazduha i taksistine pomalo žustre vožnje, Metjua je spopala blaga mučnina.

Pošto im je Alison, u svom nastojanju da im poveća izglede za začeće, oboma

ukinula alkohol, prošlo je mnogo vremena otkako je ovoliko popio.

Ijan je za vreme vožnje otpevao Metjuu ceo svoj repertoar omiljenih

pesama iz osamdesetih, uz objašnjenja šta povezuje s kojom od njih. Kao

najčešća tema pojavljivalo se s kojom se devojkom kresao u to vreme i kakav je

seks bio posredi.

„Dakle, Kerolajn je bila moja ’Wake Me Up Before You Go-Go’ devojka,

zato što je u krevetu bila najdosadnija riba na svetu. A sad, što se tiče

neverovatne Stefani. Ako ti otpevam pesmu, moraš da pogodiš šta joj je bila

specijalnost. Spreman? Počinjemo.“

Ijan je podigao desnu ruku posežući za zamišljenim žicama svoje

nevidljive gitare i napravio grimasu u nastojanju da podražava neku mučenu

rok-zvezdu.

J got my first real six string

Bought it at the five-and-dime

Played it till my fingers bled

It was the summer of 69; “

Ijan je udahnuo vazduh preteći da nastavi da peva.

„Mislim da svi možemo da naslutimo čime ste se bavili ti i Stefani, što je

prizor koji radije ne bih da mi često prolazi kroz glavu, hvala lepo“, prekinuo ga

je Metju.

„Srećna vremena, prijatelju moj, srećna vremena“, rekao je Ijan sa

zadovoljnim osmehom na licu.

Uto se taksi, srećom, zaustavio pred školskom kapijom, tako da Ijan nije

mogao nastaviti magičnu muzičku turneju svog seksualnog života.

Metju je uspeo da u mraku razabere znak s nazivom škole pored gvozdene

ograde, baš kao i pre dvadeset godina. Sad kad se našao ovde, osećao se čudno.

Odjednom je video sebe onakvog kakav je tada bio, kako se gega kroz kapiju sa

adidas torbom zabačenom visoko na rame, uzani kraj kravate viri mu iz gornjeg

dela košulje, a široki deo je zguran da se ne vidi, polovina košulje mu landara

preko pantalona, a kosa mu je moderno duga. Ruka mu je, dabome, bila

obavijena oko Kejtinih ramena. Izgledao je prilično kul, s tugom je pomislio.

Bilo je gotovo nemoguće da će se tinejdžer razmetljivog hoda pretvoriti u ovog

muškarca u sredovečnoj, standardnoj uniformi, sastavljenoj od karirane plave

košulje i pantalona od kepera.

„Okej, idemo u lov“, uzviknuo je Ijan banuvši onako glomazan i pripit kroz

vrata školske sale tako da je transparent s natpisom „Dobro došli natrag u

gimnaziju Dolina golubica“ divlje zalepršao za njim.

Metju je morao da se osmehne na prizor koji ih je dočekao, jer je uistinu

izgledalo kao da su se vratili kroz vreme. Iz diskoteke na drugom kraju sale

treštala je norveška pop-grupa A-ha, uz divlji kovitlac svetala u svim bojama.

Podijum za igru je u ovoj fazi večeri bio, dabome, isključivo žensko carstvo, jer

su momci bili okupljeni oko šanka nervozno pogledajući ka ženama, koje su

očigledno pretile da svakog časa odvuku najbližeg muškarca da igra s njima.

Jedina vidljiva razlika bila je odeća. Prizor je bio krcat malim crnim haljinama,

glatkim providnim čarapama, savršeno manikiranim noktima i besprekorno

sređenom kosom tek izašlom iz frizerskog salona. Nije bilo naramenica i

drečavih boja, nije bilo mrežastih čarapa, lanaca i čipke, nije bilo kožnih kravata

i svilenih košulja. Međutim, sudeći po izrazu lica većine prisutnih, sofisticirana

odeća nije skrivala sve one tinejdžerske nesigurnosti, koje su se vratile da ih

progone na nekadašnjem omiljenom okupljalištu.

„O, bože, jesi li to stvarno ti? Izgledaš neverovatno“, iznenada je Metju

začuo Ijana kako uzvikuje. „Još si lepša nego što si bila u školi. Uzgred, ja sam

Ijan, za slučaj da ti je previše neprijatno da kažeš da se ne sećaš kako se zovem.

Ijan Robinson. Došao sam tek na četvrtoj godini. Zajedno smo slušali

matematiku, sećaš se? Štaviše, balavio sam pomalo za tobom tamo u zadnjem

redu. Imali smo onog užasno dosadnog nastavnika, kako se ono zvaše?“

„Gospodin Hopkins“, promrmljala je zblanuta punačka žena u haljini sa

izuzetno dubokim dekolteom Ijanu koji je, činilo se, te večeri bio premazan svim

bojama.

„Taj. Blagi bože, koji je to smarač bio. Ipak, mora da mi je nešto ipak ušlo

u glavu, inače ne bih postao vrlo uspešan finansijski konsultant koji sam danas,

zar ne? Dakle, hoćeš li mi dozvoliti da te častim pićem u znak zahvalnosti za

osmeh kojim si obasjavala moje časove matematike ili šta? Nemoj mi reći,

znam, bakardi s koka-kolom, a? S tim svojim egzotičnim latino izgledom,

sigurno voliš rum. Sledite me, mlada damo.“

Ijan je namignuo Metjuu i nestao u gomili oko šanka, a punačka žena ga je

pratila iznenađena, ali veoma zadovoljna.

Ostavši sam, Metju je počeo da razgleda lica oko sebe. Neka je smesta

prepoznao, a nekih nikako nije mogao da se seti. Shvatio je da nije ostao u vezi

ni sa kim iz gimnazije, najverovatnije zato što su on i Kejti poslednje dve godine

bili praktično nerazdvojni, tako da nije provodio mnogo vremena ni sa kim

drugim.

„Blagi bože, zar si imao obraza da se pojaviš?“, začuo je glas odnekud s

njegove leve strane.

Metju se okrenuo i ugledao nejasno poznatu grimasu Džuls Ketering. U

gimnaziji je bila Kejtina najbolja drugarica, a prema njemu se ponašala s

krajnjim prezirom budući da je Metju sasvim preoteo Kejt od nje. On je pak

oduvek podozrevao da je Džuls lezbijka i da je potajno želela Kejti za sebe.

„Džuls, kako si mi? Sva u osmesima kao i uvek, rekao bih“, rekao je Metju.

„Čoveku je dovoljno da te ugleda pa da mu se sve smuči.“

„O, kako godine izblede kad sretneš stare prijatelje“, umiljato se osmehnuo.

„Ti i ja nikad nismo bili prijatelji, pogotovo posle onoga što si uradio

Kejti“, izazivački je odvratila Džuls.

„Daj, to je bilo pre mnogo godina“, rekao je sad već uzrujani Metju.

„I dalje je džukački. Čudim se da je uopšte htela da dođe večeras, s

obzirom na mogućnost da te opet vidi.“

„Hoćeš da kažeš da je ona ovde“, zadihano je rekao Metju. Osetio je kako

je njegovo srce uradilo nešto čudno. Nekako se zgrčilo, a zatim je izgledalo kao

da pokušava da mu se provuče kroz gušu i pobegne.

„Naravno. Neće valjda dopustiti da joj svinja kao što si ti pokvari sećanja

na gimnazijske dane“, prezrivo je odvratila Džuls.

„Dražesno. Pa, gde je?“, rekao je osvrćući se usplahireno oko sebe.

Nije mogao da poveruje da će je videti. Posle svih ovih godina. Nisu

govorili od one večeri kad ga je iznenadila na koledžu, a sećanje na to još ga je

teralo da zadrhti. Zvao ju je, razume se, više od dve nedelje, ali odbijala je da

razgovara s njim. A onda su mu poštom stigle sve trake koje joj je snimio,

izgažene, zdrobljene i unakažene. Tada je shvatio da je kraj. Kejti je obožavala

te trake. Slušali su ih iznova i iznova u njenoj sobi, i na parkinzima dok bi se

mazili na zadnjem sedištu kola njegovog oca. Dok su se plastične krhotine i

zamršena sjajna braon traka razleteli po podu, ugledao je pomalo izbledelu

etiketu na kojoj je, njegovim neurednim rukopisom, plavom hemijskom bilo

ispisano Ovo ja nazivam Kejtinom i Metjuovom muzikom. Tada je znao da nema

povratka. Tu traku joj je dao veče pre no što su otišli na koledž. On u London, a

ona u Mančester. Sedeli su u njenoj sobi i slušali je, ona uglavnom plačući, a on

pokušavajući da je smiri. A onda se začuo The Jam i počeli su da skaču gore-

dole uz Going Underground, histerično se smejući sve vreme trajanja pesme. Na

kraju su imali onaj „filmski“ momenat kad su se teško dišući srušili na krevet i

zagledali jedno drugom u oči. Sećao se kako joj je rekao da je voli i da će tri

godine brzo proći, a da je onda ceo svet samo njihov. Razgovarali su do duboko

u noć, kujući planove za budućnost. Još se sećao kako mu je uzbuđeno rekla da

već može da zamisli kuću iz snova koju će kupiti nakon što diplomiraju i nađu

dobar posao ovde u Lidsu. Zamišljala je preuređen starinski ambar, s debelim

hrastovim gredama koje se dižu iznad neverovatno visoke dnevne sobe, kuhinju

sa starinskim šporetom pored koje će moći da spava čopor pasa i dovoljno

spavaćih soba da prijatelji mogu da dođu i borave kod njih, čak i nakon što već

budu imali decu. Sećao se kako se tada iznenadio što ga ta priča o deci nije

prepala, pogotovo nakon što ga je Kejti obavestila da će imati dvoje, dečaka po

imenu Džejkob i devojčicu Eloiz. Ali tada je sve izgledalo tako predivno

neizbežno da nije bilo nikakvog razloga za paniku.

Uspevali su da se viđaju svakog drugog vikenda, naizmenično sedajući u

voz. Međutim, Metju je počeo da gleda i okolo. Njegovi novi prijatelji su svašta

organizovali vikendima koje je provodio s Kejti i osećao se kao da nešto

propušta. Takođe, brucoška nedelja započela je praskom - sasvim doslovno - za

mnoge frajere s njegovog sprata u studentskom domu. Oslobođenima stega

roditelja koji im dišu za vrat, izgledalo je da im je seks uglavnom stalno na

raspolaganju, bilo s koleginicama studentkinjama ili meštankama u minićima

koje su još mislile da je kul spavati sa studentom. Naravno, kad bi posle tako

provedene noći izjutra uteturali u kuhinju, bili su puni priča o svojim

osvajanjima, pokušavajući da nadmaše jedan drugog u tome ko je otišao

najdalje.

Budući jedini koji je imao devojku, Metju je samo ćutke sedeo po strani,

dok mu se njihovo međusobno šegačenje kovitlalo po glavi. Pritom spoznaja da

on i Kejti nisu tako često vodili ljubav, možda svega tri ili četiri puta, i da se

zemlja nijednom nije pomerila kao što su oboje očekivali, nije bila od pomoći.

Štaviše, bila je krajnje mučna i nelagodna. Nije znao u čemu greši, ali nešto nije

bilo kako treba. Kejti je češće stenjala od bola nego od zanosa. Postiđeni svojim

neiskustvom, nisu razgovarali o tome, prosto su izbegavali tu temu. Duboko u

duši bio je svestan da im je verovatno samo potrebna vežba, ali mučio ga je sve

izraženiji osećaj osujećenosti, pogotovo zato što je izgledalo da se svi njegovi

drugovi provode kao nikad u životu.

Potom je došao kraj drugog semestra i Metju je sutradan trebalo da otputuje

kući u Lids za božićne praznike. U kafiću na koledžu te večeri organizovan je

maskenbal, pa su on i jedan kolega odlučili da se maskiraju u irvasa. Dobro, de,

to je zapravo bio konj, samo je to ostalo u prodavnici kostima, tako da su mu

njih dvojica dodali par božićnih rogova i crveni nos da upotpune masku. Metju

je izvukao kraću šibicu i dopala mu je uloga druge polovine tela, što mu nije

smetalo pod uslovom da ga sve vreme snabdevaju alkoholom.

Posle znatne količine votke, improvizovana konjska zadnjica je poklekla.

Noge odjednom više nisu htele da ostanu uspravne i sručile su se povukavši za

sobom i prednji deo. Sledeće čega se sećao bilo je kako ga Devica Marija, inače

poznata kao Ema, koja je živela sprat niže, vuče ne bi li ga podigla. Njen kostim

bio je predmet urnebesnog zezanja, jer svakako nije bila devica, a oslobađanje iz

devojačke katoličke škole iskoristila je da uživa u društvu što većeg broja

muškaraca.

„Ajde, Meti, ustani“, čuo je Emu kako govori kroz gustu maglu koja kao da

ga je obavijala.

I kao da su ga koliko sledećeg trenutka Ema i neki frajer s njegovog sprata

spuštali na krevet.

„Pripaziću na njega, za slučaj da povrati, pre nego što zaspi“, rekla je ona.

Počela je da ga miluje po glavi, a onda ga je, još u onom kostimu, nekako

smestila tako da mu je glava počivala na njenim grudima. Koliko sledećeg

trenutka ljubila ga je i gurala ruku niz prednji deo njegovih konjskih nogu.

Piće je uklonilo sve Metjuove kočnice i iščezla je svaka pomisao na Kejti.

Prevrnuo je Emu na leđa i bacio je na krevet, svukao čupave konjske sapi

dovoljno naniže da izvuče svoj prilično nesposoban penis i naciljao ga u

skrivene dubine plavog čaršava koji je upotrebila za svoj kostim, sa razrezom do

butina.

I tako se dogodilo da je tog Božića upravo taj prizor dočekao Kejti kad je

otvorila vrata Metjuove sobe nakon što je odlučila da ga iznenadi posetom. Tur

pozorišnog konja koji očajnički pumpa Devicu Mariju.

Izraz na Kejtinom licu tog sudbonosnog dana ostao je neizbrisivo utisnut u

Metjuov um, u toj meri da ga je, stojeći pored Džuls i nervozno čekajući da se

Kejti pojavi, gotovo opet očekivao. Naposletku je prošla kroz vrata pored bine

izgledajući kao sušta suprotnost slomljenoj tinejdžerki koje se sećao kako pre

svih onih godina beži iz njegove sobe. Imala je držanje kakvo donose samo

uspeh i zrelost. Njena markirana košulja bila je očigledno više Čelsi šik nego

Čelsi gerl,3 izbledele farmerke behu zamenjene izuzetno elegantnim

pantalonama od tankog prugastog štofa, a sve su upotpunjavale neodoljive

jarkocrvene cipele s visokim potpeticama. Izgledala je totalno trendi, što se

donekle kosilo sa Like a Virgin, koja je treštala iz zvučnika.

Pažljivo je prešla preko podijuma za igru, visoko podignute glave,

osmehujući se i mašući nekadašnjim školskim drugaricama koje su tamo igrale.

Zbog toga ga nije ni videla sve dok nije gotovo došla do mesta gde je ostavila

Džuls.

„Vidi šta je dovukla mačka“, rekla je Džuls.

Podigla je pogled. Oči su im se srele i netremice su se zagledali jedno u

drugo.

3 Prvo (Chelsea chic) izraz je skovan 1975. i odnosi se na pomodne trendove namenjene onima sa

dubokim džepom, dok je drugo (Chelsea Girt) lanac prodavnica odeće za mlade koji se tako zvao do 1988. (sada

je to River Island). (Prim. prev.)

Kako ti nešto što tako dugo nisi video može delovati tako blisko? Zagledao

je svaki centimetar njenog lica pokušavajući da pronađe nešto zbog čega bi

izgledala kao neznanka, ali nije uspeo da nađe ništa. I dalje je to bila Kejti,

njegova Kejti, i stajala je tu u školskoj sali kao da se vreme davno zaustavilo.

„Zdravo, baš mi je drago što te vidim“, uspeo je naposletku da kaže.

„Ha, kladim se da joj to nisi rekao kad si je poslednji put video, zar ne? Bio

si prezauzet oduzimajući Mariji devičanstvo“, umešala se Džuls.

„Hvala, Džuls, dosta je bilo“, konačno je progovorila Kejti.

Zahvalno se osmehnuo, ali je primetio da je namrštena.

„Nisi mi dala priliku, nisi mi dozvolila da objasnim, nisi htela da pričaš sa

mnom, nedeljama sam pokušavao da te pozovem“, zatekao je sebe kako lupa.

Nije verovao rođenim ušima. Zvučao je baš kao jadni i bedni tinejdžer. Koji mu

je đavo? Valjda nema potrebe da se izvinjava zbog nečega što se dogodilo pre

tako mnogo vremena.

„Dobro, onda, ako baš moraš, ako te je sve ovo vreme tako pritiskalo.

Hajde, objasni“, rekla je Kejt prilično smireno.

Uzdahnuo je. „Bio sam pijan.“

„Bravo, odlično, Metju, imao si vremena od 1989. da smisliš prihvatljiv

razlog za ono što si mi uradio, i ti smisliš to. Bio si pijan. I sad je sve u redu, je li

tako?“, rekla je Kejti, više ne tako smireno.

„Vidi, vidi, ako to nisu ljubavnici snova još od druge godine. Dobri stari

Metju i Kejti. Po tome kako te ženica riba, rekao bih da ste ostali zajedno.“ Bio

je to Robert Ečings, nimalo bolji diplomata nego što je bio u gimnaziji, večito

gurajući svoj svinjeći mali nos tamo gde mu nije mesto.

„Dakle, Metju, mogu ti reći da lepo stari“, nastavio je da davi. „U školi sam

uvek mislio da deluje pomalo jeftino. Onako droljasto, ako me razumeš. Mada

nije da ti to smeta kad ti je sedamnaesta, eh? Što droljastije to bolje, je li tako,

Metju?“ Izgledalo je da Robert ne primećuje tri preneražena lica oko sebe.

Metju nije znao šta da radi. Utroba mu je ključala od emocija zbog neke

devojke, izvinjavao se zbog neverovatne gluposti koju je uradio zato što nije

razmišljao i obuzela ga je strahovita želja da odalami totalnog kretena koga u

gimnaziji očima nije mogao da vidi. Kao da je opet imao sedamnaest godina.

Zar nije baš nimalo odrastao? Bilo je dovoljno da korakne u školsku salu pa da

ga to rasturi.

Pogledao je u Kejti, čiji gnev kao da je još bio usmeren prema njemu,

uprkos zbunjenosti koju su možda izazvali Robertovi komentari. Šta da radi?

Naposletku je zaključio da nema izbora. Uradio je jedino što je u svom donekle

pripitom stanju smatrao primerenim. Odalamio je totalnog kretena koga u

gimnaziji nije mogao očima da vidi.

„Prekini, Metju, prekini smesta“, bilo je sledeće što je Metju čuo dok se

borio za vazduh nakon što je posle impresivnog desnog krošea u bradu prikovao

Roberta za pod.

„Koji ti je đavo?“, vikala je Kejti, nekoliko centimetara od njegovog lica.

Osećajući kako ga dva para ruku uz trzaj odvajaju od Roberta, koji se sad

budalasto smeškao, nije mislio ni o čemu osim o tome koliko čezne da poljubi te

jarkocrvene usne.

„Sad je dosta, momče“, rekao je gospodin Gelding, nekadašnji Metjuov

profesor. Tada je izgledao kao da mu je pedeset godina, i sada je izgledao kao da

mu je pedeset godina.

„Nisi više gimnazijalac, znaš“, rekao mu je sa iskrom u oku i osmehom u

krajevima usana. Očigledno ni on nije voleo Roberta.

„Mislim da bi bilo bolje da ga odvedeš kući, dušice, hajde, pre no što

Robert zatraži da ga izbace.“ Osmehnuo se Kejti i otišao.

Otprilike tada je i Metju shvatio da ga ruka boli kao da mu je slon zgazio

na nju.

„Jebote“, uzviknuo je presamitivši se preko nje. „Za jednog debeljka, taj

Robert mora da ima bradu od čelika.“

Kejti ga je odmerila od glave do pete i onda klimnula glavom, kao da je

upravo nešto odlučila. Uspravila se i rekla: „Dobro, onda, hajde da idemo pa da

ti sredim tu ruku.“

Posegla je i dohvatila ga za povređenu šaku, i stegla je što je mogla jače

dok ga je vukla kroz salu. Vikao je od bola celim putem do vrata, ali odbijala je

da ga pusti ili da prizna činjenicu da mu nanosi bol — štaviše, što je glasnije

vikao, to je ona jače stiskala.

Čim su zašli u prilično tih hodnik ispred sale, ispustila je njegovu ruku kao

da je kamen i okrenula se prema njemu.

„Znaš li zašto ti je ovo sledilo?“, rekla je streljajući ga pogledom tako da je

znao da nagađanje ne bi bilo dočekano s dobrodošlicom. Stoga je ćutao, ne

usuđujući se da progovori.

„Zato što si bio najobičniji kreten i govnar, i sve ostalo gadno čega bih

mogla da se setim“, istresla mu je pravo u lice. Potom ga je dohvatila za ramena

i žustro udarila kolenom u prepone. „I sad smo jednom zauvek završili s tim. Je

li jasno?“, upitala je.

„Važi“, prošaputao je, dok mu je bol terao suze na oči.

„Daj da ti pogledam tu šaku“, rekla je pružajući mu ruku. Metju je tiho

zacvileo i ustuknuo.

„Jesi li ti normalna? Posle ovoga od maločas?“, zastenjao je.

„Bilo je nužno, Metju, bilo je nužno“, rekla je. „Hajde sad, obećavam da te

neću povrediti, a na poslu sam zadužena za ukazivanje prve pomoći na svom

spratu. Dobila sam najviše poena na testu iz teorije, znaš.“

„Opa, ti si baš napredovala“, rekao je, odahnuvši kad je ugledao njen bled

osmejak.

„Mislim da je ovo za grašak. Veliko pakovanje zamrznutog graška da

ublaži otok i biće ti dobro.“

„Fenomenalno. Znaš neke prodavnice graška koje su otvorene u ponoć?“,

upitao je.

„Pod uslovom da si siguran da ti se žena neće naljutiti, mislim da kod kuće

imam kesu graška koja bi odradila posao, a posle možeš da pozoveš taksi.“

„Kako znaš da sam oženjen?“

„Zlatna burma na levoj ruci pomalo te odaje, Metju.“

„A, da. A ti?“, rekao je gledajući u njenu levu ruku.

„Ne, nisam udata. Vidiš, imala sam loše iskustvo s muškarcima kad sam

bila mlada, pa sam postala lezbijka; kad stignemo u moj stan, upoznaćeš Lizu i

Rejčel. Trenutno živimo utroje.“

„Jebote, zezaš me, a?“, rekao je Metju, a oči su mu bile kao fildžani.

„Ma da, trojku mogu samo da sanjam. Ne, tu je samo Liza.“

„Tako“, rekao je Metju, ne mogavši da smisli prigodan odgovor.

Zabacila je glavu i prasnula u smeh.

„Tvoje lice“, rekla je naposletku. „Zapravo, nisam lezbijka, a to znam tako

što imam dečka koji se zove Ben i predaje fizičko, odlično je građen, ima

fenomenalne butine i uz to je osam godina mlađi od mene“, rekla je s malim

likovanjem koje je govorilo eto ti ga, drkadžijo dvolični.

„Pa dobro, onda je možda bolje da odem pravo u hotel. Neću da dobijem

po nosu od nekog ragbi manijaka.“

„Ne sekiraj se, otputovao je na neko momačko veče, a inače se ne bi ljutio,

vrlo je širokih shvatanja.“

„Dobro, onda, gospođice Čapman; vodi me do svojih zaliha graška.“

Pet

Tri sata kasnije, pakovanje graška bilo je mlako ali, premda vrlo mlitavo, i

dalje prebačeno preko Metjuovih zglavaka. Uglavnom su ispričali jedno drugom

šta im se izdešavalo u životu otkako su se poslednji put videli. Priče su, istina,

bile brižljivo doterane, ali srljajući glavačke u treću bocu vina, postajali su sve

iskreniji.

Kejti je, razume se, izostavila pustoš koju je u njoj ostavilo Metjuovo

kresanje u pijanom stanju, posle čega je nastojala da bude krajnje razumna u

pogledu izbora svojih muškaraca. Zahvalan što ne mora da se bavi razdobljem

neposredno nakon svoje indiskrecije, Metju se usredsredio na to kako je posle

nekoliko godina menjanja radnih mesta naposletku pronašao odgovarajuću

karijeru i smirio se. Pomenuo je Alison, ali zaključio je da zapravo ne želi da

previše priča o njoj, pogotovo s obzirom na njihove razgovore tog dana.

Kad su jasno pokazali jedno drugom da su sasvim sigurni u sebe i da u

svakom pogledu vladaju svojim životom, i kad su već bili potpuno pijani, tek

tada im se učinilo da mogu bezbedno prebirati po uspomenama.

Zatekli su sebe kako im suze teku od smeha na pomen nekih stvari koje su

radili. Svesni da ne bi trebalo da razgovaraju o intimnostima koje su nekada

delili, imali su osećaj da se prepuštaju grešnom zadovoljstvu.

„Sećaš li se kad su tvoji mama i tata otputovali za vikend, a mi mislili da

smo sami u kući“, počela je Kejti. „Bili smo gore u tvojoj sobi, pustili smo

muziku do daske i vatali se, kad smo začuli kako neko viče iz prizemlja.“

„Moja komšinica, beše?“, rekao je Metju, pokrivši oči u neprilici. „I bili

smo polugoli, pa smo se nabili pod krevet samo časak pre nego što je ušla u

sobu i isključila muziku? I onda je radoznala matora veštica počela da mi

pretura po fiokama, sećaš li se? Oboje smo bili gotovi da eksplodiramo. Samo

bog zna šta joj je dunulo; trebalo je samo da zaliva saksije.“

„A ti si posle bio ubeđen da te pomalo čudno gleda nakon što je izbliza

proučila tvoje bokserice“, kikotala se Kejti.

„Aha, zaključio sam da je baba perverzna i nisam više dao mami da ih kači

na konopac za veš.“

„Tvoje gaće svakako nisu bile za javno pokazivanje jer ti ih je mama

kupovala, zar ne?“, rekla je Kejti, s vragolastom iskrom u oku.

„Nije tačno“, uzviknuo je uvređeni Metju i onda ugledao zloban osmeh na

njenom licu. „Prestani da me zezaš“, rekao je, postiđen što ga je tako lako

naterala da se brani.

„Znaš ti mene, nema šanse da te pustim da se tako lako izvučeš“, rekla je i

žurno odvratila pogled.

Da, stvarno ju je znao, pomislio je. To i jeste bilo najčudnije od svega.

Imao je osećaj da se proteklih osamnaest godina nikad nije ni dogodilo. Pričao je

s njom kao da su razgovarali svakog dana. Međutim, ono što je počelo da ga

kopka bila je spoznaja da zapravo već dugo ni sa kim nije ovako razgovarao.

Prosto čavrljao, prosto se smejao, prosto se potpuno opustio ne brinući ni o

čemu. Otkako je odlučio da se usredsredi na karijeru, mnogo slobodnog

vremena trošio je na učenje i izgubio je vezu s mnogim prijateljima kojima je

naposletku dosadilo da stalno slušaju njegova izvinjavanja i odbijanja da uveče

izađe s njima. Takođe, bili su se preselili severno od reke, zato što se Alison

tamo više sviđalo, tako da se našao podaleko od svog starog kraja u Sautvarku.

A onda, kad su započeli lečenje od neplodnosti, Alisonin bol obuzeo ih je oboje,

pritiskajući ih sve dok sposobnost da uživaju nije postala samo nejasna i daleka

uspomena.

To što je sad bio ovde s Kejti nekako ga je vratilo u one bezbrižne dane i

probudilo onaj deo njega koji je već neko vreme ležao uspavan. Čoveče, kako

mu je prijalo. Pomalo kao kad su nastavili da snimaju seriju Doktor Hu, i kad se

upitao kako je tolike godine uopšte mogao bez nje.

A što se Kejti ticalo, gospode, još je umela da lupa gluposti, ali te gluposti

bile su poput svežeg vazduha u poređenju s razgovorima natopljenim jadom

koje je u poslednje vreme vodio sa Alison.

Otići će u klozet i onda će da ode, iznenada je odlučio - pomisao na Alison

nabijala mu je osećaj krivice. Znao je da joj ne bi bilo drago da ga vidi kako sedi

sa starom ljubavi i kida se od smeha.

„Odmah se vraćam, a onda bi polako trebalo i da krenem“, rekao je.

Oteturao se do kupatila, valjda po četvrti put otkako je došao. Ponovo je

razgledao Kejtinu ogromnu kadu oivičenu čitavom gomilom parfema,

raznoraznih bočica i sveća u kitnjastim staklenim držačima. Nije mogao a da ne

zamisli Kejti u njoj, zatvorenih očiju i nasmešenu, potpuno opuštenu i srećnu,

možda s dojkama koje jedva primetno izviruju iz mehurića. Perući ruke i još

čvršće odlučujući da se odmah vrati u hotel, pokušao je da izbriše ovaj prizor iz

misli.

A onda, kad je sa ajpoda zasvirala „Going Underground“, njihova omiljena

pesma s trake Ovo ja nazivam Kejtinom i Metjuovom muzikom. Premda je

njegovo dosadašnje iskustvo govorilo da režim shuffle često poseduje neko

unutrašnje znanje i pušta pravu pesmu u pravo vreme, ovo je bilo pomalo

sablasno. Metju je napola sumnjao da ga je Kejti podesila dok on nije bio u sobi,

uprkos tome što je sedela u istom položaju u kojem ju je ostavio.

Na zvuk prvih dobro poznatih taktova, Kejti je odmah đipila. „Hajde da

igramo uz ovo, pa onda idi“, uzviknula je, već skačući opasno blizu lusteru koji

je visio s tavanice.

Prasnuo je u smeh i prepustio se, trudeći se da se naslađuje osećanjem da je

ovo pomalo luckasto. Kejti se histerično smejala hvatajući ga za ruke i onda su

zajedno skakali, takmičeći se „ko će više“. Kad je pesma završila, sručili su se

na sofu i prvi put su im se lica našla na samo nekoliko centimetara udaljenosti.

Njeno lice bilo je ozareno širokim osmehom, koji ga je naterao da poželi da

proguta i nju i njenu radost, s nadom da će se i sam zaraziti njome.

Stoga je počeo da proždire tu iznenađujuću radost. Da joj isisava lice, u

stvari. Ljubili su se kao tinejdžeri, širom otvorenih usta, kružeći bez prestanka

jedno drugom oko lica kao dobro podmazana mašina, zavlačeći jezik jedno

drugom u usta preko zuba i usana. A onda su ruke, ne mogući da miruju, počele

usplahireno da se zavlače svuda, prvo u kosu, potom preko mišica, pa iza leđa i

onda, sa oklevanjem, duž nogu onog drugog, svaki put dopirući sve više,

izazivajući bez reči.

Neko vreme je to bilo dovoljno, da pomamno istražuju telo jedno drugom.

Naposletku, Metju više nije mogao da izdrži i počeo je očajnički da petlja oko

dugmadi na njenoj bluzi, sve dok nije uspeo da joj je svuče s ramena otkrivši

malu tetovažu Kupidona. Osmehnuo se videvši je, a kad je podigao pogled video

je da mu Kejti uzvraća osmeh. Zurili su jedno u drugo lagano dahćući, a značaj

trenutka prštao je među njima poput električne varnice. A onda je Kejti, po drugi

put te večeri, donela odluku da usmeri događaje. Bacila se na njega, ali ovog

puta su njene ruke zaronile pravo u srž stvari.

„Kejti“, jeknuo je, donekle preneražen time što je Kejti, koju je poznavao,

uradila tako nešto.

A onda je zatvorio oči i sve su mu misli pobegle iz mozga, sve dok nije

iznenada stala i povukla ga pored sebe na pod, jasno mu dajući do znanja da je

sada red na obostrano zadovoljstvo.

Kad je sledećeg jutra otvorio oči, u prvi mah osećao se kao da je sve u

najboljem redu dok je gledao u Kejti, s kosom rasutom na jastuku. A onda mu je

pred očima iznenada blesnulo osamnaest proteklih godina i setio se da u stvari

nije živeo zauvek srećno i zadovoljno s Kejti nego da je živeo jedan sasvim

drugi život. Život koji je podrazumevao suprugu, koja nije bila ova žena koja je

ležala pored njega, postkoitalno u krevetu.

Skočio je s kreveta i stao da se mahnito osvrće u potrazi za odećom, psujući

sebi u bradu. Jebote, šta je uradio? Ovo je bila katastrofa. Muškarac s karijerom

i ženom s kojom pokušava da dobije dete, a vidi kako se ponaša. Koji mu je

đavo?

Nakon što se upristojio, razmišljao je da li da prosto ode. Ali nije mogao

tako. Pre mnogo godina poneo se kao poslednje govno, i barem bi sad mogao da

ostane i čuje šta ima da mu kaže.

Nežno ju je dotakao po ramenu i izgovorio njeno ime.

Smesta je otvorila oči.

„Znači, ipak si odlučio da imaš bar toliko obraza da se pozdraviš sa

mnom“, rekla je i bilo je očigledno da je budna odranije i da ga je posmatrala

kako se sprema da ode.

„Kejti, teško mi je i da poverujem šta sam uradio. Stvarno bi trebalo da

gorim u paklu posle onoga što sam ti u prošlosti priredio. Ali moram da idem.

Imam ženu. Strašno mi je žao; nije trebalo da dolazim ovamo. Bio sam pijan,

ovo nije smelo da se desi.“

„O, gospode, nemoj opet s tim ’bio sam pijan'. Stvarno moraš da smisliš

neki originalniji izgovor za svoje nepromišljene postupke“, brecnu se Kejti.

„Znam. Samo ne znam šta da kažem. Grozno se osećam.“ Odvratio je

pogled, skamenjen od straha da će videti isti izraz kao na licu devojke koju je

pre mnogo godina izneverio.

„Metju, više nismo deca“, rekla je kao da mu čita misli. „Ne zaslužuješ da

ti ovo kažem, ali ne sekiraj se. Da budem iskrena, dok te gledam tako obuzetog

grižom savesti, nekako mi to dođe kao odgovarajuća tačka na celu ovu priču.

Prema tome, idi sad lepo kući, svojoj ženi, i zaboravi na sve ovo.“ Osmehnula

mu se kao da stvarno misli tako.

Osećao je kako želi da joj kaže da se još kaje zbog onog dana, da još misli

o tome i to češće nego što bi trebalo, ali shvatio je da mu je vreme isteklo.

„Pa dobro, onda, pretpostavljam da je ovo stvarno zbogom“, uspeo je

naposletku da kaže.

Pogledao ju je, onako ispruženu na krevetu, i zatekao sebe kako pokušava

da upije svaku pojedinost na njoj, da je pohrani u sećanje. Na svoj užas,

ustanovio je da je prestravljen i od same pomisli da je više nikad neće videti.

Nekako je izgledalo sasvim u redu, to što je tako ležala tu. Prijalo mu je da je

gleda u krevetu u kojem su prethodne noći vodili ljubav, nije mu delovalo

nimalo pogrešno i nimalo rđavo. Šta je uradio? Mora da pobegne dok još može,

pre no što je još jednom pogleda i zaključi da ne može da ode.

„Želim ti srećan život“, osmehnula se.

„I ja tebi“, jedva je izustio i onda se okrenuo i otišao. Zatvorio je za sobom

ulazna vrata i tek onda dozvolio sebi da diše i pustio da mu se niz obraz skotrlja

mala suza.

Šest

Metju je verovao da mu je od godišnjice mature prilično dobro uspelo da

sve zaboravi. U prvo vreme, krivica ga je prosto kidala. I to čak ne onaj deo koji

se odnosio na seks, koji mu se činio donekle slučajnim. Ono što ga je zapravo

držalo budnim noću bila je činjenica da je toliko uživao u društvu druge žene.

Najveća moguća izdaja. Stalno je iznova zaticao sebe kako u mislima oživljava

njihov susret, očajnički tragajući za nečim što bi ga oslobodilo. Mora biti da je

uradila nešto loše, mora da postoji nešto što mu se ne dopada. Prosto mu je bilo

potrebno nešto što će je oterati iz glave. Na kraju je Alison bila ona koja je

uspela da preotme njegove misli, tako što je objavila da je konačno trudna i

nekim čudom u njihov bračni život vratilo se malo radosti. Tada je seo i rekao

sebi da je bilo dosta. To je bila veza za jednu noć koja nikad nije trebalo da se

desi, i sad bi trebalo da se okrene svojoj ženi i porodici koju osnivaju.

Ali evo je sada tu. Posle osam meseci. U bolnici. Na pretporođajnom kursu.

Ide prema njemu. Debela.

„Dobro došli, dobro došli“, grunu iznenada žena koja je vodila kurs,

prekidajući Metjuove krajnje uznemirene misli.

Nesigurno je ustala sa stolice, s prosedom kosom i pihtijastim telom

proisteklim iz četiri trudnoće koje su dovele do četiri vrlo živahna dečaka

između dvadeset šest i šest godina. Par ispranih crnih helanki naglašavao je

njene impresivne materinske butine, a preko raskošnog poprsja, koje je

poigravalo poput bova na olujnom moru, protezale su se ružičaste tufne.

„Ja sam Džoan, a vi mora da ste Ben i Kejti. Ne brinite, niste propustili

ništa važno, samo uobičajena uputstva u vezi s toaletima i izlazima za slučaj

požara. Sedite, a sad kad smo svi tu, mogli bismo i da se upoznamo.“

Ben i Kejti zauzeše poslednja dva mesta, tačno preko puta Metjua.

Odbijajući da podigne pogled s poda, Kejti je odlučno ignorisala Metjuovo

zaprepašćeno buljenje.

„Dobro, onda, da počnemo? Dakle, znam da se svi osećate pomalo

nelagodno, ali molim vas imajte na umu da smo svi ovde da bismo podržali

jedni druge. Već godinama vodim ove sastanke i, verujte mi, na kraju ćete svi

biti veliki prijatelji.“ Kejti kradom pogleda Metjua. On je i dalje netremice zurio

u nju. Ona smesta odvrati pogled.

„Dakle, počećemo tako što ću doći do svakog od vas, a vi ćete mi reći svoje

ime, termin porođaja i šta vas najviše brine u vezi sa samim porođajem“,

govorila je Džoan.

Metju je kao hipnotisan posmatrao kad se muškarac s kojim je Kejti došla

sagnuo i šapnuo joj na uvo.

„Mislim da ću sad da odem i prerežem sebi vene. Probudi me kad dođu do

dela o đanama“, reče Ben, dovoljno glasno da je Metju mogao da ga čuje.

„Zdravo, ja sam Rejčel“, promrmljala je ljupka devojka. „Termin mi je prvi

septembar, a najviše me brine da li ću znati kako da se napregnem i kad.“ Bila je

crvena kao cvekla, očigledno nenavikla da govori pred nepoznatima.

„Zdravo, ja sam Ričard i stalo mi je da naučim kako najbolje da pomognem

svojoj ženi“, reče on, ohrabrujuće se osmehujući svojoj ženi i stežući je za ruku.

„Dodaj mi kofu“, promrmlja Ben malčice preglasno.

„A ti?“, blago se obrati Džoan devojci u kasnim tinejdžerskim godinama

koja je grčevito stezala ruku momku pored sebe. „Nema nikakve potrebe da se

stidimo, svi smo zajedno u ovome, zar ne? Za početak, reci nam kako se zoveš.

Ne moraš nam reći ništa drugo ako ne želiš.“

„Pa, Džoan, ja sam Šarlin“, poče devojka nagnuvši se malo napred i vešto

zabacivši neurednu, prljavu plavu kosu preko ramena, usled čega brojne

narukvice na njenom zglobu bučno zazveckaše. „A ovo je moj Luk. On je otac

mog deteta“, dodade ona, ponosno dižući njegovu ruku sa svojom kao u

pobedničkom pozdravu.

„A kad...“, zausti Džoan.

„Počeli smo da se zabavljamo u petnaestoj, kad me je dopratio kući iz

Mekdonaldsa nakon što me je Džez Lengton šutnuo zato što nisam htela da mu

dam igračkicu iz hepi mila. Ja sam jedina devojka koju je ikad imao, je l' da,

Luk?“, reče ona munuvši ga laktom. Luk je buljio u pod i nije rekao ništa.

„Pa to je divno. Dakle, kad...“, ponovo zausti Džoan.

„I venčaćemo se, je l’ da, Luk?“, ponovo je prekide Šarlin. „Čim sam mu

rekla da sam trudna, odmah je otišao da mi kupi prsten. Ne šalim se. Bio je

prosto divan. On je najbolji, najdivniji momak na svetu, je l’ da jesi, Luk?“

Luk je potvrdno klimnuo podu.

„Pa to je zaista divno, Šarlin“, reče Džoan. „Baš mi je drago da oboje u toj

meri prihvatate trudnoću. Dakle, mi se trudimo da veoma mladim majkama koje

nam dolaze pomognemo koliko god možemo i eto, pogodilo se da sledeće

nedelje idemo svi skupa na picu, tako da možete lepo da se ispričate, znate već,

u prijatnom, bezopasnom okruženju, o svemu što vam padne na pamet.“

„A u koju piceriju?“, iznenada upita Šarlin.

„Pa, ovaj, nisam sigurna“, odvrati Džoan, pomalo zatečena.

„Pretpostavljam da će to biti Pizza Palase, gde obično idemo.

„Žalim, neće moći. Ne prave picu sa debelom koricom, a Luk jede samo

tu.“

„Shvatam. U stvari, to je žensko druženje, tako da bi ti možda mogla da

pođeš s nama i ostaviš Luka kod kuće?“ Šarlin se okrenu pa upitno pogleda

Luka, koji je i dalje odbijao da podigne oči s poda.

„Popričaćemo, pa ću vam reći ima li Luk nešto protiv“, reče naposletku

Šarlin.

„E pa dobro. Luk, da li bi hteo i ti nešto da kažeš?“, upita Džoan okrećući

se prema momku koji je sedeo pored Šarlin. On se još više pogrbi u stolici i

promumla da nema.

„U redu je. Imaćeš mnogo prilika da kažeš Šta god želiš“, reče Džoan,

široko se osmehujući njegovoj pognutoj glavi. „Da vidimo, ko nam je sad na

redu?“

Ben je sedeo i čekao, spreman. Osvrnuo se po sobi kao da proverava da li

njegova publika sluša.

„Zdravo. Ja sam Ben i veoma sam zabrinut da jadno žgepče ne ispadne

riđokoso“, reče on osmehujući se od uva do uva. Metju zapanjeno zinu. Ko je

ovaj tip?

Bio je red na Kejti. Metju oseti kako zadržava dah.

„Ovaj, zdravo, ja sam Kejti. Meni je, ovaj, termin mi je za pet nedelja i

uglavnom umirem od straha zbog svega.“

Kad su Kejtine reči pokrenule nimalo dobrodošao lanac misli koji je Metju

silom zadržavao od trenutka kad ju je video kako ulazi u salu, njemu poče da se

vrti u glavi. Ako joj je termin u septembru, to znači da je devet meseci pre toga

bio decembar. Kad je ono bila ona prokleta godišnjica mature, očajnički se

naprezao da se seti. Nije bio sasvim siguran, a onda ga sećanje na Kejti kako ga

vuče kroz školsku salu uz zvuke pesme Last Christmas, grupe Wham, preplavi i

podiže mu talas mučnine u grlo. Nema šanse, zar ne? Nije moguće! Ne može biti

da je baš sad, kad je njegova žena posle pet godina pokušavanja konačno uspela

da zatrudni, imao vezu za jednu noć koja je rezultirala trudnoćom? To sigurno

nije moguće. Kejti se valjda pobrinula da budu bezbedni. Sto posto uzima pilulu.

Ako žena ima trideset šest godina i nema dece, onda sigurno koristi nekakvu

zaštitu, zar ne? I ko je onaj klovn koji sedi pored nje? Ne bi bio tu da nije otac,

zar ne?

Sad je već disao suviše brzo, prebrzo da bi prošlo neprimećeno.

On se nervozno osvrnu okolo i odjednom postade svestan da svi gledaju u

njega i da ga Alison gurka laktom. Sranje, došao je njegov red. Njegov red da

svima kaže čega se najviše boji u vezi s porođajem. Na primer, da će njegova

žena otkriti da možda nije jedina koja nosi njegovo dete.

„Izvinite, moram na vazduh“, uspe da proštenje pre no što je ustao i

takoreći otrčao prema vratima. Dok su se vrata zatvarala za njim, on začu kako

se Džoan kikoće.

„O, uvek se nađe poneko koga stvarnost konačno udari svom snagom tek

kad dođe u ovu fazu. Dajte mu nekoliko minuta i biće kao nov, pazite šta vam

kažem. U međuvremenu, da li biste nam vi rekli nešto za oboje?“, reče ona

gledajući u ženu koja je sedela pored Metjuove prazne stolice.

„Pa, ono je bio moj muž Metju, koji inače stvarno nije takav. Nemam

pojma šta ga je spopalo. Dakle, moje ime je Alison. Metju je nedavno prešao s

poslom ovde i preselili smo se zato što smo želeli da imamo kuću s baštom jer

smo ranije živeli u stanu. Trebaće nam, znate, zato što očekujemo blizance“,

reče ona sa skoro samozadovoljnim osmehom.

Prostorijom odjeknu prigušen uzvik oduševljenja, praćen spontanim

aplauzom. Kejti je tapšala samo malčice sporije od ostalih, zureći u zatvorena

vrata iza kojih se Metju nesumnjivo krio.

„Kako si mogao?“, pomalo zadihano upita Alison svaljujući se po

završetku časa na suvozačko sedište u Metjuovim kolima. „Kako si mogao da

onako odeš i onda se uopšte ne vratiš? Htela sam u zemlju da propadnem od

sramote.“

„Izvini, molim te. Odjednom mi je pripala neka muka.“

„I dabome, sad svi misle da nisi dorastao tome.“

„Čemu?“, upita on.

„Da imaš decu“, dreknu ona. „Svi misle da nemaš petlje, znam to. Kladim

se da sada, vraćajući se kući, pričaju samo o nama. Bračni par koji čeka

blizance, a muž ne može da podnese ni da sedi na pretporođajnom kursu i nauči

nešto o porođaju. Tako će da kažu, sto posto. Gospode, tako me je sramota.“

Metju je nemo zurio u brzinomer na komandnoj tabli i petljao nešto oko

prekidača za kontrolu temperature.

„Slušaš li ti mene uopšte?“, navali ona.

„Izvini. Šta si ono rekla?“

„Zaboga, Metju, znaš koliko su ovi časovi važni i onda me onako ostaviš

na cedilu, i to pred svima.“

„Valjda... valjda prosto nisam više mogao da izdržim unutra.“

„Ma, divno“, reče ona dižući ruke. „Kakav ćeš tek biti kad se stvarno

porodim, Metju, kad sad ne možeš da podneseš da sediš na kursu na kojem se

samo priča o tome? Pobogu, čega se bojiš?“

„Ničega. Ničega, kunem ti se. Najiskrenije, nema nikakve veze s

porođajem i bebama. Mora biti da sam pojeo nešto loše, to je sve“, reče Metju

pre no što se okrenuo da je pogleda. „Pored toga, pre svega si ti ona koja mora

da zna sve to, zar ne? Da li sam ja tu ili nisam, to zapravo i nije bitno, zar ne?

Znaš, ako, daleko bilo, nešto iskrsne pa ne uspem da stignem na vreme. “

„Metju, već mesecima imaš ove datume u telefonu. Imaš ih zato što sam ih

lično unela tamo. Ništa nije važnije od ovih časova. Šta će oni ljudi da pomisle

ako se posle večerašnje predstave više ne pojaviš?“

„Kao da je bitno šta misle. Nije baš da ćemo postati najbolji prijatelji ili

tako nešto, zar ne?“

„Metju, biću svakodnevno sama sa dvoje dece. Moram da imam nekog ko

će mi biti podrška u slučaju potrebe i nadala sam se da na ovom kursu ima žena

s kojima bih se možda mogla sprijateljiti.“

„Ma daj, Alison. Tamo nema nijedne s kojom imaš nešto zajedničko“, reče

Metju, koji je opet počinjao da se oseća loše.

„Ne znam baš. Šta je s onom u koju si buljio? Videla sam te, oči nisi

mogao da odvojiš od nje“, reče Alison, optužujućim tonom.

„Šta“, reče Metju, kome je sada zaista pripala muka. „Misliš na onu s

tamnom kosom? Prosto mi je izgledala poznato, to je sve, a nisam mogao da se

setim odakle, znaš kako to ide.“

„Shvatam“, reče Alison gotovo zadovoljna njegovim odgovorom. „Pa

dobro, pretpostavljam da ćeš sve češće naletati na ljude koje si nekad poznavao.

Ona radi u nekoj marketinškoj agenciji, ako ti to nešto znači. Moram da priznam

da je jedina koju mogu da zamislim kao svoju prijateljicu, budući da je jedina

izgledala kao da ima nešto nalik mozgu.“

„Ali... ali“, zamuca Metju očajnički tražeći reči kojima bi nekako

preusmerio razgovor u manje opasnom pravcu. „Ali zar onaj njen momak nije

totalni kreten?“

„O, sasvim je bezazlen. Mada, u pravu si, jesu čudan par. On deluje mnogo

mlađi od nje.“

„E pa meni izgleda kao najobičniji drkadžija. Na tvom mestu, držao bih se

podalje. Nema ničega goreg od trpljenja nečijeg odvratnog partnera.“

„Znaš šta, s obzirom na tvoje večerašnje ponašanje, verovatno i oni misle

isto o nama“, reče ona. „Njen partner je bio svetac u poređenju s tobom. Čak me

je držao za ruke dok sam isprobavala porođajnu loptu, s obzirom na to da ti nisi

bio tu, stoga, kad ga sledeće nedelje vidiš, ne zaboravi da mu zahvališ što je bio

surogat otac.“

„Bio sam sjajan, zar ne?“, reče Ben Kejti dok su na povratku kući stajali na

semaforu. „Malo se našališ i probiješ led; s vicevima o riđokosima nema greške,

uvek to kažem. I totalno sam se suzdržavao od reči na đ iz poštovanja prema

tvojoj baki, pokoj joj duši. A sve krvave detalje koje nam je Džoan iznela

podneo sam muški, za razliku od onog Metjua. Koji je to mlakonja. Da sam mu

ja žena, bogami bih mu rekao šta mislim.“

„Poznajem ga“, rekla je Kejti.

„Šta, tu curicu?“

„Aha, išli smo skupa u školu. Mali svet, eh“, reče Kejti. Ceo čas je provela

suzbijajući poriv da ustane i ode. Pomislila je, međutim, da bi bilo najbolje da

prizna da odranije poznaje Metjua, za slučaj da se ponovo sretnu.

„Je li i u školi bio ovakav jadnik?“, upita Ben.

„Ne sećam se baš dobro“, odvrati ona, nadajući se da on neće primetiti

podrhtavanje u njenom glasu. „Nego, Bene, nešto sam razmišljala. Nisam

sigurna koliko je potrebno da i dalje idemo na ovaj kurs. Večeras sam naučila

ono najosnovnije, što sam i htela. Hajde da prosto pročitamo knjige, sigurna sam

da će biti sasvim dovoljno“, reče Kejti, trudeći se da zvuči ležerno.

„Molim? Ti to ozbiljno?“, preneraženo će Ben. „Cele nedelje trpim Boba i

Denisa koji se sprdaju sa mnom u zbornici tvrdeći da nema šanse da izađem na

kraj sa svim krvavim i groznim pojedinostima. Ako se sad pojavim tamo i

kažem da smo posle prvog časa odustali, ima da mi vade mast čačkalicom.“

„Prosto im reci da ja neću da idem“, reče ona očajno.

„Aha, kako da ne, ko da bi mi poverovali. U svakom slučaju, moram da

odem na sledeći čas. Nikad nisam pomišljao da ću ovo reći, Kejti, ali hvala bogu

da si me naterala na ovo“, reče Ben ozbiljnim glasom. „Budućnost juniorskog

fudbala u severnom Lidsu zavisi od toga da prisustvujem tim časovima i ubedim

Luka da se vrati i bude naš napadač.“

Sedam

Kejti je jedno vreme verovala da se to što je spavala s Metjuom ispostavilo

kao pozitivna prekretnica u njenom životu. Spoznaja da ju je želeo i da je ona

bila u stanju da se okrene i ode, mnogo je doprinela da se izbrišu sve one godine

odbačenosti i povređenosti koje se behu nataložile u njoj.

Ipak, nije bilo lako. Uživala je u baškarenju u drugarstvu i toplom odsjaju

zajedničkih uspomena. Mogla je čak doći u iskušenje da se potpuno prepusti

ružičasto obojenoj slici starih vremena, da nije bilo senke koja bi pala preko nje

svaki put kad bi se prisetila Metjuovog greha i budućnosti koju je onako okrutno

uništio. Budućnosti o kojoj su satima razgovarali one večeri pre odlaska na

koledž. One s kućom od preuređenog ambara, psima i decom. Nije zaboravila

nijednu pojedinost svega što su isplanirali, niti ijednu pojedinost nedelja i potom

mesece koje je provela tugujući za tim. Naposletku, kad više nije imala suza,

Kejti je zaključila da nikada više neće proći kroz tako nešto, zaklinjući se da će

u budućnosti sama graditi svoju sreću i da nikad neće dozvoliti da bude na

milost i nemilost nekom muškarcu.

Kad mu je onog jutra posle godišnjice mature rekla zbogom i poželela mu

srećan život, izraz na njegovom licu bio je sve što je trebalo da vidi kako bi

shvatila da je konačno, posle tolikih godina, sasvim prebolela. Sav pokunjen i

pometen, očigledno nije očekivao da će ona biti ta koja će staviti tačku na ovaj

kratak ponovni susret.

Ben se tog dana vratio s proslave momačke večeri vidljivo iznenađen

novim poletom u Kejtinom koraku i njenom željom da odmah ode s njim u

krevet. Slabašno se pobunio govoreći kako zaudara na pivo, ali ona je bila na

zadatku, rešena da progna svoju seksualnu ekspediciju s Metjuom negde u dno

sećanja i zameni je s malo nestašne zabave s Benom.

Sve se opet vratilo u normalu, do dana kad je Kejti ustanovila da je trudna.

„Ali kako, majku mu?“, bile su Benove prve reći kad mu je saopštila da je

u drugom stanju, odlučivši da zanemari neznatnu mogućnost da je dete

Metjuovo.

„Mislim da mora biti da sam zakačila i onda kad sam imala par stvarno

gadnih mamurluka posle večera s klijentima za vreme božićnih praznika i kad

sam povraćala. Pretpostavljam da je to omelo delovanje pilule.“

Nervozno ga je gledala čekajući njegovu reakciju. Naposletku je morala da

sačeka da se vremenom razvije. Bio je ošamućen, bio je užasnut, bio je ljut, a

onda je telefonirao svojoj mami i, nakon što ga je ona dobro izribala, ustalio se u

trajnom stanju pomirenosti sa sudbinom i suzdržanosti, s povremenim

nagoveštajem potajnog oduševljenja. Kejti je, uspešno savladavši krajnje

traumatičan zadatak da saopšti Benu i odlučno potisnuvši mogući Metjuov udeo

negde u zabit uma, rešila da trudnoću tretira kao ništa posebno. Nije bilo šanse

da postane android opsednut bebom kao sve ostale trudnice koje je ikad

poznavala. Bila je odlučna u nameri da njena i Benova ličnost ostanu netaknute i

da trudnoća ne promeni njihovu vezu. Život je morao da se nastavi sasvim

normalno.

„Normalno“, međutim, nije bila reč koja joj je prva pala na pamet kad je

došla na posao dan posle odlaska na pretporođajni kurs. Vodič kroz trudnoću

koji joj je dala babica svakako nije obuhvatao drugog mogućeg oca koji se

pojavljuje u trideset petoj nedelji. Niti je sadržao ikakve savete kako izbeći

darivanje buduće bebe koje je, na njeno krajnje očajanje, bilo zakazano za taj

dan. Znala je da su šanse da se izvuče ravne nuli, budući da su svi u kancelariji

bili iznenađujuće oduševljeni izgledima da joj prirede žurku kojom će obeležiti

dolazak bebe.

„Čuj, draga, to darivanje buduće bebe ti je novo venčanje“, izjavio je

Danijel kad je izrazila čuđenje zbog elegantnih pozivnica koje je osmislio.

„Ali to je samo grupa kolega koja ide na piće i nekoliko zalogaja, zar ne?“,

upitala je Kejti.

„Neozbiljno, Kejti, neozbiljno. Neozbiljno je i pomisliti da bih ja,

fenomenalni kreativni direktor ove valjane ustanove, propustio priliku da

izrazim svoj neverovatni kreativni talenat na nešto tako kičasto i krajnje

udaljeno od života gej muškarca kao što je darivanje bebe.“

„A sad mi je jasno! Osećaš se malčice izostavljeno iz cele ove priče o

razmnožavanju i sad ćeš da daš sve od sebe da je izgejiziraš. Uzgred, mnogo mi

se dopada to što si na prednjoj strani stavio da ću roditi Džudi Garland.“

„Nema na čemu. Razmišljao sam o Kajli, naravno, ali nema šanse da iz

tvojih gena proizađe jedna tako sitna žena.“

„Skroz si u pravu, bilo bi totalno bezveze da si stavio Kajli“, rekla je tada,

ne znajući da bi za njenu trenutnu situaciju bilo bolje kad bi rodila Kajli.

Nakon što je uzela torbicu i uputila se ka vratima agencije, ona duboko

uzdahnu nabacujući na lice blistav lažni osmeh, kako bi stvorila privid žene koja

čvrsto drži kormilo svog života.

Osmeh joj nestade s lica onog časa kad je kročila u restoran na četvrtom

spratu Harvi Nikolsa i ugledala sebe kako visi s tavanice u veličanstvenoj visini

od najmanje metar i osamdeset. U stvari, bila je to njena prilično zadivljujuća

fotografija, ako se zanemari činjenica da je posredi zapravo bila njena glava

montirana na telo Demi Mur, na onoj čuvenoj goloj fotki u poodmakloj trudnoći,

koja je devedesetih ukrasila naslovnu stranu Veniti fera. Ispod fotografije je

stajao Danijel, s krajnje zadovoljnim osmehom na licu. Čim ju je ugledao,

požurio je prema njoj.

„Sviđa ti se, Kejti, zar ne? Nikad nisi izgledala bolje“, izgovori u jednom

dahu.

„Fantastično. Znači, kažeš da najbolje izgledam s glavom prikačenom na

tuđe trudno telo“, reče zapanjeno Kejti.

„Ali pogledaj svoje lice. Kolin iz reprodukcije je satima radila na njemu.

Potrajalo je cele večeri u utorak samo da ti sredi ten. Ali rezultat je

senzacionalan. Pa sad ti vidi kako bi mogla da izgledaš kad bi redovno odlazila

na tretman lica i potrošila neke pare na preparate za negu.“

„Pravi si prijatelj, Danijele. Podseti me da te pozovem uvek kad mi zatreba

ubeđivanje da mi je samoubistvo jedini izlaz“, reče ona, okrećući se. U

normalnim okolnostima je istinski uživala u Danijelovom bockanju, ali ne i

danas. Ona zagladi svoju markiranu trudničku haljinu, kupljenu da bi mladim

koleginicama i kolegama pokazala da to što je trudna ne znači da više nije kul.

Na svoj užas, međutim, idući prema stolu ukusno ukrašenom belim perjem

marabua okruženim talasavim morem malenih belih roda na žicanim štapićima,

ustanovila je da joj se oči pune suzama.

„Veoma lepo“, uspe nekako da promuca, dok je prilazila iščekujućim

licima koja su čekala njen dolazak.

„Leni i ja smo dekorisali sto“, reče Kim, jedna od mlađih dizajnera.

„Morali smo, međutim, da se borimo s Danijelom kako bismo ga sprečili da se

zamašta o lekovima. Hteo je da okači o tavanicu špriceve za epiduralnu

anesteziju, napunjene plavom i ružičastom tečnošću, a za zabavu da se domogne

kanistera gasa za smejanje pa da svi dobijemo po dozu. Srećom pa je upravnik

restorana nastupio vrlo energično i rekao da klauzula u ugovoru sa

osiguravajućim društvom ne dozvoljava da gosti unose kanistere s gasom.“

„Spas u zadnji čas“, reče ona sedajući, bolno svesna da se nalazi u centru

pažnje dok bi se zapravo najradije zavukla u najbližu rupu i nestala. Načas

nastupi nelagodna tišina, jer Kejti nije znala šta da kaže, sve dok njen šef,

iskusni profesionalac, nije probio led kako bi slavlje konačno započelo.

„Dakle, Kejti, pričaj nam o dečjoj sobi, koju si temu odabrala?“, upita on.

„O, soba je svakako već bila okrečena u belo, pa ćemo je prosto i ostaviti

tako“, odgovori ona.

„Divno, nema potrebe za preterivanjem, eh?“, reče on saosećajno. „Ne

podnosim one ultratematske dečje sobe, kad sve mora da bude prokleti Vini Pu.

Kome treba glupavi debeli medved koji zuri u tebe iz svakog ćoška, a tek si

došao na svet?“

„Ali moj mali Alfi obožava Vinija“, reče Džejn, recepcionistkinja. „Časna

reč, Kejti, mnogo ga voli. Mogu da odem s tobom u Mothercare ako hoćeš.

Fenomenalno je, možeš da kupiš sve tako da se slaže.“

„Važi, ako stignem“, reče Kejti, očajno gledajući u svog šefa.

„Dobro, dakle, hajde da obavimo formalnosti, pa da mogu da se opustim i

popijem nešto“, reče on.

Ustao je i lagano kucnuo kašikom o svoju čašu kako bi privukao pažnju

ostalih. Blagi bože, pomisli Kejti. Ovo se stvarno pretvara u venčanje.

„Dakle, dame i gospodo, moram da kažem da sam pomalo iznenađen što

danas stojim ovde i nazdravljam Kejti na njenom predstojećem ulasku u

roditeljstvo. Dugo je poznajem i moram reći da mi je prilično teško da se

otresem slike koje imam o njoj iz vremena kad se nije, da tako kažem, ponašala

baš majčinski.“

Oko stola se začu znalački kikot.

„Nažalost, bojim se da nikad više nećemo imati prilike da gledamo kako

Kejti očitava bukvicu plesačici u krilu zato što je previše naplatila jednom

našem klijentu kad smo izašli da proslavimo uspeh njihove reklamne kampanje.

Koliko se sećam, Kejti, tvoje reči su bile: ’Ako misliš da možeš da naplatiš sto

funti za to što si mahnula dupetom tom čoveku pred nosom, onda mi se čini da

ću ti naplatiti dvaput više da mahnem sa dva prsta pred tvojim.’ Eto šta volim

kod Kejti. Uvek vodi računa o troškovima reprezentacije.“

Svi su prasnuli u smeh, dok se Kejti smeškala kroz stisnute zube.

„Takođe, sećanje na njeno insistiranje da namesti penis muškog modela na

snimanju reklame za donji veš u položaj za koji je znala da ga klijent želi,

verovatno će morati da ostane zakopano u prošlosti, iz straha da ne izazove

neprijatnosti potomstvu.“

„Nije mi dala ni da priđem đoki, krava jedna sebična“, promrmlja Danijel.

„Ako iko zna kako da namesti penis tako da izgleda savršeno, valjda sam to ja?“

„Sve ovo pokazuje koliko se dobro Kejti prilagođava svakoj situaciji u

kojoj se nađe i, uprkos činjenici da se, kao što svi dobro znamo, u prošlosti

otvoreno odupirala svakoj mogućnosti domaćeg blaženstva, znam da će se

prilagoditi kao i uvek i biti izuzetno uspešna majka“, reče on. Potom se okrenu

kako bi joj se direktno obratio. „Najiskrenije mislim tako“, reče srdačno,

spuštajući joj ruku na rame.

Kejti je sedela kao paralisana. Uspešna majka? Ne bi govorio tako da zna

njenu trenutnu situaciju.

„Dakle, Danijel je organizovao vrlo poseban poklon koji je sve dosad držao

u dubokoj tajnosti, tako s velikim uzbuđenjem prepuštam tebi da nastaviš,

Danijele“, zaključi njen šef.

Tek tada je Kejti opazila na susednom stolu belo platno koje je pokrivalo

nešto vrlo grudvasto i visoko malo više od pola metra. Pored toga je stajao

Danijel, obuzet nelagodom.

Šta je kog đavola sad izveo?, upita se Kejti. Stvarno ne sme da zaboravi da

mu kaže da ne želi nikad više da ga vidi.

„Dakle, Kejti, voleo bih samo da imaš na umu da je u ovo uloženo mnogo

truda, pa bi bilo bolje da ti se dopadne“, reče Danijel.

On pompezno svuče platno da bi otkrio nagi trudni torzo s bujnim grudima,

napravljen od nekakve gipsane mase i postavljen na postolje od tamnog drveta.

„Prepoznajem ove sifone“, javi se Martin, jedan od direktora

računovodstva.

„Zašto?“, jeknu Kejti, širom otvorenih usta, blago odmahujući glavom dok

je krajnje zaprepašćeno gledala u Danijela.

„Sećaš li se kad sam te zamolio da mi dozvoliš da napravim nekoliko

fotografija tvog stomaka da bih lakše izdizajnirao onaj katalog odeće za

trudnice?“

„Aha.“

„E pa lagao sam“, reče on grohotom se smejući. „Samo sam hteo dobru

sliku da bih dao da mi naprave ovo. Daj, Kejti, nisi valjda stvarno očekivala da

se bakćem oko tamo nekog korisnog poklona za bebu? Sav se ospem od

preterano revnosne upotrebe osnovnih boja.“

„Znam, ali to što sam ne jednom već dvaput morala da se suočim s javnim

prikazom svog nagog tela, neprijatno je, Danijele, strašno neprijatno“, reče

Kejti.

„Jednom“, ispravi je Danijel.

„Ne, Danijele, nego dvaput“, ustvrdi Kejti.

„Jednom. Sa svojim nagim telom suočila si se samo jednom. Ono drugo je

Demi Mur, koja očigledno ne gaji iste glupave predrasude u vezi s veličanjem

savršenstva trudnog tela kao ti.“

„Danijele, teška sam odvratno više nego inače, imam kilometar dugačke

strije i već mesecima nisam videla svoje stidne dlačice. Ali dajem sve od sebe da

budem zahvalna što moje bradavice ubrzanim maršem napreduju preko stomaka

da bi ustanovile da li su one još tamo dole. Budi tako ljubazan pa mi reci šta je

tako savršeno u vezi s tim?“

„U redu, u redu. Ne plaši se, stiže Luiz sa dosadnim poklonima. I nemoj

mene da kriviš kad budeš morala da se praviš da si ushićena zbog noše ili tako

nečega.“

U taj mah u salu dotetura Luiz s naručjem punim poklona. Bila je Kejtina

lična asistentkinja i dežurna mama kvočka. Njen radni sto bio je zatrpan

fotografijama njene dece i nijednog trenutka nije prestajala da priča o njihovim

najnovijim nestašlucima. Luiz je bila presrećna kad joj je Kejti rekla da očekuje

bebu i puna korisnih saveta o svim pojedinim aspektima trudnoće i materinstva,

prilično često kucajući na njena vrata da bi podelila s njom neko zrno mudrosti

koje joj je tog časa palo na pamet. Kejti je preklinjala da premeste Luiz na neko

drugo radno mesto, ali je njen šef odbio, budući da je poprilično uživao

gledajući kako se Kejti trza slušajući Luizine svakodnevne priče o njena tri

porođaja.

„Izvinjavam se što kasnim. Tvoj prokleti telefon ne prestaje da zvoni“,

reče Luiz streljajući pogledom Kejti, kao da joj je ova kriva što se zadržala

radeći svoj posao.

„Nešto hitno?“, upita Kejti.

„Mislim da nema. Uglavnom klijenti, pa sam im rekla da ćeš ih pozvati

posle zabave, što je, izgleda, uspevalo da ih ućutka. O, da, i neki tip po imenu

Metju ili tako nekako. Reče da je stari prijatelj i da pokušava da stupi u kontakt s

tobom. Poslala sam njegov broj na tvoj blekberi.“

Pomen Metjuovog imena natera Kejti da poskoči i ona bučno ispusti

viljušku na pod. Ovo joj je dalo nekoliko dragocenih trenutaka da se pribere,

budući da je morala da uloži znatan napor kako bi svoje saradnji nesklono telo

savila da je dohvati.

„Okej, ovaj, mislim da znam ko bi to mogao biti“, reče Kejti, uspravivši se

i nastojeći da ne obraća pažnju na vrelinu koja joj se dizala u obraze.

Danijel je preneraženo buljio u nju. On je, naime, bio jedini kome je rekla

za Metjua, budući da bi se njene drugarice, koje je retko viđala, nesumnjivo

užasnule u fazonu zgroženih Stepfordskih supruga da im je rekla da je uprskala

nešto tako osnovno kao što je znanje ko je otac deteta. Danijel je, s druge strane,

pozdravio njen promiskuitet izjavivši da ima nade da od nje bude jedan dobar

homić. Međutim, zbrka oko toga ko je bebin otac ostavila ga je bez reći. Štaviše,

otišao je i nije razgovarao s njom nekoliko sledećih sati, očigledno sve dok nije

dobro porazmislio. Došao je u njenu kancelariju, zatvorio vrata za sobom i rekao

joj da je, posle podužeg razmišljanja, zaključio da njena jedina opcija jeste da

zaboravi Metjua. Da ga zakopa na neko mesto u svom umu na koje retko zalazi i

da se usredsredi na to da bude što je moguće bolja mama, kao i da pomogne

Benu da bude „tata veka“. Zatim je ustao i otišao, a da Kejti sve vreme nije rekla

ni reč. Nije mogla da se seti da je Danijel ikada ranije bio sto posto ozbiljan i to

ju je uplašilo. Ako je Danijel ovo shvatao ovoliko ozbiljno, tada je situacija

neosporno i bila smrtno ozbiljna.

„Šta ćeš da popiješ, Luiz?“, upita Danijel, jednako buljeći u Kejti.

„Belo vino s limunadom, molim te“, odvrati Luiz.

Danijel se vidljivo strese pri pomisli da će od zgodnog barmena morati da

zatraži takvu mešavinu.

„Dođi da me držiš za ruku za šankom“, reče on Kejti, već je uhvativši za

mišicu kako bi izbegao odbijanje.

„Koji ti je đavo“, profrfljao je čim su odmakli dovoljno da ih ostali ne

mogu čuti. „Da li je to onaj Metju koji mislim da jeste? Mislio sam da je osuđen

da bitiše zaboravljen u bestragiji tvog života?“

„Nisam stigla da ti kažem. Sinoć se pojavio na mom pretporođajnom kursu.

Ponovo se doselio ovamo“, prošištala je.

„Šta je koji moj tražio na tvom pretporođajnom kursu?“

„Žena mu je trudna, blento. Zašto bi inače bio tamo?“, odvrati ona prilično

histerično.

„Ti mene zezaš. Hoćeš da kažeš da će imati dete sa svojom ženom i da

postoji mogućnost da će otprilike u isto vreme dobiti dete i s tobom?“, reče

Danijel zastajući u pola koraka.

„Ne znamo da li je moja beba njegova! Samo sam jednom spavala s njim.

O ovome smo već razgovarali, sećaš se?“, reče ona odlučno.

„Znam, znam. Ali sad kad se vratio u tvoj život, više nije isto, zar ne? Šta

ćeš da radiš?“

„Pa“, poče ona, nastojeći da sačuva pribranost. „To ništa ne menja, zar ne?

Bio si u pravu prvi put. I dalje moram da ignorišem ono što se dogodilo. Tim

više sad kad mu je žena trudna. Moram da pretpostavim da moje dete nije

njegovo.“

„Ali već te je pozvao“, reče Danijel. „Moguće je, naravno, da zove da te

pita možeš li da mu preporučiš neku dobru dadilju, ali nekako ne verujem u to.

Misliš da išta sumnja?“

„Pa, svi smo morali da kažemo kad nam je termin...“

„Uf, meni je to jednostavno zastrašujuće“, prekide je Danijel. „Zamisli da

se nalaziš u nekoj prostoriji i da znaš kad su se oni oko tebe poslednji put

kresali“, dodade zamišljeno. „A zašto bi to bilo poslednji put?“, upita Kejti.

„Ma daj, vi hetero se posle tridesete krešete samo u svrhu razmnožavanja.

Razlog što trudne žene izgledaju tako spokojno jeste to što su oslobođene svojih

putenih dužnosti. I? Šta je uradio Metju kad si rekla svoj datum?“

„Pobeleo je i izašao i više se nije vratio.“

„Znači sumnja da bi moglo biti njegovo, definitivno?“, navali Danijel.

„Valjda.“

„I?“, upita on.

„Šta i?“

„I šta ćeš kog đavola sad da radiš?“

„Nemam pojma“, reče Kejti padajući u istinsku paniku. Očajnički se

osvrnula naokolo, nadajući se da će odnekud iskočiti rešenje, samo da bi ponovo

ugledala svoja dva javno izložena naga tela.

„Ne bi trebalo da bude ovako“, okrenu se ona ljutito prema Danijelu.

„Hej, curo, nema potrebe da besniš na mene“, reče Danijel. „Hajde da sad

lepo ostanemo mirni, hoćemo li? Potpuno si u pravu. Ovo ništa ne menja. Plan

ostaje isti, pogotovo sad kad znaš da mu je žena trudna. Metju je prošlost; Ben je

otac, idemo dalje. Prosto to moraš reći i Metjuu. I onda će sve biti u redu.

Videćeš.“

Osam

Kejti spusti kovanicu od jedne funte u šešir beskućnika koji je prosio ispred

paba. Za sreću, pomisli ona, u odsustvu bunara želja. Potom otvori vrata i

smesta shvati da nema šanse da ovde sretne ikoga koga poznaje. Sa olakšanjem

osmotri kičaste ofucane tapete koje su se savršeno slagale s raznorodnim

nameštajem razbacanim po prostoriji. Prljav žuti sunđer u nijansi senfa curio je

iz svih tapaciranih sedišta na kaljavi sivi tepih, pohaban od dugih godina

gaženja. U uglu je veselo zveckao par slot-mašina, dajući jedini nagoveštaj

vedrine ovom depresivno groznom mestu. Bilo je prazno, ako se ne računa troje

ljudi koji su sedeli za šankom i izgledali kao da su tu još od ručka, i to po svemu

sudeći jučerašnjeg. Sedeli su pogrbljeno, razmenjujući nizove visokih i niskih

piskavih zvukova više nego reči, ali izgledajući da se ipak razumeju.

Sem njih tu je još bila samo veoma debela stara gospođa odevena u dugački

plavi kišni mantil, s maramom od providne plastike na glavi, koja je sedela u

uglu s polulitarskom kriglom piva u rukama. Kad je Kejti nesigurno koraknula

preko praga, žena joj se glasno obrati.

„Ovde je, draga, već je našo drugara, bogme jest“, reče ona.

Kejti pogleda tamo gde joj je starica pokazivala i ugleda Metjua, koji je

ovde štrcao koliko i ona. Na sebi je imao elegantno mornarskoplavo odelo s

kravatom, a preko stopala mu je ležao ogroman vučjak.

„Je li to najnoviji modni dodatak koji vi Londonci nosite da bi vam grejao

noge?“, nije odolela a da ne prokomentariše dok je sedala.

„Prokletinja neće da se pomeri, a ne usuđujem se da ga šutnem da me ne bi

ugrizao. Ili njegova vlasnica, što bi još bilo gore“, reče Metju nervozno

pogledujući preko ramena u ženu koja mu na to uputi široki bezubi osmeh.

„Čuj, mislim da možeš mirne duše reći da on gore laje nego što ona ujeda“,

našali se Kejti.

Bože dragi, odakle mi je ovo palo na pamet, pomisli. Sad sam odjednom i

komičarka, a ovamo mi predstoji pakleni razgovor.

„Baš smešno“, reče Metju. „Nego, pretpostavio sam da ti ne piješ, pa sam

uzeo mineralnu vodu, radije nego rum-kolu. Ali ako hoćeš, doneću ti nešto

drugo?“

Kejti se smesta nađe zatečena. Već godinama nije pila rum-kolu. Štaviše,

zaboravila je da je ikad i pila nešto tako odvratno. Metju očigledno nije.

„Voda mi odgovara“, reče ona otpivši gutljaj. „Pa, kako si?“, upita, ne

sasvim spremna da zađe na opasnu teritoriju razgovora.

„Onako. S obzirom na sve, dobro sam. Ti?“, upita Metju.

„Aha, okej sam, valjda, s obzirom na sve. Ti?“

„Već si me pitala“, reče gledajući je očima sa hiljadu pitanja. Zatim ih

naglo zatvori, da bi ih ponovo otvorio i odmahnuo glavom kao da ni sam ne

veruje šta se sprema da kaže.

„Postoji li mogućnost da je moje?“

Ona se prenerazi. Nije očekivala tako neuvijeno i tako brzo pitanje. Mislila

je da će biti opširnog uvoda, da će oboje neko vreme okolišati, što bi joj dalo

vremena da sastavi zaključak ovog sastanka. Pošto nije imala dovoljno vremena

da smisli šta bi rekla, njen odgovor bio je neposredan.

„Da“, reče ona.

On potonu u sedište. Reči su sad izgovorene. Više nema povratka. Taj

trenutak izbio im je tlo pod nogama, zamenivši ga nečim tako neizvesnim i

nepoznatim da nisu imali ni najbleđu predstavu kako da nastave.

Dugo su samo sedeli i ćutali, oboje obuzeti sopstvenom unutrašnjom

borbom šta da sledeće kažu i urade. Naposletku se vučjak promeškolji, pogleda

ih oboje i, pretpostavljajući da im je potrebno da budu malo nasamo, ustade i

polako se odgega do svoje vlasnice.

Metju je bio taj koji je naposletku uspeo da napravi prvi korak u njihov

novi svet.

„Kad kažeš ’da’, misliš li definitivno ’da’? Šta je sa onim tipom na kursu?“

„To je Ben, onaj koga sam ti pomenula na godišnjici mature. Moglo bi biti

i njegovo. Jednostavno ne znam, Metju.“

„Šta si mu rekla?“

„Ništa. Što se njega tiče, njegovo je. Metju, ustanovila sam da sam trudna,

izračunala i došla do zaključka da postoji šansa da je tvoje, ali stvar je u tome da

je mnogo verovatnije Benovo“, izgovorila je Kejti mucajući. „Zaboga, samo

smo jednu noć bili zajedno. Nastojala sam da zaboravim ono što se između nas

dogodilo. Zašto se zabrinjavati oko nečega što možda nije tačno? Ubedila sam

sebe da je otac sto posto Ben, i to je bilo to.“

„A šta sad misliš?“, upita Metju.

„Lakše je zaboraviti nešto kad te ništa ne podseća na to. To što si sad ovde

znači da ona sićušna sumnja koja me je mučila neće ućutati.“

Metju se naže napred i spusti glavu na dlanove, pokrivajući oči. Posle

jednog časka poče da se trese. Kejti je, na svoj užas, pomislila da plače, ali on

naposletku podiže glavu i ispalo je da se smeje.

„Meni stvarno nije jasno šta je tebi u svemu ovome smešno“, reče Kejti.

„Jebena ironija, Kejti“, odvrati on, sad već izgledajući manično i ljutito.

„Jebena ironija da sam za prošlih pet godina prošao kroz pakao dok smo

žena i ja pokušavali da začnemo. Njena neplodnost pretvorila ju je, da budem

iskren, u patetičnu ženetinu, zbog čega sam verovatno i završio u krevetu s

tobom. Ali, o radosti nad radostima, konačno je upalilo. Trudna je i skoro da je

opet ona ista žena kojom sam se oženio. Život mi se vratio u normalu, a onda me

ti pogodiš kao iz topa s tim da sam posle samo jedne noći možda ubo jebeni

džekpot i začeo još jedno dete. Izgleda da su to svi moji Božići stigli odjednom.“

On se ponovo skljoka na naslon sedišta, izgledajući krajnje poraženo.

„Znaš šta, ovo ni za mene baš nije praznik. Nisam planirala da zatrudnim i

da ne znam ko je otac.“

„Pa gde ti je, onda, bila pamet? Kako to da si zatrudnela? Priznajem da me

je strašno sramota što nisam bio dovoljno pametan da upotrebim zaštitu, ali

računao sam da je žena tvojih godina taj problem već rešila ili da je dovoljno

zrela da zatraži da stavim kondom.“

„Šta bi, zaboga, to trebalo da znači?“, ljutito upita Kejti. „Da je nemoguće

da su ti takve situacije strane i da nema nikakve male Kejti koja trčkara okolo,

pa pretpostavljam da si dotad bila uspešna u izbegavanju trudnoće.“

„Govoriš kao da sam nekakva drolja“, reče Kejti, podižući glas. Nije došla

ovde da je vređaju. „Ne spavam sa svima koje poznajem. To što sam spavala s

tobom bila je samo neka vrsta osvete za ono što si mi davno uradio. Misliš li da

bih te inače dvaput pogledala? Neće baš biti da još žariš i pališ medu ženama, je

li, gospodine dosadni finansijski stručnjače? I da, jesam bila rešila taj problem.

Uzimala sam pilulu, ali bila sam nešto bolesna i mora da je to omelo delovanje.

Dešava se, Metju.“

„Ja nisam dosadan“, obrecnu se Metju, gotovo vičući. „Znaš šta, ne

možemo se svi pretvarati da nam je još sedamnaesta i igrati se na tom igralištu

za odrasle koje nazivaju marketingom. Neki od nas odluče da stupe u brak,

smire se i naprave nešto od sebe, nađu ozbiljan posao koji ima budućnost.“

„To misliš? Da nikad nisam odrasla? Vidiš, ja mislim da je prokleto mnogo

zrelije raditi posao koji voliš nego to dosadno sranje kojim se ti baviš po ceo

dan.“

„Pričaš gluposti, Kejti“, reče Metju, udarivši pesnicom o sto.

Odjednom postadoše svesni da nisu sami. Ispred njih je stajao barmen, a

iza njegovih leđa izvirivala je žena u kišnom mantilu.

„Može li to malo tiše? Uznemiravate mi stalne mušterije koje su došle da

popiju nešto na miru“, reče barmen.

„Ima čovek pravo. Od vas mi se ker opet sav iznerviro i sve to“, reče žena.

Pogledali su prema šanku, gde su ona trojica sedela srozana i takoreći

zaspala.

„Okej, druže“, tiho reče Metju.

„A to bepče unutri nema da poraste srećno ako mu se tata i mama svađaju

ko pas i mačka“, dometnu žena kao priđe.

„Sve je u redu“, žurno reče Metju. „Hvala vam.“

Barmen i stara žena odvukoše se zadovoljni što su sredili elegantni par.

„Divno, čak i ovaj izlapela baba misli da je dete moje“, reče Metju.

„Slušaj, Metju, ovo je besmisleno. Smatraj se oslobođenim svake

odgovornosti, idi i ne osvrći se“, reče Kejti, rešivši da na brzinu okonča

neprijatan susret. Ustavši sa stolice, zatekla je sebe kako zaštitnički gladi svoj

stomak i posmatra Metjua koji je još sedeo.

„Postoji mala, veoma mala šansa da je dete tvoje, ali sve što bismo uradili u

vezi s tim samo bi nekom slomilo srce. Imaš ženu koja očekuje blizance.

Potreban si im. Moramo se dogovoriti da zaboravimo na ovu neznatnu

mogućnost i nek ostane na tome. Drugog načina nema. A sad moram da piškim i

očekujem da nećeš biti tu kad izađem odande.“ Ona se okrenu i uputi prema

toaletu ne osvrćući se. Čitava situacija zadala joj je grdnu glavobolju i htela je

samo da se svako razmišljanje i priča konačno završe. „Dosta je bilo“,

promrmlja ona, otvarajući vrata ženskog toaleta.

Metju ju je posmatrao kako odlazi i shvatio kako se nada da će se barem

osvrnuti. Ali nije.

„Drago mi je što smo se videli“, zateče se kako govori dok je uzimao kaput

i izlazio iz paba.

Devet

„Prvostepena osnovna škola u našoj ulici dobila je odlične ocene od

državnog školskog inspektorata, tako da se nadamo da će još imati istog

direktora kad blizanci dorastu za školu. Nažalost, drugostepena osnovna škola4

koja nam je blizu prilično je bedna, tako da verujemo da ćemo morati da se

preselimo pre njihove jedanaeste godine, ali to nam daje dovoljno vremena da

proverimo koje su najbolje škole u ovoj oblasti i gde stvarno želimo da živimo.“

Kejti zateče sebe kako otvorenih usta bulji u Alison. Ona, naime, još nije

kupila nijednu pelenu, a kamoli razmišljala o školama. Još je, zapravo, bila

preneražena time što uopšte sedi tu i vodi normalan - pa dobro, relativno

normalan - razgovor sa Alison. Posle tajnog sastanka s Metjuom, pozvala je

Danijela da ga obavesti o svemu. Uradila je što je trebalo. Kraj priče. On je pak

sa svojim neverovatnim talentom da nađe manu svemu što Kejti uradi, odmah

upitao šta će da urade u vezi s pretporođajnim kursom koji oboje pohađaju.

„Čuj, sigurna sam da Metju i Alison više neće dolaziti. Nema šanse da se

on izloži toj opasnosti. Sigurna sam da će pronaći nekakav izgovor“, rekla mu je

tada.

„Hm, pa dobro, ako ti tako kažeš“, odgovorio je Danijel. „Nemoj tako.

Može previše toga da izgubi. Ne misliš valjda stvarno da će ikad više dozvoliti

da mi njegova žena priđe na bliže od sto metara? Prošli put se izvukao. Bio bi

glup da dopusti da se to ponovo dogodi.“

„Stvarno glup“, promrmlja Kejti sebi u bradu dok je streljala pogledom

Metjua na drugom kraju prostorije. Nije izgledalo kao da je usredsređen na

grupnu diskusiju s ostalim partnerima o opcijama podrške za vreme porođaja.

4 U britanskom obrazovnom sistemu, osnovna (prvostepena) škola (primary school) traje četiri godine (1.-

4. razreda); deca se posle toga upisuju u srednju (drugostepenu) školu (secondary school), koja traje osam godina

(5.-12. razreda). Međutim, zakon propisuje obavezno pohađanje zaključno sa završenim osmim razredom, kad je

dozvoljeno prekinuti školovanje. (Prim. prev.)

Stalno ga je hvatala kako baca nervozne poglede prema njoj i Alison. Žene je

trebalo da diskutuju o metodama ublažavanja bolova, ali razgovor je nekako

odlutao na to šta Alison misli da bi njena deca mogla raditi za jedanaest godina.

„Druga ideja o kojoj bi trebalo da razmislite jeste srećna kutija“, uplete se

Džoan, pokušavajući da vrati razgovor na pravi kolosek. „Srećna kutija je zbirka

stvari koje vas zasmejavaju, usrećuju ili opuštaju. Možda nešto kao omiljena

fotografija ili plišana igračka, ili čak možda pesma. Muž mi je pročitao celu

knjigu poezije dok sam rađala naše četvrto dete, i to mi je bio daleko najbolji

porođaj. Može li neko od vas da se seti nečega što bi vam pomoglo na isti način?

Šta je s tobom, Kejti, šta te opušta?“

„Pa, ovaj, zapravo nemam mnogo vremena za opuštanje“, promuca Kejti.

„Daj, sigurno postoji bar nešto. Na primer, kad si pod velikim stresom

posle teškog dana na poslu? Kad stigneš kući, šta je prvo što uradiš da bi

ublažila tu napetost?“, nije popuštala Džoan.

Htela je da kaže da bi to bila ogromna čaša vina, ali pomisli da to ne bi

ispalo baš dobro. Postojalo je, doduše, nešto čemu je pribegavala posle istinski

groznog dana na poslu, ali i sama pomisao na to natera je da se zajapuri od

nelagode.

„Daj, Kejti, šta god da je, slobodno reci“, reče Džoan blagim glasom,

ohrabrujuće pokrivši njenu ruku svojom.

Kejti podiže pogled i vide da je svi iščekujuće posmatraju. „Pustim traku

Hue and Cry žurno reče i potom se osvrnu naokolo tražeći od ostalih

odobravanje za svoje povremeno uživanje u kičastoj muzici osamdesetih. „Znam

da zvuči glupo, ali Looking for Linda me iz nekog razloga uvek oraspoloži.“

Dok su je bledo gledali, zajapurila se od nelagode.

„O kome to pričate?“, upita naposletku Šarlin. „Nikad nisam čula za njih.“

„To je bend iz osamdesetih“, snuždeno odvrati Kejti, nekako svesna da se

ovim do kraja ukopala.

„Aha, sad mi je jasno. To je bilo pre nego što sam se rodila“, reče ponosno

Šarlin. „Nisam znala da si tako stara. Lepo sam rekla Luku da mi se čini da je

Ben mnogo mlađi od tebe, ali on je smatrao da Ben prosto deluje mlađi nego što

jeste, zato što je sportista i tako to“, rekla je.

Kejti je bila zapanjena. Njen mozak ošamućen trudnoćom nije uspevao da

dovoljno brzo izračuna količinu potencijalnih uvreda koje su se nalazile u

ovome što je Šarlin upravo izgovorila.

„A onda sam ja rekla Luku da je među njima oko deset godina razlike.

Jesam li u pravu?“, upita Šarlin kao da se raspituje za nešto tako bezazleno kao

što je pravac do prodavnice na uglu.

Kejti još nije uspevala da progovori.

„Moja sestra od tetke Ejmi ide u Benovu školu, znate“, vezla je dalje

Šarlin, potpuno nesvesna Kejtinih muka. „Kaže da sve devojke misle da je

zgodan do bola. Rekla sam joj da sam upoznala njegovu devojku, a ona je rekla

svim svojim drugaricama i sve kažu da će da dođu i da joj iskopaju oči. Ali ne

bi' se ja zabrinjavala, one uvek izvaljuju takve gluposti, zato što su u toj školi

sve sami bolidi.“

„Šta si ono rekla, u kojoj školi Ben predaje?“, upita Alison okrenuvši se

prema Kejti.

„Opšta gimnazija Kasi Hit odvrati Kejti kao u transu.

„Moram to da zapamtim“, reče Alison.

„Dakle, moje dame“, reče Džoan vedro. „To je prosto divno. Ostaviću vas

sada da smislite još nešto što ćete ubaciti u svoju srećnu kutiju, a ja odoh da

proverim šta rade muški.“

„Pa, momci, kako napredujemo?“, upita Džoan.

„Vidi, kako ja na to gledam, kad ne znaš šta ćeš, ponudi bananu. S

bananom ne možeš da pogrešiš“, reče Ben, mašući bananom koju je izvadio iz

kese s rekvizitima koja je sadržala predmete koje je moguće ponuditi partnerki

za vreme porođaja.

„Možda si u pravu, ali Kejti bi se moglo smučiti od banane posle deset sati

trudova, pa se može desiti da ti zatrebaju i neke rezervne opcije da je smiriš“,

reče Džoan. „Dobro, ko će da mi pokaže koji predmet ide uz koju sliku

porođajnih faza?“

Metju, Ben i Ričard se kradom zgledaše. Luk je buljio u prazno kao i do

tada.

„Okej, ja ću“, naposletku će Metju.

„Samo polako, druže“, reče Ben namigujući Luku. „Nećemo da nam opet

postaneš čudan ko prošle nedelje. Ovde ima nekih prilično živopisnih slika.“

„Rekao sam ti da sam pokvario stomak. Cele noći sam povraćao“, reče

Metju, čija se gornja nausnica orosila kapljicama znoja.

„Aha, kako god. Pa ajde onda, raspali. Negde me čeka veličanstvena krigla

piva“, odvrati Ben gledajući na sat.

Metju mrgodno pogleda Bena, a onda uputi Džoan svoj najblistaviji osmeh.

„Dakle, Džoan, mislili smo da bi u ranim fazama porođaja, dok smo još

kod kuće, možda najbolje bilo...“

„Dati joj bananu“, umeša se Ben. „Savršena užina. Puna energije i

hranljiva. Sportisti se zaklinju u njih, samo da znate.

„U stvari, Bene, zaključili smo da bi kupka ili omiljeni DVD dobro

poslužili za odvraćanje pažnje“, izusti Metju kroz stisnute zube.

„Ali Kejtin omiljeni DVD su Moje proklete želje moji snovi. Ne misliš

valjda da želim da mi dete dođe na svet uz zvuke jodlovanja gomile časnih

sestara?“

„Pastirice“, reče Ričard.

„Šta reče?“, upita Ben.

„U filmu Moje pesme moji snovi jodluje usamljena pastirica, a ne časne

sestre.“

„E pa, aleluja, onda je to sređeno. Pod uslovom da ne jodluju časne sestre,

potpuno sam siguran da će moj sin doći na svet slušajući zvuke najveselije

muzike svih vremena“, reče Ben.

„Dečak je?“, izađe iz Metjuovih usta pre no što je mogao to da spreči. Kejti

nije pomenula da se zna pol deteta.

„Nemam pojma. Ali ako jeste, potreban mu je pravilan uticaj od prvog

dana. Padaju mi na pamet najbolji trenuci Evropskog prvenstva devedeset šeste.

Šerer, Gaskonj, Simen, ruku Holandiju četiri prema jedan, Pirs im zavukao onaj

penal, ma ne biva bolje od toga.“

„Ali Kejti čak i ne voli fudbal“, reče Metju. „To jest, siguran sam da ga ne

voli, budući da je žensko i to. Nijedna žena ne voli fudbal“, dometnu on nakon

što mu je Ben dobacio pomalo zbunjen pogled.

„Dobro, idemo, momci, ponestaje nam vremena. Kupka ili DVD, nema

veze koji DVD, i jedno i drugo su dobre ideje. Nastavi, Metju, molim te“, reče

Džoan.

„Važi. Pa eto, zatim smo pomislili da ne bi bilo loše da pozovu prijateljicu

ili majku. Nekoga ko je već prošao kroz porođaj i može ih ohrabriti, uveriti ih da

je to što osećaju normalno“, pričao je Metju dalje.

„Vidi, izvini što te opet prekidam, ali, veruj mi, da znaš Kejtinu mamu, ne

bi je zvao da joj ublaži nikakav bol. Ona odbija da prihvati da je Kejti trudna i

smatra da sam joj uništio život. Praktično čujem kako joj se nozdrve šire od besa

svaki put kad razgovaramo telefonom“, reče Ben.

„Sa mnom je uvek bila vrlo prijatna“, reče Metju.

„Ti znaš Kejtinu mamu?“, zbunjeno će Ben.

„Pa, ovaj, Kejti i ja smo išli u isti razred, znaš. Tako da mora biti da sam je

upoznao na nekom sportskom danu ili školskoj predstavi ili tako nečemu. U

Dolini golubica su uvek nastojali da što više uključe roditelje“, mucao je Metju.

„Jebeš to. Ovih dana, što ih manje viđamo, to bolje“, reče Ben. „Prošle

nedelje je ćale nekog momka glavom razbio nos Denisu, koji u mojoj školi

savetuje đake u vezi s profesionalnom orijentacijom. Taj momak je rekao da,

kad završi školu, hoće da se bavi uvozom Tajlanđanki koje će se udavati za

Britance. Denis nije znao šta da kaže, pa je pitao momka smatra li da je etički

tako tretirati žene i osuditi ih da budu na raspolaganju sažaljenja dostojnim

matorcima. Ispostavi se da je momkov ćale sažaljenja dostojan matorac koji je

već osamnaest meseci oženjen tajlandskom nevestom. Nekoliko sati kasnije, on

dođe i razvali ga glavom u njonju. Profesori bi danas trebalo da dobijaju dodatak

na platu zbog opasnih uslova rada, ja kad vam kažem.“

„U kojoj školi si ono rekao da radiš?“, upita Metju.

„Opšta gimnazija Kasi Hit, odvrati Ben.

„Moram to da zapamtim“, reče Metju.

Na kraju časa, Džoan im je održala svoj podsticajni govor.

„Dakle, narode, uz malo sreće, dosad ste već imali prilike da razmislite o

onome što će se dešavati za vreme porođaja i o tome kako da izvučete najviše iz

ovog veličanstvenog iskustva dok se pripremate da dočekate svoje novorođenče.

Imajte na umu da su milioni ljudi već prošli kroz ovo, ali da će vaš porođaj biti

potpuno jedinstven i da bi trebalo da ga prigrlite kao jedno od najvažnijih

iskustava u celom životu. Tako razmišljajte o tome, a ne kao o nečemu što valja

po svaku cenu blokirati kojekakvim veštačkim sredstvima. Vi ste, dame,

blagoslovene, istinski blagoslovene time što imate telo koje je izvelo čudo

začeća deteta, i imajte sada vere u to telo. Imajte vere da će ono biti kadro da

iznese to čudo do kraja. Možete vi to ako istinski želite; bezrezervno verujem u

sve vas. A sad, ima li pitanja pre no što se raziđemo?“

„Ako prva injekcija epiduralne anestezije ne blokira bol, hoće li mi dati još

jednu?“, upita Šarlin.

Džoan je zurila nekoliko trenutaka u Šarlin pre no što sa uzdahom

odgovori: „Daće ti sve što ti i doktor budete smatra li da je neophodno i dobro za

tebe i bebu. Važi, narode, to je to za danas. Ako možete samo da složite stolice

na gomilu pre no što izađete i vidimo se sledeće nedelje.“

„Baš bih volela da imam prirodan porođaj, ali bojim se da neću izdržati, a

onda ću se osećati kao da sam izneverila ovo dvoje“, reče Alison Kejti skoro u

suzama, dok su išle prema vratima.

Kejti je tada prvi put pogleda kao svaku drugu ženu, skamenjenu od straha

pri pomisli na porađanje, a ne kao Metjuovu suprugu koju mora izbegavati po

svaku cenu.

„Bićeš dobro. Ipak su to blizanci. Kako god da izađu, bićeš junak“, začu

ona sebe kako govori.

„Stvarno misliš tako? Zvučiš baš kao moja drugarica Karen. Uvek je tako

prijatna dok mi govori da ne budem glupa“, reče Alison.

„Pretpostavljam da ti drugarice nedostaju“, reče Kejti pre no što je shvatila

da se upliće u razgovor sa onom koju bi trebalo da izbegava.

„Očajnički“, odvrati Alison dok joj je niz obraz klizila suza. „Mislila sam

da će prelazak ovamo biti savršen. Sve sam pažljivo isplanirala, jer moraš tako,

zar ne, kad moraš da misliš na decu. Ali teško je kad si odvojen od prijatelja i

porodice. A Metju radi po ceo dan, sad kad je postao partner u firmi, tako da

sam baš mnogo sama.“ Iz oka joj se preli još jedna suza.

„Ne plači, molim te“, reče Kejti, shvativši da je po drugi put te večeri hvata

panika. „Tek ste se doselili. Kad stignu bebe, brzo ćeš naći nove prijatelje, svi

kažu da to uvek tako bude“, dodade ona, očajnički pokušavajući da zaustavi sad

već znatno curenje niz Alisonine obraze.

„U pravu si; znam da jesi. Izvini što sam ovakva plačljivica. Znam da se ne

znamo, ali Metju mi je rekao da se seća da ste išli zajedno u školu, tako da njega

poznaješ, mada ne naročito dobro, kaže. Što ne biste ti i Ben ovog vikenda

navratili kod nas na večeru? Mislim da ću početi da vrištim ne budem li

porazgovarala još s nekim osim Metjua i babice“, reče Alison.

Poziv je visio u vazduhu dok je Kejti užasnuto buljila u Alison. Otkud sad

ovo? Otkud to da je supruga muškarca s kojim je možda zatrudnela poziva na

večeru?

U taj mah uglom oka opazi kako se neko ili nešto vratolomnom brzinom

kreće prema njima. Ona pogleda i shvati da je to zapravo Metju, koji je, izgleda,

pokušavao da potuče rekord u trčanju preko bolničke prostorije.

Došao je do mesta gde su stajale Alison i Kejti za dlaku izbegavši da ukliza

među njih.

„Šta je bilo? Zašto plačeš?“, upita Metju malčice zaduvano.

„Ma ništa, dušo, samo sam se malo raspekmezila“, reče Alison. „Rekla

sam Kejti kako me podseća na Karen i onda sam osetila koliko mi ona nedostaje

i, eto, bilo je jače od mene. Glupo je, znam. Nego, reci Kejti da ona i Ben

moraju u subotu doći kod nas na večeru, jer ću inače skrenuti s pameti od

dosade. Možete se prisećati starih vremena, a Kejti može da mi ispriča sve tvoje

tajne o tome kakav si stvarno bio u školi. Kladim se da je bio zgodan, zar ne?“

„Oni sigurno već imaju svoje planove“, reče Metju, na čijem se licu

ocrtavala slepa panika. „Ne možeš očekivati da tek tako batale sve da bi nama

pravili društvo.“

„Ma jok - nemamo nikakvih planova“, začu se glas iza njih. „Baš bismo

voleli da dođemo, pa ćeš ti, Metju, moći da mi pokažeš onaj kablovski sportski

kanal, kojim si se hvalio Ričardu“, reče Ben.

„Odlično, znači, dogovorili smo se“, reče Alison vadeći iz torbice

štampanu karticu s adresom i pružajući je Kejti. „Vidimo se u pola osam.“

Rekavši to, uputi se žustrim koracima niz hodnik vukući Metjua za sobom -

sa čudesno presahlim suzama i zadovoljnim osmehom na licu.

Deset

„Moraćemo da požurimo, Rik i Blenta nas sigurno već čekaju“, reče Ben

čim su se našli napolju.

„Šta?“, upita Karen jedva ga slušajući, budući da joj je um bio zaposlen

onim što se izdešavalo u proteklih pet minuta.

„Sećaš se? Idemo s njima na pivo, kako bismo organizovali Rikovo

momačko veče“, reče Ben.

„O, bože, potpuno sam smetnula s uma. Zar ne bi radije išao sam? Sigurno

ne želite da sedim s vama, zar ne?“, upita Kejti.

„Naravno da želimo. Ako ne budeš tamo, nikad se ništa nećemo dogovoriti.

Prošli put smo se uradili kao stoke i nismo mogli da setimo šta smo odlučili“,

reče Ben. „Uz to, rekli smo da ćemo ići u Odi, kod Crvenog lava. Momci se baš

raduju.“

„Kladim se da se raduju“, sa uzdahom reče Kejti. Ben i njegovi prijatelji

pozdravljali su njenu rešenost da ne dozvoli da trudnoća utiče na njihov

društveni život, budući da su tako neočekivano dobili besplatnu taksi službu.

Ipak, u poslednje vreme je na svoj užas ustanovila da žudi da se u devet uveče

ušuška u krevet radije nego da sedi negde s momcima, iako joj je uvek bilo

zabavno u njihovom društvu.

„Hajde, onda, idemo“, reče ona tražeći ključeve.

„Carica si“, reče Ben. „Kad se beba rodi, obećavam da ću te voziti kad god

zatreba. Blenta nam je čak ponudio svoje bebisiterske usluge. Kaže da obožava

decu“, reče on.

„Bene, Blenta mi je drag, znaš da jeste, ali čisto sumnjam da zna i odakle

dolaze bebe, a kamo li da je u stanju da vodi računa o njima.“

„Ti to hoćeš da kažeš da je moj dobri drug Blenta devica?“, upita Ben.

„Treći april 2001, Nikol Šervin, tačno u 23.56, na autobuskoj stanici u

Hedingliju.“

„Kako je znao da je baš 23.56?“, jedva se Kejti usudi da upita.

„Tako što je stanica imala onu elektronsku stvarčicu“, objasni Ben. „Reče

da mu da se bio baš zaneo u poso kad je video da se na tabli pojavljuje natpis da

njegov autobus stiže u 23.57. Nije hteo da ga propusti pa je ošljario nešto i još

mu je ostao ceo minut. Mada, ne mislim da je Nikol bila impresionirana. Ukrcao

se u autobus i prosto je ostavio da stoji tamo. Krelac blentavi.“

Stigli su do kola i Ben se naže napred i načas steže Kejti za ramena.

„Daj, ljubavi, prijaće ti malo ludila. Moraš da se opustiš. Vidim da ti

trudnoća izaziva stres“, reče Ben, uz saosećajan osmeh.

I ne znaš koliko, pomisli ona ulazeći u kola. Ipak, možda je on pravu.

Možda će joj veče provedeno s Benom i njegovim društvom odvratiti misli od

toga šta da, kog đavola, uradi u vezi sa Alisoninim pozivom na večeru.

Momke su pokupili ispred Vajtlokovog paba u centru grada.

„Dobro je.“

„Dobro je.“

„Dobro je.“

„Kejti, kad te je pravio, Bog je skinuo zvezdu s neba i dao joj srce“, izjavi

Rik.

„A onda je precvikao mesec napola i dao mu fenomenalne dude“,

promumla Blenta.

„Čula sam te“, reče Kejti. „Niste valjda obojica već pijani?“

„Praštaj, Kejti“, reče Blenta. „Ali stvarno imaš fenomenalne dude sad kad

si trudna i to. Samo sam reko onako kako jeste“, reče on gutajući slova tu i

tamo.

„Pa kakve su to moje dude bila pre nego što sam zatrudnela?“, iznervirano

upita Kejti.

„Pa, sad, ovaj, ne bi’ mogo kazat da su bile među prvih pet na mom spisku.

Bile su, onako, skroz prosečne dude. Al’ juče sam ih stavio medu prvih pet.“

„Juče? Hoćeš da kažeš da si juče razmišljao o mojim dudama?“

„Ovaj, aha.“

„Ali juče se nismo ni videli?“, zbunjeno upita Kejti.

„Pa?“

„Hoćeš da kažeš da razmišljaš o mojim dudama kad ja nisam tu?“

„Pa, čuj, neću valjda d’ razmišljam o njima onda kad si tu, je l’ tako? To bi

bilo malčice uvrnuto, je l’ tako?“, odgovori Blenta iskreno se čudeći.

„Ne bi. Uvrnuto je to što uopšte razmišljaš o mojim dudama!“

„A, pa, ako će ti biti lakše, to je bilo samo u prolazu. Jer vidiš, bio sam u

prodavnici na kraju moje ulice i gospođa Rašid me je uslužila kao i obično. E, a

ona je oduvek bila među mojih prvih pet, ko neka vrsta tajanstvene gošće.

Tajanstvene zato što nosi onu indijsku nošnju, pa ne mogu baš dobro da

procenim, al’ dopala mi se ideja da među prvih pet imam nekog ko bi mogo da

me iznenadi. U svakom slučaju, juče mi se nekako učinilo da joj nekako

nedostaje odgovarajućeg potencijala, pa sam rešio da budem nemilosrdan i

otkačim tajanstvenu gošću, i ubacim umesto toga tebe, zato što je kod tebe

stopostotno sigurno.“

„Šta je kod mene stopostotno sigurno?“, upita Kejti.

„Stopostotno je sigurno da imaš fenomenalne dude. A s tajanstvenom

gošćom ne bi’ nikad mogo da budem siguran“, odvrati Blenta.

Kejti baci preko ramena pogled prema očigledno zadovoljnom Blenti, koji

je sedeo zavaljen na zadnjem sedištu, izgledajući, kao i obično, kao da je

maločas ustao iz kreveta. Zapravo je volela to što su Benovi prijatelji o istinski

važnim stvarima u životu razgovarali tako da su i one najvažnije delovale kao da

nisu preterano važne.

„Dakle, Blento, mnogo ti hvala za malu poduku kako se ne treba ponašati

prema svojoj trudnoj vozačici“, reče Ben. „Ajd sad, izvini se Kejti i obećaj da

ćeš je ukloniti iz prvih pet, da nikad više nećeš ni pomisliti na njene

fenomenalne dude i da ćeš je cele večeri čašćavati sokićima.“

„Dobro, razumeo sam“, nevoljno se složi Blenta. „Ne valja ljutiti vozačicu.

Izvini, Kejti. Tvoje fenomenalne dude su zauvek oterane iz mojih misli. Ali

preklinjem te, ne teraj me da na Bir feštu kupujem onu šljašteću mutljavinu.“

„Birfestu? Kakav sad Bir fest? Mislila sam da idemo u onaj pab u Otliju?“,

uzviknu Kejti.

„Idemo, idemo“, žurno će Ben. „Kad kaže Bir fest, Blenta ne misli na

festival piva nego prosto hoće da kaže da ove nedelje imaju u ponudi nekoliko

stranih piva, to je sve. Ništa veliko.“

BIR FEST U OTLIJU, pisalo je na velikom transparentu razapetom iznad

glavne ulice kad su ušli u mali pijačni grad.

„Ma vidi ti ovo“, reče Ben. „Izneli nekoliko piva više i odmah misle da su

napravili jebeni Oktobarfest. Izvini, Kejti, molim te; časna reč, mislio sam da to

stvarno neće biti ništa veliko. Ne moramo ostati dugo. Imaćemo šta da pričamo

malcu, eh? Njegov prvi festival piva u uzrastu od minus četiri nedelje.“

„Biće da je tako, ali dužan si mi, da znaš“, reče Kejti, ulazeći na parkiralište

pored paba.

„Važi se. Ajde, klinac, idemo da probamo pivce“, reče Ben obraćajući se

Kejtinom stomaku.

Čim je kročila u pab, međutim, Kejti se snuždi. Bio je, naime, krcat

znojavim, ugojenim sredovečnim muškarcima koji su mumlali i pravili grimase

nad mlakim pivom. Žene su bile malobrojne. One prisutne su sve odreda imale

dugačku bezobličnu kosu i muške košulje, a na licu izraz mrke rešenosti koji je

govorio da nema šanse da puste muževe da izađu s društvom bez njih, pa makar

nimalo ne uživale u tome.

Međutim, najgore u vezi sa odabranom gostionicom bilo je to što nije bilo

ama baš nijednog slobodnog mesta gde bi sela i odmorila natečene noge. Videći

kako se Kejtinim licem razliva panika, Ben odluči da pokuša da im obezbedi

priželjkivana mesta u krcatoj krčmi.

„Noseća žena. Prolazi noseća žena“, povika on, a Kejti požele da propadne

u zemlju od sramote. Kad je osetila kako se pogledi pićem obuzete gomile

zarivaju u njen nabrekli stomak, obrazi joj se smesta zajapuriše.

„Gospodo, da li biste hteli da nam prepustite ovaj sto?“, upita Ben dvojicu

stamenih Jorkširaca, koja su sedela na savršenom mestu pod prozorom. „Moja

devojka bi svaki dan trebalo da se porodi i noge je ubijaju.“

„Naravno, samo izvol’te“, odvratiše žurno ustajući i sklanjajući se na drugi

kraj paba, kao da se boje da će se ona poroditi na licu mesta i da će im se noge

zaplesti u posteljicu.

„Sedi, Kejti, molim te“, reče Ben, veoma zadovoljan sobom.

Kejti sede i zavali se, udarivši glavom o nešto. Potom se naglo okrenu,

samo da bi se našla licem u lice s buljookim, punjenim morskim papagajem koji

je zurio u nju s prozorske daske.

„Kakvo je ovo mesto?“, reče Kejti gledajući naokolo i prvi put opažajući

čitavu zbirku punjenih životinja i ptica na zidovima.

„Neko je pre šest godina poklonio vlasniku punjenu iguanu i otad ih

skuplja. Kul, zar ne?“, reče Rik.

„Hm, možda. Ja sam više minimalista“, odvrati Kejti čežnjivo se

prisećajući čistih i dobro provetrenih koktel-barova koje je posećivala u

prethodnom životu.

„Ma jok, sve belo i hromirano, ko da piješ u javnom ve-ceu. A i pivo im

ima ukus pišaćke“, zakikota se Rik. Od njih trojice, on je nesumnjivo najviše

vodio računa o imidžu, ugađajući sebi markiranom odećom koja je popularna na

fudbalskim tribinama; u srcu je, međutim, ipak bio severnjak.

„Povremeno navraćamo ovde u posetu Blentinoj ptičici“, dodade Ben.

„On ima devojku?“, uzviknu Kejti. „Gde je?“, upita potom pretražujući

pogledom pab u potrazi za odgovarajućim kandidatkinjama.

„Tu iza tebe“, nasmeja se Ben. „Upoznaj Gloriju. Morsku papagajku.

Blenta se zatreskao u nju pre nekoliko godina, kad se sručila s prozorske daske i

pala mu naglavačke u krilo.“

„A on je samo sedeo, pogledao dole i rekao“, nastavi Rik jedva govoreći od

silnog smeha. „Rekao je bez imalo razmišljanja, e ovo je za mene dobra koka.“

Ben i Rik doslovno popadaše, uživajući valjda po stoti put u ovoj priči.

Kejti nije mogla a da se ne pridruži njihovom zaraznom smehu. Volela je ove

trenutke s Benom i njegovim starim školskim drugovima, kad su se zbijale šale i

nizale priče onako kako to već biva medu pravim prijateljima. Gotovo da su

uspevali da joj nadoknade to što je vreme kad je sedela i vodila ovakve

razgovore sa svojim starim prijateljicama nekako prošlo.

„Kupio sam Gloriji malo čipsa“, objavi Blenta vrativši se s pićem za sve.

„Što se nas tiče, mislio sam da počnemo od Crnog zlata, iz daleke Škotske. A za

tebe, draga moja Kejti, ne jedna već dve orandžade u znak izvinjenja za moje

rđavo ponašanje.“

„Hvala ti, Blento, oprošteno ti je“, reče Kejti. „A koji si čips uzeo, s kojim

ukusom?“, upita potom, iznenada shvatajući da je gladna kao vuk.

„Koktel od račića, normalno. Glorija jede samo ribu“, odvrati smrtno

ozbiljni Blenta.

„Normalno“, osmehnu se Kejti zgrabivši jednu kesu pre no što je Blenta

uspeo da je rekvirira za svoju pernatu prijateljicu.

Nekoliko časaka su svi samo ćutke pijuckali i grickali.

„Pa dobro“, naposletku se oglasi Blenta. „Pretpostavljam da ovo nadomešta

to što sam ostao bez svoje tajanstvene gošće i zamenu u prvih pet.“

„Dakle, da promenimo temu“, reče Ben, šutnuvši Blentu ispod stola. „Naša

spektakularna neorganizovanost ostavlja nam manje od dve nedelje da vidimo

šta ćemo i kako ćemo za Rikovo momačko veče. Ništa, počećemo od onog

najvažnijeg - koliko ljudi dolazi, Rik?“

„Vas dvojica. Zatim, računam da će biti njih četvorica s posla. Beri, Dejv i

Džeko s fudbala, i Deni i Kris s koledža. Sa mnom, to je ukupno dvanaest“,

izjavi Rik brojeći na prste.

„Dobro, a sad reci, kod kuće ili negde dalje?“, upita Ben.

„Pa, čuo sam za brod sa striptizom u Pragu koji može da se iznajmi na celo

popodne. Stvarno vredi svaku paru, jer možeš da se olešiš u svom privatnom

baru i odradiš striptizetu još pre večernjeg izlaska. Šta mislite?“, upita Rik

nervozno gledajući u Bena i Blentu.

„Pripadne mi muka na brodu“, progunđa Blenta, hvatajući se za stomak.

„Stvarno mislim da bi kombinacija privatnog bara i striptizete trebalo da ti

pomognu da prevaziđeš poneku malu neprijatnost“, nestrpljivo će Rik.

„Znam, ali šta ako mi pripadne muka baš kad striptizeta priđe i počne da se

onako maže po grudima losionom za bebe dok meša na mom kolenu? Teško mi

je i da pomislim na to“, reče Blenta odmahujući glavom.

„Baš ti hvala, Blento. Nikad više neću moći da zamislim striptizetu na

brodu drugačije nego pokrivenu tvojom povraćkom“, reče Ben nalaktivši se na

sto i pokrivši oči.

„Ovaj, smem li nešto da kažem“, umeša se Kejti. „Stvarno ne bih da vam

kvarim, ali Bene, da nisi nešto zaboravio?“

„Šta to?“, upita Ben, nabranog čela, opet se naginjući napred.

„Bebu.“

„Aha, šta s njom?“

„Termin mi je manje od dve nedelje posle momačke večeri. Zar ne misliš

da bi barem trebalo da budeš u zemlji?“, upita ona mrzeći što im kvari uživanje.

Ben je odjednom izgledao kao da ima baš onoliko godina koliko ima, ako

ne i mlađi. Namrgodio se slično dečkiću kome su - iz razloga koje nikako ne

razume - upravo oduzeli igračku.

„Znaš, ona ima pravo“, najzad se oglasi Rik, kad Ben nije odgovorio. „Sad

imaš obaveze, dečko. Pre ili kasnije, imamo ih svi. Onog časa kad se beba rodi,

to ti je to. Nema više, Bene“, nastavljao je Rik ne opažajući sve veću Benovu

nelagodu. „Fudbal? Za početak, to možeš da zaboraviš. Svraćanje u pab posle

posla? Nema šeme, druže moj. Poker jednom nedeljno? “

Kejti je priželjkivala da Ben nešto kaže, ali on je, pobledevši, samo zurio u

Rika.

„Mi nećemo postati takvi zato što imamo bebu“, reče ona odrešito

uzimajući Bena za ruku. Potom se okrenu prema Riku. „Prosto neću da Ben

propusti porođaj, to je sve. Nisam rekla da nikad više neće smeti da izađe.“

„Aha, kako da ne“, reče Rik. „Jesi li upoznala neke roditelje s malom

decom? Tol’ko su riknuti od umora da i ne pomišljaju da se malo zabave.

Kažem ti, nema šanse da ja i Mel imamo klince pre trideset pete.“

Kad je Ben propustio da mu duhovito odgovori, Rik shvati da je preterao.

„Uostalom“, reče naposletku. „Kako god bilo, na mojoj momačkoj večeri ima da

se provedemo kao nikad. Znate šta, što ne bismo lepo otišli u postojbinu ovog

lepog piva?“, dometnu on, dižući čašu. „Daj, valjano momče. Bićemo prava

poslastica za škotske curetke“, reče škotskim naglaskom, s čudnim primesama

indijskog i verovatno velškog.

Kao da se prenuo iz mučnih misli, Ben dobaci Riku zahvalan osmeh.

„Odlična ideja“, reče najzad, dok mu se na lice vraćao uobičajeni vedar

izraz. „Kome je, uostalom, do odlaska u inostranstvo? Slabašno pivo i muzika

na stranom jeziku. To mogu da imam i ako ostanem kod kuće i gledam

Evroviziju. Potražiću sutra na internetu neki dobar pansion koji nudi noćenje s

doručkom i rezervisaću nam sobe.“ Otpio je veoma dug gutljaj piva,

izbegavajući Kejtin pogled. Ispraznivši čašu, s treskom je spusti na sto. „Znači,

to smo rešili“, reče. „Da odem i donesem nam još jednu turu?“ Ustao je i uputio

se prema šanku ostavljajući Rika i Kejti u prilično nelagodnom ćutanju.

„Izvini, Kejti“, reče Rik čim ih Ben više nije mogao čuti. „Nisam hteo da

vas oboje izbedačim. Valjda je to tako zato što čim neko koga znam dobije

klinca, više ga nikad ne vidim. Prestane da izlazi. Prosto ćete mi nedostajati, to

je sve.“

Kejti je znala da je on u pravu. Upravo su deca ugasila većinu njenih

prijateljstava.

„Nama se to neće desiti“, reče odlučno. „I dalje ćemo izlaziti, obećavam.“

„To sad kažeš“, reče Rik, odmahujući glavom.

Pošto nije mogla da se suoči s Rikovim pomalo optužujućim pogledom, a i

shvativši da dve orandžade jedna za drugom nisu bile baš pametna ideja s

obzirom na trenutno stanje njene bešike, Kejti se izvinila i otišla do toaleta. Sve

je ovo bila njena krivica, shvati dok se s mukom uvlačila u uzanu kabinu. Ona je

bila ta koja je zatrudnela i koja je sad svima komplikovala život, pomisli s

laktovima na kolenima i s glavom u rukama. Samo je uletela i izdala poslednja

naređenja Benu i njegovim drugovima, isto kao što su njene prijateljice uradile

njoj kad su se poudavale i podobijale decu. Prisećala se kako je bila ozlojeđena i

nije bilo šanse da ona uradi isto. Ova beba neće biti partibrejker. Ni slučajno.

Odgegala se natrag u bar sa obnovljenom rešenošću i zatekla Bena mnogo

opuštenijeg, kako neumorno ćaska s Rikom i Blentom.

„Bedno“, govorio je Blenta. „Mnogo ćemo bolje proći ako odemo negde

dalje.“

„Rik nam je baš pričao o Melinoj devojačkoj večeri prošle nedelje“, reče

Ben. „Kako izgleda, vratila se samo sa tri kompleta muških gaća.“

„Gaće“, uzviknu Kejti. „To je tako pitomo. U svoje vreme bila sam kraljica

kradljivica savršenih suvenira. Medu dostignućima kojima se najviše ponosim

su palma, muška lutka za izloge i kompletni sastojci za giros ukradeni iz tri

različite pečenjare, uključujući punu bocu čili sosa i činiju salate od kupusa.“

Rik i Blenta su nemo zurili u Kejti.

„Stvarno?“ ,reče naposletku Rik.

„Ne verujem ti“, reče Blenta.

„Zašto?“, upita Kejti, dobijajući osećaj da će se uvrediti.

„Ti si tako... tako si...“, zausti Rik.

„Pa šta?“, upita Kejti.

„Jednostavno ne mogu da zamislim, kad te ovako gledam, znaš već, u tim

tvojim elegantnim stvarima poslovne žene, da bi uradila nešto tako...“ Rik

zaćuta ostavši bez reči.

„Kul“, reče Blenta.

„Baš vam hvala, momci. Znači, nisam kul?“, reče Kejti.

„Ma ne, nisam tako mislio. Hteo sam da kažem tako... tako nezrelo.

Jednostavno si previše razborita da bi uradila tako nešto.“

Kejti pomisli da bi ga najradije odalamila.

„Razborita“, uzviknu ona. Ako uopšte postoji reč koja rezimira njen

najveći strah vezan za približavanje sredini četvrte decenije i pomisao da će

postati majka, onda je to „razborita“.

„Ja? Razborita?“, ponovi.

„Čuj“, reče Rik, kome je postajalo pomalo neprijatno. „Otkad sam te

upoznao, nikad nisam pomislio da bi uradila išta tako šašavo. Možda si prosto

bila takva kad si bila mlada. Pre nego što smo se upoznali.“

Kejti se toliko užasnula da nije mogla da progovori.

„Uostalom, devojke prosto ne rade takve stvari“, prezrivo će Rik, pre no što

se okrenu, pretvarajući se da proučava tablu s nabrojanim gostujućim pivima.

Znači, Rik misli da je s godinama morala postati dosadna. Ali ona nije

dosadna. Još može da drži korak s bezbrižnom ekipom od dvadeset i nešto koja

voli da se zabavlja. Još nije prestara za to. I pored toga što je trudna.

Ona pogleda u Bena tražeći podršku. On je, međutim, očigledno zaključio

da ne želi da se meša u raspravu, budući da je žurno ustao i poljubio je u čelo,

pre no što je objavio da ide u toalet.

Super, pomisli ona gledajući ga kako odlazi. Dobro je čuti nekoliko reči

ohrabrenja. Znači, svi oni misle kako polažu isključivo pravo na lakomislenost i

uzbuđenje, zato što su muškarci i mlađi su od trideset godina, zar ne? E pa,

pokazaće im, reče ona u sebi. Pokazaće im koliko odmah i zbrisati im taj

uobraženi, samozadovoljni osmeh s lica. Pogledala je naokolo očajnički tražeći

inspiraciju i ugledala Gloriju, koja je zurila u gomilicu čipsa, koju je „tako

urnebesno smešni“ Blenta stavio pred nju.

Savršeno, pomisli ona. Pogledala je preko u Rika i Blentu, koji su sad

raspravljali koje će pivo sledeće probati.

„Gledajte i učite“, promrmljala je sebi u bradu. Duboko je uzdahnula i

nagnula se napred, zgrabivši kraj stola toliko čvrsto da su joj zglobovi pobeleli.

Potom je promuklo zastenjala.

Rik i Blenta se okrenuše i pogledaše je. Ona ponovo zastenja, ali ovog puta

glasnije, tako da su se gosti za susednim stolovima okrenuli i zagledali u nju.

„Lepo sam ti rekao da je ta orandžada opasna“, reče Blenta. „Hoćeš u ve-

ce?“, dodade on polako i glasno kao da je naprasno ogluvela.

Kejti ponovo zastenja, ovog puta zaista glasno, i uhvati se za stomak.

„Sranje, sranje, sranje“, uzviknu Rik skočivši sa stolice i oborivši je na pod.

„Jebote, ona se porađa.“

„Aaaaaaaaaaaah“, vrisnu Blenta kao da je ugledao bezglavog duha.

„Jebote, šta ćemo sad?“, reče pa zgrabi svoju kriglu i iskapi je do dna.

Kejti opet jeknu trudeći se da ne prasne u smeh. Potom dohvati Rika za

ruku i privuče ga sebi.

„Molim te, Kejti, ne radi mi ovo“, zacvile on. „Bebe me čak i ne vole.“

Uspela je da mu se okači oko vrata i pritisne usne na njegovo uvo.

„Ukradi prokletog papagaja“, prošišta ona, „dok im ja svima odvraćam

pažnju.“ Odmakla se ostavljajući vidno uzdrmanog Rika da nervozno gleda

naokolo. Potom je ponovo zastenjala, mahnito ga potežući za ruku.

Riku konačno sinu šta se događa i licem poče da mu se širi osmeh. On se

okrenu prema ukočenom Blenti.

„Vodi Kejti u kola, tamo imamo peškire i vruću vodu“, uzviknu on tako da

ga je čuo ceo pab. „Može li neko da im pomogne, molim vas?“ Oni za okolnim

stolovima sjatiše se i opkoliše Blentu i Kejti, dok je Rik ne žureći gurnuo

Gloriju pod košulju i onda otišao da nađe Bena.

„O, bože moj, Kejti. O, bože moj. Šta je sad ovo, jebote? Jesi li dobro?

Boli li te? Šta da radim?“, zaduvano izvergla Ben, ulećući u kola gde je ona

mirno sedela s potpuno obaveštenim Blentom. Gosti paba, puni lepih želja, behu

se vratili unutra.

„Prešli smo te“, viknuše uglas Kejti i Blenta.

„Imamo li Gloriju?“, upita Blenta, dok je zblanuti Ben šetao pogledom s

jednog lica na drugo.

„Jašta“, javi se Rik iza Benovih leđa izvlačeći Gloriju ispod košulje.

„Kejti, najbolja si“, reče Blenta, ljuljajući Gloriju na kolenu. „I sasvim

sigurno opet u mojih prvih pet, i baš me briga šta ko kaže.“

„Dobro, majku mu, hoće li mi neko reći šta se dešava?“, upita Ben. „Zašto

ne vrištiš?“

„U redu je, nema razloga za brigu“, reče ona osećajući se krivom, ali i

pomalo zadovoljnom zbog toga što je izgledao tako zabrinuto. „Samo sam

glumila da se porađam, da bih odvukla pažnju ostalih kako bismo mogli da

otmemo Gloriju“, nastavi. „Pomislila sam da bih baš mogla i da vam pokažem

kako sam dobila nadimak Kraljica kradljivica“, reče Kejti potpuno zbunjenom

Benu. „Sad više ne misliš da sam tako razborita, ha?“

Ben nije rekao ništa, samo je seo na šljunak i pokrio lice dlanovima.

„Druže, jesi li dobro?“, upita Rik.

„Mislim da me je umalo strefila srčka“, reče on naposletku. Potom podiže

pogled i vide svoja dva najbolja druga kako se cere i bacaju Kejti petaka.

„Ali pretpostavljam da ću vam oprostiti, jer nikad nisam video Blentu

srećnijeg“, dometnu on, uviđajući najzad smešnu stranu i presamićujući se od

smeha.

Dok su se vozili kući, Rik i Blenta su stalno iznova prepričavali Kejtine

lažne porođajne bolove za ljubav Bena, koji se sad histerično smejao sve vreme

zaštitnički je milujući po kolenu.

Te večeri u krevetu, Kejti je osetila potrebu da se izvini Benu zbog toga što

ga je isprepadala, i pored toga što im je ovo obezbedilo fenomenalnu smešnu

priču o njenoj trudnoći koju će moći da prepričavaju.

„Ne, izvini ti“, odgovori joj Ben. „Trebalo je da budem na tvojoj strani kad

ti Rik nije verovao. Znam da si više nego sposobna da ukradeš šta god hoćeš ako

tako odlučiš.“

„Sigurno si ponosan na mene“, nasmeja se Kejti.

„Ja sam uvek ponosan na tebe“, reče Ben uozbiljivši se načas. „Nisi ni

svesna koliko.“

Zahvaljujući celom ovom događaju, Kejti se, prvi put posle dugo vremena,

osetila istinski razgaljeno. Spoznaja da je još sposobna da bude ona stara i da joj

trudnoća nije sasvim izmenila karakter donela joj je veliko olakšanje. Dok je

padala u san, jedino što joj je kvarilo raspoloženje bio je onaj poziv na večeru.

Ona odluči da će sutradan pronaći način da ga eskivira, a onda će se život vratiti

u normalu.

Jedanaest

Metju je već dva sata sedeo u crnoj kožnoj direktorskoj fotelji u svojoj

kućnoj kancelariji, zureći u praznu tabelu na kompjuteru. Tu i tamo bi mu ruke

krenule u akciju i iščekujući zalebdele iznad tastature, samo da bi se u

poslednjem trenutku povukle i vratile na postavljene rukonaslone fotelje. Alison

je svaki čas ulazila da ga upita za mišljenje o mogućem jelovniku za subotnju

večeru, toliko se radovala što će konačno imati goste kojima će moći da se

pohvali svojom kućom. Štaviše, čim su se vratili s časa, povukla se iza zidina od

knjiga s receptima slavnih kuvara. Upravo prizor svih tih snishodljivih osmeha

svih tih pregojenih i preplaćenih kuvara na naslovnim stranicama svih tih

preskupih propusnica do društvene prihvatljivosti naposletku ga je i naterao da

se povuče u svoje skrovište.

Kad god bi Alison upala u sobu, žurno bi pognuo glavu iznad primerka

Propisa o porezima na prihod/svezak 6 i zamolio je da ga više ne uznemirava.

Naposletku, u 23.04, on odabra prostor u tabeli na ekranu, gornji red, dva

razmaka uvučeno, i otkuca reč Kejti da bi je odmah potom brzo obrisao.

Sredi se, reče on sebi kroz stisnute zube. Nije mu bilo jasno. U normalnim

okolnostima, baš ovo mu je bilo potrebno da radi kad god je hteo da razbistri

glavu. Lepo napravljena tabela obično je uspevala da ga od olupine koja

nekontrolisano lupeta preobrazi u gospodara sopstvenih misli i sposobnosti.

Upravo ga je Alison i navela na ovu aktivnost koja preobražava um u fetiš.

Kad su tek počeli da se zabavljaju, užasnula se shvativši da on ne zna gde želi da

bude za deset godina. Njegov nedostatak usređsređenosti u svim oblastima

života dovodio ju je u prvo vreme do ludila, ali naposletku je počela da uživa u

njegovoj neodlučnosti i uzela je na sebe da ga pretvori u čoveka kakav je znala

da će postati.

Stoga ga je jedne večeri, kad mu je palo na pamet da navrati po nju i

odvede je u bioskop, odvukla u kuhinju i, uz pomoć nekoliko tabaka papira

formata A3 i gomile markera raznih boja, malo milom, malo silom naterala da

shvati šta želi od života. Na kraju večeri bio je iscrpljen i prilično emotivan zbog

toga što joj je priznao ono što dotad nije priznavao ni samom sebi.

Dva dana kasnije, poštom je stigla predivno otkucana tabela naslovljena

METJUOV PLAN, zajedno s rasporedom i spiskom obaveza. Postigla je da sve

izgleda tako jednostavno. Tako jednostavno da je još pre isteka prepodneva

telefonirao i zamolio da mu pošalju prospekt koledža na kojem se održavao

večernji kurs računovodstva. Pozvao je i druga koji je privremeno spavao na

njegovom kauču i rekao mu da će, ne bude li se do vikenda iselio, početi da mu

naplaćuje stanarinu. Osećaj napretka toliko mu je prijao da je uskoro ustanovio

kako pravi kompjuterske tabele za sve moguće teške situacije. Koju ponudu za

posao da prihvati kad dobije diplomu računovođe? Koji su njegovi kriterijumi za

odabir prvih službenih kola? Kako da pita Alison da se uda za njega? Kako da

isfinansiraju beskonačno lečenje od neplodnosti? Sve ih je spremio na hard disk,

pod naslovom OVO JE TVOJ ŽIVOT, METJU ČESTERMANE. Zaštićene

lozinkom, razume se.

Međutim, večeras mu je čarolija tabele izmicala. Njene posebne moći

večeras nisu uspevale da mu usredsrede um na pravo mesto. Duboko u duši znao

je da zapravo nema o čemu da odlučuje. Kejti se postarala za to. Ona je imala

poslednju reč i odlučila je da se sve moguće posledice one jedne noći koju su

proveli zajedno imaju zanemariti. Trebalo bi da je odahnuo. Trebalo bi da je

odahnuo zato što ne mora da napravi tabelu s naslovom KAKO BRINUTI O

TROJE DECE ODJEDNOM. Ali nije, u tome je i bio problem, a prokleta tabela

nije mu pomagala da shvati zašto. Ili možda prosto nije uspevao da natera sebe

da napravi tabelu s naslovom ZAŠTO ME KEJTI TERA DA SE OSEĆAM

KAO DA JE METJUOV PLAN POTPUNO POGREŠAN.

U odsustvu tabele koja bi ga utešila, Metju se sutradan našao ispred Kejtine

firme, koračajući gore-dole. Posle dvadeset mučnih minuta, naposletku je prošao

kroz vrata i prišao recepcionistkinji s ružičastom kosom i pirsingom na usni, i

zatražio da vidi gospođicu Čapman. Recepcionistkinja ga je spojila s ličnom

asistentkinjom, a potom mu i pomogla da isposluje mogućnost da sačeka u

Kejtinoj kancelariji dok ova ne dođe sa sastanka. Za to vreme mu je napravila i

espreso s mlekom, bez kofeina, u potpuno opremljenom kafe-baru, koji se

nalazio odmah iza nje.

Sada je sedeo u Kejtinoj ličnoj kancelariji i zurio u poster Patrika Svejzija

iz doba Prljavog plesa u pozlaćenom ramu. Još je mogao da zamisli taj poster na

zidu Kejtine sobe nekada davno. Činilo mu se da je od ponovnog susreta s Kejti

proveo mnogo vremena razmišljajući o svojim tinejdžerskim godinama. Mučilo

ga je da li bi nekadašnji tinejdžer bio impresioniran muškarcem u kakvog je

izrastao.

Kad je zazvonio telefon koji mu je visio o opasaču, on se prene. Otkačivši

ga, vide Ijanovo ime kako bleska na ekranu.

„Šta hoćeš? Zauzet sam“, procedi Metju pribojavajući se da bi ga Luiz,

koja je sedela tik ispred vrata, mogla čuti.

„Gde si? Zašto tako čudno zvučiš?“, upita Ijan.

„Bolje da ne znaš“, prošaputa Metju.

„Daj, molim te. Čim to kažeš, naravno da ti neću dati mira dok ne saznam

gde se nalaziš. Ali ako mi kažeš da si skoknuo do onog novog striptiz-bara da se

na brzaka provedeš za vreme pauze, moraću da te ubijem.“

„Veruj mi, nisam u striptiz-baru.“

Luiz prebrzo podiže pogled, tako da je bilo očigledno da je čula šta je

Metju rekao. Metju joj okrenu leđa nadajući se da je izgledalo slučajno.

„Dobro, znači, nisi u striptiz-baru. Sledeće pitanje. Jesi li s nekim zgodnim

kokama?“, upita Ijan.

Metju oprezno osmotri punjenog morskog papagaja na Kejtinom radnom

stolu. Još otkako je seo, ptica ga je odmeravala pogledom punim neodobravanja.

„Da, moglo bi se reći da ovde ima i ptica“, priznade Metju.

„Zanimljivo“, reče Ijan. „Jesu li gole?“

Metju prebaci pogled prema ormariću za dokumenta u uglu prostorije, na

kojem je stajao gipsani odlivak Kejtinog trudničkog stomaka i poprsja. Znao je

da pripadaju njoj, zato što se na drvenom postolju nalazila pločica na kojoj je

pisalo njeno ime i, iznenađujuće, novostečena veličina grudnjaka.

„Jesi li tu?“, reče Ijan. „Ajde, odgovori na pitanje. Uživam u ovoj igri.“

„Pa, pretpostavljam da bi se moglo reći da ovog časa vidim određeni vid

golotinje“, promrmlja Metju, nervozno se osvrćući prema Luiz.

„Čoveče, a tek je pola dvanaest ujutru. Pa ti si car, Metju. Ko je ona? Ajde,

pričaj. Da li kroz onaj razbijeni prozor klozeta na drugom spratu gledaš kako Su

iz računovodstva skida biciklističku majicu?“

„Ne, ne gledam.“

„Pa ko je to, onda? Reci pre nego što mi glava eksplodira“, navali Ijan.

„Dakle, zapravo gledam u Kejtine...“, zausti Metju.

„Kejti? Ona Kejti? Bonus beba Kejti?“, prekida ga Ijan.

„Umukni, Ijane. Stvarno si prostak.“

„Ja prostak? Ti će da mi kažeš. A gledaš u njene sise.“

„Ovo nisu njene prave sise. Vidi, sedim u njenoj kancelariji. Kasnije ću ti

reći zašto, ali ovde je neka vrsta skulpture njenog golog tela u trudnoći.“

„Čoveče. Daj mi samo sekund da zamislim ovo što si upravo rekao“, reče

Ijan.

Na vezi zavlada tišina.

„Okej, stvorio sam predstavu u glavi. A sad se koncentriši, sledeće pitanje

je stvarno važno. Jesi li sam u kancelariji?“, upita Ijan.

„Ovaj, jesam. Kejti nije znala da dolazim, tako da prosto sedim i čekam da

završi sastanak.“

„Odlično. Pričaj. Jesi li?“

„Šta jesam li?“

„Jesi, zar ne?“

„Šta jesam?“

„Znaš ti. Opipao sise na brzinu.“

„Nisam“, odvrati preneraženi Metju.

„Ma daj. Nijedan muškarac koji je sam u sobi s neživim predmetom u

obliku gole žene neće odoleti a da ga ne opipa.“

„Nisu svi muškarci kao ti, Ijane.“

„Pusti pridike. Ja prosto imam petlju da kažem ono što svi drugi misle“,

reče Ijan. „Stoga, daj, reci. Zar ne želiš da znaš barem jesu li drugačije na dodir

sad kad je trudna?“

Metju virnu preko ramena da vidi da li Luiz još njuška naokolo. Njena

stolica bila je prazna.

„Ajde. Jednom na brzaka za momke, Metju. Jesi li muškarac ili mašina?

Neću te pustiti da živiš ako to ne uradiš“, nastavi Ijan.

„O, zaboga“, promrsi Metju dok je ustajao i prilazio figuri. „Radim li kako

treba? Zadovoljan?“, prasnu on u telefon obuhvatajući desnom šakom levu

dojku.

„O, sasvim i bez ostatka“, začu se s vrata umilni glas.

„Sranje“, uzviknu Metju bacajući telefon na pod i povlačeći ruku sebi

brzinom svetlosti.

„Zar ne mislite da je jednostavno divno“, nastavi muškarac stojeći u

savršenoj pozi, s jednom rukom na izbačenom kuku, a drugom oslonjenom na

dovratak. „Pritom, kad jedan tako valjan primerak poput vas istinski ceni moj

ručni rad, to je istinski kompliment. Uzgred, ja sam Danijel. Kreativni genije

koji stoji iza predmeta vašeg divljenja.“

„Zdravo. Ja sam Metju. Izvinjavam se, samo sam, ovaj...“

„Metju, kažete?“, upita Danijel.

„Da, Metju. Samo sam čekao Kejti.“

„Shvatam“, reče Danijel, koji nije skrivao činjenicu da odmerava Metjua

od glave do pete. „Impresioniran sam“, reče naposletku. „Nikad nije rekla da ste

tako zgodni.“

Usledila je nelagodna tišina koju je prekidao jedino zvuk Ijanovog pištanja

iz telefona koji je ležao negde na podu.

„Brend menadžerka iz Krispi biksa je najobičnija kučka“, reče Kejti

prolazeći pored Danijela i ulazeći u kancelariju.

Ugledavši Metjua, koji je još stajao pored njenog nagog tela, ona zastade u

pola koraka.

„Pobogu, Metju, šta ćeš ti ovde?“, nervozno upita šetajući pogledom

između Metjua, Danijela i gipsanog odlivka.

„Prosto se divio poklonu koji si dobila“, reče Danijel, s filistarskim

osmehom na usnama. „Znaš, Kejti, neki ljudi cene istinsku umetnost.“

„Ne, stvarno, nisam ništa radio“, reče Metju. „Samo sam hteo da vidim od

kakvog je materijala. Baš zanimljiva tekstura. Da, stvarno je zanimljiva. Morate

mi reći kako ste je napravili, Danijele.“

„Zapravo, dodirivao ti je grudi“, reče Danijel Kejti. „Kao da ga to već

prošli put nije uvalilo u nevolju.“

„Danijele“, uzviknu Kejti.

„Bežim. Moram da banem na još nekoliko sastanaka“, reče Danijel. „S

tobom ću popričati kasnije“, obrati se on zajedljivo Kejti dok je odlazio.

Kejti odlučno zatvori vrata za njim.

„Zaboga, zašto si morala da mu kažeš?“, upita Metju sklanjajući se od

gipsanog odlivka i podižući svoj telefon koji se u međuvremenu ućutao.

„Čuj, morala sam s nekim da pričam, a bez obzira na to kako ti izgleda,

znam da mu mogu verovati.“

„Stvarno? Meni je izgledao kao tipičan zlobni gej tip koji voli da ogovara“,

reče Metju sedajući na kraj radnog stola, usled čega se morski papagaj

zabrinjavajuće zaljulja.

„Pazi na Gloriju“, reče Kejti priskočivši da pridrži pticu.

„Glorija? To ima ime? Kejti, zašto uopšte držiš punjenog morskog

papagaja u kancelariji?“, upita Metju.

„Sinoć smo je ukrali“, reče Kejti.

„Ko to?“, upita Metju.

„Ja i Ben i njegova dva drugara“, odvrati Kejti smešeći se pri samoj

pomisli.

Metju je zurio u nju ne govoreći ništa.

„Šta? Šta je bilo?“, upita Kejti.

Metju ustanovi da ne uspeva da prevali ni reč preko usana.

„Metju, zašto stojiš tamo s razočaranim izrazom na licu?“ reče naposletku

Kejti gledajući kako mu iz aktovke viri primerak knjige Dine Ford.

Metju žurno zgura Knjigu o zadovoljnoj bebi natrag u torbu.

„Alison mi ju je jutros dala i rekla mi da za vreme pauze napamet naučim

poglavlja koja se odnose na negu deteta od rođenja do šest nedelja starosti“,

objasni Metju.

„Super“, reče Kejti. „Veoma pametno, naravno. Ali, molim te, možeš li da

skloniš taj razočarani izraz s lica?“

„Nisam razočaran u tebe“, reče Metju okrenuvši se od nje. „Razočaran sam,

zapravo, time što mene u životu ne bi zatekli kako kradem punjenog morskog

papagaja.“

Kejti je izgledala zbunjeno.

On se okrenu na peti da bi je pogledao. „A ukrao bih punjenog morskog

papagaja, zar ne? Kad sam bio mlađi, hoću da kažem? Bio sam zabavan tada,

zar ne?“, upita Metju s primesom očaja u glasu.

„Mislim da ne bi trebalo da o svom životu sudiš na osnovu sposobnosti da

ukradeš punjenog morskog papagaja“, reče Kejti, očigledno zbunjena

Metjuovim zabrinutošću.

„Stvar je prosto u tome što odem na posao i tamo po ceo dan pričam o

glupavom, prokletom porezu, a onda se vratim kući i pričam o nezi beba i tome

da li bi uveče trebalo da ih kupamo u petnaest do šest ili u šest i sličnim

glupostima“, reče on šutnuvši onu stranu svoje aktovke iz koje je vrebala biblija

logora za obuku novopečenih roditelja.

Načas je zaćutao, utonuvši u razmišljanje. Kejti se igrala svojim

samolepljivim ceduljicama.

„I nemam saksiju u kancelariji, a o punjenom morskom papagaju, odlivku

moga golog tela ili slici Patrika Svejzija da i ne govorimo“, dometnu Metju

pokazujući prema izbledelom posteru.

„E pa, ja i dalje volim Patrika Svejzija“, tiho reče Kejt.

„Znam to“, reče Metju udarivši rukom o sto tako da i Kejti i Glorija

poskočiše. „Sedeo sam ovde i razmišljao o tome kako smo se vozili u Devon, a

ti si me terala da sve vreme slušam onu prokletu traku s muzikom iz Prljavog

plesa“

„Nisam te terala. Pevao si na sav glas“, reče Kejti.

„Znam da jesam, i u tome i jeste stvar, Kejti. Više uopšte ne pevam. Šta mi

se to dogodilo?“ Metju se skljoka u fotelju. Počinjao je da veruje kako u

METJUOVOM PLANU ima nekih ozbiljnih propusta.

„Pa pevaj sad“, reče Kejti.

„Molim?“

„Pevaj sad.“

„Ne budi smešna.“

„O, pobogu, Metju. Žališ se kako više ne pevaš, a sad nećeš. Ajde,

pevaćemo zajedno.“

Kejti ustade i nakašlja se da pročisti grlo. Ponosno isturivši stomak,

preneražavajuće loše zapeva uvodne taktove pesme I've Had the Time of My

Life.

Odjednom je opet sedeo u ćaletovom roveru; prozori spušteni, vetar u kosi,

muzika trešti, jedna ruka mu je na Kejtinom golom kolenu, dok ona peva koliko

je grlo nosi.

Zateče sebe kako se smeje Kejti dok je ova, sve više verujući svom sećanju

na reči pesme, počinjala polako da se njiše stigavši do refrena.

„Ajde i ti. Ne stidi se“, izusti ona između stihova.

Metju poče da mumla reči, prosto ne verujući da ih još pamti.

„ You're one thing I cant get enough of So I tell you something,

This could be love because I've had the time of my life

No I never felt this way before

Yes I swear it’s the truth

And I owe it all to you. “

Kejti se sruči nauznak u fotelju, smejući se. „Još nemaš sluha“ ', reče.

„Dobro je što više ne pevaš. Nego, šta ćemo s tom večerom? Pretpostavljam da

si zato došao?“, upita ona gledajući na sat.

„Molim? A, da, naravno. O tome sam i hteo da pričam s tobom“, reče

Metju pokušavajući da vrati misli na pravi kolosek. „Dakle, znam da će ovo

zvučati čudno, ali stvar je u tome da je Alison veoma uzbuđena zbog toga. Sinoć

je došla kući i odmah izvukla kuvar Gordona Remzija, i praktično je već

isplanirala ceo jelovnik. Otkad smo došli ovamo, nisam je video tako lepo

raspoloženu. I nema šanse da vam dozvoli da se izvučete. Veruj mi, kad se

Alison uhvati nečega, nemoguće ju je zaustaviti. Znam da cela ova situacija preti

da preraste u katastrofu, ali misliš li da bismo ipak mogli da pokušamo? Život je

mnogo bolji kad je ona lepo raspoložena.“

„Gospode, Metju, stvarno se igramo vatrom, znaš.“

„Znam, ali ako zahvaljujući tome pomisli da je počela da se prilagođava,

možda će se malo opustiti, što bi stvarno bilo veliko olakšanje. Znam da je

situacija potpuno ludačka i prosto ne verujem da ti ovo tražim, ali molim te da

dođete. Ne smem ni da pomislim kakva će biti ako joj se javiš s nekim

izgovorom.“

„Valjda ti je jasno da ne možemo biti prijatelji“, polako reče Kejti.

„Znam, ali ovo bi je možda moglo nagnati da se potrudi da se sprijatelji s

nekim umesto što se opseda bebama. Ne s tobom, razume se. Dođite ovog puta i

obećavam da nikad više nećemo...“ Metjuov glas zamre.

On ustade i obiđe oko njenog stola prilazeći joj.

„Šta to radiš?“, upita ona dok je prilazio.

„Je li to beba?“, reče on prolazeći pored nje i zureći u snimak sa aparata za

ultrazvuk koje je pričvrstila za zidnu tablu iza svog radnog stola.

Nije uspeo da spreči svoje prste da posegnu za snimkom i dodirnu ga.

Pratio je njima konture bebe isto kao što je uradio na slici blizanaca. Činilo mu

se da svet staje ili, u najmanju ruku, da usporava.

Kejti ga je užasnuto posmatrala.

„Da, jeste“, tiho mu reče.

Progutao je knedlu. Potom se okrenu i zagleda joj se u oči pre nego što

promrmlja: „Idem sad. Vidimo se u subotu.“

Potom gotovo protrča pored stola, dohvati aktovku i izađe iz kancelarije ne

osvrćući se.

Dvanaest

Osvanulo je jutro uoči zakazane večere i Kejti je zaključila da bi, umesto

da se celog dana ždere i nervira, trebalo da konačno ode i kupi nešto opreme za

bebu. Na njeno iznenađenje, Ben je prilično oduševljeno odreagovao i tako su

se, naoružani spiskom koji im je sastavila sve pometenija Luiz, koja nije mogla

da poveruje da Kejti još nije izvršila nikakve pripreme, uputili u prodavnicu

dečje opreme van grada.

„Savršeno, tu je i Curry sreće Ben čim su izašli iz kola. „Trebaju mi

baterije za fotoaparat da bih na momačkoj večeri napravio nekoliko slika kojih

će posle svi da se stide. Samo ću da utrčim unutra, ljubavi. Idi ti polako, časkom

ću ja.“

Otišao je pre no što je stigla da se pobuni, hodajući prebrzo da bi njeno

trudno telo moglo da ga sustigne. Duboko uzdahnuvši, okrenula se da pogleda

ogromnu robnu kuću za decu, prisetivši se ranijih zamornih dolazaka ovamo

zbog kupovine poklona za tuđu decu. Oduvek ju je uznemiravao prizor tako

mnogo trudnica na jednom mestu, terajući je da se oseća kao da se spustila na

neku drugu planetu, na kojoj sve žene moraju stalno biti trudne. Osetila je kako

se stresa pri samoj pomisli, a onda se natera da uđe i započne kupovinu.

Počeće od odeće, pomisli. Umela je da kupuje odeću. To je radila praktično

celog života. Međutim, svakog samopouzdanja je nestalo kad se suočila s prvom

teškom odlukom. Koja veličina? Novorođenče ili 0-3 meseca? Šta je sad to? Pa

valjda su svi isti? U čemu je razlika? Zašto nije znala za ovo? Da li je posredi

zavera da je zbune? Ona podiže pogled u blagoj panici samo da bi ugledala

mnoštvo drugih budućih mama kako se bez napora šetkaju oko nje izgledajući

kao da im je sve savršeno jasno. Potom žurno strpa u kolica po pet-šest komada

od svakog modela i odluči da pređe na nešto manje stresno.

Pogledala je na spisak. Monitori. To mora biti lako. Kejti duboko udahnu i

dade sve od sebe da smireno odšeta do odeljenja s bezbednosnim uređajima.

Ovo se neko šali, ošamućeno je razmišljala, gledajući u nizove prislušnih

uređaja koji su čkiljili u nju poput zlih malih vanzemaljaca. Nivo potrebne

opreme natera je da pomisli kako mora biti da se od bebe očekuje da izvede

celokupni repertoar Bitlsa pre nego što zaspi. Ona pruži sad već pomalo drhtavu

ruku i uze jedan uređaj sa srednje police, i onda pokuša da pročita opis

proizvoda. Ali bio joj je u toj meri nerazumljiv da je mogao mirne duše biti

ispisan na holandskom. Kejti ga ubaci u kolica i pobeže natrag u sigurnost

odeljenja sa odećom.

Jedan sat i deset minuta kasnije, bila je krajnje pometena, izbezumljena,

besna i pomalo znojava. Podigavši pogled s dečjih kolica, s kojima se poslednjih

dvadeset minuta borila na život i smrt, ponadala se da niko nije video kad ih je

pošteno šutnula. A sve je izgledalo tako jednostavno kad je prodavačica, jednim

pokretom ruke, pretvorila ono što je sad izgledalo kao obična gomila hroma i

mlitavog crnog platna u dečja kolica stamenog, mada pomalo složenog izgleda.

„A ova?“, reče prodavačica ponovo se pojavivši i uprevši prstom u druga

kolica, koja su ličila na plastičnu kutiju na točkovima. „Ova su stvarno

jednostavna za upotrebu, pogotovo ako nemate uza se muškarca koji će ih

unositi i iznositi iz kola umesto vas.“

Kejti je stajala otvorenih usta. Kako se usuđuje da pretpostavi da je ona

samohrana majka. Ben samo što nije stigao, reče ona sebi još jednom, po ko zna

koji put pogledajući očajno prema vratima.

Sela je na kraj izložbenog prostora ne bi li barem malo došla sebi i

ošamućeno posmatrala elegantno odeveni par koji je prišao da razgleda kolica.

„Ne mogu da poverujem da smo pre dvadeset minuta bili u garaži i

prodavali tvoj kabriolet, a sad ovde kupujemo kolica“, reče žena u poodmakloj

trudnoći. „Život nikad više neće biti isti, zar ne?“, nastavi ona, delujući gotovo

isto onako uzdrmano kao Kejti.

„Imaš pravo“, odvrati muškarac ohrabrujuće joj prebacivši ruku preko

ramena. „Ali sad se ni za šta na svetu ne bih ni sa kim menjao. I znaš šta? Voleo

sam ta kola, znaš da jesam, ali kladim se da ću milion puta više voleti nova

kolica, pogotovo kad naša mala princeza bude u njima!“

Kejti je kao opčinjena posmatrala kad su se okrenuli jedno prema drugom,

oboje sa širokim osmehom na licu. Zatim su se poljubili, i to prilično strasno s

obzirom na to da su se nalazili u robnoj kući u predgrađu usred subotnjeg

popodneva. Kad su završili, muškarac izvuče nekoliko listova papira iz džepa

jakne.

„Nego“, reče on, „sinoć, kad si ti već legla, odštampao sam ovo sa interneta

da bi nam pomoglo da se odlučimo. Dakle, na ovom sajtu kažu da su najbolja

ona tamo...“

Kejti se okrenu na drugu stranu. Nije više mogla da podnese da gleda tu

savršenu zajednicu. Zatim ponovo pogleda prema vratima. Bena još nije bilo na

vidiku.

Na jedvite jade je ustala i odvukla se do kase, gutajući suze koje su

iznenada zapretile da je obliju. Usred skeniranja i pakovanja robe koju je Kejti

kupila, kasirka se naže prema njoj i dade joj papirnu maramicu.

„Hormoni“, reče joj ljubazno. „Često se dešava.“

Potpuno ponižena, Kejti je pobacala kese u kolica što je brže mogla i

izjurila iz robne kuće kao da je izbio požar.

„Pobogu, ženo, je li to unutra ima pobesnelih tigrova ili tako nečega?“,

začu Bena kako kaže baš dok je besno istrčavala kroz automatska vrata.

„Gde si dosad, kog đavola?“, uspela je da iscedi pre no što je briznula u

plač, istovremeno pokušavajući da ne eksplodira.

„Hej, u redu je, smiri se. Zar se ostale trudne gospođe nisu lepo igrale s

tobom?“, reče on, široko se osmehnuvši.

„Prekini“, uzviknu Kejti. „Prekini već jednom“, ljutito ponovi podigavši

pogled prema njemu, zajapurenog lica. Preneraženo ju je pogledao. Nikad nisu

besneli jedno na drugo.

„Ne treba mi tvoje izmotavanje, važi? Prekini već jednom da se

izmotavaš.“

„U redu“, odvrati on ne osmehujući se više. „Pa šta ti onda treba?“, polako

upita.

„Ne znam“, reče ona očajno. „Samo se ne izmotavaj, važi? Treba mi...

treba mi... prosto mi treba da si ponekad pored mene. Na primer, znaš, onda kad

prolazim kroz pakao pokušavajući da nateram prokleta kolica da stoje

uspravno“, izgovorila je cmizdravim glasom, buljeći u pod.

„Shvatam“, reče on tiho. „Potreban sam ti. To je nešto novo.“

„Pa da, znaš, samo ponekad“, odvrati ona. Oboje su načas stajali oborenog

pogleda, utonuli u misli, sve dok joj Ben nije nežno izvukao kolica iz stisnutih

prstiju i odvezao ih do kola.

Te večeri je atmosfera bila jeziva, kao stvorena za horor filmove. Bilo je

mračno kao u rogu, kiša je naletala nošena fijukom vetra, a od tutnjave i treska

dolazilo je čoveku da iskoči iz kože.

Što je Kejti i učinila kad je Ben iskočio pred nju dok su izlazili, s

baterijskom lampom koja mu je osvetljavala samo lice.

„Ne zalazi u pustaru, curo, ne zalazi u pustaru“, ječao je šunjajući se oko

nje.

„Nemoj, Bene“, reče ona mašući mu da se skloni. Beše uspela da se malo

smiri posle popodnevne kupovine. Ben se silno izvinjavao dok su se vozili kući,

objašnjavajući da je sreo starog druga koji radi u Currysui koji je uspeo da mu

sredi popust. Sada se iz petnih žila trudila da se više ne ljuti na njega, pogotovo

zato što joj je trebala svaka kap pozitivne energije koju je imala ne bi li joj

pomogla da prebrodi predstojeću večeru s Metjuom i Alison.

Ušli su u kola i Ben odmah uključi radio kako bi napregnuto slušao izveštaj

o fudbalskim utakmicama odigranim tog popodneva. Kejti, čije je srce još tuklo

kao ludo, bila je obuzeta nastojanjem da istera iz glave prizor Alison kako je

komada krvavom sekirom dok joj Metju kopa grob u maglom pokrivenoj šumi u

nekoj zabiti.

„Ne vredimo ni pišljivog boba. Svi prosto traže da dobiju nogu“, izjavi

naposletku Ben, pritiskajući taster za menjanje stanica u pokušaju da nađe neku

pristojnu muziku.

„Pusti sad to, hoćeš li?“, reče Kejti.

„Izvini“, reče on skupivši se na sedištu. Usledila je nelagodna tišina, a onda

Ben opet progovori.

„Čuj, ne znam za tebe, ali ja sav treperim od uzbuđenja pri pomisli na veče

s Dosadnjakovićem i Dosadnjakovićkom. Pitam se koliko će trajati obilazak

čuvene dečje sobe? Ledi Alison ju je tako detaljno opisala da se osećam kao da

sam je lično uredio.“

„Ne podsećaj me“, reče Kejti, koja se snuždi na samu pomisao o tome.

„Osećaću se totalno promašeno.“

„E, nećeš. Slušaj, Kejti“, reče Ben uspravljajući se na sedištu. „Ti nećeš biti

neka analna5 majka koja svoje klince pretvara u serijske ubice. Bićeš skroz-

naskroz kul i ova beba će te zbog toga obožavati.“

Kejti dopusti sebi da se osmehne. „Znaš šta, Bene? To je možda nešto

najlepše što si mi ikad rekao.“

5 Misli se na analni karakter (pojam iz psihoanalitičke teorije; odnosi se na osobu koja je prekomerno

pedantna, kruta i kompulsivno-opsesivna). (Prim. prev.)

„Živim da ti udovoljim“, reče on. „Pa dobro, trudim se“, dodade kad ga

Kejti pogleda iskosa. „Majku mu, gde uopšte idemo?“, upita potom menjajući

temu.

„Samo što nismo stigli. Trebalo bi da bude odmah tu gore desno.“

Kad se pred njima ukazala prostrana, novosagrađena porodična kuća, Ben

ispusti dugačak, tihi zvižduk.

„Čoveče, ovo je palata. Odsad više neće biti samo ledi Alison, nego ledi

Alison od Sjajnih dvora“, uzviknu Ben.

Uredna pošljunčana staza krčkala je pod točkovima Kejtinih kola, dok su

skretali prema vratima. Kad su kitnjaste svetiljke od kovanog gvožđa oživele

osvetlivši njih i ogromnu verandu, nađoše se okupani prijatnom narandžastom

svetlošću. Dva prelepo potkresana minijaturna drveta u blistavim bakarnim

žardinjerama čuvala su stražu sa obeju strana impozantnih, sjajnih crnih vrata, s

veoma velikom kvakom od livenog mesinga. Sve skupa više liči na neki

mondenski restoran nego na porodični dom, pomisli Kejti.

„Ovo je veće od škole“, uzviknu Ben obraćajući se Kejti dok joj je

pomagao da izvuče iz kola svoje do pucanja nabreklo telo. „Sigurno su puni ko

brod. Možda bi trebalo da razmotrimo mogućnost da se zapravo sprijateljimo s

njima. Tu bi moglo biti nekih posrednih koristi.“

„Pusti mene“, reče Metju stvorivši se pored Bena i uhvati Kejti za ruku.

Fizički kontakt natera Kejti da se trgne i naglo povuče ruku. Od godišnjice

mature nije bilo nikakvog dodirivanja.

„Ako sam trudna, nisam nesposobna“, reče ona nesigurno se uspravljajući i

s treskom zatvarajući vrata iza sebe.

„Naravno“, reče Metju. „Izvini. Nego, ulazi brzo. Da ne pokisneš.“ Potom

požuri napred i pridrža masivna crna vrata, pozivajući ih u impozantno

predsoblje s visokom tavanicom.

„Izvinjavam se, ali da li biste hteli da se izujete? Tek smo stavili nove

tepihe“, reče on kad je Kejti prešla prag.

Kejti ga pogleda da vidi da li se šali, ali očigledno je ozbiljno mislio. Gajila

je određeno mišljenje o ljudima koji od gostiju traže da se izuju. To ju je uvek

teralo da se oseća kao nešto što je mačka dovukla u kuću. Ona zbaci cipele s

nogu odbijajući da ih uredno odloži na stalažu za obuću, postavljenu naročito za

goste.

„Siguran si da će Al radije trpeti moje smrdljive dronjave čarape u kojima

sam danas igrao fudbal?“, umeša se Ben podižući levo stopalo i otkrivajući

iznošenu čarapu iz koje je štrcao palac.

„Uđite u sobu“, reče Metju ne obraćajući pažnju na Bena. „Alison upravo

završava u kuhinji.“

„Hej, druže, hoćeš li da ti pokažem onaj program, za slučaj da kasnije

budem previše pijan da bih istinski cenio deo istorije koji ću držati u rukama?“,

reče Ben kad su se uputili prema dnevnoj sobi.

„Može“, reče Metju kao da je tek sad primetio da je i Ben tu. „Ajmo u

moju kancelariju. Vraćamo se za minut, Kejti.“ Kejti je ostala da stoji nasred

dnevne sobe, koja je merila najmanje sedam i po metara po dužini, osećajući se

izgubljeno i ne znajući šta da radi. Stoga se polako osvrnula naokolo, diveći se

najpre divnoj, niskoj dizajnerskoj sofi s mekim, svetlosmeđim jastučićima od

prevrnute kamilje kože, simetrično raspoređenim u uglovima. Potom je

primerila ultramodernu podnu lampu kakvu je videla u vrlo skupoj prodavnici

dizajnerskog nameštaja u Lidsu, koja se graciozno izvijala u središte sobe kako

bi lebdela iznad savršeno pohabanog stočića za kafu. Supergladak haj-faj sistem

„bouz“ ležao je na staklenoj polici i emitovao čudesno umirujuće zvuke dok je

prelazila na drugi kraj sobe da bi prešla dlanom preko raskošno nabrane teške

svile boje čokolade koja je visila s debele drvene garnišne. Nežno je pomerila

zavesu u stranu i pogledala u osvetljen, savršeno doteran travnjak iza nje. Potom

se okrenula i vratila na sredinu sobe i upravo se pitala šta bi sledeće mogla da

pogleda, kad joj pogled pade na dva upečatljivo visoka, u bakrorezu izrađena

svećnjaka na krajevima nezaobilaznog niza fotografija na polici iznad kamina.

Ona naglo uzdahnu.

To je bilo to, Metjuov život. Život koji je živeo bez Kejti, sa Alison.

Rezimiran u pet ili šest fotografija koje su sada buljile u nju, smeštene u iste

svedene okvire od matiranog hroma.

Ona polako priđe polici, ne sasvim sigurna da li stvarno želi da vidi i još

manje sigurna zašto nije sigurna.

Bile su vrlo predvidljive. Otkačen mladi par na nekoj žurki. Prvo

zajedničko letovanje. Prvo zajedničko zimovanje. Prva zajednička svečanost.

Prva profesionalno snimljena fotografija, verovatno s veridbe. I, dabome,

veličanstvena fotografija s venčanja. Kejti uhvati sebe kako pomno proučava

Metjuovo lice na svakoj fotografiji. Posmatrala mu je oči i usta, i onda govor

tela. Shvati da pokušava da vidi da li je izgledao srećno. Srećno u svom životu

posle Kejti.

Kad je Alison ušla u sobu, ona se trže.

„Izvinjavam se, morala sam da pozavršavam neka predjela“, reče ona

spuštajući na stočić dva tanjira s hranom.

„Lepe fotografije“, progovori naposletku Kejti ne znajući šta drugo da

kaže.

„O, hvala. Stvarno volim tu s venčanja, toliko je tipična za nas.“

Kejti ponovo pogleda u najveći okvir i upi pogledom umetničku crno-belu

fotografiju. Metju i Alison stoje na stepenicama nečega što liči na zamak i

gledaju se u oči.

„A gde ste se venčali?“, upita ona ustežući se, ne sasvim sigurna da joj se

tema razgovora dopada.

„Pa, pronašli smo u Hempširu ovaj prekrasni zamak s crkvicom. Bio je

jednostavno savršen. Međutim, bilo je strašno teško pronaći pravo mesto. Valjda

smo silne vikende proveli razgledajući raznorazne sale za venčanja dok najzad

nismo bili zadovoljni. Još negde imam ovako debelu fasciklu sa svime što smo

pogledali, pa ako ikad budete planirali venčanje, znaš gde da dođeš. Niste

venčani, zar ne, ti i Ben?“

„Ne, ali možda jednog dana, ko zna?“, reče Kejti ne mogavši da pogleda

Alison u oči.

„Pitala sam se da li možda čekate da se beba rodi?“, upita ona.

„Ne. Zapravo još nismo došli dotle.“

„Nikad se ne zna. Ben je možda sve isplanirao. Čim se porodiš, pitaće te“,

nije odustajala Alison.

„Šta ću da je pitam?“, upita Ben ulazeći u sobu.

„Samo sam radoznala, Bene. Raspitujem se da li planirate da se venčate.

Znaš, odlično organizujem venčanja.“

„Alison, stvarno mislim da to nema nikakve veze s nama“, oštro će Metju.

„Ne beri brigu. Ja i Kejti ne zabrinjavamo se oko tih formalnosti“, reče Ben

sedajući na sofu. „Kontam da ćemo se jednog dana prosto probuditi i reći, znaš

šta, hajde da se venčamo. Više smo skloni da pustimo da nas ponese trenutak;

mi smo par koji voli da improvizuje, zar ne, ljubavi?“

„Tako je“, na to će Kejti gledajući svugde samo ne u Metjua.

„Definitivno.“

„Života ti, Al, je li ti ovo večera?“, upita Ben. „Izgleda da ćemo na

povratku kući morati da svratimo na kinesku klopu“, nastavi on teatralnim

šapatom obrativši se Kejti.

„Ne, ne, ovo je samo malo hladnog predjela pre večere.“

„Samo te zafrkavam. E pa dobro, da li je neko reko da navalimo? Mrtav

sam gladan“, reče on uzimajući ceo tanjir i služeći se.

Konačno, posle pola sata nelagodno napetog ćaskanja, Alison objavi da će

večera biti gotova za deset minuta.

„Da li biste hteli da vidite dečju sobu pre no što posedamo?“, upita ona

potom.

Kejti i Ben se zgledaše. Kejti je znala da je to poslednje što bi želela.

„Baš bih voleo“, reče Ben sležući ramenima u pravcu Kejti. „U kom se

krilu nalazi?“

„Smešno je koliko je velika, zar ne?“, reče Alison vodeći ih na sprat. „Ali

Metju je dobio tako povoljan paket kad su ga uzeli za partnera u firmi, da je to

značilo da možemo da priuštimo ovo.“

„Frajeru, ti si, izgleda, baš dobra prilika?“, reče Ben.

„Sad jeste“, reče Alison upućujući mu ponosan osmeh. „Ali nije uvek bilo

ovako. Trebalo je da vidite kakav je smotanko bio kad sam ga upoznala.“

Kejt je počela da se oseća istinski čudno; oblivao ju je hladan znoj i bilo joj

je pomalo muka. Nešto nije bilo u redu.

„Stigli smo“, reče Alison otvarajući vrata na vrhu stepeništa. „Naše

gnezdo.“

Kejti koraknu u sobu i oseti kako je zinula. Nikad nije videla tako lepu

dečju sobu. Bilo je to čudesno spokojno more krem i zelenih nijansi koje je

odisalo takvom nežnošću i blagošću da ona požele da se sklupča na tepihu od

jagnjećeg krzna na sredini poda i zaspi. Stajala je na pragu preplavljena

divljenjem, a onda zateče sebe kako je neodoljivo privlače dva kreveca koja su

stajala jedan pored drugog na suprotnom zidu, ispod ogromnog lučnog prozora.

Nežni, talasasti baldahini zaštitnički su se spuštali preko ovih savršenih malih

utočišta i, prišavši, ona oseti da je gotovo savlađuju suze kad je ugledala po

jednog malog zelenog plišanog medu u svakom krevecu kako strpljivo čekaju

dolazak svojih novih vlasnika. Bila je svesna da joj Alison nešto govori, ali nije

uspevala da se usredsredi. Polako se okrenula i ugledala starinsku hrastovu

stolicu za ljuljanje s prelepim jastučetom u pačvork stilu ugnežđenom na sedištu.

I opet nije mogla da se suzdrži već priđe i pogladi njen dugi, izvijeni naslon, a

onda se okrenu i spusti u nju. Potom zatvori oči i lagano se zaljulja napred-

nazad.

Oseti kako joj um izmiče, sve dok je pribranost nije izdala. Pomisli na

praznu belu sobu u svom stanu, s kartonskim kutijama nasumično naslaganim u

jednom i torbama za kupovinu nabacanim u drugom uglu, iz kojih se prosipaju

dečje stvari nakupovane u popodnevnom nastupu panike.

Prestravljeno shvati šta nije u redu. Bila je ljubomorna. Takođe, na njen

užas, u misli joj dođe živa slika savršeno preuređenog ambara s ružama koje se

penju uza zid i s njom, Metjuom i dvoje dece kako mašu sa ulaznih vrata.

Ona zaplaka i navrat-nanos pokuša da se iskobelja iz stolice, ali ustanovi da

je njen stomak ubeđen kako je pronašao savršeno mesto za odmor i da okleva da

joj dozvoli da ustane. Metju priđe da je izbavi, dodirnuvši je po drugi put te

večeri dok ju je nežno uzimao za ruku i obavijao joj ruku oko ramena.

„Dobro si?“, upita. „Pomalo si bleda. Mogu li ti nešto doneti? “

„Ne, dobro sam. Sasvim sam dobro“, reče ona razrogačeno ga gledajući.

„Hajde da jedemo, umirem od gladi“, žurno dodade pre no što se brzim korakom

uputi prema vratima.

Silazeći niza stepenice čula je Alison kako nastavlja da melje, ali nije

uspevala da misli ni o čemu drugom sem kako da što brže pobegne iz ovog

košmara, kako nikad više ne bi morala da zaviri u Metjuov život.

Trinaest

„Dakle, imamo salatu od rukole, komorača, potočarke i krušaka. Prijatno“,

reče Alison spuštajući pred njih nežne bele tanjire za predjelo koji izvesno nisu

bili kupljeni u IKEI.

Ben sumnjičavo odmeri zeleniš pred sobom, a onda uze viljušku, duboko

uzdahnu i navali.

„Ustanovila sam da predjela naročito teško padaju u trudnoći, zar ne,

Kejti?“, reče Alison. „Kao da sva sadrže meso ljuskara, svež sir ili usoljeno

meso.“

„Pa da, naposletku uzmem supu, a ja ne volim supu“, nesrećno će Kejti.

Usledila je nelagodna tišina.

„Supa uvek ubije razgovor, zar ne?“, reče Ben. „Supa i smrt. Trebalo bi

zabraniti da se pominju za vreme jela.“

Alison se zagleda u Bena i tek potom se okrenu prema Kejti s pitanjem. „I,

šta misliš, hoćeš li dojiti bebu ili ćeš je hraniti na flašicu?“

„Zaboravih da dodam dojenje“, promrsi Ben sebi u bradu.

„Još ne znam. Valjda zavisi od toga šta će bebi više odgovarati“, reče Kejti

šutnuvši Bena ispod stola.

„E, pa, mi smo pričali o tome, zar ne, Metju? Ja stvarno želim da ih dojim,

ali očigledno to ume da bude istinski iscrpljujuće sa dvema bebama, tako da sam

kupila pumpicu za grudi. Kad se desi da sam preumorna, moći će i Metju da ih

nahrani. Pritom sam se odlučila za onu skupu, elektronsku. Ručna je navodno

prenaporna.“

„Pumpica za grudi?“, upita Ben živnuvši. „Hoćeš da kažeš da si kupila

nešto za izmuzavanje?“

„O, da, danas je to sasvim normalno, pošto su mnoge mame zaposlene“,

odvrati Alison.

„Ali kako to funkcioniše?“, upita on.

„Pa, tu je ta usisna kupa koja se stavlja na dojku, a koja je pričvršćena za

pumpicu. Usisavanjem se postiže isti efekat kao kad beba sisa“, reče Alison. „A

sve se može sterilisati, tako da je ceo postupak vrlo higijenski“, dometnu ona

odjednom svesna da Ben izgleda pomalo zgroženo.

„O, ne sumnjam da je sve vrlo čisto, prosto mi je pomisao da se vi žene

kačite na mašinu koja vam sisa bradavicu pomalo čudna... zar ne?“

Niko nije ništa rekao.

„Ma dajte, što me tako gledate. Nama muškarcima je teško. Programirani

smo da fantaziramo o ženskom telu, a, Metju? Još od puberteta sanjamo da

vidimo sise uživo, o tome da ih pipnemo da i ne govorim. S godinama nam

postaje dopušteno da se, da tako kažem, bolje upoznamo sa ženskim telom, a

onda odjednom - baš kad pomisliš da si se najzad domogao prokletinja - bum,

tras, moraš da zaboraviš svaki san koji si ikad imao, zato što je predmet tvoje

ljubavi preotela beba koja pojma nema koliko je srećna ili, još gore, nekakva

prokleta mašina. Mašini je dozvoljeno da mazi sise tvoje ženske, a tebi nije.“

Kad je Ben završio, Metju, Kejti i Alison se zabuljiše u njega. Niko nije

znao kako da reaguje niti šta da kaže.

„Ovo je bilo divno, Alison. Da pređemo na glavno jelo?“ reče Kejti, sad još

odlučnija da zbrzi ovo veče što više može.

„Naravno“, odvrati Alison smesta ustavši. „Metju, da li bi mi pomogao da

sklonim ovo?“

„Smanji malo doživljaj, Bene“, reče Kejti kad su oni izašli iz sobe.

„Zašto? Šta sam rekao?“

„Ne bih baš rekla da je upropašćena fantazija o sisama bila primerena.“

„Samo sam pokušavao da održim razgovor i malo probijeni led. Nevolja je

u tome što se njoj, valjda, led zavukao u dupe. Čoveče, ala joj je potrebno da

olabavi. I ne ume da priča ni o čemu sem o prokletim bebama. Moramo da je

nateramo da promeni temu, inače ima da se gadno napijem.“

„Pssst, vraćaju se“, prošišta Kejti. „Samo smanji doživljaj, molim te.“

„Evo nas. Dakle, ovo je dinstana piletina s pireom od paštrnaka i slačice

začinjenim medom. Nadam se da će vam se dopasti“, reče Alison.

„Divno izgleda“, reče Ben sa širokim osmehom naciljanim pravo u Alison,

koja se sada prilično ledeno smeškala.

Malo se, doduše, otkravila gledajući kako Ben sa uživanjem zaseca nožem

belo meso. Proizveo je odobravajuće zvuke, a onda na neko vreme ućutao,

zabrinut da će izneveriti Kejt ako nešto kaže. Naposletku se, međutim, ponovo

našao uvučen u razgovor kad mu je Alison postavila pitanje.

„Pa, Bene, jesi li isplanirao kojim ćeš putem voziti do bolnice?“, upita ga

ona. „Mi smo isprobali nekoliko pravaca u različito doba dana, koliko da

proverimo koji je najbrži.“

Ben je zapanjeno zurio u nju žvaćući. „Zavisi“, reče najzad.

„Od čega?“, upita ona.

„Od toga hoću li ići od kuće ili iz Edinburga.“

„Iz Edinburga“, ote joj se; bio je na nju red da izgleda zapanjeno. „Zašto bi,

zaboga, išao iz Edinburga?“

„Zato što za dve nedelje idem tamo na momačko veće.“

Alison umalo ne ispusti viljušku i nož od preneraženosti.

„Ideš na momačko veče, a Kejti samo što se nije porodila?“, reče ona.

„Da“, odvrati Ben, kao da očekuje da je to kraj priče o tome.

Alison se okrenu i preusmeri ispitivanje prema Kejti.

„Kejti, zar nisi zabrinuta? Moram da kažem, da me Metju pita može li da

ide na momačko veče, a meni se primakao termin za porođaj, rekla bih mu da ne

ide.“

„To je tu u Edinburgu, nije tako daleko“, defanzivno će Kejti. „I ja ne

govorim Benu šta sme, a šta ne sme“, dometnu ona okrznuvši Metjua pogledom.

Alison ju je nekoliko trenutaka gledala kao da je pala s Marsa, a onda

ustade sa stolice. „Šta da ti kažem, blago tebi“, reče ona slažući tanjire na

gomilu. „Samo se nadam da imaš koga da pozoveš ukoliko počnu trudovi. Ja

nikako ne bih želela da tada budem sama.“

Metju, Kejti i Ben su ćutke sedeli slušajući kako kuhinjska vrata tiho škripe

ljuljajući se iza Alison.

„Pretpostavljam da je ona ipak u pravu“, reče Metju. „Ne želiš valjda da

budeš sama, zar ne?“

„Ej, hajde da promenimo temu, hoćemo li? To se neće desiti. On odlazi

gotovo dve sedmice pre mog termina, a ako trudovi i počnu, prosto ću morati da

pozovem Danijela“, reče Kejti, zabrinuto shvatajući da joj je on jedina opcija.

„Mora li to da bude baš Danijel?“, reče Ben. „Simpatičan mi je, stvarno, ali

ako je tu unutra dečak, voleo bih da mu pružim bar pola šanse da ispadne na

pravu stranu.“

„Čuj, ako ne budeš tu, baš i nećeš imati mnogo izbora“, reče Metju malčice

prebrzo i preoštro.

„Hej, druže, mislio sam da ćeš biti na mojoj strani“, reče Ben, pomalo

zatečen.

„Pa sad, jesam, ali“, reče Metju posle kraće pauze, „da je to moje dete,

znam da ne bih riskirao da ne budem tu.“ Žurno je oborio pogled znajući da je

preterao.

„To mi je najbolji drug, nikako ne mogu da izostanem. Vozom sam tu za

pet sati, a ako sednem u avion, tu sam za sat. Sve sam predvideo, a Kejti je kul,

zar ne, ljubavi?“

„Aha, naravno“, reče Kejti, donekle u šoku na pomen petosatnog

putovanja, ali još više uznemirena onim što je Metju rekao.

Kuhinjska vrata ponovo zacvileše kad se Alison vratila u sobu s velikim

poslužavnikom u rukama.

„Nadam se da nećete zameriti što sam napravila vrlo jednostavan desert.

Međutim, meni je jedan od omiljenih.“

Metju skoči da joj pomogne i spusti na sto četiri mala staklena tanjira

napunjena raznoraznim zamrznutim bobičastim voćem.

Ben pogleda u Kejti sa zbunjenim, upitnim izrazom na licu, gotovo kao da

traži dozvolu da progovori. Kejti ga, takođe, upitno pogleda ne znajući šta je sad

smislio.

Ben ponovo spusti pogled na tanjir pred sobom. Potom uze malinu, stavi je

u usta i snažno zagrize.

„Bog mu, pa ovo je ledeno“, reče on hvatajući se za vilicu.

„Ne, Bene“, reče Alison. „Vidi, preliješ ih ovom rastopljenom belom

čokoladom da ih otopiš. Sad probaj.“

Ben pokuša ponovo, muljajući zalogaj u ustima ne bi li obezbedio

odgovarajuće otapanje.

„Fino“, reče naposletku. „Kontam da ovo čak i ja umem. “

„Dakle, Kejti, baš bih volela da znam kakav je Metju bio u školi“, reče

Alison, koja je u kuhinji očigledno odlučila da im je potrebna promena teme.

Kejti se još više snuždi. Stvarno je bilo naporno i sad se već umorila. Kako

li će se izvući živa iz ovoga? U mislima joj ponovo blesnu prizor Alison sa

sekirom u pustari.

„Pa, bio je, u stvari, sasvim običan momak. Sećam se da je imao dugu

kosu, ali to je tada bilo normalno.“

„O, znam da jeste, videla sam one grozne slike kod njegove majke. I one

rukavice bez prstiju koje, izgleda, nije skidao. Ne bih nikad pomislila da je bio

takva žrtva mode“, reče Alison nabirući nos.

Kejti najednom ugleda u mislima sebe i Metjua kako provode dan bazajući

po pokrivenoj pijaci u pokušaju da pronađu baš onakve rukavice kakve su hteli.

Bile su od suštinskog značaja za to kako su nameravali da se obuku, pošto su išli

na neku svirku. Na svoju prvu pravu svirku za odrasle, u pokrajnjoj sobi

nekakvog paba, tamo negde. Bilo je mračno, zadimljeno i zagušljivo, i obožavali

su svaki trenutak.

„Pa, to je ono što u tim godinama radiš, zar ne, pratiš modu. Sve je to deo

tinejdžerskog doba“, reče Kejt osećajući vrtoglavicu; bila je tako umorna posle

celovečernjeg hodanja po jajima.

„Ali to su bile osamdesete“, odvrati Alison. „Moda je bila grozna. Hvala

bogu pa je danas smirenija i nikad više nećemo morati da prolazimo kroz to.

Nego, daj, sigurno se sećaš još nečega?“, navali ona.

„Nije bilo nikakvog tajnog vaćarenja iza ostave za bicikle za koje nam niste

rekli?“, zakikota se Ben munuvši Kejti laktom. „Ajde, kaži slobodno, Kejti, je li

ikad probao da te smuva?“

„Zaboga, ne, nikad“, nasmeja se ona histerično, pokušavajući da ne pokaže

potpunu paniku koja joj beše ščepala utrobu. Metju joj se pridruži smejući se

suviše razdragano. „Smešna pomisao“, reče on. „Uopšte nije bila moj tip.“

„Čekaj malo“, reče Ben. „Pa zar niste lani imali nekakvu godišnjicu

mature? Sećaš se, onda kad sam bio na Polovoj momačkoj večeri?“

„U materinu!“, uzviknu Metju veoma piskavim glasom, skočivši nakon što

je prosuo kafu po sebi.

„Jao, Metju, brzo se skidaj, ispeći ćeš se, a i ovo ti je najbolja košulja.

Ajde, brzo, evo ti malo leda, mili.“

Alison je grozničavo povlačila Metjuovu košulju u pokušaju da mu je

izvuče iz pantalona, dok se mrlja od kafe velikom brzinom širila po tkanini.

Košulja mu je sad već bila na pola puta preko glave. Pokušavao je da

raskopča dugmad pri vrhu, dok je Alison navrat-nanos pokušavala da mu je

prevuče preko glave. Naposletku je pobedila i svukla je otkrivajući Metjuove

grudi bez ijedne malje. Ovo smesta podseti Kejt na seks. Ona skrenu pogled,

uplašena da bi joj Alison mogla pročitati misli.

Metju privi na stomak vlažan ubrus omotan oko šake leda. Disao je veoma

teško i nervozno je šetao pogledom s jedne osobe na drugu.

„Dobro mi je“, odahnu on. „Prosto je bila vrela, to je sve, zato sam onako

đipio. Da otvorimo još jednu flašu vina? Alison, tamo na stalaži imaš još jedan

merlo, idi i donesi ga, a ja ću dotle obući drugu košulju.“

„Što ne uzmeš onu zelenosivkastu? Visi ti u plakaru“, doviknu mu Alison

dok je izlazio iz sobe.

Potom se ponovo okrenu prema Kejti i Benu. „Baš mi je neprijatno. Sad ste

videli njegovu grešnu tajnu. Ona tetovaža Kupidona je još jedan nesrećni ostatak

iz njegovih školskih dana. Grozna je, zar ne? Reče mi da ga je njegova tadašnja

devojka nagovorila na to. Stalno mu govorim da je ukloni. Ne volim da gledam

u uspomenu na tamo neku bivšu, ako me razumete?“

Ben je sedeo ćutke, namrštenog čela. Nije odgovorio na Alisonino pitanje

već je samo pogledao u Kejti i namrštio se još više.

Kejti je bilo muka. Snašla ju je nevolja, nema šta. Nije mogla da diše.

Morali su da izađu odatle, i to odmah.

„Izvini, Alison, molim te, ali ja sam mrtva umorna. Bilo je zaista lepo, ali

sad stvarno moramo kući; jedva uspevam da držim oči otvorene. Nemaš ništa

protiv, Bene?“

On samo klimnu glavom.

„Potpuno te razumem. Moramo se naspavati koliko možemo dok smo još u

stanju, zar ne? Odoh da vam donesem kapute“, reče Alison ustajući.

Kad je Metju sišao, već su svi stajali u predsoblju. Ben beše gurnuo ruke u

džepove i navukao kapu preko ušiju, i sad je zurio u pod. Kejti je pokušavala da

se ponaša normalno prema Alison, sve vreme streljajući Metjua upozoravajućim

pogledima.

„Mnogo vam hvala, bilo je stvarno divno. Izvini, Metju. Moramo da idemo,

odjednom me je slomio umor“, reče Kejti dok se s nelagodom rukovala sa

Alison i Metjuom. Ben je već otvorio vrata puštajući unutra vetar koji je glasno

zavijao. Izašao je bez reči, pognute glave, brade pribijene na grudi.

„Pa, zdravo, onda“, reče ona požurivši za njim, nakon što je bacila

poslednji pogled na Metjuovo zbunjeno lice.

„Sranje, sranje, sranje, šta sam uradila? Glupača, glupača, glupača“,

proklinjala je pre no što je otvorila vrata na kolima, a šibanje vetra i kiše

delovalo je privlačnije od onoga što ju je možda čekalo unutra.

Ona se svom težinom spusti na vozačko sedište.

Ben je ćutao.

Jedva se izborila s pojasom koji se bunio zbog veličine njenog stomaka.

Ben je ćutao.

Načas je sedela posmatrajući prepunjenu viseću saksiju kako se opasno

ljulja na kuki od kovanog gvozda, izgledajući kao da će svakog časa odleteti. Je

li ovo trenutak, upita se, kad će se sve sručiti?

„Zašto?“, upita Ben.

„Šta zašto?“

„Daj, Kejti. Tip s kojim si išla u školu ima potpuno istu tetovažu kao ti.

Valjda je normalno da pitam zašto?“

Suze su već tekle. Pošle su onog časa kad je Ben otvorio usta. Ona glasno

šmrknu i proguta.

„Oprosti, molim te; prosto smo, eto, nekad smo se zabavljali, ali samo u

gimnaziji. To je bilo glupo začikavanje, ta tetovaža, hoću da kažem. Stvarno

glupo.“

„Ali zašto nisi odmah rekla?“

„Pa zbog Alison. Očigledno je toliko ljubomorna da bi odlepila kad bi

znala da sam ja ta bivša devojka, a Metju ne želi da je sad nervira. A tebe nisam

htela da lažem, Bene, ali prosto mi je izgledalo lakše. Hoću da kažem, tako nisi

morao da lažeš zbog mene. Znam da je glupo i molim te da mi oprostiš. On mi

ništa ne znači, kunem se.“

Prvi put otkako su ušli u kola, Ben podiže glavu da je pogleda.

„Nisam te pitao da li ti on išta znači.“

Bio je red na Kejti da obori pogled.

„Pa da. Htela sam samo da to znaš, to je sve.“

Sedeli su i ćutali sve dok Ben naposletku nije posegao nazad da bi stavio

pojas.

Kejti se nagnula napred i upalila motor, i njih dvoje se uz fijuk vetra

odvezoše kući.

Četrnaest

Nakon što je spustila slušalicu, Kejti je dobrih pet minuta turobno zurila u

telefon. Bio je to njen najduži razgovor s Benom posle subotnje večeri, što je

nešto značilo. Činjenica da je rekao da večeras neće moći s njom na

pretporođajni kurs, zato što igra fudbal, kazivala je, međutim, da još nije sve

svario. Htela je opet onog starog Bena, a ne ovog ćutljivog neznanca, koji joj je

odgovarao jednosložnim recima. Doduše, od one večeri se nisu baš često viđali.

U nedelju je rano pre podne otišao iz stana, a vratio se tek nakon što je ona već

legla. Sledećeg jutra je ustala i zatekla ga kako spava kao zaklan na sofi,

potpuno obučen. Na tepihu je napola pojedena pica virila iz kutije, a prazne

pivske flaše bile su razbacane po celom podu, usled čega je ceo stan vonjao isto

kao njegov suviše pripiti dah. Probudila ga je što je nežnije mogla, ne usuđujući

se da poteže pitanje otpadaka koji su ga okruživali. Pripremila mu je doručak i

potom su ćutke sedeli za stolom žvaćući tost. Pošto više nije mogla da podnese

Benovo uporno ćutanje, Kejti se naposletku odvažila da pomene Metjua, ponovo

se izvinjavajući zbog toga što je lagala u vezi s njihovim gimnazijskim

zabavljanjem. Ne gledajući je u oči, progunđao je: „Dobro. Prestani da brineš

zbog toga“, i potom je samo ustao i otišao na posao, ostavljajući je da sredi

nered koji je napravio. Mora biti da ovako izgleda kad živiš s nadurenim

tinejdžerom, pomislila je, i sama pomalo besna dok je sunđerom brisala s tepiha

skoreli paradajz sos. Nadala se da je dovoljno zreo da razgovara s njim o tome,

ali očigledno nije bio. Kući se vratio tek kad je te večeri otišla u krevet, a kad je

sutradan ušla u dnevnu sobu, pripremila se za posledice još jedne večeri

pijančenja i poručivanja hrane u sitne sate. Ustanovila je, međutim, da je već

otišao; zgužvane kartonske posude obložene folijom iz kineskog restorana bile

su zgurane u kantu za smeće ispod sudopere, a prazna flaša od crnog vina

nalazila se u kanti za reciklažu. Pomislila je kako je ovo napredak; kako je

manje ljut na nju. Međutim, bila je krajnje snuždena zbog toga što nije mogao da

natera sebe da ode s njom na poslednji čas kursa.

Naposletku je u očajanju podigla slušalicu i pozvala Danijelov lokal.

„Nađemo se napolju za deset minuta; stavi povez na oči. Imam iznenađenje

za tebe“, rekla je pre no što je Danijel stigao i da zine. Potom je spustila

slušalicu i nesrećno se zagledala u telefon. Počela je da skuplja svoje stvari

pitajući se ne pravi li možda veliku grešku.

„Ovo je neopisivo uzbudljivo“, reče Danijel ushićeno poskakujući na

sedištu Kejtinih kola. „Obožavam, obožavam, obožavam iznenađenja. Reći ćeš

mi kad mogu da skinem povez, zar ne?“

„Ne brini“, odvrati Kejti. „Upravo stižemo. Možeš da ga skineš čim

zaustavim auto. I ovo zapravo i nije iznenađenje. Više zahvalnost za predivno

darivanje bebe koje si mi priredio.“

„Eto vidiš, znao sam da ćeš na kraju priznati. Bilo je divno, zar ne?“, reče

Danijel. „Kladim se da mogu da pogodim gde me vodiš. Pozvala si sve moje

prijatelje i okupila ih na koktelu u Normanovom baru. U pravu sam, je li tako?“

„Ne baš“, reče Kejti, dok je parkirala kola. „Dobro je, sad možeš da ga

skineš.“

Danijel proviri preko gornjeg ruba poveza. Njegov ushićeni osmeh izblede

kad ga je strgnuo sa glave i shvatio gde se nalaze.

„Bolnica? Šta ćemo kog đavola tu?“, reče on, okrećući se da pogleda u

Kejti.

„Danijele, znam da ne bi pošao sa mnom da sam ti odmah rekla, ali ovo je

ozbiljno. Potrebno mi je da budeš sa mnom na poslednjem času pretporođajnog

kursa. Ti si jedini koji zna šta se dešava i sva je prilika da ćeš mi biti potreban i

na porođaju“, preklinjala ga je.

„Jesi li ti sišla s pameti? Već imaš dva moguća oca. Umešati i mene, to je

već najobičnija pohlepa, Kejti.“

Na svoj užas, ona se zaplaka.

„Da li ti to plačeš?“, upita Danijel.

Kejti klimnu glavom prekopavajući po tašni u potrazi za papirnom

maramicom.

„Ako se praviš da plačeš samo da bi me naterala da uđem, neće ti upaliti.

Veoma si okrutna i dovela si me ovamo pod lažnim izgovorom, a ja nisam ničija

budala.“

„Potreban si mi, Danijele, u redu? Potrebna mi je tvoja pomoć“, reče Kejti,

niz čije se lice sad već slivala bujica suza.

„To nisu lažne suze, a?“

„Pa naravno da nisu, jebote.“

„Joj, Kejti, ja ti ovde nisam ni od kakve pomoći. Tebi je potreban Ben, a ne

ja“, reče Danijel uzimajući joj ruku.

„Ali on nije tu, zar ne? Od one večere, potpuno me je isključio. Kleštima

mu izvlačim svaku reč. Jedva da uopšte provodi imalo vremena u stanu. Svake

večeri izlazi, i to pravo s posla, a kući dolazi kad ja već legnem“, reče Kejti.

„Moraš da razgovaraš s njim, Kejti“, reče Danijel.

„Znam, znam. Ali on neće da priča sa mnom.“

Neko vreme su samo sedeli i ćutali.

„Smem li da te zamolim nešto?“, reče Danijel naposletku. „Moraš li?

Mozak me već boli.“

„Naravno da ne moram, ali kao tvoj prijatelj i osoba od poverenja u ovoj

situaciji, smatram da je verovatno vreme da postaviš sebi neka teška pitanja.

Drugu priliku nećeš imati.“

„Kako to misliš da neću imati drugu priliku?“

„Vidi, imam jednu teoriju. Tek kad je situacija stvarno loša, primoravamo

sebe da se suočimo s teškim pitanjima. Dobro, kažem pitanjima, ali zapravo

mislim na samo jedno, budući da ovde zapravo postoji samo jedno istinski teško

pitanje.“

Zastao je.

„Pa dobro, reci već jednom, šta je to?“, nestrpljivo će Kejti. „Teško pitanje

uvek glasi“, reče Danijel, ponovo zastajući zarad dramskog efekta. „Da li ga

zaista voliš?“

„To je to. To je stvarno, istinski teško pitanje.“

„Da.“

Opet su sedeli i ćutali, oboje razmišljajući o Danijelovoj teoriji. Pošto Kejti

nije progovarala, Danijel odluči da elaborira.

„Vidi, kad ti je s nekim muškarcem okej, ne fantastično, ali okej, u

pozadini uma stalno ti lebdi istinski teško pitanje i povremeno zapreti da se

probije i pokaže ti se. Ali pokušaj da odgovoriš na njega neizbežno bi doveo do

promena u vezi, što iziskuje previše truda, pa ne odgovaraš. Što je skroz u redu,

ali ako sve nastavi da bude okej, ne fantastično, ali okej, mogla bi se naći u vezi

na duge staze, a da se nikad nisi pozabavila istinski teškim pitanjem i, prema

tome, može ti se desiti da završiš s nekim koga ne voliš. Pratiš li me?“

Kejti potvrdno klimnu.

„Dakle, vidiš, zapravo moraš da se nadaš nekom teškom razdoblju, budući

da si tada spremnija da odgovoriš na istinski teško pitanje, zato što promena

može biti samo dobra. Znači, sve u svemu, ova trauma došla ti je kao kec na

desetku, jer ti se pruža prilika da odgovoriš na istinski teško pitanje. Kapiraš?“

„Mislim da kapiram“, šmrknu Kejti. „Logika ti je pomalo zbrkana, ali čini

mi se da tu negde postoji poenta.“

„Odlično. Dakle?“

„Dakle šta?“

„Slušaš li ti mene uopšte? Dakle, da li ga stvarno voliš?“, upita Danijel.

„Koga?“

„Zezaš me, zar ne?“

„Molim? Daj, prekini, Danijele. Ne mogu ni da razmišljam normalno“, reče

Kejti, i opet potekoše suze.

„Pokušavaš li da mi kažeš da ovde nisu posredi samo tvoja osećanja prema

Benu, nego da se i Metju ponovo umuvao na plesni podijum?“

„Ma ne, taman posla. Joj, ne znam. Prosto smo... eto, prosto smo prošle

nedelje u mojoj kancelariji pevali onu pesmu iz Prljavog plesa...“, poče Kejti.

„Koju pesmu?“, prekide je Danijel.

„Ive Had the Time of My Life “, odvrati Kejti.

„Razočaravaš me. Najbolja pesma iz prljavog plesa je Hungry Eyes.“

„Ko da je to sad važno, Danijele.“

„Izvini. Pričaj.“

„Pa, eto, dok smo pevali, prosto je sve navrlo natrag, znaš već, onaj osećaj

prve ljubavi. Kad je sve tako divno nekomplikovano“, sa uzdahom će Kejti.

„Nisam siguran da bih se složio s tim. Hoću da kažem, Bejbi je stvarno

mislila da je Peni zatrudnela s Džonijem. Ne bih to nazvao nekomplikovanim.“

„Ama, ne govorim o Prljavom plesu“, reče Kejti nestrpljivo. „Govorim o

meni i Metjuu. Nekad sam bila zaljubljena u njega. I bilo je divno. Stvarno

divno. Verovala sam da je on onaj pravi, Danijele, stvarno jesam. Mislila sam da

ćemo do kraja života ostati skupa. A onda smo otišli na tu večeru i videla sam ga

u njegovoj kući, u njegovom životu, i nisam mogla a da ne pomislim da sam to

mogla biti ja, shvataš. S pošljunčanim prilazom i visećim saksijama i predivnom

dečjom sobom i zasebnim kupatilima i glupim fotografijama s venčanja, na

polici iznad kamina. “ Uto naiđe i novi talas suza.

„Viseće saksije?“, upita Danijel. „Ne mogu a da se ne usprotivim muškarcu

koji te navede da pomisliš kako su viseće saksije nešto čemu valja težiti u

životu. To nisi ti, Kejti. Valjda u tebi ima i nečega više? Daj, ženo, prošle

nedelje si ukrala morskog papagaja. Valjda je to bolje od biranja sadnica za

žardinjere?“

„U pravu si. Znam da jesi. Ben i ja se sjajno zabavljamo, stvarno, ali rodiću

dete, Danijele“, reče ona. „Rodiću dete i počinjem da se pitam da li je to sasvim

spojivo s vezom koja nije ništa razvijenija od veze dvoje studenata koji su se tek

upoznali na brucošijadi.“ Ona se okrenu od njega i zagleda u daljinu. „A sad, što

se tiče istinski teškog pitanja. Nikad nismo pričali o reči na lj’. Nikad. I pogledaj

nas sad, imaćemo dete, a nikad nismo pričali o tome šta uistinu značimo jedno

drugom.“

„Gospode, Kejti, nikad nisam shvatao koliko si zapravo sjebana“, reče

Danijel.

„Baš ti hvala. Dajem sve od sebe“, odvrati ona žalostivo klimajući glavom.

„E pa, draga moja, ovo stvarno znači da moraš da porazgovaraš s Benom. I

da ti kažem nešto. Moraš pre toga da provališ šta zapravo želiš, jer, da budem

iskren, Kejti, ovo je zbrka koja preti da eksplodira, a kad se to dogodi, moraš

znati šta hoćeš da izbaviš iz požara.“

„Pre nekoliko nedelja sve je izgledalo jasno kao dan, a sad sam potpuno

zbunjena“, reče Kejti.

„Dobro, hajde da te sprovedemo kroz ovaj poslednji čas kursa. Posle toga

ćeš znati da više nikad u životu ne moraš da vidiš Metjua. Možda će ti to pomoći

da razbistriš misli.“

„Znači, ići ćeš sa mnom?“, reče ona. „Ne mogu sama. Pogotovo zato što su

tamo Metju i Alison.“

„Šta, pa da propustim dramu? Nema šanse. Voleo bih samo da si mi pre

rekla, pa da sam se malo ležernije obukao“, reče Danijel izlazeći iz kola.

„Dakle, moram sa žaljenjem napomenuti da je ovo, kao što znate, poslednji

čas našeg pretporođajnog kursa“, reče Džoan, koja je izgledala istinski tužna.

„Drago mi je što sam imala prilike da provedem ovo posebno vreme s vama i da

vas sve upoznam. Razume se, razmenićemo na kraju časa telefone i imejlove

kako bismo obrazovali mrežu za podršku. Neke od mojih grupa nalaze se

jednom nedeljno na kafi. Veoma je korisno da tih prvih nedelja izađete iz kuće u

okruženje koje bebi prija.“

Krajnje neverovatno, pomisli Kejti nastojeći da izbegne Metjuov upitni

pogled i lažno saosećajan osmeh koji joj je blistao na Alisoninom licu sve

otkako se ona pojavila bez Bena.

„Ali sad, pre no što počnemo, imam vrlo uzbudljivu vest“, reče Džoan.

„Primećujete da Ričard i Rejčel večeras nisu ovde. To je zato što je Rejčel juče

rodila divnog dečaka.“

Svi preneraženo jeknuše. Jedno je kad sediš ovde i pričaš o porođaju, ali

zaista se i poroditi, to je nešto sasvim drugo. A ako se Rejčel porodila, to je

značilo da i njih ostale vrlo uskoro čeka isto.

„Je li sve u redu?“, upita Alison, koja se prva oporavila.

„O, da, jeste. Ričard je izvan sebe od sreće, a Rejčel je, izgleda, sve izvela

savršeno. Kaže da je srećna kutija mnogo pomogla. Pogotovo karta s koncerta

na koji su išli na prvom sastanku.“

„Čiji je to koncert bio?“, upita Kejti znajući da bi Ben, da je tu, postavio

baš to pitanje.

„Rekao mi je i upamtila sam, zato što su i meni omiljeni. Bio je to koncert

Robsona i Džeroma. Zar to nije divno? “, uzdahnu Džoan.

„Robson i Džerom“, uzviknu Kejti. „Nije ni čudo što je upalilo. Oni su

sasvim dovoljni da svakog uspavaju.“

„Dobro, de, Kejti, to je malčice oštro“, reče Danijel. „Robson i Džerom su

zaista bili nešto posebno, zar ne? Oprostite, nismo se ni upoznali kako valja“,

dometnu potom i ustade da se rukuje s Džoan.

„O, ja sam Džoan“, odvrati ona. „A vi?“

„Danijel, ja sam s Kejti“, reče Danijel.

Sve se oči upitno okrenuše prema Kejti.

„Dopadaju mu se samo zato što je voleo seriju Vojnici“, reče Kejti.

Džoan nabra čelo.

„Zbog uniformi“, predusretljivo će Danijel.

„O, o, o, bože moj, o, pa da, o, baš lepo, o, super, baš lepo od vas što ste

došli, hoću reći, znate, u ovim okolnostima, zbog, znate, ovo vas sigurno ne

interesuje preterano, da dobro, strašno mi je milo što smo se upoznali, imam

veoma dobrog prijatelja koji je, znate, on je...?“

„Takođe, fan Robsona i Džeroma?“, upita Danijel.

„Da, upravo tako, mislim da je baš veliki fan. Nego, moramo da nastavimo

čas. Molim vas da sednete, pa da počnemo, hoćemo li? Odlično, da, pa dobro, da

vidim. Dakle, na početku poslednjeg časa obično pitam ima li neko nekih važnih

pitanja ili želi li neko da kaže nešto, bilo šta. Zato što vam je ovo poslednja

prilika.“

Šarlin đipi sa stolice, onako kako to može samo trudnica mlađa od dvadeset

godina.

„Je l’ mogu ja nešto da kažem?“, praktično zaciča.

„Naravno, Šarlin, samo izvoli“, reče Džoan.

„Pa, to zapravo i nije pitanje; mi, eto, imamo da vas zamolimo nešto vrlo

uzbudljivo. Vidite, ja i Luk smo pričali i mislimo da ste svi strava i voleli bismo

da vas pozovemo na našu svadbu u subotu“, navre iz Šarlin, koja je bila toliko

uzbuđena da je jedva uspevala da stoji u mestu. „Znam da je u zadnji čas, ali

gomila ljudi je rekla da neće da dođe, zato što misle da ne bi trebalo da se

uzmemo. Uglavnom Lukova familija, ne moja. Misle da sam ga upecala na dete

il' tako nešto. Kreteni. U svakom slučaju, hteli smo da vas sve pozovemo, pošto

smo već uplatili švedski sto i sve to. Evo vam pozivnice, a ja sam unutra stavila i

malu mapu, da biste mogli da nas nađete. Recite da ćete doći. Ne mogu da

dočekam da vidim facu Lukove keve kad se budete pojavili.“ Ona se prošeta

sobom dajući svim parovima svetlucave ružičaste pozivnice.

„Znači, stvarno se venčavate?“, s nevericom upita Metju dok je otvarao

koverat i posmatrao kako mu se po odelu prosipaju šarene konfete.

„Pa da, jedva čekamo, je l’ da, Luk?“, reče Šarlin bacivši preko ramena

pogled u svog budućeg muža, koji je pomno proučavao svoje prste.

„Koliko, beše, imate godina?“, ponovo će očigledno zblanuti Metju.

„Osamnaest. Ali Luk će dvadeset i tri dana posle venčanja napuniti

devetnaest, a beba bi dotad već trebalo da se rodi, tako da će dobiti najbolji

rođendanski poklon u životu jer će imati mene i mrvicu“, odvrati Šarlin.

„Jebote, jadan dečko“, promrsi Metju sebi u bradu.

„Metju“, prošišta Alison. „Ćuti.“

Šarlin se okrenu na peti i pogleda ga.

„Čula sam to“, reče gledajući ga ljutito.

„Šarlin“, umeša se Džoan. „Ne verujem da je hteo da kaže da...“

„Ne, Džoan“, prekide je Šarlin još uvek streljajući Metjua pogledom.

„Znam šta je hteo da kaže.“

Soba utihnu i svi pogledaše u pod. Svi sem Šarlin i Luka, koji je konačno

podigao glavu da bi se zagledao u Metjua.

„Mi se volimo, okej?“, reče ona prišavši Metjuu i podmetnuvši mu pod nos

plavi veštački nokat zlokobnog izgleda. „Volim ga i on voli mene. Kraj priče. Sa

osamnaest godina valjda smemo da se volimo?“

Metju beše prinuđen da se zavali u stolicu kako bi izbegao smrtonosno

oružje koje je poigravalo opasno blizu njegovog levog oka.

„Smemo li?“, uzviknu ona pritisnuvši mu obraz noktom.

Kejti je sve vreme posmatrala kao opčinjena i sad je ustanovila da sedi na

samom kraju stolice, ne dišući, i čeka Metjuov odgovor, dok joj se po glavi

vrtlože slike njihove tinejdžerske romanse.

„Naravno da smete, dušice“, reče Danijel prekidajući tišinu. Ustao je i

polako prišao Šarlin, blagim pokretom sklonivši preteći nokat s Metjuovog lica.

„Naravno da smete“, ponovi on blago dok ju je vodio natrag prema njenoj stolici

i smestio je tamo. Luk je pomilova po ruci, a onda nastavi da proučava prste.

„Ovo je mnogo bolje od Istenderd“, reče Danijel Kejti, sedajući na svoje

mesto i ljubazno se osmehujući Džoan.

„Mogli bismo da nastavimo“, reče on, kao da se ništa nije dogodilo.

„Dabome, mogli bismo, zar ne“, objavi ona na sav glas. Potom ustade i

poče mahnito da prelistava svoj notes sve dok konačno ne nađe ono što je

tražila. Grupa je ćutala kao zalivena. Niko se nije usuđivao da progovori.

„Da probamo ovo, hoćemo li“, reče ona okrenuvši se prema njima

ukočenog osmeha. „Dakle, narode, sastavićemo dva spiska. Jedan će biti spisak

svega onoga što čini vaš uobičajeni dan sada, pre bebe, a drugi onoga što će

činiti vaš uobičajeni dan nakon što se beba rodi. Kako vam se to čini?“

Svi je pogledaše belo.

„Savršeno. A sad, da vidimo. Mogu li vam predložiti da se malo izmešamo,

pošto nam je ovo poslednji zajednički čas? Danijele, što ne pomognete Šarlin

oko ove vežbe? Može?“

„Naravno“, odvrati gospodin Šarmantni glavom. „Biće mi zadovoljstvo.“

„Odlično, a ti Alison, zašto ne bi radila ovo s Lukom, a mogla bi ga malo i

posavetovati što se tiče svadbe. Može, Luk?“

„Valjda.“

„Dakle, ostaju nam Metju i Kejti, za koje sam sigurna da će biti sasvim u

redu. Dobro, evo papira i olovaka. Imate nekoliko minuta za ovo, a onda ćemo

svi skupa popričati o tome.“

Metju ustade i, ne rekavši ni reč, uze olovku i nekoliko listova papira, pa

ode i sede i ugao najdalje od ostatka grupe. Kejti se odvuče za njim.

„Zašto nisi odgovorio na pitanje?“, ne suzdrža se da ga ne upita nakon što

su seli.

„Na koje pitanje?“, nadureno će on.

„Ono koje ti je postavila Šarlin.“

„Zato što sam se skamenio, jebote. Mogla je oko da mi istera.“

„Shvatam“, reče Kejti, žustro smotavajući i razmotavajući papir koji je

držala.

„Koga briga za Šarlin, uostalom?“, reče Metju. „I šta se, do đavola, desilo u

subotu? Što ste onako navrat-nanos otišli?“, upita on.

„Zato što je Ben video tvoju tetovažu, kretenu jedan“, reče Kejti,

smotavajući papir još brže.

„O, gospode“, uzviknu Metju pokrivajući usta dlanom.

„To i ja kažem.“

„Kako smo mogli biti tako glupi? Šta je rekao? Šta si ti rekla?“

„Morala sam da priznam da smo se zabavljali u gimnaziji i normalno, hteo

je da zna zašto mu nisam rekla. Odgovorila sam da je to bilo zato što je Alison

veoma ljubomorna, pa nisi hteo da je nerviraš dok je u drugom stanju. Nisam mu

rekla da ne bi i on morao da laže.“

„Da li ti je poverovao?“

„Mislim da jeste. Ali otad smo jedva i razgovarali. Ben ne praktikuje

razgovore o vezi, tako da nemam pojma šta zapravo misli. “

„Ovo je katastrofa. Šta ako pokuša da stupi u kontakt sa Alison, mogao bi

sve da upropasti“, reče Metju nervozno pogledajući u Alison, koja je

razgovarala s nemim Lukom.

„Ben bi mogao sve da upropasti? Teško da je ovo njegova greška, zar ne?“,

prosikta Kejti. „Sami smo se uvalili u ovaj čabar, Metju. Ben nikad ne bi bio

tako podao da kaže Alison. Nemaš razloga za brigu. U opasnosti je moja veza, a

ne tvoj brak.“

„Kejti, ljudi prave gluposti kad veruju da su izdani. A Ben baš i nije uzor

zrelosti, zar ne?“

„Šta bi to trebalo da znači?“

„Daj, Kejti. On je običan klinac, zar ne? I — žao mi je, ali moram ovo da

kažem - ne mogu da poverujem da je otišao na momačko veče baš sad kad samo

što se nisi porodila. Pa to je izbegavanje odgovornosti. Jesi li sigurna da će

odrasti na vreme da bude otac?“

„To stvarno nije fer“, reče ona, a suze je ponovo zapekoše u očima. Stvarno

nije, pomisli, pogotovo sad kad je videla Metjua u svoj njegovoj veličini

„savršenog hranitelja porodice“. Morala je priznati da je zatekla sebe kako

razmišlja da imati takvog muškarca zvuči pomalo privlačno, uprkos dugim

godinama tvrdoglave samostalnosti i odlučnosti da se oslanja na sopstvene

snage. Možda čak i privlačnije od muškarca koji često na kraju meseca može da

priušti samo da je izvede u indijski restoran u njihovoj ulici koji radi bez

dozvole, gde joj veselo doda bezimeno pivo koje je prethodno kupio u

supermarketu. Mada, podseti ona sebe, ona i Ben umeju dobro da se provedu

tamo, pogotovo otkad su izumeli visokotehnološku veštinu pravljenja maski od

indijskog hleba.

„Nemaš prava da mu sudiš“, reče ona, pokušavajući da ubedi sebe koliko i

Metjua. „Možda nije dostigao tvoj nivo uspeha, ali daće sve od sebe. Znam da

hoće.“

„Ipak, ne mogu a da ne brinem za tebe“, reče Metju, ponovo nervozno

pogledajući preko u Alison. „Vidi, razmišljao sam. Ako ti ikad išta zatreba, uvek

me možeš pozvati, znaš.“ On posegnu u unutrašnji džep sakoa i izvuče srebrnu,

izgraviranu futrolu za vizitkarte. Potom izvuče jednu i pruži je Kejti.

„Ne, hvala“, reče ona naposletku. „Mislim da je najbolje da se, posle ove

večeri, nikad više ne vidimo. Zar ne?“

„Dakle, želim vam svima sve najbolje“, reče Džoan na kraju časa. Hajde

da sad zapljeskamo sebi. Bravo, bili ste odlični.“

Svi se zgledaše, pomalo smeteni. To je bilo to, ništa više nisu imali da

dovrše pre samog velikog dana. Naposletku poustajaše i nespretno se zagrliše

želeći jedni drugima sreću. Šarlin je, na Danijelovu molbu, čak pristala na

zagrljaj s Metjuom. Od vežbe s njim, povratila je svoju uobičajenu drčnost i

vedrinu, skakućući naokolo kako i prilici tinejdžerki.

„Danijel mi je dao najbolju fenomenalnu ideju za svadbeni poklon Luku“,

reče ona Kejti i Alison, ushićeno tapšući. „I rekao je da će doći na svadbu, tako

da sad morate svi da dođete. Doći ćete, hoćete, Alison, moooooooolim teeee?

Metju i ja smo sada skroz kul.“

„Potrudićemo se“, uspe Alison da iscedi kroz gotovo nepomične usne.

„Kejti, ti ćeš doći s Benom, zar ne? Otkako se vratio na fudbal, Luk je

mnogo pričao s njim o tome kako da bude tata. Ben je super. Sigurna sam da će

hteti da dođe“, reče Šarlin.

„Videćemo hoće li stići na vreme“, odvrati Kejti, iznenađena što je Ben

uopšte razgovarao s nekim o očinstvu, a kamoli sa osamnaestogodišnjim

dečakom.

Kad je Alison zagrlila Kejti na oproštaju, zadržala ju je načas u naručju i

gorljivo upitala da li je između nje i Bena sve u redu, s obzirom na njegovu

naglu promenu raspoloženja onomad na večeri i na odsustvo sa časa. Kejti

odagna njenu zabrinutost rekavši da su prosto oboje bili umorni i da je sve u

najboljem redu.

„Ipak, Kejti, ako ikad budeš htela da razgovaraš s nekim, samo me pozovi,

važi?“, reče Alison još jednom je saosećajno stegnuvši.

Kejti je tada morala da izađe odatle. Okrenula se i pobegla ne rekavši

Metjuu ni zbogom.

Petnaest

Metju ponovo prodrma kuglu. Reči POKAZATELJI KAŽU DA

tajanstveno zasvetleše iz skrivenih dubina plastične crne loptice.

Još jednom, reče on u sebi, ovog puta energično je protresajući obema

rukama. Pojavi se PITAJ KASNIJE.

Metju ubaci Čarobnu kuglu za donošenje odluka, koju je te nedelje kupio u

prodavnici zezalica, u fioku svog radnog stola. Vrlo brzo mu je postala opsesija,

budući da je uhvatio sebe kako je pita sve i svašta. Kome još trebaju tabele,

pomisli on, zahvalan što je pronašao novi način upravljanja svojim životom. U

svakom slučaju, ovo je bilo mnogo spontanije i mnogo zabavnije, i mnogo je

verovatnije vodilo u avanturu.

Već je izvukao veliko zadovoljstvo iz toga što je objavila da U TO NEMA

NIKAKVE SUMNJE kad je upitao da li je pametno da ode na Šarlininu i

Lukovu svadbu. Bio je u toj meri zadovoljan da je odmah obavestio Alison da će

ići, što je nju smesta bacilo u verovatno najgore raspoloženje koje je u poslednje

vreme video kod nje. Retko kad se nešto smatralo toliko lošim da uništi njihovu

normalnu večernju rutinu. Više nije bilo brižljivo pripremljenih gastronomskih

doživljaja od tri jela, na koja je Alison trošila sate i sate svakog dana. Nije bilo

savršeno postavljene trpeze s posuđem uzetim iz dragocenog servisa za

ručavanje, svadbenog poklona od bogate tetke. I sasvim sigurno nije bilo dugih,

dokonih, makar ponekad i zamornih obeda za vreme kojih je Alison nizala svoje

najnovije misli u vezi sa svojim glavnim planom za prve nedelje materinstva.

Sve to beše nimalo ceremonijalno zamenjeno poslužavnikom na kuhinjskom

stolu, na kojem je stajalo raskvašeno, poluodmrznuto gotovo jelo, s viljuškom i

nožem nemarno spuštenima sa strane.

Zaključio je da mora da se oprosti s Kejti kako valja. Nažalost, dabome da

to nije mogao objasniti Alison, koja nije videla ama baš nijedan valjan razlog na

ovom svetu da ode na tu svadbu, s obzirom na to da će se nesumnjivo održavati

u „nekoj straćari bogu iza nogu“. Odbacila je Metjuovu odluku pretpostavljajući

da će ga „samo preko mene mrtve“ naterati da se predomisli. Međutim, nedelja

je prolazila i postajalo je sve očiglednije da Metju, sasvim nesvojstveno sebi, ne

namerava da popusti pred njenim protivljenjem, stoga je nastavila da ga

kažnjava jednosložnim recima i plastičnom hranom. Bilo je tim više

zabrinjavajuće zato što je Metju, iako sve rasejaniji raskidan potrebom da razreši

situaciju s Kejti, osećao Alisonino rastuće razočaranje zbog toga što joj ne pruža

odgovarajuću podršku u ovoj fazi trudnoće. To što nije bila kadra da ga u

potpunosti uključi, za ishod je imalo to da ga je potpuno isključila iz svih

preostalih priprema. Bila je očigledno rešena da ne dozvoli Metjuu niti ikom

drugom da je spreči da bude najpripremljenija majka blizanaca koja je ikada

živela. Obavljala je kupovine, zakazivala preglede i preuredila dečju sobu ne

zatraživši niti jedan jedini savet od Metjua. Ova iznenadna suvišnost uterala mu

je nelagodu u kosti, međutim, dok ne prođe svadba, nije mogao da smogne ni

mrvu snage da se pozabavi time.

I tako, kad su te subote ušli na parkiralište Rudarskog doma, prvi Alisonin

komentar uopšte nije iznenadio.

„Rekla sam ti da nije trebalo da dolazimo“, reče ona.

Ruku na srce, spoljašnjost jednospratne građevine ravnog krova iz

šezdesetih godina prošlog veka, podignute na drugom kraju izlokanog

parkirališta, nije ulivala mnogo nade. Avetinjski zelena betonska obloga

predstavljala je krajnje neprivlačan kontrast crvenom limenom krovu. Razbijeni

prozor zakrpljen izolir trakom jedva se držao za praznu kutiju od žitarica koja je

lepetala na vetru, a natpis iznad vrata bio je potpuno prekriven grafitima. Sve to

nimalo nije ulivalo nadu da će veče biti prijatno.

„Mora da su Šarlin i Luk stvarno popularni“, reče Metju, pokušavajući da

ne obraća pažnju na činjenicu da je Alison upravo pritisla bravicu za

zaključavanje vrata. Oboje su ćutke sedeli i posmatrali živahnu skupinu od

tridesetak ljudi koji su se muvali ispred po svemu sudeći krcate sale. Skupina je

bila bučna, što je očigledno bio rezultat celodnevnog druženja sa čašicom, i

stajala je u raštrkanim grupicama ili, u slučaju nekoliko sredovečnih žena, sedela

na zemlji s leđima naslonjenim na zid, pijuckajući vino iz plastičnih

polulitarskih čaša, s cipelama visokih potpetica zbačenim s prljavih stopala.

Iznad vesele družine lebdeo je oblačak dima koji se izvijao iz bezbroj cigareta.

Glasno kucanje u prozor prenu Metjua i Alison.

„Šta je sad, koji...“, reče Metju, pružajući ruku da pritisne taster za

spuštanje prozora.

„Opaka mašina, čoveče“, reče momčić od dvanaestak godina pomaljajući

glavu pravo kroz prozor, usled čega se Metju iznenađeno trže kako bi izbegao

pljusak pljuvačke.

„Došo si na svadbu od Šarlin?“

„Ovaj, da, tako je“, odvrati Metju.

„Ja sam njen burazer Skot. Zadužen sam da budem prokužitelj ovde na

parkiralištu, zato mi samo daj ključeve, pa da parkiram ovu bebicu i čuvam ti je

dok ne budeš ’teo da kreneš, važi?“

„Ali već sam parkirao.“

„Jeste, šefe, al' vidiš, sva kola od svatova ima da budu parkirana ondi

preko.“

„Zašto?“

„Zato jel će tamo da budu bezbednija.“

„Zašto?“, ponovi Metju.

„Zato.“

„Vidi, sinak. Kako bi bilo da ja kola ostavim ovde, a da nas ti lepo odvedeš

i pokažeš nam gde je žurka.“

„Da prokužim mesto za vas?“, upita Skot.

„Tako je.“

„Ali opet moram da vam naplatim. Jerbo ste ipak koristili usluge

prokužitelja“, ozbiljno će Skot.

„Važi, je l’ može kesa čipsa i bakšiš? I kaže se poslužitelj, a ne

prokužitelj.“

„Pa to sam i reko.“

„Ne, ti si poslužitelj na parkiralištu“, reče Metju. „Poslužitelj? Nema šanse

da opašem kecelju samo zato da bi’ parkiro dobra kolica.“

Metju pogleda preko u Alison, koja je grčevito pridržavala stomak rukama,

kao da se boji da bi neko svakog časa mogao pokušati da joj ukrade blizance

ispred nosa.

„Hajde“, reče joj. „Samo na sat vremena.“

Skot otrča i stade da ih sačeka pored vrata, udarajući pesnicom tri mlitava

bledoružičasta balona, koja su očigledno bila selotejpom zalepljena za dovratak

kako bi izrazila dobrodošlicu srećnom paru.

„Ako samo udahnem duvanski dim, moguće je da ti nikad neću oprostiti“,

reče Alison, dok je nevoljno podizala bravicu na svojim vratima i izvlačila se iz

kola.

Dok su prelazili preko parkirališta, držala je Metjua ispod ruke kao

mengelama, dok je drugom rukom pokrila usta i nos.

„Prolaz, prolaz“, prodera se Skot kad su prišli vratima, nadglasavajući

bučno čavrljanje. „Gospoja je noseća. Puštajte je da prođe.“

Naposletku su uspeli da se probiju kroz veselu gomilu i iznenadili su se kad

su unutra, u sali, zatekli relativno miran prizor. Disko svetla svih duginih boja

skakutala su i vrtela se preko skoro praznog, prašnjavog podijuma za igru, a trud

koji je di-džej ulagao da ga napuni prolazio je gotovo nezapaženo, ako se

izuzmu dva dečkića koja su se klizala na kolenima. Plastične stolice, koje su

Metjua podsećale na gimnaziju, bile su poređane naokolo, već zauzete

pripadnicima namrgođene starije generacije. Ovde nije bilo živahnog čavrljanja,

budući da su jedni sedeli s rukama čvrsto skrštenim na grudima, dok su drugi

nestrpljivo dobovali prstima o sto, čežnjivo pogledajući prema kuhinjskim

vratima i pitajući se kad će biti posluženi, kako bi se valjano najeli i stigli kući

na vreme da pogledaju novu epizodu serije.

Prijatelji mlade, po svoj prilici, bili su okupljeni u jednom uglu, takođe,

ćutljivi i povučeni, ali s pogledima uperenim u mobilne telefone, usredsređeni

na neku hitnu poruku koju je valjalo poslati, najverovatnije onom pored sebe.

Ne usuđujući se da pogleda Alison u oči, Metju je uze za ruku i odvede do

šanka. Ili, radije, prolaza koji je prostoriju spajao s jarko osvetljenom kuhinjom,

gde su poslovale dve devojke obučene u darkerskom stilu, s previše ajlajnera na

očima, koje su piće služile u crnim čipkanim rukavicama bez prstiju.

„Odvratno“, prošišta Alison. „Šta uopšte tražimo ovde?“

„O, za boga miloga, Alison“, prekipe Metjuu naposletku. „Kad bi makar na

pet minuta prestala da budeš jebeni snob, možda bi ti čak bilo zabavno.“

Alison ga pogleda, potpuno zatečena ovim izlivom. „Pobogu, jesi li ti

normalan? Da mi bude zabavno, ovde? Ne budi smešan? Ne bi mi moglo biti

zabavno ni da mi platiš. Jedan sat i otišli smo odavde.“

„Došli ste, došli ste. Ne mogu da verujem, stvarno ste došli.“

Pored njih je protrčao ogroman bleštavobeli oblak koji kao da se pojavio

niotkud, zamalo oborivši Alison. Oluja tila i tafta zaklanjala je načas pogled, sve

dok se Šarlin nije okrenula i otkrila Danijela koji je s Kejti i Benom stajao na

vratima. Šarlin ga je odmah odvukla do skupine tinejdžerki. Devojke se smesta

sjatiše oko Danijela, žurno se sašaptavajući i potom se osvrćući naokolo i

praskajući u kikot. Mladići iz grupe izdvojili su se poprimivši odbrambeno

držanje, i očigledno su sada raspravljali kako da izađu na kraj sa ovim novim

uljezom koji je pretio da im okupira teritoriju.

Kejti i Ben ostali su sami na vratima, pošto im Šarlin nije ukazala ni

najmanju pažnju. Ben je odmerio pogledom Metjua, rekao nešto Kejti i potom

izašao van ne rekavši ni zdravo.

„Pitam se šta je spopalo Bena“, reče Alison. „Bio je tako mrzovoljan kad je

došao kod nas na večeru, a manire valjda i nema. I onda se nije pojavio na času.

Tu se, bogami, nešto čudno dešava. Znaš, čini mi se da ne može da izađe na kraj

s mišlju da će postati otac. Jadna Kejti. Ona je baš divna i zaslužuje nekog

mnogo boljeg, zar ne?“

Metju nije imao dovoljno poverenja u sebe da joj odgovori, pa se pravio da

nije čuo.

„Slušaš li ti mene uopšte?“, navali ona. „Zar ne misliš da Kejti zaslužuje

bolje?“

„Da“, beše sve što je uspeo da šapne dajući sve od sebe da potisne želju da

otrči preko i uteši Kejti, koja je izgledala veoma tužno i usamljeno.

„Odoh da je malo razveselim“, reče Alison polazeći, a Metju se uputi za

njom pitajući se nije li dolazak ovamo ipak bio greška.

„Još ništa od bebe?“, upita Alison Kejti kad su stigli do nje.

„Ovaj, ne, ne još“, odvrati Kejti, nervozno gledajući u Metjua. „Iznenađena

sam što ste došli.“

„Ni upola kao ja“, reče Alison. „Metju je navalio da dođemo. Mada mi

nikako nije jasno zašto.“

Metju nije uspevao da odgonetne Kejtin pogled.

„Pa, Ben je zaista želeo da dođe“, reče ona naposletku. „Ispostavilo se da je

predstojeće očinstvo zbližilo njega i Luka.“

„Čuj, pretpostavljam da imaju mnogo zajedničkog“, reče Metju.

„Šta, misliš zato što su obojica premladi?“, brecnu se Kejti. „Ben nije baš

tako mlad, samo da znaš.“

„U pravu si, zapravo je veoma zreo“, reče Metju ne uspevajući da sakrije

sarkazam u svom glasu.

„Metju“, oštro će Alison. „Ne obraćaj pažnju na njega, Kejti. Nešto je

otrovan. Drago mi je da si tu, tako da barem mogu normalno da popričam s

nekim pre no što se izvinimo i odemo sa ove grozne svadbe.“

Alisonin očigledan prezir prenerazio je Kejti. „Šarlin i Luk su zadovoljni, a

to je jedino i važno, zar ne?“, reče ona.

„Pa, valjda jeste, ako se venčaš u osamnaestoj, šta drugo i da očekuješ. Ali

najozbiljnije, Kejti. Da li bi bila zadovoljna ako biste ti i Ben svoj prvi ples kao

bračni par otplesali u šupi?“, upita Alison.

„Kejti i Ben se neće venčavati, to su ti već rekli“, odlučno će Metju.

„Možda i hoće“, reče Alison. „Možda će Ben shvatiti da je to ono što želi,

možda...“ Ona ućuta.

„Ko zna“, odvrati Kejti očajno se osvrćući naokolo. „O, pogledajte, Danijel

se vraća ovamo“, dodade ona sa očiglednim olakšanjem.

„Zdravo svima“, reče on prilazeći im. „Čarobna žurka.“

„A ti si, izgleda, pravi hit“, reče Kejti. „Pobogu, o čemu si uopšte imao da

razgovaraš s grupom tinejdžerki?“, upita ona.

„O muzici i plesu, naravno“, odvrati Danijel. „Dvema najvećim opsesijama

devojaka u tinejdžerskim godinama i gej muškaraca. O tome i o zaljubljivanju,

razume se“, dodade uputivši Metjuu prepredeni osmeh.

„A i o javnim toaletima, čini mi se“, reče Kejti munuvši Danijela u rebra i

pokazujući prema Šarlin i njenom društvu koji su se zajedno uputili u ženski

toalet.

„Nema potrebe za takvim opaskama, Kejti. Za tvoju informaciju, otišle su

samo da se presvuku za prvi ples“, reče Danijel.

„Dorothy555“

„Šta, sve one?“

„Da, sve one. A sad predlažem da odemo i nađemo neka dobra mesta, s

dobrim pogledom, jer, verujte mi, ovo ne želite da propustite.“

Danijel ih žurno odveo do same ivice plesnog podijuma i pronašao

trudnicama sedišta. Nedugo potom, Šarlin i njena svita izbiše iz toaleta odevene

— ili razodevene, bolje rečeno u metalnoplave i zastrašujuće kratke mini-suknje

i brushaltere. Sama Šarlin imala je nešto malo čedniju, ali svejedno prilično

agresivnu jarkocrvenu haljinu s volanima i čipkom, koja je pozadi dopirala do

kolena, ali spreda, zbog nabreklog stomaka, nažalost samo do prepona. Na

podijum je doteturala na štiklama kao stvorenim da polomiš gležanj i nesigurno

produžila sve do ulaznih vrata sale.

„Ej, narode. Gasite pljuge i ulazite unutra“, doviknu ona gomili ispred

vrata. „Ako ne uđete, zatvaram bife, jer ovo je moja svadba i morate da radite

šta ja kažem.“

Dok se bučna gomila pušača slivala unutra i odlazila prema šanku, Šarlin

priđe di-džeju.

Njene drugarice su sada stajale u neurednom nizu nasred plesnog podijuma,

čudno otresajući udove kao da se spremaju za sprint. Šarlin je nekoliko časaka

vikala nešto di-džeju na uvo pre no što je on podigao palac dajući joj do znanja

da je shvatio, a onda se pažljivo probila kroz lavirint kablova i zvučnika natrag

na podijum, i stala usred svoje ekipe. Uzviknula je nešto, a one smesta

obrazovaše pravu liniju, stojeći oko pola metra daleko jedna od druge.

„Okej, dame i gospodo“, reče di-džej prekidajući predvidljivi niz šlagerskih

klasika. „Ako biste bili tako dobri da mi posvetite malo pažnje: večeras imamo

za vas nešto veoma posebno. Kako stvari stoje, naš mladoženja Luk je veoma

stidljiv, pa nije želeo da otvori ples sa svojom nevestom. Ajmo sad, svi, jedan

veliki pozdrav za Luka.“

Prostorija je bila tiha, osim što je neko malo dete, odnekud ispod stola,

uzviknulo: „Ostavi me na miru, budalo.“

„Dajte, narode, jedan veliki pozdrav za jadnog starog Luka“, preklinjao je

di-džej.

Nejako klicanje dopre iz ugla s matorcima, koji su sada na smenu odlazili u

kuhinju i zapitkivali kad će posluženje.

„I tako je Šarlin, koja pak nije stidljiva, odlučila da će ipak otvoriti ples, ali

sa svojim ortakinjama, i posvetiti ga svom novopečenom mužu. Prema tome,

samo večeras, naše cure iz Lidsa pokazuju da mogu da izađu na megdan grupi

Pusiket dols izvodeći, na vaše oduševljenje, Don't Cha Wish Your Husband Was

Hot Like Mine“

„Bravo, bravo“, oduševljeno uzviknu Danijel. „Jednostavno nadahnuto.

Fan-ta-sti-čno. Napred, devojke.“

Kad su iz zvučnika grunuli uvodni taktovi pesme, devojke blago zaklimaše

glavom u ritmu muzike. Potom kao da su sve istovremeno uzdahnule pre no što

se baciše u razmetljivo i ne sasvim sinhronizovano mahanje rukama, koje

potraja tokom cele prve strofe. Usledio je trenutak predaha pre refrena. Kad se

začuo prvi stih, one skočiše uvis kao jedna, a onda stadoše mahnito da vrte

kukovima uzvikujući iz sveg glasa prigodno prilagođene reči pesme.

Don’t eha wish your husband was hot like mine?

You really shouldn't wish 'cause today he's all mine?

Don't cha

Don’t cha baby

Don’t cha wish your husband was right like mine?

If you try and steal him I will fight you ’cause he's mine.

Don't cha

Don't cha baby.

Efekat je bio krajnje uznemiravajući. Neke devojke su očigledno provele

sate usavršavajući kruženje kukovima, dok su neke druge, sa izvesnim fizičkim

nesavršenostima, izgledale kao glina na grnčarskom točku, u rukama vrlo

neveštog grnčara.

Dotle je Danijel već umirao od smeha.

„Nema para koje mogu ovo da plate“, reče on brišući oči. „Ovo ne bi

smislio čak ni moj kreativni genij. Premda moram da priznam da jesam dao

Šarlin ideju, ali nisam ni sanjao da će ispasti ovako. Mislim da bih mogao da ih

angažujem. Bile bi najbolja tačka na gej paradi, života mi.“

Mora se reći da su bile prilično uigrane, sve do poslednje strofe, kad je

Šarlin izgubila korak. Prisutna mala deca očigledno su mislila da je ova

pevačko-plesna grupa dovedena zarad njihove zabave i sad su stajala ispred

devojaka pokušavajući da kopiraju svaki njihov pokret. Međutim, to nije bilo

ono što je iznerviralo Šarlin. To je, naravno, bio Skot, koji je zgurao dva balona

i jastuče pod svoju majicu. Dok mu je pod bradom iskakao plavo-crveni dekolte,

s donje strane je veselo landarala zlatna kićanka. Stajao je tik iza Šarlin

imitirajući svaki njen pokret, i svakih nekoliko trenutaka je zastajao da bi se

uhvatio za leđa i navukao bolan izraz na lice, ponašajući se u dlaku kao žensko u

poodmakloj trudnoći. A onda je ona ugledala kako se ljudi smeju nečemu iza nje

i naglo se okrenula, ugledavši Skota usred predstave.

„Mama, vodi Skota odavde“, zaplaka ona. „Mora li baš sve da mi

upropasti? Nije fer. Maaaaamaaa, odma’.“

Njena mama se pojavi kao da je pala s neba, dohvati sina za uvo i odvuče

ga.

Koliko sledećeg trenutka, Šarlin se vratila svojoj tački kao da se ništa nije

dogodilo.

„Kakva profesionalka, kakva profesionalka“, uzviknu Danijel skačući na

poslednji stih pesme kako bi poveo stojeće ovacije. „Fenomenalno, jednostavno

fenomenalno.“

„Tvoja žena je rođena zabavljačica“, reče Ben, dokono sedeći za šankom s

Lukom, koji je nastojao da bude što je moguće manje upadljiv.

„Pričaj mi o tome“, promrmlja on.

„Šta tvoji roditelji misle o njoj?“, upita Ben, trudeći se da ne bulji u

Šarlininu prekratku suknju, koja je poskakivala gore-dole otkrivajući previše

donjeg veša.

„Baš me briga.“

„Gde su oni uopšte? Još ih nisam primetio.“

„Otišli kući.“

„Shvatam.“

Ben potegnu dugačak gutljaj svog ekstra jakog piva, treće polulitarke, koju

je uspeo da iskapi otkako je stigao.

„Znači, Luk, ti si okej s čitavom ovom pričom oko braka i bebe?“, upita

Ben.

„Aha.“

„Smrzo si se, a? Ne moraš ništa da mi govoriš, znam kako ti je, Luk.

Čoveče, ne da znam kako ti je, nego...“, reče Ben, odmahujući glavom pre no što

je iskapio svoju kriglu. „Hoću da kažem, mi smo dva momka u najboljim

godinama, je li tako? Ceo život je pred nama. Mogli smo da radimo šta smo

hteli, da idemo gde god hoćemo, da budemo šta hoćemo, a vidi nas sad. U

jednom trenutku misliš da bi, uz malo više vežbe, još mogao da postaneš

profesionalni fudbaler, a u sledećem sve otpada zato što ti neko kaže da ti je

sledećih osamnaest godina života ukradeno ispred nosa. Tek tako. Saosećam s

tobom, čoveče. U istom sam čabru, Luk. Ti i ja smo zajedno u ovome, druže“,

reče Ben, prebacujući ruku preko Lukovog ramena i uzimajući sledeću kriglu.

„I još nešto“, nastavi on, prosipajući pivo, dok je mahao kriglom u

vazduhu. „Dakle, siguran sam da ćeš se složiti sa mnom što se toga tiče, Luk.

Znači, imaćete bebu, je li tako, i odmah bi ti i majka trebalo da se venčate i

ostanete zauvek zajedno, tek tako. Kažem ti, skidam ti kapu, druže. Ja sam mlad,

ali ti si još klinac, jebote. Znam da ne bi trebalo da govorim ovako, ali ne mogu

da poverujem da radiš ovo, druže. Stvarno ne mogu.“

Luk je samo zurio u pod i počeo da šutira zid.

„Vidi, druže, slobodno mi reci, kao muškarac muškarcu“, reče Ben,

sagnuvši se ne bi li naterao Luka da ga pogleda. „Da li je ovo ono što stvarno

želiš?“

Luk šutnu zid što je jače mogao i onda podiže glavu, valjda prvi put u

životu pogledavši Bena u oči.

„Da, želim“, reče on jasno i glasno. „Zato što je moj otac govnar. Mrzi me

iz dna duše. Samo zato što nisam kao on, misli da ništa ne umem da uradim

kako treba. Napravio mi je pakao od života. Ali dete nije krivo za to, je li tako?

Svako dete zaslužuje dobrog oca. Svako dete, je li tako?“

Ben je zurio u njega otvorenih usta. Još nikad nije čuo Luka da izgovori

jednu celu rečenicu, a kamoli nekoliko rečenica uzastopce.

„Je li tako?“, ponovi ovaj mnogo glasnije.

Ben se zanese unazad, od siline Lukovog pitanja i od piva koje mu beše

udarilo u noge.

Luk zgrabi stolicu i uspe da natera Bena da se spusti na nju.

„Zaslužuje, je li tako?“, upita ga Luk ponovo.

Ben podiže pogled prema njemu, nabranog čela, duboko zamišljen.

Naposletku reče, veoma tiho: „Još kako zaslužuje, Luk, još kako

zaslužuje.“ Potom nesigurno ustade na noge i otetura napolje.

Šesnaest

S drugog kraja sale, Kejti je gledala kako Ben ustaje i odlazi napolje. Jedva

da joj je rekao dve reči cele večeri i već joj je pripadala muka od nelagodnog

razgovora koji je bila primorana da vodi s Metjuom i Alison, a još više od

posmatranja kako Metju masira Alisonina natečena stopala, i pored toga što nije

izgledao oduševljen time. Alisonin samozadovoljan osmeh doticao ju je na način

o kojem nije podnosila ni da razmišlja. Okrenula je glavu na drugu stranu, ali

tada je ugledala Šarlin i Luka u strasnom zagrljaju. Zurila u njih ne mogavši da

skrene pogled dok su se gladno ljubili i potom prešli na nekakav čudan ritual

grickanja ušiju. Kad su izronili da uhvate vazduha, Luk je uzeo Šarlin za ruku i

poveo je do stola. Oboje su seli, a Luk ju je zagrlio i nevino joj milovao stomak.

Ben nikad nije milovao njen stomak. Ne, shvati ona, to nije istina. Jeste

jednom, kad je tek počeo da se primećuje. Jedne večeri su gledali DVD i on se

sagnuo i, u jednom od najprisnijih trenutaka koje su ikad podelili, zadigao joj je

majicu i nežno pomilovao njen goli, blago nabrekao stomačić. Ali to je za nju

bilo previše intimno. Po njenom mišljenju, to nije bila veza u kakvu se upustila.

Smejali su se, dobro su se provodili, seks je bio super, vodili su apsurdne

razgovore do u sitne sate, ali nisu bili prisni. Provela je silne godine koristeći

prisnost kao upozoravajući signal da se nalazi u zoni potencijalnog slomljenog

srca, stoga je tada odlučno odgurnula njegovu ruku, ustala i otišla da skuva čaj.

Baš kad je počinjala da se pita gde joj je bila pamet, iz zvučnika grunu di-

džejev glas najavljujući sledeću pesmu. „Za sve ljubavnike, sentiš nad sentišima,

stara dobra stvar koju je zatražila lično nevestina majka. Zato, ajmo, gospodo,

izvedite dame na podijum i odigrajte stiskavac.“

Kejti se strese na ovaj njegov zanimljiv način izražavanja, a onda, čuvši

uvodne taktove hita Ričarda Marksa iz osamdesetih, Right Here Waiting, oseti

kako joj je celo telo malaksalo. Podijum se odmah napunio i ona je zamagljenim

očima posmatrala kako se more haljina s cvetnim uzorkom vrpolji naspram

zgužvanih i znojavih plavih i belih košulja. Ova pesma bila je veliki hit na

njenoj prvoj godini studija i bolno ju je podsećala kako se, posle raskida s

Metjuom, pretvarala u drhtavu olupinu svaki put kad bi je čula. Sedeći ovako

sama i posmatrajući ovaj festival ljubavi koji se odvijao pred njom, previše

dobro se prisećala sličnih večeri koje je provela pored podijuma za igru u

studentskom domu gledajući kako njene drugarice uživaju u ljubavi dok ona pati

za Metjuom.

S jasnoćom koja je slamala srce, ona shvati kako više ne želi da bude ona

koja sedi sama pored podijuma za igru. A pogotovo ne na svadbi, u devetom

mesecu trudnoće. U stvari, na svoje zaprepašćenje, ono što je zapravo htela bilo

je da bude ona kojoj miluju stomak, kao Šarlin.

Upravo kad je shvatila kako se njene misli spremaju da se survaju u ponor

depresije, u njeno vidno polje upade Ben, zaklanjajući prizor bračnog blaženstva

pred njom.

„Kejti“, reče joj.

„Bene“, uzvrati ona.

On provuče prste kroz neurednu gužvu kose na svojoj glavi, divlje se

osvrćući naokolo kao da na zna šta bi rekao. Potom duboko uzdahnu i obrisa oči.

Da ga nije tako dobro znala, Kejti bi pomislila da je plakao.

„Hoćeš li da igraš sa mnom, molim te?“, upita on naposletku pružajući

pomalo drhtavu ruku.

Bila je potpuno zatečena. Nemoguće da se ovo dešava. Ples je spadao u

Benovih pet najneomiljenijih aktivnosti, zajedno sa čišćenjem sopstvene

povraćke i jedenjem slanih pita.

Na njeno iznenađenje, on je uze za ruku, blago je povuče sa stolice i

povede na plesni podijum, gde je privuče blizu uz svoje pomalo znojavo telo.

„Jesi li ljut?“, upita ona oprezno.

„Zašto to kažeš?“

„Još nikad nismo plesali sentiš“, reče ona.

„Pa, samo sam...“, zausti on, a onda je čvrsto zagrli i okupa joj uvo dahom

natopljenim pivom.

„O, Kejti“, promrmlja.

Kejti mu uzvrati zagrljaj što je jače mogla pitajući se čemu ovo vodi.

Potom, ne mogavši više da izdrži neizvesnost, ona ga odgurnu malo od sebe i

nervozno ga pogleda.

„Bene, nešto se desilo?“, upita.

On je pogleda kao da bi stvarno mogao zaplakati, a onda uzdahnu i ispravi

ramena.

„Jeste, Kejti, desilo se. Upravo sam shvatio da sam bio pravi drkadžija“,

reče on i zaćuta načas da malo razmisli. „Doduše, nisam se uvek ponašao kao

drkadžija, shvataš“, nastavi potom. „Štaviše, volim da mislim da se nikad ranije

nisam ni ponašao tako. Tek odnedavno sam ustanovio da posedujem izvestan

dar za to.“

„Ali ja sam kriva za to“, reče ona. „Trebalo je da...“

„Ne, nije trebalo“, prekide je on. „Štaviše, što se toga tiče, ti i ja smo tu

negde.“

„Pa, da, ali ne zaboravi da ti uvek imaš džokera u ruci“, ne odole ona da na

to odgovori. Prelazila je na njihovo uobičajeno šaljivo zadirkivanje, što se,

shvati ona, dešavalo svaki put kad je trebalo da ozbiljno popričaju.

„Tačno, tačno, i vrlo korisno, kako zaključujem“, odgovori on, prilično

obeshrabreno.

Gledali su se nekako čudno, ruku čvrsto isprepletenih između sebe.

Kejti nije više mogla da izdrži; morala je da sazna u kom pravcu vodi ovaj

razgovor.

„Pa onda, onda... jesmo li okej?“, upita ona oprezno.

„Jesmo“, odvrati on ozbiljno klimnuvši, nabranog čela. „Jesmo, okej smo.“

Kejti zadrža dah čekajući da on kaže još nešto, ali izgledalo je da Ben, iza

izmučenog izraza na licu, još razmišlja. Naposletku, posle veoma duge pauze,

lice mu smekša i, veoma polako, poče da se pojavljuje osmeh. Kejti dozvoli sebi

da ponovo prodiše i pripremi se za Benove sledeće reči.

„Dobićemo bebu“, reče on, gotovo kao da je tek sad to zaista shvatio, sa

izrazom blagog zaprepašćenja na licu.

„Hoćemo“, reče ona polako. „Je li to u redu?“

„To je jebeno divno“, odvrati on, konačno se ozarivši suznim, ali ponosnim

osmehom. „A ja ima da budem jebeno divan tata“, nastavi on, sad već cereći se

od uveta do uveta.

Kejti oseti kako joj kolena klecnuše kad joj se telom raširio talas čiste

radosti. Posrnula je, ali Ben je čvrsto uhvati za ruke kako bi se pribrala.

„Hej, jesi li dobro?“, upita je, ponovo izgledajući zabrinuto dok ju je nežno

milovao po kosi.

„I više nego dobro“, reče ona, pogledavši ga sva srećna. Ben želi da bude

otac. Želi da bude otac njenom detetu. Želi budućnost s njom i bebom. A ona ne

stoji sama pored podijuma za ples. Stoji nasred podijuma, u Benovom naručju.

Shvati kako se ceo njen svet upravo promenio, zato što je prvi put posle veoma

mnogo vremena poželela da prestane da bude „ja“ i počela da bude „mi“. „Mi“

sa Benom i bebom. Dahtala je hvatajući vazduh dok su se njene suze pretvarale

u smeh; i njena i Benova ramena podizala su se šumno, u ujednačenom ritmu,

dok su nastavljali da igraju.

Ostatak plesa su se čvrsto grlili, ne govoreći ništa, dok ju je Ben sve vreme

gladio po leđima i nežno ljuljao u naručju.

„Samo još nešto“, reče on, odmičući se od nje kad se pesma završila. Kejti

oseti kako joj se srce stislo. „Posle ove večeri, moramo li ikad više da vidimo

Metjua i Alison? To nema veze s tim što ste se zabavljali u gimnaziji, mada ti to

što si bila s takvim smaračem neće podići rejting u narodu, Kejti. Stvar je prosto

u tome što su tako užasno savršeni da se pored njih osećam kao obična dileja. A

želim da budem dobar tata, Kejti, stvarno to želim. Zato što svako dete zaslužuje

dobrog tatu, zar ne? Ali ti ćeš me pustiti da to budem na svoj način“, reče on

revnosno.

Benov način biće divan, pomisli Kejti, impulsivno pružajući ruku da ga

pomiluje po obrazu. „Hajde da ih jednostavno zaboravimo“, reče ona. „Posle

ove večeri, možemo se pretvarati da nikad nisu ni postojali. Važi?“

„Važi“, odgovori on, kao da mu je laknulo.

„Mogu li da te zamolim nešto?“, reče Kejti gotovo stidljivo.

„Šta god hoćeš, ljubavi moja, osim da igram uz pesme Džordža Majkla“,

reče Ben.

„Da li bi me pomilovao po stomaku?“, upita ona.

Ovog puta se suza iskrala iz njegovog levog oka.

„To bi me učinilo najponosnijim čovekom na svetu“, odgovori on nežno

pomerajući njenu tuniku i spuštajući dlan na njen topao stomak. Ljubili su se

dugo, bez žurbe, sve dok Kejti ne oseti kako je neko kucka po ramenu.

„Strašno mi je žao što prekidam ovaj trenutak nežnosti, ali očajan sam“,

reče Danijel, nervozno se osvrćući naokolo. „Stalno me saleću matorke i traže

da igram s njima. Morate da me spasete.“

„Zašto ne igraš s Kejti dok ja ne odem da se olakšam“, reče Ben pa poljubi

Kejti u čelo i izgubi se u pravcu muškog toaleta, veselo mahnuvši na odlasku.

„Pa, kako su naši mladi ljubavnici?“, upita Danijel, posmatrajući ozarenu

Kejti.

„O, Danijele, sve će biti u redu. Pomirili smo se, a on kaže da je oduševljen

što će biti otac“, blistala je Kejti od zadovoljstva. „A pošto je ovo, ako se ja

pitam, poslednji put da sam ikad morala da vidim Metjua, mislim da sam

pregrmela ono najgore i da zalazim u mirnije vode. Konačno mogu da nastavim

sa životom.“

„Stvarno, znači sva ona osećanja i uzbuđenje su tamo gde im je i mesto?“,

upita Danijel.

„Tako je.“

„Znači, znaš odgovor na uistinu teško pitanje?“

„Koje pitanje?“, upita ona.

„Zaboga, Kejti, zar nikad ne slušaš šta ti govorim? Voliš-li-ga?“, upita

Danijel naglašavajući svaku reč. „Sećaš li se? To pitanje.“

„Pa da, valjda, biće da je tako.“

„Jesi li mu rekla? Je li on tebi to rekao?“

„Pa ne, ali mi i nismo od tih“, reče Kejti sležući ramenima. „Časna reč,

Danijele, sve je u redu, vratili smo se u normalu. Bićemo dobro, ne brini.“

„U redu, u redu, ako ti tako kažeš. Samo budi srećna. Obećavaš?“, upita

Danijel.

„Obećavam“, spremno će Kejti.

„I još nešto. Molim te, postaraj se da kažeš Metjuu da nikad više ne digne

svoju ružnu glavu, važi?“

„Naravno, naravno. Možemo li sad da sednemo, molim te, ubiše me noge?“

„Odlična ideja. Potrebno mi je valjano piće“, reče Danijel uzimajući je za

ruku i odvodeći je s podijuma.

Dok se Ben vratio iz toaleta, Danijel je izvukao flašu vrlo skupe votke, koju

je prokrijumčario unutra, znajući da će šank po svoj prilici biti snabdeven pićem

iz megamarketa.

„I ja ću malo toga“, reče Ben. „Ono pivo mi ne prija želucu.“

„Samo se posluži“, reče Danijel osećajući se velikodušno s obzirom na to

da je Ben očigledno veoma usrećio Kejti.

„Ajmo sad, svi, mir-no!“, promrmlja Ben sebi u bradu kad Metju i Alison

dođoše da sednu s njima nakon što su pogledali švedski sto i rešili da ne uzmu

ništa. Kejti nije moglo da promakne kako se Metjuovim licem širi

nezadovoljstvo kad je video kako se Ben zadovoljno pribija uz njeno rame sve

vreme milujući joj stomak ispod tunike i povremeno kradom zavirujući ispod

nje.

Ovaj pogled nije promakao Danijelu koji, ne bi li mu odvukao pažnju,

gurnu flašu votke prema Metjuu i reče mu da povuče gutljaj.

Metju pogleda u Alison, koja ga odmah čvrsto uhvati za mišicu.

„Da znaš da hoću“, reče Metju, otresavši njenu ruku, pa uze flašu od

Danijela i sasu nekoliko gutljaja.

„Metju“, uzviknu Alison. „Ne znaš gde je to sve bilo.“

„O, ja sam čist“, umeša se Danijel. „Čist kao suza“, obrati se on uslužnim

glasom Alison.

„U tom slučaju“, reče Metju i ponovo naže flašu, i dalje gledajući Alison

pravo u oči.

„Prestani, Metju. Nije smešno“, pobuni se ona.

„To je samo votka“, reče Metju.

„Ali šta ako ja noćas počnem da se porađam, Metju, a ti si mrtav pijan?“

Metju glasno uzdahnu i zagleda se u flašu u svojim rukama. „Još samo

jedan“, promrmlja, ovog puta ne gledajući u Alison, i potegnu izuzetno dugačak

gutljaj.

„Dobro, to je to. Idemo“, na to će Alison. „Ne mrdaj. Samo sedi ovde. Ja

idem da se pozdravim sa Šarlin i Lukom, i da zahvalim Šarlininim roditeljima.

Kad se vratim, hoću da budeš u stanju da uđeš u kola. Izvinite me, molim vas. I

ne dajte mu da popije još te votke.“

Čim je okrenula leđa, Metju opet potegnu gutljaj votke i tek onda vrati

flašu Danijelu.

„Znate šta, odoh ja po još jednu rundu“, reče Ben. „Odmah se vraćam.“

Danijel pogleda u Kejti i nakašlja se energično klimajući glavom u

Metjuovom pravcu.

„Da, a meni je potrebno malo svežeg vazduha“, reče Danijel. „Biću tu

napolju.“

Kejti i Metju su sedeli i ćutali, sve dok Metju nije pružio ruku i dohvatio

flašu, i potegao još jedan gutljaj.

„Šta je s tobom?“, upita Kejti.

„Ništa.“

„Ma daj, jedva da si se ikome pristojno obratio, a i šta te je spopalo s tom

votkom?“

„Prosto mi je sve ovo previse čudno, Kejti“, reče on zagledan nekud u

daljinu. „Prosto je previse čudno.“

„Šta je čudno?“

„Ovo. Tebi nije čudno sto je ovo poslednji put da se ikad vidimo?“

„Valjda, ali baš nam i nije bio preterano zabavno, zar ne?“

„Nije, ali, bilo je dobro, znaš. Osim što si me terala da pevam glupave

pesme“, reče on kikoćući se sebi u bradu. „Nekad smo bili dobri, zar ne?

Stvarno dobri. Ali sam ja zajebao stvar.“ Zastade, pa se okrenu da je pogleda.

„Pitaš li se ikad kako je moglo ispasti? Znaš, da nisam bio seronja.“

„Ne, nikad“, slaga Kejti.

„Ja se pitam.“

„Nemoj.“

„Moram“, reče Metju puštajući da mu glava potone u dlanove. Kejti nije

znala šta da kaže. Nije ovo očekivala.

Metjuova glava odjednom sunu naviše i on pogleda u Kejti.

„Dopusti da vidim tebe i bebu. Samo jednom, obećavam. Mislim da moram

da vas vidim oboje. Kako bih mogao da zaokružim priču ili tako nešto. Da se

oprostim kako treba i potom povučem crtu. Tada ću moći da krenem dalje.

Mislim da ću se posle toga osećati bolje.“

Kejti je zurila u njega, potpuno zanemela od zaprepašćenja.

„Ti ćeš se osećati bolje?“, promrsi ona naposletku kroz stisnute zube. „To

sve govori, zar ne? Ništa ne kapiraš!“ Vikala mu je pravo u uvo, kako bi bila

sigurna da će je čuti. „Slušaj me dobro. Ti ovde uopšte nisi važan. Važni smo

beba, ja i Ben, i važno je da nam uspe. I važni su tvoja žena i tvoje dvoje dece

koje treba svakog dana da se rodi. Sada moraš uraditi ono što je dobro za druge,

Metju, a ne ono od čega ćeš se ti osećati bolje.“

„Ali šta mogu kad mi je stalo do tebe i do toga šta će biti s bebom“, reče on

ljuljajući se napred-nazad.

Kejti sklopi oči i pokuša da uspori svoje ubrzano disanje. „Vreme da ti

bude stalo bilo je tačno onda kad si kresnuo Devicu Mariju, a ne sad. Propustio

si priliku, Metju. Potpuno si je propustio.“

Metju je načas izgledao krajnje poraženo, ali potom mu lice malo otvrdnu.

„Bio sam glup i žao mi je zbog toga, ali spavala si sa mnom i nisam

primetio da si se zabrinjavala zbog Bena. A sad planiraš da s njim provedeš

ostatak života, uprkos tome što je kreten.“

„Ostavi se toga, Metju. To nema nikakve veze s tobom i nemaš nikakvo

pravo da to kažeš.“

„Ali on će možda podizati moje dete.“

„Prekini. Sad je dosta. Kako se usuđuješ da govoriš tako? Ovo smo

raspravili pre nekoliko nedelja, sećaš se? Ben će biti otac ovog deteta, kraj priče.

I prekini već jednom. “

Metju je nekoliko časaka zurio u nju, a onda reče: „Dobro, kad već tako

hoćeš. Ali nemoj meni da se žališ kad te ostavi zato što ne može da podnese

obavezu.“ Potom ustade i nesigurno se uputi u pravcu muškog toaleta.

Kakav bednik, pomisli ona. Kako se usuđuje da traži da vidi bebu i kako se

usuđuje da kaže da će je Ben izneveriti. Međutim, duboko u sebi znala je da je

Metju možda u pravu. Uprkos Benovoj nagloj promeni stava, kad postane gusto,

možda neće biti u stanju da podnese pritisak. Grozničavo se osvrnu naokolo u

potrazi za njim, jer joj je bilo preko potrebno da je razuveri. Stajao je pored

šanka i razgovarao je s nekim Lukovim prijateljima. Teško dišući u nastojanju

da se ne rasplače, ona se uputi prema njemu. Na samo nekoliko koraka od njega,

oseti kako joj kreću suze, kao kad tajmer uključi baštensku prskalicu usred noći.

Ona dade sve od sebe ne bi li ih nekako ušmrknula, ali nije bilo vajde, već su se

bile pustile svom snagom. Ben je izgledao užasnut uplakanim licem koje je

napredovalo prema njemu. Promrmljao je nešto trojici momaka s kojima je

razgovarao, koji pogledaše Kejti i nemo ustuknuše obuzeti strahom.

„Šta je bilo? Šta se desilo?“, upita Ben, grleći je.

Kejti ponovo teško uzdahnu, očajnički pokušavajući da makar donekle

povrati vlast nad sobom.

„Kejti, ljubavi moja, je li od voćnog kolača?“, upita Ben. „Da li te je

Šarlinina mama naterala da ga jedeš? Znam da ima ukus mišomora, ali stvarno

ne mislim da bi neko ko je svoju decu nazvao po likovima iz Suseda namerno

pokušao da ti naškodi. Mada sam čuo da želi da pobije sve goste kako ne bi

morali da vraćaju poklone kad dođe do razvoda.“

Kejti nije mogla a da se ne osmehne, a onda, kad je zarila glavu u papirnu

maramicu, ramena polako, ali sigurno počeše da joj podrhtavaju od smeha.

Bože, kako prija što se Ben vratio u formu.

„I, šta je drkadžija sada rekao? Video sam da razgovaraš s njim“, reče Ben

uozbiljivši se. „Nije te valjda gnjavio zato što si mi rekla za vas dvoje? Jer ako

jeste, moraću da popričam s njim. To je njegova laž, ne tvoja. Nije bila tvoja

ideja da joj ne kažete.“

„Ne, Bene, nije to. Samo se malo zabrinuo da si, pa eto, da si možda teško

podneo pa da se sad istresaš na meni. To je sve, ništa strašno.“

„Molim? Misli da sam i dalje nabrušen zbog njega i njegovih jebenih

glupih tajni, i da sad tebe maltretiram zbog toga? Bože, taj baš ima obraza.

Jebote, šta misli, ko je on, pa se sad tu poigrava s nama?“

„Nije to igra, Bene, časna reč, samo glupa laž koja se otela iz ruku, to je

sve.“

„Glupa laž koja je od početka bila apsurdna. Kakav to oni idiotski brak

imaju kad se Metju ukenjao od straha pri pomisli da joj prizna da je imao

devojku i pre nje?“, reče Ben ustajući.

„Molim te, Bene, jednostavno zaboravi na to, stvarno nije vredno

nerviranja.“

„Vraćam se za minut“, promrmlja on i ode.

Kejti je taman opet posegla za papirnim maramicama, kad je primetila kuda

se uputio. U roku od nekoliko trenutaka, vrata muškog toaleta škripnuše i potom

se zalupiše sa zlokobnim treskom.

Kad je Ben ušao, Metju je nestabilno stajao pored pisoara, leđima okrenut

ostatku prostorije. Bio je sam, ako se izuzme ono što je nastanjivalo decenijama

nakupljanu prljavštinu i ustajalu mokraću. S desne strane nalazile su se dve

kabine, ali samo je jedna imala vrata, a nasred prostorije rasejano je treperila

gola sijalica doprinoseći da sve liči na scenu iz jeftinog filma.

Postojala su tri pisoara, a Metju beše zauzeo krajnji desni, čime je

eventualnoj pridošlici omogućio da onaj srednji ostavi slobodan, u skladu s

važećom etikecijom u muškim toaletima. Stoga je Ben osetio kako se Metju

donekle iznenadio kad je neko stao tik do njega.

„Kejti kaže da brineš da je maltretiram zato što ste oboje smetnuli sa uma

da ste se nekad zabavljali. I to uprkos tome da oboje imate na ramenu tetovažu

koja vas već ko zna kol’ko godina podseća na to.“

Šok zbog ovog nametanja prekide Metjua u pola mlaza. On podiže pogled

ka Benu i isprsi se.

„Ne, Bene. Samo sam proveravao da li je dobro. Treba joj neko da je pazi.

Samo što se nije porodila.“

„A šta misliš, da ja to ne znam? Radim to. Radim to, a onda naiđeš ti i sve

uprskaš“, reče Ben.

„Šta radiš?“ Metju se tiho nasmeja. „Šta tačno radiš, Bene? Jer, da budem

iskren, ne vidim da radiš bogzna šta.“ Metju dovrši svoj prekinuti mlaz i obuče

se pre no što se okrenu i stade licem u lice s Benom.

„Ti si se samo izmotavao na časovima. Stalno izlaziš s društvom i misliš da

je odlazak na momačko veče dobra ideja sad kad beba samo što se nije rodila.

Ne možeš stalno da bežiš u provod. Časna reč, Bene, smatram da nisi dorastao

ovome. Ili odrasti, ili prepusti stvari Kejti. Bolji je i nikakav otac, nego otac

koga nije briga, a Kejti zaslužuje bolje od toga.“

Vrata se naglo otvoriše i uđe Skot.

„Gospodine, gospodine“, zadihano se obrati Benu. „Vaša devojka je tu

ispred i kaže da moram odmah da vas izvedem napolje, a ona će da me časti

pola krigle piva s limunom ako ne kažem mojoj kevi.“ Skot zgrabi Bena za ruku

i povuče ga svom snagom.

Benov ukočeni pogled nije se pomerao s Metjuovog lica.

„Ako odmah izađeš, častiću te celu kriglu“, reče Ben.

„S limunom ili čistog?“

„Koje god hoćeš. A sada, tutanj.“

„Da, gospodine, moliću lepo, kako god kažete, gospodine“, reče Skot

nestajući.

„Misliš da nisam dostojan da budem otac? Zato si sav tako nadobudan, je

li? E, pa, biću iskren, Metju. Trebalo mi je neko vreme da se naviknem. I, da,

mnogo puta mi je došlo da pobegnem, ali nisam, je li tako? A što ja imam Kejti,

a ti ženu koja je progutala metlu, to si već sam kriv, zar ne? A sad me dobro

slušaj, druže. Imao si svoju priliku, a ona te sad ne bi dvaput pogledala, zato se

gubi, pičko naduvana.“

Metju se uhvati za slomljenu prečku za peškire ne bi li se održao na

nogama, vidljivo preneražen Benovim verbalnim napadom.

„Jadno, stvarno jadno“, nasmeja se Ben.

Koliko u sledećem trenutku Ben se zanese imajući osećaj da mu brada gori.

Teturajući se unazad, on se sudari s vratima toaleta i prođe u prepunu salu, sve

do ruba plesnog podijuma. Udario me je, skot me je udario, pomisli on kad mu

glava je glava lupila o pod. Odmah zatim se Metju nađe na njemu, povlačeći ga

za okovratnik.

„Ne bi me htela, kažeš? Ne bi me htela?“, prošaputa on besno Benu na uvo.

„Mislim da bi bilo bolje da je pitaš. Jer me je i te kako htela one noći posle

godišnjice mature. Legla je pravo na leđa. Bio si na momačkoj večeri, je li tako?

Čudo jedno šta sve čovek propusti kad ode na momačko veče, zar ne?“ Metju

gurnu Benovu glavu nazad na pod, ustade i poče da se tetura preko podijuma

prema vratima.

Ova pometnja nije prošla neopaženo i bakice koje su na podijumu lagano

klimale glavama uz Eminemovu pesmu smesta se stuštiše tamo gde je Metju

ostavio Bena.

„Što ležiš tu, dušice?“, upita jedna.

,,’Oćeš li jedan šeri?“, upita druga.

„Idi za onim siledžijom, mlatni ga jednom i za mene“, reče usplahirena

gospođa koja u nekom trenutku očigledno beše prosula turšiju na svoju haljinu

od poliestera.

Ben se probio kroz svoje odane navijačice i sustigao Metjua upravo kad je

ovaj došao do sredine podijuma. Dohvatio ga je za rame, okrenuo i oborio

odlično usmerenim levim krošeom. Metju se sruči na pod kao pokošen. Potom

ostade da leži ne pomerajući se.

„Bene“, začu se prvi uzvik. „Šta to radiš?“

Kejti se probila kroz gomilu tinejdžera koji su pre nje stigli do lice mesta i

sad su krajnje impresionirano gledali u Bena.

Ben je buljio u nju ne znajući šta da kaže niti kako da se oseća. Otvorio je

usta da progovori, ali ih je zatvorio kad je ona pala na kolena pored Metjua koji

je još bio u nesvesti.

„Probudi se, Metju, molim te, probudi se“, preklinjala je bezizrazno lice.

„Kako si mogao?“, okrenu se ona prema Benu, uputivši mu ledeni pogled i

odmahnuvši glavom.

Zinuo je nešto da kaže, da vikne ili šta god, ali nijedna reč ne pređe mu

preko usana. Poslednji put je pogledao prizor pred sobom, a onda se okrenu i

ode, kroz vrata i pravo u noć.

Sedamnaest

Kejti je gledala Smrtonosni ulov na kanalu Diskaveri. Ribari su se rvali sa

stotinama živih kraba, koje su ispadale iz mreža na palubu ribarskog broda na

kojoj je vladala grozničava aktivnost, i od svega joj je bilo pomalo muka. Nije

bila sasvim sigurna zašto uopšte gleda ove ljude koji prolaze kroz pakao, ali

podozrevala je da to uglavnom zato što ju je donekle tešilo kad vidi nekog čiji je

život gori od njenog. Bio je tek drugi dan njenog porodiljskog odsustva, a

dnevni televizijski program joj je već smučio, pogotovo zato što ju je daljinac

uporno vodio na programe o bebama, koji su prikazivali divne zaljubljene

parove koji zajedno prolaze kroz divno iskustvo puno ljubavi. Malo je

nedostajalo pa da je ovo natera da otkaže pretplatu i tuži mrežu Skaj zbog

mentalne okrutnosti, sve dok nije naletela na Smrtonosni ulov. Neverovatno ju je

razgalilo posmatranje tih ljudi u tako užasnim uslovima. Ovo je slučajno bila i

Benova omiljena emisija i pomislila je da nastavlja da je gleda u podsvesnoj

nadi da će ga to dozvati natrag u njen stan.

Kejti nije videla Bena od one večeri na svadbi, a to je bilo pre tri dana.

Metju je srećom naposletku ipak otvorio oči, kad mu je Skot pripomogao,

sasuvši mu na glavu punu kriglu hladnog piva. Dotad je već neko obavestio i

Alison o čarki, tako da je i ona bila na licu mesta, neudobno smeštena na stolici

nasred plesnog podijuma pored Metjuove glave.

„Šta se dogodilo, pitaj ga šta se dogodilo?“, piskavo je dovikivala Kejti.

Kejti je pak pogledala u Metjua koji se bio osvestio, ali nije govorio ništa

suvislo. Osvrnula se naokolo tražeći Bena, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.

„Onaj drugi ga je odalamio“, rekao je Skot. „Pravo u kljun. Savršen udarac.

Pokušo sam da ih sprečim, jesam, poštenja mi. Otišo sam za njima u klozet i

stao sam medu nji’ i reko im da prestanu, al’ onaj drugi lik mi je reko da se

gubim. Očigledno nije ’teo da vidim kad ga zvekne.“

„O kome govoriš? Ko ga je udario?“, vikala je Alison Skotu u lice.

„Ma znate ga, njen frajer, onaj visoki, kuštravi“, odvratio je Skot

pokazujući prema Kejti.

„Kejti, nije valjda da govori o Benu? Zašto bi Ben uradio Metjuu ovo?“

„Ne znam, Alison. Nisam stigla da ga pitam, a sad je otišao.“

Alison je buljila u Kejti, a onda se pribrala pre no što je zamolila Šarlininog

oca da joj pomogne da odvede Metjua do kola.

„Naravno“, odvratio je. „Da proverim možemo li dobiti neke zagrejane

peškire?“, upitao je potom, zbunjen usled alkohola i prizora tolikih trudnica i

čoveka izvaljenog nauznak.

„Ne, mislim da nam nisu potrebni. Samo ga odnesite u kola, a ja ću ga

odvesti kući.“

„Da pođem s tobom i pomognem ti kod kuće oko njega?“, upitala je Kejti

dok je Šarlinin otac podizao Bena sebi na rame.

„Ne“, odvratila je Alison. „Mislim da ste ti i Ben uradili sasvim dovoljno,

zar ne?“

Kejti je bila preneražena upornim ćutanjem telefona. U njenom normalnom

životu, telefoni nisu prestajali da zvrje zahtevajući njenu pažnju. Ustanovila je

da ne može da se navikne na sablasnu tišinu, naročito zato što se celo njeno telo

nalazilo u stanju uzbune najvišeg stepena, očekujući i najmanju zvonjavu koja bi

značila mogućnost da je to Ben zove.

I tako, sa samo dve nedelje do predviđenog termina porođaja, Kejti je

osećala kako se raspada. Osećala se kao jedna od onih kraba na televiziji, koja

bespomoćno trčkara naokolo pokušavajući da nađe izlaz, ali ne odmičući daleko

ni u jednom pravcu, sve vreme svesna da se ono neizbežno sve više približava.

Za krabu je to bila izvesna smrt, ali za Kejti je bio izvestan život. Život bebe

koja trenutno nije imala šansu ni da ima jednog oca, a kamoli dvojicu. Kad god

bi se setila kako joj je Ben milovao stomak nasred podijuma, to je podizalo talas

nezaustavljivih jecaja. Ubijala ju je u pojam pomisao da je prvi put posle

Metjua, na čitavih pola sata, dozvolila svom umu da istražuje fantaziju

dugoročne budućnosti s muškarcem. Dok je Ben veselo ispijao votku s

Danijelom, ona je iznenadila sebe već ih zamišljajući na jednostavnom, ali

predivnom venčanju na plaži, s njihovim detetom koje drži Bena za ruku dok u

drugoj ručici drži pantljiku na kojoj vise njihove burme. Bilo je pravo

blaženstvo konačno pustiti um da samouvereno odluta napred, i to što je sad

izgledalo da njenim nadama za budućnost jednostavno nije suđeno bilo je

neverovatno surovo.

Ona utiša sad već očajne krabe do kraja i zavuče se pod jorgan koji je, u

međuvremenu, dobio stalno mesto na sofi. Shvatila je da ništa u njenom životu

nije tamo gde bi trebalo da bude. Jorgan stalno na sofi, pidžama stalno na njoj,

prljavi sudovi u sudoperi, torba za bolnicu prazna u plakaru, odećica za bebu još

u kesama, a Ben na nekom sasvim drugom mestu.

Nekako, kroz maglu očajanja, odlučila je da mora učiniti nešto. Ako vrati

sve na svoje mesto, možda će to pomoći. To mora biti dobar plan. Bolji nego

nikakav. Bolji nego da sedi i plače gledajući krabe osuđene na smrt.

Stoga je ustala sa sofe, koja zasikta od olakšanja, i sagnula se kako bi

pokupila s poda otpatke istinske depresije. Vlažne maramice, omote od

čokolade, jelovnike restorana koji isporučuju hranu i stare brojeve časopisa

Helou. Spustila se na sve četiri i metodično vukla gore-dole celom dužinom

dnevne sobe, kao nekakav živi usisivač, gurajući otpatke u džepove i u rukave

kako ne bi morala stalno da odlazi do kante za smeće. Prizor davno izgubljenog

daljinca za DVD uređaj iza sofe najzad joj dade razloga da se osmehne dok se

svom snagom bacala u nastojanju da ga dohvati, pokušavajući da se uglavi

između sofe i zida. Baš kad je pomislila da bi mogla ostati trajno prikleštena tu,

ona začu škljocanje brave na ulaznim vratima i korake u predsoblju. Ako su

naoružani provalnici, pomisli, bilo bi najbolje da ostane sakrivena, mada bi je

mogle odati noge koje štrče. Međutim, možda je to Ben, shvati ona, stoga se s

mukom uspravi i iskoči odatle kao zec iz rupe.

Ben je stajao nasred sobe, s jednim okom na utišanim i sad već vrlo mrtvim

krabama, a s drugim na njoj.

„Ovo je dobra epizoda. Jedan tip ostane bez noge“, promrmlja on kad se

Kejti oslonila na noge opažajući da nije ni prstom mrdnuo da joj pomogne.

„Gde si bio? Premrla sam od brige“, reče ona.

Skrenuo je pogled s kraba i sad ju je bezizrazno posmatrao.

„Kod moje mame.“

„Šta se dogodilo, Bene? Zašto si samo onako otišao?“

„Pa, nisi ni želela da ostanem tamo, zar ne?“

„Jesam, naravno da jesam.“

„Aha, kako da ne, odoh ja po svoje stvari.“

„Bene, stani. Sedi. Molim te. Samo mi reci šta se dogodilo“, reče Kejti. „Je

li te Metju iznervirao? Nisi smeo da dozvoliš da te povredi, znaš. Sad možemo

da zaboravimo na njega.“

„Možemo li?“ Ben sede i zabulji se u ekran televizora ne govoreći ništa.

„Možemo, Bene. Hajde da samo zaboravimo sve ostalo i mislimo na bebu.

To je jedino važno, zar ne?“, preklinjala je. On naglo ustade.

„Ne, to se neće desiti. Ništa od toga.“

„Ali zašto?“, preklinjala je Kejti, grabeći ga za ruku i padajući u paniku.

„Daj, Bene, možemo mi to.“

Ben je govorio tiho i pažljivo.

„Ne, ne možemo. Ti zapravo želiš njega, zar ne? Dobro, možda ne baš

njega, ali nekog kao što je on. Ne nekog kao što sam ja. Hoću da kažem, sad mi

je jasno. Jasno mi je kako me doživljavaš. Samo se glupiram po ceo dan igrajući

se glupih igara s glupim klincima, a onda se glupiram po celu noć igrajući se

glupih igara s mojim glupim prijateljima. Šta ti imaš od toga? Ti, sa svojom

raskošnom kancelarijom i sekretaricom i skupim ručkovima i troškovima

reprezentacije. Kako sam mogao i pomisliti da ti predstavljam išta više od malo

zabave? Nije ni čudo što si spavala s Metjuom.“

Kejti naglo sede. Znači, zato ga je Ben udario. Metju mu je rekao. Niz lice

joj potekoše suze.

„Oprosti, molim te“, jecala je, lica zarivenog u dlanove. „To je bila glupa,

glupa greška. Nisam htela da te povredim.“

„Doduše, nije da smo se ikad obavezali jedno drugom ili tako nešto“,

nastavljao je kao da ne čuje ni reč onoga što Kejti govori. „Nismo rekli da

nećemo spavati s drugim ljudima. Prosto bih voleo da si mi rekla, to je sve. Tako

da znam na čemu sam. Zato što se sad osećam stvarno glupo zato što sam mislio

da će ovo s nama da upali.“ Oborio je pogled i počeo metodično da šutira bok

sofe.

„I, znaš šta. Jasno mi je zašto ti je privlačan tip kao što je Metju,

najiskrenije, jasno mi je“, nastavi on. „Hoću da kažem, on ima sve, zar ne. Hoću

da kažem, takav tip može da se stara o ženi. Dobar posao, velika kuća, a i ima

soli u glavi, dobar je materijal za oca. On neće odvesti svoje klince na

stranputicu, kao ja. Sigurnost, u tome je stvar, je li tako? To je ono što ti je sad

potrebno. Šta ja imam da ponudim? Usrani stari ford fokus i godišnja karta za

utakmice Lids junajtida, to je sva moja sigurnost.“

„Molim te, Bene, prestani“, preklinjala je Kejti. „Sve si pogrešno shvatio,

kad ti kažem.“

„Ne, Kejti“, reče on naposletku gledajući je. „Mislim da prvi put nisam

pogrešno shvatio. Razmišljao sam o ovome i shvatio da sam bio idiot. Veza s

tobom bila je pucanje na visoko i u nekom trenutku je jednostavno morao naići

tip poput Metjua, koji je tvoj nivo. A sve i da si stvarno samo jednom spavala s

njim, postoji još milion drugih Metjua, koji su te dostojni i milion puta

sposobniji od mene da se staraju o tebi.“ Glas mu puče i on se žurno okrenu na

drugu stranu da bi sakrio krupnu suzu, koja mu je klizila niz obraz.

„Ali, Bene, ne postoji milion takvih kao što si ti. Ne postoji niko pored

koga se osećam onako kao pored tebe“, jecala je Kejti.

Umorno je obrisao oko pre no što je odgovorio.

„A kako to?“, upita.

„Pa“, zausti ona osećajući prizvuk nade. Očajnički je tražila prave reči, ali

nije imala pojma odakle da počne. „Bene, ti si drugačiji od svih ostalih. Uspevaš

da me nasmeješ, i...“

„Tačno tako. To nije dovoljno “, sumorno će Ben.

„Ne, čekaj, slušaj. To je više od toga. Kako da objasnim? Ti si taj koji me

sprečava da budem svoja najgora noćna mora. O, bože, baš ne umem ovo“, reče

ona, odmahnuvši rukom u očajanju. „To ti je, recimo, kao kad ti kažem da smo

na poslu raspravljali kako da opišemo sredstvo za čišćenje klozetske šolje, a ti

odvratio da bi prosto trebalo da kažemo kako čisti govna. “

„Pa kad za to služi.“

„Tačno. Ali jedino ti tako i kažeš.“

„Šta, da sredstvo za čišćenje klozetske šolje čisti govna? Aha, skroz sam

ponosan na to. Nešto razmišljam da se kandidujem za Nobelovu nagradu zbog te

silne mudrosti.“

„Ne, Bene, pokušavam da objasnim“, reče ona, ustajući i hvatajući ga za

ruke. „I ja sam razmišljala o tome, i baš to što smo toliko različiti i jeste ono

zbog čega je tako dobro. Ne želim nekoga ko je kao ja, zato što bih se prosto

pretvorila u jednu od onih groznih domaćica iz srednje klase sa periferije koje

čeznu za visećim saksijama.“

Ben je izgledao zbunjeno.

„Ali, ali...“, promuca. „Ali ti si prosto bolja od mene“, reče naposletku

teško uzdahnuvši.

„To uopšte nije tačno“, reče ona, sa oklevanjem ispruži ruku da bi ga

pomilovala po obrazu, osećajući njegove suze na vrhovima prstiju. „Ti si, Bene

King“, nastavi nežno, „najduhovitiji, najnežniji, najodaniji, najbolji čovek koga

poznajem i ja sam najsrećnija devojka na kugli zemaljskoj zato što te imam.“

Ben je potpuno ošamućen buljio u nju. Potom poče da trepće veoma brzo, u

pokušaju da odagna poplavu suza.

„Stvarno?“, upita zagledajući joj duboko u oči u potrazi za ikakvim

znakom pretvaranja.

„Stvarno“, odgovori ona, odlučno klimajući glavom i stežući svaki delić

tela u želji da joj on poveruje.

„Mislim da mi je potrebno da to ponoviš“, reče on tiho.

„Rekla sam da si najduhovitiji, najnežniji, najodaniji, najbolji čovek koga

poznajem i da sam najsrećnija devojka na kugli zemaljskoj zato što te imam“,

ponovi ona bez daha. Sa ugla njegovih usana poče da se probija osmeh. Sigurno

deluje. Trudila se da se priseti o čemu je još onako pometena razmišljala

proteklih nekoliko dana, a što bi moglo ubediti Bena da još imaju budućnost.

„Ti vrediš kao deset Metjua ili takvih kao što je on, i do kraja života će mi biti

žao što sam spavala s njim“, reče ona znajući da nikad nije izgovorila ništa

istinitije. „Bene, znam da ne zaslužujem tvoj oproštaj, ali želim tebe, Bene. Više

od svega, zato što više ne mogu da živim bez tvoje ruke koja mi miluje stomak.“

Uzela ga je za ruku i privukla je usnama, spustivši na nju najnežniji mogući

poljubac pre no što ju je stavila na svoj stomak.

Ben joj se ponovo zagleda duboko u oči i potom pogleda u njihove ruke

isprepletene na njenom stomaku. Iznenada sunu napred, obavi ruke oko nje i

grčevito zajeca.

Teško dišući, Kejti ga je grlila što je čvršće mogla. Malopređašnji nečuveni

izliv osećanja potpuno ju je iscrpio, kao i osećaj olakšanja izazvan mišlju da

možda ipak imaju budućnost.

Ali onda se Ben iznenada, bez upozorenja, odmače od nje brišući

nadlanicom nos s kojeg je kapalo.

„Kejti, nisam siguran da ću umeti da budem dobar otac“, reče odmahujući

glavom. „A ti ne smeš da se izložiš toj opasnosti da se opteretiš bednim ocem.“

Kejti uzdahnu, ne znajući više je li joj preostalo energije da se bavi

njegovom nesigurnošću u pogledu toga hoće li biti dobar otac. Ali mora da tera

dalje, pomisli, kraj se već nazire.

„Bene, znam da ćeš biti odličan otac, jednostavno znam. I znam da ti je

teško kad pomisliš da postoji malecka mogućnost da beba nije tvoja, ali to nije

važno. Ja tebe smatram ocem. Kraj priče.“

Ben naglo ustuknu, kao da ga je neko udario.

„Molim? Kako to misliš da možda nije moja? O čemu govoriš, dođavola?“,

upita je očiju razrogačenih od neverice.

„Šta... hoćeš reći... o, gospode.“ Kejti zari lice u šake.

„Kako to misliš, Kejti?“, ponovi Ben.

Kejti nije mogla da podigne glavu već se samo preneraženo ljuljala napred-

nazad.

Ben posegnu naniže i grubo joj skide ruke s lica.

„Kako to misliš?“, upita još jednom gotovo vičući.

„Mislila sam da si to rešio. O, Bene, oprosti mi, molim te.“

„Šta to, Kejti? Objasni na šta misliš. Odmah“, uzviknu on.

Kejti je, uz znatan napor, nekako izgovorila objašnjenje. „Onda kad smo ja

i Metju spavali, a to je bilo samo taj jedan put, kunem se, to je bilo otprilike u

vreme kad sam ostala trudna, tako da postoji vrlo mala mogućnost da bi Metju

mogao biti otac. Ali sasvim malecka, Bene“, reče ona, molećivo ga gledajući.

„Ti i ja smo u to vreme toliko puta vodili ljubav da su svi izgledi da je beba

tvoja. Hoću da kažem, mora biti. Sigurno jeste, Bene. Ova beba je tvoja, kunem

se“, reče ona hvatajući ga za ramena i drmusajući ga kao da bi silom da mu ulije

to u glavu.

„Ali ne razumem“, reče Ben, okrenuvši se od nje. „Hoćeš da kažeš da si to

sve vreme znala?“

„Pa, sumnjala sam. Ali, kao što rekoh, mogućnost je toliko mala da... da.“

„Da šta? Da si rešila da mi i ne govoriš. Jesi li rekla Metjuu?“

„Pa, jesam, ali samo zato što je i on posumnjao, tako da sam morala. I

složili smo se da su izgledi toliko mali da će svima biti bolje ako prosto

zaboravimo na to.“

„Kad si razgovarala s njim?“

„Bilo je pre sto godina, otkud znam.“

„Kad, Kejti?“, agresivno upita Ben.

„Zaboga, ne znam, eto“, reče Kejti, sva uzrujana. „Pretpostavljam nakon

što smo ih videli na prvom času pretporođajnog kursa. Mislila sam da ga posle

godišnjice mature neću nikad više videti, ali kad se pojavio na času, morala sam

da razgovaram s njim.“

„Znači, ti i on ste nedeljama razgovarali o tome, i sve vreme si me puštala

da mislim kako je beba moja.“

„Bene, molim te, grozno zvuči kad tako kažeš. Kunem ti se da sam samo

pokušavala da postupim ispravno. Nisam te namerno zavaravala.“

„Nego šta si? Puštala si me da mislim da je beba moja, a znala si da možda

nije? Ne misliš da sam imao pravo da znam? Očigledno si smatrala da Metju

ima.“

„Ne. Nije bilo tako. Nisam odlučila da kažem Metjuu, on je naslutio i

morala sam da razgovaram s njim da bih ga sprečila da sve upropasti. Nisam

smela dozvoliti da sve upropasti ni zbog čega. Molim te, Bene, poslušaj me“,

preklinjala ga je. „Ti si otac.“

Ben je ćutao zureći kroz prozor negde u daljinu. Kejti se nije usuđivala da

progovori, iz straha da će opet reći nešto pogrešno. Nemo se molila za čudo.

Naposletku je Ben rekao svoju poslednju reč.

„Nije važno koliko su mala, Kejti, ali mogućnost postoji i ne znam da li bih

mogao živeti s tim. Ali ono što je sasvim sigurno jeste da si me lagala. Ne samo

u vezi s bebom nego i u vezi s Metjuom. Nisi osoba kakva sam mislio da jesi,

Kejti. Kad se samo setim da sam mislio kako nisam dovoljno dobar za tebe.“

Suze su mu se slivale niz obraze, skoro isto tako brzo kao niz Kejti ne.

„Naravno da si dovoljno dobar za mene, naravno da jesi, Bene. I u pravu si,

ja nisam dovoljno dobra za tebe. Uradila sam nešto strašno, ali samo sam

pokušavala da postupim ispravno. Nikad nisam želela da te povredim.“

„Ali jesi.“

Ben se okrenu i uputi napolje.

„Ne idi. Molim te, Bene, ne idi“, reče Kejti posrćući za njim. „Potreban si

mi. Ne mogu ovo sama. Molim te, Bene. Ne ostavljaj me.“

Ben se nakratko okrenuo, skoro neprepoznatljiv u svom očaju, s borama

koje su se iznenada pojavile na njegovom mladom licu. Na trenutak ju je gledao.

Potom se opet okrenuo i izašao iz stana.

Kejti se skljokala na pod i ridala kao nikad u životu, upravo dok su se

mrtve krabe, utišane do kraja, u gluvo doba noći skotrljale na neki lučki dok na

Aljasci.

Osamnaest

Nije znala koliko je sati. Podigla je pogled, ali kraba više nije bilo,

verovatno im je neki namrgođeni Aljaskanac već čupao utrobu.

Kejti se osećala kao da je njoj neko iščupao utrobu. Ovo nije bio normalan

plač. Ne, ovo je bila bujica, strašna lavina, pomahnitali orkan plača koji je pretio

da je potopi, a vrlo moguće i zagluši. Svaki put kad je pomislila da bi možda

mogla ovladati olujom, odnekud bi naišao novi ciklon i nemilosrdno je sravnio

sa zemljom.

Još je ležala skljokana u predsoblju, tamo gde ju je Ben ostavio, ne

mogavši da se seti nijednog razloga da se pomeri. Dlanovi i podlaktice bili su joj

mokri od suza, jer je već odavno natopila maramice koje beše zgurala u rukave

onda kad je pokušala da počisti.

Naposletku joj dopre do mozga da joj je potrebna pomoć. Da ovo nije nešto

što će proći bez ikakvog truda. S mukom se podigla na sve četiri i odbauljala do

telefona koji se nalazio na stočiću na drugom kraju predsoblja. Dohvativši ga,

ona se ponovo skljoka, kao da je upravo pretrčala maraton, i sedela je tako

nekoliko trenutaka pokušavajući da povrati koliko-toliko ravnomerno disanje.

Potom duboko uzdahnu, podiže slušalicu i ukuca broj Danijelovog mobilnog.

Naravno, poziv bi smesta preusmeren na glasovnu poštu. Kejti se opet

sroza slušajući Danijelovu poruku i pokušavajući da smogne snage da

progovori.

„Ćao, narode. Sigurno radim nešto važno ili biram kome ću se javiti i

prosto ne želim da razgovaram s vama. U svakom slučaju, ostavite poruku i

javiću vam se čim pokupim svoju nagradu za genijalnost u marketingu.“

„Danijele. Danijele. Podigni slušalicu. Molim te, podigni slušalicu“, reče

ona šmrcajući.

Na kraju se setila da zapravo razgovara s telefonskom sekretaricom i da je

on ne čuje.

„Danijele, odmah me pozovi. Ben sve zna i otišao je, zauvek. Šta da radim?

Ostavi sve i pozovi me. Potreban si mi.“ Spustila je slušalicu i onda se trgla kad

ju je beba šutnula svom snagom. Pogledavši dole, ona ugleda neki ekstremitet

koji je očajnički opipavao krajnje rubove njenog stomaka ne bi li pronašao neki

otvor kroz koji bi izašao na svetlost dana.

„Ovo se stvarno dešava“, pomisli ona zureći u mali mravinjak koji je

putovao preko njenog trbuha. „Stvarno ću imati dete sasvim sama.“

Ponovo su joj pošle suze, ali ovog puta ne oluja već više razdražujuća sitna

kiša, ona koja kao da nema kraj.

Kišica je nastavljala da sipi dok je Kejti sumorno razmišljala o svom životu

samohrane majke. Kad je telefon konačno živnuo, javila se pre no što je

pozvonio po drugi put.

„Šta da radim? Ben je otišao. Zauvek otišao“, izgovori ona pre no što je

Danijel stigao da kaže zdravo. „Došao je i bilo je sve u redu, i onda sam ja, kao

poslednja glupača, pomislila da je sigurno prevazišao to. Mislim, to da možda

nije on otac. Ali nije, zar ne? I onda je stalno vikao da objasnim, i onda sam

morala sve da mu kažem, i onda je prestao da viče, ali više nije govorio ništa.

Ništa. Samo je zurio u mene i izgledao tako nesrećan. Nikada ranije nisam ga

videla tako nesrećnog. A onda je na kraju rekao da ga nisam dostojna. Da ne

može da pređe preko laži. I u pravu je. Dabome da je u pravu. Kako sam bila

glupa. I šta ču sad? Kako ću bebi da kažem šta sam uradila? Da sam ja kriva što

nema tatu. Da sam totalno zajebala stvar. Da sam joj uništila život još pre no što

se rodila.“

„Dolazim odmah“, reče Metju.

Veza se prekinula pre no što je Kejti stigla da ispusti slušalicu na pod.

Sumnjivo je puklo kad je udarila o parket, i usledilo je tihi isprekidani signal,

koji je nagoveštavao da je na drugom kraju žice više nema nikog. Kejti je

potpuno obamrla od šoka koji je doživela čuvši Metjuov glas. Funkcionisući

gotovo na automatskom pilotu, ona podiže slušalicu i ukuca 1471, šifru za

pozivanje broja s kog je stigao poslednji poziv. I bi smesta preusmerena na

glasovnu poštu.

„Halo, dobili ste Metjua Čestermana. Žao mi je, ali trenutno nisam pored

telefona. Ostavite svoje ime i telefonski broj, i javiću vam se čim budem mogao.

Molim vas, sačekajte zvučni signal. Hvala.“

„Podigni slušalicu“, promrsi Kejti, iako je ovog puta bila potpuno svesna

da je on ne čuje.

Oglasio se zvučni signal.

„Mislila sam da me zove Danijel. Ako dobiješ ovu poruku, onda znaj da

mislim da ne bi trebalo da dolaziš ovamo. Drži se dalje od mene, Metju, molim

te.“

Ona spusti slušalicu, odvuče se natrag u dnevnu sobu i sruči se na sofu. Na

kanalu Diskaveri više se nisu videle krabe već divlji losovi kako se pare u nekim

zabačenim šumama. Onako bez tona, ritual je izgledao još neradosnije. Kejti je

posmatrala kako mužjak završava posao, silazi i potom zagleda ostale ženke pre

no što je nonšalantno prišao sledećoj meti.

„Tipično muško“, pomisli ona i odmah potom shvati da se zapravo

ponašala isto kao taj bezosećajni mužjak losa. Zar nije prelazila od jednog do

drugog mužjaka bez imalo straha od posledica?

Dešavanje se promeni. Sad je mužjak losa brzo trčao kroz gustu šumu.

Ekran se zacrneo, a onda se pojavi prizor losa kako leži mrtav na zemlji. Posle

toga videla su se dva lovca koja su čistila puške.

„Stvarno zaslužujem da me upucaju“, pomisli Kejti.

Beba je ponovo snažno šutnu.

„Zaboga, tu je beba, prava, živa beba“, zavapi ona. „Ne smem više na miru

da poželim da me upucaju.“

Beba je opet šutnu.

„Dobro, de. Dosta više.“ Ustala je sa sofe, odmarširala u dečju sobu i prešla

pogledom preko delova kreveca na podu i gomile plastičnih kesa punih

neotpakovanih dečjih stvari.

Dohvatila je najbližu kesu i istresla je na pod. Zatim je klekla i počela da

kida celofan i karton kao da joj život od toga zavisi. Bacala je ambalažu u jedan

ugao, a njen sadržaj u drugi, osujećeno urlajući svaki put kad je neka stvar

odbijala da se rastane od svog pakovanja.

Kad je najzad završila premetačinu plastičnih kesa, bila je sva mokra od

znoja. Ugledala je šrafciger koji je Ben ostavio u sobi spremajući se da sklopi

krevetac. Dohvatila ga je i počela da ubacuje šrafove u komade drveta, nemajući

predstavu da li zaista spadaju tu. Nije prošlo dugo, a ona je nekako sastavila

krevetac koji je podsećao na avangardni šatorčić za patuljke.

Sad je već dišala veoma ubrzano, ali nije se usuđivala da prestane, nije se

usuđivala da uspori, zato što bi to dozvolilo njenom umu da odluta od njene

umetničke tvorevine ka nečemu mnogo destruktivnijem.

Kad više nije mogla da nađe nijedan jedini šraf koji bi zavrnula, ona

zafrljači šrafciger preko sobe i s mukom ustade na noge. Otišavši do suprotnog

ugla, ona uprti pune ruke benkica, čaršava i ćebadi, i odgega se iz sobe u pravcu

kuhinje saplićući se povremeno kad bi joj se stopala uplela u odevne predmete

koji su se vukli po podu.

Baš kad se primicala predsoblju oglasi se zvonce na ulaznim vratima.

Neverovatno, u svom mahnitom žaru sasvim je zaboravila da je Metju zvao i sad

se u čudu pitala ko li bi to mogao biti. Srce joj za trenutak poskoči kad se upitala

da se to možda nije Ben vratio, ali onda se priseti svog izliva greškom upućenog

Metjuu i shvati da očigledno nije čuo njenu poruku.

Stajala je u predsoblju žarivši lice u gomilu odeće. Osećala je težinu na

ramenima kad ju je oblio novi talas očajanja.

„Kejti, pusti me da uđem. Molim te. Pusti da brinem o tebi, samo na minut.

Pusti da vidim da si dobro“, glasno je govorio Metju kroz zatvorena vrata.

Zvučao je tako blago i umirujuće da se ona sa olakšanjem uputi ka vratima i

uspe nekako da ih otvori uprkos punom naručju stvari.

Metju izviri preko hrpe veša koji ga je dočekao kad su se vrata otvorila.

„Gde si?“, upita.

„Ovde sam“, zajeca ona pokušavajući da sakrije podbulo, crveno lice u veš.

„Vidi, zašto ne bismo lepo spustili sve to ovde na pod. Onda možemo da

sednemo, pa da mi ispričaš šta se dogodilo.“

„Ne“, reče Kejti, kojoj glava izlete iz privremene maske. „Moram odmah

da stavim ovo na pranje. Ne sme da se ostavlja na pod. Mora odmah da se opere.

Beba može svakog časa stići.“ Ona otrže gomilu iz Metjuovih ruku i ode u

kuhinju.

„Da možda nemaš trudove?“, upita Metju.

Ona se okrenu s praga.

„Ne budi smešan. Misliš da bih bila ovde da ih imam? Ovo se mora odmah

oprati, nema vremena za gubljenje. Moram da budem spremna, jer sad nemam

nikog da mi pomogne.“

Metju je sustiže u kuhinji, dok je pokušavala da ugura u mašinu dovoljno

veša za dva pranja.

„Dozvoli mi da ti pomognem?“, reče on, nežno pokušavajući da joj uzme iz

ruku pamučnu bež benkicu.

„Ne, mogu ja to. Moram. Ben je otišao. Sama sam. Moram da naučim da

sve radim sama.“

Grozničavo je trpala u mašinu sve čega bi se dohvatila. Taman je nekako

uspela, kad ugao ćebeta odbi da se pokori. Teglila je i teglila, ali nije hteo ni da

mrdne.

„Ama ostavi to, Metju, ne pomažeš mi“, dreknu ona, ali kad je podigla

pogled, Metju je stajao nekoliko koraka od nje, naslonjen na zid, strpljivo

čekajući da ona završi. Ona spusti pogled ka uglu ćebeta i trže ga toliko jako da

je malo nedostajalo da izgubi ravnotežu.

„Kejti, pokušavaš da uguraš u mašinu bademantil koji je još na tebi“, reče

Metju, kleknuvši pored nje i pogladivši je po leđima. „Molim te, hajde da

sednemo i smirimo se samo na minut, može?“

„Prekini da mi smetaš“, uzviknu ona unoseći mu se u lice. „Nemam

vremena za ovo, rekla sam ti. Ništa nije spremno, a sve moram sama.“

Odjednom se užasnuto zagleda u Metjua.

„O, bože moj, bože moj, nisam spakovala ni torbu za bolnicu. Najpre to

treba da uradim.“

Kejti se uspravi i ostavi veš koji se prosipao iz mašine da bi odjurila natrag

u dečju sobu.

Metju je otišao za njom i posmatrao kako pokušava da skine malu putnu

torbu s vrha plakara. Primetio je patuljasti šatorčić koji je nekim čudom još

stajao nasred sobe. Pomišljao je da je upita šta se dogodilo, ali se ipak

predomislio. Zatim joj je prišao s leđa i pružio ruku preko njene glave da bi

dohvatio torbu.

„Hvala“, huknu ona. „Uskoro ću sve spustiti, pa niko neće morati ništa da

mi dohvata.“ Potom ponovo ode, ovog puta u kupatilo. On pomisli kako bi

mogao da ode i sačeka je u dnevnoj sobi, dok se ne smiri, ali onda začu lomljavu

i zaključi da bi bolje bilo da nastavi da je prati.

„Sve je u redu; sve je u redu, samo idi. Ostavi me na miru. To je samo pena

za kupanje, razbila se u kadi. Spraću je kasnije. Samo idi, Metju, molim te.“

Kejti je ubacivala u torbu za bolnicu sve skupe mirise koje je imala. Metju

se osvrnu naokolo i bolno se priseti svojih osećanja u ovoj istoj prostoriji od pre

nekoliko meseci, na noć godišnjice mature. Tada mu je ličila na Kejtinu

spokojnu malu oazu u koju je upao nepozvan. Posedovala je dašak egzotike, baš

kao i Kejti te sudbonosne noći kad se usudio da se ponaša kao muškarac bez

obaveza. Ko bi pomislio da će, kad se sledeći put nađe ovde, to biti s ludačom

koja baca bočice na sve strane.

Kejti ga grubo odgurnu. On sumorno pođe za njom u spavaću sobu, ne

sasvim siguran šta mu je činiti. Ona je pak već bila do lakata u fiokama komode,

izbacujući sve redom na pod.

„Jebote, nisam! Ne mogu da verujem! Blagi bože, koja sam ja budala. To je

jedno trebalo da kupim i nisam. Beskorisna sam i nepodobna da budem majka.

Moraću sad da odem. Dok se radnje ne zatvore, dok ne bude prekasno.“

Otvorila je plakar i izvukla duboke cipele, a onda sela na krevet

pokušavajući da ih navuče, uprkos činjenici da je još bila u pidžami, kao i da joj

je u devetom mesecu trudnoće bilo takoreći nemoguće da veže pertle.

Metju kleknu na pod ispred nje i nežno joj podiže glavu.

„Kuda si pošla?“, upita što je smirenije mogao.

„Moram da idem i kupim spavaćicu u kojoj ću se poroditi, koja mora da

ima dugmiće spreda, zato što je Džoan na času rekla da tako možeš da priviješ

bebu uza se, a da ne moraš da se svlačiš, a bebu treba da držiš uza se zato što se

tako odmah stvara povezanost, a ja moram odmah da stvorim povezanost jer,

vidiš, ako ne budem ja, ko će, nema ko drugi. Samo ja.“

Plima suza ponovo nadođe i ona pade u Metjuovo naručje dok su joj jecaji

potresali telo. Sedeli su na ivici kreveta dok ju je on lagano ljuljao. Zarila je

glavu u njegovu ispeglanu maramicu s monogramom.

Više od pola sata nisu progovarali, sve dok se Kejti nije sasvim iznurila.

Sedela je, uvrćući njegovu prokvašenu maramicu u rukama položenim na krilo,

povremeno šmrckajući, dok joj je on nežno trljao leđa.

„Želiš li da mi ispričaš šta se dogodilo?“, upita Metju kad je pomislio da su

suze sasvim presušile. Kejti je počela da mu priča, ali poklopi je novi talas

očajanja od kog je sasvim zanemela. Ona se baci na krevet i poče da udara

pesnicama po jastucima.

„Ja sam bednica, obična bednica“, začu se prigušeno tuljenje. „Šta sam

uradila? Nikog ja ne zaslužujem, takvu sam zbrku napravila“, reče naposletku

dižući glavu.

„I šta, ostavio te je?“, upita Metju.

„Pa normalno. A ti ne bi? On sve zna, Metju. Zna da je moguće da si ti

otac. Zašto si mu rekao da smo spavali?“, reče mu ljutito. „Zašto, Metju? Morao

je da sazna. Sad mi je to jasno. Naterao me je da to shvatim, ali trebalo je da mu

kažem ja, a ne ti. Otkud ti pravo da mu išta govoriš? Gade jedan. Gade

najobičniji.“

Ona poče da ga udara u grudi svom snagom, sve dok nije uspeo da je

zgrabi za šake.

„Žao mi je zbog toga, stvarno. Bio sam pijan, a Alison me je iznervirala

ponašajući se pred svima prema meni kao da sam dete i zabranjujući mi da

pijem votku. A onda je Ben došao u toalet i izazivao me je govoreći mi da me ti

sad ne bi dvaput pogledala, zato što sam previše dosadan, i... i nisam mogao da

se suzdržim. Morao sam da odem za njim i kažem mu kako stvari stoje, zar ne?

Bio sam glup i pogrešio sam. Strašno mi je žao, Kejti, stvarno.“

Srozala se i zarila lice u šake.

„Znaš šta, zapravo nije ni važno. Već bi nekako saznao. Zaboga, ne znam

otkud mi pomisao da mogu da sačuvam takvu tajnu? Kako sam posejala, tako i

žanjem. To je moj problem.“

„Ne, nije samo tvoj, i moj je“, reče on prebacivši joj ruku preko ramena, a

drugom pokri obe njene. „Oboje smo započeli ovo. Neću te ostaviti da se sama

snalaziš. Smisliću nešto. Nekako ću se brinuti za tebe, Kejti. Nekada davno sam

te izneverio i ne nameravam da uradim to još jednom. Mora da postoji način.

Nećeš sama prolaziti kroz ovo.“

Neme suze slivale su se Kejti niz lice kad je podigla pogled prema Metjuu.

„Ali ti imaš ženu i blizance na putu.“

„Pusti da ja brinem o tome. Možda ćeš roditi moje dete, Kejti. Neću da

bežim od toga. Ne možeš me naterati. Brinuću o tebi, obećavam.“ Sagnuo se i

poljubio je u vruć, mokar obraz, ali od toga, na njegov užas, njene neme suze

potekoše još brže.

„Oprosti“, reče ona, tiho se izvinjavajući zbog nedostatka vlasti nad svojim

osećanjima.

„Ne, oprosti ti meni“, reče on ponovo se saginjući, ali ovog puta odlučno

pokrivajući njene usne svojima. Načas se odupirala, ali onda se predade

ohrabrujućoj toplini njegovih usta. Njegovi dlanovi su i dalje rotirali na njenim

leđima, usled čega je postajala sanjiva i bajno pospana. Iznenada joj u misli

dođe Benov lik i ona se izvi kao da ju je udarila struja.

„Stani. Stani, odmah. Odlazi. Šta ja ovo radim? Blagi bože, zar danas

nisam već dovoljno toga uništila?“ Skočila je i istrčala iz sobe vrišteći na Metjua

da ode. Dok se on domogao predsoblja, već je bila širom otvorila ulazna vrata

stana.

„Samo idi. Odmah. Ostavi me na miru.“

„Kejti, molim te, samo...“

„Odlazi“, ciknu ona.

„Ali, Kejti.“

„Odmah“, vrisnula je.

Devetnaest

Kejti je napola otvorila jedno oko i ustanovila da leži na sofi, u potpunoj

pomrčini sem nemog treperenja televizijskog ekrana. Gde su svi nestali? Zašto

je ovako tiho i zašto je mrak? Bila je sigurna da, poslednji put kad je bila pri

svesti, nije bilo ovako tiho.

A onda se desilo. Osetila je kako telo počinje da joj se napreže samo od

sebe, bez ikakve naredbe njenog uma. Potom napetost više nije bila samo blago

iritirajuća već goruća, kao da neko u njoj drži milion električnih palica. Palice su

nekoliko sekundi džarale po njenoj utrobi, ne ostavivši nijedan delić nedotaknut

pre no što su nestale isto onako brzo kao što su se pojavile.

„Jebote, šta ovo bi?“, uzviknu ona, držeći se za stomak, dahćući od bola.

Kad je opipala napetu, nabreklu kuglu preko koje je još imala pidžamu, događaji

od celog dana navreše natrag kao poplava, zajedno sa prosvetljujućom

spoznajom da je, vrlo moguće, upravo osetila kontrakciju. Ona sačeka da se

dahtanje smiri, a onda se polako uspravi i isključi televizor, ostavši u turobnoj

tami.

Pipajući je potražila stonu lampu pored sofe, osećajući se potpuno

isceđeno. Nije imala snage da se sad porađa. Ne posle onakvog dana. Ovo se

verovatno samo beba pomerila. Ili je posredi bila jedna od onih lažnih

kontrakcija. Seljačkih6 ili tako nekako. Sedela je sasvim mirno, trudeći se da

snagom volje ne dozvoli da se bol vrati. Prošlo je nekoliko minuta i sve je

izgledalo normalno.

Kada, pomisli ona. Kada, pa krevet, pa spavanje, i sutra će možda sve

izgledati manje strašno nego danas. Danas je sasvim sigurno pala najniže što je

mogla.

6 Kontrakcije Brakst Hiks ili lažni porođaj. „Hick“ je pogrdan žargonski izraz za seljaka u smislu naivne

osobe koja nema urbane navike. (Prim. prev.)

Pokušala je da se pomeri, ali u taj mah je one električne palice ponovo

pogodiše, terajući je da se presamiti i jaukne baš kao matoro goveče.

Ljuljala se i, između bolnog mukanja, disala što je bolje mogla. Kad je bol

konačno minuo, svom težinom je sela na pod, preneražena.

Ne sad. Molim te, ne sad. Ne mogu sad. Nisam spremna. Glava mi nije

spremna, reče ona sebi.

„Premili Bože. Znam da ti se obraćam samo kad nešto tražim, ili o Božiću,

kad čujem decu kako pevaju božićne pesmice pa se rasplačem. Ali ovog puta

sam stvarno očajna. Ako mi pomogneš, obećavam da ću ti se moliti svakog dana

i da ću stavljati novac u one male koverte koje mi ostavljaju one bakice, umesto

da ih pobacam u smeće. Činiću i razna druga dobra dela, ali molim te, Bože, daj

mi da predahnem. Molim te, makar samo do sutra, sve samo ne sad“, izgovori

Kejti. Bila je na kolenima, čvrsto sklopljenih dlanova i stisnutih očiju, kad je

naišla nova kontrakcija.

„Znači, hoćeš da me naučiš pameti, to je to, zar ne? Zbog toga što sam se

uopšte uvalila u ovo. E, pa, kažem ti, zažalićeš, nisi mi ostavio izbora“, brektala

je Kejti se s mukom osloni na noge i otetura u predsoblje, podiže slušalicu i

ukuca broj.

„Bolje ti je da imaš dobar razlog; nemaš pojma kakvu sam divotu stavio na

led da bih ti se javio.“

„Danijele“, izusti ona škrgućući zubima. „Odmah dolazi ovamo.

Prisustvovaćeš čudu rađanja novog života. Porađam se.“ S treskom je spustila

slušalicu, skinula rezu sa ulaznih vrata i odvukla se u kupatilo.

Bila je svesna da tamo negde dole nešto curi. Je li joj pukao vodenjak ili je

normalno da se kod prve kontrakcije upiškiš od straha? Očajnički je pokušavala

da se seti šta je Džoan rekla na časovima. Sve što joj se sad vraćalo bilo je da

kontrakcije mogu poduže trajati dok ne dođe vreme da odeš u porodilište. Sedela

je na klozetskoj šolji, s glavom u šakama, pokušavajući da skupi snagu da ustane

i ode da se presvuče pre no što naredna kontrakcija uzme svoj danak. Odšepala

je natrag u spavaću sobu, uspela nekako da navuče drugu pidžamu i legne na

krevet pre nego što je počelo.

Kad je začula glasno kucanje na ulaznim vratima, već je bila izgubila račun

koliko puta su se električne palice vraćale.

„Otvoreno je“, uzviknu ona.

Usledila je pauza, praćena glasnijim i upornijim kucanjem.

„Kejti, ja sam, nosim zagrejane peškire i tekilu. Puštaj me da uđem“, začu

se Danijelov glas.

„Otvoreno je“, viknu ona još glasnije.

Još jedna pauza.

Zatim se kucanje ponovi.

„Kejti, jesi li dobro?“

„Za boga miloga, samo otvori prokleta vrata“, vrisnu ona.

„Mogu li vam nešto pomoći?“, začu svoju komšinicu kako govori Danijelu

tamo pred vratima.

„Da, reč je o Kejti. Pozvala me je i rekla da je počela da je dobila bolove, a

sad ne otvara. Znate li da nije možda već otišla?“

„Već neko vreme nije. Ništa se ne čuje. Da vam kažem, celog dana su

muškarci dolazili i odlazili. Dizali grdnu dževu, bilo je cike i vriske. Da znate da

sam u jednom trenutku rekla mom Dejvu da bi trebalo da ode tamo i vidi šta se

događa, mislim, zbog njenog stanja i tako to. Al' nema vajde od njega. Ne mož’

da digne dupe sa sofe ni za ljubav ni za pare. ’Oćete da odem i pokucam na zid

naše dnevne sobe? S druge strane je njena spavaća soba, a ovi zidovi su tanki ko

papir. Biva da noću moramo da uključimo televizor, ako razumete šta oću da

kažem.“

„Ma nemojte“, odvrati Danijel. „A jeste li u poslednje vreme morali da ga

uključujete?“

Vrata se širom otvoriše.

„Bilo je otključano, tetkice beskorisna. Ulazi i učini nešto. Laku noć,

gospođo Dženkins.“

Danijel utrča u stan kao preplašeni zec, a vrata se s treskom zalupiše za

njim.

„Beskorisna tetkica? Beskorisna tetkica? Kejti, znaš da su mi tvoje uvrede

inače zabavne, ali molim te, budi malo kreativnija. Ovo je stvarno nedostojno

tebe.“

Kejti se držala za Danijelova ramena i brektala kao notorni pušač koji se

upravo trkom popeo uza stepenice.

„Šta bi s belim odelom?“, uspe naposletku da hukne. „Misliš, s kostimom

partnera u porođaju? Čuj, nešto sam mislio, belo je stvarno bilo jedina opcija s

obzirom na medicinsku prirodu događaja. Ali moramo paziti da bebeća ljiga ne

dospe na njega, jer moram da ga obučem za Alanovu i Krisovu građansku

ceremoniju sledeće nedelje.“

Ona duboko, grleno zareža.

„Da li je to stvarno neophodno? Ostavio sam kod kuće kauboja-stripera

koga sam sinoć upoznao na Stivovoj rođendanskoj žurki, napaljenog i vatrenog,

zato nemoj da si tako zla prema meni.“

„Dolazi mi“, prostenja ona.

„I meni je, ali si me ti naterala da ga vežem u čvor, draga.“

„Ama ko govori o tome, tikvane, dolazi mi kontrakcija... evo je.“

Jaukala je. Pa je psovala. Pa je onda još jače jaukala. „Majko moja, šta ti ta

stvar radi“, reče Danijel, koji je izgledao skamenjen od straha. „Sranje, Kejti, je

li to stvarno mora tako? Blagi bože, ne bi trebalo da radim ovo. Moji životni

izbori daju mi prava da nemam ništa s porođajima. Šta kog đavola uopšte tražim

ovde?“

„Samo, samo mi pomozi“, slabašno će Kejti. „Pomozi mi da se vratim u

krevet i onda me samo drži za ruku ili tako nešto.

„Natrag u krevet. Jesi li ti normalna? Iz ovih stopa idemo u bolnicu. Ne

smem da budem sam s tobom u takvom stanju. Moraš da budeš u blizini ljudi s

noževima i takvim stvarima, tako ćeš biti sigurnija.“

„Ne, Danijele. Kontrakcije se još nisu ni izbliza dovoljno približile. Moram

da sačekam još malo. Pozovi bolnicu i reci im da je kod mene počelo i da ćemo

ih pozvati kad razmak između kontrakcija bude pet minuta.“

„Važi, važi“, reče Danijel, koji je već disao podjednako brzo kao Kejti.

Potom je uze za ruku i povede prema spavaćoj sobi.

„Samo nemoj opet da uradiš ono, još ne, važi? Ono s jaukanjem“, zamoli je

Danijel.

„Pokušaću“, reče ona svaljujući se na krevet. „Broj je pored kreveta, ispred

one knjige. Moraš da tražiš da ti daju porodilište.“ Uzeo je telefon i ukucao broj

leđima okrenut Kejti, nadajući se da ona, ako ne bude obraćao pažnju na nju,

neće opet početi da ispušta one grozomorne zvuke.

„Brzo, dajte mi porodilište.“

Kejti je nejasno čula tiho zvrjanje na drugom kraju žice kad su Danijelu

dali traženi lokal.

„Ne javljaju se. Šta ćemo sad? Molim te, Kejti, hajde da lepo odemo u

bolnicu. Očas posla ću te odvesti tamo“, reče Danijel. „Porodilište“, reče ženski

glas na drugom kraju žice. „Zaboga, tu ste, jeste li? Dakle, ovde imam ženu koja

urla kao da je kolju. Recite mi šta da radim.“

„Ima li trudove?“

„Jok, ima grip. Pa normalno da ima trudove, što bih vas inače zvao?!“

„Hej, dobro, smirite se. Znam da ume da bude zastrašujuće, ali sada morate

biti mirni, zbog vaše žene. To što se nervirate njoj nimalo ne pomaže.“

„Nije mi žena“, ljutito će Danijel.

„Izvinite, gospodine, onda devojka.“

„Nije mi ni devojka. Tol’ko lud nisam. A sad, molim vas, recite šta da

radim.“

„Koliki je razmak između kontrakcija?“

„Otkud znam? Tek sam maločas stigao, a ona se toliko dernja da ne čujem

sopstvene misli.“

„Oko dvadeset minuta“, umeša se Kejti.

„Dvadeset minuta, kaže. To je baš malo, zar ne? Odmah ću je dovesti.“

„Sačekajte časak. Pitajte je da li joj je pukao vodenjak.“

„Ima nešto sluzavog sekreta“, promrsi Kejti pripremajući se, jer se bližila

nova kontrakcija.

Danijel se saže i prinese slušalicu Kejtinim ustima. „Mnogo te volim, Kejti,

ali nema šanse na ovom svetu da te reči ikad pređu preko mojih usana. Ponovi.“

Čim je Kejti objasnila šta se događa u vlažnim oblastima, on ponovo uze

slušalicu.

„Dala vam je pravi odgovor, zar ne? Da je odmah strpam u kola, važi?“

„Da budem iskrena, zasad bi trebalo da ostane kod kuće. Tu joj je

najudobnije. Tek je u početnoj fazi porođaja i ako je dovedete ovamo, samo će

satima ležati i čekati. Sasvim sigurno se nalazi na pravom mestu.“

Kejti je odabrala baš taj trenutak da ponovo zajauče. Danijel joj primače

slušalicu, kako bi se na drugoj strani čula puna snaga njene kontrakcije.

„Da li vama ovo zvuči kao žena koja se nalazi na pravom mestu? Meni

zvuči kao neko ko se nalazi na najpogrešnijem mogućem mestu. Ovo nije

normalno.“

„Kad vam kažem, gospodine, sasvim je normalno, a svojoj prijateljici ćete

najbolje pomoći ako je ostavite tu gde je i postarate se da bude smirena. Dakle,

ponovo nas pozovite kad se razmak između kontrakcija smanji na pet minuta ili

kad joj pukne vodenjak.“

Danijel je buljio u telefon.

„Jebi se“, uzviknu pre no što je tresnuo slušalicu.

Seo je na kraj kreveta pomalo drhteći.

„Mogu ja ovo. Ovo je lako. Toliko sam postigao u životu. Preživeću i ovo.

Danijele, ovo je lako“, reče on sam sebi pre no što nekoliko puta duboko

uzdahnu i okrenu se prema Kejti, sa širokim ukočenim osmehom na licu.

„Može jedan koktelčić?“, ponudi je.

„Ne može, idiote, trudna sam, ne smem da pijem.“

„Neće ti smetati ako ja popijem jedan?“

„Danijele, ovde sam važna ja, a ne ti. To što si moj partner u porođaju

znači da ima da zaboraviš na svoje potrebe i nađeš mi se u svakom trenutku.“

„Stvar je prosto u tome da obično kažeš kako sam zabavniji kad popijem

koju. Pa rekoh, možda ću te više razvedriti ako malo cugnem.“

„Danijele, malo kasnije ćeš morati da me voziš u bolnicu.“

„I to što kažeš“, uzdahnu on.

Kejti se promeškolji.

„Ne pomeraj se prebrzo, da ne počne opet.“

„Dobro sam; samo me malo bole leđa.“

Neko vreme su oboje buljili u zid.

„Možeš da pričaš sa mnom, znaš. Porađam se, nisam ogluvela ni

zanemela“, reče Kejti.

„Izvini. Samo zadržavam dah čekajući sledeću, kako se ono zove,

kontrakciju.“

„Izgleda da su se malo proredile.“

„Dobro, dobro. A šta radimo kad se to desi?“, upita Danijel. „Čekamo,

valjda.“

„Šta čekamo?“

„Pa da počnu ponovo.“

„Okej, znači, samo sedimo i čekamo. Nema problema. Skroz dobro. Samo

ćemo da sedimo ovde i kuliramo.“

Ponovo su oboje zaćutali.

„Zaboga“, prosikta Kejti. „Imaš flašu konjaka u kuhinji. Po jedna čašica ne

bi trebalo da nam naškodi.“

„Pametno, pametno. Valja se za krvotok. Odmah se vraćam“, reče Danijel

trkom odlazeći.

Vratio se i sad su oboje sedeli i duboko zamišljeni pijuckali svoje piće.

Kontrakcije pak kao da su privremeno sasvim prestale.

„Dakle, nameravaš li da mi kažeš zašto ja sedim ovde i izigravam tvog ne

baš dobrog partnera u porođaju, umesto jednog od dva moguća oca?“

„Je l’ baš moram?“, reče Kejti ne znajući ima li snage za to.

„Pa, da, mislim da moraš, s obzirom na to da zbog tebe prolazim kroz ovo.

Moram da znam da je s dobrim razlogom.“

Uhvatila ga je za ruku, a onda progutala knedlu i pomolila se da ovaj

predah od kontrakcija potraje barem još malo.

„Između mene i Bena je gotovo“, reče, teško dišući i jače stežući

Danijelovu ruku.

„Kako to?“, uspe on da izusti uprkos bolu koji je trpeo.

„On sve zna“, reče ona. „I sad je zauvek otišao, a ja mrzim samu sebe.“

Pustila je Danijelovu ruku i okrenula se na bok da bi sakrila suze. Danijel

energično protrese ruku da bi nekako normalizovao krvotok.

„A onda je došao Metju i poljubio me“, promrmlja ona jedva čujno.

Danijel skoči i optrča oko kreveta, pa se baci pored nje i unese joj se u lice.

„Zezaš me?“, reče.

„Ne“, reče ona, lagano odmahujući glavom, dok su joj suze kapale s vrha

nosa.

„A šta si ti uradila?“, upita Danijel gotovo poskakujući na krevetu od

uzbuđenja zbog drame.

„Isterala sam ga iz stana.“

„To!“, reče on mlatnuvši pesnicom vazduh. „Tako i treba tom ološu; koja

neopevana drolja.“

Kejti nabi glavu u jastuk i zarida.

„Ma ne ti, on“, reče Danijel. Kad je odbila da ga pogleda, on leže pored nje

i privuče je sebi.

„Ja sam drolja“, plakala mu je u rame.

„Nisi, Kejti. Nisi. Jedna noć baksuznog seksa ne čini te droljom“, odvrati

Danijel. „Veruj mi, umem da prepoznam drolju kad je vidim.“

Suze su naposletku presušile i Danijel začu tiho hrkanje. Odahnuvši sa

olakšanjem, on joj nežno spusti glavu na jastuk. Potom uze flašu konjaka i svoju

čašu, i izađe iz sobe.

Otišao je u kuhinju i zatvorio se tamo, a onda moren grižom savesti sipao

sebi još jedno veliki piće. Popivši ga naiskap, nasuo je još jedno, ovog puta

natenane pijuckajući tečnost boje ćilibara, duboko zamišljen. Posle možda pola

sata, konačno je odlučio. Pomalo nesigurno je ustao i počeo da sistematski

pretražuje stan, sve dok naposletku ne pronađe Kejtin telefon ispod fotelje u

dnevnoj sobi. Vratio se u kuhinju, opet zatvorio vrata za sobom, i počeo da

prelistava imenik sve dok nije našao Benov broj.

Pritisnuo je taster za pozivanje i pokušao da umiri srce koje mu je užurbano

lupalo.

„Samo se smiri, Danijele“, reče on sebi. „Ne zoveš ga da izađete.“ On se

strese pri pomisli na sebe i fudbalskog manijaka Bena kao par.

Telefon je beskrajno dugo zvonio i naposletku prebacio poziv na govornu

poštu. Danijel ostavi prilično uvredljivu poruku, rekavši da će ga, ne bude li mu

se javio u roku od pet minuta, lično nominovati za „savršenog partnera“ u

sledećem broju najprodavanijeg gej magazina u Lidsu.

Sedeo je i dobovao prstima po stolu priželjkujući da telefon zazvoni. Posle

tačno pet minuta, on ponovo uze telefon i poče da pretražuje Kejtin imenik.

Prvo je pogledao pojavljuje li se „Benova mama“ ili čak „Benov tata“.

Ništa. Pretražujući dalje, razbijao je glavu ne bi li se prisetio je li Kejti ikad

pominjala brata ili sestru, očajnički prizivajući nekakvu inspiraciju. Prešao je

ceo spisak ne našavši ništa. Zatim je počeo iz početka, moleći se da je prvi put

možda nešto propustio. A onda mu je jedno ime zapalo za oko, i on stade.

„Blenta. “

Ili je Kejti gajila izrazitu antipatiju prema nekom klijentu, ili je ovo moglo

značiti samo jedno. Da ovo mora biti neki Benov prijatelj. Palac mu je lebdeo

nad tasterom za pozivanje. Vredi rizikovati, pomisli. Otpio je još jedan gutljaj

konjaka i pritisnuo.

Posle dva zvona, neko podiže slušalicu.

Dvadeset

„Čekaj, pišam“, začu se glas na drugom kraju žice, praćen nepogrešivim

odzvanjanjem mokraće koja velikom brzinom pada u limeni pisoar.

„Izvinjavam se, ko je to?“

„Ovde Danijel, Kejtin prijatelj. Ben me poznaje, a ja bih morao hitno da

razgovaram s njim. Jesi li ti sad s njim?“

„Ko je to?“

„Danijel. Poznajem Kejti i Bena. Moram da razgovaram s Benom. Znaš li

gde je?“

„Evo ga sedi ovde. A što mene zoveš?“

„Zato što njega ne mogu da dobijem.“

„Pa daću ti broj njegovog mobilnog. Al’ zovi ga sutra jer sad je skroz

urađen.“

„Ne, čekaj, ovo je hitno, moram odmah da pričam s njim. Devojka mu se

porađa.“

„Molim? Čekaj čas“, reče Blenta. „Alo, začepi tamo, je l’ oćeš? Pokušavam

da izigravam Benovu sekretaricu, a ne čujem ovog fensi tipa šta priča“, začu

Danijel Blentu kako viče.

„Šta si ono reko?“

„Rekao sam da je od esencijalnog značaja da odmah razgovaram s Benom,

reč je o Kejti.“

„Je l’, a kako se to piše?“

„Čuj, nema veze. Samo mi daj Bena.“

„Vidi, dao bi’ ti ga ja, al’ on je sad kanda u žalosti. I to u žalosti do

obeznanjivanja od cirke, zato što ga je Kejti jutros bukvalno bacila s mosta.“

„Znam to, ali moram da razgovaram s njim, stvar je hitna“

„Dobro, probaću. Kako ono reče da se zoveš?“

„Danijel.“

„Ej, Bene. Neki tip zvani Danijel mora da priča s tobom u vezi s Kejti.“

„Reci tom gej seronji da odjebe“, začu Danijel iz daljine na drugom kraju

žice.

„Kaže da kažem gej seronji da odjebe. Mis’im, bez uvrede, rođače. Nije on

’teo da kaže da si gej, samo tako kaže jerbo je uroljan.“

„Dražesno. Samo mu reci da je Kejti dobila trudove, važi?“

„Kaže da je Kejti dobila trudove.“

„Koja Kejti? Boli me dupe.“

„Jesi li čuo?“, upita Blenta Danijela.

„Vidi, znam da je ono što je Kejti uradila loše i veruj mi da se ona oseća

grozno zbog toga, ali sad joj je potrebno da on kompartmentalizuje svoj gnev i

bude pored nje.“

„To ’oćeš da mu kažem?“

„Da.“

„Tip kaže da moraš da karamelizuješ svoj gnev i budeš pored nje.“

„Reci toj gej morončini da njegovo advertajzing proseravanje ovog puta

neće upaliti.“

„Mislim da si ga čuo. Ponavljam, ne zameri mu zbog ovog gej; kad je

besan, njemu su svi gejevi.“

„On jeste gej, tupadžijo“, prodera se Ben iz pozadine.

„Nije valjda, stvarno? Jesi li?“, upita Blenta.

„Jesam, ali to sad baš i nije važno, zar ne?“

„Jeste ako ti neko kaže da si gej morončina, a ti to nisi. Al’ sad kad znam

da jesi, nema problema. Više se neću izvinjavati zbog njega.“

„Hvala ti, valjda. Nego, vidi, moraš mi pomoći. Moramo da dovedemo

Bena ovamo, da bude s Kejti dok se porađa. Ona ga želi ovde, znam da ga želi.

Moraš mi pomoći da ga ubedim. Ako ne bude ovde, kajaće se do kraja života.“

„Zašto?“, upita Blenta.

„Šta zašto?“

„Zašto će se kajati?“

„Zato... zato što hoće, još kako. Jer, šta ako to ipak jeste njegovo dete, a on

propusti porođaj zato što se tamo negde uroljava?“

„Aaa, al’ šta ako nije? Ko što on celog dana ponavlja, ako nisi znao. Šta

ako nije? Šta ako satima sedi sa ženom koja se dernja, a sve džabe, samo da bi

vido kako se rađa nečije tuđe dete? Čoveče, ja to u životu ne bi’ uradio, bi l’ ti?“

„Ali, ali, ali ipak je moguće da jeste njegovo“, reče Danijel na ivici

nervnog sloma i potegnu još jedan gutljaj konjaka, ovog puta pravo iz flaše.

Daj, Danijele, reče on sam sebi. Stalno radim ovo, to mi je posao. Moram

da prodam ljude, misli, ideje, slike. Moram da ih ubedim da je moje mišljenje

kao kreativnog direktora uvek ispravno. Radim ovo svakog dana. Hajde, misli.

„Vidi, Blento. Reci mu da zamisli to malecko, bespomoćno ružičasto

detence koje je upravo došlo na svet kako traži svog tatu. Kako očajnički plače

zato što nema ko da ga uzme u naručje.“

„To ’oćeš da mu kažem?“

„Da, hajde, možeš ti to.“

„Dobro, sad kaže da će da bude malecko i ružičasto i da će hteti svog tatu,

a ti nećeš biti tamo.“

„Reci mu da onda zovne drugog prokletog tatu.“

„Nekako mi se čini da nismo rekli pravu stvar?“, reče Blenta Danijelu.

„Okej, samo me slušaj. Reci mu da zamisli lepu malu curicu koja peva kao

anđelak i igra kao leptirić, i toliko je ponosan na nju da mu dolazi da zaplače.

Zar stvarno može da okrene leđa nečemu takvom?“

,,Jes’ ti siguran da oćeš da mu kažem baš to?“

„Aha, samo napred, ali ovog puta malko osećajnije, može?“

„Osećajnije? Šta sad, ’oćeš da plačem?“

„Ako možeš, super.“

„Ovaj je stvarno tetkica, zar ne?“, reče Blenta Benu. „Nego, kaže da ćeš da

budeš ponosan, zato što je ona ko anđelak i ko leptirić.“

„Ne, ne, ne“, reče Danijel. „Rekao sam da peva kao anđelak i igra kao

leptirić.“

„Vidi, rođače, ja pokušavam, al’ ovo ne pije vode. Je s' ti ikad upoznao

Bena? Anđeli i leptirovi baš i nisu u njegovom fazonu. Možda u tvom jesu, al’

naš Ben ti nije od takvih.“

„Dobro, dobro, da, u pravu si. Nije u njegovom fazonu. Ne razmišljam ko

mi je ciljna grupa. Uvek je potrebno imati na umu ciljnu grupu. Zaboravljam

osnovne stvari.“

„Slušaj, rođače, žao mi je, sigurno imaš najbolje namere, al’ čini mi se da

je slaba vajda, je l’ tako?“

„Ne, ne prekidaj vezu. Daj da probam još jednom. Samo se strpi. Sad

razmišljam o Benu. Šta bi upalilo? Idemo, dolazi mi, dolazi mi. Imam ga.

Blento, jesi li spreman?“

„Ajd’ onda, al’ to ti je to, posle ovog nema više.“

„Zamisli, za nekoliko sati ovde u Lidsu mogao bi se roditi novi veliki

engleski napadač. Benov sin igra za reprezentaciju Engleske. I kako će Ben da

preživi svaki put kad gleda svog sina kako igra utakmicu, znajući da se nije

potrudio ni da se pojavi na njegovom debitantskom nastupu? Doduše, možda on

nije Benov sin i možda neće igrati za Englesku, ali opet, možda i jeste, a zar

možda nije dovoljno?“

Na drugom kraju žice, Blenta je ćutao.

„Jesi li shvatio? Hoćeš da ti ponovim?“, upita Danijel. Koliko sledećeg

trenutka, Danijel začu kako Blenta doslovno viče na Bena.

„Vuci dupe iz ovog paba i beži kod Kejti. Ovo je možda tvoj sin što se sad

rada i možda će jednog dana da igra za reprezentaciju, i ’oću da mi nabaviš karte

ako se to desi. Zato prestani tu da mi se zabrinjavaš zato što možda nije, nego

počni da se zabrinjavaš zato što možda jeste, i smesta se vuci tamo.“

„Čoveče, Blento, ovo je briljantno. Mnogo mi se dopada ovaj deo s

vikanjem. Samo napred“, podsticao ga je Danijel.

„’Samo napred’, ne znam šta još da kažem.“

„Odlično ti ide. Samo mu reci ono što misliš. Prepusti se, govori iz srca, ti

ga najbolje poznaješ.“

„Dobro, važi“, reče Blenta. Usledila je kratkotrajna tišina, a onda on

ponovo progovori. „I, Bene, slušaj. Kejti je drugarčina.

„Divno, jezgrovito, konkretno, odlično izvedeno. Bravo, Blento“, reče

Danijel, pobednički podižući pesnicu.

„A je l’ se stvarno porađa?“, odjednom se iz telefona začu Benov glas.

„Pa, ako ne, onda stvarno odlično imitira porođaj. Vidi, Bene, ona zna da je

ono što je uradila bilo loše i užasno se oseća zbog toga, ali moraš odmah da

dođeš ovamo i vidiš ovo. Nemoj joj sad okrenuti leda. Možda kasnije, ako ne

bude išlo, ali ne sad. Ne sad kad ste dovde došli. Potreban si joj. Potreban si

bebi.“

„Ja sam u Edinburgu.“

„Molim?“

„U Edinburgu. Ja i Blenta smo odlučili da uzmemo bolovanje i dođemo

ovamo i pre momačke večeri, zato što nisam više mogao da podnesem da budem

tu.“

„Okej, samo mirno. To jeste mala prepreka, ali prevazići ćemo je. Misli,

Danijele, misli. Dobro, dakle, ne verujem da ćeš uspeti da nađeš let u ovo doba,

zato sad proveravam na svom blekberiju železnički red vožnje. Dobro, samo

sekund. Evo ga. Možeš da hvataš voz noćas u pola jedan, a u Lids stižeš u... ček

sek. Gospode bože, pa da li putuješ s Meseca, kad tek u pola devet ujutru stižeš

ovamo? Ništa, daj mi opet Blentu.“

„Važi se.“

„Dakle, slušaj me pažljivo. Moraš da zamoliš barmena da pozove taksi

firmu i da ih pita da li bi večeras dovezli tebe i Bena u Lids. Imate pola sata da

nađete nekog da vas doveze, jer, ako ne nađete nikog, tada morate na stanicu da

biste uhvatili taj voz u pola jedan. Jesi li me razumeo?“

„Aha, a što ja i Ben?“

„Zato što moraš da dovedeš oca glavnog napadača engleske reprezentacije

da vidi kako mu dete dolazi na svet.“

„A da.“

„Dakle, ne brini zbog troška. To ćemo da sredimo kad stignete ovamo.

Samo dođite što je moguće pre, čime god znate. Kad sednete u taksi ili u voz,

pozovi me, važi?“

„Važi se, Dano.“

„Danijel.“

„Aha, al’ bio sam, znaš, jezgrovit i konkretan.“

„Samo ga dovedi ovamo, pa onda možeš da me zoveš kako god hoćeš.“

„Šta, čak i Dano Magični Peša?“

„Samo ako stignete za manje od pet sati.“

„E, pa, sad si me izazvao, vidimo se za četiri, Dano.“

Dvadeset jedan

7.12

„Prosto ne mogu da verujem“, reče Kejti Danijelu kroz stisnute zube dok je

sedela na stolici u predsoblju. Njenu uznemirenost odavali su pobeleli zglavci na

šakama kojima je čvrsto stezala drvene rukonaslone.

„Pssst, molim te, ne govori preglasno“, reče Danijel koji se skljokao na

pod, s glavom naslonjenom na Kejtinu torbu sa stvarima za bolnicu.

„Zar ne misliš da trenutno imam sasvim dovoljno problema i bez tvog

mamurluka?“, reče Kejti šutnuvši torbu, tako da Danijel zveknu glavom o pod.

„Jaoj“, uzviknu on podižući se i trljajući glavu. „Jesi li morala to da uradiš?

Ne misliš valjda stvarno da sam mogao da izdržim celu noć tvog kreštanja i

kukanja bez kakvog-takvog lekovitog sredstva? Teško da sam ja kriv što si u

kući imala samo jeftini konjak. A kažem ti, kad vidim one gadure što se u

porodilištu javljaju na telefon, ima da im kažem reč-dve. Šta treba čovek da

uradi pa da shvate da je situacija ovde bila krizna i da moramo u bolnicu?“

„Nije bila krizna. Žene se svakog dana porađaju“, reče Kejti nervozno

pogledujući na sat.

„Ali, ne sa mnom. Čak sam im rekao da postoji rizik da se ubijem ako mi

ne pomognu, a one su se samo nasmejale i rekle mi da se priberem.“

„Molim te, idi i popij paracetamol, a usput donesi i meni jedan“, reče Kejti

osećajući kako naglo nailazi bol.

„Paracetamol? Kejti, ne razmišljam stvarno o samoubistvu. Potreban sam

tebi i svetu“, iskreno će Danijel.

„Za tvoj mamurluk, tupsone“, reče Kejti. „I za ove muke kroz koje

prolazim. Idi, brzo; taksi bi svakog časa mogao da stigne.“

7.30

„Danijele, dolazi ovamo“, uzviknu Kejti. „Stigao je taksi.“

„Posle tebe, ti divna, dražesna ženo“, reče Danijel izlazeći iz kupatila.

„Torba. Nosiš. Ti“, reče Kejti i onda duboko uzdahnu i započe mučan

silazak niza stepenice.

„Znači, misliš da ćeš dugo ostati u bolnici?“, upita Danijel idući za njom.

„Nadam se da neću, zašto?“, othuknu ona.

„Ova torba je teška ko tuč. Šta si sve strpala unutra, kog đavola?“

„Odeću za mene i bebu i, uopšte uzev, pribor za sređivanje nereda. Pelene,

vlažne maramice, vatu, uloške, umetke za brus, znaš, takve stvari.“

„Zašto se uporno trudiš da mi maksimalno otežaš? Takve predmete nikad

ne bi trebalo pominjati tamo gde ja mogu da čujem. Nered zvuči tako

uznemirujuće.“

U podnožju stepenica, Kejti stade i okrenu se prema Danijelu. „Bićeš tamo

dok se budem porađala, što je otprilike najneuredniji i najodvratniji proces u

kojem ćeš ikad učestvovati. Ako misliš da nisi dovoljno muško, hajde da onda

odmah prekinemo sa ovom farsom, važi, pa se ti vrati u krevet, a ja ću se sasvim

sama suočiti s najvažnijim i najtežim trenutkom u svom životu.“ Ona zaćuta, a

lice joj se iskrivi od bola. „Ajooooooooj. Majko moja, još jedna kontrakcija.

Ajoooooj, samo me ubaci u ovaj prokleti taksi. Ajoooooooooooj, i onda idi.“

Danijel i taksista stajali su i bespomoćno zurili u nju dok se ona grčila od

bolova i držala za ogradu stepeništa kao da joj život od toga zavisi.

„Ti, momak, ulazi u kola“, začu se osoran glas taksiste kad se učinilo da se

Kejtina kontrakcija smiruje. „Ajmo, idemo. Ako si dovoljno muško da uradiš šta

treba da bi napravio dete, onda si sasvim sigurno dovoljno muško da budeš tu

kad dolazi na svet. Vi mladi momci mislite da možete da jurcate naokolo ko

raspomamljeni zečevi i da ne trpite posledice. E, pa, mladiću, danas je dan

suočavanja s posledicama, zato prestani da se femkaš i ulazi.“

Danijel je otvorenih usta buljio u taksistu, a onda pogledao u Kejti.

„Čuo si čoveka, ulazi“, reče ona kroz stisnute zube. Danijel nevoljno uđe u

kola, a Kejti za njim, dahćući. On s treskom zatvori prozorče koje je delilo

vozača od putničke kabine.

„Blagi bože, kako može da ne vidi da sasvim sigurno nisam jedan od onih

gubitnika koji svakog vikenda izlaze, napijaju se ko svinje i onda povaljuju sve

što se kreće?“

„Meni to zvuči kao ti“, odvrati Kejti, čije je brektanje malo usporilo.

„Volim i ja tebe.“

„Takođe. Hvala ti što si ušao u taksi“, reče ona polako se zavaljujući u

sedište.

„Činjenica da je krupniji i ružniji od mene nije imala nikakve veze s mojom

odlukom. Još sam tu, zar ne? Još se držim. “

„Još te nije zvao?“, upita Kejti kad Danijel izvadi telefon iz džepa.

„Ko? Niko. Izvini, šta si rekla?“, lupetao je žurno vraćajući telefon u džep.

„Kauboj-striper? Stalno proveravaš telefon“, navali Kejti.

Kao poručen, telefon u Danijelovom džepu glasno zapišta četiri puta.

„Šta kaže?“, upita Kejti.

Na stanici u Lidsu u 8.30. Velika pusa, Blenta, pročita Danijel i dopusti

sebi tihi uzdah olakšanja.

„Ovaj, kaže da ide iz mog stana jer mora na posao. Da ćemo se čuti

kasnije.“

Kejti zgrči lice misleći da nailazi nova kontrakcija, međutim, ispostavi se

da je posredi bila lažna uzbuna.

„Ima zakazano ovako rano ujutru?“, upita ona u pokušaju da skrene misli s

porođaja.

„O, da, vrlo uobičajeno, znaš, navodno za radnike u smenama i farmere.“

„Farmere?“

„Pa da. Vlada velika potražnja za striptizom za krave, za vreme muže, znaš.

Navodno ih baš pali. Nego, šta misliš, koliko si daleko od pravog početka

porođaja? Čisto da znam.“

„Ko će ga znati?“, umorno će ona, naslanjajući glavu na njegovo rame. „U

bolnici će mi reći koliko sam otvorena, što može da bude pokazatelj.“

„Ali opet neće baš odmah, je li tako? Recimo, još jedan sat?“, reče Danijel

počinjući da biva nespokojan.

„Verovatno.“

„Odlično, odlično. Što ne bismo promenili temu? Možda bi se malo

opustila, usporila.“

„Pričaj mi o tom striptizu za krave. Je li to stvarno za krave ili za

farmera?“, pospano upita Kejti.

„Pa za farmera, normalno“, reče Danijel prevrćući očima. „A igraju li uz

muziku?“

„Otkud znam, Kejti, to je samo jedna od onih šašavih novotarija, okej?

Zašto ne bismo pričali o nečemu drugom?“

„Dobro, ti počni.“

„Dakle, Kejti, šta misliš, koga bi trebalo prvog da pozovem kad se beba

rodi?“

„O, Danijele, ne znam, zar ne? Pokušavam da ne mislim o tome kako sam

zeznula celu stvar i kako mi je život opšta zbrka, a onda ti kažeš nešto tako i...

mila majčice, evo dolazi još jedna kontrakcija. Joj bože, joj bože, joj bože...

Daaaniiijeeeleeeeeeeeee!“

„Dobro je, dobro je, samo budi mirna“, reče Danijel žustro je milujući po

ruci. „Hajde da se vratimo na striptiz, važi. Hajde da razmišljamo koja bi pesma

najbolje odgovarala za kravlji striptiz. Možeš li da misliš o tome? Možeš li da se

usredsrediš na to da smisliš spisak od pet najboljih pesama za kravlji striptiz

svih vremena?“

Pošto nije mogla da govori, Kejti samo klimnu.

„Dobro, onda hoću da mi kažeš bar dve, pre nego što ova kontrakcija

prođe.“

7.45

„Kad ti kažem, pesma I'll Be the Other Woman bila je hit sedamdesetih, a

izvodio ju je američki bend po imenu Deca soula. Moja majka ju je stalno

puštala“, tvrdio je Danijel dok su prilazili prijemnom šalteru u porodilištu.

„To si upravo izmislio i, u svakom slučaju, I'll Be the Udder Woman7 zvuči

previše odvratno da bi se našlo u prvih pet“, odgovori Kejti.

„Previše odvratno. Ti to ozbiljno? Reče žena koja je za sobom upravo

ostavila trag nečega što više u životu ne želim da vidim, a što joj se celim putem

kroz hodnik cedilo niz nogavice.

„Poslednji put ti kažem, porađam se. Dešava se. Izdrži kako znaš“, reče

Kejti spuštajući se svom težinom na stolicu pored šaltera.

„Vi ste sigurno Danijel“, reče žena na šalteru.

„A vi ste sigurno uvek šarmantna Odri, koja mi je zagorčavala život

poslednjih nekoliko sati; vaša pravila prijema oštrija su nego na vratima Raja.“

„Šta ćete, Bog uočava grešnike, a ja izbezumljene partnere u porođaju“,

reče Odri.

„Bog? Šta Bog ima s tim?“

„Pa vi rekoste da je lakše ući u Raj.“

„Mislim da ona misli da ti misliš na Raj gore na nebesima. A ne na

londonski noćni klub po imenu Raj umeša se Kejti.

7 Ova pesma je sedamdesetih godina prošlog veka zaista bila hit. Ovde je, međutim, posredi neprevodiva

igra reči; naime, reči „other“ („drugi, druga“) i „udder“ („vime“) u engleskom jeziku su homofoni (tj. različito se

pišu, ali se jednako izgovaraju). (Prim. prev.)

„Shvatam. Zaboravio sam da postoji i drugi Raj. Slušajte, Odri. Dajte nam

najbolju sobu koju kuća ima da ponudi, pa da potpišemo primirje, može?“

„Ime“, obrecnu se Odri.

„Danijel Lejker.“

„Ne vaše, njeno“, reče Odri, ne dižući pogled.

„Kejti Čapman“, reče Kejti. „Je li slobodna soba s porođajnim bazenom? U

ovom trenutku spremna sam sve da probam i obećavam da ću njega držati pod

kontrolom.“

„Idite sa sestrom Brejdi, ona će proveriti pa će vam reći. Uživajte“,

osmehnu se Odri umiljato Danijelu.

„Porođajni bazen? Kako to misliš porođajni bazen?“, prošaputa Danijel

glasno, dok su koračali za sestrom Brejdi.

„To je navodno odlično za ublažavanje bolova“, odvrati Kejti.

„Izgleda da imate sreće“, reče sestra Brejdi nakon što je zavirila kroz vrata.

„Uđite.“

Danijel se nađe nasred velike, veoma dobro osvetljene prostorije i vidljivo

poblede.

„Šta je ono? Kada za slonovo mladunče? Jesmo li mi to u zoološkom

vrtu?“, uzviknu on.

„Iskuliraj, Danijele, hoćeš li? Uz malo sreće, to će pomoći da prestanem da

svakih pet minuta vrištim koliko me grlo nosi.“

„Zašto? Je li puna tekile?“

„Smestite se unutra“, reče sestra Brejdi. „Vratiću se za pet minuta da vas

pregledam i da vidim kako napredujemo.“

„Čuj, što ne bih ja trknuo do Starbaksa i doneo nam nešto, dok ti ovde ne

posvršavaš sva ta čudna posla“, reče Danijel, kome je već počinjalo da se muti u

glavi. „Jedan espreso s mlekom bi ti baš dobro činio.“

„Ne bih baš rekla, Danijele, da je Starbaksova promotivna ponuda stigla i u

bolnice.“

„Smem barem da sanjam, Kejti, smem barem da sanjam. Ništa, onda, odoh

po pomije u čašama od stiropora.“

„Ako uspeš da mi pronađeš sendvič sa slaninom, možda ću ti dozvoliti da

skreneš pogled za vreme najkrvavijih delova.“

„Pusta obećanja. Nego, pripazi ti na ovu sestru Brejdi, deluje mi pomalo

neiskusno. I ne daj da te predugo ispipava iznutra.“

„Znaš, Danijele, ti stvarno znaš kako da pretvoriš ovo u sasvim poseban

doživljaj.“

„Samo se trudim da radim svoj posao, curo moja. Vraćam se za deset

minuta.“

8.15

„Šta ćeš ti tu? Da li je Kejti tu? Budi se, Danijele, budi se, odmah!“, reče

daleki glas.

„Šta je sad? Gde sam? Šta se događa?“, promrmlja Danijel polako dižući

glavu sa stola u bolničkoj kantini za kojim beše zadremao.

„Nalaziš se u bolnici, a ovo sam ja, Metju. Šta radiš ovde?“, upita Metju.

„Metju? Metju!? Au, jebote, Metju. Ne, to nisi ti, zar ne? Ja još spavam, a

ovo je nekakav grozni košmar.“

„Nije, Danijele. To sam ja, Metju.“

„Ko te je zvao?“

„Niko.“

„Pa zašto si onda tu?“

„Zato što je Alison noćas dobila nekakve bolove. Nisu porođajni, ali ipak

žele da je ostave da miruje ovde nekoliko dana, za svaki slučaj.“

„Shvatam. Znači, niko te nije zvao?“, opet će Danijel. „Ne, zašto bi? Jesi li

budan? Ništa te ne razumem.“ Danijel baci pogled na sat.

„Već je toliko sati? Moram da bežim“, reče on ustajući sa stolice.

„Ne, stani, čekaj minut. Ovde si s Kejti, zar ne? Samo mi reci je li ona

dobro, molim te?“

„Dobro je, ali moram da idem, čeka me.“

„O, bože, ona se porađa, zar ne?“, reče preneraženi Metju. „Ali termin joj

je tek za dve nedelje. Gde je? Moram da je vidim, da se uverim da je dobro. Reci

mi, gde je?“

„Neću. Ostani tu gde si“, reče Danijel, odjednom potpuno rasanjen.

„Ne razumeš, moram da je vidim. Juče sam je video, ali moram da joj

objasnim. Moram da razjasnim stvari s njom.“

„A, ne, ne moraš. Trenutno prolazi kroz sasvim dovoljno toga, ne moraš još

i ti sve opet da zakomplikuješ. Okani se već jednom, važi? Okani se već jednom,

za dobro svih.“

„Da se okanim. Ne mogu da se okanim, idiote. To je Kejti, koja možda

rađa moje dete. Kako možeš da mi kažeš da se prosto okanim?“

„Zato što nećeš ti biti onaj koji će ostati da sakuplja parčiće kad opet

zajebeš stvar. Slušaj me. Ostavi je na miru, Metju. Pusti je. Tako je najbolje za

sve, to i sam znaš“, reče Danijel.

„Ako neće da mi kažeš gde je, onda ću prosto da odem i da je nađem“, reče

Metju, okrećući se i marširajući prema vratima.

„Jebiga, jebiga, jebiga“, reče Danijel udarajući glavom o sto. Potom izvuče

iz džepa Kejtin telefon i pozove Blentu.

„Upravo ulazimo u Lids. Spasilačka ekipa stiže“, začu se previše veseo

glas.

„Vidi, Blento, ovde smo suočeni s potencijalnim neprijateljskim

preuzimanjem. Stigao je drugi otac. Kad dođete na stanicu, uhvati taksi i reci

taksisti da vozi veoma, veoma brzo. Jesi li me razumeo? Ja ću vas čekati na

ulazu. Nemamo vremena za gubljenje“, reče Danijel.

„Bogme si u pravu. Nemaj brige; niko neće uzeti našeg glavnog napadača.

Ne bez borbe.“

„To je pravi duh. A sad dolazite ovamo što brže možete.“

8.40

„Sačekaj samo minut, skoro smo gotove“, dopre Kejtin glas odnekud iza

paravana kad je Metju ušao u sobu nakon što je u svojoj potrazi za Kejti već

uznemirio dve porodilje.

„Izgleda da nećeš imati vremena da odeš kući po kupaće gaće, već sam

otvorena osam centimetara“, reče Kejti, kad je sestra sklonila paravan.

„Šta ti, zaboga... o, bože, evo opet dolazi“, reče Kejti.

„U redu je, dušice, samo lepo dišite“, reče sestra saginjući se da uzme Kejti

za ruku pre no što je podigla glavu i ugledala Metjua kako nesigurno stoji pored

vrata. Trgla se.

„Ko ste vi? Smete li uopšte da budete tu?“, upita ona šetajući pogledom

između Metjua i Kejti.

„Da“, brzo će Metju. „Smem. Ja sam neka vrsta oca.“

Delujući zbunjeno, sestra se okrenu da pogleda u Kejti, koja je iza maske s

kiseonikom samo ćutala.

„Neka vrsta?“, upita ona Metjua.

„Duga priča“, reče on i priđe krevetu. „Evo, Kejti, drži se za moju ruku.

Sve će biti u redu, kunem se. Ja ću ostati s njom“, obrati se sestri.

Kejti energično odmahnu glavom i zgrabi sestru za ruku. „Ne izgleda da je

bas presrećna zbog toga“, reče sestra. „Kako bi bilo da izađete iz sobe, samo dok

se ne smiri malo?“

„Ali moram da razgovaram s njom“, reče Metju.

Kejti bolno zaječa.

„O čemu? O tome kako da budete neka vrsta oca?“, upita sestra podignutih

obrva.

„Gde je? Ubiću ga“, dahnu Kejti kad je kontrakcija očigledno prošla i

pokuša da ustane.

„Nećete vi nikuda. Sedite tu“, reče sestra.

„Skot jedan. Znala sam da mu ne mogu verovati. On te je pozvao, zar ne,

samo da bi se izvukao i da ne bi morao da me gleda kako se porađam. Bedni

mali skot.“

„Ako govoriš o Danijelu, ne, nije me on pozvao. Slučajno sam ga video u

bolničkoj kantini.“

„U kantini? Znači, slučajno si se zatekao tamo, kako da ne! Aha, kako da

ne. Ako sam porodilja, nisam glupa, znaš.“

„Ne, Kejti, stvarno sam se slučajno zatekao tamo. Alison je sinoć primljena

na posmatranje. Otišao sam tamo samo da kupim kafu pre no što odem na

posao.“

„Alison?“, upita sestra.

„Moja žena“, odvrati Metju.

„Shvatam. Ta vrsta oca“, reče sestra.

„Ne. Mislim da ne shvatate. Uopšte nisam ta vrsta oca. Ja sam samo neka

vrsta oca zato... pa, zato što ona ne zna ko je otac.“ Kejti oštro uzdahnu, a sestra

podiže obrve još više.

„Kad on to kaže, zvuči kao da sam ja loša osoba ovde, ali nisam. Njegova

žena očekuje blizance svakog dana, što njega čini mnogo gorim od mene“,

uzvrati Kejti udarac.

„Znači, tako stoje stvari“, reče će sestra lagano se povlačeći. „Da vam

kažem kako ćemo. Daću vam deset minuta da popričate malo o svemu, a onda se

vraćam i reći ćete mi da li on ostaje ovde. Deset minuta, toliko.“

„Posle onoga juče, nemamo šta da pričamo“, izjavi Kejti kad su se vrata

zatvorila za sestrom. „A za slučaj da nisi primetio, porađam se, pa teško da sam,

u emocionalnom pogledu, u stanju da opet razgovaram s tobom.“

„Kako ti je?“, upita Metju.

„O, fali mi samo peruška pa da poletim. Imam gospodina Geja od Britanije

za svog krajnje nesposobnog partnera u porođaju i bolove za kakve nisam znala

ni da postoje. Šta misliš kako mi je?“

„Pa, zapravo sam pitao kako ti je sad kad znaš da ćeš svakog časa videti

svoje dete?“

„O, fenomenalno. Ne mogu da dočekam. Kao da me već ne pritiska

dovoljno veliki osećaj krivice, ubrzo će me gledati dva mala oka želeći da znaju

gde je tata, a ja ću umesto toga imati Danijela, koji će insistirati da beba bude

okupana i obučena u potpuno nepraktičnu markiranu benkicu da bi je uopšte

dotakao.“

„Kejti, sve će biti u redu, kunem ti se“, reče Metju.

„Umukni već jednom s tim glupostima i daj mi tu masku. Dolazi još

jedna.“

„U redu, u redu. Evo ti, diši, je li sad bolje?“, upita Metju grozničavo se

osvrćući naokolo. „Vidi, imam ovo uza se. Možda ti pomogne.“ Sagnuo se i

izvukao iz aktovke knjigu pod naslovom Porođaj bez straha.

„Čini mi se da je preporučeno poglavlje ovo ovde. Samo da ga nađem. Evo

ga, Predisponirajući faktori tumačenja niskog praga tolerancije bola. Da ti ga

pročitam?“

Kejtina ruka poletela je uvis i izbila knjigu iz drhtavog Metjuovog stiska.

Iza maske, ona ponovo zaurla u njegovom pravcu.

„Možda je malčice kasno za to“, reče on. „Šta da radim?“, upita je.

Ona još jače zaurla.

„O, Kejti, biće u redu, stvarno“, reče on pokušavajući da je obgrli oko

ramena. Ruke su mu bile vlažne i hladne, a pošto su živci zagospodarili

njegovim telom, osećao je kako i njemu ponestaje vazduha. Znao je da se

uspaničio. Krajnje je vreme da se smiri i uradi ono što je odlučio, zaključi.

„Slušaj, Kejti, razmišljao sam cele noći. Bio sam strašno uznemiren što sam te

sinoć ostavio u onakvom stanju. I, pa eto, vidiš, imam plan.“ Metju se nakašlja

pročišćavajući grlo.

„Znači, sačekaćemo godinu dana“, reče on nervozno pogledavši Kejti, pre

no što je nastavio. „Mislim da moramo, zato što ne mogu tek tako da napustim

Alison u ovom trenutku. Svi kažu da je najgora prva godina, pa mislim da joj

dugujemo barem toliko. Ali naći ću načina da te ipak viđam i, naravno, da ti

pomažem finansijski. Biće teško, ali...“

Prekinuo ga je neverovatno glasan Kejtin krik.

„O, dolazi? Duboko diši, Kejti; samo uvlači taj kiseonik. Dakle, kao što

rekoh, biće teško, ali računam da mogu početi da radim privatni finansijski

konsalting u slobodno vreme, nećeš verovati kolika je potražnja za tim, tako da

bi to trebalo da bude dovoljno da preživimo.“

Kejti je ponovo zaurlala. Metju strpljivo sačeka da se buka utiša.

„Dakle, računam da će Alison sledeće godine u ovo doba otprilike biti u

stanju da izađe na kraj sa svime, a moj plan predviđa da ću zarađivati dovoljno

da mogu da plaćam dadilju da joj pomaže. I, naravno, moraću što više da viđam

blizance, pa ćemo morati da kupimo veliku kuću kako bismo vikendom mogli

svi da se potrpamo u nju.“

Od Kejti je dopro novi jauk. Dosad su joj oči već bile velike kao fildžani i s

naporom je dahtala.

„Prema tome, Kejti, moći ćemo mi to“, reče on. „Ne moramo da budemo

razdvojeni. Neko vreme neće biti bas lepo, priznajem, ali moguće je, zar ne

vidiš? Možemo biti zajedno. Ne moraš da budeš sama.“

Kako joj je kontrakcija prolazila, Kejti je počela da se utišava. Međutim, i

dalje je grčevito stezala masku, teško dišući i zureći u Metjua.

Negde strašno grešim, pomisli on. Sad već očajan, pokuša da promeni

pristup.

„Vidi, Kejti, ti si ona koju želim. Proveo sam celu noć razmišljajući o tome.

Kad pogledam svoj život sa Alison, vidim samo budućnost... punu jebenog

argatovanja, da budem iskren. Videla si je. Pretvorila se u paranoika sa

sumanutom potrebom da sve kontroliše. Više nije žena kojom sam se oženio i ja

jednostavno ne mogu to da podnesem. Jednostavno ne znam šta još mogu da

uradim da bih je usrećio. Nisam joj potreban. Imaće svoju decu, a to je sve što je

ikad i želela. A kad pogledam tebe, Kejti, kunem se, želim samo da te uzmem u

naručje i da se staram o tebi. Znam da te mogu usrećiti, Kejti, siguran sam u to. I

bilo bi nam tako zabavno, znam da bi bilo. Mogu ti pružiti ono što ti je potrebno,

samo ako si spremna da mi daš šansu.“

Metju je zastao da bi pustio Kejti da nešto kaže, ali ona samo nastavi da

udiše gas iz maske kao da joj život od toga zavisi.

„Prema tome, vidiš, to bi moglo biti najbolje rešenje, najiskrenije. Alison

dobija decu, što je zapravo sve što želi, a mi dobijamo da budemo opet zajedno,

baš kao što bi i trebalo. Šta kažeš? Možeš li da govoriš? Da li je bol prošao?“

Takođe u 8.40

„Blento, da se nisi usudio da ga ne dovedeš ovamo“, vikao je Danijel u

svoj telefon, koračajući gore-dole ispred glavnog ulaza u bolnicu. „Baš me briga

šta kaže, došao je dovde i sad ima da uđe i vidi kako se to dete rađa. Nema šanse

da se vratim u onu sobu. Tamo ima previše ženske golotinje i intimnih

interakcija za moj ukus.“

„Ne, neću ti reći još nešto i neću ništa da slikam, Blento. Samo mu reci da

bude jebeno muško, hoćeš li, i da prestane da izigrava jadnika. Vidi, ako ga

samo dovučeš do bolničkih vrata, tvoj sam dužnik“, vikao je Danijel.

„Šta želiš? Samo reci, Blento, šta god hoćeš, samo ga dovedi ovamo.“

„Da, imam prijateljice koje su modeli, i to baš dobre prijateljice.“

„Hoćeš sastanak s modelom? Nisam siguran da bih mogao da uradim to

svojoj prijateljici“, nastavi on.

„Da, znam da sam rekao, ali ne mogu da nateram nekog da uradi nešto što

ne želi, je li tako?“

„Okej, okej, videću šta mogu da učinim. Ali, Blento, sastanak ne

podrazumeva obavezno i seks, je li jasno?“

„Da, pretpostavljam da bi joj se na nekoj drugoj planeti mogao dopasti, ali

samo ti kažem da ja nisam svodnik. Sastanak znači odlazak na večeru. Da li je to

u redu?“

„Da, naravno da ćeš ti morati da platiš večeru.“

„Dobro. Dosta. Ako mi kažeš da si rekao taksisti da vozi ovamo i večera je

deo dila.“

Danijel prekide vezu i umorno se spusti na klupu. Potom na drugom kraju,

primeti medicinsku sestru od svojih pedesetak godina koja je sedela i zurila u

njega.

„Veoma duga priča“, osmehnu se on kroz stisnute zube. „Ja sam samo

dobra kuma vila koja pokušava da spoji dvoje mladih.“

„Ma nemojte“, reče sestra. „Imate prilično neuobičajene metode.“

„Čujte, u ova moderna vremena, mi kume vile moramo da radimo onako

kako situacija nalaže. A hvala dragom gospodu, stiže naš lepi mladi princ sa

svojim pajtašem idiotom.“

Danijel je priskočio i otvorio vrata na kolima još pre no što stadoše.

„Bene, blažene oči koje te vide. Ali izgledaš grozno, što nikako ne valja.“

„Ej, skini mi se, važi“, reče Ben Danijelu, koji je pokušavao da mu zagladi

izgužvanu košulju i da mu prstima očešlja kosu.

„Dobro, spreman si da se suočiš s neprijateljem; ovuda“, reče Danijel već

vukući Bena za ruku.

„Čekaj, čekaj. Još ne znam ni šta ću da kažem. Daj nam minut, može?“,

reče Ben skljokavši se na klupu na kojoj je Danijel do maločas sedeo.

„Pobogu, čoveče, mislio sam da ćeš popričati s njim“, reče Danijel gubeći

strpljenje i okrećući se Blenti.

„To mi nisi pominjao. Reko si samo da ga dovedem ovamo i doveo sam ga,

je li tako? A jes’ ti pozvao neku svoju drugaricu modelsicu?“

„Ne, normalno da nisam, a i neću osim ako mi ne pomogneš da ga

provedem kroz vrata porodilišta.“

„E, stvarno nisi fer. Reko si do ulaza u bolnicu i evo ga. A sad, gde je moja

riba?“

Danijel zatvori oči i pomoli se za malo snage.

Potom otvori oči i pade na kolena pred Benom.

„Bene. Beba samo što nije. Ona je sad već vrlo blizu da se porodi. Samo idi

i budi pored nje, važi? Budi pored nje dok se ne porodi“, reče mu blagim

glasom.

„Aha, poslušaj ga, druže. Ne daj da onaj drugi skot stavi svoje gramzive

šape na dete pre tebe. Ulazi unutra i bori se za ono što je tvoje“, umeša se Blenta

tražeći Danijelovo odobravanje. Kad ga nije dobio, on pokuša još jednom.

„Vidi, onaj drugi zvuči ko obična strina. Samo ti idi tamo i patosiraj ga.

Ima da pobegne ko zec. Žene vole tipa koji ume da se bori za sebe, znaš. Pokaži

joj ko je glavni i tako to“, reče Blenta.

Medicinska sestra, koja je još sedela na kraju klupe, zakikota se.

„Hej, mi ovde vodimo mnogo važan privatan razgovor“, obrati joj se

Blenta.

„Izvinjavam se, ali nisam mogla da ne čujem“, odgovori sestra. „Ako

smem da pokušam“, dometnu, „znate, da vam iznesem žensko gledište.“

„Stvarno mislim da ne razumete. Ovo su muški razgovori. Nemate pojma

šta je snašlo ovog sirotog momka“, reče Blenta.

„Već dvadeset pet godina radim u ovoj bolnici i sve sam već videla, verujte

mi“, odgovori sestra.

„E, pa, garantujem vam da ovakav slučaj niste imali. Jebena zbrka, vala.“

„Blento, ne bih rekao da je to produktivno, zar ne?“, reče Danijel klimnuvši

u pravcu Bena, koji je sad sedeo sa glavom zarivenom u šake.

Sestra se polako primakla Benu i spustila mu ruku na rame.

„Dakle, da vidimo. Jedna žena unutra rađa dete koje je možda vaše, ali

možda je dete drugog čoveka, a ovog časa je on tamo s njom“, reče ona.

„Šta je sad, koj...“, uzviknu Ben.

Danijel je zahvalno pogledao u nebo.

Ben je lagano podigao glavu i potvrdno klimnuo sestri.

„Zaista je komplikovano, zar ne? Taj drugi je oženjen i očekuje blizance“,

nastavi sestra.

„Jebeš mi sve, je l’ ova stvarna?“, reče Blenta. Danijel mu mahnu

pokazujući mu da ćuti.

Ben je ponovo nemo klimnuo glavom.

Sestra je, takođe, klimnula i dugo ćutala pre no što je opet progovorila.

Trojica muškaraca oko nje su zadržavala dah.

„Dakle, da pojednostavimo stvar, može?“, reče ona naposletku.

Sva tri muškarca su istovremeno klimnula glavom.

„Postoji samo jedno pitanje na koje morate odgovoriti i onda ćete tačno

znati šta da radite“, reče sestra.

„O, da. Recite, šta je to? Molim vas, recite šta je to?“, preklinjao je Danijel,

sve dok mu Blenta i Ben ne rekoše da ućuti.

„Da li je volite?“

„Prokletstvo, pa dabome“, reče Danijel poskočivši. „To je jedino pitanje

koje postoji. Kako sam mogao da zaboravim? Glupan, glupan, glupan. Vi ste

genije“, reče on poljubivši sestru pravo u usta.

„U redu, samo se smirite, važi? Još nije odgovorio“, reče sestra brišući

usne.

„Naravno da je voli. A sad, idemo, nema vremena za gubljenje“, reče

Danijel povlačeći Bena za rukav.

„Čekaj malo ti“, reče Blenta povlačeći Danijelovu ruku s Bena. „Pusti

momka da prvo odgovori. Ko što reče gospoja, ovo je važno. Mora da

odgovori.“

„Hvala“, reče sestra ljutito gledajući Danijela.

„Dakle“, reče Blenta. „Voliš li je? Reci svom drugu Blenti. Neću se smejati

ili tako nešto, i neću da kažem momcima.“

Ben se zavali na naslon klupe i pokri lice rukama. Ostalo troje su ga ćutke

posmatrali dok je nekoliko puta duboko uzdahnuo. Niko se nije usuđivao da

progovori. Zatim je polako spustio ruke i glava skoro neprimerno poče da mu se

pomera. Pravac se u prvi mah nije raspoznavao, ali se naposletku razvio u

energično potvrdno klimanje, dok mu se na licu nazirao osmeh.

„Aleluja, jebote“, reče Blenta.

„Hvaljen nek je gospod“, reče Danijel podigavši ruke prema nebu pre no

što je opet zagrlio sestru.

„Nemam pojma odakle ste se stvorili i, da budem sasvim iskren, nisam

siguran ni da želim da znam, ali vi ste istinski anđeo milosrđa, a putevi

gospodnji su zaista čudni“, reče joj on.

„Posebne moći, znate“, reče ona. „To i činjenica da sam slučajno

pregledala Kejti baš kad je došao onaj drugi. Idemo, nismo još gotovi.“ Ona se

okrenu prema Benu i uze njegove ruke u svoje.

„Dakle, to je divno. Našli ste ženu koju volite, je li tako?“

„Da“, odvrati on. „Jesam.“

„I sad kad ste je našli, nameravate li prosto da je se odreknete bez borbe?

Jeste li vi od onih muškaraca koji samo stoje i gledaju dok drugi odlučuju o

njihovoj sudbini? Dok drugi odlučuju umesto vas? Jeste li vi takav čovek?“

„E, bogami, nije“, reče Blenta. „Polazi, matori, kontam da je vreme da

rešimo ovo, šta ti misliš?“

Ben se zabulji u Blentu, a onda ustade.

„Ti i ti“, reče on pokazujući u Danijela i Blentu. „Ostajete ovde dok ne

kažem drugačije. Je l’ jasno?“

„O, da“, odvratiše uglas.

„A vi“, obrati se on sestri. „Hvala vam.“

„Bilo mi je zadovoljstvo“, osmehnu se ona zadovoljno.

On poče da se penje uza stepenice koje su vodile u bolnicu, a onda se

okrenu. „Još samo nešto“, reče on. „Šta da kažem?“

„Kaži ono što osećaš, druže, kaži ono što osećaš“, reče Blenta.

„Pitao sam nju, a ne tebe“, reče Ben. „Šta mislite da bi trebalo da kažem?“,

upita on sestru.

„Kao što čovek reče, kažite ono što osećate“, odgovori ona. Ben zamišljeno

klimnu glavom i nestade u unutrašnjosti bolnice.

Dvadeset tri

9.05

Ben se osećao kao Forest Gamp trčeći bez kraja i konca kroz beskrajne

bolničke hodnike u očajničkoj potrazi za Kejti. Naposletku je naišao na nekog

ko je razabrao njegovo umorno trabunjanje i pokazao mu vrata iza kojih je

ležala njegova budućnost.

Upao je u sobu ne razmišljajući da izgleda kao da ga je poplava izbacila.

Još se borio s mamurlukom, a puna dva dana nije se obrijao ni istuširao. Brada

mu je svetlela od jarkoriđih čekinjica, daleko živopisnijih od njegove

crvenkastoplave kose. Bio je to jedini deo njega koji je imao imalo života u sebi.

Koža mu je bila siva, košulja i sako zgužvani, a pantalone bezoblične. Metju je,

naprotiv, izgledao besprekorno elegantno u tamnoplavom odelu s jednorednim

kopčanjem, blistavobeloj košulji i kravati s logom golf-kluba. Kad je Ben ušao u

sobu, on smesta zaštitnički prebaci ruku preko Kejtinih ramena. Ona još nije

ispuštala masku za kiseonik, koja je služila kao vrlo delotvoran štit od stvarnosti

s kojom se suočavala.

„Vidi, vidi, šta je mačka dovukla“, reče Metju. „Izgledaš i zaudaraš kao da

si cele noći negde bančio. E, pa, slobodno se vrati svom društvu i idite i napijte

se do kraja, jer mi ovde imamo sve pod kontrolom, zar ne, Kejti?“

Kejti je bila prosto paralisana, nemajući pojma šta bi trebalo uraditi kad si u

porođajnim mukama i opkoljena mogućim očevima. Pomislila je kako Ben

izgleda iscrpljeno i pitala se zašto je došao.

„Ja ću se, vidiš, brinuti o njoj, s obzirom na to da ti očigledno nisi dorastao

tome. Ne pitaj me kako. To je između mene i Kejti, ali nema potrebe da osećaš

bilo kakvu obavezu. Slobodan si da odeš i živiš svoj život, baš kao što si i hteo“,

reče Metju. Zatim pogleda naniže u Kejti i pogladi je po ramenu, pre no što se

okrenu prema Benu. „Dakle, Kejti samo što se nije porodila, stoga predlažem da

odeš i ostaviš je da se na miru porađa“, reče on odlučno.

Ben se nije pomerao, niti je uopšte gledao u Metjua već samo u Kejti.

Pažljivo je posmatrao njeno lice u potrazi za nekakvim nagoveštajem, nekakvim

ohrabrenjem, ali nije uspevao da dokuči šta se dešava iza maske.

Naposletku je duboko uzdahnuo i veoma polako izvukao nešto iz džepa

pantalona.

Bila je to crna i prilično mekana banana.

S ustručavanjem ju je podigao prema Kejti ne mrdajući sa svog mesta

pored vrata.

„Doneo sam ti ovo. Hoćeš li? Na času su rekli da može da pomogne?“, reče

on.

Metju je zbunjeno gledao u bananu.

Kejti je zurila i mnogo treptala pre no što je konačno svukla masku s lica.

„Banana“, reče Metju. „Jebena banana. Ti to ozbiljno? Doneo si joj

bananu? Njoj su sad potrebni ljubav, stabilnost i sigurnost, a ne jebena banana.

Bože, koji si ti kreten. Jebena banana. Neverovatno.“

Kejti je zinula da progovori, ali je početak nove kontrakcije naglo prekide.

„Vidi šta si sad uradio“, reče Metju dobacujući Benu ljutiti pogled.

„Polako, Kejti, samo polako. U knjizi piše da treba samo da dišeš dok ne prođe.“

„Piše u knjizi?“, reče Ben prilazeći krevetu. „Šta nju briga šta piše u tamo

nekoj glupavoj knjizi. Ajde, Kejti, slobodno. Vrisni što jače možeš.“

„Nemoj, Kejti. Ne slušaj ga. Vriska ti traći snagu. Samo diši dok ne prođe.

Pogledaj, prati ovaj grafikon ovde“, reče Metju gurajući joj knjigu pod nos i

grozničavo pokazujući prema stranici.

Kejti ispusti najglasniji jauk dosad.

Ben je stajao, ošamućen. Preneražen spoznajom da je Kejti sposobna da

bude tako glasna. Metju je velikom brzinom prelistavao knjigu, očajnički tražeći

nekakvo nadahnuće.

Po drugi put tog jutra, Kejtina ruka je poletela i odbacila knjigu na drugi

kraj sobe. Uz nadljudski napor, uz kontrakciju u punom jeku, podigla je ruku

kojom nije grčevito stezala masku i polako, promišljeno uzela bananu Benu iz

ruke.

Potpuno zblanut, Metju je šetao pogledom između njih.

„Kejti, ne misliš valjda ozbiljno? Daj, razmisli malo. Na njega se uopšte ne

možeš osloniti. Ima da ode koliko sutra, čim shvati kolika je to odgovornost, a

šta ćeš onda? Daj, Kejti. Sad je potrebno da uradiš pravu stvar.“

Kejti spusti bananu pored sebe i uze Benovu ruku. Ben podiže njenu do

svojih usana, a onda se okrenu prema Metjuu.

„Odgovornost, kažeš“, reče on tiho. „U pravu si. Veoma je važna. Stoga,

hajde da se načas svi ponašamo odgovorno, važi? Kako bi bilo da ti počneš tako

što ćeš potražiti Alison, svoju ženu, koja samo što nije rodila blizance? To bi

bilo odgovorno, zar ne? A onda, kad ti izađeš odavde da bi postao slika i prilika

odgovornosti, ja ću postupiti ispravno tako što ću zamoliti Kejti da se uda za

mene.“ Ben pogleda naniže i obrati se Kejti: „Možeš da me odbiješ, naravno, ali

ako prihvataš, dakle, ja mislim da bi trebalo to da uradimo.“

Kejti je živahno klimnula glavom, a onda ponovo zajaukala iz sveg glasa.

„Da se uda? Alo? Pa ona nema pojma šta radi. Ne možeš se oženiti njome.

Neću ti dozvoliti da je ovako zbrzaš.“

Ben je delovao isrcpljeno razmišljajući o svom sledećem potezu.

„Smem li da mu nabijem ovo u dupe?“, upita on naposletku Kejti uzimajući

bananu.

Spustila je masku i potvrdno klimnula glavom osmehujući se, a suze je

zagušiše još pre početka sledeće kontrakcije.

„Dakle, ja mislim da ovo sve govori, zar ne? I mislim da je bolje da odeš,

osim ako nećeš da ispunim dami želju“, reče Ben vitlajući bananom.

Kejti zgrči lice u nastupu bola i zgrabi Benovu ruku u nadljudski stisak.

Metju se nije pomerao s mesta. Ben je znao da mora brzo delati.

„Izvinjavam se, stvarno“, reče on Metjuu, pre no što zamahnu slobodnom

rukom i odalami ga teškim direktom pravo u bradu. Metju se zatetura unazad i

sruči se onesvešćen na pod.

Izgledajući iznenađen svojim uspehom, Ben je nervozno pogledao u Kejti.

„Oprosti mi“, reče. „Nije mi dao izbora. Tako te mnogo boli? Evo, uhvati se za

moju nogu“, dodade ležući na krevet pored nje.

Dok mu se Kejti grčevito hvatala za butinu, Ben se sagnu da pritisne taster

za pozivanje sestre.

Vrata se otvoriše istog časa i unutra upadoše sestra Brejdi, Danijel i Blenta,

koji su prisluškivali u hodniku.

„Šta se događa? Šta se događa? O, bože, ne mogu da podnesem“, trtljao je

Danijel. „Recite mi? Je li gotovo? Molim vas, recite mi je li gotovo?“

„To, sine! To je rezultat!“, dreknu Blenta, kad je ugledao Metjua

onesvešćenog na podu i Bena kako grli Kejti koja se grčila od bola.

„Gospode, Kejti, nisam te prepoznao. Grozno izgledaš“, nastavi Blenta.

Kejti glasno zareža, nateravši Blentu da prestravljeno ustukne.

„Nema potrebe za tim“, reče on. „Prosto ne ličiš na sebe, to je sve.“

„Slušajte“, reče Ben izgledajući ošamućeno, ali srećno. „Hvala vam na

svemu, narode, ali mislim da Kejti sad mora nastaviti da se porađa. Pa, ako biste

hteli da nas izvinite. O, da, i ako biste se postarali da se on vrati kod Alison“,

reče klimnuvši glavom u pravcu Metjua.

Iznenada u sobu upadoše dva muškarca s krevetom na točkovima.

„Vodite ga odavde, molim vas“, reče im sestra Brejdi pokazujući u Metjua.

„I bilo bi dobro da jedan od vas ostane s njim dok ne dođe sebi, kako bi znao šta

se dogodilo“, obrati se ona Danijelu i Blenti.

„Ma jebeš to“, smesta će Blenta. „Vreme je za sendvič sa slaninom i

razgovor s mojim novim drugom Danijelom. Nas dvojica imamo neka

nedovršena posla, je li tako? Treba da obaviš neke pozive, ako me razumeš.“

„Čuj, ti idi da nešto pojedeš, a ja ću se pozabaviti Metjuom“, reče Danijel.

„A što? Nisi mu ništa dužan“, odvrati Blenta.

„Znaš šta, bolje da se neko postara da ne pokuša da se vrati tamo. Prepusti

to meni. Posle ću te potražiti, obećavam.“

„Pa dobro, ako baš moraš. Ali ne zaboravi na naš dil, eh? Ne ostajem ja

budan cele noći zbog bilo koga, znaš.“

„Javiću ti se, obećavam“, doviknu Danijel preko ramena stuštivši se za

Metjuom.

„Pa, reko bi’ da je moj poso ovde gotov“, reče Blenta bacajući još jedan

zadovoljan pogled na Bena, koji je izgledao veoma bled dok je pokušavao da

uteši Kejti, koja je prolazila kroz još jednu kontrakciju.

„Nema potrebe da mi zahvaljujete, narode. Odoh ja, važi, ako ne mogu

ništa više da učinim.“

Kejti ponovo zareža i Blenta pobeže.

Dvadeset četiri

Danijel je imao osećaj da je prepešačio valjda milion kilometara tražeći

Metjua po hodnicima. Raznorazne nijanse standardne bolničke sive na koje je

usput nailazio počinjale su da ga uznemiruju, međutim, ipak je imao

samozadovoljan osmeh na licu. Pitao se kako će mu se Kejti ikad odužiti za ove

neustrašive, tako domišljate i usrdne napore da joj osigura sreću. Možda bi onaj

ručni sat koji priželjkuje bio primerena nagrada za iskazano prijateljstvo. Možda

bi je mogao pozvati u kupovinu i dati nekakav suptilni nagoveštaj, nešto kao:

„Kejti. Pogledaj ovaj sat. Dužna si mi, znaš.“

Naposletku je pronašao Metjua, skljokanog na stolici u hodniku, kako plače

kao kiša. Seo je i strpljivo sačekao da jecaji utihnu.

„Odjebi“, beše prvo što je Metju rekao kad je shvatio da to Danijel sedi

pored njega. „Samo odjebi, molim te.“

„Došao sam da vidim kako si.“

„A što bi tebe zanimalo, jebote, kako sam ja? Šta tebe briga?“, reče Metju.

„Šta me briga?“, reče Danijel, sad već preumoran da iskulira. „Reći ću ti

šta me briga. Proveo sam celu noć u brizi, eto šta. Ne, greška. Veći deo

poslednjih devet meseci proveo sam u brizi, pokušavajući da rešim vaše

probleme. Slušajući, razgovarajući, trudeći se da proniknem u čitavu prokletu

zbrku, a sad sam umoran i stvarno ne moram da slušam tebe kako mi govoriš da

odjebem. Odjebi ti, i nastavi sa svojim jebenim životom.“

Na svoj užas, video je kako se Metjuu lice zbrčkava i kako ponovo počinje

da plače. Postiđen, Metju se okrenu na drugu stranu i poče da rida, dok su mu se

ramena tresla od glasnih, teških jecaja.

Postariji par koji je sedeo nedaleko od njih bio je ili previše neučtiv ili

prestar da bi skrivao da bulji. Danijel začu škripu i vide kako stara žena pomera

stolicu da bi imala bolji pogled.

Metjuovi jecaji postajali su svakog minuta sve glasniji, što je primoravalo

Danijela da nešto preduzme.

„Predstava je gotova“, reče on svojoj publici, ali oni se nisu dali omesti i

samo mu nedužno uzvratiše pogled.

Danijel trapavo pokuša da prebaci ruku preko Metjuovih ramena. Metju

sleže ramenima ne bi li ga otresao, ali Danijel je bio uporan.

„Deder, momče, proći će to“, reče on tiho. Do đavola, nije imao pojma

zašto počne da govori kao njegova majka svaki put kad pokuša nekog da uteši.

Štaviše, on shvati da je upravo rekao ono što je majka rekla njemu kad joj je

rekao da je zaljubljen u muškarca, svog profesora na likovnoj akademiji.

Majčina uskogrudost ga je u toj meri osujetila da joj je smesta skresao u lice

kako zna da je gej još od svoje petnaeste godine, kad ga je Dejvid Sanderson

zaveo na izviđačkom logorovanju.

„Dejvid Sanderson?“, uzviknula je ona, potpuno užasnuta.

„Da“, odvratio je Danijel.

„Ti si lažov. Kako se usuđuješ da kažeš tako nešto za sirotog Dejvida“,

rekla mu je.

„Ali jeste, mama, časna reč“, pobunio se.

„Kako se usuđuješ da uvlačiš sveštenikovog sina u ovo? Ne znam šta je

gore, to što se pretvaraš da si gej ili to što huliš na crkvu.“

Majčin nedostatak razumevanja podsetio ga je da Metju zavređuje izvesno

saosećanje, pa makar i od čoveka koji je najviše doprineo njegovom ljubavnom

sunovratu.

Danijel je strpljivo sedeo i tapšao Metjua po ramenu, i čekao da se jecanje

utiša. Tu i tamo čuo bi korake starog bračnog para ili njihovo nakašljavanje, što

ga je podsećalo da imaju publiku koja očekuje predstavu.

„Papirne maramice?“, okrenu se Danijel da ih upita.

„O, da“, žena spremno klimnu glavom i poče da prekopava po torbici,

oduševljena što je dobila ulogu s nešto teksta.

Izvukla je poluprazno pakovanje maramica.

„Izvinjavam se što nije celo“, reče ona. „Morala sam da upotrebim

nekoliko juče na bdenju za Koni Vering. Prosula sam po sebi nabujak s

višnjama. I to je bio onaj od onih čudnih nabujaka s džemom, tako da će sigurno

ostati mrlja.“

„Ja džem jedem samo go“, reče Danijel. „A sad, vas dvoje. Moram da

obavim ono što je poznato kao privatan razgovor sa ovim mojim uznemirenim

prijateljem ovde, pa bi nam bilo potrebno malo vremena nasamo.“

„O, bićemo tihi kao miševi“, žurno će stara gospođa. „Umemo da ćutimo.

Sve te sahrane na koje idemo, znate. Prosto se pretvarajte da nismo tu. Sem ako

vam ne ustreba neka pomoć, naravno.“

„Odlazite ili ću vas prijaviti zbog uznemiravanja“, uzviknu Danijel, gubeći

strpljenje.

„Dobro, de“, promrmlja žena udaljavajući se. „Samo smo hteli da budemo

dobre komšije. Sledeći put se nećemo ni truditi, je li tako, Bobe?“

Metjuovi jecaji kao da su se ublažili. Izgledao je strašno tužno, odelo mu je

bilo izgužvano, a do maločas savršena kravata se nakrivila.

Danijel potraži u sebi poslednji damar snage. Bio je neverovatno umoran i

potpuno rasturen u emocionalnom pogledu, ali bilo mu je jasno da njegov posao

nije potpuno gotov, a nije mogao da dozvoli da neko kaže da je Danijel Lejker

čovek koji nešto radi napola.

Metju je sada buljio u prazno, stoga on odluči da udari pravo u srž stvari, u

nadi da će za sat vremena biti u krevetu sa striperom.

„Dakle, Metju“, reče on. „Da vidimo. Pretpostavljam da ti se sada svašta

vrzma po glavi.“

Metju nije ni trepnuo, pa Danijel nastavi.

„Prema tome, da li da razložimo ovo na manje delove, kojima je

jednostavnije baratati? Meni je uvek lakše tako, a tebi?“ Metju se okrenu da ga

pogleda, ali je i dalje ćutao.

„Važi, hajde da pređemo na stvar, i počnemo od tebe i Kejti. Dakle, ja na to

gledam ovako. Ti si nesrećan. Vidiš nekog ko te podseća na srećna vremena i

svet ti odmah izgleda lepše. I to u toj meri da odmah to zgrabiš, jer želiš da ti se

malo te sreće vrati. Ali to je lažna sreća, zar ne, Metju? To je sreća koje se

odranije sećaš. Sreća prve ljubavi, seksa, svega prvog. Najuzbudljivijeg

razdoblja u tvom životu. Ali to ne možeš vratiti, Metju. Ne možeš, čak ni ako

vratiš osobu s kojom si to delio. To jednostavno ne ide tako. Dok si trepnuo,

prestaćete da pričate o omiljenoj muzici, o tome zašto mrzite roditelje i na kojem

bi skrovitom mestu trebalo da se pomažite, i počećete da se svađate oko toga ko

je prošli put prao klozetsku šolju i zašto više ne vodite ljubav. Ne voliš ti Kejti

zato što je ne poznaješ. Ti poznaješ tinejdžerku Kejti, a ne Kejti kojoj je skoro

četrdeseta. Uzgred, molim te, nemoj joj reći da sam rekao da joj je skoro

četrdeseta. Ubila bi me.“

Danijel začu kijanje iza sebe.

„Ako se okrenem i vidim da ste tu, zovem nadzornicu“, uzviknu on. Usledi

mrmljanje i zvuk mekanih đonova po linoleumu.

„Gde sam stao? Dakle, vidiš, jurio si lažnu sreću, dok je zapravo trebalo

najpre da razrešiš zašto si uopšte nesrećan. Ti i Alison ste u braku, Metju. U

izvesnom trenutku si je toliko voleo da si zaboravio sve druge da bi bio s njom.

To je nešto ogromno. I više nego ogromno. Moraš ponovo da nađeš to mesto sa

Alison. Nemoguće je da nema više ničega. Možeš ti to, Metju, znam da možeš, a

ovog puta biće još bolje, jer ćete imati dvoje dece da podelite to s njima. Dvoje

vlastite dece koju ćete oboje voleti. A pre no što išta kažeš, znam da postoji

mogućnost da Kejti upravo rađa tvoje dete, ali valjda je bolje da tvoji blizanci

imaju dvoje roditelja koji ih vole, i da Kejtino dete ima to isto, radije nego da se

napravi zbrka i da se deci u procesu uništi život.“

Danijel se zavali u stolicu potpuno isceđen. Nije mogao da kaže više ništa.

Metju ga pogleda. Danijel je čekao reči zahvalnosti, s obzirom na to da je

Metju nesumnjivo shvatio da je on možda najpronicljiviji čovek na koga je ikad

naišao.

„Danijele“, reče Metju.

„Da“, sa iščekivanjem će ovaj.

„Hoćeš li sada da odjebeš, molim te?“

Danijel konačno podiže ruke u porazu.

„Učinio sam sve što sam mogao“, reče.

„Hvala“, promrmlja Metju.

Danijel ga potapša po ramenu i iščeze, a onda se izgubi pokušavajući da

nađe izlaz iz bolnice.

Metju je veoma dugo sedeo i posmatrao pukotinu na podnoj pločici ispred

svoje stolice. Pored njega su kloparali stočići na točkovima, natovareni čajem,

vitlale krpe za pod, milion anonimnih pari obuće gazilo je napred i nazad, ali

ništa ne uspevajući da ga prekine u razmišljanju.

Posle sat vremena, konačno ga je trglo pištanje mobilnog telefona.

Bila je to poruka od Alison, koja ga je pitala šta radi.

On duboko uzdahnu, ustade i zađe iza ugla, gđe se nalazila njena soba.

Bila mu je okrenuta leđima i on pomisli da je možda zaspala. Šunjajući se

na prstima, obišao je na drugu stranu kreveta.

Alison je ležala, nemo plačući.

Seo je na stolicu pored kreveta.

„Ti si ovde?“, upita ona.

„Zašto plačeš?“, upita je.

„Plašim se, Metju“, reče ona veoma tiho. „Šta ako ja to ne mogu? Šta ako

ih izneverim?“

„Nećeš, Alison. Ti ih nikad ne bi mogla izneveriti. Mnogo je verovatnije da

ću to biti ja.“

„Ne budi blesav. Bićeš pored njih kad im budeš potreban.“

„Nadam se“, reče on. Potom se promeškolji na stolici i oseti kako ga nešto

žulja sa strane. Izvuče iz džepa knjigu Porođaj bez straha.

„Da ti pročitam nešto odavde?“, upita.

„Ne. Ne trebaju mi knjige, Metju. Ti mi trebaš.

„Stvarno?“

„Stvarno“, reče ona.

Dvadeset pet

„Neverovatna je“, reče Ben po stoti put zureći u zavežljaj umotan u

ćebence u svom naručju.

Kejti je ležala nauznak zavaljena u jastuke, preplavljena najvećim

mogućim umorom i najvećom mogućom srećom. Dan se završio tako drugačije

od onoga kako se pribojavala da hoće. Najbolje od svega bilo je Benovo lice kad

se usudio da priđe vagi za novorođenčad da pobliže pogleda bebu nakon što su

je okupali. Potom se okrenuo i uputio Kejt najširi osmeh koji je ikad videla.

„Riđokosa je! Riđokosa je!“, doviknuo joj je tada, presrećno dižući palce.

Ben dodade bebicu Kejti da je malo mazi.

„Hvala ti“, reče ona, „zato što si tu.“

„Pravo da ti kažem, bilo je za dlaku. Ja i Blenta smo bili u Edinburgu.“

„Kad?“

„Sinoć.“

„Sinoć? Zašto ste sinoć bili tamo?“

„Joj, Kejti. Kad sam otišao od tebe, nisam znao šta ću sa sobom. Vrtelo mi

se u glavi, pa sam sišao do paba, normalno, a Blenta je bio tamo na pauzi. U

svakom slučaju, baš tada me je Rik pozvao da pita kad krećemo u petak, da

bismo stigli u Edinburg na vreme za momačko veče. Pošto ja nisam bio u stanju

da suvislo pričam, Blenta je uzeo telefon i rekao Riku da krećemo odmah. Meni

je to tada zvučalo kao odlična ideja, tako da smo prosto otišli iz paba pravo na

stanicu i seli u prvi voz za Edinburg. Bez prtljaga, bez ičega. Tamo smo, opet,

ušli u prvi pab na koji smo naišli i sve čega se sećam jeste da se Blenta u

izvesnom trenutku javio na telefon i počeo da priča o Danijelu.“

„Danijel? Danijel je pozvao Blentu? A u koliko sati?“

„Nemam pojma. Valjda negde oko jedanaest.“

„Ali bio je sa mnom.“

„Dakle, nekako je uspeo da zapodene razgovor s Blentom, jer ovaj nije

prestajao da ponavlja za njim. Danijel je pokušavao da pridobije Blentu da me

ubedi da se vratim. Da budem iskren, ako se izuzme tema razgovora, bilo je

urnebesno slušati ih kako razgovaraju. Sa Danijelovim dugačkim rečima i tako

to.“

„Pa šta su govorili? Šta te je nateralo da se vratiš?“, nesigurno upita Kejti.

„Naterali su me da shvatim da bi trebalo da razmišljam kako je ovo možda

moje dete, a ne kako možda nije, i šta bih uradio ako se ono ispostavi kao

sledeći glavni napadač engleske reprezentacije, a ja moram da kažem jadnom

momku da se nisam potrudio ni da se pojavim kad se rađao.“

„Znači, fudbal te je naterao da se vratiš?“, reče Kejti osećajući kako njeno

ushićenje splašnjava.

„Ne, Kejti, nije. To je samo nekako prevagnulo na kraju, ali da budem

sasvim iskren, čak ni u vozu, u povratku, nisam bio sasvim siguran. A onda me

je Danijel sačekao ispred bolnice, i on i ova sestra postavili su mi jedino istinski

važno pitanje.“

„Koje, ono da li ga stvarno voliš’?“

„Ne, nego ’da li je stvarno voliš’.“

„I?“

„Pa dabome, odgovor je glasio da.“

„Stvarno? Tako je glasio?“

„Pa naravno da jeste. Znam da nikad ranije nisam to rekao, ali znaš da to

nije u mom fazonu“, reče on. Uzeo ju je za ruku i pogledao pravo u oči. „Volim

te, oduvek sam te voleo.“

„I ja tebe volim, znaš“, odvrati ona.

„Ne moraš to da mi kažeš samo zato što sam ja tebi rekao.“

„Ne, volim te, zaista te volim, i udaću se za tebe, ako si mislio ozbiljno, to

jest.“

„Naravno da sam mislio ozbiljno. Ali imam jedan uslov.“

„Koji?“, upita Kejti, pribojavajući se najgoreg.

„Da nikad ne postanemo jedan od onih dosadnih bračnih parova. Znaš, onih

koji drežde po pabovima i ne razgovaraju jedno s drugim i verovatno nikad ne

vode ljubav.“

„Obećavam“, reče Kejti, znajući da život s Benom prosto ne može biti

dosadan. „Da ti kažem nešto: vodićemo ljubav čak i utorkom.“

Sken i obrada - Dorothy555