17.anatomija i fiziologija coveka

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВЕКА

Handout 1v-2009

1

ПЛАН ЉУДСКОГ ТЕЛА

1. Описни појмови у анатомији Описни појмови у анатомији служе да олакшају

стварање представе о релативном и апсолутном

положају структура у телу.

Анатомски координантни систем

У анатомији се не употребљавају методе просторног

описа какве смо навикли да користимо у математици

и техници. У анатомији не користимо, у ужем

смислу, Декартов координантни систем, нити

поларно-цилиндрични, нити сферни, нити природни

координантни систем, који се нпр. у механици

користе и испуњавају већину захтева за апсолутним

позиционирањем произвољне тачке у простору.

Уместо тога, у анатомији се користи систем који

можемо описати као релативан јер не тежи ка опису

апсолутне позиције већ међусобан положај делова

тела, максимално користећи сличност људских

јединки. На тај начин се једноставно и ефикасно

описују сложене положајне зависности различитих

делова тела и истовремено ствара њихова комплексна

просторна слика. У математичким координантним

системима смо углавном радили са координатама док

код анатомског координантног система радимо са

РАВНИМА и ПРАВЦИМА. Ради бољег разумевања,

овај систем не морамо звати координантним зато што

нисмо заинтересовани за бројчане вредности било

којих координата. Основни појмови су:

• лево – sinister

• десно – dexter

• горе – superior

• доле – inferior

• испред – anterior

• иза – posterior.

Уз помоћ ових појмова и додатних равни се

дефинише већина координативних појмова у

анатомији.

РАВНИ

У анатомским посматрањима се човеково тело

поставља у усправан, стојећи положај са рукама

поред тела и длановима окренутим ка напред.

Посматрач се поставља у тај положај када дефинише

следеће равни:

• КОРОНАЛНА РАВАН (фронтална раван) –

вертикална раван која спаја леву и десну страну

тела; ова раван дели тело (али и сваки његов део тј.

орган) на две стране (или два правца): страну

испред нас или АНТЕРИОРНУ и страну иза нас

или ПОСТЕРИОРНУ.

• САГИТАЛНА РАВАН (латерална раван) –

вертикална раван која спаја тачке испред тела са

тачкама иза тела (нпр. пупак и грудну кост са

кичмом); ова раван дели тело (али и сваки његов

део тј. орган) на ЛЕВУ и ДЕСНУ страну. Посебна

сагитална раван је она која садржи осу симетрије

тела и назива се МЕДИО-САГИТАЛНА раван

(приказана на слици).

• ТРАНСВЕРЗАЛНА РАВАН (аксијална раван) –

једина хоризонтална раван у овом систему и дели

тело (али и сваки његов део тј. орган) на горњи или

ДОРЗАЛНИ и доњи или ВЕНТРАЛНИ део.

ПРАВЦИ (СМЕРОВИ)

Након што смо увели појмове основних равни,

можемо објаснити и правце који се описују у односу

на те равни:

• КРАНИЈАЛНИ правац (смер) је генерално

усмерен ка глави односно темену док је њему

супротан КАУДАЛНИ усмерен ка карлици. Овај

појам се чешће користи код животињских врста код

којих каудални правац показује ка репу.

• ПРОКСИМАЛНИ (централни) правац је

релативан и употребљава се код удова, описујући

део уда ближи трупу док њему супротан

ДИСТАЛНИ (периферни).

• МЕДИЈАЛНИ правац означава структуре које су

ближе оси симетрије док је ЛАТЕРАЛНИ правац

ближи крајњим тачкама са страна организма.

• ИПСИЛАТЕРАЛНИ правац описује две тачке које

се налазе са исте стране медио-сагиталне равни, док

КОНТРАЛАТЕРАЛНИ правац описује две тачке

које се налазе на супротим странама медио-

сагиталне равни.

• БИЛАТЕРАЛНИ правац означава присуство неке

структуре на обема странама медио-сагиталне

равни.

• ВИСЦЕРАЛНИ је израз који може означавати и

површину и правац а користи се приликом описа

унутрашњих органа користећи зид органа као

референцу да опише спољашњост или омотницу

органа; насупрот њему имамо ПАРИЈЕТАЛНУ


Handout 1v-2009

2

површину која описује унутрашњу страну зида неког органа.

Слика 1. Шематски приказ општег плана људског тела

Слика 2. Пример: анатомија мозга. Леви латерални поглед на мозак и кичмену мождину. Од антериорне ка постериорној

страни посматрамо чеони односно потиљачни део. Са супериорне стране посматрамо темени део, односно са инфериорне

посматрамо мождано стабло.


Handout 1v-2009

3

Слика 3. Пример: анатомија мозга. Типични попречни пресеци мозга и кичмене мождине.

Слика 4. Пример: анатомија мозга. Типични попречни пресеци мозга и ознаке типичних праваца.


Handout 1v-2009

4

ИЗРАЗИ КРЕТАЊА

ОПШТА КРЕТАЊА

Усклађивање

угловног положаја

двају делова тела

ФЛЕКСИЈА – покрет савијања којиме

се смањује угао између два дела

тела. Савијање лакта, или стезање

шаке у песницу су примери

флексије. Када седимо, колена су у

флексији. Флексија кука или рамена

помера екстремитет ка напред (ка

антериорној страни тела).

ЕКСТЕНЗИЈА – супротност флексији;

покрет исправљања којиме се

повећава угао између телесних

делова. Код обичног руковања,

прсти су потпуно исправљени. Када

стојимо, колена су у екстензији.

Екстензија кука или рамена помера

екстремитет уназад (ка постериорној

страни тела).

Усклађивање односа

са средишњом

линијом тела

АБДУКЦИЈА – кретање које одвлачи

структуру или део тела од

средишње линије тела (или,

услучају прстију на рукама и

ногама, ширење прстију од

средишње линије шаке или

стопала). Абдукција зглоба шаке се

назива радијална девијација.

Издизање руку у латералном

правцу, ка странама тела, јесте

пример абдукције.

АДУКЦИЈА – кретање које привлачи

структуру или део тела ка

средишњој линији тела, или

екстремитета. Спуштање руку ка

трупу, или спајање колена, су

примери адукције. У случају

прстију, адукција је прибилижавање

прстију. Адукција зглоба шаке се

назива улнарна девијација.

Ротација делова тела УНУТРАШЊА РОТАЦИЈА (или

медијална ротација) рамена или

кука ће врхове прстију или

подлактицу у флексији усмерити (ка

средишњој линији тела).

СПОЉАШЊА РОТАЦИЈА (или

латерална ротација) је

супротносмерно кретање. Њоме се

прсти или подлактица у флексији

окрећу ка споља (од средишње

линије).

Усклађивање

подигнутости

ЕЛЕВАЦИЈА – кретање ка

супериорном правцу.

ДЕПРЕСИЈА – супротност елевацији,

кретање ка инфериорном правцу.

Међу изразима који се ређе користе наводимо оне везане за подлактицу и подколеницу. И

подколеница и подлактица се заправо састоје од двеју костију те положаје блиске једној од њих

описујемо њиховим именима:

• подлактица – радијали и улнарни (радија и улна)

• подколеница – тибијални и фибуларни (тибија и фибула).

ПОСЕБНА КРЕТАЊА РУКУ И НОГУ

Површине руку и ногу Длан се описује придевом

палмарни а табан придевом

плантарни. Чешће се

користи један од ова два

израза и описује обе регије.

Придев ВОЛАРНИ је

синоним за оба ова израза.

Израз ДОРЗАЛНИ означава

позадинску регију и код

шаке и табана то су регије

супротне длану односно

табану. Најћешће су и ова

два термина спојена тако да

дорзални део шаке

одговара дорзалном делу


Handout 1v-2009

5

стопала.

Ротација подлактице ПРОНАЦИЈА – ротација

подлактице којом се длан

ротира из паралеле са

антериорном равни у

паралелу са постериорном

равни.

СУПИНАЦИЈА – супротност

пронације, ротација у

положај паралелан

антериорној страни.

Флексија стопала ДОРЗИФЛЕКСИЈА – флексија

стопала ка супериорној

равниa.

ПЛАНТАРНА ФЛЕКСИЈА –

флексија стопала ка

инфериорној равни.

Кретање табана ЕВЕРЗИЈА – кретање табана

од медијалне равни.

ИНВЕРЗИЈА – кретање

табана ка медијалној равни.

НЕКА ПОСЕБНА КРЕТАЊА

Опште антриорно/постериорно кретање ПРОТРУЗИЈА – антериорно

кретање предмета. Овај

израз се често односи на

доњу вилицу.

РЕТРУЗИЈА – супротнос

протрузије, постериорно

кретање доње вилице.

Рамена и антриорно/постериорно кретање ПРОТРАКЦИЈА –

антериорно кретање руку

и рамена.

РЕТРАКЦИЈА –

постериорно кретање

руку и рамена.

Кретања унутар тела (попут кретања у

крвним судовима или дигестивном тракту)

АНТЕРОГРАДНО кретање је

уобичајено кретање тока.

У дигестивном тракту се

израз проксимални

користи за опис

структура ближих

устима.

РЕТРОГРАДНО кретање

означава кретање

супротно антероградном.

У дигестивном тракту,

термин дистални описује

структуре ближе анусу.

Подсетник:

1. Које су три главне равни у

анатомији?

2. Шта је екстензија/флексија?

3. Шта је абдукција/аддукција?

4. Шта је пронација/супинација?

5. Протрузија/ретрузија?

6. Шта значи антероградно, а шта

ретроградно кретање?


Handout 1v-2009

6

ЛАТИНСКО –СРПСКИ ПОЈМОВИ ОСНОВНИХ ДЕЛОВА И ОРГАНА ЉУДСКОГ

ТЕЛА

caput – глава

callvaria – лобањски поклопац

orbita – очна дупња

ocullus – око

nasus – нос

maxilla – горња вилица

mandibula – доња вилица

collum – врат

thimus – грудна жлеѕда

extremitas supperior – горњи екстремитет

clavicula – кључњача

scapula – лопатица

humerus – раменица

radius – жбица

ullna – лактица

manus – шака

carpus – ручје

metacarpus – доручје

digiti – прсти

thorax – грудни кош

costae – ребра

sternum – грудна кост

sacrum – крсна кост

pelvis – карлица

vertebra – пршљан

cor – срце

pulmo – плућа

trachea – душник

bronchi – душнице

alveolae – плућни мехурићи

oesofagus – једњак

aorta – аорта

abdomen – трбух

gaster – желудац

pankreas – гуштерача

duodenum – дванаестопалачно црево

collon – дебело црево

hepar – јетра

vesica billiaris – жучна кеса

rectum – завршни део дебелог црева

urether – мокраћовод

vesica urinaria – мокраћна бешика

urethra – мокраћна цев

ren – бубрег

uterus – материца

tubae uterine – јајоводи

ovarium – јајници

testis – семеник

epididimis – пасеменик

prostata – кестењача

ekstremitas inferior – доњи екстремитет

femur – бутна кост

tibia – голењача

fibula – лисњача

genus – колено

patella – колена кост

pes – стопало

tarsus – ножје

metatarsus – доножје

talus – скочна кост

calcaneus – петна кост

articulatio – зглоб


Handout 1v-2009

7


Handout 1v-2009

8


Handout 1v-2009

9


Handout 1v-2009

10

2. Мере и пропорције Мерама и пропорцијама људског тела се бави

АНТОРПОМЕТРИЈА, дисциплина физичке

антропологије и проучава мере људског тела,

његових делова и функционалних способности ради

разумевања варијација у грађи човека. Назив потиче

од грчких речи: антропос = човек, метреин = мерити.

Архитекта Витрувијанус је дао мере за идеалне

пропорције људског тела. То су релативне

пропорције које се односе на узајаман однос

појединих делова тела и човекове висине: 4 прста

чине длан, 4 длана стопало, 6 дланова подлактицу, 4

подлактице човекову висину, 24 дланова човека.

Висина човека је једнака распону раширених руку, од

врха главе до врха браде је 1/8 човекове висине,

највећи распон рамена је ¼ човекове висине..... Ове

мере је користиo и Leonardo da Vinci у свом раду. Још

један систем релативних пропорција људског тела је:

висина одраслог човека одговара висини 7 његових

глава, ширини рамена 3, од кукова до врха ножних

прстију има 4 главе, од врха главе до средине груди

2, растојање од лакта до врхова прстијује 2 главе. Ово

су орјентационе мере које уметници користе у за

приказивање идеалне људске фигуре. Међутим у

свакодневном животу ствари стоје нешто другачије.

Мере и пропорције људског тела се не сматрају

идеалним у општој популацији, већ постоје

стандарди који су пожељни када је у питању свака

професија у којој се то захтева (спортисти, војници,

пилоти, манекенке...). Стандарди се израђују за

поједине популације и категорије становништва и

понаособ за пол. То је стога што на мере и

пропорције утичу животна доб, генетски чиниоци,

пол, социјални статус и исхрана, национална

припадност... Да би се направили стандарди

претходно се морају урадити бројна мерења на

великом узорку специфичне категорије

становништва. Ти стандарди већ постоје али се

морају прилагоћавати после неколико деценија јер је

присутна појава названа секуларни раст, која

подразумева повећање телесне висине и тежине деце

и одраслих из века у век. То се делимично може

протумачити пољим условима живота, исхране,

нижом стопом разбољевања.

Резултати антропометријских мерења се користе

у:

• спорту и спортској медицини,

• педијатрији и школској медицини за праћење

раста деце,

• ергономији и индустрији,

• процени стања ухрањености,

• научно-истраживачке сврхе морфолошких

карактеристика тела,

• праћењу опоравка у процесу рехабилитације

Мерења се врше:

• на телу човека (соматометрија)

• на костурима (остеометрија)

Разликујемо:

• метричко мерење - када меримо удаљености

између појединих тачака на телу човека

• гониометричко мерење - када меримо углове

које граде одређене равни и линије тела.

Врсте антропометријског мерења Разликујемо следеће антропометријске појмове:

• статичка мерења

• динамичка мерења

• мезостабилне антропометријске варијабле

• мезолабилне антропометријске варијабле.

Статичка мерења су део тзв. статичке

антропометрије која се бави статичким

антропометријским варијаблама, у случају да тело

човека мирује.

Код динамичких мерења (динамичка

антропометрија) сакупњамао информације о

динамичким антропометријским варијаблама када је

тело у покрету – ту спадају информације о

амплитудама покрета у зглобовима, дохватном пољу,

мишићној снази и кинетичким ланцима, а у вези с

различитим положајима тела. Основни задатак

динамичког мерења (динамичке антропометрије) је

указивање на чињеницу да при обављању одређеног

радног задатка поједини делови људског тела не

функционишу независно један од другог. За разлику

од статичке антропометрије, динамичка

антропометрија се заснива на биомеханици, тј. на

примени механике у биолошким системима.

Биомеханика се бави мерењем положаја тела, брзине

покрета, убрзања, сила и момената за време извођења

различитих делатности. Сврха је да се у анализи

утврди најприкладнији полазни положај за неко

сложено кретање.»

Динамичке варијабле (Функционалне варијабле)

су: фреквенција пулса у миру, број откуцаја у

минути, систолни артеријски крвни притисак у мм

Hg, дијастолни артеријски крвни притисак у миру у

мм Hg, фреквенција пулса при оптерећењу од 150 W,

вредности апсолутне потрошње кисеоника у л/мин,

максималне вредности релативне потрошње

кисеоника у мл/мин/кг.

Мезостабилне варијабле су телесне димензије које

се могу предвидети у односу на неку другу познату и

лако одредиву телесну димензију нпр. висину тела.

На пример:дужина руке, дужина надлактице и

подлактице, дужина натколенице и потколенице.

Мезолабилне варијабле су супротност

мезостабилним варијаблама јер су одређене ткивом


Handout 1v-2009

11

чија се количина у телу лако мења као на пример

масне наслаге. Мезолабилне варијабле су: телесна

тежина, обим грудног коша, обим појединих делова

екстремитета у односу на телесну висину.

Антропометрија код предшколске и школске деце

има примену у правилном расту и развоју и

превенцији настанка деформитета. Да би мерење

било стандардизовано, довољно је једнократно

спровести мерење антропометријских димензија с

обвезом да се мерења кожних набора и

трансверзалних димензија скелета спроводе по три

пута. Грешке мерења могуће је смањити: избором

искусних и поузданих испитивача, коришћењем

квалитетних мерних инструмената, вишеструким

понављањем поједине мере и организацијом мерења.

Антропометрија (систематски преглед) обухвата

процену статике и биомеханике, еластичности.

мишића, мишићни тест, дужину екстремитета, обим

екстремитета, витални капацитет плућа.

Поступак мерења

Приликом мерења користе се основне метричке

јединице. Грешке које могу при том настати су везане

за грешке испитивача, и/или грешке мерног

инструмента. Да би грешка мерења била што мања,

антропометријска мерења треба обављати : увек у

исто доба, увек истим инструментима, увек исти

испитивач и увек истом техником.

Техника мерења

Мерна техника прописана је од стране International

Biological Program– ИБП и укључује 39 мера. ИБП

предвиђа да се мери на симетричним деловима тела и

то на левој страни тела.

ИБП листа мера обухвата следеће параметре:

Табела 1.

маса тела дужина руке дубина грудног коша ширина уста

висина (дужина) тела дужина надлактице обим грудног коша дебљина усана

висина седења дужина подлактице дужина ноге висина носа

бикондиларна

ширина бедрене

кости (ширна кукова)

бикондиларна ширина

надлакатне кости

ширина карлице ширина носа

ширина скочног

зглоба

ширина потиљка дужина главе кожни набор

надлактице

висина тибије ширина шаке висина главе кожни набор на

леђима

дужина потколенице обим надлактице ширина главе кожни набор на

трбуху

дужина стопала обим надлактице 2 ширина доње вилице супрастернална

висина

обим натколенице биакромијални распон ширина лица обим главе

обим потколенице ширина грудног коша морфолошка висина

лица


Handout 1v-2009

12

Антропометријски инструменти Основне антропометријске инструменте чине:

вага, антропометар, пелвиметар,

кефалометар, клизни шестар – калипер,

шестар за мерења кожних набора,

центиметраска трака.

Вага служи за мерење телесне масе. Може се

користити тзв. медицинска децимална вага с

помичним тегом или дигитална вага.

Прецизност скале код обе износи 0,1кг.

Антропометар се састоји од 4 дела. Користи

за мерење: висине тела, распона руку, дужине

ноге. Распон скале је 210 цм. Користи се и

као скраћени антропометар којим могу да се

мере мање дужинске димензија и распони.

Распон скале је 95 цм, а прецизност: 0,1 цм.

Пелвиметром се мере неке трансверзалне

мере као што су: биакромијални распон,

бикристални распон, битрохантерични

распон, ширина грудног коша. Распон скале

је 60 цм, прецизност 0,1 см. Слика 1.

Кефалометар је по грађи исти као и

пелвиметар али је мањих димензија. Служи за

мерење мањих дужина и ширина: дужина

главе, ширина главе, дијаметар колена.

Распон скале је 30 цм а прецизност 0,1 цм.

Клизни шестари служе за мерење мањих

следећих дужина: дијаметра лакта, ширине

ручног зглоба, ширине шаке. Клизни шестар

по Мартину има мерну скалу распона од 20

цм и прецизност 0,1 цм.

Калипер служи за мерење кожних набора и

омогућава хватање дупликатуре коже, и

мерење кожних набора увек под истим

притиском. Постоји више типова калипера:

калипер типа”шкаре”- притисак 20 г/мм²,

скала 60 мм, прецизност 1 мм,

интерполацијом 0,5 мм, Lafauett-ов калипер

притисак 10 г/мм², скала 60 мм, с прецизност

+ 0,5% пуне скале, калипер типа John Bull -

притисак 10 г/мм², скала више од 40 мм,

прецизност 0,2 мм. Слика 2.

Слика 1. Пелвиметар.

Центиметарска трака служи за мерење

обима: главе, грудног коша, трбуха.

Препоручује се употреба металне, али може и

пластифицирана. Мерна скала износи: 150

или 200 цм, прецизност 0,1 цм.

Слика 2 . Калипер.

Антропометријске тачке Антропометријске тачке морају бити

стандардизоване. Стога су оне углавном

везане за кости: коштане тачке - тачке на

људскоме телу на којима је скелет најближи

површини тела. Одређивање

антропометријских тачака спроводи се у тзв.

“стандардном” положају тела: усправан

положај, руке испружене уз тело, глава у

положају тзв.”франкфуртске хоризонтале”.

Антропометријске тачке одређујемо

инспекцијом (гледањем), палпацијом

(пипањем) и означавамо дермографском

оловком. Антропометријске тачке говоре о

удаљености између различитих места на


Handout 1v-2009

13

површини тела, о углу кретања код зглобова.

Тако разликујемо "фиксне" и "виртуалне"

антропометријске тачке. Фиксне" су оне које

су увек на истом делу тела. Јасно су уочљиве

јер се налазе изнад неког пулпацији

приступачног дијела скелета. Тим тачкама

релативно лако утврђујемо положај. Положај

"виртуланих" тачака се мења са променом

положаја тела. Понекад зависи и од висине на

којој се испитаник налази приликом мерења.

Процена морфолошких антропометријских

мера врши се на основу норматива и

стандарда. Методе процене могу бити:

трансверзалне – што захтева велики узорак и

лонгитудиналне – за шта је довољан и мањи

узорак. Код одраслих се често у процени

најчешћих мерених димензија (висине и

масе), користи метода индекса. Индекс

телесне масе (Body mass index – BMI) служи

за процену телесне масе код различитих

категорија, напретка у програмима вежбања

рекреативаца…

Соматотип Представља утврђивање састава тела на

основу односа масне и немасне компоненте у

укупној маси тела и служи за процену

програма вежбања. Користи се метода

Jackson-a и Pollock-a. (1985). По њој се

мерењем трију кожних наборе утврди, на

основу табела добивених помоћу регресионих

једначина, проценат масти у организму.

Користи се и метода биоелектричне

импеданције.

Подела соматотипа За поделу соматотипа користи се се метода

Heath-а и Carter-а (1967), која се зaснива на

Sheldon-oвој класификацији типова. По њој

постоје три врсте соматотипа:

• ендоморфна компонента – показује

израженост поткожног масног ткива (7-1-

1),

• мезоморфна компонента – показује

развијеност мусколоскелетног система

(1-7-1),

• ектоморфна компонента – показује

израженост линеарности тела (1-1-7),

Позиције одређеног соматотипа уносе се у

карактеристичан графикон – соматограф.

Неке од основних антропометријских

величина дате су у наставку :

ИНДЕКС ТЕСНЕ МАСЕ -БМИ :

Следећа формула служи за брзу али оквирну

процену БМИ-

- телесна маса/телесна висина²

За очитавања индекса користи се нормограм.

Слика 3. и Табела 2..

Слика 3. Нормограм

Табела2. Вредности БМИ и њихово

тумачење.

ВРЕДНОСТ ИНДЕКСА ТУМАЧЕЊЕ

МУШКАРЦИ ЖЕНЕ

25 27 Горња граница

30 30 Умерена

гојазност

31-40 31-

40

Изразита

гојазност

>40 >40 Патолошка

гојазност

Много тачнија и нешто сложенија једначина

за израчунавање оптималне телесне масе

израчунава се на основу табела према

Jackson-a и Pollock-a. У израчунавање поред

висине и тежине узимају и БМИ, кожни

набори, грудног коша и пазуха, надлактице,

леђа и трбуха, супраилиокристални,

натколенице, затим обими кукова, глутеуса,

натколенице, надлактице и подлактице.

• килограми телесне масе=(укупна маса

тела x %телесне масти)/100


Handout 1v-2009

14

немасна маса тела= укупна маса тела – маса

телесне масти

• оптимална телесна маса= (немасна маса

/(100% - жељени проценат телесне масти)) x

100

• КАУПОВ ИНДЕКС

Израчунава се према следећој формули:

КИ = (Маса /Висина)*1000

где је КИ – ознака за Каупов индекс, Маса –

телесна маса изражена у килограмима,

Висина – телесна висина изражена у

центиметрима.

• АПСОЛУТНА КОШТАНА КОМПОНЕНТА


Маса скелета = Висина * К1 * Д2

где је Маса скелета – маса изражена у

грамима, Висина – висина тела изражена у

центиметрима, К1 – константа (чија вредност

износи 1.2), П = (пречник лакта + пречник

колена + пречник ручног зглоба + пречник

скочног зглоба)/4.

• АПСОЛУТНА МИШИЋНА КОМПОНЕНТА


Мишићна компонента = р2

* Висина тела * К

где је К – константа (чија вредност износи

6.5), Висина тела – изражена у

центиметрима, р2

– средња вредност

полупречника израчуната према следећој

формули:

р = (ОНЛ + ОПЛ + ОНК + ОПК)/25.12 +

(КННЛ + КНПЛ + КННК + КНПК)/8

где је ОНЛ – обим надлактице, ОПЛ – обим

подлактице, ОНК – обим натколенице, ОПК –

обим потколенице, КННЛ – кожни набор

надлактице, КНПЛ – кожни набор

подлактице, КННК – кожни набор

натколенице и КНПК – кожни набор

потколенице.

• АПСОЛУТНА МАСЕНА КОМПОНЕНТА


МК = Д * П * К2

где је Д – средња вредност измерених кожних

набора (надлактице, подлактице,

натколенице, потколенице, леђа и трбуха)

подељена са 12, П – површина тела у м2

, К2 –

константа (чија вредност износи 0.13).

Полне разлике:

Међу половима постоје велике

антропометријске разлике. Те разлике се

називају полни диморфизам. Висина полова

свакако је биолошка категорија, али физичка

снага то увек и није. Она може бити и ствар

узајамног деловања социјалних и

културалних утицаја. Средња тежина и

дужина мушке деце на рођењу је већа од

истих мера женске деце. Ове Разлике се

изгубе до прве године живота те не постоје

значајне ергономске разлике по полу до 14.

године живота. Потом настаје разликовање

које остаје трајно током преосталог дела

живота. У Европи су у просеку жене (за око

10 цм) ниже од мушкараца. У односу на труп,

удови су им краћи. Уопште, све димензије су

веће код мушкараца, осим у случају

димензија карлице. Постоје знатне разлике у

количини и расподели поткожног масног

ткива. Мишићна снага полова је различита.

Тренингом жене могу да повећају снагу 15-

35%, али им се при томе мишићна маса не

мора квантитативно мењати. Разлика у снази,

према неким истраживањима, ствар је

релативне концентрације полних хормона:

андрогена код мушкараца односно естрогена

и прогестерона код жена.Тако, при

дуготрајном тренингу мушкарци показују

значајан пораст снаге, већи него што је то код

жена. То се приписује утицају тестостерона.

У томе смислу, нека истраживања упућују на

то да жене у којих је висок ниво тестостерона

у крвној плазми показују при тренингу

квантитативни напредак у мишићној маси

обично као и мушкарци.

Табела 3. Разлике у висини између

мушкараца и жена.

Разлике међу половима

ВИСИНА МУШКАРЦИ ЖЕНЕ

патуљаста испод 130,0 испод 121,0

врло мала 130,1 – 150,0 121,1 – 140,0

мала 150,1 – 160,0 140,1 – 149,0

средња 160,1 – 170,0 149,1 – 159,0

велика 170,1 – 180,0 0 159,1 – 168,0

врло велика 180,1 – 200,0 168,1 – 187,0

дивовска изнад 200,0 изнад 187,0


Handout 1v-2009

15

Животна доб

Током живота мењају се телесне димензије,

али и њихов међусобни однос. На пример:

новорођенче има релативно велику главу,

кратке удове и дугачки труп који чини око

70% њихове укупне дужине. Током развоја

организма до одраслог доба и даље то се

стање мења и наступају потпуно другачији

односи. Код одраслог човека труп заузима

само 50% цјелокупне висине. Већи део

костура (осим лобање) и мишића расте по

кривуљи општег раста (или кривуља раста

од кривуље општег раста, а нагли раст се

дешава у пубертету.

Дебљина поткожог масног ткива је

максимална око 9. месеца живота до око 8.

године се смањује, а од тада поново расте до

адолесценције. Обим главе је најбржи у прве

три године живота, после тога је врло спор.

Телесне пропорције новорођенчета се битно

разликују од пропорција детета и одраслог

човека. Глава је већа, екстремитети релативно

краћи, а средина удаљености између темена и

пете је у висини пупка, за разлику од

одраслог код ког је у висини симфизе.

Оријентационо телесна површина

новорођенчета је 0,25 m2

, двогодишњег

детета 0,5 m2,

петогодишњег 0,75 m2

,

деветогодишњег 1,0 m2

, дванаестогодишњег

1,25 m2

а одраслог човека 1,75 m2

.

Развој организма је скоковит и његов ток није

једнак за оба пола. У пубертету постоји нагли

раст у висину – тзв. "висински скок". Само у

једној години може износити 15 цм. Типична

девојчица је нижа од дечака од рођења до

пубертета, али нагли раст код њих започиње

пре дечака. да би досегао максимум брзине

око12. године. Од 11. до 13. и пола године

девојчице су обично стаситије од дјечака, а

раст је мање или више завршен око 16.

године. Брзина раста код дјечака највећа је

око 14. године, а завршава, према неким

процјенама, око 20. године. Међутим, према

неким мишљењима, раст коначно престаје

око 30. године живота.

Сличан тип раста показују и неки

паренхимни органи као што су јетра и

бубрези. Мозак, лобања, полни органи,

лимфно ткиво тонзила, аденоида и црева и

поткожно масно ткиво расту по битно

различитим кривама раста. Мозак и лобања

расту брже и завршавају свој раст пре свих

осталих органа. Већ са 5 година маса мозга

детета износи 90% масе мозга одраслог

човека. Изгледа да мозак не показује

пубертетско убрзање раста. Лимфно ткиво

свој максимум достиже пре пубертета. Полни

органи расту спорије.

Тренд раста телесне висине пo

Тeнеру

Танер је сакупио доступне податке те је

закључио, да је у раздобљу од 1880. до

закључно 1960. величина мереног тренда у

свим европским земљама била слична. Стопа

промена била је приближно:

• 15 мм по декади у висини и 0,5 кг по

декади у тежини у раздобљу од 5. до 7.

године живота

• 25 мм и 2 кг по декади у вријеме

адолесцентног раздобља

• 10 мм по декади у висини одраслих.

После одређене животне доби неке се телесне

димензије смањују (висина, мишићна маса), а

неке се повећавају (тежина, ширина), али ни

та појава није стална. Опадање телесне

висине је очигледно а телесна тежина расте,

док не почне да пада у мушкараца око 50. а у

жена око 60. године живота.

Расне и етничке разлике Анатомске се разлике не јављају само међу

појединцима, него и међу расама. Разлике у

димензијама фенотипа нису узроковане само

генетиком, него је присутно и деловање

околине. На пример, амерички црнци се

управо из еколошких разлога знатно

разликују од афричких црнаца. Дакле, премда

су расне разлике постојане, ипак се јављају

извесне временске промене које су важне.

Телесна висина, пропорције тела и дужина

удова су важни за ергономију. Просечне

седеће и просечне стајаће висине су


Handout 1v-2009

16

различите код различитих раса. Те разлике

могу бити веће или мање, али ваља их узети у

обзир због сигурности на раду и

прикладности производа.

Социјалне разлике Познато је из многих истраживања да постоје

знатне разлике у карактерној структури,

душевном здрављу, степену либералности

или конзервативности, и у просечним

телесним пропорцијама између припадника

различитих друштвених слојева. На пример:

жене нижих друштвених слојева просечно су

теже и имају више телесне масноће него

припаднице виших слојева. Рона је указао на

разлике од 10 и 20 мм просечне висине

између горњих и доњих класа у другој години

живота. У седмој години то већ досеже 30-40

мм, с тенденцијом да тако остане наредних 30

година. Најт је у проучавању тог проблема на

популацији одраслих у Великој Британији

нашао да се просечне висине друштвених

слојева разликују: 1755 мм за мушкарце и

1625 мм за жене I и II социјалне класе,

насупрот 1723 мм за мушкaрце и 1596 мм за

жене у случају IV и V социјалне класе.

Слични резултати добијени су и у Немачкој

(разлика је за 4-7 цм ).

Ергономија

При пројектовању у ергономији неопходно је

за сваки део популације одредити

одговарајућу димензију антропометријске

варијабле. Зато се употребљава скала

перцентила. Перцентил показује који је

постотак истраживане популације већи или

мањи од мерне вредности антропометријске

варијабле. Сва радна места не оптерећују

једнако човека и његове органе. Има радних

места на којима превладава релативно

мировање. У статичкој антропометрији се

мере све статичке димензије тела, димензије

које представљају основне информације о

морфолошким својствима неке популације.

Узимајући у обзир динамички карактер рада,

неопходно је имати и податке о динамичким

димензијама тела.

Познавање појединих параметара људског

тела нужно је при математичком моделoвању

људског тела. Познавајући висину, масу и

пол човека, могуће је израчунати:

• дужину појединих сегмената

• масе појединих сегмената (Табела 4.)

• положаје центра гравитације појединих

сегмената

Табела 4. Масе појединих сегмената људског

тела

Сегмент Маса

сегмента

Шака 0.006М

Подлактица 0.016М

Надлактица 0.028М

Подлактица и шака 0.022М

Читава рука 0.050М

Стопало 0.0145М

Потколеница 0.0465М

Бедро 0.100М

Потколеница и

стопало

0.061М

Читава нога 0.161М

Глава и врат 0.081М

Труп 0.497М

Глава, врат и труп 0.678М

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА

Handout 1v-2009

17

АНАТОМИЈА И ФИЗИОЛОГИЈА ЧОВЕКА Handout в1-2008 13

Дужине појединих сегмената дефиншу се онако како је показано на Слици 4.

Слика 4. Дужине појединих сегмената људског тела и начин њиховог мерења.

Литература

1. Драгутин Микшић, Увод у

ергономију, Факултет стројарства и

бродоградње, Загреб,

1997.

2. Математички модел механизма

људског хода Др.сц. МОЈМИЛ ЦЕЦИЋ,

ППП 3. М.Думић, Д. Мардашић. Раст и развој

дјетета у Д.Мардашић и сурадници.

Педијатрија. Медицинска књига Загреб,

1991: 31-54

Подсетник:

1. Шта је остеометрија?

2. Шта је соматомтрија?

3. Које типове антропометијских мерења разликујемо?

4. Наведи неку мезолабилну антропомеријску варијаблу?

5. Наведи неку мезостабилну антропомеријску варијаблу?

6. Наведи неку иамску варијаблу?

7. Чему служи калипер-кефалометар-пелвиметар?

8. Шта је нрмограм?

9. Како се израчунава БМИ, Каупов индекс, апсолутна мишићна и

апсолутна коштана компонента?

10. Да ли постоији разлика у кривуљи општег раста и раста обима лобање

код човека?

11. Који су фактори који утичу на висину раста?

12. Чиме се бави ергономија?

Положај центра гравитације:

Центар гравитације за

потколеницу:

56.79 % од чашице зглоба

43.21 % од колена

Центар гравитације за бедро:

56.63 % од колена

43.37 % од кука

17.anatomija i fiziologija coveka

Documents

handout 1v

pollock