118001749 mali moralni ogledi

Mali moralni ogledi | 1

AlbatrosB i B l i o t e k a

2 | Đakomo Leopardi

B i B l i o t e k a

albatrosknjiga: 137

Đakomo LeopardiMali moralni ogledi

Copyright © IP „Filip Višnjić“ i Aleksandar V. Stefanović, za srpsko izdanje, 2008.

izdaje: IP „Filip Višnjić“, 2008.

glavni i odgovorni urednik: Jagoš Đuretićurednik: Mladen Veskovićlikovno-grafički urednik: Maja Josifović

ISBN 978-86-7363-582-8

http://www.filipvisnjic.co.yu/[email protected]@filipvisnjic.co.yu+381 (011) 244 56 74


Đakomo Leopardi

Mali moralni ogledi

S italijanskog preveo, sa predgovorom i napomenama, priredio

Aleksandar V. Stefanović

IP „Filip Višnjić“, Beograd, 2008.


Naslov originala:Giacomo LeopardiOperette moraliBiblioteca Universale Rizzoli, 1976.


Prethodna napomena

Napomene u samom tekstu nose dve vrste oznaka: one sa brojem u zagradi (1) itd., odnose se na napomene piščeve, koje su date na kraju same knjige, kao Napome-ne Leopardijeve uz Male moralne oglede; one bez zagra-da primedbe su prevodiočeve ili komentatora iz raz nih originalnih izdanja.

Za navode iz Leopardijevog Zibaldona, oznaka Zib. praćena arapskim brojem, upućuje na stranicu autogra fa, oznaka Zib., praćena rimskim brojem, na izdanje Flo ra.


ISTORIJA LJUDSKOG RODA1

Priča se da su svi ljudi koji su od samog početka2 na-se lja va li zemlju bili stvoreni svuda u isto vreme, i to kao de ca,3 i da su ih hranile pčele, koze i golubovi4 onako ka-ko su pesnici kazivali da je odgajan Jupiter. I da je zem lja bi la mnogo manja nego što je sada, da je skoro ce lim ša-rom bila ravna, bez i jedne zvezde na nebu, dok od mora nije bilo ni traga, te da je svet pružao mnogo ma nje ša-re nu i veličanstvenu sliku od one koja se danas mo že vi de ti.5 Ali ljudi su i pored toga nezasito uživali gle da-ju ći i razmišljajući o nebu i zemlji, neizmerno im se di-ve ći, smatrajući ih veoma lepim i ne samo prostranim, već i beskrajnim, kako zbog same veličine, tako i zbog ve le lep nosti i dražesnosti; hraneći se osim toga nadom is pu nje nom radošću, i crpeći iz svakog osećanja u svo-me životu nepojamna uživanja, rasli su u potpunosti za-do volj ni, skoro ubeđeni u sreću.6 Pošto su tako krajnje ugod no proživeli detinjstvo i ranu mladost, i dospeli do zre li jeg doba, počeli su da doživljavaju neke promene. Vi dev ši da se nade koje su do tada odlagali iz dana u dan ni ka ko ne ostvaruju, njima se učinilo da zaslužuju malo po verenja;7 zadovoljiti se onim što su dotad uživali, ne


očekujući pri tom nikakvo poboljšanje svog blagosta-nja, ni je im bilo prihvatljivo, naročito zbog toga što im se ce lo kup ni prirodni izgled stvari i svaki deo njihove svako dnevice, bilo zbog navike ili zato što je u njima sa-mima usah nu la ona prva živost, nisu više ni izdaleka či-nili ona ko prijatnim i ugodnim kao u početku.8 Kretali su se po svetu posećujući daleke krajeve, što su mogli da či ne bez teškoća jer su se sva mesta nalazila u ravnici, ko je mora nisu delila, a nisu ih sprečavale ni druge pre-pre ke; i nakon ne mnogo godina, većina njih je shvatila da zemlja, premda ogromna, ima određene granice, i to ne tako široke, da bi bile neshvatljive;9 i da su sva mesta na ovoj zemlji, i svi ljudi, sem malih razlika, slični jed-ni drugima. Zbog toga je njihovo nezadovoljstvo toli-ko naraslo, tako da ih je, još pre nego što ih je minula mla dost, sve odreda bio zahvatio užas. I malo pomalo u nji ho vom muževnom dobu, a pogotovu kada se zalaže-njem u godine, zasićenost pretvorila u mržnju, neki su pa li u takvo očajanje, da su ne podnoseći svetlost i dah ži vo ta, koje su isprva toliko voleli, sasvim spontano, ko na ovaj ko na onaj način, lišili sebe i jednog i drugog.10

Ovo je užasnulo bogove, da živi stvorovi smrt pret-postavljaju životu, i da je ovaj kod nekih ljudi, bez ika-kve nužde ili kakvog drugog sticaja okolnosti, bio oruđe sopstvenog uništenja. A nije lako izraziti ni to koliko su se čudili tome što su njihovi darovi tako malo cenjeni i mrski, da bi drugi svim silama gledali da ih odbace i da ih se otarase; njima se činilo, da su u svet uložili toliko dobrote i blagosti, i stvorili takav poredak i uslove da bi taj život zemaljski11 trebalo ne samo podnositi, već da bi


ga svaki živi stvor, a pogotovu ljudi, čiji su rod sazdali s pomnim razmišljanjem i čudesnom savršenošću valjalo i te kako da voli. Međutim, istovremeno, pored toga što su bili pogođeni ne malim sažaljenjem zbog tolike be-de ljudske koju su događaji iznosili na videlo, oni su i stra ho va li da bi ponavljanjem i širenjem ovih žalosnih pri me ra, ljudski rod mogao uskoro, uprkos smernicama sud bi ne da nestane, i da bi stvari bile lišene onog savr-šen stva koje im je podario naš rod, a oni onih počasti koje su im ljudi ukazivali.12

Rešen stoga da popravi ljudsku sudbinu, kako je iz-gle da lo da se od njega traži, i da ovu, uz povećana sred-stva, usmeri ka sreći, Jupiter je shvatio da se ljudi uglav-nom žale na to da im se stvari ne čine dovoljno ve li kim što se golemosti tiče, ili da im nisu beskrajno lepe, savr-šene ili raznolike kao što su to isprva verovali; već da su suprotno tome skučene, sve odreda nesavršene, i skoro sve istoga oblika; i da žaleći se ne samo na svoje pood-makle godine, već i samu mladost, čeznu za nežnostima iz svojih najranijih dana, svesrdno se mo le ći za povratak u detinjstvo,13 da u njemu provedu sve vre me koje im je ostalo od života. U čemu Jupiter nije mo gao da ih zado-volji, pošto se to kosilo sa opštim za ko ni ma prirode14 i dužnostima koje su namera i propisi bo žan ski nalagali ljudskom rodu. A nije mogao ni da pre ne se sopstvenu bes ko nač nost na obične smrtnike, ni ti da samu tvar uči-ni neograničenom, kao što nije mo gao da učini da sa vr-šen stvo i sreća onog što je ljudsko budu neograničeni.15 Međutim, učinilo mu se na mes tu da proširi granice stvaranja, da ovo ukrasi i da u većoj meri unese u njega


raznolikost: i pošto je doneo ovu odluku, proširio je ze-mlju na sve strane, pa je u nju slio more, rasporedivši ga između naseljenih mesta, promenivši na taj način izgled stvari i sprečivši da ljudi lako raspoznaju njegove grani-ce, s obzirom da nije bilo puteva, a ono je uz to i sa mom pogledu pružalo živu sliku sličnu beskraju. U to vre me su nove vode progutale kopno Atlantide,16 i ne samo nju, već i druga nebrojena prostranstva; premda se ova zadr-žala u posebnom se ća nju, koje je preživelo tolika stole-ća. Mnoga mesta17 je pretvorio u doline, a mnoga druga ispunio izdigavši pla ni ne i brda, dok je noćno nebo pre-krio zvezdama, sastav vazduha učinio ređim i čišćim, da ni ma je podario blis ta vost i svetlost, osnažio i preure-dio boje neba i krajo li ka, učinio ih drugačijima nego što su pre toga bili, a onda je izmešao pokolenja ljudi time što je sredio da se sta rost jednih stekne sa mladošću i de tinj stvom drugih. Rešen da umnogostruči izglede te beskonačnosti18 za kojom su ljudi čeznuli (s obzirom da im suštinu nije mogao pružiti), i želeći da pothrani i podstakne njihove maš te, iz kojih je uglavnom proiz-la zi lo obilato blaženstvo njihovog detinjstva, između mno gih domišljatosti koje je sproveo u delo (kao što je to bio slučaj sa morem), sazdao je odjek, skrio ga po do-li na ma i pećinama, dok je šumama podario gluvi i du-bo ki muk, a vrhovima dr ve ća široko njihanje.19 Slično tome, stvorio je narod sno va,20 kome je namenio21 da na razne načine vara misao ljudsku prikazujući svetu u izobilju onu neizmernu sreću,22 koju on nije imao ni puta ni načina da sprovede u delo,23 kao i one nejasne i neodređene24 slike od kojih on sam, makar to i želeo,


i premda su ljudi za njima žarko žudeli, nije mogao da ostvari nijednu od njih.25

Ovim merama je Jupiter podigao i potkrepio duh u ljudima, i u svakome od njih obnovio radost i ljubav pre-ma životu, kao i ubeđenost i zadivljenost lepotom i neiz-mernošću stvari na zemlji. I ovo srećno stanje potrajalo je duže od prethodnog, uglavnom zbog vremenski po-stupnog rađanja ljudi koje je Jupiter zaveo, tako da su se duše izmorene i ohladnele od preživljenog utešile videv-ši toplinu i nade mladog doba.26 Ali kada su tokom vre-mena novine zapravo opet počele da izostaju, kada su se čamotinja i prezir prema životu ponovo uvrežili, ljudi su pali u takvu utučenost da je tada, kako se veruje, nastao običaj koga su se, prema istoričarima, držali neki drevni narodi:(1) prilikom nečijeg rođenja, rodbina i prijatelji bi se okupljali oko novorođenčeta da bi ga oplakali, a pri-likom smrti taj dan je svetkovan i propraćivan čestita-njima preminulom.27 Na kraju svi smrtnici su prešli na bezbožje, bilo zbog toga što im se činilo da ih Jupiter ili ne čuje, ili pak stoga što je u samoj prirodi bede da očvr-šćuje i izopačuje i najplemenitije duše, i da ih odvraća od časnog i ispravnog. Zbog toga uvek se varaju oni koji misle da je nesreća ljudska nastala pre nego što su poči-njene pakosti i zlodela protivu bogova; naprotiv, poreklo zlobe u ljudima treba tražiti samo u njihovoj nesreći.28

I onda, pošto su bogovi potopom Deukalionovim29 kaznili drskost smrtnika, osvetivši im se za nanete uvre-de, jedine dve osobe koje su uspele da se spasu od opšte propasti naše vrste, Deukalion i Pira, utvrdivši obostra-no da ništa na svetu ne može toliko koristiti ljudskom


rodu koliko da u potpunosti nestane, seli su na vrh jedne litice pomno prizivajući smrt, ne strahujući niti se ža le-ći na opštu sudbinu. Međutim, kada ih je Jupiter upozo-rio da nađu leka opustošenosti sveta, ovo dvoje su bili toliko utučeni i ispunjeni prezirom prema životu da bi se mogli posvetiti obnavljanju poroda; uzeli su kame-nje sa planine, kao što su ih bogovi poučili, i počeli da ga bacaju iza sebe, obnovivši na taj način ljudsku vrstu. Ali Jupiter, prethodnim događanjima osvešćen o pravoj pri rodi ljudi, a i time da njima nije dovoljno, kao dru-gim životinjama da žive i budu slobodni od bilo kakvog bola ili telesne smetnje; štaviše, da se čeznući uvek i u svim prilikama za nemogućim, oni ovom težnjom kinje po sopstvenoj želji, tim pre što su lišeni drugih zala30 – odlučio je da se posluži novim domišljatostima ne bi li tako sačuvao ovaj kukavni rod: i to uglavnom dvema. Prva od njih se sastojala u tome da njihove živote ispuni pravim nedaćama;31 i druga, da ih uplete u bezbroj zbi-vanja i muka, i na taj način što je moguće više odvrati od razgovora sa sopstvenom svešću, ili barem sa onom njihovom nepoznatom i zaludnom srećom.

Stoga je najpre među njima raširio mnoštvo raznih bolesti i mnoge druge nedaće: delimično želeći da uno-šenjem šarenila u uslove i sudbine života smrtnika iz-begne prezasićenost, i za uzvrat, da uvođenjem nedaća pospeši procenu onog što je dobro; delimično pak, mi-sleći da će na taj način dušama naviknutim na ono naj-gore odsustvo uživanja postati mnogo podnošljivije ne-goli što je to bilo ranije; i najzad, delimično stoga što je nameravao da prekine i pokori surovost ljudi, naučivši


ove da sagnu glavu i popuste pred nužnošću, navikava-jući ih uz to da se s većom lakoćom mire sa sudbinom, kao i da u dušama onemoćalih od bolesti, i ništa manje od sopstvenih jada, ublaži oštrinu i živost njihovih že lja. Osim toga, znao je da će se neizbežno desiti da ljudi mu-če ni bolestima i nesrećama budu mnogo manje spremni ne goli pre toga da dignu ruke na sebe, jer će biti zastra-še ni i skrhana srca, kao što se to obično dešava sa onima koji pate. Ove patnje, sem toga, ustupaju mesto nadi na bolje dane, što uvek doprinosi da se ljudi u svojoj svesti vezuju za život: na taj način oni koji su nesrećni čvrsto su ubeđeni kako im krajnja sreća neće biti uskraćena, ka da bi se samo otarasili svojih nedaća; nešto u šta, s ob-zi rom na samu prirodu ljudsku, ne prestaju da veruju da to, na neki način, neće ni njih mimoići. A onda je stvorio vetrovite oluje i crne oblake,32 naoružao se gromovima i munjama, dao Neptunu trozubac, naterao komete da slede kružni put i naredio pomračenje;33 svim ovim, kao i drugim znacima i zastrašujućim činjenjima, zamis lio je da s vremena na vreme zaplaši smrtnike: znajući da će strah i prisustvo opasnosti pomiriti sa životom, ma-kar i za kratko, ne samo nesrećne već i one koji su ga naj vi še mrzeli i u najvećoj meri bili spremni da od njega po beg nu.34

A da bi iskorenio nekdašnju obamrlost, stvorio je u ljudskom rodu potrebu i želju za novim jelima i pići-ma, do kojih se dolazilo uz mnoge i velike teškoće; tamo gde su sve do potopa ljudi utoljivali žeđ vodom i hranili se travama i voćem što su im zemlja i drveće prirodno pružali,35 kao i šturim jestivom do koga se bez teškoće


dolazilo, kao što se neki narodi i dandanas održavaju u životu, i to poglavito oni iz Kalifornije.36 Raznim kraje-vi ma je dodelio različita podneblja, a slično tome postu-pio je i sa godišnjim dobima,37 koja su dotle u svim kraje-vima zemlje bila blagorodna i prijatna, tako da ljudi nisu imali potrebe za odećom; međutim, od sada pa nadalje oni su bili prinuđeni da ovu na hiljade načina nabavljaju kako bi se zaštitili od promena i nenaklonosti neba. Na-lo žio je Merkuru38 da osnuje prve gradove, i da ljudski rod razdeli po narodima, nacijama i po jeziku, unevši me đu njih takmičenje i neslogu; te da ljude nauči peva-nju i ostalim umetnostima, koje su zbog same njihove prirode i porekla bile poznate kao božanske,39 kako ih i danas zovu. On lično je novome svetu dao zakone, pra vi la i ustrojstvo; i konačno, želeći da im podari neu-po re divi poklon, poslao im je izvesne prikaze40 sjajnog i vanzemaljskog izgleda, kojima je dopustio da uglav-nom vladaju i imaju moć nad ovim svetom: nazvao ih je Pravda, Vrlina, Slava, Rodoljublje i dao im druga slična imena.41 Među ovim prikazama bila je i jedna po imenu Ljubav, koja se slično ostalim onda po prvi put pojavila na zemlji: jer pre nego što se odeća počela da nosi, to i nije bila ljubav već gladna požuda, nimalo različita kod tadašnjih ljudi od onoga što se od vajkada zbivalo kod ži vo ti nja, gde jedan pol goni onaj drugi, na isti način kao što svakog privlače hrana i slično, gde ljubav zaista i ne postoji, već samo glad za njom.

Bilo je stati pa gledati kakvim su plodom u životu smrt ni ka urodili ovi božanski koraci, i u kojoj meri se no vo stanje među ljudima, uprkos mučnome trudu, stra-


ho va nji ma i bolu, stvarima u prošlosti nepoznatim na-šem rodu, pokazalo nadmoćnijim u pogledu ugod nos ti i korisnosti od stanja u kome su se ove nalazile pre nas-ta log potopa. A ovakav ishod nastao je uglavnom zbog ovih čudesnih priviđenja, koja su ljudi ponekad sma tra li dusima, a ponekad božanstvima, i koje su, uz mno go-brojne i teške muke, i tokom dugih godina, s bezmernim darom sledili i poštovali; podgrevani u tome beskrajnim naporom pesnika i plemenitih umetni ka; do te mere da se jedan veliki broj smrtnika nije nimalo ko le bao da ko za jednu ko za drugu prikazu pokloni i žrt vu je svoju krv i sopstveni život. Ovo je bilo daleko od toga da se ne sviđa Jupiteru, i to mu je pričinjavalo ogromno za-dovoljstvo, jer je on između ostalog prosu đi vao da će oni tim te že svojevoljno podizati ruku na sebe, te da će biti sprem niji da život koriste za lepe i slav ne ciljeve. I u pogledu samog trajanja ovi dobri poretci u mnogo-me su prevazilazili prethodne, jer iako su na kon tolikih stoleća doživeli očigledni pad, sve skupa i sam raspad, oni su bili na takvoj ceni sve do početka veka ne mnogo udaljenog od današnjeg;42 život ljudski, koji je zahvalju-ći ovim poretcima, svojevremeno, a poseb no u izvesnim razdobljima bio tako reći radostan, nastavio je njihovom zaslugom da bude umereno lagan i podnošljiv.

Uzroke i načine nastalih promena treba tražiti u mno go broj nim izumima koji su omogućili ljudima da bez velike muke i za kratko vreme obave svoje potrebe; u nerazmernom porastu razlika u dužnostima i stanji-ma koje je Jupiter postavio ljudima prilikom osnivanja i usmeravanja prvih republika; u dokonosti i taštini koje


su se, iz ovih razloga ponovo, posle dugog odsustva uvre ži le u životima; u činjenici da je ne samo u suštini stva ri, već s druge strane više u mišljenjima ljudi, ovom na či nu života počela da nedostaje blagodet različitosti, do čega neumitno dolazi posle duge navike, i konač-no, u ostalim i težim uzrocima koje, s obzirom da su ih mno gi drugi opisali i spominjali, nema potrebe da ih sa-da iznosimo. Svakako, kod ljudi se iznova stvorila ona odvratnost prema životu koja ih je bila zahvatila još pre po to pa, a došlo je i do osveženja gorke žudnje za srećom nez na nom i odsutnom u prirodi vaseljene.43

Međutim, potpuni preokret u njihovim sudbina-ma i konačni ishod stanja koje smo danas uobičajili da zovemo drevnim vremenima,44 nastao je iz drugog jed-nog razloga, drugačijeg od onih gore navedenih: zapra-vo ovog. Među priviđenjima toliko cenjenim od strane an tičkih naroda bilo je i ono koje se na njihovim jezici-ma zvalo Mudrost;45 koja je, inače opšte poštovana kao i sve njene drugarice, i koju su mnogi posebno sledili, slič no ostalim dala svoj doprinos blagostanju minulih sto le ća. Ona je često, zapravo svakodnevno obećavala i zaklinja la se svojim sledbenicima kako želi da im poka-že Istinu,46 za koju je govorila da ima veoma veliki duh i da je svoja gospodarica, da nikada nije silazila u pohode zemlji, već da sedi na nebesima u društvu bogova; stoga, obećavala je ona, ugledom svojim i ljubaznošću ima na-meru da je privuče i navede da izvesno vreme probo ra vi među ljudima; i tako će, upoznavši je i uspostavivši pri-snost sa njom, ljudski rod svakako doći u stanje koje će po znanju, savršenosti ustanova i običaja, kao i životnoj


sreći, biti bezmalo uporedivo sa božanskim. Ali kako mo že jedna bleda senka i čist privid da sprovede u delo, a ka mo li dovede Istinu na zemlju? I tako su se ljudi, nakon du gog verovanja i uzdanja, sagledavši jalovost ovih po-nu da, a istovremeno žudni za novinama, uglavnom zbog svog dokonog života, podstaknuti delimično častohlep-ljem da se izravnjaju s bogovima, i delimično pak zbog žudnje za blaženim stanjem u kome će se po uveravanju prikaze naći posle razgovora sa Istinom, upornim i osi-onim zahtevima obratili Jupiteru, tražeći od njega da za neko vreme ustupi zemlji ovaj plemeniti duh, prebacuju-ći mu da on svojim štićenicima zavidi na bezmernoj ko-risti koju bi njegovo prisustvo donelo; istovremeno mu se žaleći na ljudsku sudbinu, iznova iznoseći vajkadašnje i mrske primedbe o sitničavosti i bedi onoga čime raspo-lažu. U stvari, ove predivne prikaze, izvor tolikog dobra u prošlosti, sada su kod mnogih bile na vrlo maloj ceni, ne zbog toga što su već bile poznate po onome što su u stvari bile,47 već stoga što su opšta podlost misli i učma-le navike činile da ih sada skoro niko više ne poštuje; ljudi su zato sramno hulili na najveći poklon koji su ve-čiti podarili i mogli da podare smrtnicima, braneći se da zemlju udostojuju samo manji duhovi, dok se za one veće smatra da je neumesno, a i nedopustivo da kroče nogom u ovaj bedni deo svemira.

Već dugo vremena mnogo toga bilo je oduzelo Ju-pi te ru njegovo dobro raspoloženje prema ljudima; iz-me đu ostalog neuporedive mane i nedela, koje su po bro ju i svojoj težini uveliko bile prevazišle obesti na-stale sa potopom. Posle tolikih loših iskustava, nemira,


nazajaživosti, neumerenosti ljudske prirode, njemu se bilo zgadilo; bilo mu je sasvim jasno da više ne raspola-že nijednim sredstvom, postupkom, merom, nikakvim načinom da ih ako ne usreći, onda barem zadovolji; jer kada je vrlo rado bio prihvatio da ljudima hiljadu puta proširi prostore i uveća zadovoljstva na zemlji, kao i sve ostlao što se na njoj nalazi, ovi su, podjednako pohlep ni za beskonačnošću48 koliko i nesposodni da se nje do-mog nu, ubrzo na sve to gledali kao na pretesno, neugod-no i bezvredno. I na kraju svi ovi glupi i nadmeni zahtevi to li ko su ražestili boga da je ovaj rešio, stavivši na stranu sva ku samilost, da za stalno kazni ljudski rod, osudivši ga za sva buduća vremena na bedu mnogo veću i strožu od onih u prošlosti.49 Imajući ovo kao cilj, rešio je ne sa-mo da među njih za neko vreme pošalje Istinu, kao što su tražili, već da se ova među njima zasvagda odomaći; istovremeno je povukao one divne prikaze koje im je bio poslao ranije, učinivši da Istina postane večita po-srednica i gospodarica ljudskog roda.

Budući začuđeni tom odlukom, pošto se ostalim bo žan stvi ma činilo da ona suviše izdiže naš položaj uma nju ju ći njihovu nadmoćnost, Jupiter im je stavio do zna nja da svi dusi, pa i oni veliki, ne moraju biti nužno bla go dat ni, što sa Istinom nije slučaj, i da bi ona morala ima ti podjednak uticaj kako na ljude tako i na sama bo-žan stva. Međutim, dok je besmrtnima htela da predoči nji ho vo blaženstvo, ljudima je bila spremna da u potpu-nos ti otkrije i stalno im iznosi njihovu nesreću, pred-stav ljajući je, između ostalog, ne samo kao deo Sreće, već i do te mere neizbežnu, i takve prirode da je nikakav


slu čaj i nikakav lek ne mogu odstraniti, niti pak, za živo-ta, prekinuti. I s obzirom da su najvećim delom zla ovak-ve prirode, a takva su jer oni koji ih podnose takvima ih smatraju; a uz to su manje ili više teška, već prema to me ko o njima sudi; može se samo zamisliti od kak ve će goleme štete biti prisustvo ovog duha. Njima se ništa na svetu neće činiti istinitije od lažnosti svih zemalj skih do ba ra i ništa čvršće od ispraznosti svih stvari, osim nji-ho vih ličnih bolova.50 Iz ovih razloga biće im oduzeta i sa ma nada, koja im je od početka do sada, više od bilo kak vog uživanja ili utehe, pružala podršku životu. A ne-ma jući nikakve nade, niti pak sagledavajući u bilo kak-vom trudu il delovanju bilo kakav dostojni cilj, njih će obu zeti takav nemar i gnušanje od svakog vrednog, da ne rečemo plemenitog rada, da se uobičajene navike ži-vih neće mnogo razlikovati od navika mrtvih i pogre be-nih. Ali, u tome očajanju i sporosti oni neće biti u stanju da izbegnu onu žudnju za ogromnom srećom, prirođe nu njegovom duhu, koja ih je nekad mučila i koja će ih i da-lje kinjiti, tim pre što će biti manje sprečavana i obuzeta raznolikošću njihovih zaokupljenosti i zamahom samih de lat nosti. Istovremeno, oni će biti lišeni svoje prirod-ne maštovitosti,51 koja je jedina bila u stanju da im u iz-ves noj meri pruži ovu sreću, koja je nemoguća i koju ne shvatam ni ja,52 niti oni sami koji za njom žude. I sve ove sličnosti sa beskonačnošću koje sam ja pomno priveo u svet da ih zavaram i pothranim u njihovoj svesti, shodno njihovim sklonostima, misli široke i neodređene,53 po-ka za će se nedovoljnim za postizanje ovog cilja, i to zbog uče nja Istine i ruha u koje će ih ona odenuti. Tako da će


zemlja i ostali delovi svemira, koji su im se nekada či ni li malim, sada izgledati sićušnim: stoga što će biti upu će-ni u tajne prirode i što će im ove biti objašnjene; i zato će one, suprotno od očekivanja današnjih ljudi, što o njima budu više znali, izgledati tim suženije. Konačno, s obzirom na to da će zemlja ostati bez svojih prikaza, dok će im učenje Istine razjasniti njihovu pravu prirodu, ljud ski život će izgubiti svaku vrednost, svaku čestitost, ka ko misaonu tako i u postupcima, i ne samo učenost i mi losrđe,54 već i sama imena zemalja i nacija svuda će nes ta ti, tako da će se svi ljudi naći na okupu, kao što će im već postati navika da kažu, u jednoj naciji i otadžbini, kao što je to bilo u početku, ispovedajući sveopštu ljubav pre ma celokupnoj svojoj vrsti; premda, u stvari, ljudski rod će se raspasti u onoliko naroda koliko bude pojedi-naca. Prema tome, nemajući za cilj nikakvu otadžbinu koju bi voleo, niti strance koje bi mrzeo, svako će mrzeti onog drugog, voleći od svih sebi sličnih samo sebe.55 Ko-like će se i kakve muke i nevolje iz toga izroditi, o tome bi se moglo beskonačno ispredati. Bez obzira na toliku očajničku beznadežnost smrtnici se neće odlučiti da svo je voljno napuste svetlost sveta: jer vladavina ovoga du ha će ih naterati da se osećaju koliko zastrašenim toli-ko i jadnim: i dodajući punom šakom gorčinu njihovih ži vo ta, lišiće ih i hrabrosti da ga se odreknu.

Zbog ovih Jupiterovih reči božanstvima se učinilo da će naša sudbina pomahnitati, i da to božanska sami-lost ne bi mogla da dopusti.56 Međutim, Jupiter je nasta-vio, ovako govoreći. Njima će pak ostati neka uteha koju će im pružiti prikaza koju oni zovu Ljubav, a koju sam ja


spreman, pošto odstranim ostale, da ostavim u ljudskom društvu. A Istini neće biti dopušteno, bez obzira koliko snažna bila i stalno u napadu, niti da bude uklonjena sa zemlje, niti da bude pobednica, sem u retkim slučajevi-ma. Prema tome, život ljudski, koji će podjednako gajiti kult ove prikaze i ovoga duha, biće podeljen u dva dela; i ovi će vladati zajedno stvarima i dušama smrtnika. Sve druge želje,57 izuzev neke od manje važnosti, kod većine će nestati. Kod staraca, nedostatak utehe koju pruža lju-bav nadoknadiće, kao što to biva i kod drugih životinj-skih vrsta, prednost njihovog prirodnog svojstva što su tako reći zadovoljni samim tim što su živi, a ne zbog uži-va nja ili koristi koje iz toga izvlače.

Pošto je odstranio sa zemlje blažene prikaze, izuzev naravno samu ljubav, od svih njih najmanje plemenitu,58 Jupiter je ljudima poslao Istinu i odredio joj da među nji ma stalno boravi i njima vlada. Ovo je imalo žalosne pos le di ce koje je on već bio predvideo. A onda se desilo nešto veoma čudno: i pre samog dolaska ovog duha, ka-da još uvek nije imao nikakve vlasti niti prava nad lju di-ma, oni su mu već bili izražavali poštovanje podiza njem ve li kog broja hramova i podnošenjem žrtava. Sada, ka-da je na zemlju došla da njome vlada i sa njome se nepo-sredno upoznaje, za razliku od svih drugih besmrtnika, koji time što se jasnije ističu tim izgledaju dostojniji poš-to va nja, Istina je u velikoj meri ražalostila srca ljudi na-metnuvši im se toliko teško da su ovi, premda primo ra-ni da joj se pokoravaju, odbili i da je obožavaju. I dok su druga priviđenja kad god su se u nekoj od duša snažnije zalagala, tim više bila poštovana i voljena, ovaj duh,59 od


strane onih nad kojima je imao najveću vlast,60 dobijao je žestoke kletve i bio teško omrznut. Ali, s obzirom da ni su mogli izbeći da se suprotstave strahovladi Istine, smrt ni ci su živeli u neizrecivoj bedi u kojoj se i danda-nas nalaze, i u kojoj će za sva vremena ostati.

Međutim, samilost, koja u srcima nebesnika nikada ne presahnjuje, nedugo potom, zbog tolike nesreće, dir-nula je Jupitera; pogotovu zbog one koja se obrušila na neke ljude posebno poznate po plemenitom ponašanju i doslednom životu, za koje je video da su obično potište-ni i pogođeni, više od bilokog drugog, onom čudnom moći i velikom prevlašću rečenog duha.61 Božanstva su u drevnim vremenima, kada su Pravda, Vrlina i ostale prikaze upravljale ljudskim stvarima, običavale da po-sećuju s vremena na vreme svoja stvorenja,62 silazeći kad jedna kad druga na zemlju, obeležavajući na razne nači ne svoje prisustvo: što je uvek bilo od velike koristi za sve smrtnike, a posebno za neke od njih.63 Ali budući da je život bio iznova zapao u pokvarenost, utopivši se u sva moguća zla, oni su dosta dugo prezirali bilo kakvo opštenje s ljudima. Jupiter, pogođen našom golemom nesrećom, predložio je besmrtnicima da neko od njih prikupi hrabrost, i kao što su činili u drevnim vremeni-ma, sada poseti i uteši to njihovo potomstvo, naročito one koji su pokazivali da što se njih tiče nisu zaslužili opštu nesreću. Našta, umukli svi ostali, sem Ljubavi, ovaj sin Nebeske Venere, koji je nosio ime kao duh koji se tako zvao, ali je po prirodi, vrlinama u delu bio sa-svim drugačiji,64 ponudio se (budući jedinstven među božanstvima po svom milostivom srcu) da on preuzme


na sebe zaduženje koje je postavio Jupiter, i da siđe sa nebesa,65 koja nikada ranije nije napuštao, jer savet be-smrtnih, zbog toga što mu je bio neizrecivo drag, nije mu dozvoljavao da makar i na kratko ode iz njihovog druš tva. Premda su, s vremena na vreme mnogi ljudi iz drev nih vremena, zavarani preobražajima i raznim zlo-u po trebama utvare istog imena, bili uvereni da su pre-poz nali nesumnjive znake prisustva ovog vrhunskog bo žan stva. Međutim, on se nije odlučio da poseti smrt-ni ke pre nego što su se ovi podvrgli vlasti Istine.66 Od tog vremena on obično ne silazi tako često, i ne zadrža-va se dugo;67 ovo zbog opšte nedostojnosti ljudi, a i sto-ga što bogovi teško podnose njegovu odsutnost. Kada dođe na zemlju, Ljubav bira najnežnija srca i osobe naj-ljubaznije među najširokogrudijim i najvelikodušnijim sve tom, i među njima obitava kraće vreme; šireći tako je din stve nu i iznenađujuću blagost, ispunjavajući ih ple-me ni tim osećanjima i takvim vrlinama i snagom, da njih onda prožme nešto u potpunosti novo u ljudskom ro du, pre stvarnost negoli nešto slično blaženosti. On veo ma retko sjedinjuje dva srca obgrlivši istovremeno jed no i drugo, udahnjujući u oba uzajamnu strast i po-žu du; premda to od njega vrlo žudno traže svi oni koje po ho di, Jupirer mu, sem u retkim slučajevima, ne do-puš ta da im on ispuni želju; jer sreća koja se rađa iz ove bla že nosti nije daleko od one božanske.68 U svakom slu-ča ju, samo osećanje ispunjenosti njegovim božanskim da hom po sebi prevazilazi čak i stanje najveće moguće sre će koju je, bilo koji čovek, u svojim najboljim trenuci-ma mogao da doživi.69 Osoba koju on pohodi okružena


je predivnim priviđenjima, svima ostalim nevidljivim i dav no već odsutnim iz ljudskog društva, koje sada ovaj bog, s Jupiterovim dopuštenjem, s ovim ciljem pono-vo dovodi na zemlju, a čemu se Istina nije mogla da usproti vi, makoliko nenaklona prikazama i u dnu svog sr ca bila teško pogođena njihovim povratkom: ali u sa-moj pri ro di duhova nije da se suprotstavljaju bogovima. I s obzirom da su mu suđaje dodelile večito detinjstvo, Ljubav [Amor], u skladu sa tom svojom prirodom, ispu-nja va u izvesnoj meri prvobitni zavet ljudi, koji se sasto-ji u vraćanju u doba detinjstva.70 Zbog toga, u srcima u kojima izabere da obitava, on pobuđuje i obnavlja, sve vreme dok u nijma boravi, beskonačnu nadu i lepo i dra-go maštanje nežnih godina. Mnogi smrtnici, neupućeni i nesposobni da osete slasti koje pruža, rugaju mu se i zajedaju ga, i kada je prisutan i kada je odsutan, i to sa neobuzdanom nezajažljivošću:71 ali on ne haje za njiho-vo podrugivanje; a i kada ga čuje, zbog toga ne pati; to-liko je on velikodušan i krotak. Osim toga besmrtnici, zadovoljni osvetom nad celim ljudskim rodom, kao i ne po pra vi vom bedom kojom je kažnjen, i ne haju za po-je dinačne uvrede ljudske;72 a nekažnjeni ostaju i varali-ce, nepravedni i oni koji preziru bogove, sem što ostaju lišeni njihove milosti.73


Napomene

1 Napisana između 19. januara i 7. februara 1824. „Istorija ljudskog roda“ zamišljena je kao uvodno štivo za Male moralne oglede (Operette morali), i bez obzira na promene koje su činjene (izvesni razgovori od ba če ni, drugi dodati), ona je ostala na početku knjige u sva četiri iz da nja koja je Leopardi ili sam priredio, ili koja su bila načinjena u „skladu sa poslednjim piščevim namerama“. Ovo ukazuje na to da je, bez obzira kakvu je celinu za ostali deo knjige Leopardi imao u vidu, početkom 1824, „Istorija“ kontinuirano ispunjavala ulogu čeonog de la, čak i u pogledu docnijih izmena. Tema ove mitološke priče je od nos između „sreće“ i „iluzija“, u kojoj su posebno primetni odjeci Biblije, Hesioda, Platona i Ovidija. „Istorija“ zapravo zameće, premda u potpunosti ne razvija, sve glavne teme knjige. Iako ima oblik tra dicio nal nog predanja o postanku sveta, ona se zaista više bavi mitom o sreći, koja je u Leopardijevoj svesti u stvari sinonim života. U „Is tori ji“, mi se po prvi put srećemo sa „iluzijama“, onim strastima koje su podržavale čoveka u toku „detinjstva“ sveta, koje obuhvataju sve što mu u životu zaista pripada i koje se u zrelom dobu čovečanstva, pa i kod pojedinaca više lako ne susreću. Upoznajemo i Istinu, koja nam otvara oči da bolje sagledamo svoju ništavnost, a ponuđen nam je i Amor (Ljubav), „sin Nebeske Venere“ (vidi napomenu 64). Ove i druge teme, razvijane tokom štiva, u Ogledima počivaju i na površini Leopardijevih blagoironičnih razgovora (dialoghi); ali tamo gde su na drugom mestu iznete, nekad sa velikom toplinom, nekad s besom, ili pak sa hladnim prezirom, u samoj „Istoriji“, one su izložene čarobnim sti lom, koji je pored ironičnosti, uzev u celini, namerno neutralan, dis tan ci ran i klasičan. Prilično udaljena od prosvetiteljskog karaktera di ja lo ga iz drugih Malih ogleda „Istorija“ otkriva, između ostalog, hrabro zalaganje u pogledu traženja „neobičnog“ u mogućnostima ko je


pruža jezik – karakteristika koju je prevod, ponekad i po cenu jas no će tražio da sačuva.

2 Bezvremenost u Leopardijevom mitu o postanku sveta ovde je podvu če na odjekom iz Knjige o postanju 1, 1, i Jevanđelja po Jovanu 1, 1.

3 Podvučeno Leopardijevo gledište da detinjstvo odražava u iz vesnoj meri detinjstvo samog sveta i u oba slučaja, ubeđenost u „sreću“. Vidi, takođe, „Mudre izreke Filipa Otonijerija“ (str. ?): „deca nalaze sve čak i u ničemu, a odrasli ništa u svemu.“

4 U jednoj rukopisnoj primedbi Leopardi kaže: „... pčele – Ka limah, golubovi – Atenej, koze: koza Amalteja“, aludirajući na mit iz pre da nja Kalimahovog u Himni Zevsu (bog je oduzet ocu Hronosu, da ga ne bi proždrao, a potom je bio odgajan na ostrvu Kritu, mlekom Amal te ji nim i pčelinjim medom; kao i na vest koju Atenej iznosi u Goz bi sofista (Zevsa su odgajili golubovi).

5 Galimberti navodi na misao kako je Leopardi imao u vidu Platona (Kriton, 118), premda ništa manje je verovatno kako je želeo da pruži vrlo tamnu sliku mesta.

6 Ovom rečenicom Leopardijeva „blaga ironija“ je već stavljena u dejstvo.

7 Zibaldone, 85 (181920), gde Leopardi tvrdi da „ograničena za dovoljstva“ od nadanja, jednom zaista raspršena, „teško da će se iznova vratiti, jer je vreme velikih iluzija prošlo“.

8 Upr. Zib. 4090.9 Upr. u Pesmama (Canti), „Anđelu Majiju“, 8790, prevod D. Mrao

vić.10 Verovatno odjek iz Lukrecija (upr. O prirodi stvari [De Rerum

Na tu ra], III, 7881, i Vergilija, Enejida, VI, 4356: „Et sæpe usque adeo mor tis formidine, vitæ / percipit humanos odium lucisque videndæ / ut sibi conscis mœrenti pectore letum“ (I često do te mere, zbog straha od smrti, ljude obuzme mržnja prema životu i svetlosti [dana], i oni zbog mračne sete biraju smrt). Drugačije je, međutim, Leopardijevo shvata nje od shvatanja Lukrecijevog: pisac ovde samoubistvo motiviše ne za do volj stvom jednim suviše određenim i suženim svetom (dok sva zadovoljstva nastaju iz onog neodređenog).

11 U originalu stanza (engl. prevod primenjuje reč dwelling-place, fr., jednostavno le monde); mi smo se opredelili za „život zemaljski“ (upr. „Noćna pesma jednog pastira lutalice u Aziji“, 90). Petrarka u nekoliko slučajeva upotrebljava reč stanza kao i Leo par di u svojim Pesmama.


12 Leopardi ovde govori o samoubistvu na način zapravo drugačiji od onog „herojskog“ i „buntovnog“ u „Brutu mlađem“ (Bruto mi nore), da ne spominjemo preromantičko patetično podneblje iz „Pos lednje Sa[p]fine pesme“ (Ultimo canto di Safo). U svome Zibaldonu, Leopar di se ponovo vratio razmišljanju o samoubistvu, a onda je doc ni je razmatrao ovu temu u „Razgovoru između Plotina i Porfirija“, iz nose ći sasvim drugačije rešenje. Događaj zbog koga prvi ljudi, zasićeni do zgađenosti, dižu ruku na sebe, ovde je rekonstruisan smireno i sa fi lo zof skom jasnoćom. Što se tiče zabrinutosti bogova zbog lišavanja od dužnih im počasti od strane ljudi, Galimberti nas upućuje na Pla tona, Gozba (Symposion), 109.

13 Vraćanje detinjstvu, barem psihološki, kao što smo već pomenuli (v. nap. 3), česta je tema Leopardijeva. On je poistovećivao detinjstvo sa „mladošću sveta“, tj. sa izgubljenim drevnim vrlinama.

14 Ovo je zacelo leopardijevski motiv o suprotnosti između ustrojstva prirode i čovekovih stremljenja. Upr. „Razgovor između Prirode i jednog Islanđanina“, kao i odgovarajuće upute na Zibaldona.

15 Platon, Timaj (Timaios), 37: „Priroda živog bića je bila večita, i ni je bilo moguće u potpunosti podariti ovo svojstvo stvorenoj va se lje ni...“

16 Mit o Atlantidi najpre se javlja kod Platona (Timaj, 24) a čini i dobar deo sadržaja u Kritonu. Njeno pominjanje ovde je značajno, jer je to u stvari prva utopija poznata u književnosti, i predstavlja sliku pr vo bit ne nade i „ubeđenosti u sreću“, koja iščezava baš u trenutku kada Jupiter pokušava da je učini blistavijom. „I druga nebrojena prostran stva“ osnažuje osećanje gubitka koji podjeda otvorenu afirmaciju dobiti za ljude. Upr. takođe Saggio sopra gli errori popolari degli antichi, u Poesie e Prose II, str. 366 (a cura di F. Flora, Milano 1940): „Dosta se govorilo o čuvenoj Atlantidi koju pominje Platon, i koja se nalazi, kako on kaže, naspram Herkulovih stubova, većoj od Afrike i Azije uze tih zajedno, koju su užasni zemljotres i neprekidna danonoćna pro va la oblaka poslali na dno mora. Origen, Porfirije i Proklo su u Atlan ti di videli alegorično ostrvo; Rudbek (Rudbeck) je nalazio da je u pitanju Skandinavija; Olivije (Olivier) je smatrao da se radi o Pa lesti ni; Ortelio Bodran (Baudrant), Sanson, Šmid (Schmid) i Karli (Carli) su u njoj sasvim jasno prepoznavali Ameriku. Oni najoprezniji su Platonovu priču shvatali kao bajku.“

17 Ovde je Leopardi imao u vidu Ovidijeve Preobražaje (Me ta morpho ses), tačnije rečeno stihove u kojima rimski pesnik opisuje svet koji je nastao iz haosa (upr. Met. I, 43 i dalje): „Inssit et extendi campos,


sub si de re valles. / Fronde tegi silvas, lapidosos surgere montes...“ (I učini da se prošire polja, i prodube doline, da šume olistaju, i izdignu stenovite pla ni ne); ibid., 3 i dalje: „Tum freta diffudit rapidisque tumuscere ventis / iussit et ambitæ circumdare litora terræ“ (I onda je odredio da nastanu ma gle, oblaci i gromovi, koji će zastrašiti srca ljudska). Leopardijeva je zaista prilično življa od Ovidijeve slike prirode.

18 U pogledu nemoguće čežnje čovekove za beskonačnošću, Leo pardi ima dosta zajedničkog sa Paskalom i njegovim paradoksom o veličini i bedi ljudskoj. Što se izgleda beskonačnosti tiče, uputa je bez broj, i stoga skrećemo pažnju čitaočevu na onu najvažniju: Leo par di je vu pesmu „Beskonačnost“ (L’Infinito) u Pesmama (vidi: Počivaj zau vek umorno srce moje – Pesme i proza, prevod Dragana Mraovića, Pod go ri ca 1996).

19 Ovde, takođe, pogledati „Beskonačnost“. Isto tako i više od loma ka iz Zibaldona (npr. 115), u kojima Leopardi iznosi svoju „teoriju o zadovoljstvima“ (tj. čežnju za večitim zadovoljstvom, neumitno osu đe nu na razočaranje) i čovekovu opšte uzev nezasitnu žudnju za bes ko nač noš ću koja se povezuje sa njegovom bedom (vidi prethodnu na po me nu).

20 Izraz sa ukusom drevnih vremena, uzet iz Hesiodove Teogonije (stih 212): „i stvori narod snova“).

21 Naložio.22 Upr. Zib. 34993500.23 Ostvari.24 U Leopardijevoj poetici, pojmovi i reči su imale široki smisao i

bile neodređene, bliske onome što bismo mogli da zamislimo kao pojam beskonačnog. Vidi Zib. 165 i dalje; 185, 4723, 51416, 143031 itd.

25 Poznato je da za Leopardija neodređeno, nejasno (il vago), noćno predstavlja suštinu poetičnosti.

26 U originalu, dell’età verde, sintagma draga Leopardiju. Vidi Pesme, „Veče prazničnog dana“ (La sera del dÌ di festa) 24, i „Uspomene“ (Le ricordanze) 28.

27 Opšte mesto grčkog pesimizma, koje Leopardi u Malim ogledima (npr. „Otonijeri“, gl. II), kao i Pesmama (naročito poslednji stih „Ponoćne pesme“: „koban [je] dan rođenja svakome ko se rodi“). Citiranje Herodota i Strabona, iz Leopardijevih napomena, potvrđuje da mu je izvor bio u Bartelemijevom Voyage du jeun Anacharsis en Grèce; u Zibaldonu (2671, zapis pod datumom 8. februar 1823), naveden je sledeći pasus: „Parmi plusieurs de ces nations que les Grecs appelent barbares, le jour de la naissance d’un enfant est un jour de deuil pour sa


famille...“ (Kod većeg broja ovih naroda koje Grci zovu varvarima, dan rođenja jednog deteta predstavlja dan žalosti za porodicu). Zatim sledi navođenje Herodotovih reči, itd. Leopardijeva rečenica je svakako napisana pod Ciceronovim uticajem (Tusculanæ disputationes I, 48): „...docuisse regem non nasci homini optimum esse, proximum antem quam primum mori. Qua est sententia in Cresphontes usus Euripides:

Nam nos decebat œtus celebrantes domumLugere, ubi esset aliquis in lucem editus,Humanæ vitæ varia reputantes mala:At, qui labores morte finisset graves,Hunc omni amicos laude et letitia exequi“.

(Objasnio je kralju da je za čoveka bolje ako se ne rodi, i da ubr zo potom umre. Ovo mišljenje je poslužilo Euripidu u Kresfontu: „Za pravo, bilo bi bolje da mi, koji posećujemo skupove, uzevši u obzir razna zla vezana za ljudski život oplakujemo onu kuću u kojoj je na svetlost dana došlo neko dete; umesto što prijatelji propraćuju radošću i pohva la ma osobu koja bi svojom smrću skratila teške patnje“).

28 Trezveno, u ovom pasusu Leopardi polemiše protiv vernika koji nesreće pripisuju „ljudskoj grešci“ (culpa hominum) protiv bogova. Po Leopardiju zlo je nesreća koja zaoštrava i naoružava sebičnost. Galim ber ti: „Još jedno pozivanje na Kritona (121 ab), ali ništa manje i na Bib li ju. Polemika je, međutim, žestoko antihrišćanska, protiv ideje po ko joj su bol i smrt odmazda za počinjene grehe.“

29 Deukalion, sin Prometejev, bio je „grčki Noe“. Pira, njegova žena. Mit, ispričan u jednom drugačijem svetlu, potiče iz Ovidija (Met, I, 318 i dalje), dok je „prezir prema životu“ Leopardijevo tumačenje.

30 Vidi Zib., 387b.31 Zato „što zla nanose manju štetu od dosade itd., i zaista ponekad

dovode i do same sreće“, Zib., 1555 (25. avgust 1821).32 Odlomak koji aludira na neobuzdanu snagu prirode otežan je

iz ves nim apokaliptičkim manirizmom bliskim mladom Leopardiju (upr. de ti nji Diluvio i Apprezzamento della morte, kao i prevod He siodo ve Ti ta no ma ki je). Isto tako uporedi Ovidije, Met. I, 328 i dalje: „Nu-bi la di siecit nimbusque aquilone remotis / Et cœlo terras ostendit et ætera terris. / Nec maris ira manet positaque tricuspide telo / Mulcet aquas rector pelagi..“ (Rasterao je oblake, pošto je nimbuse oduvao akvilonom i nebo pokazao zemlji, a zemlji vazduh. More više ne besni, ali, odloživ tro zu bac, gospodar mora kroti vode.)

33 Za ove nove mere upr. Met. I, 1.


34 Upr. Pesme: „Mir posle oluje“, 33 i dalje. (Galimberti)35 Daleki odjeci iz Vergilija o drevnom mitu o zlatnom dobu. (Or

lan do)36 Upr. „Himna patrijarsima...“, 104 i dalje, i Zib., 3180, 3304, 3660,

3801. Narodi Kalifornije činili su se Leopardiju blizu prividne sreće, simbolizovanom zlatnim dobom. Vrlo verovatno da su na njega uticali Šatobrijanovi opisi kalifornijskih šuma iz Génie du Christianisme. Beleška uz „Himnu“ počinje: „Nije nužno reći da se Kalifornija nalazi na krajnje zapadnoj ivici kontinenta. Narodi Kalifornije, po pričanju putnika, žive u prilikama prirodnijim negoli što to izgleda, neću reći ve rovatnim, već mogućim za ljudsku rasu.“ Veza sa shvatanjima iz XVIII veka o „plemenitom divljaku“ više su nego očigledni.

37 Upr. Ovidije, loc. cit., 115: „Jupiter antiqui contraxit tempora veris“ (Jupiter je skratio trajanje drevnog proleća).

38 Upr. Platon, Protagora.39 Upr. Pesme, „O Danteovom spomeniku“, 64: „Vi, o drage bo žan

ske umetnosti“. U jednom ironičnom kontekstu, ovo je neka vrsta dvo stru ke obmane: „nauči pevanju i drugim umetnostima“, koje su za Leopardija, kao proizvod ljudske mašte, bile što je najbliže moguće bo žan skom. U Bibliji (Post. 4:1722) gradovi, muzika i rukotvorine bili su tvorevine Kajinove i njegovih sinova, što navodi na pomisao o ag nos ti ci z mu koji je Leopardi imao u vidu.

40 Radi se o „iluzijama“ koje je Leopardi kao svojevremeno Foskolo (pod drugačijim uslovima) smatrao „na izvestan način od suštastvene važnosti“ (pismo od 30. juna 1820; u vezi sa ovim upr. takođe poznato pismo Jakopsenu od 23. juna 1823). Vidi i sledeću napomenu.

41 Opsene: prvi uput na „iluzije“, o kojima Galimberti daje zanim ljivo tumačenje: „Upotrebljena reč, dvosmislena kao i druge slične reči (utvare, iluzije, varke, greške), naznačenje su o postojećem sukobu ko ji Leopardi nije rešio, između divljenja izvesnim vrednostima „sjajnog i vanzemaljskog izgleda“ i neverovanja u njihovu objektivnu stvarnost. U čuvenom pismu Pijetru Đordaniju (30. jun 1820) Leopardi kaže da takve iluzije „čine celi naš život“.

42 Leopardi ovde ustupa mesto, na primer, njemu veoma dragom XVI veku, po njemu zlatnom veku italijanske književnosti i jezika. Nje go va kritika, za trenutak, ne ide dalje od njegovog sopstvenog doba, doba utilitarizma, i uverenja u ljudsku savršenost, za koju je on ga jio krajnje prezrenje. Upr. „Tristan“.


43 Još jedan nagoveštaj onog što kritičari zovu Leopardijevim „kosmič kim“ pesimizmom. Vidi npr. „Razgovor između Zemlje i Meseca“ (str. ?). Nije nimalo slučajno što Leopardi u tekst o složenom periodu smešta „sreću“ koju određuje „neznanom i odsutnom u prirodi vase lje ne“. On smatra apsurdnom, suprotnom poretku u svemiru, čove ko vu pretenziju na „sreću“ (a treba imati na umu u kojoj meri je kul tu ra prosvećenosti raspravljala o „javnoj sreći“!). Upr. Predgovor (preambulu) prevodu Epiktetovog Priručnika: „Čovek u svome životu ne može ni na koji način postići ni blaženost, niti izbeći produženu ne sre ću... Konačno, ljudi nemaju drugog izlaza do jednog jedinog, da se odreknu, da tako kažemo, sreće, da se uzdrže koliko god je to moguće od begstva njene suprotnosti“.

44 Tj. (za Leopardija), kada je sreća i dalje bila mogućnost, jer je maštoviti život bio još uvek snažan, a „ledena istina“ još nepoznata.

45 Galimberti: „Na ovom mestu mali ogled počinje da sledi platonski smer, ili još više, gnostički mit, razvijajući se kao pripovest o odnosu natprirodnih bića i sveta.“

46 „Istina je u celini ružna“ (v. „Indeks“ u Zibaldonu). Ovde počinje Leopardijeva blaga prepirka sa „bednom i ledenom istinom“, na primer u „Timanderu“ (str. ?).

47 Tj. čiste iluzije.48 V. nap. 18, u vezi sa Paskalom.49 Vidi Platon (Kriton, 121). Preostali deo „Istorije“ može se uzeti

kao tekst koji je Platon ostavio nedovršenim.50 Rečenica koja se kod Leopardija ponavlja u bezbroj varijanti, kao

na primer: „Izvesno je samo, / da je sve njihovo osim bola“ („Anđelu Majiju“, 119120).

51 Po Leopardiju, jedini mogući izvor sreće. Upr. Paskal, Misli, 82: „Ona [mašta] ne može da učini mudrim budale; ali ih čini srećnim, na sup rot razumu, koji svoje prijatelje može da učini samo bednim: maš ta ih ispunjava ponosom, razum stidom“. (Prev. Jelisaveta i Miodrag Ibrovac).

52 Ovo su još uvek Jupiterove reči.53 Misli široke i neodređene kao i reči koje ih izražavaju, od osnovnog

su značaja za Leopardijevu poetiku, i po sebi su poeticissime. Vidi, pored mnogih primera, Zib. 2629 u razmatranju reči ermo (eremo, samotan, usamljen): „Ove i slične reči poetske su u odnosu na beskonačnost i širinu ideje itd., itd.“ Upr. takođe nap. 24.

54 Ne samo zainteresovanost i nežnost.


55 Samoljublje (ljubav prema samom sebi) u Leopardijevom razmiš lja nju, u mnogim svojim pojavama postaje zapravo jedina stvarna ljud ska strast. Što se tiče besmislenosti „sveopšte ljubavi“ (amore uni-ver sa le) i iz nje nastale „sveopšte sebičnosti“ (egoismo universale), vidi Zib. 89091.

56 Odjeci iz Ovidija (Met. I, 244 i dalje).57 U originalu studi, u smislu zanimanja, želja.58 Upr. Platon, Gozba, 181.59 Istina.60 Po Leopardiju, jednom kada neko spozna istinu o životu, njemu je

manjeviše kraj. Vidi npr. „Tristana“ (str. ?): „Ljudska rasa... neće ni ka da poverovati da bilo šta ne zna, ili da je to ništa, ili da se ima čemu nadati.“ Vidi, isto tako, Zib., 4525. Ili pak „Anđelu Majiju“, 101102; „Silviji“, 6061, gde Silvija otelovljuje maštanje, nadu i, kratko rečeno, ži vot.

61 Ovo je glavna tema „Prirode i duše“. 62 U originalu, fatture u smislu kreature.63 Odjeci Katulove poezije (Carmina, LXIV, 384 i dalje).64 Razlika koju čini Platon između Nebeske i Zemaljske Venere

(Goz ba, gl. 89). Galimberti: Za jednačinu koju je postavio Leopardi iz me đu platonske ljubavi i moderne „sentimentalne“ ljubavi, vidi Zib., 3909 i dalje, (26. novembar 1823).

65 Upr. Zib. 391112, (6. novembar 1823).66 Ova kratka, štura rečenica navodi na misao da je bila od po seb

nog značaja za Leopardija. U čemu je stvar? Da li podla Istina ima tu prednost da pravi razliku između sakralne i profane ljubavi? Ili na to treba gledati u svetlu povećanog „produhovljavanja stvari i poimanja o čoveku“, Zib. 391112?

67 Leopardi ovde prelazi na sadašnje vreme i sadašnje stanje.68 Upr. Pesme, „Svojoj dragoj“, 41 i dalje.69 Upr. Zib. 59: „Nisam nikada imao takav utisak da živim kao kada

sam bivao ispunjen ljubavlju, iako je ostali svet za mene bio kao mrtav. Ljubav je život, oživljavajuće načelo prirode, kao što je mržnja načelo razorno i smrtno“.

70 Vidi nap. 13. Ovo „Istoriji“ daje ciklično kretanje i pokazuje da priroda (v. „Plotin“, str. ?) nije svedena ninašta.

71 Još jedan udarac utilitarizmu, i opravdanje za maštoviti život.72 S obzirom da ove uvrede često trijumfuju u ovozemaljskim ter

mi ni ma.73 Sa njihove strane.


RAZGOVOR IZMEĐU HERKULA I ATLANTA1

Herkul: Oče Atlante,2 Jupiter te pozdravlja i po-ru čuje, ukoliko si se umorio od ovog tereta, da te ja za-menim sat-dva, kao što sam to jednom učinio, pre toli-ko vremena, već i ne pamtim koliko vekova.3 Tako bi mo gao da predahneš i malo se odmoriš.

Atlant: Hvala ti lepo, dragi moj Herkuliću, a veo-ma sam zahvalan i carskome Jupiteru. Ali, svet(1) je pos-tao tako lak,4 da ovu kabanicu koju nosim ne bih li se za šti tio od snega, osećam kao veću težinu; i kada me sa mo volja Jupiterova ne bi sprečavala u tome da ovde sto jim nepokretan, i ovu loptu nosim na leđima, ja bih je već bio stavio pod pazuh ili u džep, ili je okačio sebi o vlas brade, i onda uzeo da gledam svoja posla.

Herkul: A zašto je sada tako laka? Nije mi nima-lo teško videti da je promenila oblik, da je postala kao hleb,5 i više nije okrugla kao onda kada sam proučavao zemljopis radi one velike plovidbe s Argonautima.6 Me-đu tim, nikako da shvatim zašto je manje teška nego ra-ni je.


Atlant: Razlog mi nije poznat. Ali ako hoćeš do-kaza o lakoći o kojoj je reč, možeš se u to odmah uveriti, uzmeš li je samo za trenutak u ruku.

Herkul: Herkula mi, da nisam probao, ne bih ni-kada poverovao. Ali, kao što vidim, tu je još jedna pro-mena: poslednjeg puta kada sam je nosio, osećao sam kako mi snažno damara po leđima, kao srce u životinja; a i brujala je neprestano, pomislio bi osinjak. Međutim, sada kada kuca, podseća na sat kome se slomila opruga; a što se brujanja tiče više ni šuma ne čujem.

Atlant: Sve što ti mogu reći, to je da već duže vre-me na7 svet više niti se pomera niti se primetno čuje; i sa svoje strane ozbiljno podozrevam da je mrtav, očeku-ju ći iz dana u dan da me okuži smradom, te razmišljam gde bih mogao da ga sahranim, i kakav nadgrobni nat-pis da mu stavim. Ali kako vidim da se ne raspada, za-ključio sam da se od živog stvora koji je bio pretvorio u biljku, kao Dafna i mnogi drugi,8 te da se zbog toga niti kreće niti diše: a još uvek strahujem da će uskoro pustiti korene i ščepati me sleđa.

Herkul: Ja bih pre rekao da je zaspala Epimenido-vim(2) snom, koji je trajao pola i više stoleća,9 ili kao što se to desilo Hermotimu,(3) kome se duša rastavljala od tela kadgod bi to zaželela,10 te je godinama boravila van njega, zabavljajući se po raznim zemljama, da bi se po-novo vratila, sve dok prijatelji, da bi jednom stali na put ovoj ludoriji, nisu spalili telo; i tako kada se duh iznova vratio, video je da mu je kuća razorena, i ako želi da ne ostane bez krova nad glavom, da mu valja uzeti drugu pod kiriju, ili otići u gostionicu. Međutim, ako želimo


da svet ne zapadne u večiti san, da neki prijatelj ili do-bročinitelj, misleći da je ovaj mrtav, ne napravi od njega lomaču, ja bih da ga nekako probudimo.

Atlant: Da, ali kako?Herkul: Ja bih ga dobro tresnuo ovom toljagom:

ali se bojim da bih ga zgnječio, i od njega napravio pitu; ili da mu se kora, s obzirom da je postala toliko laka, do te mere ne istanji, da mi se pod udarcem ne raspršti kao jaje.11 A nisam baš siguran ni da ljudi koji su se nekada goloruki suprotstavljali lavovima, a sada buvama, ne bi odjednom obeznanili od udarca. Najbolje je da ja osta-vim močugu, a ti skineš kabanicu i onda se nas dvojica ma lo poigramo ovom kuglicom. Žao mi je što nisam do neo rukavice ili rakete kojima se ja i Merkur služimo pri li kom igre kod Jupitera u kući, ili u vrtu: ali biće nam do volj ne i pesnice.

Atlant: Jel’ da? Pa da nas tvoj otac, kada nas vidi kako se igramo, i njemu ne dođe želja da nam se kao treći pridruži, te nas onom svojom vatrenom loptom12 ne strmoglavi i jednog i drugog ne znam ni sam gde, kao Fetona u Po.13

Herkul: Zaista, kada bih ja bio kao Feton, sin jed-nog pesnika,14 a ne baš njegov sin; a i da nisam, ako bi pes ni ci punili gradove uz zvuke svojih lira,15 meni bi bi-lo dovoljno da nebo i zemlju pročistim uz zvuke toljage. A njegovu loptu, jednim udarcem noge, poslao bih do naj vi šeg svoda u visinama nebeskim. Ali budi siguran da ako bi mi samo palo na pamet da otkačim pet-šest zvez da da se sa njima poigram kulice16 ili gađam u metu slu že ći se kometom, kao praćkom, držeći je za rep, ili


kada bih samo sunce uzeo da mi posluži kao disk za ba-ca nje, moj otac bi se pravio da to ne vidi.17 Sem toga, na ša je namera da sa ovom igrom učinimo dobro svetu, a ne kao Feton, koji je želeo da se pokaže pred Horama, koje su mu podmetnule nogostup kada se penjao u ko-la; i da bi stekao ime dobrog kočijaša kod Andromede i Kaliste18 i ostalih sazvežđa, za koje se pričalo da im je u proš losti u prolasku bacao svežnjeve zraka i šećerleme od svetlosti; kao i da kod bogova ostavi lep utisak o sebi pri li kom šetnje tog dana koji je bio praznični.19 Kratko re če no, što se besa moga oca tiče, nemoj mnogo da bri-neš, jer ti obećavam da ću se, u svakom slučaju, lično po s ta ra ti da ti nadoknadim gubitke. Prema tome, skidaj taj kaput i dobaci mi loptu.

Atlant: Bilo zbog ranga, ili snage, biće bolje da se sa tobom složim: jer ti si snažan i naoružan, a ja bez oruž ja i star. Ali gledaj da je barem ne ispustiš, da ne do bi je još koju čvorugu, negde se ne ulubi, ili naprsne, kao što se desilo kada se Sicilija razdvojila od Italije, a Afri ka od Španije;20 ili da se neki delić ne odvali, recimo jed na pokrajina ili kraljevina, pa se iz toga ne izrodi rat.

Herkul: Što se mene tiče, ne moraš da brineš.Atlant: Drž’ je. Vidiš da zanosi nastranu, pošto je

izobličena.Herkul: Hajde, udari je malo jače, jer vidiš da do

mene ne dopire.Atlant: Nije važno kako je udaram, jer kao i obič-

no duva garbin,21 i pošto je laka vetar je zanosi.Herkul: To joj je stara mana, da ide tamo kud je

vetar nosi.22


Atlant: U stvari, ne bi bilo sgoreg da je naduva-mo, jer vidim da ni za pedalj ne odskače bolje od dinje.

Herkul: To joj je nov nedostatak, jer je u drevnim vremenima poskakivala i skakala kao srndać.

Atlant: Trči brzo tamo! Brzo, kažem ti. Za ime bo ga, pašće! Proklet bio čas kada si ovde došao!

Herkul: Dodao si mi je tako loše, i po zemlji, da ju nisam mogao stići makar i vrat slomio. O, jadna ti, kako si? Da nisi negde povređena? Ne čuje se ni dah, a nigde ni žive duše, izgleda da svi spavaju kao i pre.

Atlant: Tako ti svih Stiginih rogova,23 ostavi mi je, i ja ću je zabaciti ponovo sebi na leđa; a ti uzmi tu svoju toljagu, i vraćaj se smesta na nebo da me izviniš kod Jupitera zbog ovog što se desilo, jer si ti za sve kriv.

Herkul: Tako ću i postupiti. Vekovima već u do-mu moga oca živi jedan pesnik, po imenu Horacije,24 primljen kao dvorski pesnik na molbu Avgustovu, koga je Jupiter proglasio božanstvom iz obzira prema moći Rim lja na. Ovaj pesnik pevuši tamo svoje pesmice, iz-me đu ostalih i jednu u kojoj kaže da svet može i da se sruši25 ali se čovek pravednik neće s mesta pomaći. Mo-ram pomisliti da su svi ljudi danas pravednici, jer se svet srušio, a niko se s mesta nije pomerio.

Atlant: Ko sumnja u ljudsku pravdu? Ali ti ne-moj da gubiš više vreme, i požuri da me opravdaš kod oca, jer svakog trenutka očekujem munju koja će me od Atlanta pretvoriti u Etnu.26


Napomene

1 Napisan između 10. i 13. februara 1824, tako reći neposredno posle „Istorije“, od koje se znatno razlikuje, izražava nesumnjivo davnašnju Leopardijevu nameru da Male moralne oglede napiše u vidu razgovoradijaloga, po ugledu na njemu dragog Lukijana, premda celina knjige govori da je donekle izmenio svoj plan, o čemu nam svedoče prvi, kao i dva zadnja teksta u knjizi, koja su naknadno dodata firentinskom iz da nju Ogleda. Leopardi se ovde zapravo vraća na već uvedene dve te me – tako reći beznačajnu važnost čovekovu u svemiru, i nestanak sta rih vrednosti koje su mu nekada davale vrednost i snagu – ali ih ovde razvija na sasvim drugi način: ljudi su izloženi na milost i ne milost nepredvidljivom (kataklizmama itd.), dok se istovremeno zanose da je svet stvoren radi njih i zahvaljujući njima.

2 Atlant je bio Titan, koji je na svojim plećima nosio nebo, ili po dru goj jednoj tradiciji mita (koji Leopardi ovde prihvata), zemlju. Pois to ve ćen sa planinom Atlas u severnoj Africi, prvi put se pominje kod Herodota (knj. IV, 184, 56).

3 Tojest, kada je otišao u vrt Hesperida da donese Herkulu zlatne ja bu ke.

4 Igra rečima, svet kao oboje „zemlja“ i kao „društvo“, i „lak“ kao niš ta van.

5 Kritičari u ovome vide aluziju na bezazlenost sveta u XIX veku (Or lan do).

6 Kako pripoveda Apolonije Rođanin u svojoj Argonautici.7 U izdanjima iz 1827. i 1834, u Leopardijevom tekstu je stajalo,

„ima tome već skoro dva veka“, a imao je u vidu prethodnu renesansu. (Or lan do)

8 Leopardi u šali aludira na činjenicu da u sadašnje vreme ljudi su se sveli na vegetativni život. U Ogledu o greškama drevnih naroda


(Saggio sopra gli errori popolari degli antichi), Leopardi navodi Kseno fa no ve reči, prema kojima je zemlja pustila duboke korene u gru dima beskonačnog, održavajući se na taj način kao biljka. U Ovi di je vim Preobražajima Dafna se preobrazila u maslinu kako bi izbegla Apo lono vo udvaranje.

9 Shodno mitu, spavala je u pećini 57 godina. U svojim učenim napo me na ma, Leopardi sa zadovoljstvom navodi sve izvore za ovu epizo du.

10 Leopardi, pozivajući se na priču o Hermotimu, ima prvenstveno u vidu Lukijana (upr. Pohvalu muvi, kao i razgovor [dijalog] Her mo ti-ma).

11 Motiv o sićušnosti zemlje i njenog stanovništva, volterovskog je porekla: upr. Mikromegas.

12 Gromom, munjom.13 Prema mitu, Feton se strmoglavio u Po, pošto se bio usudio da

vo zi sunčeva kola, i tako zapalio deo zemlje.14 Misli se na Apolona, koji je predstavljen kao običan pesnik; još

jedno razobličavanje mita, ali ništa manje i gorki komentar na položaj pesnika i poezije u savremenom društvu.

15 Po drevnim piscima, mitski pesnici Amfion, Orfej i Lin započeli su stvaranje civilizacije. Upr. Horacije, Ars poetica, 376 i dalje.

16 U originalu fare alle castelline: dečja igra koja se sastojala u tome da se kulica od oraha rasturi pogođena drugim orahom.

17 Prema Ovidijevoj priči (Met. II, 116 i dalje) koju je pesnik šaljivo protumačio.

18 Andromeda i Kalista bile su pretvorene u sazvežđa (Hyginus, Poe ti ca Astronomica II, 910, i 12, 1; Ovidije, Metamorphoses II, 405 i dalje; IV, 663 i dalje).

19 Ovom slikom o šetnji (passeggio), kakvu možemo da vidimo i danas u bilokom italijanskom provincijskom mestu, Leopardi ovu is meja va do samog grotesknog izraza. Sličan prizor, ali sa sasvim dru ga čijim utiskom, može se naći u Leopardijevom „Passero solitario“ 325 („Usamljeni vrabac“, Pesme i proza, SKZ 275, str. 4143).

20 Vidi npr. Vergilije, Eneida III, 414 i dalje.21 Garbino: od zastarelog Garbo (Garb, Algarve), oblasti na severo

zapadu Afrike odakle duva vetar istog imena, danas poznat pod imenom libeccio, lebić.

22 Aluzija na uzaludne snove čovečanstva.


23 Grčki bogovi često su se kleli Stigom, paklenom rekom, dok su reke personifikovane imale rogove.

24 U izdanjima iz 1827. i 1834, portret Horacijev bio je detaljniji: „Ovaj pesnik, inače onizak i trbušast, pijući, kao što često čini, ne nek tar, koji njemu ima ukus začina, već vino koje mu Bah prodaje bocu po bocu, pevuši...“

25 Horacije, Ode (Odes), knj. III, 3, gde se pominju i Herkul i Avgust. Hor. Carm. III, 3: „Iustum et tenacem propositi virum / non civium ardor prava inbentium, / non voltus instantis tyranni / mente quatit solida neque Auster, / dux inquieti turbidus Hadriæ / nec fulminantis magna manus lo vis: / si fractus inlabatur orbis, / impavidum ferient ruinæ.“ (Čoveka pravednog i upornog u svojim namerama, u njegovoj odlučnosti neće po remetiti metež građana, koji ga navodi na zlodelo, a ni trenutno pre te će lice nasilnika, ili Auster, smrknuti gospodar uzburkanog Jadra na, ili pak velika ruka munjevitog Jupitera; kada bi se svet raspao u deliće, ruševine bi pale na njega, ali bi on i dalje ostao neustrašiv.)

26 Zapravo u vulkan, jer Atlas je takođe ime jedne afričke planine, i prema tome ova igra reči ima svoj smisao.


RAZGOVOR IZMEĐU MODE I SMRTI1

Moda: Gospođo2 Smrti, gospođo Smrti!Smrt: Pričekaj pravi čas, i ja ću doći i bez tvoga po-

zi va.Moda: Gospođo Smrti!Smrt: Idi do đavola. Doći ću kada ti to i ne želiš.Moda: Kao da ja nisam besmrtna!Smrt: Besmrtna?

Prošlo je već više od hiljadu leta3

otkako su minula vremena besmrtnih.Moda: Dakle, i Gospođa se šepuri Petrarkom kao

da je nekakav italijanski pesnik iz šesnaestog ili devet-naes tog veka?4

Smrt: Volim Petrarkine stihove, jer u njima nala-zim svoj Trijumf,5 a i skoro u svakom od njih, o meni je reč. Ma, slušaj, sklanjaj mi se s puta.

Moda: Hajde, za ljubav sedam smrtnih grehova ko je toliko voliš, stani malo i pogledaj me.

Smrt: Dobro, gledam te.Moda: Zar me ne prepoznaješ?


Smrt: Morala bi znati da imam loš vid, i da ne mo gu da nosim naočare, jer Englezi nikako da naprave ona kve kakve meni odgovaraju, a i kada bi ih napravili, ja no sa nemam na koji bih ih stavila.

Moda: Ja sam Moda, tvoja sestra.Smrt: Moja sestra?Moda: Pa da: zar se ne sećaš da smo obe kćeri Pro-

laznosti?6

Smrt: Ja da se sećam, koja sam smrtni neprijatelj pam će nja.

Moda: Ali se ja zato dobro sećam; i znam da i jedna i druga podjednako težimo da uništavamo i menjamo stvari ovde dole, iako si ti izabrala da ideš jednim a ja drugim putem.

Smrt: Sem ako ne misliš da govoriš samoj sebi, ili sa nekim koga kriješ u grlu, povisi malo glas i bolje iz-govaraj reči, jer ako mi ih cediš kroz zube, sa tim tvojim glasićem kao da si pauk, ja ću te sutra razumeti, pošto, ako nisi znala, sluh me ništa bolje ne služi od vida.

Moda: Premda je u suprotnosti s običajima, i u Fran cus koj se ne govori tako da bi te neko čuo, ipak po-što smo sestre, i među nama možemo da opštimo bez ne kog uvažavanja, govoriću onako kako ti želiš. Kažem da su naša zajednička priroda i način ponašanja da ne-pres ta no obnavljamo svet, iako si se ti od samog po-čet ka okomila na ličnosti i na krv, dok se ja uglavnom za do vo lja vam bradama, kosom, odećom, pokućstvom, zgra da ma i sličnim. Ali, istina je da nisam propuštala, a i sada ne propuštam da se poigram kao i ti, da na pri-mer bušim ponekad uši, ponekad usne i nozdrve, i da


ih sakatim tričarijama koje im protinjem kroz rupice; da izgaram ljudsko meso usijanim gvožđem, utiskujući svoje crteže, koje oni nose kao nešto lepo na njima; da obez liču jem dečje glave povezima i drugim izmišljoti-na ma, pra veći od toga običaj da svi u izvesnoj zemlji ima ju isti oblik glave, kao što sam to uradila u Americi i Azi ji;(1) sakatim svet uskim cipelama; da isterujem dah na nos ženama, da im oči ispadnu, zbog tesnih steznika; i stotinu drugih stvari ovakve prirode. U stvari, opšte go-vo re ći, ja ubeđujem i teram uljudni svet da svakodnev-no podnosi sijaset napora i hiljadu neugodnosti; često i mu ku i nevolju, a ponekog i da slavno umre, samo zbog lju ba vi prema meni. A i da ne pominjem glavobolje, prehla de, zapaljenja svih vrsta, svakodnevne, trodnev-ne i povratne groznice koje ljudi dobijaju da bi mene sledili, prihva tajući da cepte od hladnoće ili umiru od vrućine upravljajući se prema meni, pokrivajući leđa vunenim tka ni na ma, a grudi onim od platna, i da sve čine kako se meni hoće, iako na svoju štetu.

Smrt: Konačno, ja ti verujem da si mi sestra, i ako baš hoćeš, u to sam sigurnija nego li u smrt,7 i nema ni-kakve potrebe da mi podnosiš krštenicu od paroha! Ali, kada ovako mirujem, onesvestiću se; i zato, ako ti duša želi da sa mnom trčiš, gledaj da ostaneš čitava, jer sam ja vrlo brza, i dok hitamo, možeš mi reći šta želiš. Ako ne, imajući u vidu našu rodbinsku vezu, obećavam ti, ka da umrem, da ću ti ostaviti sve što imam, i neka ti je sa srećom.8

Moda: Kada bismo nas dve imale da trčimo palio,9 ne znam koja bi od nas dve stigla prva, jer ako ti trčiš,


moj galop će biti brži; a budemo li stajale u mestu, ako se ti onesvestiš, reći ću ti, to će biti moj kraj. Zato da nas ta vi mo trčanje, i trčeći, kako ti veliš, možemo da pri-ča mo o našim stvarima.

Smrt: U dobri čas! Dakle, pošto te je rodilo telo mo je matere, bilo bi sasvim na mestu ako bi me ti pomo-gla u mojim stvarima.

Moda: Ja sam to činila i u prošlosti, i to više nego što ti misliš. Na prvom mestu, ja koja stalno ukidam ili iz vr ćem sve druge navike, nisam nikada dozvolila da umi ra nje bilogde zamre: možeš i sama da vidiš da ono bez prekida traje otkako je sveta i veka.

Smrt: Zaista čudo, da nisi učinila ono što nisi ni mo gla učiniti!

Moda: Kako nisam mogla? Vidi se da ne znaš ka-kvu moć ima moda.

Smrt: U redu, dobro. Imaćemo vremena da o tome go vo rimo kada umiranje prestane da bude svakodnev-ni običaj. U međuvremenu, ja bih da mi ti, kao dobra ses tra, pomogneš da postignem suprotno od toga, i to lak še i brže negoli do sada.

Moda: Ja sam ti već govorila o nekim svojim pos-tup cima, koji tebi znatno koriste. Ali to je sve ništa u po-ređenju s onim što ću ti reći. Malo pomalo, a naročito u poslednje vreme, ja sam, da bih ti pomogla, obustavila i poslala u zaborav napore i vežbe koje su od koristi za telesno zdravlje, i zavela ili učinila da se ceni bezbroj po-stupaka koji na hiljadu načina narušuju telo i skraćuju život.10 Osim toga, uspostavila sam u svetu takva pravi-la i navike, da je i sam život što se tiče vođenja računa


kako o telu tako i o duši, više mrtav negoli živ; tako da se za ovaj vek može zaista reći da je vek smrti.11 I dok u drevnim vremenima nisi imala druga imanja sem jama i pećina, po kojima si u mraku sejala gomile kostiju i prah – seme koje roda ne daje – sada raspolažeš sunčanim pros tran stvi ma, svetom koji se kreće i hoda okolo na svo jim nogama, koji, može se reći, tebi stoji na raspo-la ga nju od samog rođenja, ukoliko ga već nisi pokosila dok je još bio u nastajanju. Štaviše, dok si u prošlosti bi-la omražena i dostojna prezira mojim naporom danas stva ri su dotle došle da svako ko je iole pametan ceni te i hvali, pretpostavljajući te životu, i toliko te voli da te stalno priziva i u tebi vidi svoju najveću nadu.12 Na kra ju, kako sam videla da su se mnogi hvastali da žele bes mrt nost, to jest da ne umru u potpunosti, jer dobar deo njih samih ne bi dopao u tvoje ruke, i pored toga što sam ja znala da je to koješta i da, kada su oni, ili drugi ži ve li u ljudskom sećanju, živeli su, da tako kažemo, sa sprd njom, i u svojoj slavi nisu uživali ništa više negoli što su patili od vlage u svojim grobovima; u svakom slu-ča ju, shvatajući da te sva ova zavrzlama oko besmrtni-ka peče, jer je izgledalo da ti to smanjuje čast i ugled, ja sam ukinula ovaj običaj da se traži besmrtnost, čak i u slu ča je vima kada je zavređena.13 Ishod je taj da danas, ako neko umre, možeš biti sigurna da ne postoji nijedan nje gov delić koji nije mrtav, i da je za njega najbolje da ode pod zemlju odmah i ceo, kao ribica koju progutaš u jednom zalogaju, glavu, kosti, i sve ostalo. Ove stvari, ko jih niti je malo, niti su male, ja sam činila dosad tebe ra di, želeći da time uvećam tvoju moć na zemlji, kao


što se i desilo. I sa ovim ciljem, spremna sam da svakog dana to činim, pa i više od toga; imajući ovo u vidu, ja sam i pošla da te tražim, i u vezi sa tim meni se čini da nas dve više nikada ne treba da napuštamo jedna drugu, jer ostanemo li zajedno, možemo da se, shodno okolno-stima, savetujemo i onda donosimo bolja rešenja negoli obično, kao i da ih bolje sprovodimo u delo.

Smrt: Pravo veliš, tako ćemo i postupiti.


Napomene

1 Ovaj razgovor, u duhu dijaloga XVIII veka napisan je između 15. i 18. februara 1824. Radi se o satiri na modu, promenljivu i iracionalnu u svome toku, koju Leopardi stavlja rame uz rame sa Smrću, ništa manje neumornom u svom opštem uništavanju. I ovo je jedna varijacija na „Istoriju“: glupost sveta uopšte, i posebno u modernim vremenima. Suš ti na argumenta (s obzirom da je svima poznato šta smrt ima da kaže) leži u dva izlaganja Mode. U prvom ona se hvališe kako se namet nu la svetu svim onim koještarijama koje obično smatramo „modom“. Drugi monolog zadire nešto dublje, opisujući njen uticaj na miš lje nje, ideale i „velikodušne iluzije“, stvari koje su za Leopardija zais ta predstavljale pravu suštinu života i smrti.

2 U prethodnim izdanjima pre 1835 (Starita) stajalo je: Madonna Mor te. za galicizam Madama, Leopardi se odlučio zato što je ovaj izraz u to vreme bio u dnevnoj upotrebi, a samom dijalogu je davao i fran cus ki ukus.

3 Petrarca, Rime LIII, 77, (Spirito gentil), nije usputni citat, jer Petrar ka govori o dekadenciji svojih savremenika u poređenju sa svetom drev nih vremena.

4 Jasna aluzija na petrarkizam XVI veka; manje je jasan poziv na pe trar ki zam XIX veka, koji tada nije bio naročito razvijen, vidi Zib. 4246.

5 Zapravo, Petrarkin Triumphus Mortis. 6 Ovu mitsku vezu je, naravno, smislio sam Leopardi.7 Oskudna rečenica u kojoj se Smrt izražava kao ljudi: „... sigurnija

negoli smrt“.8 Iznova reči sumnjivog ukusa, gde se Smrt izražava sasvim po pu

lis tič ki.


9 Palio je trofej koji se daje pobedniku u čuvenoj i istorijskoj konjskoj trci (koja se i danas održava) u Sijeni. Međutim, ovde je primetan i odjek iz Danteovog Pakla XV, 1214 (Brunetto Latini).

10 Ovo mesto je u samoj žiži Razgovora; Leopardi polemiše protiv svog vremena i podvlači njegov nedostatak životne snage, što je još je dan od stalnih Leopardijevih refrena (v. „Tristan“, str. ?). Za njega je telesna snaga drevnoga sveta išla ruku pod ruku sa snagom mašte. U Zib. 207, on navodi Poupa (Pope), Kanovu, Voltera, Dekarta i Paskala kao intelektualne genije i fizičke slabiće, i dodaje: „veličina uma danas ne može se steći bez neprekidnog procesa duhovnog slabljenja na račun telesnog, oštrice na račun korica“.

11 U Pesmama („Anđelu Majiju“, 4) Leopardi je svoje vreme nazvao „mrtvim stolećem“.

12 Leopardi insistira ovde, kao i na drugim mestima u Malim ogle di-ma (ali i u „Noćnoj pesmi“; „Ljubav i smrt“), gde je njegovo pri želj kiva nje smrti iskreno izraženo. Međutim, njemu je ovde glavna namera da satirizuje smrt, kao i propadanje koje je izazvalo tako užasno stanje.

13 Ovo je glavna tema „Parinija“ (str. ?).


PREDLOG ZA NAGRADE AKADEMIJE KSILOGRAFA1

Akademija ksilografa,2 u skladu sa svojom prvenstve-nom svrhom, i u stalnom nastojanju da sve sopstvene za dat ke stavi na raspolaganje opštoj stvari, ceneći da u ovom cilju nema ničeg prikladnijeg od pomagnaja raz-vo ja i težnji

Srećnog stoleća u kome živimo,3

kako to kaže jedan čuveni pesnik, preuzela je na se be da pomno razmotri vrednost i prirodu vremena u ko me živimo, pa je nakon dužeg i zrelog ispitivanja od lu či la da ga nazove epohom strojeva, ovo ne samo zbog toga što današnji svet radi i živi možda više mehanički od svih ranijih pokolenja, već i stoga što ceni veliki broj strojeva nedavno pronađenih i primenjenih ili koje danas prona-lazimo i primenjujemo u tolike i zaista razne svrhe, tako da se može reći kako sada strojevi, a ne ljudi vode računa o ljudskim potrebama i ljude zamenjuju u radu. Imajući ovo u vidu, pomenuta Akademija izražava svoje najveće zadovoljstvo, ne toliko zbog očiglednih pogodnosti koje iz takvog stanja stvari proishode, koliko iz dva razloga


koje smatra od izuzetne važnosti, iako su ovi obično van pažnje. Prvi se sastoji u tome da se Akademija uzda da će vremenom strojevi obavljati fun k ci je i zadatke ne sa-mo materijalne već i duhovne pri ro de; prema tome, na isti način kao što smo se pomoću ovih mašina oslobo-dili i zaštitili od šteta zbog gro mo va i tuča, i od mnogih sličnih nesreća i bojazni, tako će se postepeno pronaći, da rečemo, primera radi (sa dužnim izvinjenjem za no-vo saz da ne reči), i neki zavistobran, neki klevetobran, zlo bobran, ili pak prevarobran, neki zdravstveni prenos-nik4 ili drugi izum koji bi nas oslobodio od sebičnosti, od prevlasti osrednjaštva, od berićetne sreće budala, nit ko-va i nedostojnih, od opš te nepažnje i siromaštva mud rih, pristojnih i veliko duš nih, kao i od drugih sličnih nepri-jatnosti, koje su već čitav niz vekova naovamo te že od-stranjive negoli što je to bio slučaj s gromovima i tu čom.5 Drugi i glavni raz log je u tome što s obzirom da je većina filozofa očajna zbog sumnje da će ikada biti u sta nju da nađe leka ne dos ta ci ma ljudskog roda, koji su shodno ve-rovanju veći i brojniji od samih vrlina; i smatrajući izve-snim da je mogućnost veća ako se ovaj pretopi u novi kalup, ili zameni nekim drugim, nego da se popravlja, Akademija ksilografa nalazi veoma korisnim da ljudi što je moguće u većem broju napuste životne zadatke, i svoje mesto pos te pe no prepuste strojevima koji će ih zameniti. I rešena da svim svojim moćima dopri ne se na-pretku ovog novog poretka stvari, predlaže, za sada, tri nagrade onima koji će izmisliti tri dole opisana stroja.

Svrha prvog biće da igra ulogu i ličnost prijatelja, koji ne kudi i ne ismeva prijatelja iza njegovih leđa;6 ne okleva


da ga podrži onda kada čuje da ga neko kritikuje ili mu se ruga, koji sopstvenu reputaciju duhovite i kras no re-či ve ličnosti koja druge zasmejava, ne koristi na račun prijateljstva; koji ne širi poverenu mu tajnu da bi time postigao učinak ili sebi obezbedio sadržaj za docnije ispredanje ili se pravio važan; koji se ne koristi prisnoš ću i poverenjem od strane prijatelja kako bi ga što lakše isti-snuo ili se izdigao iznad njega; koji ne zavidi njegovim uspesima; koji vodi računa o njegovim interesima, izbe-gavajući i ispravljajući svaku štetu, i koji je uvek spreman da izađe u susret njegovim molbama, kao i onda kada mu je potreban, i to ne samo na rečima. Što se ostalih stvari tiče koje treba da čine sastavni deo ovog automata valja voditi računa o razmatranjima o prijateljstvu Cicerono-vom i markize od Lambera.7 Akademija je mišljenja da izum jednog ovakvog stroja ne bi trebalo smatrati nemo-gućim, niti preterano teškim, s obzirom da smo, ostavi-mo li po strani automate Ređomontanove, Vokasonove i ostalih, kao i onaj u Londonu što je crtao figure i por-trete, i uz to i pisao ono što mu je bilo ko diktirao, videli i veći broj strojeva koji su mogli da igraju šah za svoj ra-čun.8 Sada, po mišljenju mnogih mudraca, ljudski život je čista igra a neki tvrde da je stvar još i manje važnija od toga, i da je između ostalog vođenje jedne partije šaha u većoj saglasnosti s razumom, i da su potezi u njemu obazrivije smišljeni negoli u samom životu, koji je uz to, po kazivanju Pindarovom, stvar ništa suštastvenija nego što je to senka iz nekog sna,9 sasvim dostojan jave jednog automata. Što se govora tiče, izgleda nesumnjivo da ljudi imaju sposobnost da ga prenesu na strojeve koje prave, o


čemu nam svedoče razni primeri, a posebno onaj koji se može pročitati o Memnonovom10 kipu i glavi koju je Al-bert Veliki napravio, i koja je bila do te mere pričljiva da je sv. Toma Akvinski omrznuvši je razbio.11 I ako je već papagaj iz Nevera,(1) uza sve to što je bio životinjica, znao da odgovara na pitanja i da priča,12 tim pre je verovati da može postići isti učinak i stroj koga je izmislio čovekov um, a načinile njegove ruke, koji neće morati da bude brbljiv kao papagaj iz Nevera i drugi njemu slični koje vi-diš i čuješ svakog dana, niti pak kao glava koju je načinio Albert Veliki, jer joj neće biti pogodno da uznemirava prijatelja terajući ga da je razbije. Izumitelj ovog stroja kao nagradu dobiće zlatnu medalju težine četiri stotine cekina, koja će s jedne strane nositi lik Pilada i Oresta,13 a s druge ime nagrađenog, sa urezanim zapisom: Prvom proveraču drevnih mitova.14

Drugi stroj će biti veštački čovek na paru, sposoban da obavlja časna i plemenita dela. S obzirom da, izgleda, dru gog sredstva nema, Akademija smatra da se para15

mo že korisno primeniti da podžari jedan samohod i ovaj usmeri u pravcu rešenja vrednih i slavnih dela. Oni ko ji budu uzeli na sebe da naprave ovakav stroj, neka po gle da ju poeziju i romane, koji bi trebalo da im budu pu to kaz za upravljanje u pogledu valjanosti i radnji koje ovaj automat16 treba da obavlja. Nagrada će biti zlatna me da lja težine četiri stone cekina koja će s lica nositi utis nut neki značajniji prizor iz Zlatnoga doba, dok će sa naličja stajati ime pronalazača stroja uz zapis uzet i četvrte Vergilijeve ekloge Quo ferrea primvm desinet ac toto svrget gens avrea mvndo!17


Treći stroj treba da bude napravljen tako da obavlja poslove jedne žene kakvu je delimično zamislio i opi-sao grof Baldasar Kastiljone u svojoj knjizi Dvorjanin,18 a delimično i drugi, koji su o tome raspravljali u raznim spisi ma, lako pristupačnim, i po kojima je moguće rav-na ti se, kao i po onoj grofovoj. Ni pronalazak ovog stro ja ne bi trebalo da izgleda nemoguć ljudima našeg vre me-na, ako samo pomisle da je u dalekim drevnim vre me-nima, kada se nije znalo za nauku, Pigmalion19 bio u sta-nju da sopstvenim rukama stvori sebi nevestu, za koju se smatra da je najbolja moguća žena svih vremena. Pro-na la za ču ovog stroja biće dodeljena zlatna medalja u te-ži ni od pet stotina cekina, na kojoj će biti predstavljen sa jedne strane Metastazijev arapski feniks20 posađen na vrh jednog drveta evropske vrste,21 dok će na drugoj stra ni biti ispisano ime nagrađenog, i sledeće reči: Prona lazač vernih žena i bračne sreće.

Akademija je odredila da će se troškovi nužni za ove nagrade podmiriti iz sume koja se bude zatekla u vre ći ci Diogenovoj,22 negdašnjeg sekretara ove Akademi je, ili iz onog što se bude bilo našlo kod jednog od tri zlatna magarca koja su pripadala trojici akademika ksilografa, što će reći Apuleju, Firencuoli i Makijaveliju,23 čija su dobra testamentom zaveštana Akademiji, što je u istori-ji iste i zapisano.


Napomene

1 „Predlog“ je napisan između 22. i 25. februara 1924. Nema sumnje da je Leopardi u Annali di scienze e lettere (Analima nauke i književ nosti) za god. 1810, pročitao „Izveštaj sa skupa Akademije pi ta gore ja ca“ (Ragguaglio di un’adunanza dell’Accademia dei Pittagorici Uga Fos ko la.) Izvesne crte ove satire na akademski svet, vezane su za taj tekst, dok su polemika protiv strojeva i nabeđena civilizacija XIX ve ka tipične za Leopardija. Ovaj mali ogled (operetta) nastavlja, i još više ističe satiričnu venu izraženu u „Herkulu“ i „Modi i Smrti“, ali na jedan nešto drugačiji način. Napušten je dijalog, a jezik i stil, dale ki od idiomatskog, namerno su kruti i zvanični. U suštini, ovo je po le mi ka protiv pretežnog, svojevremenog optimizma, kao i uverenja da svakog dana i u svakom pogledu stvari idu nabolje. U rastućem pres ti žu strojeva pisac je video ne blagodet, već pretnju čovečanstvu – otprilike, kao današnja polemika o šteti i korisnosti kompjutera i Inter neta – to će reći, onome što je urođeno, prisno naše i maštovito u sva ko me od nas, jer je Leopardi pre svega ubeđeni individualista. On se ovoj temi vraća u „Tristanu“. Još ranije, 181718, on srž ovog svog gle diš ta iznosi u Zibaldonu, 22: „I stoga nema sumnje da se iz napretka ra zu ma i iščezavanja iluzija rađa varvarstvo, i izuzetno prosvećeni svet ne postaje uopšte visoko civilizovan, kao što to današnji filozofi za miš lja ju, Gospođa de Stal (Mme de Staël), itd., već varvarski, kome sta nju se užurbano približavamo, i već smo tako reći stigli.“ Fubini, na pri mer, u svom izlaganju (str. 84) kritikuje Leopardija jer njegov izbor stro je va nije bogzna kako maštovit, i u stvari predstavlja opšte mesto. Me đu tim, pisac je imao u vidu (opravdano?!) akademiju savršenih glu pa ka, te bi, da je akademicima dodelio maštovitost, to bilo u suprotnosti sa samim njegovim ciljem. Prema tome, on je postupio u okvirima ograničenja nametnutih ironičnom potkom zamisli.


2 Akademija je, naravno, Leopardijeva tvorevina, premda se termin φλύακες (pesma zajedljivog sadržaja) vezuje za Timona iz Fliunta (oko 320230 stare ere), kao i za druge pisce silloia. Izbor naslova je, prema tome, u svom krutom obliku sasvim odgovarajući.

3 Stih je, nešto malo izvrnut, uzet iz Animali parlanti (Životinje ko je govore) XVIII, 106, 6 Đ. B. Kastija (G. B. Casti). Termin „čuveni“ je, naravno, ironičan: stručnjacima koji su proučavali Leopardija bilo je potrebno veoma dugo vremena dok su došli do Kastija.

4 Satira na naučni jezik i terminologiju, koje Leopardi, pobornik tzv. proze illustre, nije voleo. „Zdravstveni prenosnik“ doslovni je pre vod sintagme fillo di salute. Etimološko objašnjenje je da je ovo ra ni termin za ono što mi danas zovemo uzemljenje ili „zemlja“, u elek tri ci.

5 Za procenu onoga šta za nas novine znače, iako oni koji se njima da nas koriste ne mogu da zamisle da je neko ikada mogao bez njih, itd., vidi Zib. 419899.

6 U opisu lažnog prijatelja, može se videti Leopardijeva bliskost sa Horacijem, Serm. I, IV, 80 i dalje: „Absentem qui rodit amicum / qui non defendit alio culpante, solutos / qui captat risus hominum fa ma m que dicacis, / fingere qui non visa potest, commissa tacere / qui nequit, hic niger est, hunc tu, Romane, caveto“ (Ko zajeda odsutnog prijatelja, ko ga ne brani onda kad ga neko optužuje, ko izaziva svet na preterani smeh kako bi ispao duhovit, ko zna da izmišlja stvari koje vi deo nije, i ne ume da ćuti kada su u pitanju tajne, taj je crna duša, i od takvih se, Rimljani, valja čuvati).

7 Pominjanje Cicerona (Leliju i O prijateljstvu) u istom dahu sa marki zom od Lambera (Anne Thérèse de Lambert), sastavni je deo šokan tne Leopardijeve ironije. Međutim, treba reći da je on veoma cenio Gospođu od Lambera, koju je u Zibaldonu često spominjao. Ov de je konkretno reč o njenoj Raspravi o prijateljstvu (Traité de l’amitié).

8 Ređomontan (Regiomontanus), pseudonim je Johana Milera od Ke nig s berga (Johann Müller von Königsberg, 143676), astronoma i pronalazača nekolikih automata; Žak od Vokansona (Jacques de Vaucanson, 170982), iz Grenobla pravio je mehaničke igračke; ša hov ske strojeve su izumeli V. (W) Kempelen (17511801) i Leonard Mel cel (Leon hard Maelzel, 17831855). Upr. E. A. Po, Melcelov šahista (Maelzel’s ChessPlayer).

9 Pindar, Ode, Pitska VIII.10 Mitski, etiopijski kralj koji se borio u Trojanskim ratovima. Pre

ma Strabonu njegov kip pod zracima izlazećeg sunca glasno je slavio Auroru, njegovu majku.


11 Albertus Magnus, filozof sholastičar (XIII vek), učitelj sv. Tome Ak vin skog. Pojedinost koju navodi Leopardi izmišljen je šaljivi doga đaj.

12 „Vidi Greseov Vert-Vert“ (Leopardi). Ž. B Gresset (170977) napisao je ovu burlesku u kojoj je glavna ličnost jedan brbljivi papagaj.

13 Klasični uzor za pravo prijateljstvo. Pilad je odani Orestov pri jatelj i njegov drug u tragedijama Eshilovim, Sofoklovim i Euripidovim, in spi ri sa nim mitom o Orestovoj osveti Egistu i Klitemnestri.

14 Ironični odjek Petrarkinog „Prvi slikar drevnih sećanja“, (Trium-phus famæ, III, 15).

15 To jest, nešto apstraktno.16 Implikacija je da su „velika i slavna dela“ do te mere pala u zaborav

da ih valja potražiti u knjigama.17 Verg. Ecl. IV, 8 itd.: „Nek prestane gvožđe i svet od zlata nikne

iz zemlje.“18 Baldassar Castiglione (14781529). Njegova knjiga Il cortegiano

(Dvor ja nin), izražava mnoge renesansne ideale i bila je od velikog utica ja u celoj Evropi XVI stoleća. Pojedinost je uzeta iz 3. knjige ovog de la.

19 Prema Ovidiju (Met. X, 24397), Pigmalion se zaljubio u kip koji je sam načinio, i ubedio Veneru da ovaj preobrazi u ženu.

20 Metastasio, pesnik i libretista XVIII veka. Pojedinost se odnosi na njegov komad Demetrio, čin 2, scena 2: „È la fede degli amanti / come l’araba fenice; / che vi sia ciascun lo dice; / dove sia nessun lo sa“ (Vernost ljubavnika je / kao arapski feniks, / za kog svi vele da pos toji; / a gde je, to niko ne zna).

21 Fubini: „Kao da je želeo reći da se verne žene, inače svugde retke, u Evropi ne mogu naći“.

22 Vrećica za novac Diogenova (oko 400oko 325 p.n.e.), osnivača ciničke škole, koji je u potpunosti odbacivao sva ovozemaljska dobra, bila je večito prazna.

23 Apulej (rođen oko 123 n.e.), pisac je jedinog do nas dospelog latin skog romana Metamorphoseon, poznatog takođe kao Asinus aureus (Zlatni magarac). Agnolo Firenzuola (14931543) je slobodno preveo pomenuti roman. Niccolò Machiavelli (14691527), pisac je Vladara (Il principe), kao i dužeg alegoričnog speva u terzza rimi, Dell’asino d’oro (O zlatnom magarcu), u kome je satirično obradio likove svojih firentinskih savremenika.


RAZGOVOR IZMEĐU JEDNOG ĐAVOLKA I JEDNOG PATULJKA1

Đavolak: Ah, ti si tu, sine Sabazijev?2 Kuda si to kre nuo?

Patuljak: Otac me šalje da vidim šta kog vraga ro va re ovi nitkovi od ljudi; zato što je, kad su oni u pi-ta nju vrlo podozriv, jer eto već duže vreme nam ne za-da ju brige,3 i u celom njegovom kraljevstvu nigde nikog ži vog od njih da nađeš. Sumnja da ne pripremaju neš to krup no protiv njega: kako se vratio običaj da se ku po-vi na i prodaja obavlja pomoću ovaca, a ne putem zla ta i sreb ra; ili da se civilizovani narodi zadovoljavaju meni-ca ma4 umesto upotrebom kovanog novca, kao što je to ne kad više puta bilo u prošlosti ili kao što to či ne var-va ri, staklenim brojanicama; ili da su ponovo na snazi Li kur go vi zakoni,5 što se njemu čini najmanje ve ro vat-nim.

Đavolak: Uzalud ih očekujete, mrtvi su svi odre-da, poslednja je rečenica iz jedne tragedije u kojoj su svi odreda mrtvi.6

Patuljak: Šta ti to hoćeš da kažeš?


Đavolak: Da su svi ljudi mrtvi i da je ljudski rod zatrt.

Patuljak: Pa, to je vest za novine.7 A o tome dosad niko ni reči.

Đavolak: Budalo, kako ne shvataš, ako su ljudi mrt vi, nema više ni novina?8

Patuljak: Pravo veliš. I kako ćemo sada dobijati vesti o tome šta se u svetu događa?

Đavolak: Kakve vesti? Da je sunce svanulo i zašto, da je toplo ili hladno, da je tu i tamo pala kiša ili sneg, ili duvao vetar? Sad, kada više nema ljudi Sreća9 je skinula ko pre nu s očiju, stavila naočare i okačila svoj to čak o ku ku, sedi skrštenih ruku, i posmatra šta se u sve tu zbi-va, ne mešajući se više u sve to; nema više kra lje vi na ni carevina koje se nadimaju i pucaju kao mehu ri,10 jer su sve odreda iščilile; više nema ratova, i sve godine naliče jedna na drugu, kao jaje jajetu.

Patuljak: I odsad nećemo znati koji je dan u me-secu, pošto više neće imati ko da štampa kalendare.11

Đavolak: To i neće biti neka velika šteta, jer me-sec zbog toga neće skrenuti sa svog puta.

Patuljak: I dani u nedelji neće više imati svoja ime na!

Đavolak: Šta, bojiš se da ako ih ne budeš zvao po imenu, da oni neće doći! Ili možda misliš, ako su već proš li, da ćeš ih moći dozvati natrag ako ih pozoveš?

Patuljak: A nećemo više moći da vodimo računa ni o godinama.

Đavolak: Tako ćemo moći da zabašurujemo go-di ne, i budemo mlađi; i pošto više nećemo računati vre-


me koje prolazi, imaćemo manje briga, i kada ostarimo nećemo više iz dana u dan iščekivati smrt.

Patuljak: I kako su samo mogli da nestanu ti čap-ku ni?

Đavolak: Neki u međusobnim ratovima, neki na si njem moru, neki jedući jedni druge, neki od svoje sop-s tvene ruke, neki trunući od nerada, neki što su mozgali nad knjigama, neki zbog terevenki i sijaset drugih neu-me renosti; na kraju, proučavajući sve moguće načine da se ponašaju protiv svoje prirode i na taj način loše zavr še.

Patuljak: I pored svega, ja ipak ne mogu da razu-mem da čitava jedna životinjska vrsta može da najed-nom nestane,12 kao što ti to kažeš.

Đavolak: Ti, koji si geološki stručnjak, morao bi znati da slučaj nije nov, i da se mnoge životinje koje su u davnim vremenima postojale danas više ne mogu naći, sem poneki njihov okamenjeni13 fosil. Jedno je izvesno, da ova sirota stvorenja nisu primenjivala nijednu od to-likih majstorija koje su, kao što sam ti rekao, upotrebili ljudi da bi sebe odveli u propast.

Patuljak: Neka je kako ti kažeš. Baš bih voleo ka-da bi neko, jedan ili dvojica od ovog ološa ponovo oži-veo, da čujem šta bi samo imali da kažu kada vide ka ko druge stvari, iako je ljudski rod iščezao, još uvek tra ju i dalje postoje kao i pre, dok su oni verovali da je ce li svet tu, i da opstaje samo njih radi.

Đavolak: I nisu hteli ni da čuju kako je stvoren i da se održava za đavolke.

Patuljak: Ako ovo stvarno kažeš, onda zaista pri-čaš đavolije.


Đavolak: Zašto? Ja to zaista i mislim.Patuljak: Hajde tamo! Baš si pravi pajac. Ko to ne

zna da je svet stvoren za patuljke?Đavolak: Za patuljke, koji su neprestano pod zem-

ljom? Pričam ti priču! Šta se patuljaka tiču sunce, me sec, vazduh, more, polja?

Patuljak: A šta je đavolke briga za rudnike zlata i srebra, i celo zemljino telo, sem za njen gornji sloj ko že?

Đavolak: Dobro, dobro, da li ih je briga ili nije, da ostavimo tu prepirku, jer ja sam ubeđen da gušteri i muve veruju kako je ceo svet sazdan posebno njih radi.14 Zato neka se svako drži svog mišljenja, jer inače mu ga niko neće izbiti iz glave, a sa svoje strane, reći ću ti samo ovo, da se nisam rodio đavolkom, ja bih bio očajan.

Patuljak: I sa mnom bi bilo isto, samo da se nisam rodio kao patuljak. A sada, bio bih rad da saznam šta bi lju di imali da kažu o svojoj umišljenosti zbog koje su se, između ostalih zala nanetih ovom i onom, spuštali du-bo ko duboko pod zemlju otimajući nam na silu ono što je naše, pričajući kako ta dobra pripadaju ljudskom ro-du i da ih je priroda sakrila i pohranila tamo dole iz ša le, pošto je htela da vidi da li će ih ljudi pronaći i izvući na površinu.

Đavolak: Zar te to čudi? Oni su se ne samo ube-đivali da stvari u svetu nemaju druge svrhe do da služe nji ma, već su računali da i sve ostalo skupa upoređeno sa ljudskim rodom, predstavlja koješta. Zbog toga su ono što se njima dešavalo smatrali kao svetske revoluci-je, dok su istorije svojih naroda shvatali kao istoriju sve-ta: premda je bilo moguće nabrajati tolike druge vrste,


neću reći jednostavno stvorenja u najširem smislu, koli-ko je bilo i živih ljudi. Međutim, ove životinje, posebno stvorene da bi se oni njima koristili, nisu nikada prime-tile da je svet doživljavao pobune.

Patuljak: Da li su komarci i buve takođe bili stvo-re ni na polzu čovekovu?

Đavolak: Pa naravno; to jest, da bi ih, kako su go-vorili, naučili strpljenju.

Patuljak: Zaista, da nije bilo buva, ko bi ih drugi naučio strpljenju!

Đavolak: Nego, prema Hrizipu,(1) svinje su bile ko-ma đe mesa koje je priroda namerno pripremila za ku hi-nje i ostave ljudi, i, da se ne bi ukvarilo, bilo je začinje no dušom umesto solju.15

Patuljak: A ja, suprotno od toga, mislim da je Hri zip imao u glavi malo više soli16 umesto duše, nešto slično mu ne bi ni palo na pamet.

Đavolak: A i ovo je zabavno: bezbroj životinjskih vrsta, ljudi, njihovi gospodari nisu ni videli niti upozna-li, bilo zbog toga što ove žive gde čovek nije nogom kro-čio, ili stoga što su bile toliko sićušne da ih ovaj ni na ko-ji način nije mogao otkriti. A i tolike druge vrste su tek odskora primetili. Slično nešto bi se moglo reći i za biljni svet, kao i za hiljadu drugih. Isto tako, s vremena na vre-me, zahvaljujući svojim teleskopima, postajali su svesni prisustva neke zvezde ili planete za koje nisu dotad ni znali da na svetu postoje; jer su zamišljali da su zvez de i planete, kako bih to rekao, fitilji na fenjerima stav lje nim tamo gore kako bi ovde dole služili kao sve tilj ke njiho-vim gospodstvima za njihove noćne podvige.


Patuljak: Tako da su u letnjim mesecima, kada bi primetili da neki od tih plamičaka ponekad noću pro le ti prostorom, verovatno govorili kako neki duh mrvi zvez-de da bi to poslužilo ljudima.

Đavolak: Međutim, sada kada su iščezli, zemlja ne oseća da joj bilo šta nedostaje, niti su reke umorne zbog svog toka, a more, iako više ne mora da služi plovidbi i saobraćaju, ne daje znake da će zbog toga presušiti.

Patuljak: A što se zvezda i planeta tiče, one i dalje izlaze i zalaze, i nisu se zavile u crno.

Đavolak: A i sunce nije prekrilo svoje lice rđom, kao što je to, po kazivanju Vergilijevom,17 učinilo kada je ubijen Cezar, kojom prilikom je bilo, ja mislim, ništa manje tužno od Pompejevog kipa.18


Napomene

1 Ovaj razgovor napisan je između 2. i 6. marta 1824. Osnovni mo tiv ovog malog ogleda je ravnodušnost svemira u odnosu na ljudske sudbine. Patuljak i Đavolak (duh zemlje odn. vazduha) ličnosti savršeno prilagođene za cerebralnu, kontrolisanu satiru, izlažu podsmehu ljude koji su uobražavali da je svet stvoren njih radi, što ih je dovelo do samouništenja (ratovi, samoubistva, itd.). Ova tema, „svet bez ljudi“, veoma je draga Leopardiju, i on se njom bavio i u „Razgovoru između dve životinje“ (Dialogo tra due bestie) i „Razgovoru jednog konja i jednog bika“ (Dialogo di un cavallo e un toro), napisane verovatno 1820, koje je izostavio iz naknadnih izdanja. Ravnodušnost prirode u odnosu na čoveka Leopardi je detaljnije razradio u „Prirodi i Islan đa ni nu“ (str. ?). Osim toga, slično Paskalu piščev pogled bio je često upućen onom „beskonačnom prostoru“ neba o kome je reč na kraju ovog razgo vora. Ova kosmička vizija piščeva u osnovi je njegovog knji žev nog postupka, koji je ponekad i na granici frivolnog. Posle donekle teš ke ironije u „Ksilografima“, stil je ovde prikladno lak, i umesto otvo renog ruganja čoveku, pisac se zadovoljava da ljude izloži blagom podsmehu. Izvesno je da su neke ideje u ovom tekstu pozajmljene od Fontanelovih (Fontanelle) Entertiens sur la pluralité des mondes.

2 Tračanskofrigijsko božanstvo vegetacije, koje odgovara Bahu. Ka ba lis ti su ga smatrali najstarijim među gnomima (patuljcima).

3 Time što odnose srebro i zlato.4 Hartije od vrednosti. Upr. Pesme, „Palinodija markizu Đinu Ka

po ni ju“, 5759: „Baš mnogo puta / će prezreti srebro i zlato, za do vo ljava ju ći se / hartijama od vrednosti.“

5 Likurg je bio tradicionalni ustavotvoritelj Sparte, koji je, između ostalog, nalagao upotrebu kovanog novca. Upr. Zib. 1170.


6 Rutzvanscad il giovine (1724) od Zakarije Valereska (Zaccaria Vale resco). Reči koje izgovara sufler na kraju tragedije.

7 Leopardi je prezirao novine, kao i optimističku filozofiju koju su popularizovale. Upr. „Tristan“.

8 U izdanjima iz 1827. i 1834. tekst je glasio: „Pošto su ljudi mrtvi, više nema nikoga ko bi hteo da štampa novine, niti bi ko želeo da snosi troš ko ve, a nema ni toga ko bi ih kupovao za gotov novac. Patuljak: Pravo kažeš. A ne bi trebalo da bude ni onih koji bi mogli da ih štampaju, i ka da bi hteli. Đavolak: Tako je. I sada, kako ćemo?“

9 Tradicionalno, Sreća (Fortuna) prikazana je kao žena vezanih oči ju, uspravna i na točku koji je u stalnom pokretu.

10 Rolando, XXXIV, 76.11 Uprv. „Razgovor između prodavca almanaha i jednog prolaznika“

(str. ?).12 U prethodnim, već pomenutim izdanjima na ovom mestu je sta ja

lo: „Kako može da se zaboravi sećanje na jednu dobru osobu. Đavolak: Ti, koji si takav stručnjak za mineralogiju, kada bi isto tako bio upoznat sa istorijom životinja, znao bi za njihove razne vrste...“ Patuljci su žive li pod zemljom, i to objašnjava aluziju na mineralogiju.

13 Pridev dodat u poslednjem piščevom izdanju.14 Satirizujući iluzije životinja, pisac ima u stvari u vidu aluziju na

ljude i doktrinu o „krajnjim uzrocima“.15 Hrizip iz Soloija (281205 pre n.e.), bio je učitelj stojicizma.16 Naravno, u smislu „atičke soli“, tj. pameti.17 Upr. Verg. Georgicon I, 46667: „Ille etiam extinto miseratus Cæsare

Romam / quum caput obscura nitidum ferrugine texit.“ (I on je, po smrti Cezarovoj, sažaljevao Rim, kada je svetlo lice prekrio rđom).

18 Poznati Cezarov protivnik: budući mrtav pre Cezara, pored čijeg je kipa u senatu ovaj izboden pao, samo ga je on žalio, tj. niko.


RAZGOVOR IZMEĐU MALAMBRUNA I FARFARELA1

Malambrun: Dusi ponora, Farfarele, Čiriate, Ba-ko ne ru, Astarote, Alikine,2 ili koja bilo da su vam ime-na, u ime Belzebubovo3 ja vas prizivam, i naređujem vam krepkošću svojom, moćnom da razvali mesec i pri-ku je sunce nasred neba:4 neka jedan od vas dođe s jas-nim pristankom vašega kneza, i s punim ovlašćenjem da može da upotrebi sve snage pakla i meni ih stavi na ras po la ga nje.

Farfarel: Evo me.Malambrun: Ko si ti?Farfarel: Farfarel, naređuj!Malambrun: Imaš li saglasnost Belzebubovu?Farfarel: Imam, evo je; i u tvojoj službi ja mogu

da činim ono što bi i kralj glavom mogao da čini, i više nego što bi to mogla sva druga stvorenja zajedno.

Malambrun: Dobro, moraš da mi ispuniš jednu želju.

Farfarel: Bićeš uslužen. Šta išteš? Plemstvo više od onog atrejskog?5


Malambrun: Ne!Farfarel: Bogtstva veća od onih koja će se naći u

Manoji(1) kada bude otkriven taj grad.6

Malambrun: Ne!Farfarel: Carstvo veće od onog što vele da ga je

Karlo V usnio jedne noći?7

Malambrun: Ne!Farfarel: Da želji tvojoj podvedem ženu bešnju

od Penelope?8

Malambrun: Ne! Misliš li da bi za tako nešto mo-rao đavole da prizivam?9

Farfarel: Počasti i unapređenja, ti koji si lupež?Malambrun: Vrag bi mi pre potreban bio kada

bih suprotno od toga želeo.10

Farfarel: Konačno, šta mi zapovedaš?Malambrun: Usreći me za jedan trenutak. Farfarel: Ne mogu.Malambrun: Kako to ne možeš?Farfarel: Savešću svojoj kunem ti se, da to ne

mogu.11

Malambrun: Savešću poštenog demona.Farfarel: Sigurno. Računaj da ima poštenih đa-

vola, kao što ima i ljudi.Malambrun: Ali, vodi računa, obesiću te o rep za

jednu od ovih greda, samo li me smesta ne poslušaš, i to bez pogovora.

Farfarel: Bolje je da me ubiješ, nego da mi tražiš da udovoljim tvojoj želji.

Malambrun: Onda idi dovraga otkuda si i došao, i neka Belzebub glavom dođe ovamo.


Farfarel: Makar došao i sam Belzebub sa celom Đudekom i svim Bolđama,12 neće ni on moći da usreći ni tebe niti druge tebi slične, više negoli što sam ja to mo gao.

Malambrun: Ni za jedan tren?Farfarel: Ni za jedan, i štaviše ni za pola trena ili

njegov hiljaditi deo; ništa drugačije negoli za celi život.Malambrun: Ali kad već ne možeš da me učiniš

srećnim ni na koji način, možeš li barem da me oslobo-diš nesreće?

Farfarel: Ako tebi uspe da ne voliš sebe iznad svega.13

Malambrun: To ću moći tek posle smrti.Farfarel: Za života to ne može nijedna životinja,

jer sama vaša priroda, pre bi vam podarila14 bilo šta dru-go, negoli ovo.

Malambrun: Tako je.Farfarel: Dakle, s obzirom da nužno voliš sebe

najviše moguće, ti ništa manje želiš sebi i najveću mo-gu ću sreću; a pošto uopšte ni izdaleka ne možeš da za-do voljiš ovu svoju želju, od koje veće nema, ostaje da ni ka ko ne možeš izbeći ni to da ne budeš nesrećan.15

Malambrun: Pa ni u trenucima kada budem ose-tio neko zadovoljstvo; jer nema nijednog koje će me us-re ći ti ili zadovoljiti.

Farfarel: Vaistinu nijednog.Malambrun: I tako, pošto ne može da dostigne

želju koja mi je usađena u duši, to neće biti ni pravo za-dovoljstvo; i istovremeno dok bude trajalo, ja neću pre-stati da budem nesrećan.16


Farfarel: Nećeš prestati: jer kod ljudi i ostalih ži-vih stvorenja uskraćivanje sreće, premda bezbolno i bez ikak vih nedaća, pa i u trenucima koje vi zovete za do-volj stvom, dovodi do izričite nesreće.

Malambrun: Tako da od rođenja pa do smrti, na-ša nesreća ne može prestati ni samo za trenutak.

Farfarel: Ipak: prestaje, uvek kada spavate17 bez snova, kada ste iznureni ili kada vam čula zamru.18

Malambrun: Ali zato nikada kada smo svesni svog bića.

Farfarel: Ne, nikad.Malambrun: Uopšteno govoreći,19 iz toga sledi

da je ne živeti uvek bolje od življenja.Farfarel: Ako je uskraćivanje nesreće jednostav-

no bolje od nesreće.Malambrun: I onda?Farfarel: I onda, ako ti se čini kako si spreman

da mi predaš dušu pre vremena, ja sam spreman da je od ne sem.20


Napomene

1 Ovaj razgovor sastavljen je između 1. i 3. aprila 1824. Malambrun je fantastično ime, i ne bez izvesne negativne aluzije (male = zlo, bruno = taman, mračan). Farfarel je danteovski đavo (upr. Inf. XXI i XXII). Ovaj dijalog se razlikuje od ostalih prethodnih satiričnih malih ogleda, po tome što u njemu jedva da je prisutna bilo kakva ironija, osim neko li ko početnih zajedljivih đavolovih pitanja. Umesto toga, ogled je zapravo savršeno skeletni tretman Leopardijeve „teorije zadovoljstva“, ši ro ko obrađene u Zib. 165183 (1223. jul 1820). Ostavljajući po strani svu argumentaciju u vezi sa problemom (jer Malambrun se ne ras-prav lja sa Farfarelom), pisac iznosi svoje misli o osnovnom pitanju ljud ske sreće na krajnje mogući ogoleo, paradoksalan način.

2 Čiriat i Alikin takođe su ličnosti iz Danteovog Pakla, XXIXXII; Astarot, iz Pulčijevog (Pulci) Morgante Maggiore (Pevanje XXV); Bakonero iz Malmantile racquistato Lorenca Lipija (Lorenzo Lippi).

3 Đavolski kralj.4 Motivi drevnog sujeverja koje Leopardi iznosi u svom Saggio

sopra gli errori popolari degli antichi (cap. IV, Della maggia).5 Atrejci: Homerovi heroji Agamemnon i Menelaj, sinovi Atrejevi,

koji su se hvastali svojim zevsovskim poreklom.6 Priča o ovom gradu došla je do Leopardija preko Voltera, Kandid,

XVIIXVIII.7 Nad čijim carstvom „sunce nikad nije zalazilo“, i koji je sanjao da

vlada svetom.8 Penelopa, čuvena po svojoj postojanosti, izložena je đavolskom

podsmehu; reč besna u originalu salvatica, može biti uzeta u smislu pozitivno divlja. Ali ovo je isto tako prebacivanje modernom svetu, u kome ova vrlina i ne postoji.


9 U izdanju iz 1827, stajalo je: „Ne, za ovo mi ne bi bio potreban đa vo“.

10 Zato što nitkovi „cvetaju“, a časni ljudi propadaju (upr. Misli, 1).11 U izdanju iz 1827: „Dobra savest bi trebalo da je đavolska“. Farf.:

„Računaj ovog puta da bude kao ona ljudska“.12 Krugovi u Danteovom Paklu; Đudeka pripada Izdajicama (Pakao,

XVIII i dalje).13 Leopardijeva razmišljanja o samoljublju (amor proprio) i ljubavi

prema samom sebi (amor di se stesso) posejana su po celom Zibaldonu, upr. u Zib. 181182 (jul 1820), gde se pominje kao „posledica postojanja“ i uzrok kako naše „ljubavi prema zadovoljstvu“, tako i „ljubavi prema beskonačnom“. Njegova intuicija ovde, kao i u misli, da što više sle dimo sopstvenu sreću sve manje ima izgleda da ćemo ovu naći, ima više zajedničkog sa izvesnim istočnjačkim stremljenjima negoli sa mo dernim zapadnjačkim teorijama (ili praksom).

14 To jest, „naterala vas da podnesete“.15 Ovo rasuđivanje preuzeto je iz odeljka u Zibaldonu (165166): „Čo

ve či ji duh (a ovo je isto tako vredno za sva živa bića) želi u suš ti ni uvek, i tome jedino teži... zadovoljstvu, što će reći sreći... Ta že lja i ta težnja nisu ograničene, zbog toga što su urođene i pri ro đe ne samom postojanju, te zbog toga ne mogu da se završe na ovom ili onom zadovoljstvu, već traju do kraja života. Ova želja nije ogra ni če na, prvo ni vremenski, drugo ni prostorno. Prema tome ne postoji nikakvo zadovoljstvo ravno njoj, prvo ni po svom trajanju, jer nijedno zadovoljstvo nije večito, drugo niti po prostiranju, jer nijedno za do volj stvo nije bezgranično: priroda stvari zahteva da sve ima svoje gra ni ce i bude omeđeno... Ako želiš da imaš konja, tebi se čini da ga želiš kao konja, kao jedno određeno zadovoljstvo, dok ga ti u stvari želiš kao zadovoljstvo apstraktno i ograničeno. Kada konačno dođeš do konja, nalaziš zadovoljstvo nužno ograničeno, i osećaš prazninu u duši, jer tvoja stvarna želja nije zadovoljena. Kada bi i bilo mogućno da bude zadovoljena prostorno, to ne bi mogla biti i vremenski, jer priroda stva ri čini da ništa nije večito.“

16 Upr. Zib. ibidem: „Zbog toga sva zadovoljstva moraju biti po me šana sa nezadovoljstvom, kao što i osećamo, jer da bi do njih dospeo duh pohlepno hrli za onim što naći ne može, to jest bezbroj zadovoljstava, ili opet zadovoljenje jedne beskrajne želje.“

17 Upr. „Pesma divljeg petla“: „Zasad vam smrt nije dopuštena: samo povremeno vam je dopušteno, i to za izvesno vreme, nešto što je na nju nalik“.


18 U izdanjima iz 1827. i 1834: „kada niste sposobni da mislite“.19 To jest: „Precizno rečeno“. Analogni zaključci i u „Rujišu“.20 U izdanjima iz 1827. i 1834: „I onda, ako ti pada na pamet da mi

dušu predaš pre vremena, ja ti mogu biti na usluzi da je odnesem“.


RAZGOVOR IZMEĐU PRIRODE I JEDNE DUŠE1

Priroda: Pođi, kćeri moja najmilija, a to ćeš biti, i tako ću te zvati dugi niz vekova. Živi, i budi mi velika i nesrećna.2

Duša: Šta sam to zgrešila još pre rođenja,3 da me na takvu kaznu osuđuješ?

Priroda: Kakvu kaznu, kćeri moja?Duša: Zar mi ne određuješ da budem nesrećna!Priroda: Ali pošto želim da mi budeš i velika,

jedno bez drugog ne ide. Osim toga, ti si određena da udahneš život ljudskom telu; a svi ljudi nužno se rađaju i žive nesrećno.

Duša: Ali suprotno od toga, bilo bi razumno ako bi se ti postarala da oni budu nužno srećni; ili, ako to ne možeš, bolje bi bilo da ih više ne dovodiš na svet.

Priroda: Ni jedno ni drugo nije u mojoj moći, jer sam ja podređena sudbini; koja drugačije nalaže, i ima svoje razloge, koje ni ti ni ja ne možemo da shvatimo. Sada, s obzirom da si stvorena i određena da uneseš ži-vot u jedno ljudsko stvorenje, nema te snage, moje ili


ičije dovoljno jake da te izbavi od nesreće običnih ljudi. Ali pored toga, moraćeš da poneseš još jednu mnogo ve ću nesreću, svoju, i to zbog samog savršenstva kojim sam te obdarila.

Duša: Nisam još ništa shvatila, jer sam tek počela da živim: mora da je to razlog što te ne razumem. Nego, reci mi, biti obdarena savršenstvom i izvanrednom4 ne-srećom, u suštini to je jedno te isto? Ili, ako su to dve različite stvari, da li bi mogla da ih razdvojiš?

Priroda: U dušama ljudskim, i razmerno u duša-ma sveg živog, moglo bi se reći da su i jedna i druga sko-ro jedno te isto: jer savršenstvo duša unosi veću snagu5 u njihove živote, a to opet dovodi do snažnijeg osećanja sopstvene nesreće, što je isto kao kada bih ti rekla veće ne sre će. Slično tome, snažniji život duša obuhvata ži-vah nije samoljublje,6 bez obzira kuda ono vodilo7 ili koji oblik imalo: koja veća8 živahnost samoljublja do vo di do veće žudnje za blaženstvom, i u vezi s tim,9 do ve ćeg ne za do volj stva i muke što njega nema, kao i jačeg bola zbog ne vo lja koje slede. Sve ovo je obuhvaćeno iskon-skim i ve či tim poretkom stvorenog sveta, koji ja izme-niti ne mo gu. Osim toga, tananost samog tvog uma, kao i živa maš ta, lišiće te velikim delom moći da vladaš sobom. Zve ri se bez teškoća služe svim sopstvenim sna-gama i ume ćem da ispune ciljeve koje su sebi postavile. Međutim, ljudi se vrlo retko koriste svim svojim daro-vima i sna gom; njihov razum i mašta obično ih u tome spreča vaju; jer rađaju sijaset sumnji i hiljade neodlučno-sti pri izvršenju. Oni koji su najmanje skloni i najmanje naviknuti da u sebi procenjuju i rasuđuju, najhitriji su u


donošenju odluka i najvredniji na radu. Ali, duše ravne te bi, večito obuzete sobom i kao savladane veličinom sopstvenih sposobnosti, te prema tome nemoćne nad so bom,10 podređene su većinu vremena ko le ba nju, kako u mišljenju, tako i u postupcima: i ovo je jedna od najve-ćih muka koje kinje ljude u životu.11 Dodaj ovome: dok ćeš zbog značajnih svojih darova, lako i za kratko vreme pre va zići skoro sve druge duše tebi slične, u najozbiljni-jim granama znanja, i ništa manje najtežim disciplina-ma, i pored svega, uvek ćeš videti da ti je bilo nemoguće, ili izuzetno teško, da naučiš ili sprovedeš u delo mnogo-brojne po sebi sitnice, međutim neophodne za opštenje sa ostalim svetom; stvari za koje ćeš istovremeno videti da su ih bez muke naučili i savršeno ih sprovode hiljade umova, ne samo nižih od tebe, već i u svakom pogledu dostojnih prezira. Ove i druge bezmerne teškoće i jadi obuzimaju i sputavaju velike duhove. Međutim, njih za-to obilato nadoknađuju slava, pohvala i počasti koje su plod veličine ovih časnih duhova, kao uz to i dugo seća-nje koje za sobom ostavljaju svome potomstvu.

Duša: Ali te pohvale i te počasti o kojima govoriš, da li će mi doći s neba, s tvoje strane, ili od nekog dru-gog?

Priroda: Od samih ljudi; jer niko drugi ti ih ne može dati.

Duša: Ali, vidiš, nešto se mislim, ako sam već nes-posobna da u opštenju s drugim ljudima činim ono što je neophodno, a što lako polazi za rukom i najmanje na-da renim umovima; daleko od toga da budem hvaljena, me ne će taj isti svet omalovažavati i izbegavati; ili ću


sigurno živeti a da za mene ne zna skoro većina njih, kao neprikladna za ljudsko društvo.

Priroda: Meni nije dato da predvidim budućnost, niti da ti predskažem šta će ljudi misliti o tebi dok bu deš boravila na zemlji. Međutim, sasvim je tačno da sam iz prošlog iskustva prinuđena na zaključak kako je najve-rovatnije da te oni moraju progoniti svojom zaviš ću; što je još jedna propast koju i najuzvišenije duše obič-no sreću na svom putu; ili ćete pak mučiti svojim pre-zi rom ili nehajem. Da ne spominjemo samu sudbi nu, ili ništa manje slučaj, koji su obično neprijatelji oni ma sličnim tebi. Ali odmah nakon smrti, kao što se dogo-dilo jednome koji se zvao Kamoinš,12 ili najviše posle nekoliko godina, kao što je to bio slučačj sa jednim po imenu Milton,13 ti ćeš biti slavljena i voznesena na nebo, neću reći od strane svih, ali ako ništa drugo, od manjeg broja razumnih ljudi. I možda će pepeo osobe u kojoj si ti boravila počivati u veličanstvenom grobu; i njegov će lik podražavan na razne načine, ići iz ruke u ruku ljudi; njegovu ličnost mnogi će opisivati, dok će se drugi tru-diti da sačuvaju u pomnoj uspomeni događaje iz njego-vog života; i na kraju, u celom civilizovanom svetu biće naširoko poznato njegovo ime. Osim ako se ne desi, da zbog pakosti sudbine, ili samog obilja tvojih sposobnos-ti, ne budeš za sva vremena sprečena da svetu prikažeš bilo kakav srazmerni znak svoje vrednosti: u kom smi-slu, istini za volju, primera nije bilo malo, i za koje zna-mo samo sudbina i ja.

Duša: Majko moja! I pored toga što mi nedostaju druga saznanja, ja ipak osećam da je najveća, štaviše


jedina želja koju si mi usadila, žudnja za srećom. A bu-dući da sam obdarena željom za slavom,14 izvesno je da neću moći da žudim za njom, ne znam da li ovo kažem dobro ili loše: sem ako ona nije jedan oblik sreće ili sred-stvo da se do nje dospe. Sada, sledstveno tvojim rečima, savršenstvo kojim si me obdarila može biti ili potrebno ili od koristi za sticanje slave; premda zbog toga ono ne vodi put blaženstva, već pre žestoko hrli put nesreće. A nije verovatno ni da će me sama slava dopratiti do smrti: kada me ova bude stigla, kakvu korist i kakvu prijatnost mi mogu pružiti i pričiniti i najveća dobra ovoga sveta? I na kraju, može se vrlo lako dogoditi, kao što kažeš, da ova stidljiva slava, cena tolike nesreće, ne stigne uopšte do mene, pa ni posle smrti. Na taj način, iz samih tvojih reči zaključujem da ti, umesto da me posebno voliš, kao što si na početku tvrdila, ti si na mene gnevna i uz to puna zlobe, više nego što će to biti ljudi i sudbina kada budem boravila u svetu; jer nisi oklevala da me obda-riš tako zlosrećnim darom kao što je ovo savršenstvo kojim se hvališ i koje će predstavljati jednu od glavnih prepreka što će mi braniti da dospem do svog jedinog cilja, to jest blaženstva.

Priroda: Kćeri moja! Sve ljudske duše, kao što sam ti već rekla, bez neke moje krivice, namenjene su kao plen nesreći. Ali u opštoj bedi ljudske sudbine, i bez-mernoj taštini15 svakog njenog zadovoljstva i preimuć-stva, velika većina ljudi slavu procenjuje najboljim da-rom koji je dodeljen smrtnima, kao i najdostojnijim pred me tom njihovih stremljenja i delatnosti. Elem, ne iz mržnje, već iz prave i posebne blagonaklonosti prema


tebi, ja sam rešila, ne bih li ti na taj način omogućila da postigneš ovaj cilj, da ti pružim svu moguću pomoć ko-ja je u mojoj moći.

Duša: Reci mi, među onim zverima, koje si pome-nula, da li je neka od njih kojim slučajem manje životna i osećajnija od ljudi?16

Priroda: Ako krenemo od onih koje su najbliže bilj ka ma, u ovome su sve, neke više neke manje, na ni-žem stupnju od čoveka; čija je životnost bogatija17 dok su osećanja snažnija od bilo koje druge životinje; budu ći da je on od svih živih stvorova najsavršeniji među njima.

Duša: Onda, ako me voliš, svrstaj me među naj-manje savršena stvorenja: ili, ako ovo ne možeš, liši me pogubnih darova koji me oplemenjuju, saobrazi me sa najglupljim i najbezosećajnijim ljudskim duhom koji si bilo kada stvorila.

Priroda: U ovom poslednjem mogu ti izaći u su-sret; i to ću i učiniti; zato što odbijaš besmrtnost, prema kojoj sam te usmerila.

Duša: I umesto besmrtnosti, molim te da ubrzaš moju smrt, i to što je moguće pre.

Priroda: O tome ću se posavetovati sa sudbinom.


Napomene

1 Ovaj mali ogled nastao je između 9. i 14. aprila 1824. Tema je i ovom prilikom neizbežnost nesreće u čovečjem životu, ovde sužena i usredsređena na jedan od njenih sastavnih delova u okviru opšte teo rije. Što je veći duh u čoveku, tim snažnija je i želja za životom, od koga se više zahteva, zbog čega će neuspeh biti gorči: jer misaoni čo vek nailazi na nepremostive prepreke u svojoj težnji da ublaži ne sreć nost. Nemoćna da deluje, Duša se opredeljuje za obamrlost kao je di ni delimični izlaz. Ovo za Leopardija ne predstavlja samo teoriju, već i predmet svakodnevnih muka. Piščeva osnovna teza izneta je u razgovoru na neuobičajeno energičan način: Priroda je kao „velika maj ka“ koja svojoj kćeri (duši) negira bilo kakvu mogućnost da dođe do sreće, kojoj ona čisto nagonski teži, tim u većoj meri što je živahnija nje na suština.

2 Tema je začeta već na početku, ali je sama fraza pozajmljena od D’Alambera, Éloges de l’Academie française; citirana u Zib. 649 i 2414. Upr. takođe i Zib. 2583: „Danas, svako ko se rodio velikim, rodio se nesrećnim“.

3 Upr. Pesme, „Poslednja Sa[p]fina pesma“, 3739: „Kakav li to greh, kakav li to užasni prestup / ukaljao je mene pre rođenja, da su mi / nebo i lice sudbine tako mračni?“ (D. Mraović).

4 U izdanjima iz 1827. i 1834, stajalo je singolare, jedinstven(om).5 „Unosi veću snagu“. Leopardi je bio sklon vitalističkom poimanju

ži vo ta.6 Upr. Zib., 407981.7 U originalu, dovunque esso s’inclini. Upr. Apokrifni odlomak (str.

?), gde Leopardi kaže da se sve strasti svode na „ljubav prema samom sebi“ (l’amor di se stesso). U Zibaldonu, ljubav prema sebi, kao tema se javlja još u početku, str. 55 (1819), dok je na str. 181182 već uzdignuta na stepen sveopšteg načela (vidi „Malambrun“, nap. 13).


8 Leopardi je upotrebio reč maggioranza (većina), veoma retko prime nji vanu, za koju je i sam osetio da zahteva objašnjenje. Sa strane, pi sac je zabeležio primedbu tanano lingvističke prirode: „Većina u smis lu veće količine. Dino Compagni, ed. Pisana, 1818, str. 100“. Naš pre vod je išao po skraćenom postupku, kako bi se izbegla nejasnost.

9 Zbog toga.10 Upr. zbog analognog motiva pismo Leopardijevo Jakopsenu

(Jacopssen) od 23. juna 1823: „Il est vrai que l’habitude de réflechir qui est toujours propre des esprits sensibles, ôte souvent la faculté d’agir et même de jouir. La surbondance de la vie interieur pousse toujours l’individu vers l’extérieur, mais en même temps elle fait en sorte qu’il ne sait comment s’y prendre. Il embrasse tout, il voudrait toujours être rempli: cependant tous les objets lui échappent; précisément parcequ’ils sont plus petits que sa capacité.“ (Istina je da navika da se razmišlja, koja je uvek svojstvo ose ćaj nih duhova, često sprečava sposobnost za delanje, a neretko i spo sob nost za radovanje. Preobilje unutrašnjeg života podstiče uvek pojedinca ka spoljašnjem, ali istovremeno postupa tako da ovaj ne zna kako da se prema njemu odredi. On prigrljuje sve, želeo bi da uvek bude pun, dok mu međutim sve izmiče baš zbog toga što je sve manje od njegove obuhvatne moći).

11 „Kolebanje je gore od beznađa“: Zib. 245. Vidi takođe Zib. 538 i 3040.12 Lujiš de Kamoinš (Luis de Camões, 152480), pesnik Luzijada

(Os Lusíadas), portugalskog nacionalnog epa, srodnog Miltonu po nevoljama i epskoj strukturi dela, koga Leopardi često navodi.

13 Džon Milton (160874), pisac Izgubljenog raja, sledbenik Olivera Krom ve la; bio progonjen od strane monarhista posle restauracije. Leo par di ga navodi, dajući o njemu povoljan sud, u svom „nacrtu“ o Hrišćanskim himnama (Inni cristiani) i u Izlaganju jednog Italijana o romantičnoj poeziji (Discorso di un Italiano intorno alla poesia ro man ti ca).

14 Ova tema je obrađivana i u „Pariniju“, kao i u „Razgovoru jednog gospodina i Sveta“ (Dialogo Galantuomo e Mondo) gde se iznova, među velikim nesrećnicima pominje i Kamoinš. Leopardi nije doradio ovaj dijalog, i nije ga ni uneo u konačno izdanje Malih ogleda.

15 Usklična rečenica iz Zib., 69 („O, beskrajna zaludnosti istine!“ [stvarnosti], kao i u „A se stesso“: ‘E l’infinita vanità del tutto’ („Sebi“: i neizmerno ništavilo svega [na svetu]).

16 Misao i razum su pokvarili ljude. Što je neko gluplji, time je zadovoljniji. Upr. „Noćna pesma“, 105 i dalje, gde se pastir obraća svom stadu.


RAZGOVOR IZMEĐU ZEMLJE I MESECA1

Zemlja: Dragi Meseče, ja znam da ti možeš da go-vo riš i daješ odgovore, pošto si osoba,2 što sam čula to li-ko puta od pesnika: a da ne govorimo o tome kako na ša deca kažu da zaista imaš usta, nos i oči, kao i svako od njih; i da to ona vide svojim očima, koje u tim godina-ma mora da su razumno oštre. Što se mene tiče, sigurna sam da ti je poznato kako sam i ja, ni manje ni više, jed-na osoba; i da sam u svojoj mladosti, imala puno dece,3 ta ko da se nećeš iznenaditi kada me čuješ gde govorim. Elem, krasni moj Meseče, i pored toga što sam ti već to-li ka stoleća bliska, da im ni broja ne znam, ja ti se dosad nisam nikad obraćala, jer sam toliko bila zauzeta svojim stva ri ma, tako da mi nije ostajalo vremena za ćaskanje. Me đu tim, danas, s obzirom da su moje delatnosti4 sve-de ne na mali broj stvari, štaviše mogu reći da mile; ja ne znam šta da radim, i umirem od dosade: premda, raču-nam, u buduće, da sa tobom dosta razgovaram, i da raz-mišljam o tvojim stvarima, ako ti to ne bude smetalo.

Mesec: U to nemoj da sumnjaš! Neka me samo sre-ća poštedi od svih drugih nezgoda, kao što ne sumnjam


da od tebe one neće doći. Ako samo želiš da sa mnom pričaš, razgovaraj sa mnom koliko ti želiš; jer i po red toga što sam prijatelj tišine,5 kao što verujem da znaš, ja ću te slušati i rado ti odgovarati, ne bih li ti bila na usluzi.

Zemlja: Čuj samo ovaj divan zvuk koji svojim kre-ta njem stvaraju nebeska tela.6

Mesec: Pravo da ti kažem, ja ne čujem ništa. Zemlja: Ni ja ništa ne čujem, sem hujanje vetra ko ji

od mojih polova duva ka polutaru, i od polutara ka po lo-vima, i pokazuje da on o muzici pojma nema. Međutim, Pitagora kaže da nebeske sfere stvaraju izvestan zvuk ta-ko blag, da je to prava divota; a i da ti tu spadaš, te da si osma žica na ovoj vaseljenskoj liri: ali sam ja zaglušena od samog zvuka, i sve to ne čujem.

Mesec: I ja sam besumnje zaglušen; i, kao što re-koh, ne čujem: a ne znam ni to da sam jedna žica.

Zemlja: Onda da promenimo predmet razgovora. Re ci mi: jesi li zaista nastanjen, kako tvrde i u to se kunu hi lja de filozofa drevnih, a i modernih vremena, od Orfe-ja7 do De la Landa?8 Međutim, moram ti reći da makoli-ko pokušavam da produžim ove svoje rogove, koje lju di zo vu planinama i vrhovima; sa kojih šiljkova te i gle-dam; ne uspevam da na tebi otkrijem nijednog stanov-ni ka: premda sam čula da je neki David Fabricius,9 koji je imao bolji vid od Linkeja,10 otkrio jednom neke koji su sušili svoje rublje na suncu.

Mesec: Za tvoje rogove, ja ne znam šta da ti kažem. Međutim, činjenica je da sam nastanjen.

Zemlja: A koje su boje ti ljudi?11

Mesec: Koji ljudi?


Zemlja: Ti koji na tebi žive. Zar ne kažeš da si na-stanjen?

Mesec: Da: i onda?Zemlja: I onda, sigurno svi tvoji stanovnici nisu ži-

vo ti nje.Mesec: Ni životinje ni ljudi; jer ja ne znam ni za jed-

ne ni za druge kakva su to stvorenja. Već u svemu ovo-me što ti meni pričaš, koliko sam u stanju da prosudim, ti si natuknula više stvari, a ja od svega toga nisam ra-zumeo ni slovo.

Zemlja: I onda kakvi su to narodi?12

Mesec: Mnogi, i to različiti narodi, koje ti ne poz-na ješ, kao što ja ne znam tvoje.

Zemlja: Ovo meni izgleda do te mere čudno, i da samo nisam od tebe čula, ne bih u to ni za šta na svetu poverovala. Da li si ikada bio pokoren od strane bilo kog od tvojih naroda?

Mesec: Koliko je meni poznato nisam. I kako to? I zašto to misliš?

Zemlja: Iz častoljublja, zbog tuđe pohlepe, lukave politike, putem oružja.

Mesec: Ja ne znam šta to uopšte znači putem oruž-ja, lukavom politikom, zapravo ništa od svega što ti ka-žeš.

Zemlja: Ako ne znaš za oružje, za rat sigurno znaš šta je: jer tu nedavno, jedan ovdašnji fizičar,13 sa nekak-vim teleskopima koji su instrumenti načinjeni da se nji-ma može videti vrlo daleko, otkrio je jednu lepu tvr đa-vu, sa pravim bedemima; što je znak da tvoji narodi, ako ništa drugo, prave opsade i bitke na zidinama.


Mesec: Izvini me, Zemljo gospo, ako ti ja odgova-ram malo slobodnije, što možda ne bi trebalo kada je u pitanju jedan tvoj podanik ili sluga, kao ja što sam. Ali zaista, nalazim da si suviše sujetna kada misliš da su stvari svuda u svetu iste kao kod tebe; kao da priro-da nema nikakve druge namere sem da tebe u svemu i svug de u potpunosti podražava. Ja kažem da sam nasta-njena, i ti iz toga zaključuješ da moji stanovnici moraju biti ljudi. Skrećem ti pažnju da nisu; i ti, prihvatajući da su druga stvorenja, nemoj sumnjati da imaju iste osobi-ne i da im se dešava isto što i tvome svetu; i ti mi pričaš o teleskopu tamo ne znam kog fizičara. Nego, ako ti tvo-ji teleskopi ne vide bolje ni druge stvari, zaključiću da imaju dobar vid kao tvoja deca, koja na meni otkrivaju oči, usta i nos, premda ne znam gde su to oni na meni.

Zemlja: Dakle, onda neće biti istina ni da su tvo-je oblasti ispresečene širokim i lepim putevima; da ti je zem ljiš te obrađeno: što se sve, uzmeš li samo teleskop, iz Nemačke može lepo videti.(1)

Mesec: Da li su moje zemlje obrađene, to nisam za-pazio, a puteve na sebi nisam video.

Zemlja: Dragi moj Meseče, moram ti reći da ja ni-sam ni nešto mnogo fina niti bogzna kako pametna; i nije nikakvo čudo što me ljudi lako prevare. Ali, mogu ti ipak reći da, ako tvoji ljudi ne žele da se muče da bi te osvojili, to još ne znači da si uvek van opasnosti: jer u više navrata, dosta ovdašnjeg sveta bilo je utuvilo sebi u glavu da te osvoje, te su u tom smislu činili ozbiljne pri-preme. Sem što, premda su se penjali visoko, izdizali na prste i pružali ruke uvis, do tebe nisu mogli da dosegnu.


Pored ovoga, ima tome već dosta godina, ja sam videla kako potajno i pomno ispituju svaki tvoj kut, prave ma-pe tvojih krajeva, mere visinu tvojih planina, za koje čak znamo i kako se zovu. Sve ove stvari, zato što sam ti na-klona, meni se učinilo kako bi bilo dobro da ti na njih skre nem pažnju, kako ne bi propustio priliku da se za sva ki slučaj pripremiš. A sada, da pređemo na drugo, da li tebi smetaju psi koji na tebe laju? Šta misliš ti o oni-ma koji te pokazuju na dnu bunara?14 Jesi li ti muško ili žensko? Jer, znaš, u dalekim vremenima bilo je, u tom smislu, dosta protivrečnih mišljenja.(2) Da li je istina ili ne da su Arkadijci došli na svet pre tebe?(3) Da tamo kod tebe žene, ili kako bih trebalo da ih zovem, nose jaja? I da je jedno od njih, ne znam ni ja kada, ovde kod nas?(4) Da si isprobušen kao zrna na brojanicama, kao što je u to ubeđen jedan moderni fizičar?(5) Da si napravljen, kako to tvrde neki Englezi, od mladog toskanskog sira?(6) Da te je Muhamed jednog lepog dana, ili lepe noći, raspo-lutio kao neku ljubavnicu; i da mu je dobar deo tvog tela kliz nuo u rukav? Da li si zadovoljan što stojiš na vrhu mi na re ta?15 Šta ti misliš o bajramu kao prazniku?16

Mesec: Samo ti nastavi, jer dokle god to budeš či ni-la, ja nemam razloga da te ogovaram i da remetim tvoje uobičajeno ćutanje. Ako ti je baš stalo do toga da na kla-paš, i nemaš niočemu drugom da pričaš; umesto što se obraćaš meni, koji ne mogu da te shvatim, biće mnogo bolje da nađeš nekog ko će ti napraviti jednu novu pla-netu koja će se vrteti oko tebe, i koja će biti nastanjena onako kako tebi odgovara. Ti ne znaš ništa drugo da pri čaš sem o ljudima, psima i sličnim stvarima, o koji-


ma znam onoliko koliko i o velikom golemom suncu, oko koga, kako čujem, kruži i naše sunce.

Zemlja: Zaista, što se ja više trudila da u našem raz go vo ru ne dotičem svoje lične stvari, to mi ovo sve manje polazi za rukom. Ali odsad ću voditi više računa. Reci mi: da li se ti to sa mnom igraš kad povlačiš vodu iz mora, da bi je ponovo vratio?17

Mesec: Sasvim moguće. Ali, ako ti to činim, ili bi-lo šta drugo, ja toga nisam ni svestan: kao što ni ti isto tako, barem kako ja mislim, nisi svesna mnogih posledi-ca koje ovde izazivaš, i koje su mora biti mnogo veće od mojih, jer ti si i jača i veća od mene.

Zemlja: O tim posledicama ja zaista drugo ne znam, sem to da te s vremena na vreme lišavam sunčeve svet-losti, a sebe tvoje; i uz to, da ja veoma snažno svetlim u tvojim noćima, što poneki put mogu i da vidim.(7) Ali, za-boravljam jednu stvar važniju od svega drugog. Htela bih da znam da li stvarno, kao što piše Ariosto,18 sve ono što svaki čovek uz put izgubi; recimo kao mladost, lepotu, zdravlje, trud i novac koji je uložio da bi stekao počasti od drugih, da bi svoju decu uputio na pravi put, ili da bi po-držao korisne ustanove, sve se to ovde gomila: tako da se ovde može naći sve ono što je ljudsko; sve osim ludosti,19 koja se od ljudi ne rastaje. Ukoliko je ovo tačno, računam da si ti mora biti pun i prepun, da više mesta na tebi nema, naročito zbog toga što su, u poslednje vreme ljudi izgubili mnoge stvari (na primer, patriotizam, vrline, velikoduš-nost, čestitost), ne delimično, ili samo ovaj ili onaj, kao što se to nekad događalo, već svi odreda i u potpunosti.20 I svakako, ako sve ove stvari nisu tamo kod vas, mislim


da se ne mogu naći ni na kojem drugom mestu. Međutim voleo bih kada bismo se mi nešto dogovorili i kada bi ti meni odmah vratio, i potom s vremena na vreme, kako se budu stekle kod tebe sve ove stvari; kojih, rekla bih, i sam ti bi rado želeo da se oslobodiš, naročito od zdrave pame-ti,21 koja pretpostavljam tamo kod tebe zauzima ogroman prostor; a ja bih ljude naterala da ti za to dobro plate.

Mesec: Opet se vraćaš na ljude! I uprkos činjenice da se, kako ti kažeš, ludost ne udaljuje van tvojih grani-ca, ti hoćeš da ja na svaki način poludim, i da meni oduz-meš zdravu pamet, tražeći njihovu; za koju ne znam ni gde se nalazi ni da li se kreće ili miruje bilo gde u svetu; znam dobro da ovde nije, kao što ovde nema ni ostalih stvari koje ti tražiš.

Zemlja: Ako ništa drugo, znaćeš da mi kažeš da li se kod tebe zna za poroke, zlodela, nesreće, jad, starost, sve skupa rečeno nevolje? Znaš li ti šta ove reči znače?

Mesec: O, sigurno da znam za njih,22 i to ne samo po imenu, već i te kako za njihovo značenje, jer sam do gu še pretrpan njima, umesto onim drugim koje si ti ima la u vidu.

Zemlja: Šta preovlađuje kod tvojih naroda, vrline ili mane?

Mesec: Mane, i to u mnogo većoj meri.Zemlja: A čega ima više, dobra ili zla?Mesec: Zla, i to neuporedivo više.Zemlja: Opšte uzev, tvoji stanovnici su srećni ili

nesrećni?Mesec: Do te mere nesrećni, da se ja ne bih menjao

ni sa najsrećnijim od njih.


Zemlja: Sasvim isto kao i ovde. Tako da se čudim, ko li ko sam drugačija u svemu drugom, u ovome smo slič ni.

Mesec: Ali ja sam ti sličan i po obliku, po putanji u svemiru, a i po tome što sunce i mene obasjava; tako da to nije ništa veće čudo od ovoga: jer zlo je zajedničko za sva nebeska tela u vasioni, ili barem za ona koja pripa-daju Sunčevom sistemu, kao što su zaobljenost i ostale osobine koje sam pomenuo, ni više ni manje. I kada bi ti samo mogla da digneš glas, da te čuju Uran i Saturn ili neka druga planeta našeg sveta; i kada bi im postavila pitanje da li kod njih postoji nesreća, i da li dobro ima prevagu nad zlom; svi oni bi ti odgovorili kao što sam to ja uradila. Ovo ti kažem stoga što sam ja ta pitanja već postavila Veneri i Merkuru, planetama koje su mi s vremena na vreme bliže od tebe; kao što sam pitala i neke druge planete u prolazu pored mene, i sve one su mi dale odgovor koji si čula. A mislim da bi i samo sun-ce, i sve zvezde odreda odgovorile na isti način.

Zemlja: I pored svega toga, ja se nadam dobru: na-ro čito danas, kada mi ljudi obećavaju tolika zadovolj-stva u budućnosti.23

Mesec: Nadaj se, samo se ti nadaj: obećavam ti več-nu nadu.

Zemlja: Znaš šta se dešava? Ovi ljudi i ove životi-nje počinju da galame: jer na strani sa koje ti ja pričam sada je noć, kao što i sama možeš da vidiš, ili kao što ne možeš da vidiš; tako da svi spavaju; i zbog buke koju pra vi mo ovim našim razgovorom, oni se bude dobro za-pla še ni.


Mesec: Međutim s ove strane je, kao što vidiš, dan.Zemlja: Čuj, ja ne bih želela da izazivam strah kod

ovog sveta, ili da im kvarim san, koji je njihovo najveće dobro. Zato da odložimo ovaj naš razgovor za neku dru-gu priliku. Za sada, zbogom i dobar dan.

Mesec: Zbogom i laku noć.


Napomene

1 Ovaj mali ogled napisan je između 30. aprila i 8. maja 1824. Mnoge pojedinosti u njemu upućuju nas na dva izvora bliska Leopardiju: na Lukijana iz Samosate i na Voltera. Komentatori se slažu da klicu ovog Leopardijevog dijaloga treba tražiti u Lukijanovom pasažu iz Icaromenippusa: „Stvar je u tome, Menipe, što su meni već preko glave sve one mudrosti što naučnici o meni govore. Izgleda da oni nemaju drugo šta da rade nego da zabadaju nos u moje stvari. Stalno žele da znaju ko sam ja, koje su moje mere, i zašto neprestano menjam oblik... Neki od njih vele da vrvim od živih organizama, drugi da sam neka vrsta ogledala izvesenog iznad mora...“ itd. Leopardi ga izričito pominje u svom Saggio sopra gli errori popolari degli antichi (1818; PP II 32324), kao i u ranijoj Storia dell’astronomia (1813). Leopardi se ovde služi svojim posebnim poznavanjem iz astronomije da bi degradirao bogove na položaj ljudi, kao što to čini Lukijan: Zemlja (boginja Gaja) dosadna je torokuša. A ako su bogovi ljudski, čovečanstvo nužno ispada homunkularno. Napomenimo i to, da u iznova objavljenom spisku Leopardijevog štiva (182324, Pacella), Lukijan zauzima značajno mes to. Osim toga, prisutni su i odeljci Fontenellovih Entretiens sur la pluralité des mondes (Razgovori o višestrukosti sveta), kao i drugih klasičnih izvora toliko bliskih eruditu kao što je bio Leopardi. Recimo još i ovo: napadi piščevi na antropocentričnu koncepciju svemira, primetni su i u prethodnim de lo vi ma ove knjige, na primer „Razgovoru između đavolka i patuljka“, a još i izraženije u potonjem „Koperniku“. Međutim, nova i važ na tema koja se ovde uvodi je tzv. Leopardijev „kosmički pesimizam“. Leopardi je imao naviku da uopštava svoja osećanja, i da ih primenjuje na čovečanstvo u celini, da im daje opšte značenje; tako da je na kraju celu tvorevinu sveta video kao neizbežno nesrećnu. Bilo šta mi mislili o ovom pitanju, ono nas podseća na to da


je Leopardi bio pesnik, i da je kao takav razmišljao o ovom predmetu čak i u „jednoj knjizi duboko, i u potpunosti filozofskometafizičkih rasprava“, kako je sam pisac, u jednom pismu svom izdavaču A. F. Stelli (6. decembar 1826) opisao svoju knjigu.

2 Mesec je, zapravo, u antičkoj mitologiji poistovećivan sa Ar te midom, Dijanom, Hekatom, itd.

3 Šaljiva aluzija na hesiodovski mit: Zemlja oličena u Gaji, mati je Giganata, Titana, Kiklopa, itd.

4 Moje delatnosti: Leopardi aludira na umrtvljenost modernog, u poređenju sa drevnim svetom; upr. „Herkul“.

5 Vergilije, Enejida, II, 255: „Tacitæ per amica silentia Lunæ“.6 Upr.: Storia dell’astronomia cit.: „Pitagora je učio da nebeska tela

čine sklad koji je prijatan nebeskim bogovima“; misao koja se ogleda u „Somnium Scipionis“ (Scipionov san; Ciceron, De res publica): „Quid? Hic... quis est qui complet aures meas tantus et tam dulcis sonus? Hic est qui intervallis coniunctus imparibus, sed tamen pro rata parte ratione distinctis, impulsu et motu ipsorum orbium conficitur, qui acuta cum gravibus temperans rarios æquabiliter concentus effecit...“ (A kakav je ovo tako jaki a ipak tako prijatni zvuk koji dopire do mojih ušiju? To je, reče mi on, onaj složeni zvuk koji iz nejednakih, ali u određenoj srazmeri složenih i na zakonit način poređanih intervala, zamahom i kretanjem samih sfera nastaje, i mešanjem visokih i niskih tonova raznovrsne harmonije proizvodi. – Prev. Vasilije Tomović, u M. T. Ciceron, Filozofski spisi, MS). Međutim, muzika ili harmonija sfera koja se pripisuje Pitagori, vrlo verovatno je još starijeg datuma.

7 U Istoriji astronomije, gl. II, Leopardi raspravlja o pitanju vi šestru kos ti svetova i kaže: „Postoji verovanje da je Orfej bio prvi koji je procenjivao naseljena nebeska tela, kao i našu zemlju“ (Leopardi do da je i citat iz Orfičkih himni, iz Prokla; u tim stihovima stoji da je me sec nastanjen).

8 Francuski astronom (17321807), napisao Traité d’Astronomie. Leo par di ga navodi u već pomenutoj Istoriji: „Nous voyons, kaže g. de La Lande, à la vue simple, plusieurs milliers d’étoiles, il n’y a aucun ré gion du ciel où une lunette ordinaire, n’en fasse voir presque autant qu l’oeil en distingue dont tout un hémisphère...“ (Mi vidimo golim okom mnoge hiljade zvezda i nema nijedne zone na nebu na kojoj kroz jedan jednostavni durbin ne bismo mogli videti otprilike ono što oko može da razazna u celoj hemisferi).


9 Holandski astronom (15641617), koga je citirao u pomenutoj Istoriji (PP II, 809): „Pitanje višestrukosti svetova može se reći da je najčuvenije i najmanje rešivo od svih pitanja, iako ludi Da vid Fabricijus, po Vitalijevim rečima, najavljuje da ga je već rešio time što je svojim očima video stanovnike meseca“.

10 Mitski osmatrač sa lađe Argo, nadaren posebnim vidom. U svome Saggio sopra gli errori popolari degli antichi, Leopardi je pisao: „Svi znaju da je Linkej, prema drevnom predanju dostojnom štovanja, bio čestit čovek i učesnik na lađi Argonauta... ovaj moreplovac je imao do te mere savršen vid, da je mogao da prozre rude pod zemljom, i čini druge neverovatne podvige.“

11 Ovo pitanje i odgovor na njega, podsećaju na Fontenellove Entretiens, Second soir.

12 Upr. Fontenelle cit.: „Quelles sortes de gens seraient-ce donc?“ (I kakva je to vrsta sveta?).

13 Prema Dalla Giovanna ovo se odnosi na apokrifnu priču u vezi sa Herschelom, koji je sa Rta dobre nade, 7. februara 1824, video grad „Selenopolis“ i bitku koja se tamo vodila. Međutim, čak i kao „apokrifna“ ova verzija je neverovatna, jer Sir John Herschel je prispeo na Rt tek deset godina potom. Upr. i napomenu Leopardijevu o Gruithuisenu (17741852, vidi str. ?).

14 Šaljiva aluzija na izreku „pokazati na mesec u bunaru“ (govoriti neverovatne stvari); ova aluzija je u živoj suprotnosti sa Leopardijevim eruditskim izražavanjem; vidi i njegovu poslednju napomenu uz ovaj Razgovor (str. ?).

15 Poznata činjenica da na vrhovima minareta stoji polumesec.16 Jedan od velikih muslimanskih praznika.17 Leopardi ima u vidu plimu i oseku.18 Astolfo na mesecu nalazi Orlandov um. Vidi: Ludovico Ariosto

(14741533), Orlando furioso, XXXIV, okt. 73: „Ciò che si perde, o per nostro difetto, / O per colpa di tempo o di fortuna; / Ciò che si perde qui, là si raguna.“ (Vidi srpski prevod: Bijesni Rolando, prep. Dragiša Stanojević, SKZ 33, 1896).

19 Furioso, loc. cit., okt. 81: „Sol la pazzia non v’è poca né assai, / Che sta qua giù, ne se ne parte mai.“ XXXIV, 83.

20 Leopardi iznova polemiše protiv svog vremena, koje smatra dekadentnim, i preuzima izvesne motive već prisutne u nekim od njegovih prvih pesama.

21 Vidi Orlando furioso, XXXIV, 82.


22 Leopardi ovde počinje da izražava svoj tzv. „kosmički pesimizam“. Upr. Zib. 417475: Sve je zlo. To jest, sve ono što postoji je zlo... Nisu samo pojedinci, već je celi ljudski rod bio i biće po potrebi nesrećan. I ne samo ljudski rod, već i sve životinje. I ne samo životinje, već na svoj način i sva ostala bića. Ne jedinke, već vrste, rodo vi, carstva, zemlje, sistemi, svetovi.“ Leopardi često upotrebljava reč „svet(ovi)“ u širem smislu za svemir.

23 Strelica upućena onovremenim optimistima neospiritualistima, satirizovanim na primer u „Ksilografima“, i izloženi podsmehu u „Tristanu“. Leopardijev satirični napad na optimizam doći će do izražaja u docnijim godinama u pesmama kao što su „Palinodija“ (1835), „Novovernici“ (1836) i „Žuka“ (1836).


PROMETEJEVA OPKLADA1

Godine osamsto trideset tri hiljade dvesta sedam-deset pete vladavine Jupiterove, Veće Muza dalo je u štam pu i objavilo na javnim mestima, u samom gradu i predgrađima Hipernefelsa,2 izvestan broj plakata u ko-ji ma se pozivaju svi bogovi, veliki i oni manji, kao i svi ostali građani koji su u skorije vreme ili u prošlosti doš-li do nekog vrednog izuma, da isti predoče u stvarnom obliku, putem crteža ili opisno članovima žirija po me-nu tog Veća. Izvinjavajući se, što zbog svoje pozna te sku-čenosti u pogledu sredstava3 nije u stanju da se pokaže široke ruke kao što bi želelo, Veće je obećavalo na gra du pronalasku koji bude bio ocenjen kao najlepši ili naj ko-ris ni ji: lovorov venac, uz privilegiju da ga dobitnik mo že nositi na glavi danju i noću, u kući, u javnosti, u gra du i izvan njega; te da uz to njegov lik može biti por tre ti san, vajan, rezbaren, izlivan i oblikovan na bilo koji dru gi na-čin i od bilo kakvog materijala, i to sa vencem oko glave.

U ovom natečaju, iz razonode, učestvovao je ne ma-li broj nebesnika; a događaj se pokazao od nešto manje bitne važnosti i za stanovnike Hipernefelsa, za razliku od nekih drugih gradova; i to bez ikakve želje za samim


ven cem, koji po sebi nije vredeo ni koliko jedna obična kapa. A što se slave tiče, ako ovu ljudi, od kako su pos ta li filozofi,4 preziru, može se samo pretpostaviti šta o njoj mo gu da misle bogovi, toliko mudriji od samih ljudi, za pra vo, jedini mudri, kako to kažu Pitagora i Platon.5 Zbog toga, slučaj jedinstven i dotad nečuven u sličnim pri li ka ma isticanja najzaslužnijih, nagrada je ovoga pu-ta dodeljena bez ikakvih pritisaka, ustupaka, sumnjivih obećanja ili trikova. Dobitnika je bilo troje: Bah je nagra-đen zbog toga što je pronašao vino; Miner va zbog ulja, nužnog za mažu koju bogovi obavezno stavljaju na sebe posle kupanja; i Vulkan, koji je izmislio bakarnu, tako zvanu štedljivu šerpu, koja služi za kuvanje bilo kog jela na tihoj vatri i bez teškoća. Tako, pošto je nagrada pode-ljena između troje učesnika, svakome od njih pripa la je po grančica lovora; međutim, sve troje su odbili na gra-du, delimično i u celosti; s razlogom što je Vulkan iz ja vio da, budući većinu vremena provodi po red vatre u ko vač-nici, uz znoj i veliki napor, njemu bi ve nac na čelu sa-mo smetao; a pored toga i zato što bi pos tojala opas nost da ovaj nagori ili bukne plamenom, ako bi samo kojim slučajem neka iskra pala na lisnate gran či ce, i zametnula požar. Minerva je rekla da, imaju ći već da nosi na gla-vi kacigu koja je, po Homerovim re či ma, bila dovoljno velika da pokrije vojske stotine gra do va, njoj nikako ne odgovara da na bilo koji način po ve ća va sebi već posto-jeći teret. Bah nije želeo da zame njuje svoj turban i svoju krunu od lozovog za venac od lovorovog lišća: premda bi ga vrlo rado prihvatio ukoliko bi mu bilo dopušteno da ovaj izvesi ispred vrata svoje krčme;7 međutim, Muze


se nisu složile da mu dozvole korišćenje venca u tu svr-hu: tako da je ovaj ostao u opštinskoj riznici.

Niko od učesnika na ovom natečaju nije zavideo dvo ji ci bogova i boginji koji su bili nagrađeni i nagradu od bi li, niti se žalio na sudije, ili osporavao sam izbor, ni-ko sem jednog, i to Prometeja,8 koji je na natečaju učes-tvo vao time što je poslao uzorak zemlje koju je napravio i iskoristio da od nje oblikuje prave ljude, čemu je bio priložio i jedan podsetnik u kome je izneo osobi ne i ulo-gu ljudskog roda, u čemu se sastojao njegov pronalazak. Razočaranje koje je ovom prilikom izrazio izazvalo je ne malo čuđenje, tako da su svi, i pobeđeni i pobednici po-čeli da mu se smeju: i kada se bolje zagledalo u ovaj slučaj, videlo se da on ne želi toliko čast, koliko mu je bilo stalo do povlastice koju bi mu donela pobeda. Neki su mislili kako je nameravao da se koristi lovorom da bi zaštitio glavu od nepogoda,9 kao što se priča da je to bio slučaj sa Tiberijem, koji je kad god čuje da grmi stavljao na glavu krunu, ubeđen da grom neće u lovor.(1) Međutim, u gra-du Hipernefelosu niti udaraju gromovi niti uopšte grmi. Sa većom verovatnoćom, drugi pak tvrde da je Prometej, sa godinama počeo da ćelavi; i suočen sa ovom nevo-ljom, kao što se mnogima dešava, teško to podnosio, a uz to i neupoznat sa Sinesijevim10 pohvalama ćelavosti, ili za njih ne hajući, što je verovatnije, že leo je samo da kao Cezar diktator11 ispod dijademe sa kri je ogolelost glave.

Ali, vratimo se na događaj, Prometej je jednog dana poverio Momu,12 gorko mu se žaleći kako su vino, ulje i šerpe pretpostavljeni ljudskom rodu, koji je nešto naj-bolje što je bilo koji besmrtnik ikada na svetu stvorio. I


pošto mu se učinilo da nije dovoljno ubedio Moma, koji je iznosio ne znam ni ja koje i kakve protivrazloge, predlo-žio mu je da obojica siđu na zemlju, u svih pet njenih delova i spuste se u prvo mesto gde ih slučaj bude naneo naseljeno ljudima, pošto prethodno sklope sledeću opkladu: da li će u svakom od pet delova sveta, ili u većini njih, naći ili ne, očite dokaze da je čovek najsavršenije bi će u vasioni. Kako je Mom ovo prihvatio, i pošto su se dogovorili o visini op-klade, počeli su bez oklevanja da se spuštaju na zemlju; krenuvši najpre ka Novom sve tu; zbog samog njegovog imena, kao i činjenice da niko od besmrtnih dosad u njega nije stupio nogom, što je u najvećoj meri budilo njihovu radoznalost. Spustili su se u varošicu Popajan,13 južno i ne-daleko od reke Kauke, tamo gde su naišli na mnoge znake naseljenosti: tragove seoske i poljske kulture; staze u svim pravcima, premda u mnogim mestima zakrčene i zarasle u šikaru; stabla posečena i oborena; i onda nešto što im se či-nilo kao humke; i tu i tamo ljudske kosti. Međutim, i pored toga, dvojica nebesnika, napregnuvši sluh i zagledajući na sve strane, nisu mogli da čuju ni glasa niti opaze senku živa čoveka. Prelazili su tako delom pešice, a delom u letu milju za miljom, preko brda i reka naizlazeći stalno na iste znake i istu pustoš. Zašto li su samo opusteli ovi krajevi, upitao je Mom Prometeja, koji pokazuju da su očigledno bili na-seljeni? Prometej mu je skrenuo pažnju na morske popla-ve, zemljotrese, nepogode, preterane pljuskove, za koje je znao da su nešto uobičajeno u toplim krajevima: i zaista u tom trenutku mogli su da čuju kako sa svih okolnih šikara, sa grana drveća vetar prska vodu bez prestanka. Mom, me-đutim, nije mogao da shvati kako je more moglo da plavi


ove krajeve, kad od njega nije bilo ni traga ni glasa ni sa koje strane; a još manje mu je bilo jasno kako su to zemljotresi, nepogode i kiše mogle da unište sve ljude u ovom kraju, a poštede ja gua re, majmune, mravojede, oposume, orlove, papa ga je i stotine drugih vrsta životinja i ptica iz tih kraje-va. Najzad, spustivši se u jednu nepreglednu dolinu, otkrili su, da tako kažemo, čitav niz kuća ili drvenih koliba sa kro-vovima pokrivenim palminim granama, koje su sve bile ograđene kao palisadom: ispred jedne od kojih je sta ja la gomila ljudi, ko stojeći a ko sedeći oko jednog zem lja nog ćupa, stavljenog na veliku vatru. Dvojica ne bes nika su im prišla, pošto su prethodno na sebe uzeli ljudski lik; pozdra-vivši sve učtivo, Prometej se obratio jednom od njih koji mu se učinio važniji od ostalih, upitavši ga: šta to radite?

Divljak: Kao što vidiš, jedemo.Prometej: A šta to dobro imate?Divljak: Ovo malo mesa.Prometej: Domaćeg ili divljači?Divljak: Domaćeg, zapravo mog sina.Prometej: Imaš li ti za sina tele, kao Pasifaja?14

Divljak: Ne tele, već čoveka, kao i svi drugi.Prometej: Govoriš li ti to ozbiljno? Jedeš svoje

me so? Divljak: Svoje baš ne, već njegovo: jer samo zato

sam ga i doneo na svet, i potrudio se da ga ishranim.Prometej: Zato da bi ga pojeo?Divljak: A što je to toliko čudno? I njegovu maj-

ku, koja više ne može da rađa decu, mislim uskoro i nju da pojedem.

Mom: Kao posle jaja kokošku koja ih je snela.


Divljak: I ostale naše žene, kako i one ne mogu vi-še da rađaju, poješću na sličan način. A i ove moje robo-ve što vidite, da li bi ih možda čuvao žive, samo kada mi oni ne bi davali svoju decu, koju jedem? Kako budu starili i oni, a ja budem potrajao,15 poješću i njih.(2)

Prometej: Reci, ovi robovi, pripadaju li oni tvom narodu, ili nekom drugom?

Divljak: Jednom drugom.Prometej: Koji živi udaljeno odavde?Divljak: Vrlo daleko, toliko daleko da između nji-

hovih kuća i naših protiče potočić.I ukazujući na brežuljak, dodao je: Eno tamo je bilo

njihovo selo; ali su ga naši razorili.(3) 16 Tog trenutka Pro-meteju se učinilo da ga je ne znam koliki broj njih odme-ravao istim pogledom kao kad mačka gleda miša: ta ko da, kako ga ne bi proždrale osobe kao i sam što je, praćen Mo-mom, smesta je uzleteo. Strepnja koju su obojica osetili bila je toliko velika da su prilikom rastanka hranu varvara zagadili onom vrstom đubreta kojim su Harpije iz zavisti zasule trojanske trpeze.17 Međutim oni, više gladni i ma-nje tankoćuti od Enejinih drugova, nastavili su da jedu; i Prometej krajnje nezadovoljan novim svetom, okrenuo se onom najstarijem, hoću reći Aziji: i pošto su, skoro u istom mahu, preleteli prostor koji deli nove od drevnih in-dijskih zemalja, spustili su se obojica blizu Agre,18 na jed-no polje s neizmernom gomilom sveta, okupljenom oko neke jame prepune panjeva: na čijoj ivi ci su se, sa jedne strane, videli neki ljudi s upaljenim buk ti nja ma, spremni da podmetnu vatru; a sa druge stra ne, na jednom posto-lju, jedna mlada žena u veoma ras koš nim haljinama, i sa


svakakvim vrstama varvarskog nakita, igrajući i vrišteći, davala je snage velike raz dra ga nos ti. Kada je Prometej sve to video, pomislio je da se nalazi pred jednom novom Lu-krecijom, novom Virginijom,19 ili osobom koja podražava Erehte jeve kćeri,20 neku Ifigeniju, Kodr, Menekeja, Marka Kurcija ili Decija, koji su se odani nekom proročanstvu, svojevoljno žrtvovali za otadžbinu. Kada je zatim uvideo da je razlog žrtvi one žene smrt muža, pomislio je da ona slič no Alkesti,21 želi da po cenu svoje, otkupi njegovu du-šu. Ali, pošto je saznao da je ono što je ženu nateralo da pristane na lomaču bio običaj koji je primenjivan na sve udovice njene sekte; i da je oduvek mrzela muža, da je pi-jana, i da će preminuli, daleko od toga da bude vraćen u život, izgoreti u tom istom ognju; odmah je okrenuo leđa ovom prizoru i krenuo put Evrope; kojom prilikom je, sa svojim saputnikom, imao ovaj razgovor:

Mom: Da li ti je ikad palo na pamet, kada si ono krao nebesku vatru,22 izlažući se tolikim opasnostima po sebe, da bi je dao ljudima, kako će je oni na ovaj način zloupo-trebiti, neki tako što će kuvati jedni druge u kot lo vi ma, a drugi kako bi svojevoljno bili spaljeni na lo ma ča ma?

Prometej: Sigurno da ne. Međutim, uzmi u obzir, dragi Mome, da su ovi koje smo dosad videli varvari: a po varvarima ne treba suditi o prirodi ljudi, već po onim civilizovanim, kojima sada idemo: i čvrsto sam ubeđen da ćemo među njima videti stvari i čuti reči koje će biti dostojne ne samo hvale, već će te i začuditi.

Mom: Što se mene tiče, ako su ljudi najsavršenija bića u svemiru, ne vidim zašto bi morali da budu civi-lizovani kako se ne bi uzajamno pekli, i ne bi jeli svoju


sopstvenu decu. Sve ostale životinje su varvari, pa ipak nijedna od njih se ne baca svojevoljno u vatru, sem fe-niksa, kod nigde nema; a još su ređe one koje jedu svoju decu, i to izuzetno i slučajno, a ne zato što su potomstvo odgajali u tu svrhu. Primetićeš da od pet delova sveta, samo jedan, pa ni on u celosti, i u svakom slučaju ne-uporediv po veličini sa bilo kojim od ostala četiri, ima civilizaciju koju ti hvališ; uz nekoliko dodatnih ograni-čenih krajeva u ostalim delovima sveta.23 A ni sam nisi spreman da kažeš kako je ova civilizacija potpuna, i da ljudi u Parizu ili Filadelfiji, opšte uzev, danas raspolažu stepenom savršenstva koje bi odgovaralo njihovoj vrsti. I sada, da bi dospeli do ovog stupnja još nesavrše ne ci-vilizacije, koliko je samo vremena trebalo da taj svet ar-gatuje? Onoliko godina koliko neko može da izbroji iz-među postanka čoveka i najskorijih vremena.24 A skoro svi izumi koji su bili ili od najpreče potrebe ili najveće ko ris ti da bi se došlo do ovog sadašnjeg stupnja civiliza-ci je, nisu proizvod razuma, već ishod slučajnosti25: ta ko da je ljudska organizacija više delo slučaja negoli ne ke sudbinske predodređenosti prirode. A tamo gde do ova-kvih slučajeva nije došlo, vidimo da su narodi još uvek varvari; i pored toga što nisu ništa mlađi od ci vi li zo va-nih naroda. Prema tome, kažem ja: ako čovek varvarin pokazuje da je u mnogo čemu niži od bilo koje ži vo ti-nje; ako je civilizaciju, koja je suprotnost varvarstvu, do danas osvojio samo jedan mali deo ljudskog ro da; ako uz to taj deo nije drugačije mogao da dospe do današ-njeg stepena uljuđenosti, nego tokom bezbroj vekova, i to uglavnom putem slučajnosti, umesto nekim drugim


razlogom; i na kraju, ako rečeni stepen civilizacije nije pored toga ni savršen; razmisli malo da li možda tvoj sud u odnosu na ljudsku rasu ne bi bio istinitiji, sažet u ovom obliku: to jest, kada bi se reklo da je ona zaista najviša među vrstama, kao što veruješ da jeste; ali naj-viša u svojoj nesavršenosti, pre negoli u savršenosti,26 premda ljudi, govoreći i prosuđujući o njoj, stalno za me-nju ju ova dva pojma; raspravljajući i polazeći od iz ves-nih pretpostavki koje su sami smislili, držeći da su one od samog početka bile gola istina. Izvesno je da su sve ostale vrste bića od samog početka bile svaka posebno krajnje savršene.27 I pored toga što nije bilo jasno da je varvarsko čovečanstvo, upoređeno sa ostalim životi nja-ma manje dobro od ostalih; niko me neće moći ubedi-ti da, budući po prirodi nesavršeno u svojoj vrsti, kao što izgleda da je sa čovekom slučaj, znači kako je, što se sa vr šen stva tiče, on na višem stupnju od svih ostalih. Ovo me dodaj činjenicu da ljudska civilizacija, do koje se tako teško dolazi, i koju je možda nemoguće dove-sti do savršenstva, nije čak ni toliko postojana da ne bi mogla da propadne; kao što se u stvari već više puta dogodilo, i to raznim narodima, koji su dobrim delom do nje bi li dosegli. Sve skupa uzeto, mogu da zaključim, ako je tvoj brat Epimetej28 pokazao sudijama kalup koji je mo ra biti upotrebio kada je oblikovao prvog magarca ili prvu žabu, možda bi dobio nagradu koja je tebi izma-kla. Ali u svakom slučaju, ja ću ti rado dopustiti da je čovek apsolutno savršen, ako se samo budeš složio da je njegova savršenost nalik onoj koju je Plotin29 pripisivao svetu: koji je, prema rečenom Plotinu, odličan i savršen


u apsolutnom smislu, ali da bi svet bio savršen, trebalo bi da, između ostalog, sadrži u sebi isto tako i sve ostale mane; jer u stvari, mi u njemu nalazimo onoliko koliko zla on može da primi na sebe. A u ovom pogledu, mo-gao bih i da se složim sa Lajbnicom, da je postojeći svet najbolji od svih mogućih svetova.30

Ne treba sumnjati da na sva ova pitanja Prometej nije imao spreman, jasan, određen i dijalektički odgo-vor; ali je isto tako izvesno da ga nije ni ponudio: zato što su se u tom trenutku nalazili iznad grada Londona, gde su se i spustili da bi ugledali veliku gomilu sveta, koja se stekla pred ulazom u jednu privatnu kuću, kojoj su se i sami pri dru ži li. Pošto su ušli u kuću, u njoj su našli čoveka po lo že nog na krevet,31 koji je u desnoj ruci držao pištolj, sa ranom na grudima i mrtvog; dok su po-red njega ležala dva mala deteta, isto tako mrtva. U sobi je bio i veći broj ukućana, kao i neke sudije, koji su ih ispitivali, dok je jedan zvaničnik nešto beležio.

Prometej: Ko su ovi nesrećnici?Jedan poslužitelj: Moj gospodar i njegova deca.Prometej: I ko ih je ubio?Poslužitelj: Gospodar, sve troje.Prometej: Hoćeš reći, svoju decu i sebe?Poslužitelj: Tačno.Prometej: I kako se to desilo? Ovde se, mora biti

desila neka velika nesreća.Poslužitelj: Koliko je meni poznato, nije.Prometej: Ali, možda je bio siromah, bio prezren

od svih, nesrećno zaljubljen, ili imao neprilike na dvo-ru?


Poslužitelj: Naprotiv, bio je vrlo bogat, i mislim da su ga svi poštovali; ljubav ga nije zanimala, a na dvo-ru je uživao veliki ugled.

Prometej: Pa kako je onda pao u ovakvo očajanje?Poslužitelj: Zbog životne dosade, kako je ostavio

pismeno za sobom.Prometej: A šta traže ovde ove sudije?Poslužitelj: Ispituju da li je gospodar bio sišao

ili nije s uma: jer u slučaju da nije bio poludeo, njegovo imanje će pripasti javnom dobru: što zapravo i nije mo-guće izbeći.

Prometej: Međutim, reci mi, zar nije imao nekog od prijatelja ili rođaka, kome je mogao da poveri ovu de-či cu, umesto što ih je pobio?

Poslužitelj: Da, imao je, između ostalih, jednog koji mu je bio veoma blizak, kome je poverio psa.

Mom je baš hteo da čestita Prometeju na dobrom učinku civilizacije; kao i na zadovoljstvu koje izgleda iz nje proističe u našim životima; i želeo je još da ga pod-seti kako nijedna životinja, sem čoveka, ne lišava sebe života, niti iz dosade skraćuje život svojoj deci: među-tim, Prometej ga je u tome sprečio, i ne želeći više da vidi preostala dva dela sveta, isplatio mu opkladu.


Napomene

1 Ovaj mali ogled bio je napisan između 30. aprila i 8. maja 1824. Više pojedinosti u „Prometeju“ upućuju iznova na Lukijana, premda opšti sklop priče, usmeren na osudu ljudskog roda, pri čemu se odbacuje bilo kakav laki optimizam, podseća na užasna putovanja Volterovog Kandida. Grozne činjenice na kojima Leopardi zasniva svoj prikaz stanja sveta, primetni su kod francuskih prosvetitelja, kao i kod drugih pisaca (npr. Bartolija), i svakako su više knjiške negoli hroničarske prirode. Sam početak dat je u blago podsmešljivom epskom obliku, u kome pisac razobličuje besmrtnike na račun već poznat čitaocu. Podrugljivost u odnosu na materijalni progres prećutno je izražena u Vulkanovom izumu – štednoj šerpi, a sama tehnika prelaza iz uzvišenog u smešno, poznata je čitaocu od ranije. U čemu je onda novost u odnosu na prethodne teme i sadržaje? Kao prvo, odstranjen je svaki pozitivan pojam o „plemenitom divljaku“ (u teoriji poznatom kao Noble Sauvage): navedeni primeri nisu samo ljudožderi, već čudovišta koja jedu sopstvenu decu (što je uostalom činio i Kron sa svojim sinovima), u koju svrhu ih i odgajaju. Pored toga, u razgovoru dvojice besmrtnika, uvedena je tema civilizacije: kako se teško do nje dolazi, kako je do nje dospeo samo mali deo čovečanstva (pogledajmo samo stanje u svetu!) i kako tamo gde se do nje stiglo (u londonskoj epizodi na kraju), dolazi do njene „apsurdizacije“, gde civilizacija vodi ne ka životu već ka tædium vitaæ i smrti. Premda će se na sličnu žicu naići i docnije (recimo u „Koperniku“), ovo je poslednja od manjeviše komičnih varijacija na veliku „uvertiru“ iz „Istorije ljudskog roda“. Još jednom cilj je apsurdnost čovečanstva, koje je ovog puta napadnuto s većom žestinom: sva tri odabrana primera su (za razliku od trija u „Ksilografima“) i grozni i tragični, a uz to su i verni odrazi podataka iz stvarnih događaja. „Prometej“, prema tome, uzima na


sebe prelaznu ulogu, kao modulacija na još težu muziku koja nas očekuje u sledećim razgovorima.

2 Hipernefelos („iznad oblaka“) podnaslov je Lukijanovog Ica ro-me ni ppusa (vidi napomenu 1. iz prethodnog razgovora). Pominjući „pred gra đa“ Leopardi na samom početku pokazuje da se i ovoga puta ru ga klasičnim mitovima.

3 MIsli se na večitu besparicu pesnika, a i na škrte fondove kada je u pitanju kultura.

4 Aluzija je na nasledstvo epohe prosvećenosti („filozofski vek“).5 Na margini Leopardi beleži: „Laert., I 12; Plat. na kraju Fedra“;

Diogen Laertije je pisao: „Pitagora je bio prvi koji je sebe nazvao lju bite ljem mudrosti [znanja], ceneći da nijedan čovek nije mudar, već da je to samo bog“. Platon u Fedru (gl. LXIV: 278 cd) kaže da mudrost „priliči samo božanstvu“.

6 Hom., Il. V, 7434.7 Lisnata grančica iznad vrata, u nekim delovima Italije još uvek

uka zu je na skromnu krčmu.8 Polubog koji je navodno ukrao nebesku vatru i preneo je ljudima

(Hesiod, Theogonia, 562 i dalje). U drugom mitu za njega se kaže da je oblikovao čoveka iz gline (upr. Pauzanija 10.4.4). Prikazivan kao veli ki prijatelj čoveka među besmrtnicima, kao i veliki buntovnik, kako ga i ovde prikazuje Leopardi.

9 Upr. Leopardijev mladalački Saggio sopra gli errori popolari deg li antichi, XIII, O gromu: „Lovor, shodno drevnim vremenima, bio je izuzet od opasnosti da ga udari grom. Plinije podozreva da ga je ta oso bi na učinila dostojnim da krasi čelo pobednika. Cezar Tiberije, ko ji se veoma plašio gromova, kada bi se nebo natuštilo, stavljao je na gla vu krunu od lovora“.

10 Sinesije (oko 370 oko 412), episkop ptolemaijiski, sas ta vio Poh-va lu ćelavosti.

11 Svetonije (Suetonius), De vita Cæsarum, I 45.12 Mom (kod nas u prevodu dr B. Glavičića, Hesiod, Postanak bo-

go va, 214), poznat pod imenom Poruga. Potomak Noći, bog satirične duhovitosti. Lukijan, u Hermotimu, predstavlja ga kao oštrog cen zo ra Vulkanovog i njegovog dela, koji je, za opkladu sa Neptunom i Mi nervom sazdao čoveka; Mom prebacuje bogu „da mu nije napravio prozor čić na grudima, kako bi, kada se ovaj otvori, svi mogli da saznaju svoje želje i svoje misli, i da li govori pravo ili krivo“.


13 Grad u Kolumbiji. Leopardi se inspirisao Hronikom Perua (Chró-ni ca del Perú) Pedra de Sijesa (Pedro de Cieza).

14 Žena kritskog kralja Minoja, koja je sa bikom rodila Minotaura.15 Ovde dajemo prevod teksta na španskom jeziku, koji je citirao

Leo par di u svojim napomenama uz ovaj mali ogled; vid. nap. (2), str. ?; „Kada smo se po drugi put vratili u ove doline, uzvisine iznad grada Antiohija bile su nastanjene. Tom prilikom sam saznao da gos poda ri ili poglavice u dolini Nore gone na neprijateljskoj teritoriji sve žene kojih se domognu; odvode ih k sebi i ponašaju se sa njima kao da su njihove. Deca koja su rođena iz ovih veza odgajana su sa ve likom brigom do njihove dvanaeste ili trinaeste godine. Kada bi dos tig li zadovoljavajuću debljinu, poglavice su ih s uživanjem jeli, ni naj manje se ne uznemiravajući što jedu meso svog mesa. Njihove žene su im služile isključivo kako bi obezbeđivale decu koju će oni docnije po jesti: najveći greh od svih grehova koji su činili. Potvrdu ovih činjenica do bio sam iz priče licencijata Huana de Vadiljo (koji se ove godine nala zi u Španiji i može da potvrdi verodostojnost mojih reči): prvi put kada su Španci hrišćani stupili nogom u ove doline, a to smo bili ja i moji drugovi, došao je da nas potraži jedan mladi poglavica, po imenu Nabonuko, sa svoje tri žene. Kada je pala noć, dve od njih su se opružile na nekoj vrsti ponjave ili tepiha, dok se treća namestila po pre ko kako bi poslužila kao uzglavlje. Indijanac se ispružio preko njih svom svojom dužinom, i uzeo za ruku jednu drugu, veoma lepu že nu, koja je pristigla sa ostalim delom plemena. Licencijat Huan de Vadiljo pitao ga je onda zašto je bio doveo ovu poslednju ženu; gle da ju ći ga pravo u lice, Indijanac mu je jednostavno odgovorio, zato da bih je pojeo, i da samo nije on došao, da bi to već bila gotova stvar. Na ovo, Vadiljo, užasnut, mu je rekao: ‘Kako, to je tvoja žena, i ti ćeš je pojesti!’ Poglavica, podigavši glas mu je odgovorio: ‘Vidiš, sina ko ga je dobila sa mnom, ja ću i njega pojesti’. To se događalo u dolini Nore; u dolini Guake, koja se nalazi nešto dalje, licencijat Vadiljo mi je ispričao kako je čuo od nekih starih Indijanaca, da su u ratovima urođenici, zarobljene Indijance pretvarali u robove. Oni su ih ženili svojim rođakama ili bliskim osobama, i onda jeli decu koja bi se rodila iz ovakvih brakova, a zatim i same robove, kada bi ovi ostareli i postali jalovi. Za celu istinu, kako ovi Indijanci nisu verovali niušta, kao što nisu imali nikakvu predstavu o demonu do te mere izopačenom bi ih navodio na ove grehe, nije nikakvo čudo što su ove postupke uzimali vi še kao dokaz hrabrosti a ne kao zločin.“ Prvi deo Hronike Perua, Pedra de Sijesa, gl. 12, izd. Anvers, str. 30.


16 Prevod napomene (3) koju je Leopardi dao na francuskom (vidi str. ?): „Broj nezavisnih domorodaca koji nastanjuje obe Amerike sva ke godine je sve manji. Računa se da ih ima još oko 500.000 na se ve ru Sjedinjenih Država, i 400.000 na jugu republika Rio de la Plata i Čile. Ovde se ne radi toliko o ratovima koje moraju da vode protiv američkih vlada, koliko o njihovoj kobnoj sklonosti prema ja kim pićima i istrebljujućim borbama koje vode između sebe, čemu va lja pripisati njihovo ubrzano opadanje. Oni ove dve preteranosti do vode do takvog stupnja, da se sa izvesnošću može predskazati, da će pre isteka punog stoleća potpuno iščeznuti sa ove strane [zemljine] polulopte. „Delo g. Skulkrafta (podnaslovom, Travels in the central portions of the Mississipi valley, objavljeno u Njujorku, godine 1825) puno je zanimljivih pojedinosti o ovim primitivnim vlasnicima iz Novo ga sveta; njega treba tim pre tražiti s obzirom da se radi, da tako ka že mo, o istoriji poslednjeg perioda postojanja jednog naroda koji će se ugasiti.“

17 Leopardi se poziva na Verg., Enejida III, 225 i dalje. Kod Vergilija Harpije su zagadile balegom trojanske trpeze; kod Leopardija se radi o jednoj sarkastičnoj crti povezanoj sa strahom.

18 Drevna prestonica Hindustana. Ovde Leopardi sledi Missione al Mogor Daniella Bartolija.

19 Sledeći svoj ukus erudite, Leopardi nabraja primere „herojskih“ žrt vi: Lukrecija koja se spalila iz sramote zbog pretrpljenog nasilja: „Ot mi ca Lukrecije“ zbog koje je Tarkvinije Oholi proteran iz Ri ma. Virginija koju otac ubija da bi joj zaštitio čast, čija je smrt izaz va la ukidanje decimvirata u Rimu; citirana, takođe, pri kraju u Leo par dije voj pesmi „Za svadbu sestre Paoline“.

20 Erehtej, mitski kralj Atine; jedna se kćer žrtvovala kako bi Kron prestao da proganja njihovog oca, dok su se druge ubile; Ifigenija, po Eshilu, žrtvovana da bi omogućila grčkim brodovima da dignu kotvu put Troje. Kodr, po pretpostavci atinski kralj iz XI veka pre nove ere, žrtvovao se da bi spasio Atinu od Doraca; Menekej da bi spasio Te bu. Marko Kurcije se bacio u ponor da bi smirio bes bogova, a Deci je Mus, sin i sinovi sinova istog imena, radi rimskih pobeda. Ne ke od ovih epizoda Ciceron je obradio u svojim Raspravama u Tuskulu, (Tusculanæ desputationes), knj. I, od. XLVIII: „Repetunt ab Ereteo, cuins etiam filiæ cupide mortem expetiverunt pro vita civium: Codrum, qui se in medios immisit hostes veste famulari, ne posset agnosci, si esset ornatu regio, quod oraculum erat datum, si rex interfectus esset, victrices Athenas fore;


Mœnœceus non prætermittitur, qui item oraculo edito largitus est patriæ suum san gui nem; Iphigenia Aulide duci se immolandam iubet, ‘ut hostium eli ci a tur suo.’“ (Oni polaze od Erehteja, čije su čak i ćerke željno išle u smrt da bi se spasli životi građana; spominju takođe i Kodra koji je jur nuo u najgušće neprijateljske redove, odeven kao sluga, da ga ne bi prepoznali ukoliko bi bio u kraljevskom odelu; jer proročanstvo je glasi lo da će Atinjani pobediti ako kralj bude ubijen. Ne zaboravlja se ni Me ne kej koji je, takođe zbog proročanstva, dao svoju krv za otadž bi nu. Ifigenija u Aulidi zahteva da je povedu da bude žrtvovana „da bi svojom krvlju izazvala krv neprijatelja“). – [Preveo Ljubomir Cre pa jac.]

21 Alkesta (Alkestida), žena Admetova koja je pristala da zameni muža u podzemnom svetu (vidi posebno Euripidovu Alkestu).

22 Prema hesiodovskom mitu, Prometej je ukrao vatru Zevsu kako bi je poklonio ljudima, i za kaznu bio privezan uz jednu liticu, gde mu je kraguj (orao) čupao jetru.

23 To jest, Severna Amerika, Filadelfija i Paris uzeti su ovde kao središ ta Američke odn. Francuske revolucije.

24 Upr. Zib. 3799800, u vezi sa pojmom kroz šta je sve čovek morao da prođe da bi stigao do „civilizacije“ i „srećnog stanja“, zapravo kroz same suprotnosti i jednog i drugog.

25 Upr. Zib. 17379, zbog učinka i uloge slučajnosti u ljudskom „progre su“.

26 Upr. Zib. 2899902, gde Leopardi zamišlja dve lestvice, jedne uzlaz ne i druge silazne na kojima je „čovek u stvari ne na vrhu savr šenosti (kako bi izgledalo kada bismo imali samo jednosmerne lestvice, jednostavne i prave), već nesavršenosti...“

27 Valja imati u vidu da je Leopardi bi predarvinovac.28 Epimetej, „smeteni“, brat Prometejev bio je toliko bezazlen da je

stvorio životinje dok je Prometej stvorio čoveka, a oženio se Pan dorom, prvom ženom, koja je otvorila kutiju iz koje su izletele sve bede i nevolje sveta, dok je u njoj ostala samo Nada.

29 Plotin (20569 ili 70), predvodnik novoplatonske škole u filozofiji. Ovde je reč o njegovim Eneadama.

30 Gottfried Wilhelm Leibniz (16461716), Leopardi aludira na fi lozo fovu Teodiceju. Ironija piščeva (koji će docnije, u Zibaldonu, pi sa ti i ponoviti da je „sve loše“, u polemici sa Lajbnicom da je „sve do bro“ – uporedi belešku sa datumom 1719. april 1826, II, str. 1004 i dalje), koincidira sa osudom zla u Volterovom Kandidu. U ovom kon tekst u (vidi Zib. 4174) Leopardi pominje i Poupa (vidi npr. Esej o čoveku


(Essay on Man I, 2934)). Optimizam u XVIII veku bio je čes ta pojava. To je rasrđivalo Leopardija.

31 Verovatno da se Leopardi poziva na samoubistvo R. Smitha i njegove žene, o kome Volter govori u Dictionnaire philosophique (De Caton – Du suicide); sama činjenica da je našla mesta u Enciclopédie, pod pojmom Samoubistvo.


RAZGOVOR JEDNOG FIZIČARA I JEDNOG METAFIZIČARA1

Fizičar: Eureca,2 eureca.(1)

Metafizičar: Šta se desilo? Šta si to pronašao?Fizičar: Umeće večitog življenja.(2)

Metafizičar: U toj knjizi koju nosiš sa sobom?Fizičar: U kojoj ovo iznosim: i ako zbog ovog ot-

krića drugi budu živeli dugo, ja ću živeti barem večito; hoću reći da ću steći besmrtnu slavu.

Metafizičar: Uradi nešto po mome. Nađi jednu olovnu kutiju, stavi u nju ovu knjigu, zakopaj je u zem-lju, i pre nego što umreš nemoj da zaboraviš da na tom mestu ostaviš napisano, tako da svet može da ide tamo i dođe do knjige, onda kada bude pronađeno umeće da se srećno živi.3

Fizičar: A u međuvremenu?Metafizičar: U međuvremenu ona će biti savrše-

no beskorisna. Cenio bih je više kada bi sadržala umeće kako živeti kraće.

Fizičar: Ono nam je već dugo poznato; a nije ni bi lo teško do njega doći.


Metafizičar: U svakom slučaju ja ga cenim više od tvoga.

Fizičar: Zašto?Metafizičar: Zato, ako život nije srećan, što je do-

sad propustio da bude, bolje da je bude kraći negoli du ži.Fizičar: Oo, to ne: jer život je dobro po sebi, i sva-

ko ga, naravno, želi i voli.4

Metafizičar: Tako misle ljudi; ali se varaju: kao što se puk5 vara onda kada misli da je boja svojstvo pred-me ta; kada se ne radi o predmetu, već o svetlosti. Ka žem da čovek ne želi i ne voli ništa drugo do svoju sopstvenu sreću. Prema tome on ne voli život, sem u onoj meri u kojoj ga smatra oruđem ili pretpostavkom takve sreće.6 Prema tome, pravo rečeno, on voli nju a ne ono pr vo, prem da vrlo često onom prvom pripisuje ljubav ko ju ose ća prema onom drugom. Istina je da su ova zablu da, kao i ona sa bojama, obe prirodne. Međutim, reći da lju-bav prema životu nije prirodna, ili ako hoćeš, nije neop-hod na, pogledaj samo koliko je njih u drevnim vreme-nima izabralo svojevoljno da umre, premda su mogli da žive; a mnogi u naše vreme i u raznim slučajevima žele sebi smrt, neki i od svoje ruke. Što ne bi bilo moguće kada ljubav prema životu sama po sebi ne bi bila priro-đena čoveku. Budući da je ljubav prema sopstvenoj sreći prirođena svakom živom stvorenju, svet bi propao pre nego što bi bilo koje od njih prestalo da je voli i da do nje dođe na svoj način. A onda, da je život po sebi dobar, če-kam da mi io tome pružiš dokaze, obrazlažući to razlo-zima fizičkim, metafizičkim, ili bilo koje druge naučne grane. Što se mene tiče, ja bih rekao da je srećan život,


van svake sumnje jedno dobro; ali samo zbog toga što je srećan, a ne zato što je život. Nesrećan život, samim tim što je nesrećan, predstavlja zlo; i s obzirom da priroda, ili barem ljudska priroda, čini život i nesreću nerazdvoj-nim, sam zaključi šta iz toga proishodi.

Fizičar: Lepo te molim, ostavimo ovo; jer je zaista tužno; i bez mnogo uvijanja, odgovori ti meni iskreno: kada bi čovek živeo večito; hoću reći bez umiranja, a ne posle smrti; misliš li ti da se to njemu ne bi sviđalo?

Metafizičar: Na jednu bajkovitu pretpostavku od-go vo ri ću ti nekolikim bajkama: tim pre što nikad ni sam večito živeo, tako da ti ne mogu odgovoriti iz is kus tva, niti sam pak razgovarao sa nekim ko bi bio bes mr tan; i sem u bajkama, ja o takvim osobama čuo ni sam. Kaljo-stro7 bi tu mogao da nam malo rasvetli stvar s obzirom da je živeo nekoliko vekova: premda, poš to je umro kao i svi ostali, ne izgleda da je bio besmrtan. Stoga ću ti reći da je mudrome Hironu,8 koji je bio bog, tokom vremena život postao toliko dosadan da je od Jupitera zatražio da umre, i umro je.(3) Ili pomisli samo, ako je besmrtnost smetala bogovima, šta bi tek bilo sa ljudima. Hiperbo-rejci,9 narod nepoznat ali ču ven; kome se ne može prići ni suvim ni vodenim putem; bogat svim dobrima; naro-čito lepim magarcima, ko ji im služe za masovne žrtve; imaju ako se ne varam, mo guć nost da večno žive, jer ne znaju niti za bolesti niti za muke, ratove, razdore, nes-ta ši ce, poroke ili krivice; i pored svega toga umiru svi odreda: jer posle manje-više hiljadugodišnjeg života ili tako nešto, siti zemlje, skaču svojevoljno sa jedne svima njima znane litice u more, da bi se udavili.(4) Dodaj ovoj


jednu drugu bajku. Braća Biton i Kleobij,10 na jedan pra-znik, kako mazge nisu bile spremne, upregli su se u kola svoje majke, Junonine11 sveštenice i odvezli je u hram; ova je usrdno molila boginju da nagradi pobožnost nje-nih sinova najvećim do brom kojim ljudi mogu da budu nagrađeni. Junona, umesto da ih učini besmrtnima, što je bilo u njenoj moći, i što je u ono vreme bilo uobiča-jeno, učinila je da i jedan i drugi istodobno umru. Isto se zbilo sa Agamedom i Trofonijem.12 Pošto su završili hram u Delfima, zatražili su od Apolona da ih isplati: koji im je odgovorio da će njihov zahtev ispuniti u roku od nedelju dana; u međuvremenu otišli su da terevenče o svom trošku. Kada je došla sedma noć, uspavao ih je blagim snom iz koga se još uvek nisu probudili; i pošto su bili isplaćeni na ovaj način, više od toga nisu ni traži-li. Ali, kada smo već kod bajki, evo ti još jedne, u vezi sa kojom želim da ti postavim jedno pitanje. Meni je po-znato da tvoja sabraća smatraju aksiomom da ljudski ži-vot, bez obzira u kojoj zemlji, ili pod kojim podnebljem, sem malih razlika, traje prirodno određeno vreme, ima-jući pri tom u vidu narod kao celinu. Međutim, izvesni cenjeni antički pisci(5) govore o tome da u nekim delovi-ma Indije i Etiopije ljudi ne žive duže od četrdeset godi-na; ko umre u tim godinama, umire u dubokoj starosti; a devojčice u sedmoj godini su već za udaju. Znamo i to da se ovo poslednje događa manje-više u Gvineji, u Dekanu13 i na drugim mestima izloženim žarkoj klimi. Dakle, pretpostavimo kako je tačno da postoje jedan ili više naroda, kod kojih ljudi redovno ne žive duže od če-trdeset godina; i ovo se dešava prirodno, a ne kao što se


govorilo za Hotentote,14 iz drugih razloga; moje pitanje je, da li se tebi, u odnosu na ovo, čini da rečeni narodi treba da budu bedniji ili srećniji od drugih?

Fizičar: Bedniji, svakako, s obzirom da umiru ra-ni je.

Metafizičar: Ja mislim suprotno od toga, i to iz is tog razloga. Međutim, stvar nije u tome. Obrati za tre-nu tak pažnju. Ja sam negirao da je sam život po se bi, to će reći prosto osećanje sopstvenog postojanja, pri rod-no poželjan. Međutim, ono što se isto tako dos tojnije mo že zvati životom, a ovde mislim na snagu i obilje ose ća ja,15 prirodno je da ga svi ljudi vole i žele: jer bilo ko ji pos tu pak ili živa i snažna strast, pod uslovom da ni-je ne pri jat na ili bolna, samim tim što je živa i jaka, na-ma je ugodna, premda može biti lišena bilo kakve dru ge pri jat ne osobine. Elem, kod one vrste ljudi kod ko je se ži vot proživi prirodno u roku od četrdeset godi na, to jest, vremenski za polovinu manje od onog što je priro-da odredila drugim ljudima, taj i takav život, u svim svo jim fazama, bio bi dvostruko življi od ovog našeg: za to što ti ljudi treba da porastu, dođu do pune zrelos-ti, i zatim se, na sličan način istroše i umru, dok im za sve to stoji na raspolaganju samo polovina vremena. Ži-vot ni procesi, njihove prirode, u srazmernom odnosu sa ovom brzinom, bili bi u svakom trenutku dvostruko snaž ni ji u odnosu na ono što se događa drugima; a isto ta ko i voljni postupci tih ljudi, njihova kretanja i spolj-na živahnost odgovarali bi toj većoj snazi. Na taj način, oni bi za kraće vreme raspolagali količinom života ko-jom mi raspolažemo. Ta ko ličina raspoređena na manji


broj godina bila bi dovoljna da ove ispuni, ili da pri tom ostavi manje praznine; tamo gde udvostručeni prostor ne bi bio dovoljan: postupci tih ljudi i njihovi osećaji, budući snažniji i sabijeni u sažetiji okvir, bili bi isto tako dovoljni da ispune i oživotvore celokupnu njihovu eg-zistenciju; dok u našem trajanju, mnogo dužem, ostaju prilično česti i veliki razmaci, neispunjeni bilo kakvom životnom delatnošću ili osećanjima. I s obzirom da pro-sto postojanje nije poželjno, već samo ono ispunjeno sre ćom; a dobra ili zla sreća ne može se meriti brojem dana, moj zaključak je da bi se život tih naroda, tim što je kraći, utoliko manje siromašan zadovoljstvima, ili onim što se tako zove, mogao da pretpostavi našem, a niš ta manje i životima pr vih kraljeva asirskih, egipat-skih, kineskih, indijskih i drugih zemalja, koji su živeli, da se vratimo na bajke, pre toliko hiljada godina. Stoga, mene ne samo da ne za ni ma besmrtnost, već sam spre-man da ovu prepustim ribama; kojima je pripisuje Leve-nhuk,16 ukoliko ih ne pojedu ljudi ili kitovi. Ali, umesto da odugovlačimo ili prekidamo sa razvojem našeg tela kako bi produžili život,17 i kako to predlaže Mopertui,(6) ja bih rađe kada bismo mogli da ga ubrzamo, ne bi li se naš život sveo na meru života nekih insekata, koje zovu vodenim cvetovima,18 za koje kažu da oni najstariji ne žive duže od jednog dana, pa i pored toga oni prestaju da žive kao praoci i kao čukundede.19 U kom slučaju ra-čunam da nam ne bi preostalo mesta za dosadu. Šta ti misliš o ovakvom načinu rasuđivanja?

Fizičar: Mislim da je za mene neubedljiv; i da, ako ti voliš metafiziku, ja se držim fizike: hoću reći, ako ti


zalaziš u sitnice, ja posmatram celinu, i to mi je dovolj-no. Ali, i ne stavljajući ruku na mikroskop, mogu ti reći da je život lepši od smrti, i ja jabuku20 dajem njemu, a da pri tom ne moraju da se svlače ni jedno ni drugo.

Metafizičar: I ja tako sudim. Ali kada samo po-mis lim na običaje onih varvara,21 koji su za svaki nesreć-ni dan u životu, bacali u jedan tobolac crni, a za sva ki srećni, beli kamenčić;(7) pitam se samo, po smrti svakog od njih, koliko je malo belih kamičaka nađeno u tim tul ci ma, a koliko mnogo crnih. I voleo bih da vidim pred sobom sve kamenčiće dana koji su mi još preosta li; i raztrebivši ih, da mogu da bacim sve one crne, i oduz-mem ih od svog života, sačuvavši samo belutke: premda znam da to ne bi bila nikakva gomila, a i bila bi sumnji-vo bele boje.

Fizičar: S druge strane, mnogi bi, makar svi ka-men čići bili crni, crnji i od samog probnog kamena,22 hteli da mogu da im dodaju i druge, pa i iste boje, zato što su ubeđeni da nijedan kamenčić nije tako crn kao onaj poslednji. I ti ljudi, kojima i sam pripadam, mogli bi zapravo da dodaju mnoge kamenčiće svojim životi-ma, koristeći se umećem iz ove moje knjige.

Metafizičar: Neka svako misli i radi kako bolje zna i ume; a i smrt neće propustiti da postupi na svoj na-čin. Ali, ako već želiš, produžujući život, da zaista izađeš u susret ljudima; nađi puta i načina da umnožiš i okrepiš njihova osećanja i njihovu delatnost. Tako ćeš stvar no uvećati ljudski život, i ispunjujući one prete ra no duge vremenske razmake u kojima životari mo umes to da ži-vimo, moći ćeš da se pohvališ kako si ga produžio. I to


bez potrebe da krećeš u potragu za ne mo gu ćim, ili da siliš samu prirodu, naprotiv pomoćićeš joj. Ne čini li se tebi da su u drevnim vremenima23 ljudi živeli punijim životom od ovog našeg, i pored toga što su doživljavali velike i stalne opasnosti, i zbog toga obično ranije umi-rali?24 I učinićeš veliku blagodet ljudi ma: čiji ži vot je vaz-da, neću reći bio srećan, već utoliko manje ne sre ćan, tim što je bio burniji, i uglavnom is pu njen, bez bo lan i lišen ne pri jat nosti. Međutim, kada je is pu njen dokolicom i ča-mo ti njom, što će reći prazan, na vo di na pomisao kako je istinita ona Pironova25 izreka: da između života i smrti razlike nema.26 Kada bih ta ko mis lio, kunem ti se, moj strah od smrti ne bi bio ma li. Ali konačno, život treba da je živ; ili će smrt biti neu po re di vo vrednija.27


Napomene

1 Započet ni nepunih nedelju dana po završetku „Prometeja“ (napi san između 14. i 19. maja 1824) ovaj razgovor ima teži prizvuk i njegova tako reći sublimisana melanholija biće karakteristična za ve ći, preosta li deo knjige. Međutim, i pored toga, u centralnoj temi di ja loga, Leopardi kao da nudi izlaz u tom smislu. Jer pojam „života“, ima dva značenja: pr vi je čisto fizičko trajanje u vremenu, sa kojim je veći na sveta spremna da se pomiri (strana koju predstavlja Fizičar); dru go, pak, je „ono što se isto tako dostojnije može zvati životom, a ovde mislim na snagu i obilje osećaja“. Drugim rečima, vitalnost, postup ci, misao, rad, ukratko: pun život. Osim toga, premda Leopardi (u svojstvu Metafizičara) zauzima stav protiv tvrdnji, opštih mesta Fizi ča ra, on izgleda kao da saoseća sa nji ma. Međutim, ishod niukom slu ča ju ne predstavlja poricanje sop s tve nog Leopardijevog stava, već, reklo bi se, jedno dublje i iskrenije raz miš lja nje neprekidano polemičkim is pa dima o neuhvatljivoj opseni sre će i putevima i načinima na koji ona može biti, ako ne baš shvaćena, ono barem zamišljena. Poslednja tvrd nja Metafizičara – „Ali konačno, ži vot treba da je živ; ili će smrt bi ti neuporedivo vrednija“ – odgovara jed nom konstantnom leo par di jevskom ubeđenju po kome živahno, buj no životno iskustvo jedini je lek protiv dosade, protiv čame. U „Ko lum bu“, „Noćnoj pesmi...“, na raz nim mestima u Zibaldonu, primetno je ana log no uverenje: Leo par di jednostavno dugom životu pretpos tav lja ži vot ispunjen snaž nim ose ća nji ma.

2 Na grčkom: pronašao sam.3 Vidi Zib. 39227 gde Leopardi razrađuje nadugačko ovu temu.4 Uporedi Zib. 1476: „U osnovi, velika većina ljudi ne voli život i ne

čezne za njim, osim da bi živela. Stvarni cilj života je život i mukotrpno vučenje istim putem preteških, ali uz to praznih kola. (10. avagust 1821). Sličan argument, plod opšteg verovanja, u „Razgovoru jednog


prodavca almanaha i jednog prolaznika“ (Prolaznik: „Pa ipak, život je lepa stvar, zar ne?“ Prodavac: „To je poznato“).

5 U originalu stoji, il volgo, običan svet, reč koju Leopardi često upo treb ljava za „neobrazovani“ svet, ali bez nekih preteranosti u tom smi slu.

6 Upr. Zib. 381314, gde čitamo: „A zadovoljstvo nije ništa drugo do sam život itd. I život je neumitno zadovoljstvo, i samim tim veće zadovoljstvo što je taj život veći i životniji.“

7 Čuveni pustolov Giuseppe Balsamo, zvani Cagliostro (1743 1795).8 Mesto koje navodi Leopardi u svojoj napomeni (vidi str. ?) počinje

ovim rečima: Menip: Rekli su mi, Hirone, da si ti, iako si bog, rešio da umreš. Hiron: Rekli su ti istinu, Menipe. I mrtav sam, kao što vidiš, premda sam mogao biti besmrtan. Menip: I šta si to dobro pronašao u smrti, u kojoj mnogi nalaze zlo? Hiron: Tebi ću reći, koji nisi glup. U korišćenju besmrtnosti, nisam našao nikakvog zadovoljstva.“ – Ovaj Kentaur, čuven po svojoj mudrosti, bio je zaštitnik nekolikih grčkih heroja, uključiv Jazona i Ahila.

9 Mitski narod sa dalekog severa. Vidi Leopardijevu napomenu (4), str. ?.

10 Bajka o Bitonu i Kleobij se pominje u Zibaldonu (2676); Leo pardi je preuzeo od Barthélemyja, Voyage du jeun Anacharsis en Grè ce, i od Plutarha, Consolatio ad Apollonium. Međutim, iako nas Leo pardi upućuje na Plutarha, priču o ovo dvojice braće nalazimo kod Herodota, kada je Krez kazuje Solonu 1.31. Kao i kod Cicerona (Ras pra ve u Tuskulu I, 48) u jednom pasusu gde se govori o istom „do ga đa ju“.

11 T.j. Herina.12 Ova priča se takođe nalazi kod Plutarha, Consolatio ad Apol lo nium.13 Leopardi se poziva na Buffona, Histoire naturelle (beleška L. na

margini).14 Aludira na Bifonovo mišljenje, po kome je odlučujući uzrok

preu ra nje ne smrti kod Herodota bio nedostatak higijene.15 Ovde Leopardi uvodi temu koja se proteže kroz ceo Zibaldone.

Snažno je zahvaćena i u pesmi „Pobedniku u igri loptom“ (1821), a vraća se i u „Kolumbu“. Galimberti primećuje: „Ovi vidovi Leo pardi je ve mi sli naveli su kritičare da ga stavljaju na istu liniju koja polazi od Ru soa do Ničea.“

16 Anton van Leeuwenhoek, holandski prirodnjak (16321723).17 P. L. Moreau de Maupertuis je bio francuski matematičar i mo ra

list (16281759); vidi Leopardijevu napomenu na str. ?.


18 U izdanju iz 1827. ove reči nedostaju.19 U Zibaldonu (3511): „I ako je tačno kao što kažu da u reci Apranis

u Skitiji ima životinjica među kojima su i one koje se rađaju ujutru da bi nestale uveče, a najstarije među njima odlaze ostavljajući za sobom veliko potomstvo, svoj porod, unuke, praunuke i na svoj način godine (Genovesi, Meditazioni filosofiche sulla religione i sulla morale, Me di ta zio-ne I: Piacere dell’esistenza, at. 12; Bassano Remondini, 1783, str. 26), itd.“

20 Aluzija na mit o Parisu, koji je jabuku dodelio Afroditi, pošto je video nagu. Međutim, možda je u pitanju i odjek iz Platonovog Gor-gi je 523, gde Sokrat pripisuje Zevsu reči: „kada se o ljudima u životu sudi, sudi im se obučenima“, tj. sa svim njihovim telesnim dodacima uključiv lepotu itd.

21 Prema Galimbertiju, Skiti opisani u Zib. 367681 s pozivom na Ver gilija, Georgike, III, 370 i dalje.

22 Probni kamen, posebno crni jaspis, koji se koristi za raspoznavanje zla ta i srebra, i koji pri trenju ostavlja traga.

23 Vraća se Leopardijev motiv mita o drevnim vremenima, razdoblja u kome je ceo kosmos bio krepkiji i životniji.

24 Ova misao je natuknuta ranije, još u februaru 1821. (Zib. 6269).25 Piron iz Elide (oko 365 – oko 275 p.n. ere), osnivač grčke skeptičke

filozofije. Leopardijev neposredni izvor je Diogen Laertije.26 Jedna Leopardijeva beleška (na margini) upućuje na Loci com-

munes Jovana iz Stobija (Stobaeus): „Pyrrhon aiebat nihil interesse inter vitam ac mortem“ (Piron je tvrdio da između života i smrti ne postoji nikakva razlika).

27 Upr. Zib., beleška od 29. avgusta 1821, str. 1584 i dalje: „Sledstveno mo joj teoriji zadovoljstva zapravo proizlazi, da kada je u pitanju sa moljub lje, mogućoj sreći čovekovoj odgovara samo stanje punog ži vo ta ili potpune smrti. Njemu odgovara da on i njegova duševna svoj stva bu du obuzeta jednom obamrlošću, jednom trenutnom ili uo bi ča jenom ravnodušnošću, koje uspavljuju ili skoro ugušuju svaku želju, sva ku nadu, svaku strepnju, ili pak da rečena svojstva i pomenute stras ti budu rasute, preterane, dovedene u stanje da na najživlji način, i tako reći u potpunosti budu obuzete delatnošću, životnom snagom, odu šev lje njem, snažnim maštanjem ili spoljnim stvarima koje ih na neki način ostvaruju. Jedno stanje između ova dva nužno je nesrećno, to jest živa želja, uzavrelo samoljublje, lišeno bilo kakve radinosti, jalo vo tle za život i oduševljavanje. Ono je, međutim, najčešće stanje u ko me se ljudi nalaze...“


RAZGOVOR IZMEĐU TORKVATA TASA1 I NJEGOVOG DOMAĆEG DUHA(1)

Duh: Kako si, Torkvato?2

Taso: I sam znaš kako je kada si u zatvoru, a kada si unutra, briga preko glave.

Duh: Hajde, hajde! Posle večere, nije vreme za ja-danje. Razgali se, i daj da se smejemo.

Taso: Nisam ti baš raspoložen. Ali tvoje prisus tvo i tvoje reči uvek mi donose utehu. Sedi ovde pored me ne.

Duh: Ja da sednem?3 To jednom duhu nije lako. Ali, ništa: zamisli da sam seo.

Taso: O, kada bih samo iznova mogao da vidim svo-ju Leonoru.4 Kad god mi se obre u svesti, a mene prož mu žmarci od sreće, od glave do pete; i nema nerva, nema vene koja se u meni ne uzbudi. Ponekad, kad sa mo po-mis lim na nju,5 u mojoj svesti ožive takve slike ko je bu de osećanja, da mi se za trenutak učini kao da sam onaj isti Taso koji sam nekada bio pre nego što sam is ku sio ne-da će i spoznao ljude, i koga sada često kao mrt vog opla-ku jem. Da, mogu ti reći, spoznaja sveta, i hod po mu ka-


ma obično utapaju i uspavljuju u svakom od nas čo ve ka koji je nekad bio: koji se s vremena na vreme začas prene, ali sa godinama sve manje i manje; sve više se povlači u samog sebe, pada u još dublji san; i još za ži vo ta umre. Najzad, ja se zaista čudim da pomisao na jed nu ženu, može imati takvu snagu, da me natera da za bo ra vim to-like nesreće. I da nije ovog beznađa da ću je ikada više videti, poverovao bih da još uvek nisam izgubio sposob-nost da budem srećan.

Duh: Šta ti je od ovog dvoga draže: da vidiš voljenu ženu, ili da o njoj misliš?

Taso: Zaista ne znam. Kada bi bivala pored mene, či ni la mi se ženom; daleko od mene činila mi se bogi-njom.6

Duh: Te boginje su tako dobre ćudi, da kada im se ne-ko približi, za tili čas sputaju one svoju božanstve nost, oslobađaju se sjaja u kome blistaju, stavljaju ga u džep, da ne bi zasenio smrtnika koji se našao pred njima.

Taso: Avaj, govoriš istinu. Ali, zar ne misliš da je to veliki nedostatak kod žena; da stavljene na ispit one is-padaju toliko različite od onog što smo zamišljali?

Duh: Ja u tome ne mogu da vidim njihovu grešku, to što su one od krvi i mesa, a ne od amvrosije i nektara. Koja to stvar u svetu je samo senka ili hiljaditi deo sa-vršenstva koje vi zamišljate da postoji u ženama? A čini mi se i neobično, vas ne čudi to što su ljudi ljudi, to jest za malu pohvalu i ne mnogo ljubazni; a ne možete da ra-zu me te kako to da, zapravo, žene nisu anđeli.

Taso: I pored svega toga, umirem od želje da je po-novo vidim, i iznova s njom razgovaram.


Duh: Dobro, u redu, noćas ću ti je dovesti u san; le-pu kao mladost; prijatnu i ljubaznu tako da ćeš se odva-žiti da sa njom razgovaraš mnogo iskrenije i tečnije kao nikada dosad: štaviše, na kraju ćeš je zgrabiti za ruku; a ona će, piljeći pogledom u tebe, uliti u tvoju dušu takvu mi li nu, da ćeš se osetiti sputan sa svih strana; i celog su-traš njeg dana, svaki put kada se budeš setio ovog sna, ose ti ćeš kako ti srce nežno poigrava.

Taso: Velika uteha: san umesto istine.Duh: Šta je istina?7

Taso: To ni Pilat nije znao ništa bolje od mene. Duh: Dobro, odgovoriću ja umesto tebe. Znaj da iz-

me đu istine i sna razlike nema, sem što snovi mogu bi ti lepši i prijatniji nego što istina može ikada biti.8

Taso: Tako da je sanjano zadovoljstvo vredno ko-liko i ono pravo?

Duh: Ja u to verujem. I ne samo to, već sam čuo za jednog čoveka, da uvek kada se voljena žena pojavi pred njim u nekom nežnom snu,9 on celog idućeg dana beži kako je ne bi sreo i video; znajući da ona ne bi mogla da podnese poređenje sa slikom koja mu se upečatila u snu, i da će ga zbilja, brišući varku iz njegove svesti, lišiti posebnog zadovoljstva koje mu je bila donela. Eto zbog čega ne treba osuđivati drevni svet, koji je bio mnogo brižljiviji, domišljatiji i preduzimljiviji od vas, u odnosu na bilo koje zadovoljstvo dostupno prirodi ljudskoj, zato što im je običaj bio da na razne načine obezbeđuju sebi mi le i vedre snove; niti pak treba Pitagori prebacivati što je zabranjivao da se jede bob, za koji se verovalo da re me ti spokoj istih tih snova, te može i da ih pomuti;(2)


a valja oprostiti i sujevernima koji su navikli da se po-mole i prinesu vinsku žrtvu Merkuru nosiocu snova,10 kako bi im udelio one radosne; i u ovu svrhu davali su da im se na stubiće od postelje ureže njegov lik.(3) I tako, ne na la ze ći nikada sreću za budnog stanja, ovu su tražili u spavanju: verujem da su delimično, i na neki način u to me i uspevali; i da je Merkur bio spreman da usliša nji-ho vu molbu bolje od ostalih božanstava.11

Taso: Prema tome, s obzirom da se ljudi rađaju i ži-ve isključivo radi zadovoljstva, bilo telesnog bilo dušev-nog; i ako je zadovoljstvo samo ili poglavito u snovima, treba se rešiti i živeti tek radi snova: na šta, istinu govo-reći, ja sebe ne mogu da svedem.

Duh: Već si se sveo i rešio u tom smislu, jer si živ i pristaješ na život. Šta je zadovoljstvo?

Taso: Nisam ga u dovoljnoj meri iskusio da bih znao šta je.12

Duh: Niko to ne zna šta je zato što ga je doživeo, već samo razmišljajući o njemu; jer zadovoljstvo je ve-štastveni a ne stvarni predmet;13 jedna želja, a ne činje-nica; osećanje koje nastaje u mislima ljudi, i tu i ostaje; ili bolje rečeno, to je samo pojam, ali ne i osećanje. Zar ne shvatate da istovremeno sa nekim vašim zadovolj-stvom, iako je ono beskrajno žuđeno i postignuto uz to li ke neizrecive muke i nevolje; budući nesposobni da se zadovoljite uživanjem koje doživljavate svakog od tih trenutaka, vi neprestano očekujete neko još veće i stvar-nije uživanje, u kome se zapravo sastoji to zadovoljstvo? I da takoreći na taj način, vi celo vreme prenosite na bu-duć nost zadovoljavanje svojih želja?14 A ono prestaje


uvek pri samom prispeću trenutka koji vas zadovoljava; i jedinu korist koju vam ostavlja to je slepa nada da ćete uži va ti bolje i stvarnije drugom jednom prilikom, kao i utehu da sami sebe zavaravate i sebi pričate kako ste uži va li, i da to onda ispričate i drugima, ne iz čistog čas-to hle p lja, već da ubedite druge u ono u šta biste sami že-leli da verujete. Stoga, svako ko pristaje da živi, ne čini to ni iz kakvog drugog razloga ili koristi sem da sanja; to će reći da veruje da će tek uživati, ili da je već uživao; što je i jedno i drugo lažno i čisto maštanje.

Taso: Zar ljudi ne mogu nikada da veruju kako uži-vaju u sadašnjem trenutku?

Duh: Onog trenutka kada bi poverovali u tako ne-što to uživanje bilo bi stvarnost. Ali, kaži mi sam, sećaš li se ti da si u bilo kom trenutku u svom životu, s potpu-nom iskrenošću i ubeđenjem rekao: ja uživam. Svakog bogovetnog dana si govorio i govorićeš sasvim iskreno: uživaću, i puno puta, ali manje iskreno: uživao sam. Ta-ko da je zadovoljstvo vazda bilo prošlost ili budućnost, ali nikada sadašnjost.15

Taso: Što je kao kada bi se reklo i da ne postoji.Duh: Tako izgleda.Taso: Pa i u snu.Duh: Pravo rečeno, da.Taso: I pored svega, cilj našeg života, njegova prava

svrha; ne isključivo suštinska, već jedina, jeste samo za-dovoljstvo; podrazumevajući pod zadovoljstvom sreću; koja zapravo mora biti zadovoljstvo, sa bilo kog izvora ono poteklo.

Duh: Sasvim izvesno.


Taso: Zato je i naš život, budući uvek bez cilja, stal-no nesavršen; shodno tome, i življenje, po svojoj prirodi je jedno nasilje.16

Duh: Možda.Taso: Ja tu „možda“ ne vidim. Zašto mi onda živi-

mo?17 Hoću reći, zašto pristajemo da živimo? Duh: Šta ja znam o tome? Budući ljudi, vi se u to

bo lje razumete.Taso: Što se mene tiče, ja ti se kunem da ne znam.Duh: Pitaj druge, mudrije, i možda ćeš naći nekog

ko će ti razrešiti ovu sumnju.Taso: I hoću. Ma naravno, život koji ja vodim, sve

vreme je nasilje: jer, ostavimo li i bolove po strani, mene ubi sama dosada.

Duh: A šta je to dosada?Taso: Kad smo kod nje, iskustvo mi ne nedostaje da

udovoljim tvome pitanju. Meni se čini da je dosada kao i vazduh, koji ispunjava svaki prostor između materijal-nih stvari i sve praznine sadržane u svakoj od njih; i ka-da se jedno telo pokrene, a drugo ga ne nadomesti, ona tu smesta nastupa. I tako, sve međuprostore u ljudskom životu raspoređene između zadovoljstva i neprijatnosti osvaja dosada. Zbog toga, kao i u materijalnome svetu, shodno peripatetičarima,18 bezvazdušni prostor ne po-stoji; isto tako, i u našim životima ne postoji bilo kakav bezvazdušni prostor; sem onda kada iz bilo kog razloga, prestanemo da mislimo. Sve ostalo vreme, duh, uzet po sebi, i kao rastavljen od tela, sadrži ovo ili ono osećanje; kao stvar koja, budući lišena svih radosti i bolova, mora


biti ispunjena dosadom,19 koja je isto tako osećanje, ni-šta manje od bola i zadovoljstva.

Duh: I s obzirom da su sva vaša zadovoljstva sazda-na od tkiva sličnom paučini; tananog, proređenog i pro-vid nog; stoga, kao što vazduh u one, tako i dosada pro-di re u ove ispunjavajući ih sa svih strana. Zaista ve ru jem da pod dosadom ne bi trebalo podrazumevati niš ta dru-go do čistu žudnju za srećom;20 koju zadovoljstvo nije ispunilo, a neprijatnost stvarno povredila. Ali, ka ko ova žudnja, kao što smo netom rekli nije nikada za do vo ljena, zadovoljstva, pravo rečeno, i nema. Prema tome, ljudski život, da tako kažemo, sastavljen je i satkan delimično od bola, delom od dosade; i jednog od tih osećanja neće se osloboditi ukoliko ne ispuni i ono dru go. A ovo nije samo tvoja lična, već i sudbina svih ljudi.

Taso: Postoji li kakav dobar lek protiv dosade?Duh: San, opijum i bol. Ovaj poslednji je najdelo-

tvorniji; jer dok pati čoveka ne mori bilo kakva dosada.Taso: Više volim da se dosađujem celog veka, ne-

goli da pribegnem takvom jednom leku. Ali, isto tako, raznolikost u postupcima, zanimanjima i osećanjima, prem da nas ne oslobađa dosade, jer nam ne pruža pravo za do volj stvo, ipak ovu ublažuje i olakšava teret.21 Dok u ovoj tamnici, bez dodira sa svetom, čak u nemoći da pi-šem, sveden na to da u dokolici brojim otkucaje na satu, prebrajam potporne gredice,22 pukotine ili crvotočine na tavanici, zurim u opeke na podu, zabavljam se lepti-ri ći ma i mušicama koje lete po sobi, provodim skoro sve ča so ve na isti način; nema ničega što bi mi barem deli-mič no umanjilo teret dosade.23


Duh: Reci mi: koliko već dugo si sveden na ovakav način života?

Taso: Više nedelja, kao što i sam znaš.Duh: Od prvog dana otkako si ovde nisi li primetio

neku promenu u tom dodijavanju koje ti taj način života donosi?

Taso: Sigurno da sam u početku osećao to muče-nje mnogo više: jer malo-pomalo, moja svest, neobuzeta drugim mislima i lišena razonode privikla se na razgo-vor sama sa sobom mnogo više i zabavnije negoli ranije; i stekavši naviku i vrlinu da razgovara sa sobom, štaviše da brblja, i to tako, da mi se u više navrata učinilo kako mi se u glavi obrelo celo društvo koje se raspravlja, te mi je dovoljna i najmanja pomisao da bi se iz toga začela u meni velika rasprava.

Duh: Videćeš da će ta navika u tebi jačati i iz dana u dan biti sve čvršća, tako da kada ti se bude pružila pri li ka da posećuješ druge ljude osetićeš da ti je manje la god no u njihovom društvu, nego kada si sam. I ovo pri vi ka va-nje na takav način života nemoj misliti da se događa sa-mo svetu već naviknutom na razmišljanje kao što si ti; jer pre ili posle ono se dešava svakome. Štaviše, budući razdvojeno od drugog sveta i, da tako kažemo, od samog života, donosi sa sobom ovu prednost; da čovek, uprkos prezasićenosti, osvešćen i razočaran sa mim iskustvom u odnosu na ljudske stvari; malo-po ma lo navikavajući se iznova da na njih gleda s izvesne raz da ljine, sa koje one izgledaju mnogo lepše i vrednije negoli izbliza zaboravlja na njihovu taštinu i beznačajnost; iznova gradi sebi, i tako reći stvara svet na svoj način; da ceni, voli i želi život,24 sa


kojim nadama će on, ako mu se ne oduzme bilo moguć-nost bilo pouzdanje povratka u ljudsko društvo, nastaviti da se hrani i u njima uživa, kao što je to već činio u svojim mladim godinama. Na taj način samoća skoro da zame-njuje mladost; ili u najmanju ruku podmlađuje duh, pot-krepljuje i stavlja u pokret maštu, a i obnavlja u iskusnom čoveku blagodeti one pranevinosti za kojom žudi.25 Sada moram da idem; jer vidim da si zadremao; i odlazim da bih ti pripremio onaj obećani slatki san. Tako, između sna i maštanja, trajaćeš svoj život; bez druge koristi sem da ga istraješ; jer to je jedina polza koja se može steći na ovome svetu, i jedini cilj koji svakog jutra26 pri buđenju treba sebi da postavljate. Vrlo često, moraćete da zubima vučete taj život: blažen bio onaj dan kada ćete moći da ga vučete rukama, ili ga teglite na leđima. Ali, sve rečeno i sve urađeno, znaj da vreme u ovoj tamnici tebi ne protiče sporije negoli što protiče u dvoranama i vrtovima onih koji te kinje.27 Zbogom.

Taso: Zbogom. Ali, čuj! Tvoj razgovor mi je bio ve-lika uteha. On neće prekinuti moju tugu: ona je najveći deo vremena kao najtamnija noć, bez meseca i bez zve-zda; dok u tvome društvu, slična je sutonu večeri, više prijatna nego nesnosna. I kako bih mogao da te ubudu-će pozovem kada ustreba, reci mi gde obično obitavaš?

Duh: Zar to još ne znaš? U nekoj dobroj čaši vi na.28


Napomene

1 Napisan između 1. i 10. jula 1824, „Razgovor između Torkvata Tasa i njegovog domaćeg duha“ Leopardi je odredio kao „kolokvijum ili solilokvijum“. Ovaj drugi termin – razgovor sa sobom – zapravo bolje odre đu je prirodu samog malog ogleda, koji ilustruje Leopardijevu „teori ju zadovoljstva“ i dosade. Pisac ovde po prvi put napušta mit i mi to logi zi ranje i uvodi jednu istorijsku ličnost, pesnika Torkvata Tasa (Torquato Tasso) koga je pomno izučavao, često bio odjek njegovih mis li i osećanja, i smatrao ga, zbog njegovih nedaća svojim sabratom. Šta vi še, Taso kao protagonista, kao i sam tretman njegove ličnosti, neuo biča jeno za Leopardija, ima istorijsku osnovu, jer polazna tačka za ovo delce je Tasov dijalog iznet u njegovom Messagiero (Vesnik). Leo pardi je u Tasovom sužnjovanju video i svoje „tamnovanje“ u Re ka na ti ju; a izdvojenost i samovanje (a i blaženstva za njih vezana) teme su koje ovaj razgovor zahvata. Međutim, ima i drugih tema: već pomenuta „teo ri ja zadovoljstva“ data je i produbljeno i sažeto; pitanje sna i jave je do tak nuto sa posebnim osvrtom na polnu ljubav; Leopardijeve zrele mis li u vezi sa vitalnom i sveprožimajućom dosadom (tædium vitæ) takođe su u kraćim potezima našle mesta na ovim stranicama. Kratko rečeno, „Taso“ pokriva širok prostor, dok su ga neki kritičari napadali zbog nedostatka jedinstva. Međutim, ono što drži celovitost delca je sama proza – fikcija na kojoj je ono zasnovano: čovek u samotnoj izdvo je nosti, malo podnapit, u razgovoru sa jednim zamišljenim du hom, dok je ishod u veoma osetljivom misaonom „proizvodu“ jedne lutajuće svesti. Blaga melanholija u tonu koji preovladava celim tek s tom „Tasa“ sasvim prirodno se nadovezuje na zaključak „Fizičara i metafizičara“, jer i ovde, kao i u pomenutom delcu postoji „izlaz“. Ta so može da se nada oslobođenju iz zatvora, kao i od bar nekih ne vo lja koje su ga skolile. Ovo su možda bili razlozi zbog kojih je Leopardi po prvi put odstupio


od hronološkog kompozicionog reda svojih operettea, s obzirom da je „Priroda i Islanđanin“ napisana pre „Tasa“, 30. maja. Leopardi mora biti da je posebno voleo ovaj svoj di ja log, jer je bio jedan od tri mala ogleda koje je pre izlaska same knji ge iz štampe objavio u Antologia, januara 1826, i zatim u Nuovo ri co gli to re sledećeg aprila. „Sentimentalni portret Tasov odgovara ono vre me nom raširenom ukusu za romantizam XIX veka, a veruje se da je pro ša ran i autobiografskim elementima. U vezi sa ovim podsećamo na stihove u pesmi „Anđelu Majiju“, 122151, stranice u Zibaldonu, 1087 i dalje, kao i na piščevu belešku od 14. marta 1827. Inače Torkvato Taso, pisac Oslobođenog Jerusalima (Gerusalemme liberata), jedan je od najvećih italijanskih književnih stvaralaca; tokom celog života Leopardijevog njegov najomiljeniji pesnik i njemu vrlo srodna duša, bio je čovek neuravnotežena temperamenta, koji je sedam godina pro veo u ludnici (157986).

2 U izdanju iz 1827: „Dobri Torkvato“.3 U istom: „Ja da sednem? Zar ti ne znaš da duhovi nemaju zadnjice?

U svakom slučaju gledaću da se smestim što je moguće bolje: Evo: raču naj s tim da sam seo.“

4 Jedna od mnogih legendi ispletenih oko Tasovog života bila je i ona o njegovoj neprihvaćenoj ljubavi prema Eleonori d’Este, sestri voj vo de Alfonsa II od Ferare.

5 Upr. „Svojoj dragoj“, stihovi 39. i dalje: „damari me bude / dok mislim na tebe.“

6 I u gore pomenutoj pesmi (1823) postoji analogno uverenje.7 Jev. Jovanovo 18,38: „Reče Pilat: – Šta je istina?“ („Quid est ve

ri tas?“)8 Leopardijevo mišljenje o razornom uticaju „istine“ na čoveka, či

tao cu je poznato još od ranije iz „Istorije“. Ali vidi isto tako Zib. 679, gde on pominje utehu koju pruža usamljenost; 1974 i 2653: „Istina o jednoj izvesnosti, nije lepa...“; vidi takođe, Appunti e Ricordi (Beleške i sećanja), PP I 6856.

9 U pismu Jakopsenu (iz Rekanatija, 23. juna 1823): „Plusieurs fois j’ai évité pendant quelques jours de rencontrer l’objet qui m’avait charmé dans un songe déliceux. Je savais que ce charme aurait été détruit en s’approchant de la réalité.“ (Više puta izbegavao sam po ne ko li ko dana da se iznova sretnem sa predmetom koji me je očarao u nekom divnom snu. Znao sam da će ta čarobna slika biti uništena, on da kada se približi stvarnosti.)

10 Galimberti: „Ja ne bih isključio zajedljivu aluziju na drugu dužnost Merkurovu: prenošenje duša umrlih u drugi svet.“


11 Upr. poslednje rezonovanje Zemlje u delcu „Zemlja i Mesec“.12 Aluzija, s izvesnom ironijom, na Tasovo nesrećno stanje.13 To jest, uvek i samo u budućnosti. Upr. „Prodavac almanaha –

Pro laz nik“.14 Podsećamo na već pominjanu „teoriju zadovoljstva“.15 Upr. Zib. 414 i dalje (beleška od 20. januara 1821): „Zadovoljstvo

kod čoveka... može se reći da je uvek u budućnosti, ne postoji ako ni je buduće, sastoji se samo u budućnosti. Samog čina zadovoljstva nema...“; 37456; i gornje napomene.

16 Upr. Zib. II, 1004 i dalje: „Postojanje, po svojoj prirodi i sa moj opštoj suštini, opšte uzeto, jeste nesavršenost, nepravilnost, gro zo vitost...“; 40745, napisano samo dva meseca pre toga.

17 Upr. u vezi sa ovim „Razgovor Plotina sa Porfirijem“.18 Filozofi sledbenici Aristotelovi u Atini, nazvani ovim imenom

zbog navike da filozofiraju šetajući.19 Za celo izlaganje u ovom delu štiva, upr. Zib. 3714; Pensieri (Mis

li); XLVIII.20 Zib. 3715: „Dosada je neobuzdana želja za srećom, da tako ka že

mo, u čistom stanju.“21 Poenta koja je prisutna kako u „Fizičaru“ tako i u „Kolumbu“.22 U originalu correnti, gredice koje podržavaju noseće grede, ko

je opet nose ćeramide na tavanici ili sam krov. U belešci sa strane, Leo par di navodi Innamorato (Zaljubljenik) koga je preradio Berni (LXVII. 56: „Okrenuti licem tavanici / počinjali bismo da brojimo gre di ce“).

23 Upr. pismo Đordaniju od 19. novembra 1819: „Kada bih poludeo u ovom trenutku, verujem da bi moje ludilo bilo takvo da celo vreme sedim zapanjena pogleda, razjapljenih usta, sa šakama među kole nima, nit’ sa smehom niti sa suzama, ne mičući se s mesta na kome sam, sem kada me neko na to natera... Ovo je prvi put da me je dosada ne samo pritisla, dojadivši mi, već pogodila i duboko povredila kao najjači bol...“

24 Vidi Zib. 6812 u vezi sa uticajem samoće na „mlade ljude još uvek vezane za četiri zida u kući ili u internatima“, kao i na čoveka razo ča ranog, istrošenog, sa proživljenim iskustvom, iznemoglog, i koji je iscrpeo sve želje...“ Uticaji su pozitivni.

25 Tema izneta na samom početku i na kraju „Istorije“.26 U izdanjima iz 18273435: „svakog dana“. Izmena zapisana ru

kom samog pisca, u izdanju Staritae.


27 Misli se da je Taso bio zatvoren u Sv. Ani, i da ga je tamo smestio Alfonso od Ferare.

28 Posle jednog prijatnog razgovora, ovakav kraj je svakako neo čeki van, i u tom smislu je razumljivo ocenjivan kao vulgaran. Međutim, on nije bez poente: Taso je zaista dosta pio, i Leopardi ovde naglo prenosi kako samog pesnika, tako i čitaoca natrag u stvarnost, u hladnu ćeliju, i samoću.


RAZGOVOR PRIRODE SA JEDNIM ISLANĐANINOM1

Jedan Islanđanin,2 koji je proputovao dobar deo sveta i boravio u raznim zemljama, putujući jednom prilikom po unutrašnjosti Afrike, i prolazeći ispod polutara na me-stu gde dotad nije kročila ljudska noga, doživeo je nešto slično što se već dogodilo Vasku da Gami3 pri prolasku pored Rta dobre nade, kojom prilikom isti taj Rt, čuvar južnih mora, mu je krenuo ususret, u vidu džina, ne bi li ga naterao da odustane od pokušaja da prodre u te nove vode.(1) On je izdaleka video jedan ogromni torzo,4 za koji je isprva pomislio da je od kamena, sličan golemim kame-nim statuama koje je pre mnogo godina video na Uskrš-njem ostrvu.5 Međutim, kada se približio, video je da se tu radi o jednom nerazmernom obliku žene koja sedi na zemlji, oslanjajući se leđima i laktovima o planinu, i to ne isklesana već živa; lica prelepog i zastrašujućeg, očiju i kose crnih kao zift, koja je piljila u njega, što je potrajalo a da ni reči nije izustila, dok mu se napokon nije obratila.

Priroda: Ko si ti? Šta tražiš u ovim krajevima gde je tvoja fela nepoznata?


Islanđanin: Ja sam jedan siroti Islanđanin, koji gle-da da pobegne od Prirode, i pošto sam celog svog ži vo ta bežao od nje na sve strane sveta, evo to i sada činim.

Priroda: Tako beži veverica od zmije zvečarke, dok joj sama ne padne u ždrelo. Ja sam ta od koje bežiš.

Islanđanin: Priroda?!Priroda: Lično.Islanđanin: Baš mi je žao, i to mnogo, a mislim

da mi se veća neprijatnost nije mogla dogoditi.Priroda: Pa, mogao si znati da ja naročito boravim

u ovim krajevima, gde i sam znaš da se moja snaga oči-tuje više nego na drugim mestima. Ali zašto ti bežiš od mene?

Islanđanin: Moram ti reći da sam ja od najranije mla dosti, s ono malo stečenog iskustva jasno shvatio svu taštinu života6 i glupost ljudi. Oni se neprestano bo re iz-među sebe da steknu zadovoljstva od kojih radosti ne-ma, kao i dobra koja to nisu, podnoseći i nanoseći jed ni drugima i bezbroj brižljivosti i bezbroj zala, zbog ko jih trpe i koja im pakoste. A sreću, što je više tražiš, sve si od nje dalje. Ostaviv po strani svaku drugu želju, ovo su ra-zlozi zbog kojih sam odlučio da, ne smetajući nikome, ne pokušavajući da na bilo koji način popravim svoje sta-nje, ne otimajući se s drugima oko bilo kakvog blaga ovog sveta, živim životom u senci i miru. Ne oče ku ju ći ništa od zadovoljstava, kao nečeg što nije dato na šem rodu, rešio sam da se jednostavno držim podalje od pat-nje i muka. Ovim ne želim reći kako sam mislio da se uzdržim od fizičkog rada i napora, za koje i sama znaš da nisu isto što i dirindženje i nevolja, ili ono što je smiren


život ili besposličarenje. I već pri prvom koraku ove moje rešenosti da stvar sprovedem u delo, shvatio sam koliko je uzaludno verovati, da ako živiš među ljudima, i ako sa mo ne povrediš nikoga, kako ćeš moći izbeći da i tebe ne ko ne povredi; i popustiš li samo svoje volj no prvi, za-do vo lja va ju ći se u svemu onim najma njim, da će ti zbog to ga biti ostavljeno nešto malo prostora, i da ti to najma-nje neće biti osporeno. Međutim, od napasti ljudske ja sam se lako oslobodio, držeći se po strani od njihovog druš tva, i povlačeći se u samoću: što se na mome rod-nom ostrvu može bez teškoće postići. Postupivši na ovaj na čin, i živeći tako reći bez i trunke zadovoljstva, ja i po-red svega nisam bio u stanju da izbegnem patnju: jer du-ga zima, led i studen, i užasna let nja žega, inače odlike tih krajeva, stalno su me mučile; a vatra kraj koje sam bio pri nu đen da provodim veliki deo vremena, sahnula mi je kožu i svojim dimom pekla oči, tako da niti u kući, niti na otvorenom prostoru ni sam mogao da se spasim od ve či te tegobe. A nisam mo gao da sačuvam ni onu život-nu smirenost u kom prav cu su uglavnom bile usmerene mo je misli: jer užas no nevreme na kopnu i moru tutnjilo je i pretilo sa Hekle,7 strah od požara, što se često događa u kućama koje su od drveta, nije mi davao mira. Sve ove neu god nosti u vazda nepromenljivom životu, lišenom ma kak ve druge želje i nade, i skoro bilo kakve brige sem da se spokojno proživi, očituju se kao važne, i mnogo oz-bilj ni je negoli što obično izgledaju kada je dobar deo na-še duše obuzet mislima o društvenom životu i nevolja-ma koje stvaraju ljudi. I tako, pošto sam video da po vla če ći se sve više u sebe, i tako reći ustežući se iznutra, kako bih


na taj način sprečio da moje biće ne dosađuje i nanosi ni najmanju štetu bilo kome ili čemu na svetu, sve više su druge stvari unosile u mene nemir i zadavale brige. Od-lučio sam da menjam mesta i podneblja, da vidim da li ću u bilo kom kraju na zemlji, ne vređajući nikoga moći i sam ostati nepovređen, i da patnju izbegnem time što ću se li ši ti uživanja. A na ovu odluku naterala me je misao ko ja mi je sinula,8 da si ti možda ljudskome rodu name-nila sasvim određena podneblja na kugli zemaljskoj (kao što si to učinila kada su bile u pitanju druge vrste životi-nja i biljaka), i sasvim određena mesta, van kojih ljudi ne bi mogli da napreduju niti žive bez teškoća i bede, što bi sve moralo da se prepiše samo njima, a nikako tebi, onda kada se oni ne bi osvrtali na njih i kršili propise utvrđene tvojim zakonima za ljudska naselja. Prošao sam skoro ceo svet, stekao iskustva tako reći u svim zemljama, uvek se držeći svoje odluke da ne uznemiravam druga stvore-nja, kolikogod je to moguće, i da samo tražim puta i na-čina da živim u miru. Međutim, ja sam izgarao od žege u tropskim krajevima, cepteo od hladnoće u polarnim po-dručjima, mučio se zbog ne postojanos ti vazduha u pre-delima sa umerenom klimom, i trpeo svuda od neobuz-danih prirodnih elemena ta. Video sam mnoge krajeve u kojima nije prolazio dan bez nevremena: što će reći da si svakog bogovetnog da na bio primoran da sa tamošnjim svetom, a koji ti ništa skrivio nije, vodiš pravu bit ku. Na drugim mestima uobičajeno plavetnilo neba zamenjeno je čestim zemljotresima, mnoštvom besnih vulkana, i uzavrelim podzemljem u celom tom kraju. U nekim po-dručjima, i u godišnjim dobima pošteđenim od drugih


vazdušnih besova, preovlađuju neobuzdani vetrovi i ura-ga ni. Ponekad mi se pod teretom snega i krov rušio nad glavom, a katkad mi se i sama zemlja pod nogama iz mi-ca la zbog odrona od obilnih kiša, a poneki put sam bio prinuđen da bez daha bežim od nadirućih rečnih bu ji ca koje su se mnome igrale, kao da sam im ja naneo ne ku nepravdu. Mnoge divlje zveri, koje nisam ni najmanje izazvao, htele su da me prožderu; mnoge zmijurine da me otruju; na više mesta malo je trebalo pa da me krilati insekti izjedu do kostiju. I da ne govorim o svakodnev-nim opasnostima koje neprekidno prete čoveku, i to do te mere da jedan drevni filozof(2) nije našao drugog leka strahu, nego da smatra kako se od svega valja pribojava-ti. A ni bolesti me nisu mimoilazile, premda sam vazda bio, a to sam još i uvek, ne samo umeren, već i uzdržan kada su u pitanju telesna uživanja. Mene još uvek ne ma-lo čudi kad samo pomislim kako si nam ti ulila toliku čvrs ti nu i nezasitu nezajaživost prema zadovoljstvima, bez kojih je naš život, lišen onog što prirodno želi, nesavr-šen. S druge strane ti si sredila tako da doživljavanje tog istog zadovoljstva, skoro svega ljudskog, ne može biti škodljivije po zdravlje i telesnu snagu, niti pogubnije što se posledica po bilo koga tiče, a sem toga ono je i krajnje neprijateljski usmereno na samu dužinu našeg života. Me đu tim, na bilo koji način, uzdržavajući se skoro uvek i u potpunosti od svakog uživanja, meni nije pošlo za ru-kom da izbegnem mnoge i razne bolesti: od kojih su me neke dovele u smrtnu opasnost, druge opet do gubitka nekog uda, ili do toga da večito vodim život bedniji od onog ranijeg, a povrh svega toga, sve one, danima i me-


se ci ma su mi stostrukim mukama i bolovima kinjile telo i dušu. I svakako, premda svi mi u toku bolesti, doživimo neko na ma dotad nepoznato i neuobičajeno oboljenje, zbog čega smo još više nesrećni negoli što smo na to na-vikli (kao da naš život nije već dosta bedan ovakav kakav je), ti u nadoknadu nisi darovala čoveku neko razdoblje preo bil nog i naročitog zdravlja koje bi mu pružilo izves-no izvanredno zadovoljstvo što se tiče osobenosti i veli-čine. Osim toga, u zemljama koje su prekrivene snegom, samo što nisam oslepeo: kao što se to ponajviše dešava Laponcima u njihovoj postojbini.9 Vazduh i sunce, vital-ne stvari, štaviše neophodne da čovek preživi, i što se to ga tiče, od kojih se ne može uteći, neprestano nam nanose po-vrede; onaj prvi, vlagom, oštrinom i drugim ne po ćud nos-ti ma; ono potonje, vrelinom i samom svet loš ću: tako da čovek nikad ne prođe bez veće ili manje nez go de ili ozlede, ukoliko je samo izložen jednom od njih. Na kraju, ja se ne sećam da sam barem ijedan dan u životu proveo bez ne-ke muke, a ne mogu ni izbrojati one koje sam proživeo daleko od same makar i najmanje sen ke od uživanja: vi-dim da nam je usud dodelio neizbežnu patnju kao nuž-nost, i da su nam zadovoljstva uskraćena; onemogućio nam je miran život na bilo koji način, a omo gu ćio onaj nemiran, premda bez teskobe: zbog svega toga ja sam se rešio na zaključak da si ti otvoreni neprijatelj ljudi, i osta-lih životinja, kao i svega onog što si stvorila; da nas čas ugrožavaš, čas nam pretiš, čas nasrćeš na nas, čas nas za-je daš, pa nas mlatiš, razdireš, i stalno nas vređaš ili pro-goniš; i uz to, po običaju ili ustaljenosti, ti si i krvnik sop-stvene porodice, svoje dece i, da tako rečemo, svoje krvi


i čreva svojega.10 Tako da sam izgubio svaku nadu: jer sam shvatio da ljudi prestaju da gone one koji im beže i od njih se kriju, s istinskom željom da im uteknu i da se sklone; dok ti, bez ikakvog po vo da, ne propuštaš priliku da nas teraš i goniš dok nas ne prignječiš. A već vidim sebe kako se bližim gorkom, sumornom dobu starosti; pravom i očitom zlu, šta više prepunom zala i najgore be-de; i sve to nimalo slu čaj no, već stoga što si ti to tako sve mu živom zakonom odredila; predvidela za svakog od nas još od najma njih nogu; usadila u nama, od naše dvadeset pete godine11 pa nadalje, da se bez naše krivice, sunovraćujemo i propadamo: tako što je tek jedna treći-na ljudskog veka određena za procvat, nešto malo vre-mena za zrelost i savr šen stvo, a sve ostalo što je preostalo namenjeno je te go ba ma koje ne oklevaju.

Priroda: Da li si možda zamišljao da je svet sazdan za vaše dobro?12 Sad znaj, da ja u onom što činim, u svome poretku i svojim postupcima, izuzev u posebnim slučaje-vima, uvek sam imala i imam sasvim druge namere negoli da vodim računa o ljudskoj sreći ili nesreći. Kada vas na neki način, ili bilo kojim sredstvom ozleđujem, ja to i ne primećujem, sem u veoma retkim prilikama kao, obično, onda kada vas zabavljam ili vam činim neko dobročin-stvo, premda nisam ni svesna toga. Ja te stvari nisam, kao što vi to verujete, činila, ili te radnje ne činim, da bih vama priredila zabavu ili pružila korist. I na kraju, kada bi mi došlo da istrebim ceo vaš rod, ja to ne bih ni primetila.

Islanđanin: Pretpostavimo da me neko svojevolj-no i dosta uporno pozove u svoj letnjikovac, i ja to iz obzira prema toj osobi prihvatim. I tamo nađem da je


soba koja mi je određena za boravak prava beda od će-lije, ko ja samo što se nije srušila i u kojoj mi preti stal-na opasnost da ne nastradam; vlažna, gadna, izložena vetru i ki ši. A moj domaćin, umesto da se postara i da me nečim zabavi, ili mi pričini bilo kakvu ugodnost, su-protno od toga, jedva se trudi da mi pruži ono najnužnije za op sta nak, i što je najgore, dopušta da se njegova deca i os ta li ukućani prema meni neuljudno ponašaju, rugaju mi se, prete mi i tuku. Ako bi on na moju pritužbu zbog ovog zlostavljanja odgovorio: da li sam ja ovaj letnjiko-vac sagradio tebe radi? Ili možda izdržavam ovu moju decu i domaće da bi oni tebi služili? E pa, znaš, imam ja i druge stvari o kojima da mislim, a ne na ono što je tebi potrebno, ili čime ćeš se zabaviti. Ja bih mu odgovorio: znaš šta, prijatelju, kao što ti nisi sazidao ovaj letnjiko-vac mene radi, tako isto si mogao i da me ne pozoveš. Međutim, kako si svojevoljno poželeo da ja ovde probo-ravim, ne misliš li zar kako bi valjalo da stvari podesiš tako, da ja, koliko je to u tvojoj moći, bar proživim ovde bez muke i bez opasnosti? Ja sad ovako velim. Meni je dobro poznato da ti svet nisi stvorila da bi ovaj bio na usluzi ljudima. Pre bih pomislio da si ga namerno stvo-rila i smislila kako bi ga mučila. I sada te ja pitam: jesam li ja tebe molio možda da se nađem u ovom svetu? Ili sam se njemu silom i protiv tvoje volje nametnuo? Ali, ako si me svojevoljno, a da ja o tome ništa ne znam, i na način da to ne mogu da odbijem, ti sama, svojim ruka-ma ovde postavila, nije li onda i tvoja dužnost, ako ne da me podržavaš srećnim i zadovoljnim u ovom tvom kra-ljevstvu, a ono barem zabraniš da me kinje i razdiru, i da


sam boravak ne bude za mene škodljiv? A ovo što velim za sebe, kažem i za druge životinje i sva stvorenja.

Priroda: Ti očigledno nisi primetio da je život u celom svetu večiti krug stvaranja i razaranja, a ovo dvo-je su međusobno povezani tako da se neprestano uzaja-mno pomažu, ne bi li se na taj način svet održao, i koji bi kada bi jedno od njih prestalo, isto tako nestao. Razlog zbog koga bi za svet bilo štetno kada bi bilošta u njemu bilo lišeno patnje.

Islanđanin: Svi filozofi isto to kažu. Ali, kako sve ono što je razoreno pati, a ono što ga je razorilo u tome ne uživa, i ubrzo zatim i samo biva razoreno, reci ti meni ono što mi nijedan filozof nije znao da kaže: kome se sviđa i kome koristi ovaj nesrećni život celog sveta,13 koji se održava na uštrb i smrću sveg onog što ga čini?

Dok su oni ovako razmenjivali ove i slične misli, pri-ča se da su naišla dva potpuno izgladnela lava koji su jed va pribrali snage da pojedu tog Islanđanina, što su i uči ni li; i taj obrok im je dobrodošao da prežive taj dan. Me đu tim, neki kažu da ovo nije istina, već iznose svo ju pri ču, da dok je Islanđanin govorio, kako se digao veoma sna žan vetar, koji ga je oborio na zemlju i preko njega izgradio predivan mauzolej od peska, ispod ko ga je on, sa vr še no isušen, postao lepa mumija, koju su docnije ne-ki putnici pronašli da bi je zatim smestili u muzej, u ne znam kome evropskom gradu.


Napomene

1 Po svojeručnom zapisu Leopardijevom, ovaj dijalog napisan je 21, 27. i 30. maja 1824. Tako reći je nesumnjivo da je „Islanđanin“ stavljen u docniju grupu moralnih delca, jer je pisac smatrao da on zapravo pred stav lja najtačniji i sveobuhvatni rezime njegovih dotadašnjih po gle da. On istovremeno izražava i izričito rušenje pojma „priroda“, ko ju je pesnik Leopardi svojevremeno obožavao. Duži niz primedbi i zapažanja sakupljenih u Zibaldonu (4027; 412731 itd.) pratio je nasta ja nje ovog razgovora, svakako nadahnutog, u izvesnim svojim delo vi ma Volterovim Dialogue entre le philosophe et la Nature (Raz go vor između filozofa i prirode). Sem toga, Prirodamaćeha, ne prijateljski raspoložena i ravnodušna prema potrebama svoje dece, izražava vido ve koji se mnogo ne razlikuju od onih koji se mogu naći u nekim nemilosrdnim portretima Adelaide Antiči (Antici; Zib. I, 309 i dalje, itd.). Izuzmemo li tobože akademski početak i zaključne priče, fi lozof ski dijalog u suštini se sastoji iz dva ostrašćena protesta protiv ljudskog stanja koje iznosi Islanđanin, kao i dve replike od strane Prirode, od kojih je prva prezrivo odbacivanje primedbi, a druga nosilac gorke istine da je „život u celom svetu večiti krug stvaranja i razaranja“, što je neizbežna i nesumnjiva istina, a što je Leopardi protumačio tako da priroda nema razumevanja za čoveka, odnosno da njoj pojedinac nije važan. Ovu istinu, možemo slobodno reći truizam, koja važi u od no su na vrste i rodove, vremensku beskrajnost, ili astrofiziku, Leopar di u apsolutnom smislu nije nikada mogao da prihvati: jer da li bi zbir tolikih nesreća pojedinih ljudskih sudbina ikada mogao da bude doprinos bilo kakvoj „celini“ koju bi zaista vredelo sačuvati? Kritika po seb no ističe da je ovaj dijalog prekretnica u kojoj Leopardi na prečac otpisuje Prirodu kao „najdobroćudniju majku“ (Zib. 1530), i kao što smo već pomenuli, govori o njoj kao ravnodušnoj snazi, štaviše


neprijateljskoj prema životu koji je podarila živome svetu. Po rečima Pa tri ka Krejga (Patrick Creagh): „On se nije upustio u iznenadnu kon ver za ci ju, i sve njegove ideje su od ranije bile u buretu, pre nego što su stavljene u boce. Ja mislim da je on ovde našao pravi poetski mit u kome je kombinovao više tema – filozofsku, emocionalnu i autobio graf sku – koje su sazrevale nezavisno jedna od druge.“ U dru gim svojim malim ogledima u ovoj knjizi, iako se kreće u širokim kru go vima oko iste teme, obogaćuju neke vidove i uvodeći nove, on se nikada nije povukao sa svog utvrđenog položaja.

2 U Volterovoj Histoire de Jenni, zapaža M. Fubini, priroda Is lan đane izlaže mukama i nevoljama: „Toujours menacés voient la faim devant eux, cent pieds de glace et cent pieds de flamme à droite et à gauche sur le mont Hécla“.

3 Portugalski moreplovac koji je prvi prošao pored Rta dobre nade. Slavio ga je Kamoinš, a citirao Leopardi (vidi str. ?).

4 U antičkom svetu torzo koji je predstavljao boga Hermesa. Ovde statua od kamena.

5 U jednoj primedbi sa strane teksta Leopardi kao izvor navodi: „La Pérouse, t. I, str. 1002“.

6 U „Islanđaninu“, očigledno, Leopardi projektuje deo sebe.7 Vulkan na Islandu. Pojedinost iz Volterove Histoire de Jenni.8 Upr. Zib., 4069 i dalje: „Tu skoro, primetio sam u ovim mislima

veću sklonost ka prirodnoj sreći koju pokazuju narodi žarkih podneblja i istočnjaci u odnosu na druge narode. Ovde treba obratiti pažnju da je zapravo priroda ova podneblja namenila ljudskom rodu...“ Ova misao može da vodi poreklo i od Lukrecija (De rerum natura V, 199 i dalje).

9 Beleška Leopardijeva: „Buffon, t. 3, str. 89; Martinière, članak Lapons“.

10 Upr. pesma „Nad starinskim nadgrobnim bareljefom“, stih 447; obratiti pažnju da je priroda ovde svedena na stepen ljudožderstva iz „Prometeja“; Paralipomeni (IV, 12): „svoje dece drevni / glavni krv nik i neprijatelj“.

11 Zib. 4141: „Posle dvadeset pete godine čovek doživljava između os ta log znatnu i bolnu promenu u životu“; isto tako 4130, gde se Leopar di poziva na ovaj razgovor, kao i na „Pesmu divljeg petla“.

12 Retoričko pitanje, koje u svojoj prećutnoj negativnosti, sadrži os nov nu tezu malog ogleda: svet nije sazdan na korist čovekovu. Upr. Zib. 4099, zapis sa datumom od 2. juna 1824, u kome Leopardi


navodi svoj „Razgovor Prirode sa jednim Islanđaninom“, i Zib. 4128, gde je između ostalog zapisano: „... Dakle, priroda, postojanje, ni na koji način nema za cilj zadovoljstvo, niti sreću životinja: pre će biti suprotno od toga. Međutim, to ne znači da svaka životinja po svojoj pri ro di nema za nužni, večiti i jedinstveni cilj svoje zadovoljstvo i svoju sreću, i na isti način svaka vrsta uzeta kao celina, kao i ceo uni verzum živih bića...“

13 Analogna pitanja postavljena i u „Noćnoj pesmi“. Međutim, upr. po jam Nature u Volterovom Dictionnnaire philosophique: À quoi bon tout cela, Nature? – Oh! va interoger qui m’a faite“ (I čemu sve to, Pri rodo? – O, idi pitaj onog ko me je stvorio).


PARINI ILI O SLAVI1

Glava prvaĐuzepe Parini,2 u našem sećanju, ostao je kao je-

dan od malog broja Italijana koji je pored sjajnog knji-ževnog dara bio i duboki mislilac, budući uz to dobar poznavalac filozofije naših dana, vičan njenoj primeni. Ove osobine sada su već do te mere neophodne lepoj knji žev nosti, da bi njihovo razdvajanje bilo neshvatlji-vo, samo kada kod nas, u Italiji u tom smislu ne bi bilo toliko suprotnih primera.3 Sem ovoga, on je bio, kao što nam je svima poznato, čovek jedinstvene čestitosti, pun samilosti prema nesrećnima i ljubavi prema svojoj zem-lji, odan svojim prijateljima, plemenite duše i postojan na hirovitosti prirode i životne sudbine, koje su mu za-da vale jade tokom celog njegovog bednog i skromnog života sve dok ga smrt nije preotela tami. Imao je dosta sledbenika: koje je pre svega učio da upoznaju ljude i ono čime se oni bave, i da ih onda razonođuju rečitošću i poezijom. Jednome od njih, mladome čoveku4 nevero-vatne naravi, koji se sa žarom predavao izučavanju, i od koga se mnogo očekivalo, svom tek pristiglom učeniku obratio se on u ovom smislu:


Ti, sine moj, tražiš onu slavu, moglo bi se reći jedinu koja je među svim ostalim vredna da je ljudi skrom no ga porekla5 postignu: to jest, koja se nekad stiče pu tem zna-nja, a ponekad ozbiljnim učenjem dobrog knji žev nog štiva. Među tim, pre svega, i sam znaš da je ova sla va, premda je naši izvrsni preci nisu nipodaštava li, bi la na manjoj ceni u poređenju sa ostalim: a video si svakako koliko često i sa koliko pažnje je Ciceron,6 ko ji je sa ža-rom i radošću sledio njen put, morao da se iz vi nja va svo-jim tadašnjim sugrađanima zbog vremena i tru da ulože-nog u to da do nje dođe, čas braneći se da ga izučavanje književnosti i filozofije ni u kom slučaju vre men ski ne ometaju da bi se posvetio javnome radu; čas opet da su ga zla vremena gonila da se uzdrži od važnijih poslova, te da se posvećivao tim izučavanjima ne bi li na dostojan način iskoristio svoju dokolicu; uvek slavi svojih ruko-pisa pretpostavljajući slavu svojih konzuls kih dužnosti i onoga što je radio za dobro republike.7 I zaista, ako je glavni predmet književnosti ljudski život, a prvenstveni cilj filozofije da unosi red u postupke, ne ma sumnje da je delanje mnogo dostojnije i plemenitije od razmišljanja ili pisanja, kao što je i cilj plemenitiji od sa mog sredstva, isto kao što su to stanja i pojedinci u od no su na reči i rasuđivanje. Štaviše, priroda nije stvori la nijedan um uče nja radi; niti se čovek rađa zato da bi pisao, već samo da bi radio. Zbog toga i vidimo da je prevashodni deo iz van red nih pisaca, pogotovu čuvenih pesnika, naših sa vre me nika, kao na primer Vitorio Alfijeri,8 u početku bio neuobičajeno strastveno usmeren ka velikim delat-nos tima da bi se potom, zbog nenaklonog doba u kome


su živeli, ili možda sprečeni svojim ličnim sudbinama, ti pisci okrenuli pisanju velikih dela. A i oni koji nemaju dara i vrline za veliku delatnost nisu ni kadri da pišu veli-ka dela. A zatim, možeš vrlo lako da vidiš, u Italiji, gde se skoro niko ne ističe nekim izvanrednim činom koliko je mali broj onih koji svojim pisanjem stiču trajnu slavu. Ja mislim da se drevna vremena, naročito u doba Rimljana i Grka, mogu simbolički predstaviti na či nom na koji je u Argu bila isklesana statua Telesile,9 pes ni ki nje žene-rat-nika i spisateljke domovine. Jer ovaj kip ju je predstavljao sa kacigom u ruci, pogleda uprta u nju, očito zadovoljna, kao da je spremna da je stavi na gla vu; a pored njinih nogu, nekoliko knjiga na koje ona sko ro da i ne obraća pažnju, kao na tek jedan mali deo svo je slave.(1)

Međutim, među nama ljudima ovog vremena, koji-ma su obično preprečeni svi pristupi putevima slave, oni koji se opredeljuju za izučavanja, tim izborom pokazuju samo duševnu veličinu koju je danas mogućno pokaza-ti, i nemaju potrebe da se za to izvinjavaju svojim suna-rodnicima.10 Tako da u odnosu na tvoju velikodušnost ja mogu samo da pohvalim tvoju odluku. Ali, s obzirom da ovaj put nije u skladu sa ljudskom prirodom, i ne mo-že se njime ići bez štete po telo, niti da se na razne načine ne uveća već ionako prirodno nesrećan sopstveni duh,11 pre svega ostalog smatram svojom dužnošću, pored ve-like ljubavi koju zaslužuješ, i koju prema tebi gajim, da ti skrenem pažnju, kako na razne i tolike teškoće koje će se isprečiti na putu ka slavi kojoj smeraš; a onda i na sam plod te slave, ukoliko do nje dođeš. Imajući u vidu ono što sam dosad mogao da saznam samim iskustvom ili iz


razgovora, ja ti iznosim, kako bi mogao sam da proceniš s jedne strane važnost i cenu cilja koji treba postići, i sa dru ge štetu, tegobe i neprijatnosti kojima je bremeni-to samo to traženje (o čemu ćemo razgovarati jednom dru gom prilikom): na taj način, podrobno obavešten, mo ći ćeš da oceniš i odlučiš da li ti je korisnije da nasta-viš tim pravcem, ili pak da kreneš drugim putem.

Glava drugaMogao bih već ovde na samom početku da ti na-

dugo i naširoko govorim o suparništvima, zavistima, oštrim kritikama, klevetama, pristrasnostima, name-štanjima i spletkama, iza leđa ili javno, protiv tvoga ugleda, kao i o drugim smetnjama koje će ti ljudska pakost stavljati na putu kojim si krenuo. Ove prepreke koje se teško, a često i nikako ne mogu zaobići, postaju uzrokom da se ne samo jednom piscu, ne samo za živo-ta, već i posle smrti u potpunosti uskraćuju dužna čast i poštovanje.12 Jer kada se živi bez slave, bilo zbog mržnje ili zavisti drugih, posle smrti se ostaje u senci zaborava; jer teško je i zamisliti da će se bilo čija slava roditi ili va-skrsnuti u vreme kada se, sem na papiru i po knjigama, već po sebi nemuštim i nepokretnim, niko o tome ne stara. Ali, teškoće nastale zbog pakosti ljudske, o koji-ma su mnogi opširno pisali, i na koje bih mogao da se pozovem, ja bih radije da ostavim po strani. A nemam namere da se zadržavan ni na preprekama zasnovanim na ličnim okolnostima samog pisca, onim vezanim za usamljen slučaj ili uzgredan događaj: koji često dovode do toga da neki spisi, vredni svake pohvale, uz to i plod


beskrajnog truda i znoja, večito ostaju nezapaženi, ili koji su bili zablistali samo za trenutak pre nego što će se rasplinuti i u potpunosti iščeznuti iz ljudskog sećanja, dok su drugi spisi, ili manje vredni, ili pak ne bolji od prethodnih, čuveni i na veliko hvaljeni. Ja bih samo da ti izložim teškoće i smetnje, koje se po strani od ljudske zlobe snažno suprotstavljaju sticanju slave, i to ne samo u ovom ili onom izuzetnom slučaju, već kao nešto najo-bičnije i kada su u pitanju i najveći pisci.

I sam dobro znaš da niko ne postaje dostojan ovog naziva, niti dospeva do postojane i prave slave, ukoliko se ne radi o izvrsnim i savršenim delima, ili onim koja se na neki način približuje savršenstvu. Zbog toga treba da ti je uvek na pameti izreka puna istine jednog našeg pisca Lombarđanina,13 hoću reči pisca Dvorjanina:(2) ko-ja glasi: retko se dešava da neko nevičan pisanju ma ko li ko bio učen, može da shvati muke i trud pisaca, ili da uživa u prijatnostima i savršenstvu stihova, i onim skri ve nim savetima koji se mogu naći kod antičkih pisaca. Ovde on prvenstveno ima u vidu, koliko je mali broj onih koji su naviknuti na pisanje i njemu vični, i koliko je malo ljudi, danas ili ubuduće od kojih bi mogao sa si gur noš ću da očekuješ ono sjajno mišljenje14 koje si ti sebi postavio kao krunu svog života. Osim toga uzmi u obzir od koli-ke je samo važnosti stil15 u pisanju, od čijih odlika uglav-nom, zavisi dugi opstanak dela koja u sva kom slučaju spadaju u okvire lepe književnosti. Vrlo čes to se dešava, da izuzmeš li stil nekom čuvenom delu, za koje si mi-slio da je njegova celokupna vrednost u mis li ma, ti ga time svodiš na nešto što ti se čini potpuno bezvrednim.


Sada, jezik čini toliko veliki deo stila, štaviše toliko je sa njim povezan da ih je teško razmatrati ukoliko su jedan od drugog razdvojeni; ove dve osobine stalno se prepliću, ne samo u govoru ljudi, već i njihovoj svesti, i za dobar deo njihovih odlika, njihovih zasluga ili slabo-sti, nije lako, ili je čak i nemoguće, pa i putem tananog i brižljivog razmatranja, razlučiti i odrediti da li te oso-benosti pripadaju stilu ili jeziku, toliko oni imaju nečeg tako reći zajedničkog, i ne mogu se razdvojiti jedan od drugog. Međutim, izvesno je da nijedan stranac, vrati-mo se na Kastiljoneove reči, ne može biti vičan pisanju, otmenom, na tvome jeziku. Tako da kada je u pitanju stil, taj toliko važan sastavni deo pisanja, plod truda i neizrecivih teškoća, koliko u samom savlađivanju naj-savršenijih tananosti, toliko, pošto se ove nauče, nji ho-voj primeni, ne može biti reči o drugim pravim su di ja-ma, niti drugim odgovarajućim ocenjivačima, kad rim da ih prema zasluzi pohvale, ukoliko se ovi, u ok vi ru jednog naroda, i sami ne bave pisanjem. Za sav ostali ljud ski rod, one goleme teškoće i napori uloženi oko sti-la, dobrim ili možda najvećim delom su uzaludni i ba-če ni u prazno. Ostavljam po strani beskrajne razlike u mišljenjima i naklonostima ljudi od pera, radi kojih se broj osoba podrobnih da procene vrednosti ove ili one knjige svodi na još manji broj.

Ja bih želeo da ti sasvim jasno shvatiš da za savrše-no poznavanje značajnih odlika jednog savršenog dela, ili dela koje je blizu savršenstva, zaista vredno besmrt-nosti, nije dovoljno samo baviti se pisanjem, već i da ono mora biti skoro isto toliko savršeno koliko i pisanje


samog pisca čije delo treba oceniti. U stvari, iskustvo će ti pokazati da ćeš, u srazmeri sa dubinom upoznavanja odlika koje čine savršeno pisanje, kao i beskrajnih teš-ko ća koje valja prevazići da bi se ove stekle, sve bolje ume ti da dođeš do ovih prvih i savladaš one druge, tako da više neće biti nikakvih razlika između poznavanja i vla da nja ovim sredstvima: to će zaista biti jedno te isto. Na ovaj način čovek ne stiče sposobnost da u potpunos-ti uočava i uživa u izvrsnosti odličnih pisaca, pre nego što stekne veštinu koju će pokazati u svom pisanju; jer ova izvrsnost se ne može u potpunosti sagledati niti pak u njoj uživati, ukoliko se ne ostvari u sopstvenoj prime-ni i radu, dok se, da tako kažemo, ne prenese u sebe. Pre tog trenutka, niko zaista i ne zna, ne može se dužno ni diviti samim vrhunskim piscima. I najveći deo onih koji se bave naukom, a veruju da dobro pišu zato što pišu la ko, u stvari smatraju kao sigurno, čak i onda kada se suprotno izražavaju, da je dobro pisanje laka stvar. Pre-ma tome, vidi sam na šta se svodi broj onih koji bi mogli da te cene, i koji bi umeli da te dostojno pohvale, kada i tebi bude pošlo za rukom, da preznojavajući se i trpeći ne po jam ne muke i tegobe, konačno ostvariš izvrsno i savr še no delo. Ja ti tvrdim (a mojoj sedoj glavi možeš ve ro va ti) da ćeš u Italiji danas moći da nađeš jedva dve ili tri osobe koje su savladale umetnost izuzetnog pisa-nja. Ako ti se čini da je taj broj preterano mali, nemoj zbog toga misliti da je ovaj ikad, ili bilo gde bio veći.

Više puta sam se u sebi čudio načinu na koji je, uz mi-mo recimo Vergilije, primer najvišeg stupnja savršenstva u književnom stvaranju uspeo da se nadigne do samog


vrhunca slave, i da se na njemu i održi. Makoliko skro-mno mislio ja o sebi, i bez obzira koliko malo verovao da ću bilo kada uživati i ceniti svaki delić svake njegove zasluge, i svaki vid njegovog majstorstva; i pored svega toga ja sam ubeđen da veoma veliki broj njegovih či ta la-ca i hvalitelja, u njegovim spevovima ne zapaža više od jedne jedine lepote od onih dvadeset koje ja uspe vam da otkrijem, iznova ih čitajući i o njima razmišljajući. Isti-nu govoreći, ja sam uveren da visoko ocenjivanje koje se daje, i poštovanje koje se ukazuje vrhunskim piscima, pa i od strane onih koji ih pročitavaju i njima se bave, obično potiče više iz slepo stečene navike, negoli ličnog prosuđivanja ili zapažanja, bilo kojim putem, odlika u njihovim delima. A sećam se i vremena svoje mladosti,16 kada sam Vergilijeve spevove čitao potpuno slobodno od svakog suda sa strane, s jedne strane, i bez ika k vog vođenja računa o uglednim mišljenjima drugih, što se ne dešava mnogima; i s druge strane sa neiskustvom uo-bičajenim za taj uzrast, ali možda ne većim od onog koji se inače sreće kod zaista mnogih čitalaca, ja sam sa svoje strane odbijao da se podvrgnem opštem miš lje nju, ne nalazeći kod Vergilija mnogo veće vrednosti negoli kod osrednjih pesnika. Mene maltene čudi da je Vergilijeva mogla da prevaziđe Lukanovu17 slavu. Vidiš da se većina čitalaca, ne samo u vekovima lažljivih i iskvarenih oce nji-va nja, već i u stolećima u kojima je preo vla da va la snažna i uravnotežena književnost, mnogo više zabavljala neo-tes nim i zapanjujućim lepotama, negoli onim tananim i zapretanim: više odvažnim nego uzdržanim; često, ta ko đe, više pojavno negoli suštinski, i opšte uzev više


osrednjim, a manje izvanrednim. Čitajući pisma jednog vladara,18 čoveka zaista umnog, ali vazda naviknutog da u dosetkama, duhovitostima, neobičnom i domišljato-stima, tako reći iscrpljuje sav sjaj pisanja, ja sasvim jasno vidim da je on u prisnosti svojih misli Henrijadu19 pret-postavljao Enejidi; premda se nije usuđivao da izrekne takav sud, iz čistog straha da ne povredi nečiji sluh. Na kraju, ja se čudim da je sud jedne manjine, premda ispra-van, mogao da nadvlada sud bezbrojne većine, i da stvori naviku opšteg divljenja, koliko slepog, toliko ništa ma-nje umesnog. Što se ne događa uvek; ali ja sam mišljenja da slava izvanrednih pisaca često zavisi više od slučaja negoli od njihovih zasluga: što će ti biti potvrđeno onim što ću imati da kažem u toku svog daljeg izlaganja.

Treća glavaVideli smo već našta će se svesti broj onih koji će

biti u stanju da ti se dive kada budeš postigao savršen-stvo kome težiš. Sada, morao bi da shvatiš da će se i tom malom broju isprečiti više nego jedna prepreka, tako da neće biti u stanju da stvori sebi dostojnu predstavu o tvojoj vrednosti, premda mu sami znaci neće izmaći. Nema nikakve sumnje da se o spisima krasnorečivo i pesnički izraženim, i to bilo kakve vrste, ne sudi toliko na osnovu njihove vrednosti po sebi, koliko po utisku koji ostavljaju u duši čitalaca. Tako da prilikom prosu-đivanja, čitalac ih razmatra, da se tako izrazimo, više u svojoj svesti, negoli po njima samim. Iz ovog proishodi, da uprkos dobrom smislu za kritiku, pronicljivosti uma i dobroj potkovanosti znanjem, ljudi po prirodi spori


i hladna srca ili mašte tako reći su nesposobni da daju odgovarajući sud o takvim spisima; nemoćni da makar i u najmanjoj meri usklade svoj duh sa duhom samog pis ca. U sebi oni ih obično preziru, jer dok ih čitaju, zna-ju ći da su čuveni, oni su daleko od toga da shvate raz-lo ge njihovog uspeha: jer u stvari ovo čitanje ne budi u njima bilo kakvo osećanje, bilo kakav utisak, i prema tome, nikakvo primetno zadovoljstvo.20 Sada, čak i kod onih prirodno sklonih i pripremljenih da prime i u sve-sti obnove bilo koju sliku ili osećanje, koje je pisac na prikladan način znao da izrazi, javljaju se mnogi trenuci hladnoće, ravnodušnosti,21 duševne klonulosti, nedoku-či vos ti i raspoloženja koji ih, dok traju, izjednačavaju ili čine sličnim onim ranije pomenutim; a ovo iz više raz-lo ga, spoljnih ili unutrašnjih, koji su vezani za duh i telo, bili oni prolazni ili pak trajni. Pod takvim okolnostima niko, makar bio on i vrhunski pisac, ne može biti dobar sudija dela koje bi trebalo da podstakne srce ili maštu. Neću ni pominjati zasićenost od netom doživljenog za-do volj stva sličnim čitanjem; niti manje ili više snažne os traš nje nos ti koje se s vremena na vreme javljaju pri či ta nju ne ostavljajući mesta ushićenju do koga bi u ne-koj drugoj prilici došlo. I tako, iz ovih ili sličnih razloga često zapažamo da sama ta mesta, ti prizori divota pri-ro de, ili bilo koji drugi, ta muzika, i stotine takvih stvari koje su nas uzbudile u prošlosti, ili, da smo ih vide li ili čuli, bile u stanju da nas uzbude, to što ih vidimo ili ču-jemo sada nas uopšte ne uzbuđuje, ili nam pruža za do-volj stvo; a oni zbog toga nisu ništa manje lepi ili upečat-lji vi nego što su onda bili.22


Međutim, kada iz bilo kog već navedenog razloga, čovek nije spreman da se preda utiscima krasnorečivos-ti i poezije, on ipak zbog toga ne odustaje i ne odgađa do no še nje svog suda o delima ove ili one vrste koja je po prvi put imao prilike da pročita. Meni se ne retko de ša va da ponovo uzmem u ruke Homera, Cicerona ili Pe trar ku, i da me čitanje tih stranica uopšte ne uzbudi. Sve jed no, budući već svestan i ubeđen u izvanrednost ovih pisaca, kako zbog njihove drevne slave, tako i zbog ra ni je doživljenog zadovoljstva koje su mi priredili; ja ra di ove moje trenutne bezosećajnosti i ne pomišljam da su oni stoga manje slavni. Međutim, kada su u pita-nju spisi koji se čitaju po prvi put, i koji, zbog toga što su novi, još uvek nisu mogli da izbiju na glas, ili da se po-tvr de na delu, kako ne bi bilo ni trunke sumnje u pogle-du njihove vrednosti, čitaoca ništa ne sprečava, da su-de ći o njima na osnovu utisaka koji se rađaju u njegovoj svesti, u tom trenutku, nepodatnoj da primi osećanja i sli ke koje je pisac imao u vidu, ne stekne neki ne baš po-vo ljan utisak o inače izvanrednim piscima i delima. A neće biti lako da ga, u nekom boljem trenutku, uzbudi ni ponovno čitanje te iste knjige: jer malo je verovatno da doživljena dosada prilikom ranijeg, neće osujetiti i potonje čitanje. U svakom slučaju, ko je taj ko nije sve-stan važnosti prvih utisaka i predubeđenja, pa i onda ka da su ovi pogrešni?

Nasuprot ovome, poneki put, iz ovog ili onog razlo-ga, naš duh se nađe usplahiren, u stanju takve osetljivos-ti, topline i krepkosti, ili do te mere otvoren i pripravan da sledi pa i svaki najmanji dodir, te prilikom čitanja,


do živ lja va u sebi sijaset uzbuđenja i maštovitih slika ko-je ga dovode do slatkog zanosa, tako reći van sebe. Iz ovo ga često sledi, da gledajući unazad na zadovoljstvo nas ta lo čitanjem, i brkajući posledice ličnih vrlina i sta-nja duha sa onima koje zaista pripadaju knjizi; njih ispu-nja va velika ljubav i divljenje prema trenutnom štivu, o ko me stiču preterano visoko mišljenje, pretpostavljajući ga drugim knjigama dostojnim pažnje, ali koje su imali u rukama u manje povoljnoj prilici. Vidiš, dakle, kakvoj neiz ves nosti su podvrgnuti istina i ispravnost mišljenja, pa i samih merodavnih ličnosti, kada su u pitanju spisi i darovitost drugih, čak i onda kada je odsutna bilo kak-va zla namera ili pristrasnost. A ta neizvesnost je takva, da je čovek u velikoj meri u sukobu sa samim sobom pri ocenjivanju dela podjednake vrednosti, ili čak istog dela, ali u raznim dobima života, pa i u raznim prilikama, štaviše i u različitim časovima jednog te istog dana.

Glava četvrtaKako ne bi pomislio da se navedene teškoće nena-

klo nih čitalaca retko i izuzetno dešavaju, uzmi samo u ob zir da ništa nije uobičajenije kod ljudi nego videti ka ko sa godinama opada njihova prirodna sklonost ka uži va nju u krasnorečivosti i poeziji, a ništa manje i u os-ta lim podržavajućim umetnostima i svakojakim le po-ta ma u najširem smislu reči. Ovo duhovno propada nje, što sama priroda nameće našim životima, danas je još i veće nego što je bilo u drugim vremenima, a počinje mno go ranije i ima brži tok, poglavito kada su u pita-nju učene osobe, gde se svakom pojedinačnom iskustvu


pridružuje, kod nekog više kod nekog manje, i znanje nas ta lo primenom i umovanjem tokom tolikih prošlih ve ko va. Razlog zbog koga, dodamo li mu uz to sadašnje druš tve ne uslove života,23 iz ljudske mašte lako blede sen ke24 mladosti, uz njih i duhovne nade, a sa nadama i veliki deo želja, strasti, žara, života i sposobnosti. Či nje-ni ca da ljudi u zrelom dobu, ponajpre oni učeni, i pos ve-će ni razmišljanju o ljudskim stvarima, mogu još uvek da budu osetljivi na kreposti leporečivosti i poezi je, mene čudi u stvari više nego kada bih ih video savr še no ravno-dušnim prema tim dvema umetnostima. Pre ma tome, budi siguran, da bi lepo i velemaštovito nekog snaž no pogodili, nužno je verovati da u životu uopšte pos to ji ne-što zaista veliko i lepo, i da poetičnost sveta nije prazna priča.25 U ove stvari mladi svet vazda veruje, čak i onda kada zna za suprotno, sve dok njihovo lično is kus tvo ne pridruži znanju. Ali nakon žalosne istine sva ko dne v ni-ce, u njih verovati lako nije, naročito kada to iskustvo prispe preobučeno u odoru mudrosti i nauke.

Iz ovog izlaganja sledilo bi da su mladi uopšte bolji sudije dela namenjenih buđenju osećanja i slika, nego-li što su to zreli i stariji ljudi. Međutim, pogledamo li stvar s druge strane, videćemo da mladi nenaviknuti na čitanje traže u njemu zabavu koja prevazilazi ljudsko, zapravo nešto neizmerno,26 odlike koje nisu moguće; i pošto ih ne mogu naći, misle loše o piscima: što se i u drugim dobima, iz sličnih razloga, dešava poneki put i neukom svetu.27 A onda, oni mladi ljudi koji se posveću-ju književnosti, kako pri pisanju tako i pri ocenjivanju tuđih spisa, bez teškoće, preterivanje stavljaju ispred


usmerenosti, sjaj ili razmetanje ispred obrta, dok kitnja-sti pretpostavljaju jednostavnom i prirodnom izrazu, a varavu lepotu stvarnoj. Delom oni to čine zbog malog iskustva, a delom opet zbog naglosti zanosa vezanog za godine. Otuda su mladi, bez daljeg onaj deo čovečanstva koji je najspremniji da hvali ono što se njemu čini da je dobro; budući najiskreniji i najprostodušniji, vrlo retko u stanju da uživaju u zrelom i otvorenom savršenstvu književnih dela. Protekom godina, osećajnost stečena kroz umetnost raste, a ona prirodna opada, premda to ne znači da je svrsishodno bilo koja od njih nevažna.

I zatim, bilo ko od onih koji žive u velikom gradu,28 i pored toga što ga je priroda obdarila srčanim darom i živom uobraziljom, ja ne znam (sem ako ne provodi svo-je vreme usamljen kao što ti to činiš), kako će on uopšte moći da oseti lepotu koju pružaju priroda ili književ-nost; bilo kakvu pobudu, nežno ili plemenito čuvstvo, bilo kakvu tananu ili dražesnu sliku. Ovo zbog toga što ništa nije toliko protivno onom duševnom stanju ko je nas čini osetljivim na ova zadovoljstva, koliko je to dru-že nje sa ovim ljudima, bučnost tih mesta, prizor ja lo vog sja ja, duševna ispraznost, večita lažnost, bedna za ni-manja i bedna dokonost koji tamo vladaju.29 Što se pak gomile pisaca tiče, mogu ti reći da oni iz velikih grado-va daju manje pouzdane sudove o knjigama od sudo-va pisaca iz manjih gradova: jer u velikim gradovima u kojima su i ostale stvari lažne i ispunjene taštinom, i sama književnost je obično lažna i tašta, ili površna. Iako se u drevnim vremenima, u poređenju sa običnim pos lo vi ma bavljenje književnošću smatralo odmorom i


razonodom, najveći deo onih, danas, koji se u gradovi-ma po pozivu bave učenošću, smatraju, i stvarno se ba-ve izučavanjem i pisanjem kao razonodom i odmorom među ostalim razonodama.

Moje je mišljenje da bi se u značajnim delima slikar-stva, vajarstva i arhitekture mnogo više uživalo kada bi ova bila izložena u unutrašnjosti, u manjim i srednjim gradovima, a ne u ovako nagomilanim u velikim cen-trima: gde su ljudi, delimično obhrvani bezbrojnim mi-slima, a delom obuzeti beskrajnim zabavama, sa privi-knutom svešću, a možda i protiv svoje volje, prinuđeni na razonodu, na lakoumnost i ispraznost, vrlo retko u stanju da se predaju prisnim duhovnim zadovoljstvima. Pored ovoga, veliki broj toliko lepih predmeta okuplje-nih na jednom mestu, odvlači do te mere pažnju duha da ovaj, u nemogućnosti da im posveti dužnu pažnju, ne može da pobudi ni živo osećanje; ili pak stvara takvu pre za si će nost da čovek ova dela posmatra s unutraš-njom hladnoćom, kao kada bi gledao bilo kakav obični predmet. Isto to mogu ti reći i kada je u pitanju muzika; koja se u drugim gradovima ne izvodi tako savršeno, i sa onim sjajem kako se to čini u velikim gradovima; gde su duhovi ljudski manje prijemčivi za čudesna uzbuđenja te umetnosti, i manje, da tako kažemo, muzikalni, nego bilo gde drugde. Ali, i pored svega toga, sve umetnosti moraju biti vezane za velike gradove, gde mogu računa-ti da će moći da slede i dovedu do još većeg savršenstva svoju delatnost: premda, s druge strane ništa manje je istina da uživanje koje pružaju svetu dosta je skromni-je od onoga koje bi bilo ostvareno na drugom mestu. A


može se isto tako reći da umetnici, u tišini i samoći, rev-nosnom budnošću, prilježnošću i staranjem pričinja va ju svetu zadovoljstvo, koji će, priviknut na gungulu i gra ju, moći tek u najmanjoj meri da uživa plod jednog go le-mog truda.30 A ova sudbina svih umetnika, srazmer no, odnosi se i na same ptice.

Glava petaAli da ovo spomenemo među zagradama. Vraćajući

se na naš predmet, za one spise koji su blizu savršenstva, kažem kako imaju ovo svojstvo, da se pri drugom čita-nju više sviđaju negoli pri prvom. Suprotno od ovoga se dešava sa mnogim knjigama napisanim sa osrednjim da-rom i manjom brižljivošću, ali koje, međutim, nisu bez izvesne unutrašnje i očite vrednosti, koje ponovo uzete u ruke, više ne mogu da potkrepe mišljenje koje je čovek svojevremeno stekao o njima pri prvom čitanju. Među-tim, i oni prvi i ove druge, kad ih pročitaš samo jednom, prevare ponekad učene ljude i stručnjake tako da i naj-bolje ispadnu ispod prosečnih. Osim toga, treba da uz-meš u obzir kako danas, i oni koji su svoj život posvetili nauci,31 s velikom teškoćom se rešavaju da ponovo čitaju skoro objavljene knjige, pogotovu one koje imaju za cilj da zabave. Što se sa antičkim piscima nije dešavalo, jer je bilo mnogo manje knjiga. Ali, u ovim vremenima boga-tim pisanom reči, što su nam toliki vekovi ostavili u na-sledstvo, pored tolikog broja pismenih naroda, s ovim preteranim brojem knjiga koje svi oni svakodnevno objav lju ju, ne gubeći pri tom iz vida trgovinsku razme-nu između svih njih; pored toga, sa tolikim mnoštvom i


raznovrsnošću pisanih jezika, drevnih i savremenih, uz tolike naučne grane i širinu svakakvog znanja i umenja, kao i njihovu isprepletenost i povezanost, učena osoba je primorana da se napregne i sve ih obgrli, već prema svojim mogućnostima; i sam lepo vidiš da se tu nema vremena na za prvo čitanje, a kamoli za ono drugo. Me-đutim, bilo kakvo mišljenje da je jednom doneto o no-vim knjigama, njega je teško menjati. Ovome valja do-dati da iz istih razloga, čak i pri prvom čitanju rečenih knjiga, naročito onih iz lepe književnosti, veoma mali broj čitalaca, i u vrlo retkim slučajevima, posvećuje do-voljnu pažnju i dublje zalazi u štivo, kako bi na taj način otkrili teško postignuto savršenstvo, prisnu umetnost, smerne i skrivene vrline same pisane reči. Tako da da-nas, sve u svemu, sudbina savršenih knjiga je gora od sudbine onih osrednjih; čije lepote i odlike najvećeg dela njih, istinite ili lažne, tu su pred nama, izložene na način, da makoliko ove bile male, mogu se zapaziti na prvi pogled. I zaista, možemo mirno reći, da danas trud da se piše na savršen način, za slavu, takoreći više nije ni nužan. Međutim, s druge strane, knjige sazdane na brzinu, daleko od bilo kakve savršenosti, kakve su skoro sve odreda ove današnje, iako su neko vreme hvaljene, ne čekaju dugo da padnu u zaborav: što se to u stvari ne-prekidno i vidi. Cela je istina da se danas toliko mnogo piše, da mnogi tekstovi, svakako vredni da se upamte, pa i oni koji su svoju slavu već stekli, ubrzo potom nesta-ju, pre nego što je dobar glas o njima (da tako kažemo) mogao i da se ustali; gube se bez daljeg zbog ogromne reke novih knjiga koje svakodnevno izlaze na svetlost


dana, ustupajući mesto drugim, dostojnim ili nedostoj-nim, koje tako, jedno kratko vreme, uživaju slavu. Na taj način, istovremeno, data nam je mogućnost da sledimo samo jednu slavu, od tolikih koje su bile dostupne antič-kim piscima; a i do nje danas doći mnogo je teže negoli što je to bilo u drevnim vremenima.

Usamljene u ovom trajnom brodolomu, zajedničkom plemenitoj i plebejskoj pisanoj reči, isplivavaju na površi-nu knjige antičkih pisaca, koje zbog svoje vekovima utvr-đene i potkrepljene slave, ne samo da se još brižljivo čita-ju, već se iščitavaju i proučavaju. Isto tako, obrati pažnju na to da jedna savremena knjiga, premda po svome sa-vršenstvu uporediva sa svojom antičkom prethodnicom, teško bi ili nikako mogla, neću reći postići istu meru sla-ve, već da pruži onoliku prijatnost koja se stiče pri čitanju drevnih pisaca: a ovo iz dva razloga. Prvi je u tome što ne bi bila podvrgnuta tako pažljivom i brižnom čitanju kao što se to dešava sa dugovremeno čuvanim spisima, jer retko ko će ih uzeti u ruke po drugi put, a niko ih neće proučavati; zato što se ne izučavaju knjige koje nisu na-učne, sem ako ne pripadaju antičkim vremenima. Drugi razlog je što trajna i opšta slava jednog spisa, pod pret-postavkom da je ova prvenstveno nastala isključivo zbog njegove suštinske vrednosti, i pored toga, bilo kako bilo da je nastala i rasla u svojoj slavi, svoju vrednost uvećava i postaje znatno zahvalnije štivo, nego što je to bio ranije; a ponekad, najvećim delom razlog zadovoljstva koji čita-lac oseća, jednostavno leži u samoj njegovoj slavi.32 U vezi sa ovim, padaju mi na pamet značajne napomene jednog francuskog filozofa,33 koji(3) u suštini, govoreći o poreklu


ljudskog zadovoljstva kaže ovako: „Mnogi razlozi za uži-vanje čine i stvaraju sam naš duh, uglavnom na taj način što međusobno povezuju razne stvari. Zbog toga, dosta često se događa da ono što se jednom dopalo, isto tako se dopada i drugi put, i to samo zbog toga što nam se isprva dopalo, po-vezujući trenutnu sliku sa onom pređašnjom. Uzmimo ovaj primer, glumica koja se dopala gledaocima na sceni, vero-vatno će im se dopasti i u svojoj sredini; s obzirom da će se zbog zvuka njenog glasa, njene glume, činjenicom što su ovi bili obuhvaćeni aplauzom kojim je nagrađena, ukoliko joj pored onoga što joj pripada budemo dodali i svojstvo prince-ze,34 stvoriće se neka mešavina više stvari, koja će obrazovati i proizvesti jedinstveno zadovoljstvo. Izvesno je da svačija svest dan za danom obiluje slikama i razmatranjima dodat-nim onim glavnim. Iz ovoga sledi da žene koje su na velikom glasu, a obeležene nekim manjim nedostatkom, nose pono-sno taj beleg, dajući drugima povoda da u njemu vide nešto dražesno. I zaista, posebna ljubav koju osećamo, svaki čovek prema određenoj ženi, obično se zasniva samo na predube-đenjima koja nastaju u njenu korist bilo zbog plemenitog porekla, ili zbog bogatstva, časti koje joj se ukazuju ili po-štovanja kojim je drugi zasipaju; često i zbog slave, istinite ili lažne, lepote ili dražesnosti, ili pak same ljubavi koja joj se nekada ukazivala, ili sada ukazuje od strane drugih osoba. A ko još ne zna da skoro sva zadovoljstva nastaju uglavnom u našoj mašti, a ne zbog posebnih osobina ove ili one dopadljive stvari.

Budući da su ove napomene savršeno primenjive na pisanu reč, a ništa manje i na druge stvari, mogu reći, da kada bi se danas na svetlo dana pojavio neki spev ravan,


ili u stanju da po sušastvenoj vrednosti prevaziđe Ilija-du; njemu bi se ovaj učinio znatno manje prijatan i manje zanimljiv od Homerovog speva, i on bi ga mnogo manje cenio: zato što vrednosti novog epa, ne bi kao podrš-ku imale dvadesetsedmovekovnu slavu, niti pak sijaset sećanja i sijaset visokih mišljenja, vezanih za vrednosti Ilijade. Isto to ću reći i za bilo kog drugog koji bi čitao Oslobođeni Jerusalim ili Besnoga Rolanda,35 u potpunosti ili delimično neupućen u njihovu slavu; doživeo bi pri čitanju mnogo manje uživanje od drugih. Da zaključi-mo, govoreći uopšteno, prvi čitaoci ma kojeg značajnog dela i savremenici onog koji ga je napisao, pod pretpo-stavkom da će ono steći slavu kod potomstva, jesu oni koji su pri tom čitanju uživali manje od svih drugih: što za pisce predstavlja golemu štetu.

Glava šestaOvo su delimično teškoće na koje ćeš naići na svo-

me putu sticanja slave među učenim svetom, pa i među svima koji se ističu u pisanju i nauci. A što se pak tiče onih koji, premda sa dovoljnim obrazovanjem za koje danas možemo reći čini nužni deo civilizacije, za sebe ne kažu ni da su naučnici niti pisci, i čitaju samo iz doko-lice, znaš i sam da nisu u stanju da bogzna kako uživaju u vrednome štivu: a za ovo, pored onoga što smo već malopre rekli, postoji još jedan razlog, koji ću izneti: To jest, da taj svet, pri čitanju, drugo i ne traži, do samo trenutno zadovoljstvo. Međutim, sadašnji trenutak je, po prirodi svojoj, svima sićušan i dosadan. Otuda, i naj-prijatnije stvari, kao što kaže Homer,36


Čovek se jednom zasiti sveg, i ljubavi i sna,slatki su nasiti pesme i lepe u kolu igre;37

vrlo brzo i neumitno pretvaraju se u dosadu, samo ako trenutna obuzetost nije praćena i nadom u neko budu-će uživanje ili prijatnost koja od njega zavisi. Jer čoveku nije dato da uživa u bilo čemu značajnom, što pre svega ne bi bilo nadanje, čija je moć takva, da mnoga zanima-nja po sebi lišena svakog zadovoljstva, a uz to dosadna i teška, pridruži li im se nada, za uzvrat postaju prijat-na i radosna, i to bez obzira na trajanje; i suprotno od toga, ono zašta se misli da je po sebi zabavno, ako pri tome nema nade, postaje dosadno, da se tako izrazimo, čim se okusi. A možemo da vidimo i kako su učeni lju-di nezasiti kada je u pitanju čitanje, i onda kada je štivo suvoparno da često suvoparnije ne može biti. Njih uz to prati i preterano uživanje tokom samog izučavanja, koje traje dobar deo dana; jer oni, i pri izučavanju i pri čitanju uvek imaju pred očima cilj utvrđen u budućno-sti, kao i nadu u napredak i bilo kakvu korisnost; pa po-nekad čak, pri čitanju uvek imaju pred očima cilj utvr-đen u budućnosti, kao i nadu u napredak i bilo kakvu korisnost; pa ponekad čak, pri čitanju iz čiste razonode i zadovoljstva, ne propuštaju da imaju u vidu, pored tre-nutnog uživanja, još neku manje-više određenu korist. Dok ostali, nemajući pri čitanju nikakav cilj, da tako ka-žemo, koji bi bio van samog okvira tog njihovog štiva, čak i na početnim stranicama neke najzabavnije i veo-ma prijatne knjige, osećaju tašto zadovoljstvo: tako da obično s mukom prelaze s jedne knjige na drugu,38 i na kraju većina njih se iščuđava kako to da drugi mogu,


da pri tako dugom čitanju, osećaju tako trajan užitak. Iz ovog možeš isto tako videti, da su bilo koja umetnost, rad ili trud onoga koji piše, kada su u pitanju ovakve osobe, skoro u potpunosti uzaludni; a među ovima je, računaj, većina čitalaca. Isto tako i učeni ljudi, kako su se s godinama menjali, što se često dešava, materija i priroda njihovih izučavanja, jedva su u stanju da čitaju knjige u kojima su svojevremeno nalazili ili mogli da i te kako nađu neizmerno zadovoljstvo; i premda im ne nedostaje ni pamet ni dovoljna stručnost da procene šta je u njima dobro, i pored toga oni jednostavno osećaju samo dosadu; jer od njih ne očekuju nikakvu korist.

Glava sedmaDosad smo o pisanju govorili uopšteno, kao i o izve-

snim stvarima koje se odnose na lepu književnost, do koje ti je, kako vidim najviše stalo. Hajde sada da se po-sebno pozabavimo filozofijom,39 premda ne mislim da ovu delim od lepe književnosti, koja od nje u potpunosti zavisi. Možda ćeš pomisliti da zbog filozofije, s obzirom da joj je izvor u razumu, kojim širi krug civilizovanog sveta raspolaže u većoj meri negoli maštom i osećajno-šću, vrednost filozofskih dela treba da je lakše uočljiva, i to od strane većine osoba, negoli što su to vrednosti spevova i druge pisane reči koja se odnosi na zabavno i lepo. Što se mene tiče, ja cenim da su uravnoteženo pro-suđivanje i savršena osećajnost manje retki u odnosu na ona prva negoli ova potonja ostvarenja. U prvom redu smatraj za izvesno, da za postignuće značajnog na pret-ka u filozofiji nisu dovoljni samo tananost duha i snažna


moć rasuđivanja, već se traži i velika snaga maštovito-sti;40 i da su Dekart, Galilej,41 Lajbnic, Njuton i Viko, što se tiče njihovih umnih sposobnosti, mogli biti vr-hun ski pesnici; i obratno, Homer, Dante i Šekspir,42 vr-hun ski filozofi. Međutim, da bi se ova materija iznela i u potpunosti uzela u razmatranje, bilo bi potrebno puno reči, a to bi nas odvelo suviše daleko od našeg cilja; sto-ga, budući zadovoljan ovom napomenom, i nastavljajući svoje izlaganje, reći ću: da samo filozofi mogu savršeno da shvate vrednost, i osete zadovoljstvo koje pruža čita-nje filozofskih knjiga. Ovo kažem imajući u vidu njihov suštinski sadržaj, a ne nekakve njihove krasote, kao što su odabrani rečnik, stil ili bilo šta drugo. Dakle, kao što osobe, da se tako izrazimo, nepoetične, iako razumeju reči i smisao, ne doživljavaju poetska osećanja i slike; tako isto, dosta često, oni koji su nenaviknuti na razmiš-lja nje i filozofiranje u sebi, ili su nesposbni za dublje mi-sli, bez obzira koliko tačno i brižljivo bilo izlaganje i za-ključivanje nekog filozofa, nezavisno od jasnoće metoda kojim se on služio da bi sve to izneo, oni će razumeti reči i ono što on želi da kaže, ali ne i suštinu njegovog kazi-vanja.43 Ovo stoga što, nemajući sposobnost ili naviku da misaono proniknu u prisnost same stvari, ili da pro-tumače sopstvena shvatanja raščlanivši ih do najsitnijih pojedinosti, ili pak da priberu i sažmu jedan dobar deo tih svojih misli, da u jedan mah u svojoj svesti razmotre više pojedinosti kako bi iz toga izvukli jednu uopštenu sliku, ili da neumorno unutrašnjim okom svesti slede jednu po jednu iz dugog niza istina, ili da otkriju ta na-ne i skrovite spone kojima je svaka istina povezana sa


stotinama drugih; ne mogu lako, ako uopšte i mogu, da podražavaju ili u svojoj svesti ponove obavljeni postu-pak, ili prežive utiske i osećanja koja je doživeo taj filo-zof. A to je jedini način da se sagledaju i shvate i kako treba ocene svi razlozi koji su naveli filozofa da donese ovaj ili onaj sud, potvrdi ili odbaci ovo ili ono, posum-nja u ovu ili onu stvar. Prema tome, bez obzira u kojoj meri dobro razumeli njegove postavke, oni ne razumeju da li su one istinite ili moguće; zato što nemaju uvid, i ne mogu da sagledaju njihovu istinitost44 i njihovu ve-rovatnoću. Stvar koja se mnogo ne razlikuje od onoga što se dešava ljudima smirene prirode kada su u pitanju poetska maštovitost i osećajnost. A i sam dobro znaš da je zajednička osobina i pesnika i filozofa da zadiru u du-bine ljudskih duša, i da iznose na videlo njihove prisne osobine i mnogostrukosti, njihovu radnu svest, težnje i pritajene uspehe, razloge i posledice jednih i drugih: u kojim stvarima, oni koji nisu u stanju da u sebi osete postojeću vezu između poetskih misli i stvarnosti, isto tako ne mogu da osete, niti razumeju, istu tu vezu kada je u pitanju filozofija.

Iz navedenih razloga vidimo da svakodnevno nas ta-ju mnoga značajna dela, svima podjednako jasna i shvat-ljiva, koja i pored toga, nekima se čine da sadrže hi lja de sasvim izvesnih istina, a drugima isto toliko oči gled nih grešaka: zbog kojih bivaju napadana, javno i pri vat no; ne samo zbog zlosti ili iz interesa, ili sličnih raz lo ga, već isto tako zbog umne slabosti,45 kao i nesposob nosti da se oseti i shvati izvesnost njihovih načela, ispravnost nji ho vog poimanja i njihovih zaključaka, i opšte uzev,


pri klad nost, delotvornost i istinitost njihovih izlaganja. Vrlo često najčudesnijim filozofskim delima se pripisu-je da su nejasna, ne zbog greške samih pisaca, već zbog dubine i novine osećanja, s jedne strane, i slabe duhovne pronicljivosti onih koji ih ne bi mogli razumeti ni u kom slučaju. Uzmi u obzir, dakle, koliko je isto tako teško ste ći slavu u oblasti filozofije, bez obzira koliko ova bila zas luž na. Između ostalog, nemoj sumnjati premda se ja u tom smislu ne izražavam, da je broj pravih i dubokih filozofa, van čijeg kruga niko nije u stanju da proceni je-su li oni to ili nisu, veoma mali, pa i u ovim vremenima, inače više naklonjenim ljubavi prema filozofiji negoli što je to bilo u prošlosti.46 Neću ti pominjati razne tabo-re, ili kako ih već zovu, po kojima su podeljeni oni koji se danas po pozivu bave filozofijom i koji su to oduvek bi li. Svaki od ovih tabora poriče dužnu hvalu i poštova-nje onom drugom; ne samo zbog toga što to tako žele, već zato što u glavi imaju sasvim druga načela.

Glava osmaI onda (s obzirom da nema toga čemu ne bih mo-

gao da se nadam kada je u pitanju nadarenost kao što je tvoja) čak kada bi se i uzdigao znanjem i razmišljanjem do takve visine, da dospeš, kao što se to dešavalo nekim odabranim duhovima, do neke izuzetno važne istine, pre tebe ne samo nikada ranije otkrivene, već i daleko od očekivanja da će se do nje ikada doći, uz to u potpu-nosti, čak i u krugovima mudrih, suprotne od vladaju-ćeg mišljenja, nemoj misliti da ćeš za života biti naročito hvaljen. Štaviše, neće te hvaliti ni oni mudri (sem možda


jedan vrlo mali deo njih), sve dok ponavljanjem tih istih istina, malo-pomalo, sad od strane ovog, sad od strane onog, zašta će biti potrebno mnogo vremena, ljudi se ne budu navikli najpre da slušaju, a zatim i da ih svesno pri me.47 U stvari, nijedna nova istina sasvim po strani od postojećih sudova; čak i kada je prva osoba koja ju je svesno shvatila, potvrdila na način jasan i pouzdan, sa gla san ili sličan sa geometrijskim istinama, nije nika-da mogla, sem ukoliko ovi nisu bili po sebi očevidni, da is tog trenutka nađe svoje utvrđeno mesto u svetu; već samo tokom vremena, putem upoznavanja sa njom, i uz primere koji će je potkrepiti: navika će naterati ljude da o njoj steknu uverenje, kao što se to uostalom događa i sa svim ostalim stvarima; štaviše, najčešće zbog navi-ke, a ne zbog izvesnosti svesno shvaćenih dokaza; tako da na kraju, takva istina, najpre preneta putem nastave deci, biva opšte prihvaćena uz čuđenje da se o njoj ranije ništa nije znalo, dok će je uz to pratiti podsmeh upućen drugačijim mišljenjima, prošlim i sadašnjim. Međutim, samim tim što su teškoće bile veće, a vreme koje su za-htevale bilo duže, to su i ove nove i neverovatne istine dobijale na svojoj težini i važnosti, i prema tome bile po raz ne za veći broj mišljenja ukorenjenih u svesti lju-di. Čak ni oštri i oprobani umovi nisu u stanju da lako osete svu snagu razloga koji jasno dokazuju takve dotad neizrečene istine, koji uz to daleko prevazilaze znanje i sposobnosti ovih umova; naročito kada se ti razlozi i te istine kose sa verovanjima uvreženim u njihovim moz-govima.48 Dekarta49 je svojevremeno, što se tiče geome-tri je, koju je on čudesno proširio, primenom algebre i


dru gim domišljatostima, shvatao veoma mali broj pos-ve ćenih. Slično se dogodilo i Njutonu.50 Istini za volju, stanje ljudi koji su po učenosti neuobičajeno ispred svog vremena, ne razlikuje se mnogo od stanja književnika i učenih ljudi koji žive u gradovima i unutrašnjosti gde nau ka ne cveta: jer ni od ovih drugih, kao što ću već iz ne ti, njihovi sugrađani ili meštani, kao što je to slučaj i sa onim prvima, ne drže onoliko koliko zaslužuju; na-protiv, vrlo često su izloženi omalovažavanju, i to zbog načina života ili mišljenja koji se razlikuju od ostalih, a ništa manje i zbog sušte nemoći da shvate vrednost nji-ho vih sposobnosti i njihovih ostvarenja. Nema sumnje da ljudski rod danas, još od same obnove civilizacije,51 ne ide pravcem učenosti. Međutim, to napredovanje je sporo i odmereno: dok se najviši i jedinstveni duhovi pos ve ću ju razmišljanju o ovom svetu, dostupnom čove-ko voj osećajnosti i poimanju, i u traženju istine, idu, šta-vi še ponekad i trče, žurno, nemajući pri tom skoro ni-kakve mere. Istovremeno, svet koji ih gleda kako hitaju nije u stanju da dovoljno ubrza korak kako bi ih dosti-gao ili barem stigao malo posle njih, do tačke gde su se oni najzad zaustavili. Zapravo, on i ne menja svoj korak, niti pak stiže poneki put do ovog ili onog cilja pre nego što minu jedan ili više vekova kako je do njega prispeo neki od uzvišenih duhova.52

Uvreženo je osećanje, može se reći, da ljudsko zna-nje za svoj razvoj najvećim delom ima da zahvali tim vi-so kim umovima, koji se s vremena na vreme pojave, čas jedan čas drugi, kao čuda prirode. Nasuprot tome, ja cenim da za taj napredak u prvom redu treba zahvaliti


obič nim umovima, a vrlo malo onim izuzetnim. Recimo da se neko od ovih poslednjih nalazi na čelu i ispunjava sav znanstveni prostor poznat njegovim savremenicima, i u njemu prednjači, da se tako izrazimo, deset koraka na-pred. Ostali ljudi, međutim, ne samo ne žele da ga u tome slede, nego štaviše u većini slučajeva, da ne kažem nešto još gore, izlažu podsmehu njegovo napredovanje. Za to vreme, mnogi osrednji umovi, koristeći se možda deli-mično mišlju i otkrićima ovog vrhunskog znal ca, prem-da pre svega svojim izučavanjima, zajedničkim snagama čine jedan korak napred, korak koji zbog skromno pre-đenog prostora, to jest skučene izvornosti svežih misli, a i mnoštva onih koji su do njega došli, u roku od neko-liko godina učine i svi ostali. Napredujući na ovaj način, shodno onome što se obično zbiva, malo-pomalo, tru-dom i primerom ostalih osrednjih umova, ljudi konačno stignu da načine i deseti korak; na taj način svi civilizo-vani narodi, na kraju, prihvataju kao is ti ni ta otkrića onog vodećeg uma. Međutim on, već odav no upokojen, za taj uspeh ne dobija ni sa zadocnjenjem, makar i neblagovre-meno priznanje; jednim delom zbog toga što je sećanje na njega izbledelo, ili pak što je još za njegova života ne-pravično mišljenje stečeno o njemu, potvrđeno drugom navikom, preovladalo nad ovim ostalim obzirima; kao drugo, i zbog toga što ljudi nisu došli do ovog stepena spoznaje njegovim radom, a delimično i zbog toga što su mu ravni u znanju, te će ga ubrzo preteći, a sada su ga možda već i prevazišli, pošto su vremenom mogli da iznesu i bolje izlože istine do kojih je on došao, da nje-gove pretpostavke utvrde kao izvesnost, da bolje srede i


uobliče ono što je on iznašao, i da sve to, tako reći, učine zrelijim. Osim ukoliko, neko iz naučnih krugova, ispitu-jući radove iz prošlosti, i razmatrajući mišljenja tog izu-zetnog čoveka, upoređujući ih sa mišljenjima njegovih sledbenika, ne uvidi kako je i u kojoj meri on bio preteča ljudskog roda, i ne izrekne mu neku pohvalu, uostalom ne bogzna kako glasnu, i ko ja će ubrzo pasti u zaborav.

Iako napredak ljudskog znanja, slično padu teškog tela, iz jednog trenutka u drugi dobija ubrzanje, i pored svega, vrlo teško da će u toku jednog pokoljenja ljudi iz-meniti sud ili priznati sopstvene greške, tako što će reći da danas veruju u suprotno od onoga u šta su nekada ve-rovali. Oni samo pripremaju put sledećem pokolenju da ovo sazna i poveruje u mnoge stvari suprotne verovanju onog prethodnog. Ali kao što niko ne oseća neprekidno kretanje u kome kružimo zajedno sa zemljom, isto tako i većina sveta nije svesna stalnog napretka u svome zna-nju, ili istrajne promene u sopstvenim sudovima. I uvek kada menja mišljenje, taj svet nije svestan te promene. Međutim, sigurno da ne bi mogao da ne veruje i ne bude svestan, uvek kada bi na prečac prigrlio sud koji je pot-puno drugačiji od onog koji je dotad imao. Zbog toga ni u jednu takvu istinu, ukoliko se ova ne bi očitavala pred njima samima, obično neće poverovati savremeni-ci onoga koji je prvi do nje došao.

Glava devetaPretpostavimo da si, savladavši sve prepreke, i da

je tvoj vredni sud pratila sreća, zapravo postao ne samo ču ven već i stekao pravu slavu, i to ne posmrtnu, već


za života. Da vidimo, kakvu ćeš korist iz toga izvući. U prvom redu, one želje ljudi da te vide i lično upoznaju, da drugima prstom ukazuju na tebe, ona čast i poštova-nje koje ti prisutni iskazuju rečima i delom, u čemu se i sastoji najveća korist od ove slave koju pisanje53 donosi, izgleda da ti se pre može dogoditi u malim negoli u veli-kim gradovima; u kojima su pogledi i duše ljudske ra se-jane delom usled moći delom usled bogatstva, i ko načno onih veština koje služe za zabavu i razonodu beskorisnog života. Ali kako malim gradovima pre svega nedostaju sredstva i podstrek da bi se uzdigli do vrsne književno-sti i nauke; i kako se sve ono što je retko i vred no steklo u velikim gradovima; stoga oni mali, u kojima ćete ret-ko naći učen svet, i koji su obično bez boljih prosvetnih ustanova, imaju dosta nisko mišljenje, ne samo o nauci i znanju, već i o samom dobrom glasu koji je ne ko stekao ovim putem, jer ni ona prva ni ona druga ne predstav-ljaju nešto na čemu bi se moglo zavideti. I ako se, kojim slu ča jem neka ugledna osoba, ili neko izuzetna uma i učen, nađe da živi i obitava u malom mestu, glas o nje-noj posebnosti ne samo da raste, već će joj i na ne ti štetu, ta ko što vrlo često, čak i kada je čuvena van svoga kraja, zbog mesnih navika ovog sveta, postaje krajnje zanema-re na i nepoznata ličnost. Kao tamo, gde su zlato i srebro metali nepoznati i bez vrednosti, onaj koji bi njima ras-polagao u izobilju, nemajući pri tom nikakvog drugog imanja, ne bi bio bogatiji od ostalih, već bi naprotiv bio puka sirotinja, zato što ima to što ima, isto tako tamo gde su nadarenost u učenost nešto nepoznato, i kao ta-kvi nisu na ceni, ako bi postojao neko ko bi ih imao na


pretek, ne bi imao načina da se izdigne iznad drugih; i kada bi to samo bilo sve njegovo imanje, njega bi sma-trali bednim. I on je u takvim mestima toliko daleko od toga da bude uvažavan, iako je vrlo često na glasu kako je veći nego što u stvarnosti jeste, da ga ipak niko ni naj-manje ne ceni.54 U svoje vreme, još kao mla dić, odlazio sam s vremena na vreme, u moj mali Bo zi zio;55 u tom kraju su znali da sam se posvetio učenju, i da se pomalo bavim pisanjem; seljani su držali da sam pesnik, filozof, fi zi čar, matematičar, lekar, pravnik, bo gos lov i struč-njak za sve jezike na svetu; i postavljali su mi pitanja ne vo de ći nimalo računa, o bilo čemu se raz go vor vodio, o raz li ka ma koje postoje između naučnih grana, ili raznih je zi ka. Uprkos ovog mišljenja koje su imali o meni, nisu me bogzna koliko cenili; šta više, bi li su uvereni da sam da le ko manje pametan od svih os ta lih učenih ljudi iz os ta lih mesta. Ali, ako bih im doz vo lio da pomisle kako je moje znanje makar i sasvim malo manje od onog što su oni računali, ja sam još više padao u njihovim očima, da bi na kraju ostajali ubeđeni kako moje poznavanje stva ri nije ništa šire od onog što oni i sami znaju.56

U velikim gradovima, kolike samo prepreke stoje sti ca nju slave, a i mogućnostima da se u njoj uživa ukoli-ko je stečena, tebi neće biti teško da shvatiš iz onoga što sam već ranije rekao. Sada ću još dodati, da nijednu sla-vu nije teže steći od slave istaknutog pesnika, dobrog pisca ili filozofa, kojoj ti uglavnom težiš, a koja, i pred svega, nije od neke koristi onome koji ju je stekao. Nisu ti nepoznate večite zađevice, primeri siromaštva i neda-ća koje su pratile najveće pesnike i u dalekoj prošlosti i u


našim vremenima. Kada je reč o Homeru, sve je (može se reći) široko i na dražesan način neodređeno, što se ti če poezije, a i same ličnosti,57 njegova domovina, život i sve odreda predstavljaju za ljude nepojamno tajans-tvo. Jedino, u svoj toj neizvesnosti i neznanju, iz jednog upornog predanja, ostaje nam da je Homer bio siromah i nesrećnik: skoro kao da slava i vekovno pamćenje nisu želeli da ostave mesta sumnji kako su i drugi sjajni pe-snici delili sudbinu onoga koji je među njima bio najvi-ši.58 Ali, ostavljajući na stranu ostala dobra, i govoreći samo o časti, nijedna slava ovoga sveta ne biva manje časna, manje podobna da te uzdigne u očima drugih, od onih koje smo maločas pomenuli. Da li zbog toga što ih mnoge osobe stiču bez zasluge, ili ogromne teškoće da se zasluže oduzimaju vrednost i poverenje u takve slave; ili je pak to zbog toga što se skoro svi oni donekle kulti-visani, zanose da već sami raspolažu, ili da će lako steći izvesno znanje i sposobnost, kako u lepoj književnosti tako i u filozofiji, te zbog toga ne zapažaju daleko veću nad moć nost onih koji su zaista zaslužni na ovim po-dručjima. Zbog jednog od ova dva, ili možda zbog oba razloga zajedno, sigurno je da biti poznat kao osrednji ma te ma ti čar, fizičar, filolog, ili arheolog; kao osrednji sli kar, vajar ili muzičar; makar upola poznavalac samo jed nog od klasičnih ili stranih jezika, to bude dovoljno da neko kod običnog sveta, takođe i u najboljim gradovi-ma, stekne mnogo više ugleda i poštovanja, negoli što će ga steći neko za koga su dobri kritičari procenili, i koga slave kao filozofa ili istaknutog pesnika, ili čoveka, sjaj-nog književnika. I eto tako, dva najplemenitija izražajna


područja, koje nije nimalo lako doseći, najizuzetnija i naj ču des nija; dva vrhunca, da tako kažemo, umetnosti i ljudskog znanja; hoću reći, poezija i filozofija; u očima onih ko se njima bavi, posebno danas, postaju dve naj-zapostavljenije sposobnosti ljudske na svetu; te ih čak smatraju nižom vrstom i u odnosu na ručni rad, između ostalih razloga i zato što niko i ne pretpostavlja da nije vičan nijednoj od njih, premda se njima nije ni bavio, ili da njima može da se bavi ne uloživši prethodno ni dugo učenje ni veliki trud. Na kraju, pesnik i filozof u ži-votu ne ubiru neki drugi plod svoje nadarenosti, drugu nagradu za svoja izučavanja, sem možda slavu rođenu i ograničenu u okviru jednog malog broja ličnosti. Iz-među ostalog i ovo je jedna od mnogih tačaka u kojoj se susreću poezija i filozofija, i ona sirota, i naga, kako to peva Petrarka,(4) ogoljena ne samo od svakog drugog dobra, već i od dubljeg poštovanja i časti. 59

Glava desetaS obzirom da u opštenju sa ljudima60 nećeš moći da

uži vaš ma kakvu blagodet od svoje slave, najveća korist ko ju ćeš izvući biće to što ćeš moći da u tišini svoje sa-mo će,61 o njoj razmišljaš, crpeći iz nje utehu i podsticaj za novi trud, stvarajući iz toga temelje za nove nade. Jer sla va spisatelja, kao i sva ljudska dobra, prijatnija je iz da lji ne ne-goli izbliza, ali zato nikada nije, može se reći, uz onoga koji ju je stekao, i ne postoji mesto na kome je mo žeš naći.

Elem, na kraju, u svojoj mašti ti ćeš pribeći onom krajnjem pribežištu i utehi velikih duša: potomstvu. Baš kao i Ciceron, obdaren ne nekom pustom slavom, ne


obič nom i tanušnom, već, mnogostrukom i neobičnom, ve li kom kakva se i priličila jednom Rimljaninu iz drev-nih vremena, i među ljudima drevnoga Rima; koji se, upr kos tome, obraća budućim pokolenjima, sa željom, go vo reći, premda ustima jednog od svojih likova:(5) Zar misliš da bih ja, […] podneo tolike napore danju i noću, u miru i ratu, da sam samo pomišljao kako će se moja slava ugasiti odlaskom iz ovog života? Zar ne bi daleko bolje bilo provesti miran i bezbrižan život, bez tegoba i napora; Ali, moja je duša, ne znam kako, uvek gledala u budućnost, kao da će otpočeti da živi kada bude otišla sa ovoga sveta. Ove Ciceronove reči se odnose na osećanje besmrtnosti du-še, koje je priroda usadila u ljudska srca. Međutim, pravi razlog je u tome da sve blagodeti ovoga sveta, netom ste-čene, potvrđuju da nisu bile vredne sveg u njih uloženog truda i svih muka, a najvećma slava, čije je sticanje među svim ostalim, bilo najskuplje, a koja je od najmanje kori-sti kad je neko već stekao. Ali, kako to Simonid62 veli:

Lepa nada hranu nam svima nudiU vidu privida sreće;I svako od nas uzaman se trudi;Čekajuć’ naklonu zoru, a neko pramalećeIl’ novo godišnje doba čeka;I pri tom niko ne hita kraju svog veka,I da mu za godinu što slediPlutona i bogove drugeMilosrdne i bez tuge63

Duša mu ne prosledi;tako i mi, dok nas malo-pomalo, iskustvo ne ubedi u is-praz nost slave, nada, tako reći gonjena iz jednog kraja u


drugi, nemajući na kraju gde da se skrasi, tokom celog trajanja života, u međuvremenu se ne gubi, već prešav-ši na stranu same smrti, zaustavlja se kod potomstva.64 Ovo stoga, što je čovek vazda sklon i prinuđen da veruje u neko buduće dobro, kao što je uvek krajnje nezadovo-ljan onim čim raspolaže u sadašnjosti. Zato svi oni koji žude za slavom, i čak su do nje u životu zaista uspevali da dođu, hrane se uglavnom onom za koju se nadaju da će uslediti nakon njihove smrti, baš kao što niko nije da-nas do te mere srećan, da prezirući taštu sreću trenut ka, ne bi se tešio pomišlju na onu ništa manje taštu, kojoj se nada u budućnosti.

Glava jedanaestaAli, napokon, šta zapravo znači ovo naše pozivanje

na potomstvo? Svakako, priroda ljudskog maštarenja vo di nas ka opsežnijem i boljem poimanju naših sledbe-ni ka, negoli naših savremenika, a i onih koji su ostali za nama; ovo samo zbog toga što o onima kojih još nema, ne ma mo nikakvog saznanja, ni iz iskustva, ni po čuve-nju. Ali, obratimo li se razumu, a ne mašti, verujemo li mi da će oni koji će doći, zaista biti bolji od savremeni-ka? Ja pre verujem u suprotno, i smatram verodostoj-nom poslovicu, da svet što više stari, postaje sve gori. Me ni se čini da bi istaknuti ljudi bili u boljem položaju, ka da bi samo mogli da se obrate svojim prethodnicima65 koji, po Ciceronovim rečima,(7) nisu bili malobrojniji od onih koji će doći posle nas, dok su, što se vrline tiče, bi li na daleko višem stupnju. Međutim, izvesno je da ni naj-vredniji čovek ovoga veka ne bi mogao da računa na bilo


kakvu pohvalu od drevnih naroda. Dopustimo da bi bu-duća pokolenja, ukoliko bi bili slobodni od utrkivanja, zavisti, ljubavi i mržnje, ne između sebe, već u odnosu na nas, bili nepristrasniji sudije naših stvari nego što bi to mogli biti naši savremenici. Da li je verovatno da bi oni s obzirom i na ostalo bili bolje sudije? Mislimo li mi, da ne zadiremo u drugo, nego samo u ono što je veza-no za humanitarne nauke,66 da će potomstvo imati veći broj sjajnih pesnika, odličnih pisaca, pravih i du bo kih filozofa, s obzirom da smo videli kako samo oni mo gu pravično da prosuđuju sebi ravne? Ili pak, da je nji hov sud bio od većeg upliva na većinu njihovih savreme ni-ka, nego što ga ima sud naših dana? Verujemo li mi da će svojstva srca, maštovitosti i uma običnog sveta biti ve ći negoli što su to danas?

U samoj lepoj književnosti, ne vidimo li mi koliko ve-ko va su se provlačili zaista izvitopereni sudovi, koji pre zi-ru pravi sjaj pisane reči, koji su bacili u zaborav ili iz lo ži li podsmehu najbolje stare i nove pisce, time što su vo le li i neprekidno cenili ovaj ili onaj varvarski način; sma tra ju ći ga uz to jedino prikladnim i prirodnim, jer bi lo koja navi-ka, makoliko bila iskvarena i loša, teško se može razliko-vati od same prirode.67 I zar ne nalazimo da se to deša-valo vekovima kod naroda inače kultur nih i plemenitih? Kakvu sigurnost imamo mi da će potom stvo uvek imati hvale za naše načine pisanja, koje mi hva li mo? Premda se danas hvale oni koji zaista i jesu za pohvalu. Svakako, sudovi i naklonosti ljudske prema le po ta ma pi sa ne reči veoma su promenljive, i varljive shodno vreme nima, pri-rodi mesta i naroda, običajima, na či ni ma i pojedincima.


Elem, ova varljivost i neposto ja nost predstavljaju snagu od koje će zavisiti i sama slava pisaca.

Još varljivije i promenljivije je stanje filozofije i osta-lih nauka, premda se na prvi pogled čini suprotno od to-ga: jer lepa književnost se bavi lepim, koje u velikoj me ri zavisi od navika i shvatanja, dok se nauka bavi istinom, koja je ustaljena i ne trpi promene. Ali, kako je ova is ti na skrivena od smrtnika, sem onog što nam vekovi ma lo-pomalo obelodanjuju, ljudi, s jedne strane, trudeći se da do nje dosegnu, pretpostavljajući, prihvatajući umes to nje ovu ili onu njenu pojavu, dele se u mnoge ško le mi-šljenja i razne klike: tako da se u nauci dolazi do ne ma-lih razlika. Sa druge strane, novim saznanjima i novim, tako reći tračcima istine, koji se postepeno stiču, naučne grane su u stalnom rastu: zbog čega se, kao i stoga što u raznim razdobljima preovlađuju različita miš lje nja, koja ne sumnjaju u svoju tačnost, događa da one, ne trajući dugo, ili nimalo u istom stanju, menjaju povremeno svoj oblik i svojstva. Neću se zadržavati na onom prvom slu-čaju, to jest različitosti koja možda nije od manje štete po slavu filozofa ili naučnika kod njihovih potomaka, nego što je to kod savremenika. Nego do koje mere promenlji-vost u nauci i filozofiji, misliš ti, može da škodi ovoj slavi kod potomstva? Kada zbog no vih otkrića, ili novih pret-postavki i naslućivanja, stanje ove ili one naučne grane bude znatno promenjeno od stanja u našem stoleću, ako će se ceniti spisi i misli onih koji na svom naučnom po-dručju uživaju najveći ug led? Ko još čita Galilejeva dela? Nema sumnje da su svo je vre meno bila vredna najvećeg divljenja; i tada se, ve ro vat no, nisu mogla, u okviru te


materije, napisati bolja, ni ti pak dostojnija jednog od naj ve ćih umova, puna naj vi ših pronalazaka i najuzviše-ni jih pojmova. I pored to ga, svaki osrednji fizičar ili ma-te matičar danas, svako u svome području, smatra sebe mnogo višim od Galileja. Koliko njih u naše vreme či-taju kancelara Bekona?68 Ko ga zanima šta ima da kaže Malbranš?69 Šta da kažemo za Lokova70 dela. Ako napre-dak nauke, kojoj je on ta ko reći postavio temelje, bude u budućnosti toliko brz ko li ko izgleda da će biti, koliko dugo će se ljudi njima ko ris ti ti?

Istini za volju, ona ista snaga uma, marljivost i trud, kojima se filozofi i naučnici služe u sticanju sopstvene slave, vremenom postaju uzrokom da se ova ugasi ili po-tam ni. Jer iz doprinosa koji oni daju, svako svojoj grani nauke, zbog čega i izbijaju na glas, niču novi doprino-si, zbog kojih njihovo ime i spisi nestaju iz upotrebe.71 Si gur no da je teško većini ljudi da se divi i kod drugih du bo ko poštuje naučni stepen znanja znatno niži od onog sopstvenog. Sada, ko može sumnjati da u bliskoj bu duć nosti neće biti utvrđena netačnost mnogih stvari koje danas tvrde ili u koje veruju oni koji predvode u znanju, te da neće uveliko prevazići saznanja o istini do-ba u kome živimo?

Glava dvanaestaNa kraju, možda ćeš želeti da čuješ moje mišljenje

i izričit savet, da li je za tebe, i za tvoje dobro, bolje da nastaviš ili da napustiš put ka toj slavi, tako reći nekori-snoj, do te mere teškoj i nestalnoj, ništa manje u tome da se zadrži, od onog da se stekne, sličnoj senci, koju, kad


je se dokopaš, ne možeš da je osetiš, niti da je zaustaviš da ti ne pobegne. Kazaću ti ukratko, bez ikakvog zataš-kavanja, šta ja o tome mislim. Ja cenim da je ova tvoja čudesna pronicljivost i moć shvatanja, ova plemenitost, žarovitost i plodnost srca i mašte, od svih svojstava koje usud dodeljuje ljudskim dušama, nešto najštetnije i naj-bolnije za onog kome su date.72 Ali jednom stečene, teš-ko je izbeći štetu koju sobom donose: s druge strane, u ovim vremenima, valja jedina korist koju mogu da pru-že, to je ova slava do koje se poneki put može dospe ti ukoliko se one stave u službu književnosti i nauke. Sto-ga, kao što čine oni sirotani, žrtve kakvog nesrećnog slu ča ja koji nemaju ili ne mogu da se služe nekim delom svog tela, te tu svoju nesreću gledaju da iskoriste što je bolje moguće, služeći se time kako bi pobudili darežlji-vost kod ljudi; isto tako ja smatram da bi i ti valjalo da se potrudiš i na svaki način, iz ovih svojih osobina, izvučeš ono jedino dobro, bez obzira koliko malo ili nesigurno bilo, koje su one u stanju da ti pruže. Svet obično drži da su to blagonaklonosti i darovi prirode, na čemu oni koji ih nemaju zavide onima koji su, nekada ili sada, do njih došli. A ovo je toliko protivno zdravom razumu, kao kad bi neka zdrava osoba zavidela onim nesrećnicima na njihovoj telesnoj mani; maltene, kao da su oni tu ne-sre ću svojevoljno izabrali, na račun one zlehude milo-stinje koja im je udeljena. Ostali se trude onoliko koliko im vreme dopušta, i gledaju da uživaju onoliko koliko im ovaj naš život smrtni dozvoljava. Veliki pisci prirod-no ili iz stečenih navika, nesposobni za mnoga životna zadovoljstva, lišeni čisto po svojoj volji tolikih drugih,


čes to su zapostavljeni u ljudskom društvu, osim mož-da od strane onog malog broja koji se bavi istom gra-nom nauke. Njih je sudbina osudila da vode život sličan smr ti, i da žive, ako im to bude podareno, onda kada ih pre kri je crna zemlja. Međutim, mi svoju sudbinu, bilo ku da nas ona vodila, treba da sledimo snažna i velika du ha; pogotovu kada to najvećima od tebe traže vrline ko ji ma si obdaren, i oni koji su tebi nalik.73


Napomene

1 Ovo delce, u obliku rasprave, napisano je u Rekanatiju između 6. jula i 13. avgusta 1824. Ono je posle Timandra najduže štivo u Leopardijevim Operetteama. Naslov je klasičan (i podseća na Cicerona, Cato Maior seu de senectute). Razlozi koji su naterali Leopardija da iza be re Đuze pea Parinija kao učitelja koji odgovara na pitanja jednog mla dog čoveka „neverovatne naravi, koji se sa žarom bavio studijama“, iz lažu ći mu naročito bezvrednost mita o slavi, mogli bi da se potraže u utis ku koji su na pisca ostavila Poslednja pisma Jakopa Ortisa (pismo od 4. decembra; razgovor između Jakopa i Parinija); sigurno je, inače, da pesnik iz Rekanatija (upr. Zib., 236465) nije smatrao pisca Dana (Giorno) velikim pesnikom. U stvari, bio je pre svega pod uticajem mo ral ne ličnosti Parinijeve, što je, manjeviše bio opšti stav pisaca prve po lo vine devetnaestog veka. Kritičari su često zamerali Leopordiju zbog preterane dužine rasprave, zbog suvoće i sitničarkog stila, a i nedos tat ka jedinstva. Svakako, u tekstu postoji niz digresija, kao što je na pad na velike gradove u Glavi IV (vidi nap. 28), ali one se prilično ukla pa ju u način izlaganja koji je Leopardi ovde izabrao. Parini je u operetti dat kao časni starac, mudar ali opširan, i kada De Sanktis (izd. Musatta, str. 305) kaže za ovo delce da je „više predavanje negoli di ja log“, on, kao što to često čini, stavlja tačnu primedbu, ali izvlači pogrešan zaključak. Tekst i ima nameru da bude predavanje (kao što to naslov i otkriva), zasnovano na klasičnim, posebno Ciceronovim načelima o izlaganju ideja. Usporeno i pedagoško rasplitanje pitanja, digresije i ostalo, sve to je namerno i smišljeno. Međutim, ovde je opet na delu Leopardijeva „blaga ironija“. Napojen klasicima, za njega je slava kao pesniku predstavljala jednu od njegovih najvećih Iluzija, i sem Ljubavi, možda poslednja od njih koja je preživela. U „Pariniju“ on saseca ovu iluziju jednim za drugim zaključkom, dok na kraju ne postane jasno ono šta je, čista zaludnost i bezvređe: bezvređe, kako to


sama reč želi da znači. Međutim, Leopardi nije mislio kao ostali svet, i na kraju, on sam se buni protiv svojih sopstvenih logičnih zaključaka. I sem toga, sama slava je samo simbol svih ostalih plemenitih iluzija koje život čine vrednim življenja, ili raspolažu snagom u tom smislu. Otklonimo li koru od ironije i akademizma, ovo štivo može da nam pruži ne malo estetsko osećanje.

2 Giuseppe Parinija (172999) Leopardi je izabrao za ovu ulogu „zbog izuzetno visokog ugleda koji je ovaj uživao među svojim sledbe ni ci ma na etičkom i socijalnom polju“ (Galimberti, str. 185); za nema riv ši pri tom Alfijerija i Foskola, pesnike koji su mu bili bliži, ali ne po dob ni za ovu priliku.

3 Ova pomalo, zajedljiva primedba, koja se odnosi na, po Leo par dije vom osećanju, „loše razmišljanje“ u to vreme dosta često u ita li janskoj književnosti, istovremeno izražava i piščevo nastojanje, posebno u ovoj knjizi, da se stvori jezik u stanju da iskaže ozbiljno mišljenje.

4 Naravno, reč je o samom Leopardiju. „Od koga se mnogo oče kiva lo“ (u orig. di aspettazione meravigliosa) zvuči kao odjek jedne re čenice iz pisma koje je Angelo Mai (8. marta 1817) uputio piscu.

5 U orig. di nascimento privato, to jest, bez plemenitog porekla ili bo gat stva.

6 Upr. Cic. De oratore I, 1.7 Upr. u De Officiis III, 14 (Galimberti).8 Vittorio Alfieri (17491803), pesnik i dramski pisac, koga je Leo

par di veoma cenio. Upr. Zib., 2453: „Nijedan čovek nije, niti će ikada biti veliki filozof ili čovek od pera, ako nije rođen da deluje i čini veće stvari od drugih; ako ne nosi u sebi znake jednog većeg života ili potrebu za značajnijim životom negoli što to imaju obični ljudi, i ako po svojoj prirodi i izvornim sklonostima nije spreman na delanje i energiju postojanja. Gospođa De Stal, kaže ovo kada je reč o Alfijeriju (Corinne t. I, livre dernier), ali navodeći, da on nije bio rođen da piše, već da dela, da mu je samo priroda doba u kome je živeo to dopustila. I baš zbog toga je on i bio pravi pisac, suprotno od skoro svih književnika ili učenih Italijana svoga i našeg vremena.

9 Upr. Zib., 2676: „La statue de Télésila (čuvene pesnikinje iz Arga, ženeratnika, spasiteljice domovine) fut posé sur une colonne, en face du temple de Vénus; loin de porter ses regards sur des volumes representés et placés à ses pieds, elle les arrête avec complaisance sur un casque qu’elle tien dans sa main, et qu’elle va mettre sur sa tête (Pausan., II, 20 p. 157).“ (Poviše pozorišta ima Afroditino [Venerino] svetilište, a ispred kul t


ne statue prikazana je na steli u reljefu pesnikinja Telesila. Knjige joj leže rasute kod nogu, a ona gleda u kacigu koju drži u ruci s na merom da je stavi sebi na glavu. [Prevod sa starogrčkog Ljiljane Vu li ćević: Pausanija, Opis Helade, I, str. 187, Matica srpska, 1994.]“ Ta ko bi mogao biti prikazan narod Latina, narod Grka i sveukupna an tič ka civilizacija: nedosežna i nikad dosegnuta u književnosti i li kov nim umetnostima, ona ih i pored toga obe smatra razonodom i dru go razred nim zanimanjem; ona ratnička, delatna i snažna.“

10 U orig. colla loro patria, svojoj otadžbini.11 Izraz u kome ima i autobiografskih primesa.12 Motivi slični nacrtu za Dialogo Galantuomo e Mondo, (Razgovor

jed nog časnog gospodina i Sveta) razgovor koji pisac nije uključio u svo je Operette.

13 Baldassar Castiglione (14781529), Mantovljanin, koji u svojoj knji zi Il Cortegiano (Dvorjanin) opisuje život i humanističke ideale na urbinskom dvoru. Bila od znatnog uticaja na engleske pisce XVI ve ka. Leopardi ga navodi u svojim Mislima (Pensieri) XXXIX, kao i u Zib. 26823.

14 U orig. opinione magnifica.15 „Ma koliki samo deo stila čini tako reći jedinstvo sa jezikom.“

(Zib. II, 99). Što se mišljenja o važnosti stila tiče itd., npr. Zib. 279699, i 2584.

16 Upr., povodom ovoga Zib., 178889.17 Lukan (3965), Kordobljanin, latinski pisac, Senekin nećak. Na

pi sao ep O građanskom ratu (De bello civili), pogrešno nazvan Pharsalia. Upr. Zib.256872.

18 Leopardi misli na Correspondance de Frédéric II roi de Prusse (analog ni citat u Zib. II, 411).

19 Volterov ep o Anriju IV. Upr. Zib. II, 64041 (ovde Leopardi podse ća na povoljan sud o Henrijadi koji je Fidrih II izrazio u svojoj Éloge de Voltaire).

20 Upr. Zib. 3479.21 Leopardi (Zib. I, 231) priznaje da je i on imao takve trenutke.22 Lepo kao „čisto relativna stvar“ i zasnovano na „jednostavno

poz na tom“, Leopardi naširoko razvija u Zib. 11831201.23 Polemika protiv etičkocivilnog izopačenja XIX veka, u po re đe

nju sa srčanošću drevnih vremena.24 U orig. larve dela prima età: jedan od izraza ( fantasmi, inganni itd.)

koje Leopardi upotrebljava za iluzije, zablude, koje su po njegovom mišljenju jedina dobra stvar u životu.


25 Pismo Giordaniju od 17. decembra 1819. „Mora biti da je svet zaista nešto, i da ja nisam zacelo mrtav…“

26 Za Leopardija, zadovoljstvo, pa i ono priređeno čitanjem, ne može a da ne bude „neograničeno“, neizmerno.

27 Upr. Zib. 17889.28 Po prvi put, daleko od kuće, Leopardi boravi u Rimu od novembra

1822. do kraja februara 1823. On je mrzeo taj boravak. Međutim, stav prema velikim gradovima izražen ovde prećutan je još od 1820. (v. Zib. 191). Vidi, takođe Zib. 26534, zapis iz Rima, od 13. oktobra 1822.

29 Analogno osećanje neprihvatljivosti života u velikim gradovima Leo par di iskazuje i u svojim pismima iz vremena svog boravka u Rimu.

30 Trud u smislu delatnosti. Galimberti ukazuje da je (u originalu) udaljavanje, izolovanje umetnika (artisti) od „gungule“ (la folla) podvu če na i čestom primenom latinizama. Umetnici se pominju kao ar-te fi ci (zanatlije; tvorci), umesto samo artisti.

31 U orig. per instituto di vita, latinizam koji je ovde upotrebljen da bi samom izlaganju dao karakter pedantnosti.

32 Upr. Zib. 188485: „… Ja držim da mi danas ne bismo bili do te me re očarani, na primer, Ariostom, kada bi Besni Rolando bilo delo na pi sa no i objavljeno ove godine. Prema tome, privlačnost koju stvara jed no pesničko delo, jedno umetničko ostvarenje, govorništvo, i drugo iz oblasti lepog, raste u srazmeri s vremenom i slavom.“

33 Monteskjev traktat o kome je Leopardi raspravljao u Zib. 1545, (6. jula 1820) i 1912, (29. jula 1820). Deo dat kurzivom je parafraza fran cus kog teksta.

34 Pretpostavlja se da je glumica imala ulogu princeze.35 Remekdela Torkvata Tasa (154495), odnosno Ludovika Ariosta

(14741533), dvojice velikih pesnika italijanske renesanse. Upr. takođe Zib. 18835, odakle su ovi argumenti preneti u celini.

36 Ilijada XIII, 6367; i upr. Zib. 2600. Ova misao se javlja još ranije, 1820 (Zib. 3457 i 359).

37 Uzeto iz prevoda Miloša N. Đurića, Matica srpska, 1965, str. 400401, stih. 63738. U orig. međutim glasi: Venere, il souno, il canto le corole.

38 Upr. Zib. 4266 (2730. mart 1827, nakon Operettea).39 Ovaj deo teksta pokazuje spekulativnu, filozofsku nameru Leo

par di je vu, koja je veoma jasna u dobrom delu njegovog stvaralaštva. Je dan od Leopardijevih životnih ciljeva bio je da razvije italijanski


knji žev ni jezik, u kome bi filozofske i naučne ideje mogle da budu jas no izražene, s tim da se istovremeno postigne ili zadrži „jedinstvo fi lo zo fi je i književnosti“ (v. Disegni letterari PP I 6945). Upr. isto tako Zib. 33345, što se tiče „velikog pothvata obnove italijanske književ nos ti, i dajući ili ukazujući Italiji na njenu sopstvenu savremenu knji žev nost.“

40 Polazeći od ubeđenja o „zakletom i smrtnom neprijateljstvu“ izme đu pesništva i filozofije (vidi na primer Zib. 12289, 1231, 135660), Leopardi je više verovao ne samo u mogućnost razumevanja između njih, već u nužnu potrebu. Međutim, moramo imati u vidu da je on pone kad upotrebljavao termin filozofija u užem smislu za racionalizam XVIII veka, koji je bio smrtonosan za poeziju i poetsko viđenje sveta, a u drugim prilikama kako bi opisao radove onih (Dekartov i dr.) koji su obelodanili velike istine kako intuitivno, tako i putem razuma (Zib. 33825). Ovo je tema koja se u Zibaldonu tretira od 1821. nadalje. Među ove prave filozofe Leopardi je ubrajao i sebe (Zib. 1856: „Ko ne zna kakve sve uzvišene misli je jedan pravi lirski pesnik u stanju da otkrije i iznese na videlo“ itd., i s druge strane, „najdublji filozofi, najprodorniji is tra ži va či na putu istine, i oni najširih vidika, bili su posebno zapaženi i jedinstveni zbog svoje snažne maštovitosti i srčanosti, a isticali su se po svojoj odlučnoj veri za poeziju i genijalnost“, Zib. 3245).

41 U izdanjima iz 1827. i 1834, umesto Galileja bili su navedeni Locke i umesto Shakespeare, Milton.

42 Trojstvo omiljeno preromantičarima.43 Upr. Zib. 3478 (22. novembar 1820)44 U orig. una quasi esperienza. U Zib. 348 Leopardi upotrebljava

es pe rien za u ovom smislu i to podvlači kurzivom.45 U orig. imbecillità u striktno latinskom smislu za „nemoćan; du

šev no slab.“46 Filozofiju u „užem smislu“ iz gornje napomene br. 40.47 Upr. Zib. 172021, za celokupno izlaganje u ovom delu. Navikavanje

(assuefazione) je osnovno načelo Leopardijevo, bilo u značenju (kao ov de) razumevanja, bilo (kao u „Istoriji ljudskog roda“) u smislu istro še nosti, dosade i pomanjkanja sreće.

48 Pored svoje „beznadežne, ali prave filozofije“, smatrao je za sebe da je osuđen na jetko nerazumevanje svojih savremenika.

49 U belešci sa strane teksta, Leopardi beleži: „Thomas, Éloge de Des car tes, not. 22, str. 143 i 37.“

50 „Sa Galilejem i Lokom, i zapravo Dekartom, Njuton se smatra za jednog od mislilaca koji su izmenili lice filozofiji“ (Zib. 1857). „O


njihovoj rušilačkoj snazi upr. Zib. 270809“ (Galimberti). Leopardijev stav ovde može se uporediti sa stavom jednog sasvim drugačijeg pesni ka: Viljema Blejka (William Blake).

51 Leopardi ima u vidu renesansu. Npr. „Žuka ili cvet pustinje“ (Gines tra), stih. 55. i dalje.

52 Upr. Zib. 172932 za ovo, kao i za preostali deo glave.53 Ovo svakako predstavlja reductio ad absurdum sveukupne si tua

ci je. Uzgred rečeno, zanimljivo je, makoliko razlog bio očigledan, da Leopardi nikada ne spominje novac kao podsticaj.

54 Upr. Zib. 455.55 Parinijevo rodno mesto. Međutim celokupna glava je veoma au

to bio graf skog karaktera, i odnosi se na Leopardijeva iskustva iz Reka na tija.

56 Upr. Zib. 2734. Ništa u Parinijevoj biografiji ne dopušta pret postav ku ovakvih epizoda, Leopardi u stvarnosti ima u vidu svoje „neotesane, bedne“ (zotica, vil) meštane iz Rekanatija.

57 Leopardi ovde, i ovom prilikom, potvrđuje svoju teoriju o „nejas nom“ (vago) i neodređenom (naravno u poetskom smislu) kada je u pitanju mit o Homeru. Upr. Zib. 3975, gde je „Homer sam neodređen i shodno tome poetski pojam. I to do te mere da se postavljalo pitanje da li je on ikada i bio nešto drugo do ideja“. Što se tiče kvalifikativa „širokog i divno neodređenog“ upr. takođe i „Istoriju ljudskog roda“, napomene 1819, 24.

58 Upr. Zib. 25445.59 Upr. Zib. 33835. Radi se o Petrakinom sonetu „Ždrelo i san“ (La

gola e ‘ l sonno [VII]), čija tema je ovde izuzetno relevantna.60 Leopardi upotrebljava izraz conversazione, koji često koristi u

ovom smislu.61 Upr. Zib. 271 (11. oktobar 1820).62 Simonid sa Amargosa (VII vek pre n.e.), za razliku od poznijeg uče

nja ka sa Keosa. Fragment je preveden donekle drugačije, i potpunije u Canti (XL, 1018). Ova verzija cilja (znatno) na muzikalnost, više ne go na tačnost.

63 To jest, Pluton je oličenje bogatstva; i svih ostalih blagodeti.64 Upr. Zib. 8278.65 Upr. Zib. 30607. „Posustajanje današnjice je tema na koju nai la

zi mo naročito kod ranijeg Leopardija, kako na stranicama Zibaldona, tako i Pesama: vidi na primer „Italiji“, „O Danteovom spomeniku“, „Anđelu Majiju“, „Za svadbu sestre Paoline“ itd. (Galimberti).


66 U orig. agli studi.67 Po Leopardiju književni (a još i više muzički) ukus, preovlađuje

nad prirodom.68 Frensis Bekon od Verulama (15611626), engleski filozof empiris

ta. Leopardi ga spominje u Zib. 1349 kao prvog modernog filozofa.69 Nicholas Malebranche (16381715), pristalica okazionalizma;

Leo par di ga pominje u Zib. 946, zajedno sa Dekartom, Njutonom, Lokom, Rusoom i drugima među „najvećim modernim“ filozofima.

70 John Locke (16321704) engleski empirist, poznat kao mislilac koji je zbog svog striktno filozofskog metoda dao temelje nauci: Džon Stjuart Mil kaže za njega da je „neosporan osnivač analitičke filozofije svesti.“

71 Upr. Zib. 1533.72 Ovo je glavna tema „Prirode i duše“.73 Ovaj zaključak je izazvao izvesno čuđenje kod kritičara: umesto

da nastavi sa argumentom i dokaže da je slava čista prevara, Leopardi se okreće pravo sebi i zapravo kaže: „Ona je jedna zabluda, ali ipak ti je sledi, zato što je ona tvoja sudbina.“ Čak i jedan oštrouman, i piscu naklonjen komentator, kao što je Fubini (str. 153) uzima Leopardija na „odgovornost“ zbog toga što „ nije bio u stanju da se uzdigne do Foskolove mudrosti“ odbacivši u potpunosti samu ideju. Istovremeno su Fubini i drugi ukazali na stoičke strane ovog zaključka, kao i na poseban dug Leopardijev Epiktetu, koga je on i preveo sledeće godine (1825), uz vrlo značajan predgovor koji u tri stranice sadrži celokupni paradoks Leopardijeve misli. Svakako ovaj mali moralni ogled trebalo bi u stvari čitati u obrnutom smeru. Nakon dugog, rastegnutog i namer no pedantnog izlaganja, u kome je, „blaga ironija“ dosta očita s obzirom na Leopardijevu grozničavu pomamu za životom, kao i da na ovom svetu učini nešto od trajne vrednosti, ovakav kraj objedinjuje ono što je on zaista želeo da kaže. Slava je (pored ljubavi) poslednja zablu da koja nam ostaje, ali ove zablude, kao što je čitaocu već poznato, jedino je što nam još ostaje, što govori o životu, pre negoli o smrti. I stoga nam valja da ih prigrlimo. To je gledište, u kome njegov suviše dobro poznati pesimistički način razmišljanja postaje, po suprotnosti, po zi ti van i pomoć življenju, i zbog toga, u Leopardijevom smislu i njegovom osećanju, „moralan“.


RAZGOVOR IZMEĐU FEDERIKA RUJŠA1 I NJEGOVIH MUMIJA(1)

Hor mrtvih u laboratoriji Federika Rujša2

Sola nel mondo eterna, a cui si volveOgni creata cosa,In te, morte si posaNostra ignuda natura;Lieta no, ma sicuraDall’antico dolor. Profonda notteNella confusa menteIl pensier grave oscura;Alla speme, al desio, l’arido spiritoLena mancar si sente:Così d’affanno e di temenza è sciolto,E l’età vote e lenteSenza tedio consuma.Vivemmo: e qual di paurosa larva,E di sudato sogno,A lattante fanciullo erra nell’almaConfusa ricordanza:Tal memoria n’avanzaDel viver nostro: ma da tema è lungeIl rimenbrar. Che fummo?Che fu quel punto acerboChe di vita ebbe nome?


Cosa arcana e stupendaOggi e la vita al pensier nostro, e taleQual de’ vivi al pensieroL’ignota morte appar. Come da morteVivendo rifuggia, così rifuggeDalla fiamma vitaleNostra ignuda natura;Lieta no ma sicura;Però ch’esser beatoNega ai mortali e nega a’ morti il fato.

Jedina u svetu večna, ka kojojSve stvoreno hrliU tebi, smrt, grli3

Našu ogoljenu prirodu4

Srećnu ne, al’ slobodnuOd drevnog bola. Duboka noćU umu pometenomMisao tešku drži skrivenomZa nadu, žudnju, usahlu dušuOseća da gubi dahaI slobodna od straha,Godine prazne i sporeBez čame se tavore.Živeli smo negda: i ko užasna sablast,I strašni san u moriU duši odojčeta tvoriMutno sećanje:Što vam ostajeOd prošla života: al’ daleko od straha jeSećanje to. Šta smo biliŠta je zapravo bio taj trenutak tiliŠto smo ga životom zvali?Život je danas u našoj misliTajanstvo i divota, a takvomVidimo u nama i


Neznanu smrt. I kao što se za života težiDa se od smrti utekne, tako iOgoljeno naše bićeOd životnog plamena beži;Srećna ne, al’ slobodna od svega;Jer usud uskraćuje blaženstvo smrtnimaKao što ga ne da ni onim mrtvima.5

Rujš: (van svoje laboratorije, gledajući kroz maleni ot-vor na vratima.) Do vraga! Ko li to daje časove iz muzike ovim mrtvacima, koji pevaju kao pevci u ponoć? Mene, zapravo, obliva hladan znoj, i maltene sam više mrtav i od njih samih. Nisam mislio kada sam ih sačuvao od raspada, da će mi vaskrsnuti. Šta je, tu je: pored sve svo-je mudrosti, ceptim od glave do pete. Proklet bio vrag koji me je naterao da pustim ovaj svet u kuću. Sad ne znam šta da radim. Ostavim li ih ovde zatvorene, kako mogu znati da neće razlupati vrata, ili da neće izaći kroz klju čao ni cu, i doći mi u postelju? Da zovem upomoć zbog straha od mrtvih, ni to mi se neće. Nego, hrabro, daj malo da mi njih uplašimo.

Ulazeći. Deco, šta se to igramo? Zar ste zaboravili da ste mrtvi? Kakav je ovo metež? Možda ste se uobra-zili zbog careve(2) posete, i mislite da raniji zakoni za vas ne važe? Pretpostavljam da ste hteli samo da se šalite, i da niste mislili ozbiljno. Ako ste zaista vaskrsli, radujem se sa vama; ali moje su mogućnosti male, i ja ne mogu da se staram o živima, kao što sam se starao o mrtvi-ma; zato gubite se iz moje kuće. Ako je tačno ono što se priča o vampirima, a vi ste to, izvolite pa potražite na drugom mestu krv koju ćete piti; jer ja vam neću dozvo-liti da sisate moju, kao što sam bio širokogrud kada sam


vam ubrizgavao onu veštačku u vaše vene.(3) Da ne traći-mo vreme, ako nastavite da budete mirni i tihi, kao što ste dosad bili, ostaćemo u miru i slozi, i u mome domu ništa vam neće nedostajati; ako ne, skinuću prečagu sa ulaznih vrata, i sve ću vas pomlatiti.

Mrtvac: Nemoj da se žestiš. Obećavam ti da ćemo ostati mrtvi kao što smo, bez potrebe da nas ubijaš.

Rujš: Nego, od kuda vam je palo na pamet, i sada počnete da pevate?

Mrtvac: Malopre, u ponoć tačno, završila se po pr-vi put Velika matematička godina,6 o kojoj se u drevnim vre me ni ma toliko pisalo, i slično tome je i ovo, da mrtvi sa da po prvi put govore. I ne samo mi, već po svim grob-lji ma, gdegod je neka grobnica, dole na dnu mora, pod snegom ili peskom, pod otvorenim nebom, bilo gde se nalazili, svi mrtvi, kad je izbila ponoć, pevali su kao i mi onu pesmicu koju si čuo.

Rujš: I koliko dugo će oni tako da pevaju ili da go-vore?

Mrtvac: Sa pevanjem su već završili. Da govore, imaju mogućnost još četvrt sata. A onda će ućutati sve do završetka sledeće godine.

Rujš: Ako je to tačno, verujem da mi nećete pono-vo prekidati san. Samo vi nastavite da pričate među so-bom; ja ću da stojim ovde sa strane, i vrlo rado ću da vas slušam, iz znatiželje, i neću vas uznemiravati.

Mrtvac: Mi ne možemo da govorimo, sem kada nas nešto upitaju žive osobe. Svaki onaj koji nema odgo-vo ra na pitanje živih, sa završenom pesmom, mora da uću ti.


Rujš: Zaista mi je žao: jer zamišljam da bi bilo ve-oma zabavno čuti šta biste imali da kažete jedni drugi-ma, kada biste samo mogli da razgovarate između sebe.

Mrtvac: I kada bismo mogli, ne bi čuo ništa; jer me đu sobom ne bismo ni imali šta da kažemo.

Rujš: Meni padaju na pamet sijaset pitanja koja bih mogao da vam postavim. Ali, s obzirom na kratko vre-me, i nema izbora, ispričajte mi ukratko, šta ste osećali u svome telu, a i u duši u trenutku smrti.7

Mrtvac: Ja nisam ni primetio trenutak smrti.8

Ostali Mrtvaci: Ni mi.Rujš: Kako to da niste primetili?Mrtvac: Kao što i ti nisi svestan trenutka kada za-

spiš, bez obzira koliku pažnju tome poklanjao.9

Rujš: Ali zaspati, to je nešto prirodno.Smrt: A zar ti se umiranje ne čini normalnim? Po-

kaži mi samo jednog čoveka, životinju ili biljku, koji ne umiru.

Rujš: Ako niste zapazili trenutak smrti, ja se više i ne čudim tome što vas vidim kako pevate i govorite.

Nesvestan da je udarac primioBorio se i dalje, a već je mrtav bio,

kaže jeadn italijanski pesnik.10 Ja sam mislio, da što se smrti tiče, ti i tvoji nešto više znate od nas živih. Nego, da se vratimo na stvar, u trenutku smrti niste osetili ni-kakvu bol?

Mrtvac: Kakav bi to bol trebalo da bude, a da ga pogođeni i ne primeti?

Rujš: U svakom slučaju, svi su ubeđeni da je osećaj smrti vrlo bolan.


Mrtvac: Kao da je smrt neko osećanje, a ne pre su-prot no od toga.11

Rujš: Pa ipak, oni koji se drže ustaljenog mišljenja o prirodi duše, kao i oni koji se pridružuju mišljenju Epi-ku re jaca,12 svi, ili najveći deo njih, slažu se u onom što ja ka žem; to jest, u verovanju da je smrt po svojoj prirodi, i bez ikakvog upoređivanja, veoma bolna.

Mrtvac: Dobro, uredu, možeš pitati bilo koga od nas: ako čovek nije u stanju da zapazi trenutak u kome su, u većoj ili manjoj meri, bilo zbog sna ili obamrlosti, tre-nut ne nesvestice ili iz bilo kakvog drugog razloga, obus-tav lje ne ži vot ne funkcije; kako će onda moći, da za pa zi trenu tak kada ove funkcije u potpunosti prestanu, i to ne na kratko, već za sva vremena? Osim toga, ka ko je uopšte moguće da jedan živi osećaj ima bilo kak ve veze sa smrću? Štaviše, da je sama smrt, po svojoj svojstve nos ti živi ose-ćaj? Kada je osetna moć ne samo oslabljena i nedovoljna, već sve de na na najnižu meru, da jenjava ili u potpunosti nestaje, mis li te li vi da je jedna ličnost u stanju da zapa-zi neki jači oset? Zapravo, isto ovo gašenje osetne moći, mislite li vi da bi ono trebalo da budu neki sveobuhvatni osećaj? Vidi te i sami da i oni koji umiru od akutnih bole-sti, po sebi bol nim, u trenutku približa va nja smrti, nešto pre nego što će izdahnuti, smiruju se i uspokojavaju, tako da se može vi de ti da život u njima, sveden na zaista malu meru, nije vi še u stanju ni da oseti bol, tako da ovaj presta-je pre nego i sam život.13 To tre ba, sa naše strane da kažeš svima koji mis le da će u tre nut ku smrti umreti od bolova.

Rujš: Ovi razlozi će možda zadovoljiti Epikurejce. Ali ne i one koji drugačije sude o suštini duše; kao što


sam to ja činio u prošlosti, i što ću i nadalje sve više či-niti, pošto sam, eto, čuo mrtve gde govore i pevaju. Jer ve ru ju ći da se smrt sastoji u razdvajanju duše od tela, oni neće razumeti kako ovo dvoje, spojeni i tako reći slep lje ni međusobno, na način da predstavljaju i jedna i dru go jedinstvenu ličnost, mogu biti razdvojeni bez ne-kog golemog nasilja, i neizmernog truda.

Mrtvac: Reci mi: da li je duh možda povezan sa telom nekim nervom, kakvim mišićem ili membranom, koji po nuždi mogu da se prekinu kada se duh razdvaja? Da li je ona kao neki ud tela, tako da ga nasilno treba iščupati ili odseći? Zar ne vidiš da duša napušta svoje telo samo zato što je sprečena da u njemu ostane, i njoj tu više mesta nema; a ne zato što je neka sila otkida ili čupa iz korena? I kaži mi još: dok ulazi, da se ona ne ose-ća, možda, kao zabodena ili snažno privezana, ili kako ti to veliš, slepljena? Zašto bi se inače osećala kao da je neko otrgnuo prilikom izlaska, ili osetila neko silno na-silje? Budi siguran, da su ulazak i izlazak duše, i jedan i drugi, podjednako mirni, blagi i laki.14

Rujš: Dakle, ako nije bol, šta je onda smrt? Mrtvac: Pre svega zadovoljstvo. Znaj da umira-

nje, kao i uspavljivanje, ne nastaje u jednom trenutku, već postepeno. Istina, ovi stepeni su više ili manje broj-ni, jači su ili slabiji, već u zavisnosti od različitih uzroka i vrsta smrti. U poslednjem od ovih primera, smrt ne na no si ni bol niti bilo kakvo zadovoljstvo, kao uostalom ni san.15 U drugim prethodnim slučajevima ne može da stvo ri bol jer je bol nešto živo, i čula ljudska su u to vre-me, to jest s obzirom da je počelo umiranje, umrtvljena,


što je kao kada bismo rekli da je smanjene snage. Može i te kako biti izvor zadovoljstva: jer zadovoljstvo nije uvek živo; zapravo, možda veći deo zadovoljstava ljudskih se i sastoji u nekoj vrsti obamrlosti. Na način što su ljudska čula u stanju da pruže zadovoljstvo čak i onda kada se gase; s obzirom da i sama obamrlost je često zadovoljs-tvo; naročito kada te oslobađa patnje; jer i sam dobro znaš da je prestanak svakog bola ili neprijatnosti već po sebi zadovoljstvo.16 I tako, samrtna obamrlost mora bi ti da je tim prijatnija time što je veća patnja od koje os lo-ba đa čoveka. Što se mene tiče, premda u trenutku smrti nisam obratio veću pažnju na ono što sam osećao, jer su mi lekari bili zabranili da ne opterećujem mozak, ipak se sećam da se ono što sam osećao nije mnogo razlikova lo od prijatnosti koju čoveku donosi obamrlost od sna, u trenutku kada se uspavljuje.

Ostali Mrtvaci: Čini nam se da se i mi toga se-ćamo.

Rujš: Neka bude tako kako vi kažete: premda svi oni sa kojima sam imao prilike da o ovome razgovaram, sudili su sasvim drugačije. Ali, koliko se ja sećam, nisu go vo ri li iz sopstvenog iskustva. Nego, recite vi meni sa-da: u trenutku smrti, dok ste osećali to stanje blaženo-sti, da li ste verovali da umirete, i da je ta prijatnost lju-baznost koju vam smrt ukazuje; ili ste, zamišljali nešto dru go?

Mrtvac: Dok nisam bio mrtav, nisam ni jednog tre nut ka bio ubeđen da neću izbeći tu opasnost; i ako niš ta drugo, sve do poslednjeg časa dok sam još mogao da mislim, nadao sam se da će mi ostati da živim još


sat ili dva: kao što cenim da se dešava mnogima, kada umiru.17

Ostali Mrtvaci: Nama se baš to dogodilo.Rujš: Baš kao što kaže Ciceron,(4) da niko nije to-

liko oronuo da ne bi verovao da će živeti još makar go-dinu dana. Ali kako ste bili svesni o tome da je duh bio napustio telo? Recite mi: kako ste znali da ste mrtvi? Ne odgovaraju. Deco, da li me čujete? Mora biti da je isteklo njihovih četvrt sata. Da ih malo dodirnemo. Po-novo su sasvim mrtvi: nema opasnosti da će me ponovo uplašiti: vratimo se u krevet.


Napomene

1 Ovaj razgovor napisan je između 16. i 23. avgusta 1824, odmah nakon „Parinija“, i teško da može predstavljati veći kontrast sa svojim prethodnikom. Dolazeći posle dugog usporenog ritma Leopardijevih razmišljanja o ispraznosti slave, „Rujš“ počinje poezijom, jednom od njegovih najkrepkijih i najvećih u celom opusu: „Ovaj hor na italijanskom jedno je od književnih čuda“ (James Thomson): Zbog ovoga ga ovde dajemo i u originalu. Kako je Leopardi uspeo da je napiše u vreme kada je mesecima, čak i godinama čini se bio smanjenog, da ne kažemo odsutnog pesničkog daha, pravo je čudo. Ali i sam razgovor nije ništa manje zametan; nakon što je razmatrao ljudskih život s tačke gledišta besmrtnih, Meseca, Majke Prirode u više odora: jednog đavolka, patuljka i samog vraga, on sada prihvata i gledišta mrtvih. Mnoge od ideja su obrađivane još od oktobra 1820 (vidi nepomene), dok u ovom obrtu one dobijaju upečatljiv, čisto književno fikciozni, oblik. Primetićemo da dok je Rujšev jezik neobično idiomatski i „govorni“, mumije zadržavaju izvesnu dostojanstvenu strogost, kao što se i priliči onima kojima život predstavlja trpko mesto u vremenu koga se jedva i sećaju, i žele da u potpunosti zaborave. Onima koji bi hteli da stave razumljivu primedbu kako je ovo, pogotovu hor, tužno negativan tekst ikada napisan, mogu se ponuditi reči iz Zibaldona (25960), uzetih inače za moto ove knjige. Samo štivo ovog dijaloga nadovezuje se na jedan odeljak iz Buffonove Histoire naturelle de l’homme (o pretpostavljenom bolu koji se oseća u trenutku razdvajanja duše od tela ) „za koji Leopardi želi da pokaže, na ‘bizaran’ i knjiški jezovit način“ (Orlando), da je smrt pre izvor zadovoljstva negoli bola. Značajne, u ovom smislu, su primedbe sadržane u Zibaldonu (str. 292): „... Dosta često kada bih se našao u ozbiljnim telesnim i moralnim tegobama, ne samo da sam priželjkivao odmor, već se i


moja duša prirodno radovala, bez napora i junačenja s moje strane, pri pomisli na neograničenu i trajnu neosetljivost, jedan odmor, neprekidno mirovanje duše i tela...“

2 Holandski naučnik (1638–1731), stručnjak za balsamiranje. Beleška sa strane teksta, Leopardijevom rukom, kaže: „Fontenelle, Éloge de M. Ruysch; Thomas, Éloge de Descartes, not. 32“. Ovim poslednjim tekstom Leopardi se posebno inspirisao za svoj opis naučnikovog kabineta, kao i događaj u vezi sa posetom ruskoga cara.

3 Odmara (si posa).4 Ogoljenu od života: koju je život napustio.5 U izdanju iz 1827, poslednji stih je glasio: „Nega agli estinti ed ai

mortali il fato“; preminulima.6 „Period (različito računat) nakon koga sva nebeska tela je trebalo

da se vrate u svoj početni položaj; takođe poznata kao Platonska godina“ (OED).

7 Pitanje koje je Leopardi iscrpno razradio u Zib. 281–3 (oktobar 1820), pozivajući se na Buffonovu Histoire naturelle de l’homme.

8 Upr. Zib. I, 271.9 Upr. Zib. 290.10 Zabeleška Leopardijeva: „Berni, Orlando innamorato, pev. LIII,

strofa 60“.11 Upr. Zib., 2566.12 Po njima, duša je bila materija; sastavljena od glatkih i tanušnih

atoma, i raspada se sa telom.13 Upr. Zib. 2182.14 Upr. Zib. 281–3. Međutim Galimberti upućuje i na uticaj barona

od Holbacha i njegovog Système de la Nature, kao i Ciceronovog Cato Maior.

15 Za ovo i pitanja koja slede, upr. Zib. 290–293.16 Upr. „Mir posle oluje“, 4554; v. Počivaj zauvek umorno srce moje,

prev. D. Mraović, str. 12223.17 Još jednom vidi Zib. 291.


MUDRE IZREKE FILIPO OTONIJERIJA1

Glava prvaFilipo Otonijeri, čija izvesna pažnje dostojna rasu-

đivanja, od kojih sam neka čuo iz njegovih usta, dok su mi ostala ispričali drugi, rodio se, i veći deo vremena pro veo u Nubijani, u okrugu Valdivento,2 gde je nedav-no i umro, i gde se ne pamti da je ikoga povredio bilo reč-ju ili delom. Njegovi sugrađani obično su ga mrzeli, jer izgleda da nije bogzna koliko uživao u mnogo čemu što inače dosta voli i iziskuje veći deo sveta, premda ničim nije davao do znanja da malo poštuje ili zamera onima koji su se više od njega zabavljali i držali svog izbora. Ve-ruje se da je on u stvari bio, i to ne samo u mislima, već i u samom životu, ono što su drugi ljudi, njegovi savreme-nici, govorili za sebe da su, to će reći filozof. Stoga se on ostalom svetu činio kao osobenjak, iako se nije pravio niti trudio da u bilo čemu bude drugačiji3 od mnoštva. U vezi sa ovim, govorio je da je najveće osobenjaštvo na koje čovek danas može da naiđe, bilo u navikama, bilo društvenom životu ili postupcima makoje uljuđene


oso be, u poređenju sa osobenjaštvom ljudi na koje se u drevnim vrmenima gledalo kao na osobenjake, ovo ni-je bilo samo druge vrste, već se i toliko malo razliko va-lo od uobičajenog ponašanja savremenika, da ono što bismo mi danas smatrali neobičnim, njima bi se činilo bez na čaj nim, ili bi prošlo čak nezapaženo sa nji ho ve stra ne, pa i u vreme i kod onih naroda koji su u drev na vre me na bili najuljudniji ili najpokvareniji.4 A oce nju-ju ći osobenjaštvo Žan-Žaka Rusoa,5 koji se našim preci-ma činio izuzetno osobenom ličnošću, upoređu jući ga sa osobenjašvom Demorkita i prvih filozofa,6 dodao je, da biloko ko bi živeo do te mere drugačije od nas, kao što su ti filozofi živeli drugačije od Grka njihovog doba, ne bi slovio kao osobenjak, već bi od javnog mnenja bio izop šen, da se tako izrazim, iz samog ljudskog roda.7 Osim toga, smatrao je da se po apsolutnoj meri osobe-njaš tva koje je moguće zapaziti kod osoba u datom vre-me nu, i bilo gde, može oceniti stupanj civilizacije ljudi tog mesta ili tog vremena.8

U životu, premda krajnje umeren, možda više iz ša le, negoli iz ubeđenja, javno je izjavljivao da se oseća epi ku rej cem.9 Međutim, osuđivao je Epikura, govoreći da je u vreme i u zemlji u kojoj je živeo moj filozof, tra-že njem vrline i slave bilo moguće postići daleko veće za do volj stvo negoli dokoličarenjem, nehajem i čulnim nasladama, u kojima je on video najviša ljudska dobra. Tvrdio je uz to da Epikurejevo učenje, pogoduje moder-nim a da je u potpunosti tuđe drevnim vemenima.10

Kada je u pitanju filozofija, voleo je za sebe da kaže da je sokratovac; i često, kao i Sokrat, dobar deo dana


provodio je raspravljajući, sada sa jednim sada sa dru-gim o filozofiji, ponajpre sa svojim domaćima, i to o bi-lo čemu što bi mu tom prilikom palo na pamet. Među-tim nije, kao Sokrat, svraćao kod obućara, drvodelje, u ko vač ni ce i slična mesta, jer je smatrao, da ako atinski ko va či i drvodelje imaju vremena na pretek za filozofi-ra nje, Nubijci bi, kada bi tako postupali, presvisli od gla di.11 A i rasprave nije vodio onako kao Sokrat, pos-tav ljajući neprestano pitanja i iznoseći svoje dokaze, jer, govorio je, premda su moderni strpljiviji od drevnih lju-di, danas ne bi bilo moguće naći nekog ko bi podneo da odgovara na hiljade besprekidnih pitanja, ili slušao stotine zaključaka. A istini za volju, sa Sokratom mu je bilo zajedničko samo to što je ponekad govorio ironič-no i zapretano. A ispitujući čuvenu sokratovsku ironi-ju, govorio je: Sokrat, po rođenju prilično blaga duha, i prema tome u velikoj meri u stanju da voli, ali preterano nesrećan zbog samog oblika svog tela,12 vrlo verovatno, od mladih dana je očajavao što neće biti voljen drugom sem prijateljskom ljubavlju, nedovoljno podobnom da is pu ni jedno nežno i usplamtelo srce, koje često prema drugima gaji mnogo tananija osećanja.13 S druge strane, od sveg onog izobilja hrabrosti koje potiče iz razuma, iz-gle da da nije u dovoljnoj meri imao i hrabrost čiji je iz vor u prirodi, a uz to ni druge osobine koje su, u tim ratnim i uskovitlanim vremenima, i u tolikoj svedopusti vosti Atinjana, bile neophodne za bavljenje javnim poslovi-ma. Njegov nezahvalni i smešni izgled mora biti da mu nije bio na maloj smetnji kod jednog naroda koji je, i u samom svom jeziku, pravio tako malu razliku između


dobrog i lepog, a uz to bio i veoma sklon da zbija šalu. Elem, u jednom slobodnom gradu, punom buke, ostra-šćenosti, poslovanja, razbibrige, bogatstva i drugim iza-zo vima sreće, siroti Sokrat, odbačen od ljubavi, jedva spo so ban za vođenje javnih poslova, ali nadaren izuzet-nim umom, koji je uz sve rečeno neizmerno uvećavao inače postojeće tegobe i smetnje; okrenuo se iz dokolice da potanko razmatra navike, običaje i osobine svojih su-građana, pri čemu se nije ustručavao od izvesne ironije, kao što se i moralo dogoditi nekome ko se našao spreče-nim da učestvuje, da tako rečemo, u životu.14 Međutim, njegova krotka i velikodušna priroda, a uz to i slava koju je počeo da stiče istim tim razmatranjima, i koji mora biti da su mu barem delimično ublažavali samoljublje, činili su da ova ironija nije bila ispunjena prezirom i gorčinom, već blagošću i smirenošću.

Tako je filozofija, prema čuvenoj Ciceronovoj izre-ci, prvi put skinuta sa neba, da bi je Sokrat uveo u grado-ve i kuće;15 odvraćena od razmatranja o tajanstvu sveta, čime je bila opsednuta sve do tog trenutka, i skrenuta da se bavi razmišljanjem o običajima i životu ljudi, te da raspravlja o vrlinama i manama, stvarima dobrimi ko-ris nim, kao i o njihovim suprotnostima. Međutim, So-krat s početka nije nameravao da uvodi ovu novinu, niti da bilo koga bilo čemu uči, ili stekne ime filozofa, što se u ono vreme pristojilo samo fizičarima i metafiziča-ri ma; te u vezi s tim, na te i takve rasprave i razgovore nije mogao da računa. Čak je otvoreno izjavljivao da o njima ništa ne zna, ograničivši se samo na to da se za-bavlja ćaskanjem o tuđim stvarima. On je ovu dokolicu


pretpostavljao samoj filozofiji, a ništa manje i bilo kojoj drugoj nauci, i bilo kojoj umetnosti, jer budući prirodno mnogo više naklonjen delovanju negoli razmišljanju, on je razgovoru pribegavao samo zbog teškoća koje su ga sprečavale da dela.16 Uvek je radije vodio razgovore sa mladim i lepim osobama negoli sa ostalim; kao da je zavaravao želju, i zadovoljavajući se time što su ga ce-nili oni za koje bi mnogo više želeo da su ga voleli. I s obzirom da su sve grčke filozofske škole nastale od tog vremena naovamo, na izvestan način proizašle iz sokra-tovske, zaključivao je Otonijeri, poreklo skoro sveuku-pne grčke filozofije, iz koje je nastala i moderna, polazi od zatupastog nosa i satirskog lika, sjajnog uma i žarkog srca.17 Govorio je još, da je u knigama njegovih službe-nika, ličnost Sokratova nalik onim maskama, od kojih je svaka u našim starim komedijama18 imala svoje ime, određeni kostim, i svoju narav; dok se u svakoj poseb-noj komediji, razlikovala u svemu drugom.

On za sobom nije ostavio nikakav filozofski spis, kao ni bilo šta napisano, sem stvari strogo lične priro-de. A onima koji bi mu postavili pitanje, zašto se ne bi bavio filozofiranjem i u pisanoj formi, kao što je to činio usmeno, i stavio svoje misli na hartiju, odgovarao je: čitati znači voditi sa piscem razgovor. I onda, kako na svetkovinama i javnim zabavama, oni koji ne učestvuju u priredbi, ili misle da ih se ona ne tiče, vrlo brzo počnu da se dosađuju, tako i u razgovoru, uglavnom je prijatni-je govoriti negoli slušati. Međutim, knjige su neizbežno kao one osobe koje kada su u društvu, govore uvek one i nikada ne slušaju. Zbog toga je neophodno da knjiga


ima mnogo toga šta da kaže lepog i dobrog, i to na vrlo dobar način; kako bi mogla da se iskupi kod čitalaca za ono neprekidno pričanje. U protivnom, neminovno je da će svaka knjiga omrznuti čitaocu, kao što nekome mo že da omrzne osoba koja priča bez prestanka.

Glava drugaOn nije prihvatao razliku između poslova i razono-

de; i svaki put kada bi bilo čim bio zauzet, makoliko to bilo teško, uvek je govorio da se zabavljao. Samo ako bi kojim slučajem za trenutak bio besposlen, priznavao je da se za to vreme nije uopšte zabavljao.19

Govorio je da najstvarnije prijatnosti u životu nas-ta ju iz zabluda, i da deca nalaze sve u ničemu, a ljudi u svemu ništa.20

Upoređivao je sva zadovoljstva za koja kažemo da su stvarna, sa artičokom sa koje, ukoliko želiš doći do jed ra, moraš da poskidaš i progutaš sve listove. Tome je dodavao, da su ovakve artičoke veoma retke; da onih dru gih ima koliko hoćeš, sličnih ovima samo spolja, dok su iznutra bez jedra, i da je on, nimalo raspoložen da guta lišće, bio zadovoljan što može da se uzdrži i od je-d nih i od drugih.21

Odgovarajući jednome na postavljeno pitanje, koji je najgori trenutak u čovečjem životu, rekao je: izuzme-mo li trenutni bol, i isto tako strah, što se mene tiče, mi-slim da su najgori trenuci zadovoljstva: zato što je nada i sećanje na ove trenutke, koji ispunjavaju ostatak živo-ta, nešto mnogo bolje i dosta prijatnije od samih uživa-nja.22 On je, uopšte, ljudska zadovoljstva upoređivao sa


mirisima: pošto je smatrao, da ovi obično u srazmeri sa dozvoljenim uživanjem, ostavljaju za sobom veću žud-nju od bilo kog drugog osećanja; a od svih čovekovih ču la, cenio je on, da se čulo mirisa najteže može zado-vo lji ti sopstvenim uživanjem. Isto tako upoređivao je mi-ri se sa očekivanjem nečeg dobrog, govoreći da su jes-ti ve, a mirisne stvari, ili one koje se na bilo koji način mogu okusiti, obično boljeg mirisa negoli ukusa, jer kad ih probaš manje će ti se sviđati od njihovog mirisa, ili manje nego što bi se po mirisu moglo ceniti.23 Pričao je da mu se ponekad dešavalo da izgubi strpljenje oče-ku ju ći neko dobro, za koje je već mislio da ga je zasi-gur no stekao; i to ne toliko zbog velike gramzivosti za njim, koliko iz straha da će svoje uživanje umanjiti go-mi lanjem uobrazilja koje bi mu preuveličale ono što je oče ki vao da će dobiti. I da se u međuvremenu brižno sta rao, da mnogo ne razmišlja o rečenom dobru, kao što se čini kada neko želi da odvrati od sebe zle misli.

Osim toga govorio je da svako od nas, dolazeći na svet, kao da je legao u neku tvrdu i neugodnu postelju,24 u kojoj tek što se opružio, počne da se oseća nelagodno i da se prevrće s jedne strane na drugu, svaki čas menja-ju ći mesto i uzglavlje; i tako to traje cele noći, uvek se na da ju ći da će konačno moći malo da odspava, i poneki put čak, verujući kako samo što već nije zaspao; sve dok ne dođe čas kad, nimalo se ne odmorivši, mora da se dig ne.25

Posmatrajući zajedno sa nekim drugim osobama pče le obuzete svojim trudom, rekao je: blago vama što ne shvatate svoju nesreću.26


Nije verovao da neko može izbrojati sve bede ljud-ske, niti da se jedna jedina može ožaliti.27

Na ono Horacijevo pitanje,28 kako to da niko nije za-dovoljan svojim životnim stanjem, odgovarao je: razlog je u tome što srećna stanja ne postoje. Podanici i vladari, sirotinja i bogataši, ništa manje slabi nego oni moćni, da su samo srećni, bili bi prezadovoljni svojom sudbinom, i ne bi nikome zavideli; jer ljudi nisu ništa zahtevniji od bi lo koje druge vrste: ali, mogu da se zadovolje samo ako su srećni. Stoga, s obzirom da su večito nesrećni, kak vo je onda čudo što nikada nisu zadovoljni?29

Primećivao je, kada bi se neko našao u najpovoljni-jem položaju na svetu, bez izgleda da može očekivati po bolj ša nje u bilo kom pravcu ili smislu, da bi se za tu oso bu skoro moglo reći kako je bednija od svih ostalih. Čak i najstariji ljudi imaju svoje zamisli i nade da će, na ne ki način, poboljšati svoje stanje. I skretao je pažnju na jedno mesto u Ksenofonu,30 (1) gde ovaj savetuje, da ako se već kupuje neko zemljište, onda valja kupiti loše obra đenu zemlju, jer, kaže on, zemljište koje ti ne bi dalo više berićeta, neće te baš mnogo ni obradovati, kao što bi se to desilo, kada bi video da ovo ide iz dobrog u bolje. I sva ona dobra za koja vidimo da idu nabolje, pružaju nam mnogo veće zadovoljstvo nego ona druga.

Suprotno od toga, primećivao je, da nema tog bed-nog stanja koje ne bi moglo biti još gore;31 i da nijedan smrtnik, makoliko bio nesrećan, ne može da se teši ili sebi laska time što će reći da se oseća toliko nesrećnim, da nesrećnijim ne može biti. Premda je ljudska nada bez gra nič na, blagostanja to nisu; zapravo, uporedimo li


samo bogatog čoveka sa siromašnim, gospodara sa slu-gom, i pri tom zamenimo razlike u njihovim stanjima njihovim odgovarajućim navikama i željama, videćemo da oni uglavnom uživaju podjednaku količinu blagode-ti. Međutim, priroda nije stavila nikakva ograničenja na šim nevoljama, a tako reći ni sama mašta nije u sta-nju da zamisli toliko tešku nesreću koja se već danas ne dešava; već se nije desila, ili se konačno ne bi mogla de-si ti nekom predstavniku našeg roda. Zato, s obzirom da većina sveta zaista ne može da se nada nikakvom pove-ća nju onoga čime raspolaže, tokom ovog života niko ne mo že a da ne strepi: i ako se sreća ubrzo svede na to da zaista nema više snage da nam i dalje bude pri ruci, ona zbog toga niukom slučaju ne gubi sposobnost da nas oja di novim nedaćama, podobnim da savladaju, ili da slo me i samu čvrstinu očajanja.

On je često ismejavao one filozofe32 koji su bili mi-šljenja da čovek može da izbegne moć sudbine, ukoliko bude prezirao i smatrao da sva dobra i nedaće koje nije u stanju da postigne, izbegne, zadrži, ili se njih oslobodi, pripadaju drugima; da se za svoje blaženstvo i nesreću ne oslanja na druge, nego samo na sebe, i na ono što u potpunosti samo od njega zavisi.

Što se ovog mišljenja tiče, između ostalog, govorio je: čak kada bismo i pretpostavili da je ikada postojala osoba koja je sa drugima živela životom pravog i savrše-nog filzofa, na taj i takav način niko nije živeo, niti živi sam sa sobom; a moguće je isto tako ne voditi računa o sopstvenim stvarima koliko ni o tuđim, kao i starati se o stvarima drugih kao da su u pitanju one lične. Međutim,


dopustivši da bi ono duševno stanje o kome govore ti fi lo zo fi, bilo ne samo moguće, kao što nije, već zaista pos to ja lo, i to zapravo u nekome od nas, pa i savršenije od onog što oni kažu, potkrepljeno i prirođeno dugom primenom, oprobanom na hiljadu načina, da li možda zbog toga blaženstvo i nesreća ove ili one ličnosti, ne bi slučajno zavisili od moći sudbine? Nije li i ono samo pod ložno sudbini, to duševno raspoloženje za koje ti mis lio ci kažu da bi trebalo da nas od nje oslobodi? Nije li čovečiji razum celog dana izložen svakakvim neugod-nos tima? Bezbrojnim bolestima koje čoveka izglupljuju, dovode ga do bunila, besa, pravljenja gluposti, stotinu drugih vrsta ludila kraćih ili trajnijih, prolaznih ili stal-nih? Ne mogu li one da ga poremete, iznure, izopače, uniš te? Pamćenje, čuvar znanja, zar se ono stalno, sve više ne osipa i ne slabi, počev još od same mladosti? Ko-liko samo njih u starosti ne podetinje! skoro svi odreda, u tom dobu, gube krepkost duha. Kao što, takođe, zbog bilo kakvog telesnog obolenja, premda sve sposobnosti uma i pamćenja ostaju nedirnute i u celini, hrabrost i pos to ja nost, obično počinju, nekad više, nekad manje, da jenjavaju; a neretko se i gase. Na kraju, bezmerna je glu post ispovedati da je naše telo potčinjeno stvarima van naših moći, i uza sve to poricati da je naš duh, koji tako reći u svemu zavisi od tela, neizbežno podvrgnut bi lo čemu sem nama samima. Na kraju je usledio nje-gov zaključak, da je čovek u celini, uvek i neosporno pod igrom sudbine.

Na pitanje, zašto se ljudi rađaju, žaleći se, odgovo-rio je: da bi saznali koliko je umesnije ne biti rođen.33


Glava treća

Imajući u vidu izvesnu nesreću koja mu se dogodila, rekao je: izgubiti voljenu osobu usled nekog iznenadnog nesrećnog slučaja, ili zbog kratke i brze bolesti, nije toliko gorko koliko kada moraš da gledaš kako je polako-pola-ko uništava (a ovo se njemu desilo) dugotrajna boljka, od koje neće umreti pre nego što se i telesno i duhovno ne izmeni, dok ne bude svedena na, tako reći, drugu osobu. Što je zaista prava beda: jer u tom slučaju voljena osoba ne nestaje iz tvog vidokruga tako što će ti u zamenu ostaviti sliku o sebi ništa manje prijatnu od one prošle, već u tvo-jim očima postaje sasvim drugačija od one koji si ti nekad voleo: tako da su ti sve ljubavne zablude nasilno iščupa-ne; i kada ona za svagda ne bude više prisutna, onu staru sliku, nošenu u svesti, zameniće nova. Tako u celosti gu-biš voljenu osobu, jer ona ne može da preživi ni u tvojoj uobrazilji: koja, umesto da ti pruži malo utehe, ostavlja ti samo priliku za tugovanje. I na kraju, nesreće slične ovoj ne dopuštaju ni najmanji predah od bola koji nanose.34

Kada mu se jedna osoba požalila zbog neke nevolje go vo re ći: kada bih samo mogao da se oslobodim ove, sve ostale koje imam, vrlo bih lako podneo, odgovorio je: suprotno od toga, onda bi ti tek teško pale, sada su one lake.35

Kada mu je drugi jedan rekao: da je ovaj bol samo du že potrajao, bio bi nepodnošljiv; odgovorio je: suprot-no od toga, sa navikom, ti bi ga bolje podneo.36

I u mnogim stvarima koje su se ticale ljudske pri-rode, njegova rasuđivanja su se razlikovala od sudova


zajedničkih većini ljudi, a ponekad i od mišljenja onih zaista pametnih. On je, na primer, poricao da bi za pod-no šenje nekog zahteva ili upućivanja molbe, trebalo bi ra ti poseban trenutak kada je osoba kojoj se zahtev upu ću je posebno raspoložena. Naročito, rekao je, kada molba nije takva da joj onaj kome je ova upućena može udovoljiti jednim običnim, ili nešto više nego običnim pristankom, zato što mislim da je kod ljudi, da bi se od njih bilo šta izmolilo, radost podjednako neprikladna ko li ko i bol. Jer oba ova čuvstva u ustoj meri ispunjava-ju čoveka mislima o samom sebi, na takav način da ne ostavljaju mesta razmišljanju o stvarima i potrebama dru gih. Kao u bolu nesreća, tako i u velikoj radosti naša sre ća, drže napregnutim i zaokupljenim naša duševna sta nja, nepodatna za tuđe potrebe i zahteve. Naročito ka da je u pitanju sažaljenje, veoma su daleka oba ova vremena; vreme bola, zato što je čovek sav okrenut sa-milosti prema samom sebi, vreme radosti, zato što onda sve što je ljudsko, i celi život, izgledaju veoma radosno i veoma prijatno; do te mere da se zla sreća i patnje pri-kazuju kao maltene pusta maštanja, koja i sama misao odbacuje, zato što su u preteranom neskladu sa našim pos to je ćim duševnim raspoloženjem. Najprikladnije vre me za pokušaj da se neko ubedi da smesta deluje, ili da se u tom smislu reši, u korist drugog, jesu trenuci mirne i umerene razdraganosti, ni izuzetne ni žive. Ili, možda i pre, trenuci izvesne radosti, koja, bez obzira ko-li ko bila živa, nema neki poseban uzrok, već nastaje iz neodređenih misli, a sastoji se u smirenom duševnom uz bu đe nju. U kome stanju, ljudi su više nego ikada


spremni na samilost, pristupačniji moliocima, i pone-kad rado prihvataju priliku da obraduju druge, i da ono neodređeno kretanje i onaj prijatni poriv svojih misli, preokrenu u neko hvale vredno delo.37

Na isti način, poricao je da nesrećan čovek, pričaju-ći, ili na neki način izlažući svoje nedaće, može obično da probudi veću samilost i veću pažnju kod onih koji imaju iste takve nevolje kao on. Zapravo, kada ovi ljudi čuju tvoje jadikovanje, ili kada na neki način i shvata-ju tvoje stanje, oni ne razmišljaju od drugom, već kako će rešiti svoje nevolje, koje su u njihovoj svesti, teže od tvojih: a često biva i da kada ti misliš da su se uzbudili zbog stanja u kome se nalaziš, oni te prekinu i počnu da pričaju o svojoj sudbini, trudeći se da te ubede kako je ova nepodnošljivija od tvoje. I govorio je da se u takvim slučajevima obično dešava ono što se u Ilijadi priča o Ahilu, kada je Prijam, preklinjući ga i sa suzama u očima pao ničice pred njega; i pošto je završio svoju turobnu jadikovku, Ahilu su na to navrle suze na oči, ali ne zbog Prijamovog bola, već zbog njegove sopstvene nesreće, i zbog sećanja na oca i na ubijenog prijatelja.38 K tomu je Otonijeri dodavao, da samilost može da se probudi, ukoliko smo i sami u drugim vremenima iskusili iste te nesreće koje čujemo ili vidimo da su se desile drugima, ali ne ako zbog njih patimo i u sadašnjem trenutku.39

Govorio je, da su nemarnost i nepromišljenost ra-zlog bezbrojnim svirepim i zlohudim postupcima, koji često i izgledaju zli i svirepi: kao, na primer, neko ko se van kuće zabavlja, a svoju poslugu ostavlja negde na otvorenom da se cedi na kiši; čineći to ne zbog toga što


je nemilosrdan, već zato što ne razmišlja, i nije razumno odmerio njihovu nelagodnost. Cenio je uz to da je kod sve ta nepromišljenost mnogo uobičajenija od zlobe, od ne čo več nosti i sličnog, i da od nje potiče znatno veći broj rđavih postupaka: te da je najveći deo delanja i po-na ša nja ljudskog, koji se pripisuju lošem moralu, u stva-ri pitanje čiste nepažnje.40

Jednom prilikom je rekao kako dobročinitelju, pot-puna i jasno izražena nezahvalnost, manje teško pada, nego kao kad vidi da mu se za veliko dobroćinstvo uz-vraća nekom uslugicom, kojom onaj kome je dobročin-stvo učinjeno, bilo iz nerazumevanja bilo iz zlobe, misli ili zamišlja da se u potpunosti prema njemu iskupio; a ovaj poslednji, mora da izgleda i kako je namiren, ili da se iz učtivosti pravi da je sve u najboljem redu: tako da mu se s jedne strane uskraćuje gola i jalova duševna za-hvalnost, koju je vlro verovatno, u svakom slučaju, oče-kivao; s druge strane, oduzeta mu je i mogućnost da se zbog nezahvalnosti otvoreno požali, ili da barem poka-že, ono što zapravo i jeste, da je nezadovoljan i da mu je nepravično uzvraćeno.41

Čuo sam takođe da se njemu pripisuje i sledeća pa-metna misao. Mi smo skloni, i obično pretpostavljamo da su osobe sa kojima slučajno razgovaramo veoma pro-nic lji ve i u stanju da zapaze naše prave vrednosti, ili one koje zamišljamo da imamo, i da prepoznaju lepotu ili bi lo koju drugu dobru stranu onoga što smo rekli ili ura di li; i pored toga da imaju dubinu, veliku sposobnost raz miš ljanja i izvanredno pamćenje, nužne da bi se oce-ni le te dobre strane i vrednosti, i uvek ih zatim imaju


na umu; ali kada je bilo šta drugo u pitanju, mi takva svojstva, u tim ličnostima ili ne otkrivamo, ili nećemo sebi da priznamo da smo ih otkrili.42

Glava četvrtaPrimećivao je da su neodlučni ljudi pokatkad veo-

ma uporni u svojim namerama, bez obzira na sve mogu-će smetnje, a ovo zbog same te svoje neodlučnosti, jer kad jednom napuste donetu odluku, valja se odlučiti na no vu. Ponekad su vrlo brzo i uspešni u sprovođenju u de lo onoga što su odlučili: jer, bojeći se da će svakog tre nut ka napustiti svoju odluku, i da će se ponovo naći u onom veoma mučnom stanju neodlučnosti i duševne neiz ves nos ti, u kome su se pre donete odluke nalazili, pos pe šu ju izvršenje, i u potpunosti se tome predaju; go nje ni više bojaznošću i nesigurnošću da će savladati sa mi sebe, negoli samim predmetom sebi postavljenim kao cilj, i ostalim preprekama koje bi imali da savladaju ka ko bi ga postigli.43

Ponekad bi smejući se govorio da osobe naviknute da neprestano iznose drugima svoje misli i osećanja, vriš te i kada su same, čak kada ih muva pecne, ili ako im se neka posuda izvrne ili ispadne iz ruku. I suprotno od toga, osobe koje su naviknute da žive sa sobom i zat vo-re ne u sebe, pa i onda kada osete da će ih udariti kap, i pored toga što su u prisustvu drugih, usta ne otvaraju.44

Bio je mišljenja da je većina drevnih ili današnjih lju di, za koje se smatra da su veliki i neobični, ovaj ug led stekla zahvaljujući pre svega prevazi neke njihove osobi-ne nad ostalim. I da će neko kod koga su razne duševne


osobine uravnotežene i u međusobnoj srazmeri, makar bile one izuzetne i preterane, teško biti u stanju da uči-ni nešto što bi zasluživalo bilo onaj prvi ili onaj dru gi epitet, te da će nekome danas ili sutra moći da iz gle da velikim i neobičnim.45

Kod savremenih civilizovanih naroda razlikovao je tri vrste ljudi.46 U prvu je stavljao one čija sopstvena priroda, a velikim delom i ona zajednička svim ljudima, do živ lja va promenu pod uticajem umetnosti i navika gra đan skog života. U ovu vrstu spadaju, govorio je, sve oso be podobne za privatne i javne poslove, koje sa za-do voljstvom učestvuju u učtivom opštenju s ljudima, i ko ji ma polazi za rukom da budu uzajamno ljubazne s oni ma sa kojima zajedno žive, ili da lično delaju na je-dan ili drugi način; kratko rečeno, da su prilagođene zah te vi ma koje postavlja savremeni društveni život. Sa-mo ova vrsta, opšte govoreći, dodao je on, zaslužuje ovo uvažavanje, i da ono samo njoj pripada. U drugu vrstu spadaju oni kod kojih priroda nije dovoljno odmakla od svog prvobitnog stanja; ili se nisu, kako se to kaže, kul-tivisali; ili opet, zato što zbog svoje uskosti i nedovolj-nosti nisu bili dovoljno spremni da prihvate ili u dovolj-noj meri zadrže utiske i dejstvo umetnosti, bilo u praksi bilo iz primera. Ova je najmnogobrojnija od sve tri; ali koja samu sebe prezire ništa manje nego što je preziru ostali, uz to vredna malog pomena, a čine je ljudi koji nose ili zaslužuju naziv „prostog puka“47 bez obzira da li je sudbina prema njima bila štedra ili uskogruda, ili im dala ovaj ili onaj ugled i položaj. Treću, neuporedivo malobrojniju od ostale dve, koja je prezirana tako reći


ništa manje od one druge, a često i više od nje, čine oso-be u kojima je priroda zbog goleme snage odolela na-šem današnjem načinu života, i uspela da ih isključi i od gur ne od sebe, prihvatajući ih tek jednim svojim de-lićem, nedovoljnim da bi mogli da posluju ili umeju da se ponašaju u društvu, učestvuju u razgovoru, da budu prijatni i cenjeni. Ovu vrstu delio je zatim u dve podvr-ste: jednu snažnu i odvažnu, koja je prezirala sam prezir koji joj se na sve strane izražava, i koji ona često prima s većom radošću nego da je poštovana; drugačiju od os ta lih ne samo zbog same prirode stvari, već isto tako zbog svesnosti i punog pristanka; daleku od nade ili za-dovoljstava u opštenju sa svetom i usamljenu u samom sr cu gradova, ništa manje zbog toga što sama beži od os ta lih, ili stoga što se drugi klone nje. Pripadnici ove pod vrs te, podvlačio je on, veoma su retki.48 U prirodi one druge podvrste, govorio je, pored snage prisutna je, s njom združena i neka vrsta slabosti i bojažljivosti, tako da se njena priroda bori sa samom sobom. To je ra-zlog zbog koga pripadnici ove druge podvrste, nemajući sves no, što se njih tiče, ništa protiv opštenja sa ostalima, željni u mnogo kom pogledu da se priklone i budu slični sa onima iz prve podvrste, pateći u sebi zbog neuvaža-vanja u kojem su se našli, i što se za njih misli da manje vrede od onih koji su od njih neizmerno niži i duhom i umom, nikako ne uspevaju, bez obzira koliko se trudili i o tome starali, da se prilagode zahtevima svakodnev-nog života, kao i da u razgovorima međusobom, druge i da ne spominjemo, budu koliko-toliko snošljivi. Takvi su, u poslednje vreme, i u našem veku, ko više ko ma nje,


bili mnogi od najvećih i najtananijih umova. Kao uzor u ovom smislu pomenuo je Žan-Žaka Rusoa,49 dodajući uz to još i primer uzet iz antičkih vremena, to jest Vergi-li ja: za koga u latinskom Životopisu(2) Donat grama ti-čar,50 oslanjajući se na Melisa, isto tako gramatičara, Me ce ni nog slobodnjaka, kaže da se izražavao dosta teš-ko i ne mnogo drugačije od neukog sveta.51 A da je ovo tačno, i da je baš zbog te prefinjenosti duha, bio ne mno-go vičan ophođenju sa ljudima, Otonijeriju se činilo da se to može, vrlo verovatno, zaključiti, iz njegovog maj-storski istančanog i složenog stila, a ništa manje i po-sebne prirode njegove poezije; kao i onoga što možemo da nađemo pri kraju druge knjige Seoskih pesama.52 Tu pesnik, za razliku od drevnih Rimljana, posebno onih sa velikom nadarenošću, iznosi kako je željan povuče-nog i usamljenog života; i to na takav način, da se može razumeti da ga na to pre nagoni njegova priroda, nego-li sama naklonost, te da takav život više voli kao lek ili utočište, nego kao neko dobro. I kako, opšte govoreći, predstavnici ove, kao i one druge podvrste nisu cenje-ni, s izuzetkom nekog pojedinca, i to tek posle smrti, dok oni iz druge podvrste, kako za života, tako i posle njega, to uopšte nisu, ili su to tek vrlo malo, Otonijeri je smatrao da se u naše vreme uopšteno može ustvrditi kako nijedan pojedinac ne bi mogao da za života stekne poštovanje svojih savremenika ukoliko se prilično ne bi udaljio i preobrazio svoju pravu prirodu. Pored ovoga, s obzirom da u sadašnje vreme celokupan, da se tako izra-zimo, društveni život čine pripadnici prve vrste, čija je priroda nekakva sredina između preostale dve, njegov


je zaključak bio kako je na ovaj, kao i na hiljadu drugih načina sasvim jasno da se korišćenje, upravljanje i vlast nad sredstvima i stvarima, tako reći u celosti nalazi u rukama osrednjaštva.

Osim toga, on je razlučivao tri stupnja starosti u od-nosu na ostala doba u čovečjem životu. U ranim dani-ma nastajanja naroda, kada su običaji i navike bile sve odreda pravične i časne, i dok iskustvo i poznavanje lju-di i života još uvek nisu bili stekli osobinu da duše ljud-ske skreću s puta časti i ispravnosti, starost je poštovana više od ostalih doba u životu čoveka: jer sa pravednošću i sličnim vrlinama, u to vreme zajedničkim svim dobi-ma, ona se odlikovala, kao što je u njenoj prirodi, većom razboritošću i opreznošću od ostalih. Tokom vremena, za uzvrat, uz običaje koji su se iskvarili i izopačili, nije bi lo doba bednijeg i gadnijeg od starosti; zato što se vi-še od ostalih vezivala za zlo, zbog duže navike, boljeg poznavanja i samog iskustva u ljudskim stvarima, zbog posledica tuđe zlosti, dugotrajne i česte, kao i zbog hlad-no će koja je u njenoj prirodi; uza sve to, istovremeno nesposobna za delanje ukoliko ovo nije praćeno kleve-tama, prevarama, podlostima, lukavstvima, pritvornoš-ću, kratko rečeno, umećima od kojih nema opakijih i od vrat ni jih. Međutim, kada je ljudska pokvarenost pre-š la sve granice, a prezir prema ispravnosti i vrlinama nadvladao iskustvo i spoznaju sveta i tužne istine; još bolje, da se ovako izrazimo, kada su iskustvo i saznanje pretekli i sama doba, tako da se čovek još u detinjstvu osećao stručnim, poučenim i izopačenim, starost je po-stala, neću reći duboko poštovana, jer od tog vremena


nadalje, veoma mali broj stvari je bio dostojan tog na-ziva, već snošljivija od ostalih doba. Dok su živahnost duha i krepko telo, koji su, gledano unazad pogodovali mašti i plemenitosti misli, i često bili u izvesnoj meri po vod za časne navike, osećanja i dela, sada su se pret-va rali u podstrekače i izvršioce zlih zamisli i zlih dela, prenevši na taj način duh i živost zlu: koje je tek prote-kom godina bilo ublaženo i umireno hladnoćom srca i obamrlošću53 udova, stanjima koja pre vuku ka poroku negoli vrlini. Osim toga, pošto su bogato iskustvo i oba-veštenost u pogledu ljudskih stvari, postali neprijatni, odbojni i bedni, umesto, kao u prošlosti, dobre upute ka zlu, oni su dobili snagu da umanje i pokoji put ugase lju-bav kod ojađenih. Stoga, što se društvenih običaja tiče, govoreći o staračkom u poređenju sa ostalim dobima, može se reći da je ono u najranijim vremenima bilo u odnosu kao dobro prema najboljem, u vreme pokvare-nosti kao rđavo prema najgorem,54 a u sledećim i gorim, suprotno od rečenog.55

Glava petaČesto je razgovarao o onoj vrsti samoljublja koju

na zi va mo egoizmom,56 pošto mu se, rekao bih, prilika za to neprekidno pružala. Sada ću vam izneti neke od nje go vih misli po ovom pitanju. Govorio je da danas, kad god čujete da vam neko nekoga hvali ili kudi zbog nje go ve čestitosti, ili pak suprotno od toga, a taj neko je imao, ili sada ima nešto sa dotičnom osobom, o toj oso bi nećete ništa drugo saznati do da onaj koji onoga ogo vara ili hvali, jeste, ili nije njime zadovoljan, ukoliko


ga ovaj lepo predstavlja, nezadovoljan, ukoliko ga pred-stavlja u lošem svetlu.57

Osporavao je da bilo ko u današnje vreme može da vo li bez suparnika; i upitan zašto, odgovarao je: zato što je voljeni ili voljena strastveni suparnik onoga koji vo li.58

Pretpostavimo, govorio je, da tražiš od bilo koga ne ku uslugu; uslugu koja je neispunjiva, a da se pritom ne izazo-ve mržnja ili zla volja nekog trećeg. A ovaj treći, ti i osoba od koje je usluga tražena, pretpostavimo, podjednako ste moćni i imate isti položaj u društvu. Mogu reći, da tvoj zahtev, po svoj prilici neće biti ispunjen, čak i pod pretpo-stavkom da bi te ova usluga znatno obavezala prema do-bročinitelju, a i da ćeš i ti sam biti blagonakloniji prema njemu od onog trećeg, neprijateljski raspoloženog. Ali, od mržnje i srdžbe ljudske čovek mnogo više zazire nego što se od njihove ljubavi i zahvalnosti očekuje, i to s razlo-gom; jer redovna je pojava da su one prve dve strasti češće, i u svom dejstvu mnogo snažnije od onih drugih. Uzrok tome je što onaj koji se trudi da naudi onima koje mrzi, i koji traži osvetu, radi to sebe radi; dok onaj koji nastoji da bude dobar prema onima koje voli, i koji uzvraća primlje-na dobročinstva, čini to prijatelja i dobročinitelja radi.59

Opšte govoreći, iznosio je da izrazi poštovanja i paž-nja koji se izražavaju prema drugima, i sa izgledima na sopstvenu korist, retko postižu svoj cilj; jer ljudi, naro-či to danas, budući obavešteniji i razboritiji nego ranije, lakše primaju, a teže uzvraćaju. Uprkos tome, od takve pažnje i usluga, kada ih neki mladi ljudi izražavaju stari-jim, bogatim i moćnim ženama, oni postižu svoj cilj, i to ne samo češće, već i u većem broju slučajeva.60


Razmatranja koja slede, i koja se uglavnom tiču sa-vre me nih navika, sećam se da sam ih čuo iz njegovih us ta. Danas, kada se radi o ljudima proživelim i sa u ži-vo tu stečenim iskustvom, ne postoji niša na svetu što bi njih nateralo da se stide, sem samog stida; niti se ovak-vi ljudi bilo čega stide, sem ovoga, ako im se neki put uopš te i desi da se zastide.61

Čudesna je stvar moć koju ima moda: jer dok se na-vodi i pojedinci u svemu drugom drže vrlo uporno na-vika, rasuđuju, delaju i postupaju shodno običajima, pa i onda kada je to nerazumno i na ličnu štetu, moda, kad-god to zaželi, može da ih natera da najednom promene, na pus te ili primene načine i mišljenja, i onda kada je ono što napuštaju razumno, korisno, lepo i odgovaraju-će, dok je ono što prihvataju, suprotno od toga.62

Postoji bezbroj stvari u svakodnevnom životu, ili kod pojedinaca, koje su zaista smešne, a kojima se vrlo ret ko smeje; i pokuša li ipak neko, kada vidi da se taj smeh ne prenosi na druge, ubrzo će i sam prestati da se sme je. Nasuprot ovome, sijaset drugih stvari, veoma važ nih i čoveku korisnih, izložene su smehu kome se vr lo lako pridružuju i ostali. U stvari, najveći broj stvari kojima se smeje obično nisu uopšte smešne, a mnogima od ovih svet se baš zbog ovoga smeje, zato što nisu do-voljno, ili uopšte smešne.63

Mi stalno govorimo, ili čujemo da se kaže: dobri svet starih vremena, naši hvale dostojni preci, i čovek staro-ga kova, što će reći, ispravan čovek u koga možeš da se pouz daš. Svako pokolenje, s jedne strane veruje da je svet prošlih vremena bio bolji od današnjeg: s druge stra-


ne, da narodi postaju bolji time što se svakim danom sve više udaljuju od svog prvobitnog stanja, i da bi bez ika-kve sumnje postali gori ukoliko bi se u to stanje vra ti li.64

Svakako, istina nije lepa. Ali i pored toga, čak i istina može često da pruži poneku prijatnost: i ako je u ljud-skim stvarima lepota poželjnija od istine, ovu, tamo gde nema lepog, valja staviti ispred svega drugog. Međutim, u velikim gradovima, čovek je daleko od lepog: jer le-pom nema više mesta u čovečjem životu. Nisi ništa više bliži ni istini: jer u velikim gradovima sve je lažno, ili isprazno. Tako da tamo, da se tako izrazim, ti niti vidiš, niti čuješ, ne možeš da dodirneš, niti da udahneš bilo šta što nije lažno, i uz to ružno i neprijatno. A za tanane duhove, može se reći, veća beda na svetu ne postoji.65

Oni koji nisu primorani da se sami o sebi staraju, i to prepuštaju drugom, obično ne mogu, bilo ni na kakav način, bilo što su to u stanju samo s velikom teškoćom, i manje uspešno od drugih, da pomognu sami sebi kada se radi o najosnovnijoj ličnoj potrebi. Hoću reći, da is-pune svoj život: što predstavlja potrebu daleko veću od svih ostalih pojedinačnih potreba, koje se rešavaju sa-mim tim što je život ispunjen; i koja je uz to veća i od same potrebe da se živi. Jer živeti, po sebi, nije potreba, s obzirom da razdvojen od sreće, život i nije neko dobro.66 A tamo gde je život najvažnija i prva potreba, njega treba proživeti što je moguće manje nesrećno. Sada, s jedne strane, dokon i prazan život prava je nesreća. Sa druge strane, jedini način da se život učini manje nesrećnim od bilo kog drugog načina, jeste u tome da čovek zado-volji sopstvene potrebe.67


Govorio je kako je običaj kupovine i prodaje ljud-skih bića bio od koristi ljudskom rodu: i pri tom je na-vo dio da je cepljenje protiv velikih boginja preneto u Ca ri grad, zatim u Englesku, i odande u ostale krajeve Ev ro pe, i to iz čerkeskih krajeva; u kojima je obolenje od velikih boginja bilo prirodno, ugrožavajući tako ži-vo te, pa i lep izgled dece i mladih, nanoseći na taj način veliku štetu trgovini mladim devojkama koju je taj na-rod vodio.68

O samom sebi je pričao, kada je prvi put napustio ško lu69 i stupio u život, kako je doneo odluku, da kao neis ku san mladić i ljubitelj istine nikada ne hvali niti ne-ku osobu, niti neku stvar, ukoliko zaista nije bio u pot-pu nos ti ubeđen da je to na mestu. Međutim, po prote ku godinu dana, i držeći se sebi zadatog obećanja, on ni-je bio našao nijednu stvar, niti pak neku osobu vrednu poh va le; i strahujući da će zbog praktične neupotrebe za bo ra vi ti sve što je od besedništva bio naučio o poh-vala ma i veličanju, odrekao se ove svoje odluke, da bi je ubr zo potom potpuno odbacio.70

Glava šestaImao je običaj da mu neko, kad iz ove kad iz one knji-

ge, čita pre svega štiva antičkih pisaca; i da tokom čitanja stavlja tu i tamo, poneku svoju primedbu. Slušajući kako mu iz Života filozofa Diogena Laertija,(3) čitaju mesto u ko-me na postavljeno pitanje, u čemu se učeni ljudi razliku ju od neukog sveta, Kilon odgovara: u tome što se nadaju dobru; rekao je: danas je sasvim suprotno od toga; jer ne-uki se nadaju, dok se znalci71 ne nadaju ničemu.72


Slično tome, čitajući u istim Životima(4) kako je So-krat tvrdio da na svetu postoji samo jedno dobro, i da je to dobro nauka; i samo jedno zlo, a to je neznanje; rekao je: što se antičke nauke tiče, i neznanja, to ne bih znao; međutim danas, ja bih ovu misao okrenuo naopako.73

U istoj knjizi,(5) naišavši na ovu dogmu sekte hege-sijevaca: Mudrac, bilo šta činio, u svemu će postupati ima-jući u vidu svoje dobro; rekao je: ako su svi oni koji ovako postupaju filozofi, onda neka dođe Platon, i neka u ce-lom civilizovanom svetu ostvari svoju republiku.74

Mnogo je hvalio jednu misao Biona iz Boristene, ko ju i ovog puta navodi Laertije,(6) da su od svih najveći pa će nici oni koji traže najveću sreću. Uz to je dodavao da su suprotno od toga najblaženiji oni koji su pre u sta-nju, ili pre mogu da se zadovolje i najmanjim stvarima, koje, i kada ove prođu, na njih se vraćaju, i u svojim se-ćanjima na miru u njima uživaju.75

Na razna doba civilizovanih naroda primenjivao je ovaj grčki stih, koji glasi: mladi delaju, sredovečni priča-ju, starci žale svoju prošlost; govoreći da današnjem vre-menu ne preostaje ništa drugo do čežnja.76

Jednom mestu kod Plutarha,(7) koje je Marčelo Adri-ani mlađi, ovako preneo: Spartanci su mnogo manje pod-no si li Stratoklove drskosti i lakrdijašenje: koji je, pošto je prethodno ubedio narod (Atinjane), da kao pobednik tre-ba da se žrtvuje, a ovaj je saznavši istinu o porazu, bio be-san; rekao: kakvo sam vam zlo ja naneo time što sam umeo da vas puna tri dana držim u slavlju i veselju?77 Otonijeri je dodao: sličan odgovor bi se mogao dati onima koji se žale na prirodu, tužeći se kako ona, koliko je u njenoj


moći, čuva istinu u tajnosti od svih, pokrivajući je mno-gim taštim prividima, ali lepim i zabavnim: kakvo zlo vam nanosi time što će vas činiti tri-četiri dana vese-lim?78 Drugom prilikom je rekao: da bismo, kada se radi o sveukupnom ljudskom rodu, mogli sasvim lepo da pri me ni mo, imajući poštovanja za prirodne nedostatke čo ve ka, ono što o detetu na prevaru nateranom da uzme lek, kaže Taso: i za život ima da se prevari zahvali.79

Kada su mu pročitali jedno mesto u Ciceronovim Paradoksima,(8) koje za narodni jezik prevedeno glasi: čine li čulna zadovoljstva nekog boljim ili hvale vrednijim? I da li kojim slučajem postoji neko ko se, pošto ih je iskusio, zbog toga veliča i pravi važan? on je rekao: dragi Cicero-ne, ne usuđujem se reći da današnji svet zbog čulnog za do volj stva postaje bolji ili hvale dostojniji, ali je zato sva ka ko više hvaljen. Sem toga, treba da znaš da skoro svi mladi ljudi imaju za cilj samo ovaj jedini put hvale i njega slede; to će reći, onaj koji se doživljuje preko čul-nih zadovoljstava. I oni se njima ne samo diče, kad ih do ži ve, nego se o tome pričaju beskrajne priče sa prija-teljima, i sa ne baš bliskim svetom, sa onima koji o tome žele, i o nima koji o tome ne žele da slušaju; ali sem toga, oni su u potrazi za njima i obilno ih nalaze, ali ne kao čulna zadovoljstva, već kao priliku da se pohvale i ste-knu slavu, kao nešto čime će se hvastsati; čak se sebi pre pisuju i mnogi neostvareni uspesi, uz to i oni koji čak nisu ni pokušavani, ili koji su jednostavno izmišljeni.80

U istoriji pohoda Aleksandra Velikog koju je napi-sao Arijan,(9) zapažao je da je u bici kod Isa, Darije pos-ta vio grčke plaćenike na čelo vojske, a Aleksandar svoje


plaćenike, takođe Grke, na začelje; procenjujući da se iz same ove okolnosti, bez daljneg mogao unapred sagle-dati ishod bitke.81

Nije nalazio ništa u tome, čak se i pohvalno izraža vao, što pisci mnogo pričaju o sebi:82 jer su u ovome, go vo rio je, skoro svi vrlo rečiti i imaju obično dobar i pri kla dan stil, drugačiji od u to vreme prihvaćenog, od ras pros-tranjenog u narodu, ili i od onog ličnog. I da se to me ne treba čuditi, jer oni koji pišu o svojim stvarima, ima ju duh snažno obuzet i ispunjen svojom građom; nji ma ni-kada ne nedostaju ni misli ni osećanja nastala iz te građe, i to u samoj njihovoj svesti, a ne preneta od nekuda, cr-pena sa drugih izvora, i koja nisu ni obična ni otrcana, a i sa lakoćom se uzdržavaju od ukrasa po sebi neumesnih ili neprikladnih, od lažnih dražesti, ili onih koje su više izgled negoli suština, od izveštačenosti, i od svega onog što je neprirodno.83 Govorio je da je velika laž to da se čitaoci po pravilu malo brinu o onome što pisci imaju da kažu o sebi: u prvom redu, zato što je sve ono što je zaista mislio i osećao kao pisac, i to rekao na prirodan i odgova-rajući način, izaziva pažnju i stvara uti sak; zatim, zato što se tuđe stvari uopšte ne prikazuju, i o njima se ne govori sa većom istinitošću i snagom, nego što je to slučaj kada se pripoveda o svojim sops tve nim: sve ovo s obzirom, da su svi ljudi nalik jedni na druge, kako po svojim pri-rodnim osobinama, tako i po onome što im se događa, i onome što zavisi od sudbine; kao i to što se ljudske stva-ri, gledane kroz ličnu, sagledavaju mnogo bolje i sa više osećanja negoli kada su viđene kroz tuđu prizmu. Kao potvrdu za ove svoje misli navodio je, između ostalog,


Demostenovu Besedu za venac, u kojoj besednik, govore-ći neprestano o sebi, pre va zi la zi u rečitosti samog sebe;84 i Cicerona, kome se više puta događa isto to, onda kada se dotiče svojih stva ri: što se najbolje može videti u odbrani Milona, iz van red noj od početka do kraja, premda ponaj-više pri kra ju, gde besednik počinje da govori o sebi. Kao što je u Bosijeovim besedama, isto tako, iznad svih dru-gih naj lep še mesto kada, završavajući sa pohvalama prin-cu od Kondea, besednik pominje svoju starost i blisku smrt.85 Od spisa cara Julijana, koji je u svemu ostalom što je napisao sofista, i često nepodnošljiv, najrazboritiji je i najviše hvale dostojan njegov podsmešljivi Mizopogon, što će reći protiv brade, gde odgovara na dosetke i ogova-ranja Antiohijaca protiv njega.86 U kome delcu, ostavimo li po strani ostale odlike, on ne zaostaje mnogo za Luki-janom ni po komičnoj gracioznosti, niti po bo gat stvu i pronicljivosti živahnog duha; dok je u onom o cezarima, takođe po ugledu na Lukijana, nezgrapan, li šen humora, i pored ogoljenosti, slabašan i tako reći bez duha.87 Među Italijanima, kod kojih skoro i da nema be sed ničkih spisa, apologija koju je napisao Lorencino dei Mediči da bi sebe opravdao, primer je velike i savrše ne rečitosti u svakom pogledu;88 isto tako kao i Taso, ko ji je često rečit u svojim pismima, u kojima može se re ći, ne govori niočemu dru-gom do o svojim dogodovš ti na ma.89

Glava sedmaPominju se i neke njegove dosetke i domišljati od-

go vori, kao onaj koji je dao jednom mladiću, dobrom poz na vao cu književnosti, ali nevičnom u životnim stva-


rima; koji je rekao da se veština čovekovog vladanja u društvenom životu, i praktično poznavanje ljudi, može naučiti iz stotinak stranica na dan. Našta mu je Otonije-ri odgovorio: ali knjiga ima pet miliona stranica.90

Drugom jednom mladome čoveku, nepromišljenom i drskom, koji je da bi se odbranio od onih koji su mu za-merali svakodnevne ispade i podsmehe kojima je stal no bio izložen, obično odgovarao, da život ne treba niš ta više ceniti od obične komedije, jednom prilikom Oto ni je ri je odgovorio: i u komediji uvek je bolje pod ne ti aplauz ne-goli zvižduke; a i glumac koji je loše izučio svoj zanat, ili nespretno glumi svoje uloge, na kraju umi re od gladi.91

Kada su organi reda uhvatili jednu hulju, ubicu koji po izvršenom zločinu nije mogao da utekne zato što je bio ćopav; Otonijeri je rekao: vidite, prijatelji, da se prav da, iako se kaže da je ćopava, dokopa ćopavog pres tup ni ka.92

Putujući po Italiji, kada mu je neki dvorjanin, ne znam gde, da bi ga ujeo rekao: ukoliko mi dopustiš, go-vo ri ću ti sasvim iskreno; odgovorio je: štaviše, biće mi vr lo drago da te saslušam, jer kad čovek putuje, onda je u potrazi za retkim stvarima.93

Jednom prilikom prisiljen, ne znam kakvom nuž-dom, da uzajmi novac od nekog čoveka, koji mu se iz-vi nja vao što mu ga ne može dati, i na kraju zaključio tvr de ći da kada bi bio bogat, on ne bi niočemu drugom mis lio do o potrebama svojih prijatelja; Otonijerijev od go vor je bio: bilo bi mi vrlo žao da budeš u brizi zbog nas. Neka te Bog sačuva od toga da postaneš bogat.94

U svojoj mladosti bio je napisao stihove u kojima je bilo i nekih arhaizama. Kada ih je jednoj dami već u


godinama, na njeno traženje izrecitovao, i ova se poža-lila da ništa nije razumela, zbog reči koje nisu u njeno vreme bile uobičajene; odgovorio je: a ja sam baš mislio da jesu, jer su zaista stare.95

Za jednog zaista veoma bogatog škrca, kome su ukra-li manju svotu novca, rekao je kako se ovaj i sa lo po vima škrto poneo.96

Za nekog kalkulanta, koji je za svaku stvar koju bi video ili čuo, počeo da nešto izračunava, rekao je: drugi obavljaju stvari, a ovaj ih računa.97

Nekim antikvarima koji su se raspravljali oko jedne antičke Jupiterove statuice, napravljene od gline, kada su ga upitali šta on misli; zar ne vidite, rekao je, da je ovo Jupiter od Krita?98

O jednoj budali, koja se zanosila da vrlo dobro ra-suđuje, svaki čas u svojim razgovorima pozivajući se na logiku, ovako se izrazio: ovaj čovek je zaista onakav ka-kvim ga opisuju Grci: to jest, logička životinja.99

Pred smrt, sastavio je sam sebi ovaj natpis,100 koji je kasnije, po sahrani bio uklesan na njegovom grobnom kamenu:

Posmrtni ostaci Filipa Otonijerija

rođenog da čini časna i ugledna dela

koji je život proveo dokono i beskorisno i umro bez slave svestan prirode

i sudbine svoje


Napomene

1 „Otonijeri“, u mnogom pogledu jedinstveno štivo u Malim og le di-ma, napisano je između 29. avgusta i 26. septembra 1824. Premda neuo biča jeno autobiografskog karaktera, čak kada je u pitanju i Leo par di, ono istovremeno predstavlja i nameru piščevu da prikaže jed nu doslednu i razumno uokvirenu ličnost. On to čini u trećem li cu, po ugledu na antičke pisce. Nema sumnje da je Leopardi pred oči ma imao, kao što se iz samog naslova može videti, Ksenofontove Us po me ne na Sokrata, Lukijanov Život Demonatov i Foskolovu Notizia in tor no a Didimo Chierico (što se jasno može videti iz natpisa na kraju). Čes ti su i odjeci iz Zibaldona, kako je to već očito iz napomena uz ovaj mali ogled. Ono što daje jedinstvo delu jeste sam protagonist i miš lje nje koje stoji iza njega. Skoro sve glavne teme Leopardijevog mi sao nog aparata prisutne su ovde, iznete na dvadesetak stranica, po ne kad veoma sažeto, ili u obliku parabole. Mesto je dato i pa ra dok su, i očito kontradiktornim stavovima, kao što je i dvostruk pris tup stojičkoj doktrini u napomenama. Jer Otonijeri nije tipični lič ni portret Leopardijev, koliko je više slika njegovih ideala u nje go vim najizraženijim filozofskim trenucima – osobe koja je krajnje osa mos ta lje na i u punom pozoru nad sobom; sasvim u moći da otkloni, ili ako ho će te, da se odbrani od udaraca i strela okrutne sudbine. Međutim, pes nik u Leopardiju nije uvek mogao da ostane hladan i (vidi na po me nu 32) nešto od „herojskog“ i „velikodušnog“ u njemu očešalo se i od Otonijerija. Kao ishod imamo izvesnu napetost između pisca i lič nos ti koju je otelovio, jer ako je Otonijeri u nekom smislu Leopardi, on to svakako nije u potpunosti.

2 Izmišljena imena; u preovdu „Maglič“ i „Vetrovnik“.3 U originalu: fatto singular da l’altra gente, odjek iz Petrarke, Rime

CCXCII: „I samom sebi strancem sebe stvorih“ (Lalić); „i drukčiji sam od svih nego slutih“ (Čale).


4 Upr. Zib., I, 5758. U civilizovanom društvu, sklonom jednakosti, osobenjaci se posebno ističu.

5 Parini (Mezogiorno, stih. 140 i dalje) već je bio uporedio Rusoa sa Diogenom psom (kinikom).

6 Demokrit, filozof iz Abdere (sredina V veka pre n. e.), poznat po svom učenju da je svet sastavljen od tzv. „atoma“; bio čuven i zbog svo je nastranosti. Kinici: sledbenici Diogena iz Sinope, koji je učio o samodovoljnosti, telesnoj pozornosti, apstinenciji i preziru svih konven cio nal nos ti.

7 Shodno svome shvatanju, po kome su drevna vremena, u pogledu svih manifestacija bila srčanija i više obojena od modernog doba, Leo par di kaže da bi se u njegovo vreme na „originalne“ osobe antike, kao što su Demokrit i ostali, gledalo kao na prava čudovišta, stvorenja dru ga či ja od ljudi.

8 Mesto i teško i protivrečno za tumačenje. Budući da civilizacija još više ističe „osobenjake“, moglo bi se zaključiti da što je više osobe nja ka u datom vremenu i na datom mestu, utoliko su ljudi u toj sre di ni „civilizovaniji“. Osim toga, Leopardi u Zibaldonu (I, 57 i dalje) kaže: „U drevnim vremenima bila je potrebna veća doza, da bi se postigao učinak koji se danas postiže sa mnogo manje...“; to jest, lju di antike naviknuti kao što su bili na mnogo jače senzacije i na ba ha to osobenjaštvo nisu mogli da se zadovolje nekom osrednjom nas tranoš ću. Širenje osobenjaštva zapravo je svojstveno korumpiranoj civi li za ci ji modernog vremena, koje je mnogo manje životno i srčano od onog antičkog. – Ovo pitanje prvi put je razmatrano u Zib. 3839 (1817), gde ga Leopardi naziva „toplomerom navika“.

9 Iz čisto polemičkih razloga, a ne nekog prisnog ubeđenja.10 Shodno svome cilju Leopardi sledi ustaljeno gledište na Epi ku

ro vo učenje, shvaćeno u današnjem modernom smislu; s obzirom da su u filozofovo vreme vrednosti i slava bili cenjeni. Ovo je jedan od pa ra doksa LeopardiOtonijeri.

11 Antifilozofski „realizam“ pomešan sa osećanjem intelektualne nadmoćnosti.

12 Očigledna contaminatio SokratLeopardi.13 Tema osetljive duše u ružnome telu – zapravo piščevo stvarno

sta nje – česta je kod Leopardija, premda naročito u „Poslednjoj Sa(p)finoj pesmi“. Upr. takođe, Zib. 22021, sa posebnim pozivom na Sokra ta.


14 Uporedi opis sudbine velikog pisca u Glavi XII u „Pariniju“, i Zib. 112 („Isus Hristos je bio“ itd.) i 611. Izolovanje iz društva i „života“, naravno, stalna je tema Leopardijeva.

15 Postila Leopardijeva: „Tusc. V, 4; Accad. I, 4“16 Upr. „Parini“, Glava I, gde je reč o Alfijeriju i statui Telesile (i

pre ćut no, o samom piscu). Leopardijeva nezavršena drama Telesila da ti ra iz 1819.

17 Ovo navodi na misao da je telesna neprikladnost Sokratova imala neosporan uticaj na njegova razmišljanja i delovanje (a sve ovo moglo je da se odnosi i na samog pisca), tako da se može pomisliti na još jed nu Leopardijevu protivrečnost, s obzirom na njegovo pismo De Si n neru, od 24. maja 1832: „Avant de mourir, je vais protester contre cette in ven tion de la faiblesse et de la vulgarité, et prier mes lecteurs de s’attacher à détruire mes observations et mes raisonnements plutôt que d’accuser mes ma la dies”.

18 Reč je o commedia dell’arte.19 Obuzetost radom čini život podnošljivim, upr. „Metafizičara“

(str. ), čiji se lek sastoji u intenzitetu osećaja, i „Kolomba“ (str. ) koji nudi delanje (akciju) i opasnost. Isto tako, upr. Zib., 4043.

20 Upr. Zib., 527.21 Ibid., 4095. Stav je stoičkog karaktera, i postavlja jedno zanimlji

vo pitanje. Otenijeri, uzor leopardijevske duševne jačine, ovde iz ra žava gledište onih koji imaju “samo umerenu snagu, ili su zaista slabići“ (Predgovor Priručniku Epiktetovom, PP II, 9394).

22 Tema ista kao u pesmi „Subota na selu“.23 Upr. Zib., 153738, gde kaže: „Mirisi su kao slike ljudskih za do

volj sta va... Želim time reći da čulo mirisa nije nikad čak ni osrednje za do vo ljeno“.

24 U Manzonijevim Verenicima može se naći analogno poređenje: gl. XXXVIII.

25 Upr. Zib., 4104.26 Ibid., 69 i (naročito) „Noćnu pesmu...“, st. 105 i dalje27 Ibid., 703.28 Hor., Satires (Serm.), I, 1.29 Upr. Zib., 409030 Ibid., 252627.31 Za ceo ovaj odeljak upr. Zib., 1477.32 Kao što su Epiktet i stoici (vid. nap. 21). Postoji li ovde neka pro tiv

reč nost? Očito da postoji! Ali, u Predgovoru svom prevodu Epikteta,


Leopardi pravi razliku između onih koji „nisu heroji, ili snažni“; za koje su „spokojnost duha koju Epiktet pre svega preporučuje, i ono bestrastveno stanje“ veoma poželjni, i s druge strane, onih koji sebe ne mogu da dovedu u takvo stanje. Zadobiti sreću ili slobodu od sreće nije moguće, prema tome „u nemoći da se do njih dođe, svojstvo je velikih i snažnih duhova da uprkos tome uporno idu za njima i da ih željno traže, boreći se barem u sebi, protiv neizbežnog, žestoko se i na smrt hrvajući sa sudbinom, kao Eshilova Sedmorica protiv Tebe, i kao dru ge velike duše drevnih vremena.“ Da, to je Leopardijeva osveta! Me đu tim, možemo samo da pretpostavimo da je pesnik i njegov alter ego imao nužnu potrebu za povremenim predahom od mentalne borbe i sukoba. Za preostali deo ove glave, vidi Zib., 280003.

33 Upr. Zib., 676: „Rođeni smo dakle, samo da osećamo, pa kakva bi to sreća bila da uopšte nismo rođeni?“ Opšte mesto helenskog pesi miz ma, od Teognida do Sofokla.

34 Upr. Zib., 4798035 Ibid., 1364.37 Ibid., 9798.38 Ilijada, XXIV, 468676, odeljak komentarisan u Zib., 3162.39 Upr. Zib., 99 i 1605.40 Ibid., 23839, gde je upotrebljen isti primer.41 Ibid., 38.42 Ibid., 183.43 Ibid., 37576, i 245: „Neodlučnost je gora od očajanja.“44 Ibid., 406869.45 Ibid., 34474846 Ibid., 318391.47 U originalu volgo, reč koju Leopardi često primenjuje za „čoveka

sa ulice“, bez neke društvene snoberije sa svoje strane, kao što se iz preostalog dela rečenice i vidi. Njegova kritika bila je uperena na pojedince, ne društvene klase, sem ukoliko sveštenstvo ne smatramo klasom. Vidi Zib., 3185.

48 „U Zib., 3190 Vitorio Alfijeri se navodi kao primer ove vrste čove ka“ (Galimberti).

49 Upr. Zib., 3190 (naročito napomenu u vezi sa celokupnim pi tanjem), 3492 i 403839.

50 Aelius Donatus, IV v. n. e.51 Odeljak zabeležen u Zib., 318990.52 Verg. Georgica, 483.


53 U orig. imbecilità u striktno latinskom smislu reči: obamrlost, nemoć.

54 Upr. Zib., 35203524.55 Kao najgore prema rđavom.56 Galimberti iznosi da je pojam egoismo bio novog kova, i da su Leo

par di i Giordani bili među prvima koji su ga upotrebili. Jer egoizam je po seb na vrsta samoljublja, vidi Zib., 3291.

57 Ibid., 19495.58 Zib., 1362. Već ovde opservacija je pripisana zamišljenoj ličnosti,

i odnosi se isključivo na žene.59 Upr. Zib., 55 i 1833.60 Ibid., 248161 Ibid., 2611 i 3061.62 Ibid., 192627, i naravno, „Moda i smrt“ (str. ).63 Ibid., 3000.64 Ibid., 35253.65 Ibid., 2653, koji zapis, s obzirom na njegovu važnost, dajemo u ce

li ni: „Svakako, istina nije lepa: ali ona zadovoljava, i ako ništa dru go, utiče na neki način na dušu, a nesumnjivo postoji i izvesno za do voljstvo od istine i saznanja o drugoj, došavši do koga, čoveku je ipak prijat no i nalazi u tome zadovoljstvo, makoliko ružna, užasna i bedna ta istina bila. Ali nagora stvar na svetu, i najveća nesreća za čoveka je da se nađe lišen lepote i istine, da se bavi i živi sa onim što nije le po ni istinito. Takva je sudbina onih koji žive u velikim gradovima, gde je sve lažno, a to lažno nije lepo, i to nimalo.“ (Rim, 13. decembar 1822) Pogledaj i gl. III „Parinija“; kao i pisma napisana između 23. no vem ra 1822. i 26. arila 1823, naročito ona upućena bratu Karlu i sestri Pao li ni.

66 Stalna Leopardijeva tema, razvijena iz raznih uglova u „Fizičaru i Metafizičaru“ i „Prirodi i duši“, premda je ovde izneta kategorički.

67 Upr. Zib. 407576, i pismo A Carlo Pepoli, u kome je osnovni koncept sličan.

68 Ironija ove „teorije“ na granici je apsurdnog, međutim, vidi Zib. 912 u vezi sa gledištem o ropstvu, poteklom iz razmišljanja o sa moljub lju i patriotizmu.

69 T. j. po završetku školovanja.70 Upr. Zib., 4023 od 27. januara 1824, gde je srž ovoga stavljena u

usta „te i te“ ličnosti (il tale), koji je zamagljeni prototip Otonijerijev.71 U orig. conoscenti, za koju reč Galimberti kaže da je vidi kao „in

te li gen tni, pre nego li učeni ili znalci, s obzirom na osrednje standarde mo der ne kulture“.


72 Upr. Zib., 162.73 Ibid., 231.74 Sledbenici Hegesija iz Kirene, filozofa iz III veka n. e. Poznat kao

„za go vor nik smrti“, pominje se takođe u „Plotinu“ (vidi i nap. 32). Re če ni ca ovde navedena, u Zib. 249, data je na grčkom, uz komentar: „Ovo bi mogao da bude moto (divisa) svih modernih filozofa, striktno kao filozofa“; dok je „civilizovani svet“ spreman za Platonovu re publi ku, zato što svako istražuje za sebe, prema tome filozof, a u republici tre ba da vladaju filozofi.

75 Bion iz Boristene, filozof kinik, živeo između III i II vek p. n. e. Za sam koncept, upr. Zib. 303.

76 Zib. 2062. U samom MS Leopardi daje ovu rečenicu na grčkom, ali ovoga puta nije mogao da se seti samog izvora.

77 Stratokle je izvestio Atinjane da su odneli veliku pobedu, dok su zapravo bili pretrpeli poraz.

78 Zib., 268081.79 Oslobođeni Jerusalim, I, 3, st. 8. Odlomak komentarisan u Zib. 3761

u vezi sa zabludama (iluzijama) u čovečjem životu. Stih u originalu gla si: e da l’inganno vita riceve, gde se “suo” odnosi na “inganno”

80 Upr. Zib., 59395, gde pisac opisuje čulna zadovoljstva kao „stanje mla deži danas“.

81 Ibid., 6263. Arijan, grčki istoričar, II vek. n. e., vojnik i Epiktetov uče nik; napisao Anabasis, glavni izvor našeg znanja o Aleksandru Veli kom.

82 Ibid., I, 4445; 9091.83 Upr. Zib. 2930. Leopardijev stav ovde je tipično romantičarski, i

on karakteristično uzima klasične i neoklasične primere.84 Upr. Zib., 61, gde se Demosten, Ciceron i ostali pominju u ovom

kontekstu. Ovde je reč o Demostenovoj besedi u odbranu Ktesifona.85 Ibid., 45.86 Ibid., I, 284.87 Ibid., 58 i 31213.88 Ibid., 6061; i pismo Đordaniju od 21. juna 1819.89 U orig. casi, kao eufemizam; Zib. 91.90 Upr. Zib. 2588.91 Ibid., II, 89899; 406892 Postila uz tekst: „Horacije, Od. 2 fin. 1, III“: Raro antecedentem

scelestum / deseruit pede Poena claudo (Retko biva da ćopavoj Kazni umakne krivac koji joj prethodi).


93 Upr. Zib., 212.94 Ibid., I, 84; 55.95 Vidi samu prvu stranicu Zibaldona (1817). Ova prilično vulgarna,

sar kas tič na primedba, kao i igra reči koja sledi – Jupiter od Krita – Ga lim ber ti opravdava dramatskom snagom: da je Otonijeri morao da bude pajac; da je imao da prođe kroz tesnac siromaštva, sve dok ko nač no nije dostigao dostojanstvo kostura sa epitafom na kamenoj plo či. Patrick Creagh, američki leopardista kaže da je delimično ubeđen Galimbertijevim tumačenjem, i pri tom dodaje: ovo je izlet u apsur d nost, koji na ono što se zbilo pre toga, baca svetlost, ne prijatnu, već očajničku.

96 Upr. Zib., 273.97 Ibid., 66.98 Ibid., Igra reči sa homonimom. Giove di Creta (Jupiter sa Krita):

Creta je na it. ostrvo Krit, i isto tako creta, glina ili ilovača. Otonijeri postaje sve više „dokon i beskoristan“.

99 Ibid., 309.100 Upr. Foscolo, Notizia: “Didymi Clerici / vitia virtus ossa / hic post

anno +++ / conquieverunt” (Ovde / po godini +++ / gresi vrline i kosti / Didima Kijeričija počivaju).


RAZGOVOR KRISTOFORA KOLUMBA SA PEDROM GUTIJERESOM1

Kolumbo: Lepa noć, prijatelju.Gutijeres: Zaista lepa; verujem da bi gledana sa

kop na bila još lepša.Kolumbo: Vidim: i tebi je plovidba već dodijala.Gutijeres: Ne u načelu; ali ova se nekako odužila

više nego što sam mislio, i malo mi je dosadila. Ali, i po-red svega, nemoj misliti da se ja žalim na tebe, kao osta-li. Štaviše, budi siguran, da bilo kakvu odluku ti doneo u vezi sa ovim putovanjem, ja ću te uvek slediti, kao i ra-nije, svom snagom. Nego, kada smo već kod toga, voleo bih kada bi mi sasvim iskreno rekao, da li si ti siguran kao na početku, da ćeš naći zemlju u ovom delu sveta; ili možda, posle toliko vremena, i tolikog negativnog is-kus tva, nije u tebi počela da se rađa i neka sumnja.

Kolumbo: Iskreno govoreći, kao što je to moguće sa nekim ko ti je blizak prijatelj, priznaću ti da pone-kad i posumnjam: tim pre što su mi se tokom putova-nja mno gi znaci koji su mi ulivali velike nade, izjalovili;


kao ono kada su nas nadletale ptice, dolazeći sa zapada, nekoliko dana pošto smo napustili Gomeru,2 zbog čega sam verovao da kopno nije daleko. Slično tome, iz dana u dan video sam da se od pretpostavki i predviđanja ko-je sam pravio pre nego što smo se otisnuli na more, os-tva ri la tek po koja od njih, od toliko raznih stvari za ko-je sam mislio da će se dogoditi tokom plovidbe. I sada ka žem sebi, budući da su me ova predviđanja prevarila, i pored toga što se meni činilo da su tako reći izvesna, da se isto tako i moja glavna pretpostavka može poka-zati pogrešnom, što će reći, da ću s druge strane okeana otkriti kopno. Međutim, istina je da se ona zasniva na takvim temeljima, da ukoliko bi bila lažna, meni se či-ni, da s jedne strane čovek ne bi mogao da se pouzda ni u jedan ljudski sud, sem u ono što je neko u stanju da vidi ili dodirne svojim rukama. S druge strane, uzimam u obzir da se iskustvo često, zapravo u najvećem broju slučajeva razilazi sa razmišljanjem, i onda kažem sebi: kako možeš da znaš da je svaki deo sveta nalik na one druge, tako da, s obzirom da istočnu poluloptu obuhva-ta delom kopno, a delom voda, proizlazi da i zapadna po lu lop ta mora da je nužno podeljena na isti način? Ot-ku da možeš znati da ga u celini ne zahvata jedno je din-stve no i neizmerno more? I da umesto zemlje, ili ako hoćeš zemlje i vode, tamo ne postoji još neki drugi ele-menat? I zatim, kada ima kopno i more kao i ova he mis-fera, zar ne bi i ona mogla biti nastanjena? Ili nenasta-njiva? Pretpostavimo da nije manje nastanjena od naše: u kojoj meri možeš biti siguran da ćeš na njoj naći razu-mna stvorenja kao na našoj? A ako ih i ima, kako ćeš sa


sigurnošću znati da su u pitanju ljudi, a ne neka druga vrs ta pametnih životinja? A budu li ipak ljudi, da neće bi ti drugačiji od onih koje ti poznaješ? Recimo, mno-go krupnijeg tela, odvažniji, spretniji; naravno, mnogo snaž ni jeg duha, i pored toga civilizovaniji, sa mnogo raz vi je ni jim naukom i umetnošću? O ovome ja razmiš-ljam u sebi. I zaista, vidimo da priroda ima takvu moć, kao i da su njene posledice mnogobrojne i različite; da mi ne samo ne možemo sa sigurnošću da prosuđujemo šta je ona učinila, i šta ona čini u za nas vrlo dalekim i krajnje nepoznatim delovima sveta, već možemo da po-mislimo kako se grdno varamo praveći smele zaključke o ovome ili onome, i ne bi bilo ni najmanje nemoguće ka da bi stvari u nepoznatome svetu, u celosti ili deli-mič no bile divne i veoma neobične u odnosu na naše. Gledaj samo gde našim očima možemo da vidimo kako u ovim vodama igla na busoli znatno odstupa od Sever-nja če prema zapadu, što je nešto potpuno novo, pa čak i nepoznato bilo kom moreplovcu, čemu, makoliko lupao ja glavu, ne mogu da smislim nijedan razlog koji bi me zadovoljio. Zbog svega ovoga, ne kažem kako bi treba-lo da damo za pravo kazivanjima iz drevnih vremena o čudima iz nepoznatog sveta, i ovog okeana; kao na pri-mer, priči o krajevima koje pominje Hanon,(1) koji noću bukte u plamenu, i o vatrenim bujicama koje se slivaju u more.3 I bolje, možemo da vidimo u kojoj meri su do danas bila prazna sva strahovanja o čudesnim zbivanji-ma i zastrašujućim novinama, koje su naši ljudi imali na ovom putu; kao u trenutku kada su, videvši alge od kojih je more izgledalo skoro kao livada, i koje su znatno


us po ri le našu plovidbu, pomislili da su stigli do krajnje granice plovnoga mora.4 Međutim, u odgovoru na tvo-je pitanje, želim samo da ti kažem, da bez obzira na to koliko se moja pretpostavka zasnivala na veoma vero-vat nim dokazima, ne samo po mome ličnom sudu i ube đe nji ma, već i sudu mnogih geografa, astronoma i iz van red nih moreplovaca, sa kojima sam se, kao što ti je poznato, savetovao u Španiji, Italiji i Portugalu, kako se i pored svega može desiti da je ona pogrešna: jer po-nav ljam, svedoci smo kako mnogi zaključci izvedeni na osnovu veoma temeljitih razgovora, ne odolevaju sa-mom iskustvu; a ovo se dešava pogotovu kada su u pi ta-nju stvari skrivene u senci.

Gutijeres: Tako da si ti, ako stvar svedemo na to, stavio svoj život i život tvojih drugova na kocku, imajući za oslonac samo jednu prostu pretpostavku.

Kolumbo: Tako je, i to ne poričem. Međutim, osta-vimo po strani činjenicu da se ljudi svakodnevno izlažu ži vot noj opasnosti iz mnogo manje vrednih razloga, i zbog stvari od mnogo manjeg značaja, čak i ne razmiš-lja ju ći o tome. Uzmi to u obzir. Kada u ovom trenutku ti i ja, i svi naši drugovi, ne bismo bili na ovim brodovima, usred ovog mora, u ovoj nepojamnoj usamljenosti, u sta nju neizvesnom i opasnom koliko te volja, u kakvom dru gom životnom stanju bi trebalo da smo? Čime bismo se drugim bavili? Kako bismo provodili ove naše dane? Mis liš li, na srećniji način? Ili da ne bismo možda bili na nekoj većoj muci ili nevolji, ili umrtvljeni od dosade? Šta zapravo znači stanje slobodno od nesigurnosti i opas-nos ti? Ukoliko je ispunjeno zadovoljstvom i srećom,


tre ba ga pretpostaviti svakom drugom stanju, ukoliko je dosadno i bedno, ne vidim nijedno drugo koje mu se ne bi moglo pretpostaviti. Neću pominjati slavu i korist ko je ćemo zadobiti ukoliko naš poduhvat bude uspeo shod no našem nadanju. Makar izostale druge nagrade od ove plovidbe, meni se čini više nego unosno to što će mo izvesno vreme biti oslobođeni dosade, što ćemo skupo ceniti život, i što će nam mnoge stvari koje ranije nismo ni primećivali, izgledati mnogo vrednije no ika-da pre toga.5 Antički pisci6 nam kažu, kao što si već čitao i čuo, da su se nesrećni ljubavnici, bacanjem sa Hridi sv. Mavre (koja se onda zvala Levkada) u more, ukoliko bi ostali živi, milošću Apolonovom oslobađali ljubavne strasti.7 Ne znam da li treba verovati kako su uspevali da postignu to oslobađanje; međutim, vrlo dobro znam da su izašavši iz te opasnosti, izvesno vreme, čak i bez Apo-lo no ve pomoći, veoma cenili život koji im je pre toga bio mrzak; ili im se ovaj činio dražim i vrednijim nego ra ni je. Svaka plovidba je, kako ja prosuđujem, tako reći skok sa hridine levkadske, koji daje prednosti, premda trajnije od onog drugog, i samim tim mnogo vrednije. Uobičajeno je verovanje da mornari i ratnici, budući stal no u životnoj opasnosti, manje cene sopstveni život, ne goli što je to slučaj sa drugima. Iz istog tog razloga, ja ve ru jem da malo koje osobe cene i vole svoj život kao što je to bio slučaj sa vojnicima i moreplovcima. Koliko je samo dobara Gospodnjih, koja kada njima raspo la že-mo, mi za njih i ne hajedno, i zapravo, koliko je mnogo stvari koje i ne nazivamo tim imenom, a koje se more-plovcima čine veoma dragim i od velike koristi, i to sa-


mo zbog toga što su njih lišeni! Ko je ikad od nas ubra-jao u ljudska dobra to što ima onaj pedalj zemlje pod no ga ma na kome stoji? Niko živi, sem onih koji plove mo rem, a mi ponajviše, koji zbog velike neizvesnosti ka da je u pitanju uspeh ove plovidbe, veće želje nema-mo nego da vidimo parče kopna; to je prva misao koja nam se javlja pri buđenju, a sa njom idemo i na počinak; i budemo li ikada ugledali izdaleka vrh neke planine ili šu me, ili nešto slično tome, našoj radosti neće biti kraja. I kada na kopno stupimo, sama pomisao na to da smo se iz no va obreli na čvrstom, i da možemo da se krećemo amo-tamo, kuda nam je volja, doneće nam blaženstvo ko je će potrajati više dana.

Gutijeres: Sve to je sasvim istinito: i bude li se tvo-je nagađanje pokazalo stvarnim, kao tvoji razlozi zbog kojih si ga sledio, mi sigurno nećemo propustiti da je-dan od predstojećih dana ne uživamo u ovoj blagodati.

Kolumbo: Što se mene tiče, iako se više ne usuđu-jem da sa sigurnošću obećavam, ja se i pored svega na-dam da na to zadovoljstvo nećemo dugo čekati. Kao što znaš, već nekoliko dana olovnica dodiruje dno; i ono što sa njom izvlačimo na površinu, dobar je znak. Pred veče, oblaci oko sunca, vidim da se razlikuju oblikom i bojom od onih od pre nekoliko daha. Vazduh je, što možeš i da osetiš, malo blaži i umereno topliji od onog ranijeg. Vetar je prestao, i više ne duva kao što je duvao, ni onako punom snagom, ni onako pravo, a ni onako upor no; već je pomalo neodlučan, promenljiv, kao da ga neš to spre-čava. Dodaj tome onu trsku koja je plutala po po vr ši ni, i za koju se vidi da je tu skoro posečena; pa ona grančica


sa drveta s onim crvenim i svežim bobicama. Čak i jata ptica, premda su me ove, u drugim prilikama, prevari-le, sada pak proleću u velikom broju, a i vrlo su retke, i svakim danom sve ih je više; tako da pomišljam kako kop no nije daleko; pogotovu što među njima vidimo iz-ves ne ptice koje po svom obliku ne izgleda da su mor-ske. Kratko rečeno, svi ovi znaci skupa, makoliko bio ja oprezan, pothranjuju moje očekivanje, i veliko i le po.

Gutijeres: Bog nam pomogao da se ovo ostvari.


Napomene

1 Ova operetta napisana je između 19. i 25. oktobra 1824, i u mnogo kom pogledu jedinstvenija je u odnosu na ostala delca. Nastala je nepunih mesec dana po završetku „Otonijerija“. Po Fubinijevim rečima (v. njegovo izdanje L. dela, str. 210), ovaj razgovor „mirniji je i po duhu odmereniji“ od ostalih tekstova u Malim moralnim delima ili u ranijim razrađivanjima iste ove teme, kao na primer u pesmi „Pobedniku u igri loptom“ (1821; st. 6065). Pomisao o opasnosti koja život čini podnošljivim time što će se pobediti dosada i nemir, nije jedina tema ovog dijaloga. Naprotiv, „Kolumbo“ je neuobičajeno dramatičan, u smislu da se razne teme javljaju spontano vezane za samo ljudsko stanje. Mnoge pojedinosti ovde uzete su iz Istorije Amerike (History of America) W. Robertsona (1777; it. izd. 1794), premda je Leopardi celokupnu emfazu prebacio na vreme kada je ishod ekspedicije još uveliko bio neizvestan, i pošto je svoju dvojicu razgovornika okružio širokim krugom nepoznatih bogatstava prirode. Ne samo da su dva moreplovca izgubljena u „nepojamnoj usamljenosti“, već je teskoba u kojoj su se našli, podvučena i činjenicom da ih okružuje noćna tama. Pa ipak, izgubljen, jadan, mučen sumnjom i greškama čovek izlazi iz tog stanja uzdignute glave, kao plemenito stvorenje: što kod Leopardija nije čest slučaj. Recimo još i ovo: već u pesmi „Anđelu Ma ji ju“, Leopardi je uznosio Kolumbovu ličnost – „potomka smeli jeg ligurijskog roda“ (st. 77: ligure ardita prole), uzdižući smelost kao jedini lek dosadi. U fantastičnom okruženju, pisac je zamislio razgovor između Kolumba i njegovog prijatelja (plemića sa dvora kra lja Ferdinanda Katoličkog, koji ga je pratio prilikom prve eks pedi ci je). S obzirom da se razgovor odvija u noći, u sredini koju smo već po me nuli, tim pre nam se čini upečatljivijom apologija opasnosti, koja je zapravo misaono prvenstveni motiv ovog delca.


2 Jedno od Kanarskih ostrva.3 Hanon, kartaginski moreplovac, oplovio i istraživao zapadnoaf

rič ku obalu, negde oko 480. p. n. e. Obojica, i Leopardi i Robertson se pozivaju na njegov Periplus.

4 Još jedna pojedinost uzeta od Robertsona, a odnosi se na Sargasko more.

5 Kolumbovi razlozi su uporedivi sa razlozima „Metafizičara“ (str.), i analognim tvrdnjama Otonijerijevim: gl. V; upr. i Zib., I, 96.

6 Na primer Ovidije (Heroides, [Pisma mitskih žena], XV, 1657.) (Galimberti). U Jonskom moru, na Levkadama, nalazi se veoma strma i visoka stena; osumnjičeni zločinci su sa nje bacani u bezdan.

7 Upr. Zib. 82. Delo pod naslovom Skok sa Levkade bio je na čelu spis ka za Operette morali, koje je Leopardi imao nameru da napiše, 1823.


POHVALA PTICAMA1

Jednog proletnjeg jutra, Amelije,2 usamljeni filozof, okružen knjigama, sedeo je u senci svoje poljske kuće, i čitao. Privučen pojem ptica sa svih strana, malo-poma-lo predao se slušanju njihovog pevanja i razmišljanju, i ostavivši čitanje, konačno je uzeo pero u ruke, i ne mi-čući se, počeo da piše ovo što sledi.

Ptice su, naravno, najradosnija stvorenja na svetu. Ne kažem ovo zbog toga što kada ih vidimo ili čujemo, one nas uvek razvesele, već zato što one prirodno ose-ćaju radost i veselost više od bilo kojih drugih životinja. Ostale životinje obično vidimo ozbiljne i natmurene, a mnoge od njih i tužne: retko pokazuju znake radosti, a i ovi su jedva primetni, i ne traju dugo; kod njih se radost i veselost retko ispoljavaju, i na njima nećeš zapaziti bi-lo kakvu razdraganost; makar se i razveselile, na zele-nim proplancima, na širokom i dražesnom prostoru, po obasjanim livadama, u blisavom i blagom vazduhu, to se obično neće videti na njima: sem što se čuje da noću, kad je mesečina, poglavito za puna meseca,3 skakuću i zajedno se igraju, radujući se, prema rečima Kseno fon-to vim,(1) ovome sjaju. Osim toga, samim svojim kre ta-


njem i izgledom ptice pokazuju vedrinu; a ona njihova vr li na, što nas razgaljuju kada ih posmatramo, sledi sa-mo zato što su njihovi oblici i kretanje, opšte uzev takvi da one pokazuju prirodnu sposobnost i naročitu sklo-nost ka uživanju i radovanju: a ovaj utisak nije ni prazan ni prevaran. Svako njihovo uživanje i zadovoljstvo pro-praćeno je pevanjem, a što su im uživanje i zadovoljstvo veći, to je i njihova izdržljivost i produženo pevanje pos-tojanije. A s obzirom da dobar deo vremena provode u pevanju, možemo zaključiti da su obično i dobroćudne i da se zabavljaju. I premda je zapaženo4 da one, kada im dođe vreme ljubavi, pevaju bolje, češće i duže nego u bilo koje drugo vreme; ipak zbog toga ne treba vero-va ti, da ih na pevanje ne podstiču i druga radovanja i dru ga zadovoljstva sem ovi razlozi ljubavi. Zato što je oči gled no da za blagih i vedrih dana više pevaju negoli on da kada se nebo smrači i uznemiri: a bude li nevreme, ućute, kao i uvek kada ih nešto plaši; i pošto ovo mine, izlaze na videlo i pevaju, igrajući se međusobno.5 Slično tome, vidi se da im je navika da pevaju samo ujutru, po-što se probude, i da ih na to podstiče nešto radost zbog no vog dana, a nešto činjenica što sve životinje okrep-lje ne snom osećaju kao novorođene. One se isto tako mno go raduju veselom zelenilu, plodnim dolinama, čis-tim i bistrim vodama, kao i lepom predelu. Ovde je pri-metno, da ono što se nama čini prijatnim i dražesnim, to se i njima čini; što nije teško zapaziti ako samo po-gledamo vabila kojima ih mrežari privlače, kao i lepljive grančice na koje ih hvataju na za to posebnim mestima. To je takođe primetno u samoj prirodi, u tim poljima i


šumarcima gde redovno ima više ptica, i gde je njihovo pevanje istrajno i uzavrelo. Dok druge životinje, izuzev onih koje su pripitomljene i naviknute da žive s ljudima, nijedna, ili veoma mali broj njih, prosuđuju onako kao i mi kada su u pitanju prijatnosti i ljupkosti predela. A ovo me se ne treba čuditi: budući da one nalaze zado-voljstva samo u onome što je prirodno. Elem, u ovim stva ri ma, mnogo toga što mi zovemo prirodnim, to u stva ri nije; štaviše je veštačko: recimo, obrađene njive, dr ve će i drugo bilje, uzgajano i zasađeno po izvesnom re du, reke pritešnjene između izgrađenih obala i prinu-đene na usmerene tokove, i slične stvari, nisu ni u onom stanju, niti imaju onaj lik koji im je priroda dala. Na taj način, i da ne spominjemo gradove i mesta u kojima se ljudi okupljaju da bi živeli, izgled svih civilizovanih sre-dina, već pokolenjima, sasvim je veštački, i znatno raz-li čit od onog kakav bi inače prirodno bio. Neki kažu,6 a ovde bi to bilo i sasvim umesno, da je glas ptica prijat niji i dopadljiviji, a samo pevanje skladnije u našim kraje-vi ma, nego u onim gde su ljudi divlji i sirovi; i stoga za klju ču ju, da ptice, i kada su slobodne, primaju samo ma li deo civilizacije sveta čija boravišta posećuju.

Bile ove priče istinite ili ne, vrlo je značajno što je pri ro da jednoj od vrsta životinja podarila i let i pevanje;7 i podesila da stvorenja koja će razonođivati svojim gla-som ostala živa bića, obično obitavaju visoko, odak le će se ovaj širiti mnogo bolje, i tako dospeti do većeg broja slušalaca. Na taj način je vazduh postao elemenat name-njen zvuku, a nastanjuju ga stvorenja koja pevaju i mu-ziciraju. Zaista, tako kada čujemo ptičije pevanje, ovo


nam pruža veliku okrepu i radost, a po mome mišljenju, i drugim životinjama, ništa manje nego ljudima. Ja ve-rujem da se to zbiva uglavnom ne toliko zbog umilnos ti zvukova, bez obzira koliko velika ona bila, niti zbog ra-znolikosti tih glasova, ili pak načina na koji se prepliću, već zbog onog iskazivanja prirodne veselosti, kako u pe-vanju uopšte, tako u ptičijem poju posebno. Koji je, da se tako izrazimo jedna vrsta smeha što ga ptica izražava u trenutku kada se oseća ugodno i prijatno.

Otuda, na neki način, moglo bi se reći da ptice dele sa čovekom dar smeha, koji druge životinje nemaju. Ne-ki su zbog toga mislili, da bi čovek, budući po određenju umna i razumna životinja, isto tako mogao da ponese i oznaku smejuće životinje;8 jer po njima, smeh je svoj-stven i pripada čoveku ništa manje od razuma. Svakako, čudesno je, da je čoveku, koji je iznad svih, stvorenje od svih najviše napaćeno i bedno, podaren osmeh koji nije dat nijednoj drugoj životinji. A čudesan je i način na koji mi taj dar ostvarujemo: pošto vidimo da se mnogi koji su doživeli neki teži nesrećni slučaj, drugi opet u teš-kom duševnom stanju, treći potpuno ogorčeni na život i ubeđeni u taštinu svega ljudskog, zapravo nesposobni da osete bilo kakvu radost, lišeni svake nade, i pored svega smeju. Štaviše, što im je bolje znana taština pome-nu tih dobara, i nesrećnost samog života; što se manje na da ju, i što su manje spremni da uživaju; tim pre su odre đe ni ljudi obično skloni smehu.9 Njegova priroda, opš te uzev, njegova najdublja načela i načini, s obzirom da su deo koji pripada duhu, jedva se mogu odrediti i objasniti; sem ukoliko ne kažemo da je smeh neka vrsta


prolazne ludosti, ili možda besa i bunila. Zato što lju-di, budući da ništa ne može da ih zadovolji niti stvar-no razonodi, ne mogu nikada da imaju razuman i pravi razlog za smeh. Zaista, bilo bi zanimljivo videti zašto i kojom prilikom je čovek, po prvi put, najverovatnije bio naveden da upotrebi ovu svoju moć, i postane nje sve-stan. Zapravo, nema sumnje da se on, u primitivnom i divljem stanju, uglavnom pokazuje ozbiljan kao i druge životinje, a i zaista setna izgleda. Stoga sam ja mišljenja da se smeh pojavio na svetu posle plača, o čemu uopšte ne može biti spora; ali da je bilo potrebno duže vreme kako bi se oprobao i video. U kom međuvremenu, niti se mati smešila svom detetu, niti je ono raspoznvalo mate-rin osmeh, kako to veli Vergilije.10 Jer ako danas, barem u uljuđenim sredinama, ljudi počinju da se smeju, tako re ći od samog rođenja, oni to poglavito čine poučeni pri me rom, zato što vide druge kako se smeju. A spre-man sam i da verujem da je prvenstvena prilika i prvi ra-zlog čovečjem smehu bilo pijanstvo, ova druga po redu osobina tako svojstvena ljudskome rodu. Ovo je počelo mno go vremena pre nego što su ljudi bili dostigli bilo ko ji stupanj civilizacije, jer nam je dobro poznato da je teško naći narod, do te mere grub, koji nije izmislio neko piće ili neki drugi način da se ne napije, i koji to ne čini prilično ostrašćeno. A zbog ovoga ne treba se mnogo ni čuditi; uzmemo li samo u obzir da ljudi, nesrećniji od svih ostalih životinja, isto se tako raduju više od bi lo kod drugog, zbog bezbolne rasejanosti svesti, samozaborava, prestanka, da tako rečemo, života, što im, bi lo prekidom ili privremenim smanjenjem osećanja i svesti o svojim


nedaćama, daje ne malu prednost. A što se smeha tiče, vidimo da divljaci, bez obzira koliko u drugim prilikama izgledali tužni i ozbiljni, ipak, kada su pijani, i te kako se smeju, i sasvim suprotno od svojih navika,11 mnogo pri-čaju i pevaju. Ali, na ovo ću se vra ti ti kada budem podu-že raspravljajo o istoriji smeha, u knjizi koju nameravam da napišem: u kojoj ću, pošto budem proučio njegovo poreklo i nastanak, nastaviti s iznošenjem činjenica za njega vezanim, njegovih loših i njegovih dobrih strana, od samih početaka sve do danas, kada je on na najvišem stupnju koji je ikada ranije imao; s obzirom da kod ci-vilizovanih naroda zauzima mesto i na neki način vrši dužnost koju su nekada imali vrlina, pravda, čast i osta-lo; i u mnogim stvarima odvra ća jući i zastrašujući ljude od zlodela. Sada, zaključujući sa pevanjem ptica, kažem: budući da veselje koje se vi de lo ili čulo kod drugih, a koje nije izazvalo zavist, obično veseli ili potkrepljuje, vrlo je pohvalno što je priroda obezbedila da pevanje ptica, koje je po sebi dokaz razdraganosti, i vrsta sme-ha, bude javno ispoljeno; dok su pevanje i ljudski smeh, iz poštovanja prema ostalom delu sveta, ostali lični: a i mudro je postupila, time što je na zemlji i u vazduhu ras-poredila životinje koje će celog dana, svojim radosnim i svečanim glasovima, koji kao da kliču sveukupnom ži-votu, podstičući ostala živa bi ća na veselost, biti stalni, premda lažni svedoci radosti sveg ostalog.12

To što se ptice vesele, i što to pokazuju više od osta-lih životinja, nije bez ozbiljnog razloga. Jer zaista, kao što sam to već na početku ukazao, one su prirodno bo-lje prilagođene da uživaju i budu srećne. Pre svega, ne


izgleda da pate od dosade. Svakog časa menjajući mesto; prelaze iz jednog udaljenog kraja u drugi, bez obzira na razdaljinu; uzleću, za najkraće vreme i si čudesnom lako-ćom, s najmanjih do najviših visina u vazduhu;13 tokom života svedoci su i doživljavaju bezbroj raznih stvari; bez prestanka uvežbavaju svoje telo; a imaju i na pretek od spoljnjeg života. Sve ostale životinje, pošto su se posta-rale za svoje potrebe, vole da miruju i budu dokone; ni-jedna njihova vrsta, ako izuzmemo možda ribe, i uz njih neke leteće insekte, ne vrzmaju se okolo i nadaleko, i to iz čiste zabave. Isto tako i šumski čovek,14 sem što je iz dana u dan bio prinuđen da obezbeđuje svoje potrebe, a što je zahtevalo mali i kratak napor; ili ako bi ga nevre-me, neka zver ili kakav sličan razlog na to naterali; jedva se rešavao da napravi jedan korak; voli uglavnom doko-licu i nehaj: provodi maltene cele dane sedeći nemarno i ćuteći u tišini svoje bezoblične kolibe, napolju, ili pak međ ruševinama i pećinama, stenjem i kamenjem. Pti-ce, suprotno od toga, vrlo kratko se zadržavaju na jed-nom mestu; odlaze i dolaze bez neke nužde; letenje im je razonoda; i poneki put, pošto su iz zabave otišle stotine kilometara daleko od kraja u kome obično borave, istog tog dana pred veče se vraćaju. Čak i ono malo vremena što provedu na istom mestu, nikada ih nećeš videti gde miruju; uvek preleću s jednog kraja na drugi, vrteći se stalno tamo-ovamo; večito obletaju, savijaju vrat, šire krila, strmoglavljuju se, razliću; sa živahnošću, pokret-ljivošću, i onom neizrecivom brzinom pokreta.15 Kratko rečeno, od trenutka kada se izlegla iz jajeta, pa sve dok ne ugine, izuzev kad u međuvremenu spava, ptica ne zna za


predah. Iz ovih razloga, izgleda, može se tvrditi, da ako je redovno prirodno stanje ostalih životinja, tu uključiv i čoveka, mirovanje, kod ptica je to kretanje.16

Ovim njihovim spoljnim osobinama i okolnostima, odgovaraju one unutrašnje, to jest duševne, koje više po go du ju njihovoj sreći nego što je to slučaj kod drugih ži vo ti nja. Pošto imaju vrlo izoštren sluh, a pogled hitar i savršen, tako da naša svest s teškoćom može da o tome stvori sebi sliku; zahvaljujući ovoj svojoj moći, one ce-log dana doživljavaju velike predstave koje se stalno me-nja ju, i sa onih visina otkrivaju, u jednom trenu, tolike prostore na zemlji, i vrlo jasno vide mnoga mesta, što čo vek, čak razmišljajući o tome, teško može da shvati u jednom trenu; a po sebi se razume da moraju imati ogromnu snagu i živost, i ništa manju moć mašte.17 Ne onu duboku maštu, uzavrelu i uzburkanu, koju su ima li Dante i Taso, koja je pogibeljni dar,18 i izvor golemih i večitih nemira i muka; već onu bogatu, raznoliku, la-ku, promenljivu i detinju; koja je izvor mnogih ljupkih i veselih misli, nevinih grešaka, svakojakih uživanja i udob nosti – najveći i najplodniji dar koji je priroda ika-da ljubazno darovala živim dušama. Tako da iz ovih svoj stava, ptice obilno crpe ono što pospešuje i koristi veselosti duše, a da ova pri tom ne učestvuje u onome što je za nju štetno, i što može da je kinji. I s obzirom da imaju bogat spoljni, u istoj meri je bogat i njihov unu-trašnji život:19 ali na takav način, da ovo obilje biva u nji-hovu korist i na njihovo zadovoljstvo, kao kod dece; a ne na njihovu štetu i okrutnu bedu, kao što to biva kod najvećeg broja ljudi. U stvari, što se tiče čilosti i telesne


živosti, dete i ptica pokazuju očigledne sličnosti,20 koje ra zum no dopuštaju da su oni isto tako slični i kada su u pi ta nju unutrašnje duševne osobine. I kada bi dobra iz ovog razdoblja u životu čoveka bila zajednička sa onim os ta lim, i kada zla u ovim potonjim ne bi bila veća nego u onim prethodnim, čovek bi možda imao razloga da ži vot strpljivo podnosi.

Po mome mišljenju, priroda ptica, posmatrana iz od re đe nog ugla, što se savršenosti tiče, prevazilazi pri-ro du svih ostalih životinja. Uzmemo li, primera radi, u obzir da ptice znatno bolje od svih drugih vide i čuju, što su shodno prirodnom redu koji odlikuje rod živih bića glavna čuvstva, na ovaj način proizlazi da je ptičija priroda savršenija od bilo koje druge prirode rečenog roda. Pored toga, budući da su druge životinje, kako je napred napisano, po prirodi sklone mirovanju, a ptice kretanju, te da ptice raspolažu na pretek spoljnim kre-tanjem više od bilo koje druge životinje; i uz to njihov vid i sluh, u čemu prevazilaze sve druge, i koji su njihove najglavnije odlike, budući dva najosobitija čuvstva kod živih bića, kao što su i najživlja i najpokretljivija, kako u sebi, tako i kada su pitanju ponašanje i osećanja koja izazivaju kod životinje unutra i spolja; i konačno s obzi-rom na druge prethodno iznete stvari; proizlazi da ptice imaju bogatiji unutarnji i spoljni život, nego što ga ima-ju druge životinje. Elem, ako je život savršeniji od svoje suprotnosti,21 barem kada su u pitanju živa bića; i ako je zbog toga veća punoća života veće savršenstvo; u ovom smislu sledi isto tako i da je ptičija priroda savršenija. U vezi sa tim treba reći da su ptice isto tako u stanju


da podnesu najveću žegu i najveću stud; čak i bez ne-kog vremenskog razmaha između ta dva stanja: pošto često vidimo da se sa zemlje, maltene u tren oka, dižu u vazduh sve do neke veoma visoke tačke, što će reči do mesta neizmerno hladnog; a mnoge od njih, za kratko vreme, proleću i kroz različita podneblja.

Na kraju, kao Anakreont,22 koji je želeo da se pre-tvori u ogledalo kako bi ga njegova voljena neprestano imala pred očima, ili u suknjicu da je pokrije; u mirisa-vu mast kojom će se mazati; vodu kojom će se prati; ili u povez kako bi ga stegla oko grudi; ili biser da bi ga no-sila oko vrata; pa i u čarapu ne bi li ga bar pritiskala sto-palom; slično tome, i ja bih želeo, da se za neko kratko vreme pretvorim u pticu, ne bih li doživeo onu njihovu životnu radost i blaženstvo.


Napomene1 Ova „pohvala“ napisana između 29. oktobra i 1. novembra 1824,

za pra vo odmah posle „Kolumba“, nastavlja, barem u jednom smis lu, raz miš lja nja iz prethodnog malog moralnog ogleda, zapravo meditiranje o pri ro di i čovekovoj radoznalosti, kao i čuđenje pred njenim beskraj nim bo gat stvom. Međutim, zastrašujuća strana prirode, koja se u „Ko lum bu“ mogla naslutiti, ovde nije uzimana u obzir, tako da je ne sa mo jedan kri ti čar (naročito Gentile u svojoj „rekonstrukciji“ Malih mo ral nih ogleda) shvatio delo kao izliv čistog lirizma, bezmalo kao delo no vog Leopardi ja, srećnog ljubitelja prirode koji priželjkuje da ima krila golubice. Među tim, u tom slučaju duži odlomak o smehu, bio bi prava digresija, kako ga je Fubini i nazvao, i tim bi rad bio oštećen. Svakako, „ple me ni ta ironija“ se opet nazire čak i u najlirskijim de lo vima, a Leo par di se nikad nije upuš tao u jednostavne pesničke pohvale. Njegove ptice više su kao Kitsov sla vuj, negoli Šelijeva ševa, a njihovi glasovi „kao da kliču sveukupnom živo tu, podstičući ostala živa bića na ve se lost“, premda su možda „lažni svedo ci radosti sveg ostalog“. Nije li ovo možda ključ za razumevanje ovog del ca? Valja pomenuti da su u ovom ogledu primetni i Buffonovi Discours sur la nature des oiseaux (Izlaganja o prirodi ptica).

2 Nadimak filozofa Gentilijana (Amelius Gentilianus, „Bezbrižni“, III vek n. e.), bio Plotinov učenik.

3 U jednoj postili, Leopardi navodi Bifona: „Četvoronošci, t. VI, str. 52“. Upr. takođe, „Usamljeni život“, st. 7075.

4 Buffon, cit. (Discours): „Ou le voit par le plaisir qu’ils trouvent à chan ter continuellement à gazouiller sans cesse, surtout lorsqu’ils sont plus heureux, c’est à dire dans le temps de leurs amours“ („To se vidi po nji hovom stalnom zadovoljstvu, po besprekidnom cvrkutanju, što će reći u vre me kad one vode ljubav“).

5 Upr. „Mir posle oluje“, st. 14.


6 Leopardijeva postila: Bifon, Ptice, knj. I, str. 52: „N’est-il pas singulier que dans tous les pays peuplés et policés la plupart des oiseaux aient la voix charmante et le chant mélodieux tandis que dans l’immense étandue des déserts de l’Afrique et de l’Amérique, où l’on n’a trouvé que des hommes sauvages, il n’existe aussi que des oiseaux criards et qu’à peine on puisse citer quelques espèces dont la voix soit douce et le chant agréable?“ (Nije li malo neo bič no da u svim nastanjenim i civilizovanim zemljama većina pti ca ima čaroban glas i melodičan poj, dok na širokim prostorima u afričkim i američkim pustinjama, u kojima je moguće sresti samo div lje ljude, nailazimo tek na kreštave ptice, i jedva se može pomenuti po koja vrsta, čiji je glas umilan, a poj prijatan?)

7 Upr. Zib., 159: „Obratite pažnju na izuzetno prefinjeni primer umeća prirode...“

8 U orign. risibile, što navodi na pomisao da je Leopardi imao u vidu dvojni smisao, „kadar da se smeje“ i „smešan“. Ovde počinje du ža „digresija“ o smehu, zbog čega je kritika ponekad prebacivala Leo pardi ju (npr. Fubini, str. 218). Međutim, ovaj odlomak se ne mora uopšte uzeti kao digresija, već kao suština predmeta, u kom slučaju lirizam preosta log štiva nema taj arkadijski karakter kao što se ponekad zamiš ljalo.

9 Upr. Zib., 107: „Smeh osetljivog čoveka, uz to ugnjetenog grdnom nesrećom, već je znak zrelog beznađa“; takođe 188; 4138.

10 Ecl. IV, 60: „Incipe, parve puer, risu cognosere matrem“ (Malo dete, po osmehu počinje da prepoznaje majku).

11 Upr. Zib., 109.12 Smeh u prethodnoj rečenici bio je sveden na bednu zamenu za

velike iluzije, analogno, pevanje ptica postaje jedna od velikih ilu zi ja.13 Upr. Bifon, op. cit., „L’aigle en s’élévant au-dessus des nuages, peut

passer tout à coup de l’orage dans le calme, jouir d’un ciel serein et d’une lumière pure tandis que les autres animaux dans l’ombre sont battuts de la tempête...“ (Orao, kada se digne iznad oblaka, može u tren oka da pređe iz oluje u mir, da se raduje vedrome nebu i jasnoj svetlosti, dok druge životinje u senci tuče nevreme).

14 U orig. l’uomo silvestre, divljak.15 Upr. Zib., 221.16 Ibid., 1684; 171617.17 I ove pojedinosti u vezi sa čulima mogu se naći kod Bifona, Leo

par dijevo je, međutim, shvatanje da stvorenja koja imaju snažna čula i osećanja, imaju i veću sklonost ka sreći.


18 Pominjanje Dantea i Tasa od strane jednog filozofa iz III veka, do volj na je opomena, ako je uopšte i nužna, da ovo delce ne treba shvati ti doslovno, ili „sa naučne strane“. „Pogibeljni dar“ je svakako obuhva tao i Leopardija (vidi „Parini“, gl. XII, i upr. Zib., 152).

19 Upr. Zib., 1719; analogna koncepcija u „Noćnoj pesmi“, st. 13335.20 Ibid., 221; (između ostalog) 1725.21 Ibid., 2415: „Život je, naravno, stvoren za život, a ne za smrt. To

će reći da je stvoren za delanje i za sve ono što je najživotnije u postup ci ma živih stvorenja“.

22 U jednoj Leopardijevoj postili: „Od., 20: ‘Η Τα υτάλου ποτ’ έατη. Anakreont je bio grčki pesnik, IV vek p. n. e.


PESMA DIVLJEG PETLA1

Neki jevrejski učitelji i pisci tvrde, da između neba i zemlje, ili bolje reći, pola na jednom a pola na drugoj, ži vi izvestan divlji petao, koji stoji nogama na zemlji, dok mu kljun i kresta dotiču nebo.(1) Pored drugih osobina o kojima se može saznati iz knjiga pomenutih pisaca, ovaj džinovski petao2 je razuman; ili je sigurno, kao papagaj, bio naučio, ne bih znao od koga, da izgovara reči kao što to čine ljudi: pošto se na jednom drevnom pergamentu is pi sa nom jevrejskim pismom, i na jeziku negde izme-đu haldejskog, targumskog, rabinskog, kabalističkog i tal mud skog našla svečana pesma pod naslovom Scir de-tarnegòl bara letzafra, to jest Jutarnja pesma divljeg pet la. Ovu pesmu, koju sam ja, ne bez velike muke, i pošto sam se raspitao kod više rabina, kabalista, teologa, pravnika i jevrejskih filozofa, uspeo da protumačim i prevedem na narodski jezik, što se u nastavku i može videti. Za sada, nisam još uvek uspeo da otkrijem da li petao ovu pesmu ponavlja s vremena na vreme, ili svakog jutra; ili je pak bila otpevana samo jednom prilikom; ko ga to čuje, ili ga je ikada čuo da peva; i da li je rečeni jezik baš petlov, ili je Pesma preneta sa nekog drugog jezika. Što se donjeg


prepeva na narodski jezik tiče, ne bih li ga učinio što je moguće vernijim (oko čega sam se dosta namučio), re-šio sam kako je bolje da prevod bu de prozni a ne u stihu, premda se radi o pesničkom de lu. Isprekidani, i pokatkad možda naduti stil, ne treba pre ba ci va ti meni; jer je on sa-glasan sa izvornim štivom: ko je štivo u ovom smislu od-govara jeziku kojim se na is to ku posebno služe pesnici.3

Ustajte, smrtnici, probudite se! Dan iznova sviće: is ti na se na zemlju vraća, i zaludne slike nestaju. Dižite se; ponesite snova teret života; vratite se iz sveta laži u svet istine.

Ovo je čas kada svako u svesti pribira sve misli svog sadašnjeg života; priziva u sećanje stremljenja, ono što je učio i oko čega se trudio; predviđa prijatnosti i muke sa kojima će se suočiti u toku novog dana. I svako je, u ovom trenutku više nego željan, da iznova nađe, makar samo u svesti, neka radosna iščekivanja i mile misli.4 Ali malo je onih koji su zadovoljni ovom željom: buđenje šteti svima.5 Jadnik se još nije ni digao, a evo gde već hrli u zagrljaj svojoj nesreći. Najslađi od svega je onaj san koji prate radost ili nada! Jedna od njih ostaje netaknuta do sledećeg svitaja dana; ali onda, ili nestaje ili jenjava.

Kada bi san smrtnika bio večit, i izjednačen sa živo-tom; ako bi za dnevne zvezde, zbog opšte klonulosti sveg živog na zemlji, izostao sav rad; ako se više ne bi čulo mukanje goveda po livadama; urlikanje zveri po šuma-ma, ni pevanje ptica u vazduhu; kada bi prestale pčele da zuje, a leptiri da preleću sa cveta na cvet; ako se ne bi čuo nijedan glas, video niti jedan pokret, sem žubor voda, hučanje vetrova i oluja sa svih strana,6 svet bi sigurno bio


beskoristan; međutim, da li bi stoga bilo manje sreće, ili više bede, negoli što ih danas imamo? Ja pitam tebe, O Sunce, tvorče dana, ti što nadgledaš naše budne časove:7 tokom vekova koje si dosad svojim izlascima i zalascima prevalio preko glave, i kojima si video početak i kraj, da li si ikada međ živim stvorovima zapazio bar i jedno blaže-no biće? Od bezbroj dela što ih načiniše smrtnici, a koja si dosad video, misliš li ti da je ijedno od njih bilo svrsis-hodno, zadovoljilo, trajno ili privremeno, samo stvore-nje koje ga je ostvarilo? Zapravo, možeš li da vidiš, ili da li si bilo kad video sreću u okvirima sveta? U kom polju boravi, u kojoj šumi, na kojoj planini, kojoj dolini, mestu nastanjenom ili pustom, na kojoj planeti od tolikih koje tvoji plameni zraci obasjavaju i greju? Možda se, na dnu jazbina, ili duboko pod zemljom, u ponorima morskim krije od tvog pogleda? Koje živo stvorenje, koja biljka, ili bilo šta čemu ti udahnjuješ život, koje biće što nosi odlike biljnog ili životinjskog sveta učestvuje u sreći? A i ti, ti koji si tako reći neumorni džin, što hitro, noću, bez sna i predaha, prelaziš neizmerni put koji ti je propisan; jesi li ti blažen ili nesrećan?(2)

Smrtnici, probudite se. Još uvek niste slobodni od života. Doći će čas, kada vas nijedna snaga spolja, ni-kakav pokret iznutra, neće oteti spokojnome snu; već ćete u njemu večito i nezasitno počivati. Zasad vam smrt nije dopuštena: tek povremeno vam je dopušteno, i to samo za izvesno vreme, nešto što je na nju nalik. Jer život ne bi mogao da se očuva kada ne bi bio često prekidan. Dugo lišavanje od ovog kratkog i razbijenog sna, po sebi je smrtno zlo i donosi večni pokoj. Takav je


život, i da bi se podneo,8 mora se, s vremena na vreme, pustiti da predahne, da se iznova pribere, i onda ga ob-noviti, s ukusom, i tako reći, česticom smrti.9

Čini se da postojanje svega na svetu ima za svoj je-dini cilj umiranje. S obzirom da ono što nije postoja-lo ne može da umre, stoga sve postojeće je nastalo ni iz čega.10 Svakako, sreća nije krajnji cilj postojanja; jer sreća ne postoji. Istina je da živa bića, u svemu što čine imaju za cilj sreću; ali postići je neće: i u celom svom ži-votu, trudeći se, zalažući, i mučeći se bez prestanka, oni to zaista ne trpe, i ne naprežu se zbog nečeg drugog do da bi postigli taj jedini naum prirode, a to je smrt.

Bilo kako bilo, živim stvorovima, prvi jutarnji časovi obično su i najpodnošljiviji. Nije veliki broj onih koji pri buđenju imaju u svesti vesele i radosne misli; ali zato ih svi stvaraju i grade u tom času, jer čovečji duh u to vreme, premda bez nekog posebnog i izričitog razloga, uglavnom teži vedrini i spreman je pre nego u drugo neko vreme da strpljivo podnosi nedaće. Otuda se dešava, da ako je neko pri odlasku na počinak kojim slučajem bio ispunjen be-znađem, nakon buđenja prihvata iznova u duši nadu, bez obzira koliko to bilo beznadežno. Mnoge lične nesreće i muke, mnogi razlozi za brige i strahovanja u tim časovima izgledaju mnogo manji negoli što se to činilo veče pre toga. Često, zapravo, brige od prethodnog dana se preziru mal-tene s podsmehom, kao da su nastale nekom greškom, iz čiste mašte. Veče se može uporediti sa starošću; dok rano jutro je, suprotno od toga, slično mladosti: izvor utehe i samopouzdanja; a veče je tužno, obeshrabrujuće i sklo-no najgorem.11 Ali, kao i sama mladost u životu, ono što


smrtnici doživljavaju svakog dana, kratkotrajno je i prola-zno; i za njih se dan veoma brzo pretvara u zašle godine.12

Cvet mladosti, premda predstavlja najbolje godine ži vo ta, ipak je jadan. Ne zadugo, pa i ovo siroto dobro pres ta je, kada živi stvor, posle više nagoveštaja uvidi da mu sopstveno biće posrće; i tek što je mogao da oseti i u pot pu nos ti upozna svoje moći, a one već popuštaju. Kod svih smrtnih stvorenja, najveći deo života prolazi u vene-nju. Samo zbog toga što je priroda, u svemu što je stvorila, usred sre đe na i usmerena ka smrti, starost ima tako oči-gled nu i snažnu prevlast nad životom i svetom.13 Svaki de-lić univerzuma neumitno hrli ka smrti, čudesno predano i hitrim korakom. Samo sâm on kao da je otporan na propa-danje i klonulost: jer ako s jeseni i u zimu pokazuje nemoć i starost, ništa manje zato se sa svakim novim godišnjim dobom podmlađuje. Ali, baš kao što smrtnici, premda u ranim jutarnjim časovima svakoga dana povrate deo svoje mladosti, ipak iz dana u dan stare i konačno nestaju; ta ko i svet, koji se i pored toga svakim početkom godine pod-mla đu je, ipak ništa manje neprestano stari. Doći će vre-me, kada će se taj svet i sama priroda, ugasiti. I kao što od tolikih moćnih kraljevina i carstava ljudskih, i njihovih ču desnih podviga, koji u druga vremena bejahu i te kako čuveni, danas ne ostade niti kakav beleg niti slava, tako ni od celog sveta, i bezbroj događaja i propasti onoga što ne-kada bejaše stvoreno, neće ostati čak ni kamen na kame-nu; a nepreglednim prostorom će zavladati samo goli muk i duboki duboki mir.14 Tako će ovo čudesno i strahovito, sveopšte postojanje, pre negoli bude i shvaćeno i objašnje-no, iščeznuti i biti za sva vremena izgubljeno.(3) 15


Napomene

1 Napisana između 10. i 16. novembra 1824, „Pesma divljeg petla“ je poslednje delce nastalo te godine, i prema tome poslednje iz ori ginal nog kruga od dvadeset malih ogleda (operetta) koje je milanski izda vač Stella objavio 1827. Leopardi je, međutim, promenio redosled i na kraj stavio „Timandera i Heleandera“, s namerom da na taj način da jednu vrstu postskriptuma i objašnjenja. Zapravo, „Pesma“ navodi na pomisao da je Leopardi pomišljao da ovim delcem okonča svoje pi sa nje. Tekst koji je započet odjecima iz Biblije i Platona teško da je mogao imati „bolji“ završetak od apokaliptičke vizije. Lirski i ushi će ni (premda i ironični) ton; piščeva obuzetost poslednjim što je preostalo u svetu pojedinaca i samom univerzumu, reklo bi se da krije u sebi (vidi nap. 10) jednu od krajnjih formula na temu smrti koju je Leo par di ikad dodirnuo, a „Pesma“ predstavlja savršenu zaključnu kaden cu u tom smislu. Međutim, za sreću, stvari su se tako okrenule, da su piscu ostavile slobodan put da svoju knjigu obogati sa poslednjih pet dijaloga.

2 Napomena koju je, uz svoju poslednju rečenicu, pisac stavio važna je stoga, što je u pomenutoj knjizi (štampanoj u Bazelu 1640) Leopar di našao izvode iz Targuma (aramejskih parafraza i tumačenja Bibli je), gde se javljao, i u kojima je opisan pomenuti gallus sylvestris.

3 Leopardi je učio hebrejski i izgleda da je poznavao rabinsku književ nost. Preambola nije lišena filološke tananosti pomešane s iro nijom. Što se tiče jezika drevnog rukopisa o kome je reč, haldejski pripa da aramejskoj grupi jezika; targumski nosi to ime zbog posebnih stil skih infleksija, i on haldejskog porekla, a njime su pisani Targumi (vidi nap. 2); rabinski je moderniji oblik jevrejskog, kojim se služe ra bi ni, verski stručnjaci; kabalistički, onaj na kome je pisana kabala, drev na okultna i alegorička doktrina koja Bibliju tumači magijski u po gle du porekla i sudbine stvari; na talmudskom je napisan Talmud, skup jevrejskih zakona.

U Zib., 20067, Leopardi komentariše bogatstvo metafora na hebrej skom, dok u Zib. 35648 iznosi da je „hebrejska proza bila poetska zbog svoje nedovoljnosti i želje za njom, i stoga što je jezik raspolagao šturim rečnikom“.

4 Upr. Zib., 1512.5 Upr. čuveni kraj „Noćne pesme“.


6 Upr. „Usamljeni život“.7 Poziv Suncu je segment u osijanovskom duhu. Leopardi je vrlo

ve ro vat no poznavao Makfersonov spev (Poems of Ossian) u originalu, ali je sasvim izvesno poznavao Cesarottijev prepev Poesie di Ossian, o čemu nalazimo potvrde u Pesmama (Canti), i materijalni dokaz u Zi bal do nu.

8 U originalu, portarla, u značenju sopportarla.9 Upr. Zib., 1934.10 Upr. Zib., 13412 i 1616, u vezi sa ništavilom i početkom stvari. Me

đu tim, meni se čini da se on tako reći igra ovakvim pomislima kako bi stvorio vrlo čvrst paradoks, implicirajući pitanje, „Ima li postojanje [ži vot] ikakav smisao?“ i odgovarajući pozitivno: „Da, ima, tako da bismo mogli umreti!“ (Patrick Creagh)

11 Upr. Zib., 1512.12 U orig. in età provetta (lat. provectus), zašao u godine. Upr. „Pa

sse ro solitario“ (st. 21): provetti giorni.13 Upr. Zib. 4130 (april 1825), gde Leopardi direktno upućuje na dva

delca: na ovo, i na „Razgovor Prirode s jednim Islanđaninom“.14 Upr. „Beskonačnost“, st. 511.15 Primedba (3) Leopardijeva uz ovaj tekst nije mnogo komentari sa

na od strane kritike, premda je dosta zbunjujuća. Međutim, ovde će mo citirati Patrika Krejga, koji je i sam pesnik: „Reskirajući, pokušaću da objasnim jedan paradoks, i dajem jedno tumačenje barem u skladu sa Leopardijevom misli. Život (postojanje) predstavljalo bi zaista pravi život kada bi se [ovaj] živeo u sadašnjosti, što se nikada ne dešava: živ lje nje je uvek bilo prošlost ili budućnost. Budućnost ne postoji, ali i život koji je prošao, u svoje vreme bio je prošlost ili budućnost, i zbog toga nije ni postojao, i u ovom smislu ‘nikada nije imalo početka‘. ’Filo zof ski govoreći‘ zato što je [postojanje] viđeno u svetlu ‘ledene is tine’ lišeno zabluda sećanja ili nade.“


APOKRIFNI ODLOMAK STRATONA IZ LAMPSAKA1

Reč unapredOvaj odlomak, koji sam iz duga vremena preveo sa

grčkog na narodni jezik, uzet je iz jednog starog rukopi-sa nađenog pre nekoliko godina, a koji se još uvek možda na la zi u biblioteci kaluđera na Svetoj Gori.2 Dajem mu na ziv Apokrifni odlomak, jer kao što svako može da vidi, ono što je izneto u poglavlju o kraju sveta, moglo je biti napisano samo pre ne mnogo vremena, dok je Straton iz Lampsaka, filozof peripatetičar, zvani „Fizičar“, živeo trista godina pre hrišćanske ere.3 Sa druge strane, istina je da je poglavlje o poreklu sveta u skladu sa ono malo filozofovih misli što su nam ostale na stranicama antič-kih pisaca. I prema tome, moglo bi se verovati kako je prvo poglavlje, štaviše možda i početak drugog, zaista napisao Straton; ostatak je dodao neki učeni Grk, ne pre prošlog veka. Neka o ovome sude obrazovani čitaoci.


O poreklu sveta

Materijalne stvari, budući da sve odreda propadaju i doživljuju kraj, isto tako su imale i svoj početak. Me-đutim, sama materija nije imala nikakav početak, što će reći da postoji po sebi ab eterno. Jer ako vidimo da ma-terijalne stvari rastu, smanjuju se, i konačno raspadaju, možemo zaključiti da one po sebi nisu ab eterno, ali da su bile započete i sazdane; sa druge strane, naprotiv, da ono što se nikada ne razvija, ili nikada ne iščezava, mo ra mo zaključiti da nikada nije bilo ni započeto i ne proiz la zi ni iz čega.4 I svakako, ni na koji način ne bi se mog lo doka-zati da je od ove dve postavke, ova tačna, a ona pogrešna. Međutim, pošto smo sigurni da je ona pret hod na tačna, moramo to dopustiti i ovoj drugoj. Sa da vidimo da se materija nikada ni najmanje ne po ve ća va, niti se njen i najmanji deo gubi, tako da ta ista ma te ri ja, nije podvrg-nu ta uništenju. Iz ovog razloga, raz ni načini postojanja materije koje možemo videti kod, kako ih mi zovemo materijalnih tvorevina, prolaz ni su i kratkotrajni; opšte uzev, međutim, u celini tvari ni je primetan nijedan znak da je imala početak, ili da su joj zbog postojanja bili po-trebni, ili su joj sada potrebni bi lo koji razlozi ili snaga koja ne bi bila njena. Svet, to će reći postojanje tvari na jedan određeni način, nešto je što je imalo svoj početak i prolaznost.5 A sada ćemo go vo ri ti o poreklu sveta.

Materija [tvar] u opštem smislu, a biljke i živi stvoro-vi posebno, sadrži u sebi prirodno jednu ili više od sops-tvenih snaga, koje je pokreću i potiskuju neprestano i na razne načine. Ove snage mi možemo da naslutimo, pa


čak i imenujemo po njihovim dejstvima, ali same njih ne možemo znati, niti pak otkriti njihovu prirodu. A ne mo-žemo znati ni da li ta dejstva koja mi pripisujemo jednoj te istoj snazi, u stvari proističu iz jedne ili više njih, i da li nasuprot, ove snage koje mi označavamo raznim imeni-ma su zaista različite, ili je to jedna te ista snaga. Na isti način kao što svakog dana upotrebljavamo razne nazive da bismo označili jednu te istu strast ili snagu u čoveku:6 na primer, častoljublje, ljubav prema određenom zado-voljstvu i slično, koji su ponekad svako za sebe izvor dej-stava ponekad sasvim suprotnih onim drugim, dok su u stvari jedna te ista strast, to jest ljubav prema sebi, koja postupa u raznim slučajevima na različit način.7 Ove sna ge, dakle, ili bi trebalo reći ova snaga materije, pokre-nuta, kao što smo rekli, i neprestano potiskivana stvara od materije bezbroj stvorenja, što će reći da ovu na raz-ne načine preinačuje. Ova stvorenja, uzeta kao celina, podrazumevajući da su podeljena po određenim rodo-vima i vrstama, i međusobno povezana izvesnim redom i izvesnim odnosima proisteklim iz same njihove priro-de, zovu se svet. Ali, s obzirom na to što se rečena snaga nikada ne zaustavlja, i preobražuje materiju, tako i ova stvorenja, koje ona neprestano ob li ku je, na isti način ih i razara, stvarajući od njihove tva ri nove tvorevine. Na taj način, sve dok se rodovi i nji ho ve vrste, uprkos pojedi-načnom razaranju održavaju, a poredak i prirodni odno-si, u celosti ili delimično, ne menjaju, kaže se da taj svet traje. Međutim, bezbroj sve tova u beskrajnome prosto-ru večnosti, nakon što su tra jali duže ili kraće vreme, na kraju su iščezli, a u tim neprestanim preokretima tvari,


izazvanih od strane rečene snage, rodovi i vrste koje su činile te svetove nestali su, a odnosi i ustrojstvo koji su njima vladali pretvorili ni u šta. I pored svega, materi-ja se zbog toga nije smanjila ni za jednu česticu, već su samo ti pojedinačni načini postojanja propali, pri čemu je svaki od njih zamenjen, to jest novim svetom, a koji su se svetovi smenjivali, jedan za drugim.

O kraju svetaOvaj svet, kome čovek pripada i koji čini jednu od

njegovih vrsta, koliko on već traje računajući do današ-njeg dana, mi to s lakoćom ne bismo mogli reći, kao što ne možemo reći ni koliko dugo će on još trajati. Zakoni koji njime upravljaju izgledaju nepromenljivi, a takvima ih i zamišljaju, jer se oni tek malo-pomalo menjaju, a to uzi ma neshvatljivo mnogo vremena, tako da je njihovo me nja nje teško dostupno našem saznanju, a o čulima ljud skim i da ne govorimo. Ovo vremensko trajanje, bez obzira na njegovu dužinu, ništavno je u poređenju sa večnim trajanjem tvari. Mi u ovom postojećem svetu vi-di mo stalno propadanje pojedinaca i neprestano preo-bra žavanje stvari iz jedne u drugu; međutim, stoga što se razaranje bez prestanka nadoknađuje proizvodnjom, a rodovi opstaju, postoji uverenje da ovaj svet ne sadrži u sebi, niti će sadržati bilo kakav razlog zbog koga bi tre-bao ili morao da pokaže neki znak propadanja. I pored toga, možemo zaključiti i suprotno od toga, i to iz više od jednog razloga za sumnju; između ostalih, ovih.8

Poznato nam je da je zemlja, neprestano se okreću ći oko svoje ose, sa delovima bližim polutaru koji se uda-


lju ju od središta, i delovima blizu polova koji teže ka sre-dištu, promenila i stalno menja svoj oblik, i da je svako ga da na sve više nabreknuta u blizini polutara, dok je su prot-no od toga, blizu polova, sve više potisnuta. Zbog ovo ga, dakle, mora doći do toga da nakon izvesnog vre me na, trajanje inače po sebi izračunljivo, nije dostupno čo ve-ku; zemlja će se sa obe strane polutara istanjiti na ta kav način da će se loptasti oblik svesti na tanku okrug lu plo-ču. Ovaj disk, i dalje se bez prekida okre ću ći oko svo ga središta, budući sve tanji i tanji i prošireniji, vreme nom, s obzirom da se svi njegovi delovi udaljuju od centra, naj-zad će se naći s otvorom u sredini, koji otvor, povećavaju-ći se iz dana u dan, na taj način će dobiti prstenasti oblik, i na karaju se raspasti u komade, koji će se sa svoje strane, izašavši iz zemljine orbite, izgubiv tako kruž no kretanje, strmoglaviti na sunce, ili možda na ne ku planetu.

Za potvrdu ove tvrdnje mogli bismo da uzmemo kao primer Saturnov prsten,9 oko čije prirode fizičari10 ne mogu da se slože. Makoliko bila nova i dosad neču-vena, ne bi nužno morala biti i neverovatna pretpostav-ka da je taj prsten bio jedna od manjih planeta pratilja Satur no vih; onda, spljoštena i potom provaljena u sre-dini, iz razloga koje smo izneli u vezi sa zemljom, ali mnogo br že, budući sastavljena od ređe i mekše tvari, ispala je iz svoje kružne putanje i pala na planetu Sa-turn, koja je zah va lju ju ći svojoj privlačnoj sili mase i središta uspela, baš kao što zapravo i vidimo, da je za-drži oko svoga centra. U potpunosti je zamislivo, da ovaj prsten, ne presta ju ći da se kreće, kao što i čini, oko svog središta, sada istovetnim sa onim Saturnove lopte,


postaje sve tanji i da se širi, dok se prostor između njega i netom rečene lop te povećava, premda se ono može do-gađati isuviše spo ro da bi takve promene čovek mogao da zapazi i bio sa njima upoznat, pogotovu s obzirom na udaljenost. Ovo se, da li ozbiljno ili iz šale, priča kada je u pitanju Sa tur nov prsten.11

Sada, ova promena zemljinog oblika za koju znamo da se desila i da se dešava svakoga dana, bez ikakve sum-nje, iz istih razloga dešava se i svakoj od ostalih planeta, samo što kod njih ova nam ne pada toliko u oči, kao što je to slučaj kada se radi o Jupiteru; i ne samo planete koje se slično zemlji okreću oko sunca, već se isto to nesum-njivo dešava svim planetama za koje imamo sve moguće razloge da verujemo kako gravitiraju oko svake zvezde. Zbog toga, na isti način koji smo zamislili kada se radi-lo o zemlji tokom određenog vremena, sve planete koje su se po sebi raspale, moraju da se sunovrate, neke na sunce, a druge na svoje zvezde. U tom plamenu, očito je da će ne samo izvesni pojedinci, već uopšte svi oni ro-dovi i vrste koji sada obitavaju na zemlji i na planetama, biti uništeni, da se tako izrazimo, u samom korenu. Ovo su verovatno slične pretpostavke koje su u svojoj svesti imali filozofi, kako grčki tako i varvarski, koji su tvrdili da ovaj svet na kraju mora nestati u plamenu.12 I pošto znamo da se sunce isto tako okreće oko svoje ose, i da tako mora biti i sa zvezdama, proizlazi da će vremenom, i ono i one, ništa manje od planeta, morati da se raspad-nu, a njihov plamen rasprši u prostoru. Na ovaj način, dakle, kružno kretanje svetskih kugli, koje predstavlja najvažniji deo postojećih prirodnih zakona, i tako reći


početak i izvor očuvanja ove vasione, biće isto tako ra-zlog razaranju same te vasione i rečenih zakona.

Sa raspadom planeta, zemlje, sunca i zvezda, ali ne i njihove materije, iz ove će nastati nova stvorenja, koja će se razlikovati po novim rodovima i novim vrstama, i u skladu sa večitim snagama materije, nastaće novi po-redci stvari i jedan novi svet.13 Ali u vezi sa prirodom tog sveta i njegovih poredaka, kao zapravo i bezbroj drugih koji su jednom postojali, i beskrajnog broja koji će tek pos to ja ti u budućnosti, mi nismo u moći da pravimo čak ni daleke pretpostavke.


Napomene

1 Ovaj mali ogled nastao je, po svoj prilici, u Bolonji, u jesen 1825, prem da je objavljen tek dvadeset godina docnije, kao prvi dodatak već od ranije postojećem krugu. Uzevši u obzir da su operette iz 1824. nasta le u brzom nizu jedna za drugom, plod razmišljanja i ideja koje su se ta lo ži le godinama, ovaj ogled odražava piščevu stalno rastuću brigu i želju da izrazi svoj materijalistički pogled na svet. Leopardijeva li tera tu ra je široka: Epikur, Pismo I Herodotu, i naročito Pismo II Pitoklu; me đu tim, strogo uzev, njegov izraženi materijalizam je na liniji Fon tene la, barona D’Holbaha i francuskih mislilaca XVIII veka. Međutim, kri ti ka ukazuje na to da Leopardijeve ideje zapravo ne odražavaju ono što je nama poznato u vezi sa Stratonom iz Lampsaka. Iz zapisa u Zib. 4248 („…sistem Stratona iz Lampsaka, koji sam izneo u jednom del-cu napisanom u tu svrhu“) možemo zaključiti da je Leopardi mislio sup rot no. Bilo kako bilo, Timpanaro (str. 224) umesno primećuje: „Os taje činjenica da je izbor ove ličnosti bio vezan za materijalizam i ateizam: Straton je negirao bilo kakvu ulogu bogova u nastanku sveta, a čak je i za Demokritovu fiziku smatrao da je puna fantastike i li še na naučne strogosti.“

Protagonist „Odlomka“ nije, dakle, čovek, već tvar – materija; i dok „živi stvorovi“ igraju malu ulogu, čovek kao takav se skoro i ne po mi nje. Zbog toga u ovom delcu nema ničeg izravno „moralnog“, i ov de je čak izostavljen i nagoveštaj o čovečanstvu, što nije bio slučaj, re ci mo, u „Đavolku i Patuljku“: „svet bez ljudi“ je ovde viđen u kosmič kim srazmerama. Dodajemo, da je ovaj tekst napisan u vreme ka da je pisac bio na izvestan način mentalno iznuren nakon napora iz 1824, kada je izjavio kako je izgubio interesovanje za čovečanstvo (vi di npr. pismo Vieusseuxu od 4. marta 1826), i za sebe rekao da je „grob koji se kreće“ (Zib. 4149, 3. novembar 1825); u vreme kada su svi nje go vi zapisi bilo čisto filološke prirode.


2 Leopardi je bio stručan „imitator“, kao u navodno prevedenoj Him ni Neptunu (1816). Drugi primeri ovog roda, u ovoj knjizi, bili bi „Ksilografi“ i „Pohvala pticama“.

3 Straton iz Lampsaka (umro posle 1827. p.n.e.), Teofrastov nasled nik u vođenju peripatetičke škole. Aristotelovac u mnogo kom po gle du, zastupao je pre svega postavku da se prirodni procesi mogu objas ni ti isključivo prirodnim uzrocima, a ne bilo kakvim učešćem bo go va.

4 Upr. Platon, Fedar, XXIV.5 Rani primer piščevog interesovanja po ovom pitanju, može se na

ći u Zib., 62933.6 Leopardi ovde ima u vidu D’Holbachovu, Système de la nature.7 Upr., na primer, Zib. 14950 („sve ljudske emocije potiču iz ljubavi

prema sebi prilagođenoj na razne načine“), i 24901 („ne postoji strast koja ne bi bila samoljublje“); uporedi takođe „Priroda i Duša“, nap.7.

8 Fubini (str. 235) upućuje na Fontanelleove Entretiens sur la plu ra-li té des mondes, 5e soir (Razgovori o višestrukosti sveta, 5. veče).

9 Upr. u vezi sa ovim gl. IV u Storia dell’Astronomia (Istorija as trono mi je).

10 U originalu i fisici; termin je u Leopardijevo vreme imao šire znače nje, kao u „Fizičaru i Metafizičaru“.

11 U ovom odlomku Leopardi ima u vidu prozaističan Galilejev tip proze.

12 Heraklit, stoičari, indijski filozofi, eritrejska Sibila… itd. (Galim ber ti). Vidi takođe Zib. II 107980.

13 Odjek iz Otkrov. 21,1: „I vidjeh nebo novo i zemlju novu“ itd. „Uče ni Grk“ iz Reči unapred bi verovatno zapazio ovu vezu.


RAZGOVOR IZMEĐU TIMANDRA I HELEANDRA1

Timander: Želim, a i primoran sam da vam is kre-no kažem. Srž i cilj vašeg pisanja i vašeg načina izra ža-va nja, meni se čini za osudu.

Heleander: Sve dok ne budete tako mislili i o mo-jim postupcima, mene to mnogo ne pogađa; jer reči i pi sa nje nemaju veliku važnost.

Timander: Što se vaših postupaka tiče, ja tu ne bih imao šta da vam prebacim. Znam da drugima ne či ni te dobro zato što to ne možete, i vidim da ne činite zlo zato što to ne želite. Međutim, kada su u pitanju reči i ono što pišete, ja vas držim vrlo odgovornim, i ne slažem se sa vama da ove stvari danas nemaju bogzna kak vu vred-nost, jer naš sadašnji život ne sastoji se, može se reći, u nečem drugom. Ostavimo za sada reči, i da po raz go va-ra mo o pisanju. Tom vašem stalnom prebaci vanju i ru-ga nju ljudskome rodu, što je pre svega van mode.

Heleander: I moj mozak je van mode. I nije ništa novo da se deca rađaju na oca.


Timander: A neće biti ništa novo i ako vaše knji-ge, kao sve što se sukobljava sa ustaljenim tokovima, ne budu imale uspeha.

Heleander: Nikakva velika šteta. Ako ništa dru-go, neće ići da prosjače hleb od praga do praga.

Timander: Četrdesetak ili pedesetak godina ra ni-je, filozofi su se loše izražavali o ljudskoj rasi; međutim, u ovom veku, čine nešto sasvim suprotno.

Heleander: Mislite li vi da su pre četrdesetak ili pedesetak godina, filozofi,2 govoreći o ljudima, lagali ili kazivali istinu?3

Timander: Više i češće istinu negoli laž.Heleander: Da li verujete da se u ovih četrdeset ili

pedeset godina ljudski rod promenio suprotno od ono ga što je bio pre toga?

Timander: Ne verujem; ali to ništa ne menja od onog što smo rekli.

Heleander: Zašto ništa ne menja? Možda je pos-tao silniji, ili se popeo na društvenoj lestvici; tako da su pisci danas prinuđeni, ili dužni da ga poštuju?

Timander: Mi se šalimo, a pitanje je ozbiljno.Heleander: Nego, da se mi vratimo na naš predmet,

meni nije nepoznato da su ljudi u ovom veku, čineći zlo svome rodu na način iz davno prošlih vremena, ipak i po-red toga govorili dobro o njemu, što je suprotno od ono ga što se dešavalo u prošlom veku. Međutim, ja koji ne činim zlo ni sebi sličnim ni nesličnim, ne verujem ka ko sam sada obavezan da protiv svoje savesti pričam do bro o drugima.

Timander: Vi ste ipak dužni, kao i svi drugi, da se potrudite i budete od koristi svojoj vrsti.


Heleander: Sigurno, ali ako vrsta kojoj pripadam meni čini sve ono što ne treba, ne vidim kako sam ja to du žan da postupam onako kako vi velite. Ali, pretposta-vi mo da jesam dužan. Šta mi je činiti, ako već ništa ne mo gu da uradim?

Timander: Ne možete, a i mali je broj onih koji mo-gu da učine nešto svojim postupcima. Međutim, pi sa-njem, možete da budete od koristi, i morate. A ne mo že se biti od koristi knjigama koje uopšte neprestano zagri-zaju čoveka; štaviše, tako se zaista nanosi velika šte ta.

Heleander: Slažem se da tako koristi nema, ali ni šte te. Nego, da li vi verujete da se može biti od koristi ljud skoj vrsti?

Timander: Ne samo ja, već to veruje celi svet.Heleander: Kojim knjigama?Timander: Raznih vrsta; ali moralnim delima po-

sebno.Heleander: To celi svet ne veruje; jer i ja, između

os ta lih, to ne verujem; kao što je jedna žena odgovori-la So kra tu.4 Ako bi bilo koja knjiga o moralu5 mogla biti ko ris na, mislim da bi tu najbolje prošli pesnici: kažem pes ni ci, uzimajući ovu reč u njenom širem smislu; to će re ći knjige koje su namenjene da pokrenu maštu; a tu ne pra vim nikakvu razliku između proze i stihova. Elem, ja imam vrlo malo poštovanja za takvu vrstu poezije, ko ja kada se pročita i o njoj razmisli, u svesti čitaoca ne os tav-lja takvo plemenito osećanje, koje ovoga u toku od po la sata, ne bi sprečilo da pomisli nešto nisko, ili da ne uči ni nešto nedostojno. Ali, ako čitalac izda svog najbo ljeg pri-jatelja, jedan sat posle takvog čitanja, ja neću zbog toga


prezreti tu pesmu: jer na taj način morao bih da prezrem najlepše, najtoplije i najplemenitije pesme na svetu. A onda, iz ovoga bi isključio i čitaoce koji žive u velikim gradovima: koji makar i imali priliku da čitaju pažljivo, neće imati od toga ni onih pola sata, niti će ih to oduše-viti ili uzbuditi, bez obzira na vrstu poezije.6

Timander: Vi govorite kao i obično, sa zlobom, i ta ko skrećete pažnju da vas drugi redovno veoma loše pri ma ju, i da sa vama ništa bolje postupaju: jer ovo je naj češ ći razlog za zlovolju i omalovažavanje koje neki iz ra ža va ju prema sopstvenoj vrsti.

Heleander: Zaista, ja i ne kažem da su se ljudi pre ma meni lepo odnosili ili odnose: tim pre što bih na taj način sebe istakao kao jedinstven slučaj. A nisu mi na neli ni neko naročito zlo: jer nemajući bilo kakve zah-te ve prema njima, a budući ni u kakvom suparništvu sa njima, ja se nisam ni izložio njihovim uvredama više ne-goli što je to bilo potrebno.7 Kažem vam, i u to vas uve-ravam, da s obzirom da znam i sasvim jasno vidim kako ni najmanje ne umem da činim ono što se od nekog zah-teva kako bih bio prijazan prema svetu; kao i da sam do krajnosti nesposoban da opštim sa drugima, pa čak i da se snađem sa sopstvenim životom, bilo zbog toga što sam sâm kriv, ili što je to sama moja narav; ipak, ako bi se svet ponašao prema meni bolje nego što to čini, ja bih ga manje cenio od onog kako ga zapravo cenim.

Timander: Prema tome, vi ste tim pre za osudu: jer mržnja, i želja, da tako kažemo, za osvetom svetu, uko li ko je neko bio pogrešno uvređen, imala bi i nekak-vo opravdanje. Ali za vašu mržnju, prema onome što ka-


že te, nema nikakvog posebnog razloga; ukoliko se ne bi radilo o uobičajenom i bednom častohleplju da se stek-ne glas čovekomrsca, i bude kao Timon,8 što bi bila že lja sama po sebi gnusna, naročito strana ovom veku, pre-da nom pre svega čovekoljublju.9

Heleander: Što se častoljublja tiče, nema nikakve potrebe da vam odgovaram, jer sam već rekao da ja od sve ta ništa ne želim: i ako vam se ovo čini neverovatnim, premda je istinito, morate mi barem verovati da me ne čas to hlep lje ne podstiče da pišem ono što danas, ka ko sa mi tvrdite, donosi pogrdu a nikako hvalu onom ko ji pi še. Od mržnje prema celoj našoj vrsti, osećam se to li-ko daleko, da ne samo neću, već i ne mogu da mrzim one koji me posebno vređaju; štaviše, ja sam u potpunos ti nes po so ban i nedostupan za mržnju. Što ne predstavlja ma li deo moje nepodatnosti za opštenje sa svetom. Ali ja tu ne mogu bogzna šta: pošto uvek mislim da obično onaj koji sebe ubeđuje, da time što čini bilo kome nepri-jat nost ili neko zlo, čini to stoga što mu to odgovara ili pričinjava zadovoljstvo; on navodi sebe na vređanje, ne zato da bi naneo zlo drugome (jer to zaista nije cilj ni jed-nog mogućeg postupka ili pomisli), već da se priči ni do-bro sebi, što je prirodna želja, koja ne zaslužuje mrž nju. Osim toga, kada kod drugog primetim neki nedostatak ili krivicu, pre nego što počnem da se zgražavam, os vr-nem se da ispitam sebe, pretpostavljajući da sam i sâm u odgovarajućim prilikama i okolnostima; i pošto uvek na đem da sam umrljan, ili kadar da učinim iste tak ve greš ke, nemam srca da se zbog toga nerviram. Uvek os tav ljam mesta da se rasrdim onda kada vidim ne ku


izopačenost koja je strana mojoj naravi, ali koju do da-nas nisam mogao da zapazim. Na kraju, saznanje o tašti-ni svega ljudskog, stalno mi je u svesti, tako da ni sam u stanju da se borbeno založim za bilo koju od njih; a gnev i mržnja mi se čine strastima mnogo većim i snažnijim, nego što to odgovara krhkosti samog života. Vidite li sa-mo koliko je veliki prostor koji razdvaja Ti mo na od me-ne. Timon, koji je mrzeo i klonio se svih, vo leo je Alki-bi ja da, i samo se njemu ulagivao, što je do ne lo mnoga bu du ća zla njihovoj zajedničkoj otadžbini.10 Ja, ne mrze-ći ga, mnogo bih se više klonio njega negoli os ta lih, upo-zorio bih građane na opasnost, i pomogao im da se iz nje izvuku. Neki kažu da Timon nije mrzeo lju de, već zveri u ljudskom obliku. Ja ne mrzim ni ljude ni zveri.

Timander: Ali nikog i ne volite.Heleander: Čujte, prijatelju moj. Ja sam rođen da

vo lim, voleo sam, i to možda sa takvom privrženošću ko li ko je ova moguća kod živih bića.11 Danas, prem-da još nisam došao, kao što vidite, u stanje ohlađenih stras ti, a ni mlakih, nimalo se ne stidim reći da nikog ne volim, sem samog sebe, i to zato što priroda tako zahte-va,12 premda što je moguće manje. I pored svega toga, navikao sam, a i spreman da lično patim, pre nego što bih postao razlog da neko zbog mene pati. I što se ovoga tiče, iako niste baš najbolje obavešteni o mojim život-nim navikama, verujem da mi ipak možete biti svedo-kom.

Timander: To vam ne mogu poreći.Heleander: Tako da ja, što se mene tiče, ostavlja-

jući po strani obzire prema samom sebi, ne propuštam


da svetu pružim ono najveće, štaviše jedino dobro koje sam sveden da želim samome sebi, to jest da ne patim.

Timander: Međutim, da li izričito priznajete da čak uopšte ne volite ni naš rod?

Heleander: Da, izričito. Ali kao i sve drugo, kada bih se ja pitao, ja bih one koji su krivi kaznio, premda ih ne mrzim; tako, kada bih mogao, ja bih učinio sve u svo-joj moći za vrstu kojoj pripadam, premda je ne volim.

Timander: Dobro, neka tako i bude. Ali, na kraju, ako vas ne nagone nepravde koje su vas pogodile, ni mr-žnja, a ni častohleplje, šta vas to onda navodi da pišete na ovaj način?

Heleander: Razne stvari. Kao prvo, činjenica da ne podnosim nikakvo pretvaranje i prikrivanje: kojima ponekad popustim u razgovoru, ali u onome što pišem nikada; jer ja često govorim zato što je to nužno, dok za pisanje ne postoji nikakvo moranje; i kada bih imao da kažem ono što ne mislim, to mi ne bi baš mnogo pomo-glo da ne lupam glavu nad hartijom. Svi učeni ljudi se smeju onima koji danas pišu na latinskom, jeziku kojim ni ko ne govori, a malo ga ko razume. Ne vidim zašto ne bi bilo isto tako smešno, i ovo večito pretpostavlja-nje koje se sprovodi u pisanju i govoru, o postojanju iz ves nih ljudskih odlika za koje svi odreda znaju da ih vi še nema kod onih koje je mati rodila, i nekim ideali-zo va nim ili fantastičnim bićima, nekad davno-davno obo ža va nim, koja u sebi uopšte ne cene ni oni koji ih po mi nju, niti oni koji su čuli da su ova pomenuta.13 Da ne ko upotrebljava masku ili se prerušuje da bi prevario dru ge, ili da ga ne bi prepoznali; to mene ne čudi: ali da


svi idu okolo sa istovetnom maskom na licu, i prerušeni na isti način, niko nikoga ne obmanjujući, i vrlo dobro se međusobno prepoznavajući, za mene je to detinjarija. Skinu li maske, i ostanu li u svojim odelima, utisak se ne će promeniti, a oni će se osećati bolje. Jer, na kraju kra je va, ovo neprestano pretvaranje, uz to i beskorisno, i ovo stalno predstavljanje jedne ličnosti koja je sasvim različita od tvoje, ne može se obavljati bez smetnji i veli-kih neprijatnosti. Da su ljudi iz primitivnog stanja, usa-mljeničkog i divljeg, prešli na savremenu civilizaciju u jednom skoku, a ne postepeno; verujemo li mi da bi se u jezicima našle imenice za napred pomenute stvari, kao i navika kod naroda da te imenice svaki čas ponavlja-ju? Zapravo, mene ovaj običaj podseća na jedan od onih dnevnih obreda ili postupaka, veoma dalekih od današ-njih običaja koji se i pored svega održavaju silom navi-ka. Međutim ja, koji nisam u stanju da se prilagodim ob re di ma, ne mogu to ni kada je u pitanju navika; i pi-šem na savremenom jeziku, a ne na onom iz trojanskih vremena. Kao drugo, ja u svojim spisima ne idem toliko za tim da ujedem našu vrstu, koliko da se požalim na usud.14 Mislim da ništa nije očiglednije i opipljivije od neizbežne nesreće sveg živog. Ako ta nesreća nije prava, sve je lažno, i onda da dignemo ruke od ovog, kao i od svakog drugog raspravljanja. Ako je prava, zašto mi ne bi bilo dopušteno da se na nju slobodno i otvoreno ža-lim, i kažem, ja patim? Ali, kada bih se plačući žalio (a ovo je treći razlog koji me pobuđuje), dosadio bih i to ne malo drugima, a i samom sebi, potpuno uzaludno. Smejući se našim zalima, ja u tome nalazim neku utehu;


i na isti način omogućujem to i drugima. Ako mi to nije dato, ipak i dalje smatram izvesnim da smejanje našim zalima je jedina korist koju iz toga možemo da zvuče-mo, i jedini lek koji se u tome može naći. Pesnici kažu da očajanje ima na usnama uvek jedan samotni osmeh. Ne treba misliti kako ja ne saosećam sa ljudskom nesrećom. Ali pošto nema te sile koja bi tu mogla pomoći, nikakvo umeće, nikakav trud, bilo kakav sporazum, cenim da je mnogo dostojnije čoveka i jednog plemenitog očajanja, da se smejem opštim zalima, negoli da se prepustim uz-disajima, suzama, i cičim sa ostalima, ili ih podstičem da to čine.15 Na kraju, preostaje mi da kažem, da ja ništa manje od vas, i isto toliko koliko bilo ko drugi, želim do bro svojoj vrsti uopšte, ali se niukom slučaju mogu to me da nadam; i ne umem da se radujem nekim lepim iš če ki vanjima, kao što vidim da to čine mnogi filozofi u ovom veku; i moje očajanje, budući potpuno i trajno, zasnovano na čvrstom sudu i izvesnosti, ne ostavlja mi mesta ni za kakve snove i srećna maštanja u pogledu bu-dućnosti, niti pak snažno srce kako bih preduzeo bilo šta što bi moglo da ih ostvari. Vi vrlo dobro znate da čo vek nije spreman ni da pokušava nešto za šta zna ili veruje da mu neće poći za rukom; a i kada pokuša, čini to nerado i sa nedovoljno snage; i da pišući drugačije i suprotno od sopstvenog uverenja, bilo ono makar i po-grešno, nikada neće biti napisano nešto što bi bilo do-stojno pažnje.

Timander: Ali sopstveno mišljenje valja promeni-ti onda kada je u suprotnosti sa onim pravim; kao što je to slučaj sa vašim.


Heleander: Što se mene tiče, ja sudim da sam ne-srećan, i znam da se u ovome ne varam. Ako ostali nisu, ja im na tome od sveg srca čestitam. Ja sam sem toga si-gu ran da se nesreće neću osloboditi, pre smrtnoga časa. Ukoliko drugi za sebe gaje drugačiju nadu, ja se na sli-čan način radujem.

Timander: Svi smo mi nesrećni, i svi su to bili: i ve ru jem da se nećete ponositi ovom svojom mišlju kao jed nom od svežijih. Međutim, ljudska sudbina se može znatno poboljšati u poređenju sa današnjim njenim sta-njem, kao što se neizrecivo popravila od onog ranijeg. Vi kao da se ne sećate, ili ne želite da se setite da je čovek usavršiv.16

Heleander: Da je usavršiv verovaću vam na reč; ali da je već savršen, a to je ono što je od najveće važno-sti, ne znam zaista kada ću u to poverovati, i na čiju bi to bilo reč.

Timander: Još nije dospeo do savršenstva, zbog krat kog vremena; međutim, sumnje nema da će ga pos-ti ći.17

Heleander: Ni ja u to ne sumnjam. Ovih neko-liko godina koje su minule od početka sveta do današ-njeg dana, nisu mogle biti dovoljne; i ne treba izražavati sud o naravi, sudbini i sposobnostima čoveka: jer pored toga imao je on i drugo šta da radi. Međutim, sada je obuzet samo usavršavanjem naše vrste.18

Timander: Svakako, na tome se veoma nastoji u ce lom civilizovanom svetu. I imajući u vidu bogatstvo i efikasnost sredstava pri ruci, od kojih su oba odskora neverovatno porasla sasvim je verovatno da će taj cilj u


razumnom roku i biti postignut: i ova nada nije od male fajde kada su u pitanju korisna preduzetnost i dela koje ona podržava i stvara. Stoga, ako je oduvek bila štetna i pogrešna, danas je krajnje štetno i ogavno isticati to va-še očajanje i ulivati uverenje ljudima o neizbežnosti nji-hove bede, o uzaludnosti života, slabosti i beznačajnosti njihove vrste, kao i o zloćudnosti njihove prirode: što može samo da ih dovede do stanja malodušnosti; oduz-me im samopoštovanje, prvi osnov časnog, korisnog i slavom ispunjenog života, i da ih uz to odvrati od toga da se postaraju o sopstvenom dobru.

Heleander: Ja bih da mi vi sasvim jasno kažete, čini li se vama da je ono što ja mislim i kažem o nesreća-ma čovečanstva, istina ili laž.

Timander: Vi se iznova hvatate svog najdražeg oruž ja; i kada bih vam ja poverio da je ono što kažete is-ti na, mislite li da ste time postigli pobedu. Sada ću vam od go vo ri ti, da svaku istinu ne bi trebalo propovedati svi ma, niti pak uvek.

Heleander: Molim vas lepo, budite ljubazni pa od go vo ri te na još jedno moje pitanje. Ove istine koje iz-ri čem, ali ih ne propovedam, jesu li one osnovne, ili tek do dat ne istine?

Timander: Ja, ako mene već pitate, mislim da su one od suštastvene važnosti u sveukupnoj filozofiji.

Heleander: Dakle, ogromno se varaju oni koji go-vo re i propovedaju da se savršenstvo čovekovo sastoji u spoznaji istine, i da sva njegova zla proističu iz pogreš-nog mišljenja i neznanja, i da će ljudski rod biti konač-no srećan onda kada svako ili većina sveta bude saznala


istinu, i samo na osnovu nje bude usmeravala svoje ži-vote. A ovo vam kažu ništa manje i svi antički i savreme-ni filozofi. Međutim, eto, po vašem mišljenju, one istine koje predstavljaju suštinu vascele filozofije, valjalo bi sa-kriti od većeg dela čovečanstva; a verujem i da biste se lako složili sa tim kako bi valjalo da niko za njih i ne zna, ili da budu zaboravljene: jer kada bi se za njih saznalo, i kada bi ih čovek nosio u srcu, nema sumnje, one bi samo mogle da budu štetne. To je isto kao kada bi se reklo da fi lo zo fi ju treba iskoreniti iz sveta. Meni nije nepozna-to da je krajnji zaključak koji se može izvesti iz prave i savršene filozofije taj da ne treba filozofirati. Iz čega se zaključuje, na prvom mestu, da je filozofija nekorisna, jer da bi se uzdržalo od filozofiranja, za to nije nužno biti filozof; na drugom mestu, ona je veoma štetna, jer do ovog poslednjeg zaključka se dospeva isključivo o sopstvenom trošku, a kada se već jednom utuvi, ne mo-že se primeniti; jer nije u vlasti ljudi da zaborave istine koje znaju, i pre će se čovek otarasiti bilo koje navike sem one da filozofira. Sve skupa filozofija, nadajući se i obećavajući na početku da će naći leka našim zalima, na kraju se svodi na želju da uzalud pomogne samoj sebi.19 Pošto je sve to tako, ja vas pitam zašto treba verovati da je sadašnje vreme više sklono i bliže savršenstvu od mi-nulih vremena. Možda zbog toga što bolje poznajemo istinu; koja se očevidno suprotstavlja ljudskoj sreći? Ili možda zato što je danas nekolicini ljudi jasno da ne tre-ba filozofirati, premda nisu u stanju da se toga odreknu? Međutim, prvobitni ljudi zapravo i nisu filozofirali, a div lja ci se od toga uzdržavaju bez velike muke. Kojim


to drugim sredstvima, novim i moćnijim, mi to raspola-žemo, a koja naši preci nisu imali, da bismo se približili savršenstvu?

Timander: Mnogim, i od velike koristi: međutim, da ih ja sada ovde iznosim, trebalo bi nam ne znam ni sam koliko vremena.

Heleander: Ostavimo ih zasad po strani: vratimo se na moj slučaj; kažem, ako u svojim spisima podsećam na neke teške i sumorne istine, činim to da bih skinuo teret sa duše, utešio se osmehom, i ni zbog čega drugog; i pored svega, u istim tim knjigama ja ne prestajem da žalim, da odvraćam i upozoravam protiv istraživanja te bedne i ledene istine, saznanje o kojoj je izvor ili ravno-duš nosti i lenjosti, ili duševne niskosti, pakosti i nepoš-te nih postupaka i izopačenosti naravi: dok suprotno od toga, hvalim i uzdižem one sudove, uprkos tome što su pogrešni, koji rađaju plemenite, snažne postupke i mi-sli, velikodušne, časne i korisne opštem ili ličnom do-bru; ona maštanja, lepa i srećna, premda zaludna, koja daju vrednost životu; prirodne zablude svesti; i na kraju, zablude drevnih vremena,20 veoma različite od zabluda varvara, koje su isključivo, a ne one druge, trebale da pro pad nu pod pritiskom savremene civilizacije i filozo-fi je. Međutim ove poslednje, po meni, prevazišle su sve granice (što je svojstveno i što se neumitno dešava čo-veku); netom smo se oslobodili jednog varvarstva, one nas sunovraćuju u neko novo, ne manje od onog pret-hodnog; iako je ovo nastalo iz razuma i znanja, a ne ne-ukosti; i samim tim manje uspešno i primetno na telu negoli u samom duhu, manje odvažno u delovanju, i da


se tako izrazim skrivenije i više unutarnje. U svakom slu ča ju, sumnjam, ili bolje rečeno, sklon sam verovanju da zablude drevnih vremena, koliko god bile one nužne za dobrobit civilizovanih naroda, tim pre svakodnevno pos ta ju sve više i više nepodobne za bilo kakvu obnovu. Što se pak savršenstva čoveka tiče, ja vam se kunem, da je dosad postignuta, ja bih već bio napisao barem jedan ceo tom hvale ljudskome rodu. Ali, s obzirom da ja tome svedok bio nisam, a ne verujem da ću to i biti u životu koji mi preostaje, spreman sam da testamentom zave-štam dobar deo onoga što imam kako bi se, kada ljudski rod bude postigao savršenstvo, svake godine napisao i izneo javnosti jedan panegirik; kao i da mu se, po ugle-du na antičke, podigne mali hram ili statua, ili bilo šta zašta se veruje da bi odgovaralo svrsi.


Napomene

1 Napisan od 14. do 24. juna 1824, između „Tasa“ i „Parinija“, „Razgo vor između Timandra i Heleandra“ ima svoju istoriju. Sa „Tasom“ i „Kolumbom“ objavljen je januara 1826. u časopisu Antologia (koji je izdavao Vieusseux), i zatim u Stellinom Nuovo Ricoglitore, u aprilu iste godine. U prvom izdanju Operettea stavljen je na kraj knjige, iz sledećih razloga: „Voleo sm da napišem predgovor za Operette morali, ali činilo mi se da ironični ton koji provejava u njima i uopšte njihov duh, u potpunosti isključuju bilo kakav uvodni deo; a možda ćeš se i ti, promisliš li samo o tome, složiti sa mnom, da ako bi i jedno de lo trebalo da ostane bez uvoda, onda je to naročito slučaj sa ovim. Svejed no, pokušao sam da ovo učinim sa Timandrom i Heleandrom… ko ji je jednovremeno predgovor i apologija dela protiv savremenih filo zo fa. Samo što sam ga ja stavio na kraj.“ (Pismo izdavaču Stelli, od 16. juna 1826).

Prvobitno, dvojica učesnika u razgovoru trebalo je da se zovu Mize no re i Filenore, ili „mrzitelj“ i „ljubitelj“ čovečanstva (vidi Disegni letterari iz 1823, PP, I, 700). Međutim, ispitivanjem savesti, a i motiva, Leo par di je očevidno shvatio da se teoretski pripremljeni stav za Mize no ra od mržnje preobratio u saosećanje: „saznanje o zaludnosti sveg ljudskog, ispunjava mi svest na takav način, da sam nemoćan da se rešim sa koje bih strane zauzeo borbeni stav; a bes i mržnja meni se čine strastima većim i snažnijim negoli što se pristoji tanušnosti ži vota“ (vidi str. 184); elem: „Ne treba da misliš da ja nemam saosećanja za nesrećnost čovečanstva.“

Timander (onaj koji častvuje čoveka; od grčkog timế, čast, i andros, čo vek), manje da bi se suprotstavio Heleandru (onaj koji saoseća sa čovekom) koliko da mu pruži mogućnost da iznese jednu vrstu jas ne analize svoje sopstvene negativističke ideologije. LeopardiHeleander, u polemici sa tolikim misliocima svog vremena, ubeđen je


u neizlečivu nesreću čovečanstva, i prisvaja sebi pravo, ako ne dužnost, da iznese na videlo ovu stvarnost. Ostaje u njemu, međutim, dejstveno ube đe nje kako bi bolje bilo ne ispitivati „istinu“; stoga on ovde i hvali „ona maštanja, lepa i srećna, premda zaludna, koja daju vrednost životu“. U svojoj polemičkoj doslednosti, ton ovog razgovora je vedar. Na sasvim drugi način i sa žestokom oštrinom Leopardi će, pri kraju ži vo ta, polemisati sa svojim protivnicima i klevetnicima (napuljski „no vi mislioci“, i prijateljineprijatelji iz časopisa Antologia).

2 Svakako da nije reč o illuministima koji su propovedali sa vr še nstvo čoveka, itd., već o filozofima kao baron D’Holbach, čiji je ma te rija li zam bio obojen pesimizmom i težnjom da se omalovaži čo ve čanstvo, u vezi sa prirodom i kosmosom.

3 Aluzija na misao iz doba prosvećenosti, koju je Leopardi svesrdno podržavao; kao i na spiritualističku reakciju s početka XVIII veka.

4 Leopardijeva postila: „Plat., Conviv. Disput. Socratis et Diatimæ“. – Takođe, Gozba, 202 c.

5 U orig. libro morale, tj. knjiga koja raspravlja o pitanjima morala u smislu „kako valja živeti“; kao što stoji i u samom naslovu dela.

6 Motiv koji nalazimo i u gl. IV „Parinija“.7 Upr. iskustvo „Islanđanina“ (str.)8 Timon Atinjanin, filozof skeptik iz V veka p.n.e., smatran čo ve ko

mrs cem, pominje se kod Plutarha (Život Atinjaninov, 70); protagonist u istoimenoj Šekspirovoj drami; Lukijan napisao o njemu dijalog (Ti-mon ili čovekomrzac). Leopardi imao u planu da napiše razgovor iz među Timona i Sokrata.

9 Ovaj „osvrt“ na čovekoljublje valja videti u svetlu Leopardijevog na pa da na olaki optimizam, „progres“ i „produhovljenost“ sveta, i tome slično (upr. „Tristana“). Vidi takođe Zib., 885: „…čovekoljublje, ili univerzalna ljubav i ljubav prema čovečanstvu, nikada nisu bi li svojstveni bilo čoveku ili velikom čoveku…“, i u nastavku, on uni verzal nu ljubav naziva „teorijom nečinjenja dobra bilo kome“.

10 Upr. Plutarh, Život Alkibijadov, XVI; i Život Antonijev, LXX.11 Biografija i sami spisi (poglavito pisma članovima porodice i

Ranijeriju) govore o tome da je Leopardi bio sklon izlivima nežnih osećanja. O tome svedoči i „krajnja zabluda“ u vezi sa Fanny Targioni Tozzetti.

12 To jest, zakon samoljublja; upr. „Apokrifni odlomak“, nap. 7.13 Većina komentatora iznosi da se ovo odnosi na Opsene (illusioni),

„prikaze“ i „priviđenja“ iz „Istorije ljudskog roda“, još uvek na usnama


sve ta koji u njih veruje. Ovaj odlomak, u ovom slučaju sadrži jetku iro ni ju, jer ovo su Leopardijeva verovanja, naravno izražena u obli ku opsena (vezanih za prirodu, božanstva, sudbinu ljudi itd.); dok je njihov gubitak, po njegovom viđenju, od našeg vremena na pra vio „doba smrti“. Vidi Heleandrovu poslednju repliku u ovom raz go vo ru.

14 U početku svoje spisateljske karijere Leopardi je verovao u dobro ćud nost Prirode, koja se stara o nevinosti, mašti, delatnosti, plodo tvor nim opsenama itd., koju je čovek napustio, izdao u korist Razu ma. Ovaj stav pisac menja u toku rada na Malim moralnim delima, i u vreme pisanja „Heleandra“, Priroda, Sudbina, bogovi, besmrtnici itd. svi su u istom savezničkom redu nepomirljivih neprijatelja čo večan stva. Sledeći stupanj Leopardijeve misli, izražen u pesmi „Žuka ili cvet pustinje“ (La ginestra), zapravo je poziv ljudskoj solidarnosti da se suoči sa čudovišnom skupinom saveznika.

15 Zib., 107: „Smeh osetljivog čoveka, uz to ugnjetenog grdnom ne sre ćom, već je znak zrelog beznađa“; i Zib., 3990: „Sve je dostojno sme ha, sem smejati se svemu“. Takođe upr. „Brut mlađi“, st. 45.

16 Napadu na lično savršenstvo i optimizam, Leopardi se vraća izno va u „Tristanu“.

17 Upr. Zib., 190811, gde piščeva analiza savršenstva vodi zaključku da „apsolutno savršenstvo… i postojanje, protivrečni su nazivi“.

18 Dobar primer za „sokratovske“ kvalitete Leopardijeve ironije, na ro či to što se tiče načina na koji ova ironija prolazi neprimećena od strane drugih. Isto ovo razlaganje može se naći i u „Prometeju“ – (Mom).

19 Upr. Zib., 3045 (o pohvali Prirode, u smislu ranog Leopardija: vi di nap. 14) i 270515.

20 Po Leopardiju, „zablude“ drevnoga sveta su tako reći „bajke“ podob ne da probude maštu; dok je varvarski srednji vek smatrao, što se prosvećenosti tiče, kao mračnjaštvo. Upr. u vezi sa ovim piščev Dis-cor so sopra lo stato presente degli Italiani (Izlaganje o sadašnjem stanju Ita li ja na).


KOPERNIK1

Dijalog

Scena prvaPrvi čas i SuncePrvi čas:2 Dobar dan, Svetlosti.Sunce: Da: zapravo, laku noć.Prvi čas: Konji su spremni.3Sunce: Dobro.Prvi čas: Danica4 je već poduže na nebu.Sunce: Vrlo dobro: neka se pojavljuje, i neka odlazi

kako joj drago.Prvi čas: Vaša Svetlosti, šta želite time reći?Sunce: Time mislim, da me ostaviš na miru.Prvi čas: Ali, Svetlosti, noć je toliko trajala da više

od toga nije moguće; budemo li i dalje oklevali, znate, Svetlosti, može da se izrodi neki nered.

Sunce: Nek se izrodi šta hoće, ja se odavde ne mi-čem.

Prvi čas: O Svetlosti, šta se to dešava? Da li vam je loše?

Sunce: Ne, ne, ništa mi nije; samo što ne želim da se pomeram: međutim, ti idi i gledaj svoja posla.


Prvi čas: Kako ja da idem, budući prvi Čas dana, ako i vi ne pođete sa mnom? I kako da nastane dan ako se Vaša Svetlost ne udostoji, kao što obično čini, i ne izađe?

Sunce: Ako ne budeš bio prvi čas dana, bićeš Prvi Čas noći; ili će noćni časovi imati udvojenu službu, a ti i tvoje kolege moći ćete da lenčarite. Jer, znaš šta, ja sam se već umorio da idem stalno okolo i svetlim jednoj ša ci životinjica, koje žive na jednoj grudvi od blata toli-ko maloj da ja, i pored dobrog vida, ne uspevam da je vi dim: a ove noći sam dokonao da neću više da se ovim bavim, i ako je ljudima stalo da vide svetlo, neka održa-vaju svoje vatre, ili se snađu na neki drugi način.

Prvi čas: Na koji način, Svetlosti, želite vi da se si-roti snađu? A da bi održali svetlost u lampama, ili se po-starali da nađu tolike sveće da im po celi dan svetle, bio bi im potreban grdan novac. Da su već pronašli kako da primenjuju onaj izvesni vazduh što gori, da njime osvet-ljavaju ulice, sobe, radnje, podrume i šta sve ne, i sve to za male pare, rekao bih onda da cela stvar i nije bogzna kako ozbiljna. Ali činjenica je da će imati da prođe ma-nje-više još trista godina pre nego što ljudi pronađu taj lek;5 u međuvremenu, pošto iscrpe i ulje i vosak i smolu i lojanice, neće imati šta više da pale i da gore.

Sunce: Ići će da traže svice i one crve što sjaje.Prvi čas: A šta će da rade kad zahladni? Jer bez

po mo ći koju ste im pružali, Svetlosti, sve vatre iz svih šu ma neće biti dovoljne da ih ogreju. Sem što će uz to po mre ti od gladi, jer Zemlja neće više rađati plodove. I ta ko, nekoliko godina, i seme ovih sirotih životinja će se za tr ti: potucaće se naslepo jedno vreme tamo-ovamo po


Zemlji tražeći od čega će da prežive i kako da se ogreju; i na kraju, pošto su progutali sve što se moglo proguta-ti, ugašenom i poslednjom iskrom vatre, pomreće svi u mraku, sleđeni kao gorski kristali.

Sunce: Šta se to mene tiče? Šta sam ja, dojkinja ljud skog roda, ili možda kuvar, što treba da im priprema i kuva hranu? I kakve to veze ima sa mnom, ako jedna ša ka jada od nevidljivog sveta, od mene udaljenog mi-lio ni ma milja, ne vidi, i ne može da izađe nakraj sa zi-mom, bez moje svetlosti? I onda, ako ja sad treba još da slu žim i, kako da rečem, kao peć i ognjište toj ljudskoj po ro di ci, sasvim je razumljivo, ako već ta porodica želi da se ogreje, da dođe i okupi se oko ognjišta ona, a ne da ognjište ide oko kuće. I zato, ako je zemlja željna mog pri sus tva, neka krene ona i postara se da dobije ono što tra ži: jer meni od Zemlje ništa nije potrebno, da bih sa-da ja išao da nju tražim.

Prvi čas: Vaša Svetlost želi reći, ako dobro razu-mem, da ono što ste u prošlosti vi činili, sada to treba da čini Zemlja.

Sunce: Da: sada i za sva vremena.Prvi čas: Svakako, Vaša Svetlost za ovo ima svoje

duboke razloge: i sem toga može da radi šta joj je volja. Ali, i pored svega, Svetlosti, najlepše vas molim, uzmite u obzir koliko bi samo lepih stvari time nužno propa-lo, ako biste ustanovili ovaj novi poredak. Dan više ne bi imao svoje divne zlatne kočije, sa prelepim konjima, koji su se prali u moru: i da ostavimo ostalo po strani, nama sirotim Časovima neće više biti mesta na nebu, i od nebeskih, postaćemo zemaljska bića; to će reći, uko-


li ko se ne rasplinemo u dim, kao što očekujem. Ali neka bude kako biti mora: najvažnije je ubediti Zemlju da se okreće; što neće biti ni najmanje lako: jer ona na to nije na vik nu ta; i što će se njoj činiti vrlo čudno, što mora ve-či to da juri i podnosi tolike napore, dok dosad nije ima-la ni da se pomeri s mesta. I ako Vaša Svetlost sada, kako izgleda, počinje da pomalo naginje lenjosti, čujem da ni Zemlja nije sklona većem naporu danas negoli što je to bila u prošlosti.6

Sunce: Nužda će je u ovoj stvari podbosti i natera-ti da podskoči, i počne da se kreće koliko je potrebno. Ali u svakom slučaju, najbrži i najsigurniji način je da se nađe jedan pesnik ili filozof koji će ubediti Zemlju da se pokrene, ili ako je drugačije na to ne natera, onda da je na to silom pritera. Jer na kraju krajeva, ove stvari su u rukama filozofa i pesnika; štaviše, skoro da nema to ga što oni ne bi mogli. Pesnici su bili ti koji su me u proš los ti (jer sam onda bio mlad, pa sam ih slušao), onim svojim pesmama, dragovoljno, kao kroz zabavu, ili počasno zaduženje, naterali da obavljam tu glupa-vu, za mor nu, očajničku trku – mene, ovako golemog i krup nog, oko jednog zrna peska. Međutim, od kako sam zašao u zrelo doba, i okrenuo se filozofiji, ja u sve-mu tražim korisnost, a ne lepotu;7 a pesnička osećanja, on da kada mi ne prevrću stomak, teraju me na smeh. Da bih bilo šta uradio, moram za to imati dobre razloge, kao što ono što radim mora biti od suštastvene važno-sti: i pošto ne nalazim baš nikakav razlog da bih doko-ni i lagodni život cenio manje od radnog; koji nikada ne će uroditi plodom koji bi bio vredan uloženog truda,


i samo bi me bacio u misli (budući da na svetu nema plo da koji bi vredeo dve pare), stoga sam rešio da trud i neugodnosti ostavim drugome, a ja kod kuće živim za svoj račun mirno i ništa ne radeći. Ovu promenu kod mene, kao što sam ti rekao, pored godina, izazvali su fi-lozofi; soj koji je u današnje vreme počeo da dobija na sna zi, i svake godine je sve jači. Tako da, ako s jedne stra ne želimo da se Zemlja pokrene, i da se okreće oko-lo-okolo umesto mene, tu bi zaista bio potreban jedan pes nik više negoli filozof:8 jer pesnici, sad jednom sad drugom bajkom, nagoveštavajući da su stvari u svetu od neke važnosti, i da su dopadljive i prelepe, ulivaju time ra dos ne nade, i često nateraju druge da se trude; dok im filozofi samo ubijaju volju.9 Međutim, s druge strane, kako su filozofi u usponu, ja sumnjam da bi zemlja sada slušala nekog pesnika, više nego što bih ga ja slušao; ili, ako bi ga i slušala, to bi bilo bez učinka. Stoga bi bilo bolje za nas da pribegnemo jednom filozofu: jer iako su filozofi obično manje podesni, i još manje skloni, da na-teraju druge da delaju, i pored svega toga, možda će u jednom ovako krajnjem slučaju kao što je ovaj, moći da učine nešto sasvim suprotno od uobičajenog. Sem uko-li ko Zemlja ne prosudi kako joj je bolje da ode u propast, ne goli da se izlaže tolikom trudu: u kom slučaju ja joj ne bih mnogo zamerao. A sada dosta! Videćemo šta će se de si ti. Dakle, ti ćeš uraditi sledeće: otići ćeš na Zemlju, ili ćeš poslati nekog od tvog društva, kako već hoćeš: i ako taj neko nađe jednog od onih filozofa koji drežde na po lju smrzavajući se, promatrajući i ispitujući nebo i zvez de; što razumno može i da se očekuje, s obzirom


na ovu tako neobično dugu noć: bez velike buke, treba da ga ščepa, stavi na leđa i donese ga meni ovde. A ja ću onda videti da ga ubedim da uradi ono što je potrebno. Jesi li ti to dobro shvatio?

Prvi čas: Da, Vaša Svetlosti. To će biti urađeno.

Scena drugaKopernik na terasi svoje kuće, posmatra nebo na is-

to ku kroz jedan svitak od hartije; jer onda još nisu bili pronađeni dalekozori.

Kakva divota! Ili su svi časovnici u kvaru, ili je sunce trebalo da se pojavi još pre jednog sata, a ovde se na is to-ku ne vidi ni tračak svetlosti, iako je nebo jasno i čis to kao ogledalo. Sve zvezde blistaju kao da je ponoć. Od mah se obrati Almagestu10 ili Sakrobosku11 da te oni upute u ra-zlog svemu ovome. Ja sam u više mahova čuo o noći koju je Jupiter proveo s Alkmenom, ženom Am fi tri jo no vom,12 a isto tako se sećam iz jedne savremene knjige nekog Špan-ca,13 kako Peruanci pričaju da je nekad, u drevna vre me-na, u njihovoj zemlji bila veoma duga noć, zapravo bes-krajna; i da je najzad sunce izronilo iz jednog jezera, koje zovu Titikaka. Ali ja sam sve dosad mislio da su to samo obično naklapanja, i kao i svi razumni ljudi na tome sam i ostao. Sada kada shvatam da razum i nauka, da se grubo izrazim, ne vrede ni pišljivog boba, rešio sam da verujem kako ove i slične priče mogu da budu sušta istina: štaviše, ići ću sada da obiđem sva jezera i sve močvare koje mogu, da vidim hoću li uspeti da upecam sunce. Ali šta se to ču-je, što se meni čini kao lepet neke velike ptice?


Scena treća

Poslednji čas i KopernikPoslednji čas: Koperniče, ja sam Poslednji čas.Kopernik: Poslednji čas? Pa, dobro: šta je, tu je! Va-

lja se prilagoditi. Samo, ako je moguće, daj mi malo vre-me na da napišem testament, da sredim svoje stvari pre nego što umrem.

Poslednji čas: O kakvom to umiranju pričaš? Ja nisam poslednji čas života.

Kopernik: A ko si ti onda? Poslednji čas iz molit-ve nog trebnika?14

Poslednji čas: Mogu da verujem da ti je taj čas naj-dra ži od svih ostalih kada si u pevnici.15

Kopernik: A otkud ti to znaš da sam ja kanonik? Kako to da me poznaješ? Malopre si me pozvao po ime-nu.

Poslednji čas: Ja sam se o tebi obavestio od nekih dole ispred kuće. Da mnogo ne dužim: ja sam poslednji čas dana.

Kopernik: Aa! Sada shvatam: prvi Čas je bolestan, i zato se dan još uvek ne vidi.

Poslednji čas: Dozvoli mi da ti kažem. Dana više neće ni biti, ni danas, ni sutra, ni nikada više, ukoliko se ti o tome ne postaraš.

Kopernik: To bi lepo bilo; da sada od mene zavisi svitanje dana.

Poslednji čas: Ja ću ti već reći kako. Ali, pre svega, po treb no je da ni časa ne časeći odmah kreneš sa mnom do kuće Sunčeve, moga gospodara. Ostalo ćeš saznati


us put. A glavni deo ćeš čuti od Njegove Svetlosti, pošto bu de mo stigli.

Kopernik: Sve je u najboljem redu. Međutim, ako se ne varam, put će potrajati dosta dugo. I kako mogu ja da ponesem toliko namirnica koje će mi trebati da ne um rem od gladi, u toku godina, dok ne stignemo? Do daj to me kako sumnjam da se na imanjima Njegove Svet los-ti proizvodi više od onog što bi meni bilo nužno ko li ko za jedan doručak.

Poslednji čas: Ostavi te sumnje. Nećeš morati da vekuješ u kući Sunca, a putovanje će trajati samo jedan tren, jer ja sam, ako to nisi znao, duh.

Kopernik: Ali ja sam telo.Poslednji čas: U redu! Ti ne moraš da se upuštaš

u te razgovore, jer ti nisi filozof metafizičar.16 Dođi ova-mo: zaskoči mi na leđa, a ostalo prepusti meni.

Kopernik: Hop! U redu. Sada da vidimo kakav će biti kraj ove novine.

Scena četvrta

Kopernik i SunceKopernik: Presvetli Gospodine.Sunce: Izvini, Koperniče, što ti ne nudim stolicu da

sedneš, jer ovde stolice nisu u upotrebi. Ali mi ćemo stvar brzo obaviti. Ti si već čuo od mog sluge.17 Ja, sa svo je stra-ne, po onome što mi momak kaže, u pogledu tvo jih odlika, nalazim da si osoba veoma podobna za ono što tražimo.

Kopernik: Gospodaru, ja u svemu ovome vidim mno ge teškoće.


Sunce: Teškoće ne treba da plaše čoveka kao što si ti. Štaviše, kažu da one podižu duh onima koji taj duh već imaju. I, konačno, u čemu su te teškoće?

Kopernik: Pre svega, makolika bila moć filozofi-je, nisam siguran da je u dovoljnoj meri velika kako bi ube di la Zemlju da počne da se kreće umesto da lagodno se di, i da počne da se muči umesto da dokoni: posebno u ova vremena koja sigurno nisu junačka.

Sunce: Pa ako ne možeš da je ubediš, ti primeni si lu.Kopernik: Vrlo rado, mnogopoštovani, kad bih ja

samo bio Herkul, ili makar Orlando,18 a ne jedan kano-nik iz Varmija.19

Sunce: Kakve to veze ima? Zar se ne priča kako je jedan od vaših onovremenih matematičara20 rekao, da ako bi mu samo dali mesto van sveta, koje bi mu poslu-žilo kao oslonac, on bi pomerio i nebo i zemlju? Sad, ti nemaš da pomeraš nebo, a evo te na mestu koje je van Zemlje. Elem, ako nisi manje sposoban od onog iz drev-nih vremena, ne vidim zašto ne bi mogao da je pomeriš, htela to ona ili ne htela.

Kopernik: Gospodaru moj, to bi moglo da se sre-di, ali je zato potrebna poluga, koja bi morala da bude toliko dugačka, da ne samo ja, već i vaše presvetlo gos-podstvo, bez obzira na svoje bogatstvo, ne bismo, me-đutim, imali ni polovinu sredstava od onoga koliko bi koštao sam materijal da se ona napravi. A ima i još jedna veća teškoća, koju ću vam odmah izneti; u stvari radi se o čitavom nizu teškoća. Zemlja je do danas zauzimala prvo mesto u svemiru, što će reći bila njegovo središte; i (kao što sami znate) budući nepokretna, nije imala šta


drugo da radi nego da posmatra okolo sve ostale kugle svetske, ništa manje one velike koliko i male, one što sja je i one u tami, kako se vrte bez prestanka i gore i do-le i sa strane, sa takvom žurbom, vrevom i, pomisliš li samo, zapanjujućim besom. I tako, pokazujući kako je sve u njenoj službi, izgledalo je kao da je celi svemir sli-čan nekom dvoru, na kome Zemlja sedi kao na presto lu, a ostale kugle oko nje, kao dvorjani, straža, sluge, sva-ko sa ponekim zaduženjem. Tako da je Zemlja od uvek verovala kako je ona carica sveta: i zaista, budući da su stva ri u prošlosti bile kakve su bile, ne bi se ni moglo re-ći da je loše mislila; štaviše, ja ne bih poricao da taj njen stav nije bio na dobroj osnovi. A onda, šta da vam kažem o samim ljudima? Mi verujemo (kao što ćemo večito ve ro va ti) da smo poreklom i po važnosti više nego prvi i naj važniji među stvorovima zemaljskim; svako od nas, bio on makar u dronjcima i bez korice bajatog hleba koju bi grizao, smatra, bez pogovora, sebe carem, i to ne ca-ri grad skim ili nemačkim, ili polovine kugle zemaljske, kao što su bili rimski carevi, već carem svemira; vla da-rem sunca, planeta, svih zvezda vidljivih i nevidljivih; i na kraju zvezda, planeta vašeg svetlog gospodstva, i sve ga. Ali, ako sada želimo da se Zemlja oprosti od svog sre diš njeg položaja; ako je nateramo da trči, da se valja, ve či to trudi, obavlja ni manje ni više ono što su činile os ta le kugle; kratko rečeno, da postane jedna od pla-neta; to jednostavno podrazumeva da bi njeno zemalj-sko veličanstvo, i njihova ljudska veličanstva imala da upraz ne presto i odreknu se carstva; ostajući, međutim, u svojim dronjcima, i u svojoj bedi koja nije mala.


Sunce: I šta ti to želiš da zaključiš ovom pričom, dragi don Nikola.21 Možda imaš obzire savesti, da se ne radi o veleizdaji.22

Kopernik: Ne, svetlosti; jer niti zakonici, niti dige-sta,23 ni knjige koje se bave pravom Carstva,24 ni one pra-vom naroda,25 ili prirodnim pravom, ne pominju, koliko se ja sećam, ovakvu veleizdaju. Nego, u suštini, želim reći da naše pitanje neće biti samo materijalno, kao što to na prvi pogled izgleda da bi moralo biti; i da posledice neće biti isključivo fizičke; jer će ono poremetiti čitavu lestvicu važnosti stvari; promeniće ciljeve stvorenjima, i na taj način izazvati i veliki prevrat u samoj metafizici, štaviše u svemu što ima veze sa misaonim znanjem. Iz toga će proizaći da će ljudi, ako budu mogli ili želeli da zdravo rasuđuju, uvideti da su sasvim nešto drugo od onoga što su dotad bili, i što su zamišljali da jesu.

Sunce: Sine moj, te stvari mene uopšte ne plaše: jer ja poštujem metafiziku koliko i fiziku, i ako hoćeš alhe-miju i crnu magiju. I ljudi će imati da se zadovolje da budu ono što su: a ako im se to ne bude sviđalo, onda će morati da rasuđuju naopako, i zaključuju uprkos stanja stva ri. To njima neće biti nimalo teško, i na taj način nas ta vi će da sebe zamišljaju kako im drago, kao barone ili vojvode, careve ili nešto drugo po svojoj volji: tako će bi ti zadovoljniji, a meni tim svojim rasuđivanjem neće uop š te smetati.

Kopernik: Dobro! Da ostavimo ljude i Zemlju. Raz mis li te, svetli gospodaru, šta će se razumno desiti sa os ta lim planetama. Jer kada budu videle da Zemlja radi sve ono što rade one, i da je postala jedna od njih, neće


više hteti da i dalje ostanu onako ogoljene, jednostavne i bez ukrasa, tako tužne i puste, kao što su oduvek bile; i da samo Zemlja bude toliko ukrašena: i one će želeti svoje reke, svoja mora, svoje planine, rastinje i, između ostalog, svoje životinje i stanovnike; pošto neće videti ni najmanji mogući razlog zašto bi u bilo čemu bile dru-gačije od Zemlje. I eto ti još jednog grdnog preokreta na zemlji; i jednog beskrajnog niza novih porodica i novih naroda, koji će jednog trenutka početi da niču na sve stra ne, kao pečurke.26

Sunce: A ti pusti neka dođu; i neka ih bude onoliko koliko žele da ih bude: jer moje svetlosti i moje toplote biće dovoljno za sve, a da ja pri tom neću podizati cenu; i svemir će tako imati čime da ih hrani, oblači, pruži smeš-taj, postupa s njima široke ruke, uz to se ne zadužu ju ći.

Kopernik: Ali, svetlo gospodstvo vaše, pomislite malo dalje od toga, i videćete kako tu nastaje još jedna pometnja. Kada zvezde budu videle da ste se ustoličili, i to ne na stolici, već na prestolu, i da ste okruženi onim velelepnim dvorom i ovim narodom od planeta, neće se više zadovoljiti da samo sede i da se odmaraju, već će hteti i da vladaju: a ko vlada treba da ima i podani-ke; želeće da imaju svoje planete, kao što ih vi imate, i to svaka svoje. A ove nove planete moraće da budu na-stanjene i ukrašene kao što je to Zemlja. A ovde se ne usuđujem da vam spominjem siroti ljudski rod, koji se već sveo skoro na ne mnogo više od ništa, u odnosu na postojeći svet; a našta će se samo svesti kada budu nikle tolike hiljade drugih svetova, tako da neće biti ni jed-ne majušne zvezdice iz Kumove slame koja neće imati


svoj sopstveni. Uzevši u obzir samo vašu korist, kažem da ste dosad bili, ako ne prvi u svemiru, onda svakako drugi po redu, to jest odmah posle Zemlje, i niste ima-li nikog sebi ravnog; budući da se zvezde nisu usudile da se sa vama porede: dok u ovom novom svemirskom poretku imaćete tolike sebi ravne, koliko već bude bilo zvezda sa svojim svetovima. Stoga gledajte da ova pro-mena koju želimo da ostvarimo, ne bude na štetu vašeg dostojanstva.

Sunce: Ne sećaš li se ti onog što je rekao vaš Cezar kada je, prelazeći preko Alpa, nabasao u blizinu one va-rošice nekih sirotih varvara: kako bi više voleo da bude pr vi u tom naselju, nego drugi u Rimu?27 I meni bi se slič no tome više sviđalo da budem prvi u ovom našem sve tu, negoli drugi u svemiru. Ali nije častohleplje to što me nagoni na želju da menjam sadašnje stanje stva-ri: već je u pitanju ljubav prema miru, ili da se tačnije izrazim, lenjost. Imam li ja jednake sebi, ili ih nemam, a da li sam na prvom ili poslednjem mestu, to mene ne pogađa: jer, za razliku od Cicerona,28 ja imam više sklo-nosti ka dokolici negoli dostojanstvu.

Kopernik: Tu dokolicu, Svetlosti, sa svoje strane, i to što najbolje mogu, ja ću se potruditi da vam obez-bedim. Ali sumnjam, čak i pored uspeha u ovom poku-šaju, da ona neće dugo potrajati. Kao prvo, ja sam tako reći siguran da neće proći mnogo godina, a vi ćete biti prinuđeni da se okrećete oko sebe kao kotur na bunaru, ili kao žrvanj; ali ne menjajući mesto.29 A onda i nešto podozrevam da ćete ipak na kraju, posle dužeg ili kra-ćeg vremena, morati opet da se krećete: ne kažem oko


Zemlje; ali šta vi zato marite? A možda i ovo samo vaše okretanje jednog će dana poslužiti kao razlog da sa tim nastavite. Dosta, neka bude šta bude; uprkos svim nez-godama i bilo kakvom drugom razlogu ili obziru, ako vi istrajete u svojoj nameri, ja ću nastojati da vas uslužim; tako da, ukoliko meni stvari ne budu pošle za rukom, vi ćete shvatiti da ja to jednostavno nisam mogao postići, a ne reći kako nisam imao dovoljno hrabrosti.

Sunce: Vrlo dobro, dragi moj Koperniče: pokušaj.Kopernik: Tu je samo još jedna dodatna teškoća.Sunce: Da čujemo, koja?Kopernik: Da ne bih voleo zbog ovoga, da me ži-

vog spale, kao što se to desilo feniksu: jer desi li se ovo, ja sam siguran da se neću ponovo dići iz svog pepela, kao što se to zbilo sa tom pticom, i tako nikada više, od ovog trenutka, neću videti ni lice vašeg gospodstva.

Sunce: Čuj, Koperniče: ti znaš, nekada, kada ste se vi filozofi tek bili rodili, mislim u vreme kada je poezija imala glavnu reč, da sam ja bio prorok.30 Sada bih želeo da mi dopustiš poslednje proročanstvo, i da u spomen ove moje drevne vrline poveruješ ono što ću ti reći. Ja ti sto ga velim da možda, posle tebe, neki od onih koji odo-bra va ju ono što si učinio, možda će se malo i opeći, ili neš to slično tome;31 ali da ti sam zbog onoga što si ura-dio, koliko je meni dato znati, nećeš ni malo ispaštati. A ako baš želiš da u to budeš još sigurniji, uradi sledeće: knji gu koju ćeš napisati o ovom predmetu, posveti papi.(1) Na taj način, obećavam ti, nećeš izgubiti ni svoj kano-ni kat.


Napomene

1 Napisan 1827. „Kopernik“ nije bio uključen u izdanje Malih ogle-da iz 1834, tako da se ovaj pojavio tek po piščevoj smrti 1845, u Rani je ri jevom izdanju. Leopardi je zapravo počeo da izražava sumnju (pis mo De Sinneru od 18. decembra 1832) u vrednost ovog delca, kao i u vrednost „Plotina“, premda je nekoliko meseci pre toga (21. ju na) istom svom dopisniku najavio „dva dijaloga koja treba dodati Ope re-tt a ma, jedan između ‘Plotina i Porfirija’ o samoubistvu, i drugi ‘Koper nik’ o ništavnosti ljudskog roda.“ Inače, već u Istoriji astronomije (1813) Leopradi je veličao „preokretanje“ ptolemejskog sistema koje je u svom De revolutionibus orbium cœlestium izvršio Kopernik, a uz to je pomno isticao pohvalu koju je u slavu poljskog astronoma napisao Fon te nel, iznoseći kako je ovaj „isterao zemlju iz središta svemira, koje je ona neumesno uzurpirala“.

Nešto duži citat koji sledi (Zib., 84), dat je stoga što može da nas pod se ti kako se ispod „lukijanske“ površine ovog malog ogleda kriju naj strast ve ni ji nemiri piščevi, onog Leopardija čiju smo kosmičku vizi ju mogli da sretnemo u njegovim Pesmama (Canti), posebno „Besko nač nosti“ i „Žuki“: „Jedan među tolikim primerima koliko čisto fizički sistemi imaju uticaja na intelektualce i metafizičare, jeste Ko per ni kov sistem, koji onome ko razmišlja u celini menja pojam o prirodi i čoveku vezan za drevni sistem poznat kao Ptolemejev, otkri va jedan pluralistički svet, pokazuje da čovek nije jedino biće, kao što jedini nisu ni položaj, ni kretanje, ni sudbina zemlje, i otvara jedno nepregledno polje za razmišljanje u pogledu bezgraničnog bro ja stvorenja koja po svim zakonima analogije mora da naseljavaju osta le kugle u svakom pogledu slične našoj, kao isto tako i one koje ne vidimo, a koje mora biti da se okreću oko drugih sunaca, što će reći zvez da; umanjuje pojam o čoveku, sublimirajući ga, otkriva nova ta


jan stva postajanja, sudbine prirode, same biti stvari, našeg bića, svemo ći stvaraoca, ciljeva stvorenog itd.“

2 Prvi čas (sat) dana. Sledeći antički mit, Leopardi daje Sunce okruže no satima.

3 Shodno mitu, između ostalog Časovi su imali zadatak da opremaju ko nje za Helijevu (Sunčevu) kvadrigu (četveropreg).

4 U orig. la diana. Nema nikakve veze sa mitskom Dijanom. Termin ov de izveden od latinske reči za dan: dies.

5 Svetleći gas; u nekim londonskim ulicama uveden 1808.6 Ovo je, na primer, tema u „Herkulu“.7 Polemika protiv kulturnog smera italijanskog romantizma.8 Još jednom imamo mladost, poeziju (maštu), delanje i drevna vre

me na (mladost sveta) suprotstavljene starosti, filozofiji i jalovoj istini. Upr., na primer, Zib. 520: „Cela filozofija je u potpunosti neaktivna i čitav jedan narod savršenih filozofa ne bi bio u stanju da pređe na ak ci ju.“

9 Zbog neaktivnog i negativnog karaktera „moderne“ filozofije (vidi prethodnu nap. 8). Upr., takođe, Zib. 2709: „Uporedivši antičku sa modernom filozofijom, nalazimo, naći ćemo da je ova druga znatno iz nad one prve, poglavito zbog toga što su svi antički filozofi želeli da bu du učitelji i da grade: dok moderna filozofija obično ne čini ništa i samo razara iluzije i uništava… I ovo je pravi put filozofiranja… jer zapravo saznanje istine nije ništa drugo do oslobađanje od gre ša ka…“

10 U početku naziv arapskog prevoda Ptolemejevog rada iz as tro nomi je (III vek n.e.), premda su docnije ovaj naslov nosile i druge as tronom ske rasprave, priručnici itd.

11 Italijanizovano ime engleskog filozofa Džona Holivudskog (John of Hollywood), koji je živeo u XIII veku, i bio autor jednog kom pen diju ma Ptolemejevih spisa.

12 Da bi ostao s Alkmenom, ženom Amfitrijonovom, Jupiter je učinio da noć bude tri puta duža. Iz ove veze rođen je Herkul.

13 Upr. Chrónica del Perú Pedra de Sieze, koju je Leopardi kon sul tovao pri pisanju „Prometeja“.

14 Poslednji od kanonskih časova predviđen za molitvu.15 Podrazumevajući da Kopernik, premda kanonik, nije bio poznat

kao mnogo pobožan čovek.16 T.j. ne igra se rečima. I ova pošalica je u skladu sa antimetafizič

kom i antiteološkom karakteristikom „Kopernika“.


17 U orig. della mia fante, dakle ženski rod. Ovo se odnosi na Pos lednji čas, koji je kod nas muškog roda, zbog čega u prevodu ne sluškinja, već sluga.

18 Protagonist Ariostovog speva Besni Orlando (Orlando furioso); pois to ve ćen sa Rolanom iz svite Karla Velikog (La Chanson de Ro-land).

19 Posredovanjem jednog strica, Kopernik je bio kanonik u Frau enber gu, u oblasti Varmija.

20 Arhimed. Sama priča uzeta iz Plutarhovog, Vita Marcelli, XIV.21 Koperniku je zapravo ime bilo Nikola.22 U orig. crimenlese, od lat. crimen laesæ maiestatis, uvreda ve li čan

s tva.23 Digesta ili Pandectæ čine glavni deo Justinijanovog kodeksa (zbir

ku pravnih pravila).24 Rimskog carstva.25 Ius gentium, međunarodno pravo, ili zakon o strancima u Rimskoj

ca re vi ni.26 Galimberti ističe da kako stil tako i sam predmet rasprave u ovom

razgovoru podseća na Galileja, navodeći posebno Prvi dan (Gior nata prima) Galilejevog Dijaloga najviših sistema (Dialogo dei ma ssi mi sitemi), čije delove je Leopardi zapravo uključuio u svoju Hres to ma-ti ju italijanske proze.

27 Upr. Plutarh, Život Cezarov, XI.28 Galimberti upućuje na Cicerona, Pro Sextio, 45.29 U svojoj Istoriji astronomije (PP, II, 916) Leopardi pominje iz ves

nog „P. Kristofora Šajnera Jezuita“, koji je 1614. i nakon toga objavio vest o okretanju sunca oko svoje ose, itd.

30 U liku Apolona.31 Aluzija na osudu Galileja, ali mnogo više na spaljivanje na lo ma či

Đordana Bruna, od strane Inkvizicije (1599), zbog njegovog odo brava nja Kopernikovih teorija. „Ove aluzije potvrđuju antiopskurantski i ‘progresistički’ karakter celog dijaloga.“ (S. Orlando)


RAZGOVOR PLOTINOV SA PORFIRIJEM1

Jednom, kada sam se ja, Porfirije nosio mišlju da ra-skinem sa ovim životom, Plotin je za to saznao: i došavši neočekivano, pošto sam bio kod kuće, rekao mi je, da ova-kva pomisao nije potekla iz zdrave pameti, već iz nekog tu-robnog stanja, i da je kao takvu izbacim iz pameti; naterao me je da promenim okolinu.2 Porfirije u svome Životu Plo-tinovom.3 Isto tako i u životu Porfirijevom koji je napi-sao Eunapije:4 koji tome dodaje kako je Plotin proširio u jednoj knjizi razloge tom prilikom iznete Porfiriju.

Plotin: Porfirije, ti znaš da sam ti ja prijatelj, a znaš i koliko: i nemoj se čuditi što ja s izvesnom radoz na loš ću pratim tvoje postupke, ono što govoriš, i tvoje du šev no stanje; jer to činim stoga što si mi ti blizak srcu. Već da-nima te vidim setnim i zamišljenim; imaš čudan iz gled i prepuštaš se izvesnim rečima: konačno, bez dužeg uvo-da i okolišenja, ja mislim da ti u glavi imaš lošu na me ru.

Porfirije: Kako, šta hoćeš time da kažeš?Plotin: Lošu nameru, uperenu protiv sebe. I sam

po men, bio bi loš predznak. Vidiš, Porfirije moj, nemoj


mi poricati istinu; nemoj tako da vređaš toliku ljubav ko-ju obojica gajimo već toliko vremena. Vrlo dobro znam da se osećaš neprijatno zbog ovog razgovora; a znam i da bi ti želeo da svoju nameru prikriješ: ali kada se radi o jednoj tako značajnoj stvari nisam u stanju da ću ti m; a ti ne bi trebalo da zameraš jednoj osobi koja te vo li koliko i samu sebe. Daj da mi to mirno raspravimo, i pomislimo o razlozima: ti ćeš razgoniti svoje misli ti me što ćeš ih reći meni, žalićeš se i plakati; a ja to od te be zaslužujem: i na kraju, ja nisam tu da te sprečavam da učiniš ono što budemo našli razumnim, i korisnim po tebe.

Porfirije: Ja ti nikada nisam odrekao, Plotine moj, bilošta što si od mene tražio. I sada ću ti poveriti ono što sam želeo da zadržimo za sebe kao tajnu, a što ne bih poverio drugima nizašta na svetu; reći ću ti da ono što si ti zamišljao o mojoj nameri je tačno. Ako ti je dra go da nas dvojica o toj stvari razmislimo, premda se mo-ja duša tome zaista protivi, pošto odluke takve priro de zahtevaju veliko ćutanje, a svest, kada su u pitanju ovak-ve misli voli da je usamljena i ograničena na sebe vi še negoli u bilo kojoj drugoj prilici. Ja sam, međutim, spre-man da ti udovoljim, kako ti to već želiš. Štaviše, po če ću sam ja, i reći ću ti da ova moja težnja ne proizlazi ni iz kakve nesreće koja mi se desila, ili za koju očekujem da će mi se desiti: već od životne mučnine,5 čama koju ose-ćam, i koja je tako silovita, slična bolu i grču; od ne kog ne samo saznanja, već i viđenog, nečeg što se oseti lo, zato što sam prinuđen da svakog dana dodirnem ru ka-ma ispraznost.6 Na takav način, da su ne samo moj um, već i svi moji osećaji, čak i oni telesni (na neki način to je


čudno reći, ali za ovaj slučaj prikladno) puni ove is praz-nosti. I ovde, kao prvo, nećeš mi moći reći kako mo je rešenje nije razumno: premda ću se spremno saglasiti da je ono dobrim delom posledica neke telesne nedaće.7 Ali uprkos tome, ono je krajnje razumno: zaista, u pore-đenju sa njim, sva druga ljudska rešenja, po kojima se, na bilo koji način živi i ceni da život i ljudske stvari imaju neku suštinu, postoje, neke više neke manje daleko od razuma, i zasnivaju se na nekoj podvali i nekom lažnom uobraženju. I ništa nije shvatljivije od dosade. Sva zado-voljstva su isprazna. Sam bol, govorim o onom dušev-nom, dobrim delom je tašt: jer ako samo zagledaš uzrok i tvar, i o tome dobro razmisliš, videćeš da tu ima malo, ili nimalo stvarnosti. Slično tome ću reći i za strepnju; slično za nadanje. Samo dosada, koja vazda izrasta iz ispraznosti stvari, nije nikada isprazna, nikad prevara; nikada nije zasnovana na lažnom. I može se reći, budući da je sve drugo isprazno, da se sve ono što ljudski život ima u sebi sadržajno i stvarno, svodi na dosadu.

Plotin: Neka je to tako. Ja ne bih poricao ovo što si rekao. Ali mi sada moramo da uzmemo u razmatranje čin koji imaš u vidu: kažem, da ga izbliže razmotrimo, i to samog po sebi. Ja neću sada isticati da je to bila Pla-tonova mudra izreka; kao što sam znaš da čoveku nije dozvoljeno, da kao odbegli rob, sam sebe oslobađa od nazovi tamnice u kojoj se obreo voljom bogova;8 to jest da se namerno odrekne života.

Porfirije: Molim te, Plotinu moj, ostavimo sada Pla to na na stranu; njegovo učenje i njegove sanjarije. Jed-na stvar je hvaliti, pratiti objašnjenjima i braniti iz ves na


mišljenja u školama i knjigama, a druga slediti ih prime-nom u stvarnosti.9 U školi i knjigama bilo je opravdano odobravati pametne misli10 Platonove, i ja sam ih sledio; dok je danas takav običaj: u životu, ja ne da ih ne odobra-vam, ja ih zaista mrzim. Znam da se kaže kako je Platon ši-rio u svojim spisima učenje o budućem životu, ne bi li ljude naterao da se pitaju i da podozrevaju o svome stanju posle smrti; kako bi se zbog te neizvesnosti, i straha od kazne i budućih nesreća, uzdržali od nanošenja neprav de u živo-tu, kao i od drugog zločinjenja.(1) Ali ako bih ja mis lio da je Platon jemac ovih sumnji, i ovih ve ro va nja; i da su ove bile njegova izmišljotina, ja bih re kao: ne vidiš li ti, Platone, u kojoj meri su priroda, ili sudbina, ili nužnost, konačno snaga koja je stvorila svet i koja njime upravlja, bila i večito ostala neprijatelj našeg roda?11 Mnogi su, čak i bezbrojni razlozi koji bi mogli da os pore ovu nadmoćnost12 koju mi, po drugim osnovama pripisujemo sebi da imamo nad dru-gim životinjama; ali ne će se naći nijedan koji će oduzeti to prvenstvo koje nam je pripisivao drevni Homer:13 mislim na prven s tvo u nesreći. Međutim, priroda nam je name-nila lek za sva zla: smrt; koja unosi mali strah u one koji se ne baš mnogo služe razumom, dok je drugi priželjkuju. I u našim životima, prepunim jada pomisao i očekivanje sa-mog kraja trebalo bi da nam bude blaga uteha. Ti sa ovom užasnom sumnjom, koju si pobudio u svesti ljudi, oduzeo si ovoj pomisli svaku blagost, i učinio je gorčom od svih ostalih.14 Ti si uzrok što se mogu videti nesrećni smrt ni ci koji više strahuju od luke negoli od bure, i be že sves no od ovog jedinog njihovog leka i počinka, pos to je ćim jadima i grčevitom životu. Ti si prema svetu bio su ro vi ji od udesa,


nužnosti ili same prirode. I pošto se ova sumnja ne može ni na koji način otkloniti, ti si za sva vremena doveo svoje bližnje u ovo stanje, da će smrt do če ki va ti s puno mučni-ne, i kao bedniju od života. Ta ko da zbog tebe, tamo gde se sve druge životinje ras ta ju sa životom bez ikakvog straha, spokojstvo i duševni mir su zauvek odstranjeni iz posled-njeg čo ve ko vog časa pos to ja nja.

Nema potrebe da ti govorim kako nisi postigao cilj koji si sebi postavio, da ljude odvratiš od nasilja i ne prav-de.15 Jer ove sumnje i ova uverenja plaše sve ljude u nji-ho vim poslednjim trenucima, kada više nisu u stanju da nanesu zlo: u toku života one često zastrašuju dobre lju de, koji ne žele da štete bilo kome, već da budu od ko-ris ti; unose strah u bojažljive i telesno nejake osobe, koje nemaju prirodne sklonosti ni za nasilja ni za ne prav de, a nisu ni dovoljno srčane, niti pak snažnije ru ke. Međutim, smele, i silne, i one kojima mašta nije baš jača strana; i na kraju, one kojima bi, uopšteno rečeno, bila potrebna još neka kočnica pored samo one u vidu za ko na; njih one ne plaše, niti ih sprečavaju od zločinje nja: kao što se u tom smislu svakodnevno uveravamo, i kao što nam vekov-no iskustvo, od tvojih pa sve do na ših dana potvrđuje. Dobri zakoni, i naročito dobar od goj, i kultura duhov-na i samih običaja, čine da ljudskim društvom vladaju pravda i usrdnost. Jer u stvari, du ho vi donekle uglađeni i oplemenjeni civilizacijom, sa stvorenom navikom da razmišljaju o stvarima i koriste se razumom u svojim po-stupcima, tako reći nužno i skoro uvek se gnušaju i klo-ne da stavljaju svoje ruke na bližnje; daleko su od toga da drugome, na bilo koji način nanose nepravdu; i retko


kad, i s teškoćom se usuđuju na izlaganje opasnostima koje sa sobom donosi suprotstavljanje zakonima. Ova-kav srećan ishod niukom slučaju nije posledica pretećih slika i tužnih misli po ve za nih sa divljim i zastrašujućim zbivanjima: kao što nam to, zaista, pokazuje primer onih država u kojima mnoš tvo i surovost kazni, samo još više povećavaju, s jed ne strane duševni kukavičluk, a s druge zverstvo; glav ne neprijatelje i napasti ljudske zajednice.

Ali ti si otišao i dalje, i obećao nagradu dobrima.16 Kakvu nagradu? Jedno stanje koje nam izgleda ispunje-no dosadom još manje podnošljivo od ovog života. Sva-ko me je očevidna oporost tih tvojih kazni; ali blagost tvojih nagrada je skrivena, i tajanstvena, takva da je ne-dostupna ljudskoj pameti. Prema tome, takve nagrade nemaju nikakve privlačnosti koje bi nas privukle česti-tosti i vrlini. I stvarno, ako veoma mali broj lupeža, zbog straha od tvog zastrašujućeg Tartara17 odustaje od ma-kakvog nedela, ja se usuđujem da ti potvrdim, kako se nijedna dobričina, makar i najmanjim postupkom, nije pokrenula da učini neko dobro podstaknuta željom da uđe u taj tvoj Jelisej. Jer naše mašte ga ne zamišljaju kao nešto poželjno.18 Pored činjenice što bi jedno isto tako izvesno iščekivanje ovog dobra predstavljalo vrlo slabu utehu, kakvu nadu si ti ostavio, koju bi časni i pravedni takođe mogli da gaje; ako taj tvoj Minos i onaj Eak i Ra-damant,19 sudije nesavitljive i nemilosrdne, neće op ros-ti ti ni najmanju senku i tračak od krivice? I koji je taj čo-vek koji bi se osećao, ili verovao toliko čistim i nevinim, kako ti to zahtevaš? Prema tome, postizanje kakve takve sreće postaje tako reći nemoguće: i neće biti dovoljna


svest o tome da se vodio najispravniji i najradeniji život, koja će čoveku na umoru pružiti sigurnost o tome šta ga očekuje u budućnosti, i osloboditi ga od straha od kazni. I tako, po tvome učenju strah, ostavivši da le ko za sobom nadu, postaje čovekov gospodar; i ishod ovog učenja na kraju je sledeći: da ljudski rod, ta čudesna sli ka i prilika hude sreće ovog života, ne očekuje da će smrt biti kraj njegovih nedaća, već da će posle nje bi ti još više nes re ćan. Na koji način si ti, po svireposti pre va zi šao ne samo pri-rodu i sudbinu, nego i najdivljačni jeg tira ni na i sve redom najbezočnije krvnike koje je ovaj svet vi deo.20

Koje je to varvarstvo, međutim, sa kojim bi se mo-gla porediti ona tvoja odluka da čoveku nije dopušteno da učini kraj svojim patnjama, bolima, mukama, time što će savladati užasavanje od smrti i svojevoljno se od-re ći života? Svakako, kod životinja se ne javlja čežnja za okončanjem života, jer njihove nesreće ograničenije su od ljudskih, a sem toga one ne bi ni imale hrabrosti da prekinu život svojevoljno. Međutim, ako bi se takve želje kod divljih zveri i javile, njima u želji da okončaju ži vot ne bi ništa stajalo na putu; nikakva zabrana, nikak va sum-nja ne bi ih sprečavala da se oslobode svojih zala. Eto, gde nas i u tom pogledu činiš nižim od životinja: ova sloboda da se ubiju kojom zveri raspolažu, i koju pri ro da nama, inače dosta škrta kada smo mi u pitanju, nije oduzela, ti si to učinio. Tako da jedini soj među ži vim svetom, u stanju da priželjkuje smrt, isto tako je jedini koji smrt ne drži u svojim rukama.21 Priroda, udes i sudbina, vazda nas biču-ju do krvi, mučeći nas i na noseći nam neizmerne bolove; ti pritrčavaš, i čvrsto nam vezuješ ruke, i stavljaš negve na


noge, tako da ne mo že mo da se zaštitimo niti izbegnemo njihove udarce. Za celu istinu, kada samo uzmem u obzir ogromnost nes re će ljudske, mislim da bi pre svega dru-gog za nju tre balo okriviti tvoja učenja; i da bi čovek mo-rao da se ža li mnogo više na tebe nego na prirodu. Koja i pored to ga što nam je dodelila isključivo vrlo nesrećan život, s druge strane nam je pružila i mogućnost da ga pre kra timo kada to zaželimo. U prvom redu, ne može se uopšte reći da je bogzna kako velika beda koja, zaželiš li samo, može biti kratkotrajna: a onda, čak ako se data osoba i ne reši da prekrati ovaj život, sama pomisao da se može uteći od bede kad god ti je volja, trebalo bi da pretstavlja takvu utehu i takvo oslobođenje od svake nes re će da bi samo zbog toga, sve ovo bilo lako podneti. Elem, ovo nesnosno povećanje naših nesreća nas nagoni na strah da ćemo skraćivanjem našeg života, doći u opa-snost da padnemo u još veću bedu od ove sadašnje. I to ne samo veću, već neiskazivo okrutnu i dugotrajnu, tako da iako je sadašnja beda izvesna, a one kazne u buduć-nosti nesigurne, i pored svega strah od njih, van svake srazmere i iznad poređenja mora razumno da pretegne nad osećanjem bilo kakve nevolje u ovom životu. A ovu sumnju, o Platone, nije ti bilo teško izazvati; ali pre nego što bude odagnata, celi ljudski rod će prestati da postoji. Međutim, ništa se nije rodilo, niti će se ikada roditi, do te mere zlosrećno i pogubno po ljudski rod, kao tvoj um.

Ja bih sve ovo rekao, kada bih verovao da je Platon smislio ili postavio ovo učenje, za koje vrlo dobro znam da nije.22 Ali u svakom slučaju, o ovom predmetu dos ta je rečeno, i voleo bih kada bismo ga sada ostavili po strani.


Plotin: Porfirije, ja Platona volim, kao što i sam znaš. Međutim, niukom slučaju ne želim da zbog toga govorim sa njegovim autoritetom; pre svega sa tobom, i o jednoj takvoj stvari: ali razložno, želim da govorim. Iako sam uzgred dodirnuo Platonovu mudru misao, uči-nio sam to više da bih je upotrebio kao neku vrstu uvoda, a ne sa nekom drugom namerom. I preuzimajući nit mi-sli koja mi je ležala na srcu, kažem da ne samo Pla ton ili neki drugi filozof, već sama priroda čini mi se da nas uči da rastavljanje od sveta po čisto našoj volji, ni je dovoljno. Nije nužno da po ovom pitanju raspravljam nadugačko: jer budeš li malo razmislio, neće biti da i sam ne uvidiš kako je oduzeti bez potrebe sebi život sopstvenom ru-kom nešto protivprirodno. Štaviše, da se bo lje izrazim, da je to čin protiv prirode, da protivniji ne može biti. Jer čitav poredak stvari bio bi poremećen ka da bi se ove same uništavale. A izgledalo bi i ogavno da neko upotrebi život kako bi ugasio taj isti život, da nam postojanje posluži za nepostojanje. Osim toga, ako nam priroda išta nalaže i naređuje, nema sumnje da nam pre svega izričito i pre svega naređuje, i ne samo čoveku, ne go isto tako i bilo kojem stvorenju u svemiru, da vodi računa o svom samo-očuvanju, i da ga na sve moguće na či ne štiti; što je zapra-vo nešto sasvim suprotno od onog oduzeti sebi život. I da o ovome mnogo ne dužimo; zar mi ne osećamo kako nas sama naša sklonost na go ni i tera da mrzimo smrt, i da od nje strahujemo, da se užasavamo, pa čak i protiv nas sa-mih? Sada, dakle, poš to je ovaj čin samoubistva suprotan prirodi, i to do te mere da to postaje očito, ne vidim kako bih mogao da priz nam njegovu pravovaljanost.


Porfirije: Ja sam već sve to imao u vidu: da je za svest, kao što ti veliš, nemoguće kako joj to svakog tre-nutka ne bi padalo na pamet. Međutim, meni se čini da se tvojim razlozima mogu suprotstaviti mnogi drugi, i to na više načina: ali potrudiću se da budem kraći. Ti sum-njaš da je dozvoljeno umreti ukoliko je to neophodno: a ja te pitam, da li je nama dopušteno da budemo nesrećni. Priroda zabranjuje samoubistvo. Čudno bi mi bilo da ona nema želju ili moć da me učini ni srećnim ni slobodnim, a sada raspolaže mogućnošću da me natera da živim. Svakako, ako nam je priroda usadila ljubav za samooču-vanje i omrazu smrti, ona nam je, ništa manje, stvorila i mržnju prema nesreći, kao i ljubav prema onome što je za čoveka najbolje; i zaista, ove potonje sklonosti mnogo su veće i više od onih napred rečenih, jer sreća je cilj svih naših postupaka, i svih naših ljubavi i mržnji; i od smrti se ne beži, niti se život voli zbog njega samog, već zbog cenjenja i privrženosti onom što je za nas najbolje, kao što se mrze zlo i ono što je protiv nas usmereno. Kako onda može biti protivprirodno ako ja izbegavam nesreću na jedini mogući način koji je dat lju di ma da od nje po-begnu? Što će reći, da nestanu sa ovog sveta: jer dok sam živ, ja joj uteći ne mogu. I kako može biti istina da priro-da meni zabranjuje da pribeg nem smrti, što je za mene bez i tračka sumnje najbolje; i da odbacim život, koji je za mene očevidno postao štetan i zao; ako mi već ne može pružiti ništa sem patnje, što je dosad i bio slučaj?

Plotin: Jedno je sigurno, mene sve ovo ne ubeđuje da samoubistvo nije protiv prirode: jer samo naše oseća-nje suviše jasno izražava odbojnost i odvratnost prema


smrti, i mi vidimo da životinje, koje (onda kada ih ljudi nisu primorali ili ih izopačili) sve što rade čine to pri-rodno, ne samo da nikada ne pribegavaju ovom činu, jer bez obzira koliko napaćene i bedne bile, pokazuju da im je on vrlo stran. I na kraju, izuzev među ljudima, ne nalazimo nikog ko bi se na njega rešio, pa i onda, svaka-ko ne među onim svetom koji živi životom koji priroda nalaže; među kojim nećeš naći nikog ko se njega ne bi gnušao, ako bi išta i znao, ili imao pojma o njemu. Ti ćeš ga sresti među ovim našim izopačenim i iskvarenim svetom koji ne živi prirodnim životom.23

Porfirije: Dobro! Dopustiću ti, kao što želiš, da je ovaj čin protivan prirodi. Ali kakva je korist od toga, ako više nismo, da tako kažemo, prirodna bića. Hoću reći, civilizovani ljudi.(2) Uporedi nas samo, neću reći sa živi-ma bilo koje druge vrste, već sa onim narodima u Indiji, u Etiopiji koji, kako se čuje, još uvek se drže primitivnih i divljačkih običaja, i neće ti se više činiti nimalo lako reći da su i oni pripadnici naše vrste. I ovaj naš, kako bih se izrazio, preobražaj, ova promena života, i ponaj-više svesti – ja sam što se mene tiče, uvek bio siguran da se do nje ne može doći bez neizmernog povećanja nesreće. Sigurno je da ti divlji narodi nemaju nikada že-lje da okončaju svoje živote, pa čak i ne zamišljaju da se smrt mo že priželjkivati, dok ljudi naviknuti na ovaj naš način, i kako mi to kažemo, civilizovani, dosta često ga že le, a ponekad se na njega i rešavaju. Elem, ako je civili-zovanom čoveku dozvoljeno da živi neprirodno, i da se protiv prirode ponaša ovako bedno, zašto mu ne bi bilo dozvoljeno i da umre neprirodno? S obzirom da usled


ove nove nesreće, koja nastaje zbog pomenute promene sta nja, drugačije ne bismo ni mogli da se oslobodimo, ne goli putem smrti. Što se pak tiče našeg povratka u pr-vo bit no stanje, i u život koji nam je priroda naložila, mi bismo to teško, a možda i nikako mogli da uradimo zbog spoljnih uslova; međutim, kada je u pitanju naš unu traš-nji život, koji je od svega najvažniji, bez ikakve sum nje to ne bi uopšte bilo moguće. Šta je manje prirod no od medecine, kako one koja se primenjuje ručno, tako i one putem lekova? Koje su, uglavnom, i jedna i druga, što se samih postupaka tiče, a i materijala koji primenjuju, in-strumenata i njihovog načina korišćenja, veoma daleko od prirode: a životinje i divlji narodi za njih i ne znaju. Ništa manje i bolesti koje one žele da leče, isto tako nisu deo prirode, a donela ih je civilizacija, to jest putem izo-pačavanja našeg stanja; stoga ova umeća, iako nisu pri-rodna, jesu i smatraju se potrebnim, pa i neophodnim. I tako ovaj čin ubijanja samog sebe, koji nas oslo ba đa od nesreće koju nam je iskvarenost natovarila na leđa, zato što je protivan prirodi, iz toga ne sledi da je i za osudu: neprirodna zla zahtevaju neprirodni lek.24 A bilo bi zai-sta mučno i nepravično kada bi razum, koji nas već čini nesrećnijima negoli što smo to već po samoj pri ro di, po-čeo da joj se često suprotstavlja i u drugim stva ri ma; sa njom se u tome ujedinio kako bi nam oduzeo i poslednji izlaz koji nam preostaje; jedini na koji nam sâm razum ukazuje; i tako nas prinudi da trajemo u bedi.25

Evo ti istine, Plotine. Ona prvobitna priroda iz drev-nih vremena, i sveta divljeg i neukog, nije više naša pri ro-da: ali navika i razum dali su nam drugu jednu pri ro du,


koju imamo, i koju ćemo uvek imati umesto one pr ve. Ako u početku za čoveka nije bilo prirodno da se be do-brovoljno ubija, nije bilo prirodno ni da to želi. Da nas su i jedno i drugo prirodna stvar, što će reći, u skla du sa na-šom novom prirodom: koja težeći da se još uvek nužno kreće kao ona drevna, ka onome što izgleda kao nešto za nas najbolje, dovodi do toga da mi često že li mo i tražimo ono što je čovekovo najveće dobro, to jest smrt. A ovo i nije za čuđenje: s obzirom da je ova dru ga priroda uglav-nom usmerena, i da njome upravlja razum. Koji smatra savršeno izvesnim da je smrt daleko od toga da zaista bude zlo, koju misao nam nameće naš primitivni nagon; štaviše, da je lek svim našim nedaćama, nešto što ljudi najviše žele, i od kojeg boljeg nema. Stoga se ja pitam: meri li civilizovani svet i druge svoje postupke svojom primitivnom prirodom?26 Kada, i uopšte, koje to postup-ke? Ne onom našom primitivnom prirodom, već onom sadašnjom, i hoćemo li to reći, razumom. Zašto bi se samo ovaj čin oduzimanja sopstvenog života morao me-riti ne merilima nove ili razumne, već onim primitivne prirode? Zašto bi morala primitivna priroda, koja više ne propisuje zakone našim životima, da sa da propisuje zako-ne našoj smrti? Zašto razum ne bi uprav ljao smrću, kad već upravlja životom? Mi vidimo da u stvari kako razum, tako i nesreća zbog našeg sadašnjeg stanja, ne da samo ukidaju, i to poglavito kod unesrećenih i patnika, ono urođeno užasavanje od smrti o ko me si govorio, već ga i menjaju u žudnju i ljubav za njom, kao što sam ja pre toga rekao. Kada se već rode ta žud nja i ta ljubav koje, u skla-du sa prirodom, nije ni trebalo da se jave; i pošto nesreća


nastane zato što smo se mi promenili, a ne zato što je to priroda htela; bila bi to očigledno nespojiva odbojnost i protivrečnost, kada bi prirodna zabrana na samoubistvo još uvek bila na snazi. Meni se ovo čini dovoljnim, da bi se donela odluka o tome da li je ili nije dopustivo izvršiti samoubistvo. Os ta je pitanje da li je to korisno.

Plotin: O tome nije potrebno meni govoriti, dragi Porfirije: jer kada je ovaj čin dopustiv (a ja ne mogu dozvo-liti da jedan čin, ni pravičan ni ispravan, može biti koristan), ja nemam ni trunke sumnje da je on i krajnje koristan. Jer pitanje se ukratko svodi na ovo: koja je od dve stvari bolja: ne patiti ili patiti. Znam vrlo dobro da bi tako reći svi ljudi voleli da istovremeno osete i patnju i zadovoljstvo, pre ne-goli da niti pate niti uživaju: tolika je čežnja, i da tako kaže-mo, žeđ duše za zadovoljstvom. Međutim, nužni izbor ne leži između ova dva pojma: jer uživanje i zadovoljstvo, da govorimo tačno bez okolišenja, toliko je nemoguće, koliko je patnja neizbežna. I to mislim na dugotrajnu patnju kao što su to žudnja i potreba koju osećamo za zadovoljstvom i za srećom koje su vazda neispunjive. Da ostavimo još na stranu posebne i slučajne patnje koje se svakome dešavaju, i koje su isto neizbežne, hoću reći, sigurno je da do njih mora doći (većih ili manjih, ove ili one vrste) i kada se radi o najsrećnijim životima na ovom svetu. I zaista, jedna je-dina kratka patnja, za koju je neka osoba sigurna da će joj se, nastavi li da živi, svakako desiti, sledstveno razumu tre-balo bi da bude dovoljna da se smrt pretpostavi životu: jer za takvu jednu patnju ne bi postojala nikakva nadoknada, pošto u našem životu, pravo blaženstvo ili zadovoljstvo ne može nikada da se desi.27


Porfirije: Meni se čini da su sama dosada i činje-nica da se neko našao lišen svake nade o svom boljem sta nju i sreći, dovoljni razlozi da izazovu želju da se ži-vot prekrati, pa i kod onih koji se nalaze u srećnom sta-nju, ne samo ne lošem, već i povoljnom. I u više mahova sam se čudio da se nigde ne pominju prinčevi koji bi že-leli da umru samo zato što ih muči čama, i zbog sta nja prezasićenosti u kome se nalaze, kao što se to može pro-čitati i čuti da se to običnom svetu svakoga dana de ša-va. Mislim na one koji su, pošto su saslušali Hegesiju, kirenskog filozofa,28 koji im je kazivao svoje učenje o be-di života, po izlasku iz škole, odlazili da se ubiju: zbog čega je Hegesija bio poznat pod nadimkom zago vor nik smrti; a kaže se, što verujem da ti je poznato, da mu je na kraju kralj Ptolomej29 bio zabranio da više ne raspravlja o ovom predmetu.(3) Istina, premda smo čuli da su neki, kao kralj Mitridat30, Kleopatra, Oton Rimski31 i možda još neki prinčevi izvršili samoubistvo; oni su to učini-li jer su se našli u bedi i nevolji, i da bi izbegli još goru sud bi nu. Elem, meni se čini razumnim da prinčevi lak-še od ostalih mogu da shvate mrskost svog stanja kao i sve neu god nosti koje ih čekaju, i da stoga že le da umru. Jer, bu du ći na samom vrhu onog što se zo ve ljudska sre-ća, i ne ma jući bogzna šta, možda ništa da očekuju, od onog što se smatra životnim dobrima (s obzirom da ih već sva imaju), oni ne mogu da se nadaju jed nom sutra koje bi bilo bolje od njihove današnjice. Sa daš nji ca, bila ona ma kar i najsrećnija, tužna je i nepri jat na: samo bu-dućnost može da pruži zadovoljstvo.32 Bilo kako bilo; mi smo na kraju u stanju da shvatimo (os ta vi mo li na stranu


strah od drugog sveta) da je ono što zadržava ljude da dragovoljno napuste život, i nago ni ih da ovaj vole, i da ga pretpostavljaju smrti, samo jed na prosta greška, da se tako izrazimo, u računu, odme ravanju i poređi va nju ko-risti i štete. Do ove greške dolazi, moglo bi se re ći, ono-liko puta koliko je trenutaka u kojima se čovek uta pa u život, kada se ovaj prihvata, i kada je neko zbog to ga za-dovoljan, bilo to razumno ili voljno, ili čisto či nje nič no.

Plotin: To je zaista tako, moj Porfirije. Ali, uza sve to dopusti da ti ja dam savet, a strpi se i zbog moje molbe, što se ovog tvog cilja tiče, da slušaš više prirodu nego razum. A ovde mislim na onu prvobitnu prirodu, majku našu i vasione, koja premda nije pokazala da nas voli, i premda nas je unesrećila, ipak je prema nama bila manje neprijateljski raspoložena i štetna, negoli što smo to bili mi, sa našom sopstvenom pameću, sa nezajaži-vom i neodmerenom ljubopitljivošću, razmišljanjima, praz nim razgovorima, snovima, bednim mišljenjima i učenjima. Ona se posebno napregla da našu nesreću leči tako što će je od nas uglavnom skrivati ili prikazi-vati drugačijom od onog što jeste. I makoliko veliki bio naš preobražaj, a moć prirode u nama smanjena, ipak ona nije svedena ninašta, niti smo se pak mi toliko iz-menili i postali nešto novo, a da u svakome od nas nije preostao znatan deo čoveka iz drevnih vremena. A ovo, bez obzira koliko to vređalo našu glupost, nikada neće moći biti drugačije. Eto, to je ono što ti zoveš greškom u računu; a ona ne da je greška, nego je velika koliko i opi-pljiva; pa ipak nju bez prestanka prave ne samo budale i nišči duhom, već i pametni, učeni i mudri; i večito će je


praviti, ukoliko se priroda, koja je stvorila ovaj naš rod, sama ona, a ne naš razum, naše sopstvene ruke i ljudi, ne bude rešila da ga uništi. I možeš mi verovati, nema te nedaće u životu, tog beznadežja, osećanja ništavnosti stvari, te bezvrednosti nastojanja, usamljenosti ljudske; nema te omraze na svet, i na samog sebe, koje mogu biti dugotrajne: premda su ova duševna stanja mnogo razu-mnija od njihovih suprotnosti, koje su za uzvrat nera-zum ne. Međutim, uza sve to, posle kraćeg vremena, na kon manje telesne izmene, malo-pomalo, a često i u jed nom trenu, iz najmanje mogućih i jedva primetnih raz lo ga, iznova oživljuje želja za životom, rađa se ova ili ona nova nada, i ljudske stvari ponovo dobijaju svoj nekdašnji oblik, i pokazuju da nisu nedostojne izvesne pažnje; ako ne samog razuma, ono svakako, da se tako izrazimo, duševnog osećanja.33 A ono je dovoljno da ne-ku osobu, bez obzira koliko ona bila upućena i ubeđena u istinu, pa i uprkos razumu, natera da istraje u životu i produži tim putem, kao što to drugi i čine: jer to oseća-nje je, može se reći, ono što nama upravlja, a ne razum.

Recimo da je ubiti sebe razumno, a da je predavanje životu, protivno razumu: sigurno je da to ostaje divljač-ki i neljudski čin. I čoveku ne bi trebalo da se više sviđa, niti da bira, da u skladu s razumom, bude čudovište, ne-goli shodno prirodi, ljudsko biće. A zašto ne bismo ima li i neki obzir prema prijateljima, krvnim srodnicima, svo joj deci, braći i sestrama, roditeljima, svojim žena ma; pre ma srodnicima i osobama koje žive sa nama u do ma ćins tvu, sa kojima smo navikli da već dugo vreme na živimo; koje, ako umremo, treba da zauvek ostavimo: nećemo li u sr cu


osetiti baš nikakav bol zbog ovog ras tan ka; nećemo li zar voditi računa o tome kako će se osećati oni , delom zbog gubitka njima drage osobe, ili nekog na koga su navikli, a delom zbog okrutnosti sa mog slučaja? Ja vrlo dobro znam da pametna osoba ne sme biti suviše blaga, niti da dopusti da sažaljenje i du bo ki bol na taj način ovladaju njome da je poremete, da se prostre, da se zanese i bude kukavički popustljiva, da se prepusti preteranim suzama i postup-cima nedos toj nim čvrstine onih kojima je u punoj meri jasna ljud s ka sudbina. Ovu čvrstinu srca valja sačuvati za one tuž ne i nesrećne slučajeve koje nam sudbina nameće, i ko ji su neizbežni; ne zloupotrebljavati je tako što ćemo svojevoljno uskratiti svoje prisustvo i sklanjati se stalno s vida, uzdržavajući se od razgovora i bliskosti sa onima koji su nam dragi. Ne razmišljajući uopšte o bolu rastan-ka i gubitku rođaka, prisnih, drugova; ne biti u stanju da se zbog tako nečeg oseti bilo kakav bol, nije svojstveno pametnom svetu, već varvarima. Ne voditi računa o bolu koji se sopstvenim samo ubistvom nanosi prijateljima i domaćima: znači ne starati se o drugome, i starati se suvi-še o sebi. U stvari, svako ko sebe ubija nimalo ne vodi ra-čuna niti misli o drugima; ne zanima ga ništa drugo sem sopstvena korist; da tako kažemo, baca iza svojih leđa svoje bližnje, i ceo ljudski rod: tako da u ovom postupku oduzimanja sopstvenog života iz bi ja na videlo najogolje-nija, svakako najmanje lepa i naj ma nje širokogruda ljubav prema samom sebi, koja se na svetu može videti.34

Na kraju, Porfirije, neprijatnosti i nedaće životne, prem da mnogobrojne i nepresušne, koje, kao što je to da nas sa tobom slučaj, nisu praćene izuzetnim nezgoda-


ma i nesrećama, ili teškim telesnim bolovima; nisu ni ne pod noš lji vi, poglavito čoveku mudrom i snažnom, kao što si ti. A život je nešto od tako malog značaja, da čovek ne bi trebalo da se previše brine niti da ga sačuva, ni ti da ga napušta. Stoga, bez nekog dubljeg zalaženja i radoznalosti, sa svakim beznačajnim razlogom koji mu se ukaže da prione za ovaj ili onaj slučaj, ne treba da odbije da to učini. I ako bi ga neki prijatelj zamolio, zašto mu u ovome ne bi izašao u susret? Sada, od sveg sr ca te molim, Porfirije moj, za sećanje na sve ove go-dine koliko već traje ovo naše prijateljstvo, ostavi se te misli; nemoj nanositi veliku žalost svojim dobrim pri-jateljima, koji te vole iz dubine duše; misli na mene jer ja nemam nikog meni dražeg, niti društvo koje bi me više ispunjavalo srećom. Budi pre spreman da nam po-mog neš da podnosimo naše živote, nego da nas tako, mno go ne razmišljajući, jednostavno napustiš. Daj da vidimo, dragi Porfirije, tešeći se uzajamno: ne odbacuj-mo da ponesemo onaj deo nedaća naše vrste koji nam je usud dodelio. Postarajmo se da jedan drugom pravimo društvo; i nastavimo da se međusobno ohrabrujemo, da se uzajamno podržavamo; ne bismo li tako na najbolji način ispunili ovaj naš mučni život. Koji će bez iakave sumnje, biti kratak. A kada već smrt bude došla, nećemo se žaliti: i tada, u tim poslednjim trenucima, prijatelji i drugovi će nas tešiti; a mi ćemo biti zadovoljni pomišlju da kada nas više ne bude bilo, što će nas se oni često se-ća ti, i još uvek voleti.


Napomene

1 Ovaj dijalog je napisan 1827, kao i prethodni, i Leopardi je prema ovom tekstu izrazio iste rezerve: „Ne šaljem ti dva prozna dela, jer pošto sam ih ponovo pročitao, nisam nimalo njima zadovoljan, i mislim da ću ih oba odbaciti, ili barem jedno od njih“ (pismo De Sin ne ru od 18. decembra 1832). Nije mnogo jasno zašto je Leopardi bio toliko kolebljiv u pogledu ovog razgovora, da bi ga izostavio iz iz da nja iz 1834. Štivo je bilo staro pet godina u vreme kada je pismo na pi sa no, sedam kada je došlo do novog izdanja, i mnoge misli u nje mu vraćaju nas u 1821 (pogledaj napomene). Međutim, ovde je pri su tan i jedan zreliji Leopardi: Plotinov poziv na kraju na ljudsku so li dar nost nagoveštava pesnikova poslednja dela, dok je Porfirijeva di ja tri ba protiv hrišćanstva verna Leopardijevim načelima kojih se du go pridržavao, ali koja su se još više učvrstila poslednjih godina piš če va života. Što se izbora ličnosti tiče, valja podsetiti da je 1814. Leo par di već bio napisao jedan komentar uz Život Plotinov (filozofa neoplatoničara, živeo između 205. i 269/70) koji je napisao Porfirije (232/3305), njegov glavni učenik i bio graf, inače u nekoliko navrata pominjan u Zibaldonu. Stoji činjenica da je u IX knjizi Eneada Plotin pisao o samoubistvu, premda Leopardi pripisuje obema ličnostima u potpunosti svoje stavove i misli. Nikakve, međutim, očite veze sa ovim štivom nema Odlomak o samoubistvu (Framento sul suicidio; naslov koji su mu dali prvi izdavači), koji je Leopardi napisao 1820.

2 U orig. che io mutassi paese.3 Gl. XI.4 Eunapios, otprilike 345420, pisac biografije Život filozofa i so fis ta.5 Tædium vitæ. Donekle različit pojam dosade izražen od onog u

„Raz go vo ru Torkvata Tasa i njegovog domaćeg duha“, i pored toga Mis li ma (Pensieri) LXVIILXVIII.


6 U orig. vanità, ovde i na drugim mestima reč upotrebljena iz la tinskog u smislu vanus, prazan, tašt, isprazan.

7 Ako uzmemo da ovo ima bilo kakav lični značaj, onda bi on bio u sukobu sa Leopardijevim opštim stavom, kao što je to izraženo u čuve nom pismu De Sinneru od 24. maja 1832.

8 Fedon, VI.9 Podsećamo da je Leopardi nameravao da sastavi jedan „priručnik

praktične filozofije“.10 U orig. sentimenti; uzeto u značenju sententia iz latinskog jezika.11 Upr. „Heleander“, nap. 14.12 U orig. maggioranza.13 Ilijada, XVII, 4467.14 Upr. pesmu „Nad starinskim nadgrobnim bareljefom…“, st. 62 i

dalje; i kao antitezu, „Ljubav i smrt“.15 Leopardi se ovde priseća D’Holbachovog Système de la nature.16 Leopardi se obraća Platonu kao transcedentalnom filozofu i pri

pi su je mu vidove u stvari svojstvene hrišćanskoj misli (kazne u drugom svetu, itd.).

17 U grčkoj mitologiji, najdublji mračni ponor u podzemnom svetu; pakao.

18 Ova pitanja, sa posebnim pozivom na hrišćanstvo (zbog cenzure neobjavljiva u knjizi namenjenoj javnosti) naširoko su raspravljana u Zib., 3497509.

19 Sudije u hadu (donjem svetu), koji se pominju u Platonovom Fe-do nu. Predmet rasprave je stalno u paganskim terminima, delom zbog cen zu re (vidi prethodnu napomenu), a delom da bi se zadržao antički karakter štiva.

20 Upr. Zib., 8148 (1821), tekst važan za ceo ovaj govor.21 Upr. pesmu „Brut mlađi“, st. 61 i dalje (decembar 1821).22 Pošto je preterao u polemičnosti, Leopardi daje na znanje da je

Platon bio jedna vrsta lažnog cilja, i da je on u stvari imao u vidu hrišćan stvo. Pišući De Sinneru, Leopardi je priznavao da „Kopernik“ i ovo delce „nisu mogli biti lako objavljeni u Italiji“. Ovo objašnjava izves ne rezerve.

23 Plotin zasniva svoje rasuđivanje o Prirodi koje više podseća na samog Leopardija, dok se Porfirije kreće u smeru razlikovanja između dve vrste Prirode.

24 Upr. Zib., 197881: „Samoubistvo je protivprirodno. Ali živimo li mi u skladu sa prirodom? Nismo li je u potpunosti napustili time što


smo živeli sledeći razum?“ itd. Svi razlozi koje iznosi Porfirije, za pi sani su kod Leopardija pod datumom od 23. oktobra 1821.

25 Upr. Zib., 816: „Zašto, nakon što je razum vodio bitku i pobedio pri ro du da nas učini nesrećnima, sklapa zatim saveznišvo sa njom, ka ko bi prelila čašu naše nesreće, time što nas sprečava da život dokraj či mo sopstvenom rukom?“

26 Upr. Zib., 24024, gde Leopardi raspravlja o našoj „drugoj“, „pravoj prirodi“ i kaže „da mi nemamo veze sa ljudima iz Adamovog vre me na“. Kao što ističe Galimberti (str. 403), suprotnost prirode i razu ma je u izvesnom smislu odricanje od Leopardijevog ranijeg stava, prem da Porfirije želi da iskoristi situaciju: s obzirom da moramo da ži vi mo razumno, onda barem da budemo razumni kad je u pitanju sa mou bis tvo.

27 Upr. Zib., 254955, gde se podrobno raspravlja o ovom pitanju.28 Hegesija iz Kirene bio je zbog ovoga prognan iz Aleksandrije (vi

di „Otonijeri“, nap. 74).29 Egipatski kralj Ptolomej I Soter (vladao od 304282 pre n.e.), koji

je proterao Hegesiju.30 Mitridat VI Eupator, kralj Ponta, pretrpeo poraz od Pompeja i

naredio vojniku da ga ubije (63 pre n.e.).31 Posle bitke kod Akcija, Kleopatra je izvršila samoubistvo, pus

tiv ši otrovnicu da je ujede (31 pre n.e.); Oton se ubio posle poraza od stra ne Vitelija kod Bedrijaka.

32 Od bezbrojnih primera, pogledaj kraj „Almanah – Prolaznik“. Takođe (za gornja zapažanja) Zib., 578.

33 U orig. al senso dell’animo. Leopardi kao da je s mukom tražio reč kojom bi izrazio posebnu svesnost koju je imao u vidu: duševno ose ća nje.

34 Samoljublje je kod Leopardija veoma širok pojam, počev od užasne sebičnosti (kao ovde) i „sveopšteg izvora ljudskih zala“ (Zib., 57), do neke vrste samopoštovanja sledstveno svim, a posebno višim bićima (kao u „Prirodi i Duši“, str.), u kom slučaju je uzrok velike muke. Vidi, ta ko đe „Malambruna“, gde čarobnjak može da se oslobodi nesreće samo ako uspe da ne voli iznad svega sebe.


RAZGOVOR IZMEĐU JEDNOG PRODAVCA ALMANAHA I JEDNOG PROLAZNIKA1

Prodavac: Almanasi! Novi almanasi! Novi kalen-dari! Želite li almanahe, gospodine?

Prolaznik: Almanahe za novu godinu?Prodavac: Da, gospodine.Prolaznik: Misliš li ti da će nam ova godina biti

srećna?Prodavac: O, poštovani gospodine, svakako.Prolaznik: Kao i ona prošla?Prodavac: Mnogo, mnogo više.Prolaznik: Kao i pretprošla?Prodavac: Više, više, gospodine.Prolaznik: Onda, kao koja druga? Zar ne bi voleo

da ova nova bude kao neka od ovih poslednjih godina?Prodavac: Ne, gospodine, ne bih voleo.Prolaznik: Koliko je novih godina prošlo od kako

prodaješ almanahe?Prodavac: Biće jedno dvadeset, gospodine.


Prolaznik: Na koju od tih dvadeset bi želeo da li-či ova nova godina?

Prodavac: Ja? To ne bih znao.Prolaznik: Ne sećaš se posebno neke godine, ko-

ja ti se učinila srećnom?Prodavac: Ne, gospodine, zaista ne.Prolaznik: Pa ipak, život je lepa stvar, zar ne?Prodavac: To je poznato.Prolaznik: Da li bi voleo da ponovo doživiš tih dva-

de set godina, i sve prošlo vreme, počev od dana kad si se rodio?

Prodavac: Ee, dragi gospodine, kada bi to samo, pod milim Bogom, bilo moguće.

Prolaznik: Ma, ako bi imao da ponovo doživiš, ni manje ni više, proživljeni život, sa svim prijatnostima i neprijatnostima koje si imao?

Prodavac: To ne bih voleo.Prolaznik: Ah, a koji bi ti to drugi život želeo da

ponoviš? Život kao što je bio moj, ili onaj prinčev, ili čiji drugi? I nemoj misliti da ja ne bih, ili da ne bi princ, ili bi lo ko drugi dao tačno isti odgovor koji si ti dao; i da pri nu đen da iznova doživi prošli život, niko ne bi iza-brao da se vrati unazad.

Prodavac: To verujem.Prolaznik: Pod tim uslovima, ni ti se ne bi vratio;

ukoliko ne bi postojao neki drugi način?Prodavac: Ne, gospodine, zaista ne bih se vratio.Prolaznik: Pa, kakav, dakle, bi život voleo?Prodavac: Voleo bih život onakav kakav mi Bog

do de li, bez drugih zahteva.


Prolaznik: Dakle, kako Bog da, ne znajući ništa unapred, kao što ništa ne znamo ni o novoj godini?

Prodavac: Baš tako.Prolaznik: To bih i ja hteo, ako bih želeo da izno-

va živim, a tako bi i svi drugi. Međutim, to pokazuje da se udes loše poneo sa svima, sve do ove godine. I sasvim je jasno da svi cene kako je zlo koje su imali da podnesu bilo veće i teže od doba koje im je palo u deo, jer niko ne bi prihvatio da se iznova rodi kako bi živeo onim ra-nijim životom, pored sveg dobrog i lošeg u njemu. Život koji je lep, nije onaj nama poznati život, već život koji ne znamo; ne prošli život, nego onaj koji tek treba da dođe. Sa novom godinom, udes će početi da se dobro ponaša prema meni, tebi i svim ostalima, i počeće srećan život. Zar ne?

Prodavac: Nadajmo se.Prolaznik: Dakle, daj da vidim najlepši almanah

koji imaš.Prodavac: Evo, poštovani gospodine. Ovaj košta

tri de set para.Prolaznik: Evo, trideset para.Prodavac: Hvala, poštovani: doviđenja. Almana-

si! Novi almanasi! Novi kalendari!


Napomene

1 Ovo je prvi od dva dijaloga napisana 1832, uključen zatim u fi rentin sko izdanje Operetta iz 1834. Nema sumnje da njegov začetak treba tražiti u zapisu u Zibaldonu od 1. jula 1827 (42845). Za kratkoću i lakoću tona, koji štivu daje izuzetnu privlačnost, i dobar deo njegove upe čat lji vos ti, objašnjenje možda leži u činjenici da je Leopardi pišu ći ga imao u vidu posebnu publiku. Prvih meseci 1832, Ranijeri i on smerali su da pokrenu jedan nedeljni magazin – Lo Spettatore fio-ren ti no, u „uvodniku“ za koji (PP, II, 715 ff) Leopardi je najavio svoju nameru da čitaoce natera na smeh, „s obzirom da, kako se čini, smeh nije imao bogzna kakav uspeh u ovom veku, dok su suze uvek bile i uvek će biti krajnje neuspešne u svim vremenima“. Vrlo je moguće da je Leopardi ovaj dijalog imao u vidu za Spettatore; ali pošto su ga oduvek smatrale opasnim radikalom vlasti su zabranile izlaženje i ovaj se magazin nikada nije pojavio. Za pesnika, ovo je predstavljalo veliko ra zo ča ranje, jer se nadao da od prihoda sebi obezbedi skroman život. Me đutim, stvar je bila korisna za samu knjigu – Operette morali, koja je ovim dobila jedan lep tekst sokratovske ironičnosti, i bez obzira na samu težinu predmeta, jedno zabavno štivo, pre nego se pređe na sveča nu muziku Tristana.


RAZGOVOR TRISTANA SA JEDNIM PRIJATELJEM1

Prijatelj: Pročitao sam vašu knjigu. Setna kao i obič no.

Tristan2: Da, na moj stari način.Prijatelj: Setna, ojađena, očajnička; vidi se da vam

ovaj život izgleda kao nešto vrlo ružno.Tristan: Šta da vam rečem? Imao sam u glavi tu

ludu misao da je život ljudski nesrećan.Prijatelj: Nesrećan, da možda. Ali, ipak na kraju…Tristan: Ne, ne, naprotiv vrlo srećan. Sada sam

pro me nio mišljenje. Međutim, kada sam pisao ovu knji-gu, u glavi sam imao tu ludost, kao što sam vam rekao. A bio sam i toliko ubeđen, da sam očekivao sve drugo, samo ne da čujem kako se dovode u sumnju zapažanja koja sam izneo u vezi sa predmetom, pošto mi se činilo da će razumevanje svakog čitaoca ponaosob poslužiti kao svedočanstvo svakog od njih. Ja sam samo zamiš-ljao da se može postaviti pitanje korisnosti ili štetnosti tih zapažanja, ali nikako i same istine: čak sam mislio da će moje žalostive reči, s obzirom na opšte zlo, naći


odjeka u srcu kod svakog ko ih bude slušao. I kada sam zatim čuo da se odbacuje ne samo neki poseban sud, već celina, i kaže da život nije nesrećan, premda se meni či-nio takvim, to je zbog mog zdravstvenog stanja ili neke druge moje lične nevolje, isprva sam ostao zgranut, za-prepašćen, skamenjen, i više dana sam mislio da se na-lazim u nekom drugom svetu; a onda, pošto sam došao k sebi, malo sam bio uvređen; zatim sam se smejao, i re kao: ljudi su, opšte uzev, kao muževi. Muževi, ukoli-ko žele da žive na miru, moraju nužno da misle, svako u pogledu svoje, kako su im supruge verne; i to i čine; iako pola sveta zna da je istina na drugoj strani.3 Onaj ko želi, ili je prinuđen da živi u jednom mestu, dobro je što veruje kako je ovo jedno od najboljih u kome se može stanovati; i u to je ubeđen. Ljudi uopšte, ukoliko žele da žive, dobro je što veruju kako je život lep i dra-gocen; i tako i biva; i srde se na one koji drugačije misle. Pošto u suštini ljudski rod uvek veruje, ne u ono što je istinito, već u ono što jeste, ili izgleda da je, ono što mu odgovara. Ljudski rod, koji je verovao i koji će verovati u tolike gluposti, neće nikada poverovati da bilo šta ne zna, ili da je to ništa ili da se ima čemu nadati.4 Nijedan filozof koji bi zagovarao jednu od ovih triju teza, ne bi imao uspeha, niti bi ga neko sledio,5 poglavito ne obi-čan svet: jer, pored toga što nijedna od triju nisu mnogo preporučljive za onog koji želi da živi, prve dve pogađa-ju oholost ljudsku, treća, a zaista i prve dve, zahtevaju hrabrost i snagu kako bi bile uverljive. A ljudi su kuka-vice, slabići, skučena i bedna duha, uvek spremni na naj bolje, jer su vazda posvećeni promeni mišljenja, već


prema nuždi koja upravlja njihovim životima; više nego spremni da polože oružje, kako to kaže Petrarka,(1) pred svojom srećom, više nego spremni i odlučno rešeni da se uteše zbog bilo kakve nevolje, da prihvate u zamenu bilo kakvu naknadu za ono što im je uskraćeno ili ono što su izgubili, da se zadovolje pod bilo kakvim uslovi-ma, čak i sa najnepravičnijom i varvarskom sudbinom, i kada ostanu lišeni svega onog što je poželjno, da žive od lažnih verovanja, tako čvrstih i postojanih, kao da su neš to najistinitije i najčvršće zasnovano na svetu. Što se mene tiče, kao što se jug Evrope6 smeje muževima za-ljub lje nim u neverne žene, tako se ja smejem ljudskome rodu zaljubljenom u život; i nalazim da je vrlo ne mu-žev no dopuštati da vas varaju i zavode kao budale, i da se pored zala koja se teško podnose, postane tako reći predmet sprdnje prirode i sudbine. Još uvek govori mo o zavaravanjima ne mašte, već uma.7 Da li su ovi mo ji ose-ćaji izazvani bolešću, to ne znam: znam samo da, bole-stan ili zdrav, gazim po ljudskom kukavičluku, od bi jam svaku detinjastu utehu i zavaravanje, i imam do volj no hrabrosti da bih se lišio bilo kakvog nadanja, i da neu-strašivo gledam pustinju života, ne skrivajući od oči ju nijedan delić nesreće ljudske, i da prihvatim sve pos le-di ce jedne bolne, ali istinite filozofije. Koja, ako ne ko-ris ti ničemu drugom, uliva jakim ljudima gordo zado-volj stvo da su videli strgnut svaki plašt sa zapretane i ta jans tve ne surovosti ljudske sudbine. Ja sam sve ovo se bi govorio kao da je ova bolna filozofija nešto što sam ja izmislio; da bih video kako je svi odbacuju, kao što se odbacuju neshvaćene novine. Međutim, razmislivši


ponovo, setio sam se da je ona bila toliko nova, koliko su to Solomon i Homer,8 pesnici i filozofi od kojih stari-jih nema; koji su prepuni slika, priča, mudrih izreka ko je izražavaju krajnju nesreću ljudskih sudbina: neki ka žu da je čovek najnesrećnija od svih životinja,9 neki da je bolje i ne roditi se, a ko je već rođen, da umre još u kolevci;10 drugi opet, da onaj koga bogovi vole umire mlad,11 i ostali čije priče u ovom smislu nemaju kraja.(2) A onda sam se još setio, od tih vremena pa sve do juče,12 svi pesnici i svi filozofi, pisci mali i veliki, na jedan ili dru gi način, ponovili su ili potvrdili ista učenja. Tako da sam opet počeo da se čudim: i onda sam između ču-đe nja, gneva i smeha proveo dugo vremena, sve dok ni-sam dobro proučio sam predmet i shvatio da je nesreća ljudska jedna od najuvreženijih grešaka uma, i da su laž-nost ovog mišljenja i životna sreća najveći pronalasci de-vet naes tog veka. I tako sam se primirio, i priznajem da nisam bio u pravu da mislim, onako kako sam mislio.

Prijatelj: I da li ste promenili mišljenje?Tristan: Sigurno! Hoćete li da se suprotstavljam

otkrićima devetnaestog veka?Prijatelj: I vi verujete u sve ono ušta veruje stole će?Tristan: Svakako. Zašto se tome čudite?Prijatelj: Verujete, dakle, u bezgranično savršen-

stvo čoveka?Tristan: Bez sumnje.Prijatelj: Verujete, zapravo, da ljudski rod svakim

danom postaje sve bolji?Tristan: Naravno da verujem. A svakako je istina

da ponekad pomislim kako su naši praoci, što se telesne


snage tiče, bili vredni, svako od njih ponaosob za četve-ro nas. A telo je čovek; jer (ostavimo li sve na stranu) ve-likodušnost, hrabrost, strasti, moć činjenja, sve ono što život čini plemenitim i živim, u zavisnosti je od krepkosti tela, koje bez nje ne postoji. Neko ko je slaba tela, nije čo-vek, već dete; štaviše, nešto još gore; jer njegova je sudbi-na da gleda druge koji žive, dok ono u najboljem slučaju može da brblja; ali život za njega nije. I u stara vremena, iz ovog razloga, slabost tela je predstavljala sramotu, čak i u doba razvijenije civilizacije.13 Međutim, kod nas, već dosta dugo odgoj se ne udostojuje ni da pomisli na telo, nešto suviše nisko i vredno prezira: misli na duh, i za-pravo, želeći da gaji duh, uništava telo, gubeći iz vida da uništavajući ga, za uzvrat uništava i duh.14 Čak i kada bi-smo mogli da to popravimo odgojem, to ne bi bilo izvod-ljivo, a da se pri tom korenito ne izmeni savremeno stanje društva, nađe lek koji bi bio dobar i za druge vidove pri-vatnog i javnog života, za koji su se svi, po samoj svojoj prirodi, u antičkim vremenima bili zaverili, da ga ili usa-vrše, ili sačuvaju telo, dok su danas u zaveri da ga izopače. Ishod je taj, da u poređenju sa sta ri ma, mi smo tako reći deca, a da se za naše praoce, u poređenju sa nama, može više nego ikada reći da su bi li ljudi. Govorim tako o po-jedincima upoređenim sa po je din ci ma, kao i o masi (da upotrebimo ovaj dražesni sa vre me ni izraz) upoređenoj sa masom. I dodajem da su ljudi drevnih vremena bili neuporedivo muževniji od nas, čak i kada su u pitanju moralni i metafizički sis te mi. U svakom slučaju ovakve sitne primedbe, mene ne će naterati da promenim mišlje-nje; ja verujem da ljud ski rod ide stalno napred.


Prijatelj: Vi, naravno, isto tako verujete da je zna-nje,15 ili kako se to kaže, pamet čovečanstva, u stalnom rastu.

Tristan: Sasvim sigurno. Premda vidim kada volja za saznanjem raste, želja za samim izučavanjem se sma-nju je. Sem toga, za čuđenje je kad uzmete da prebra jate učene ljude, ali zaista učene, koji su svi živeli u isto vre-me pre sto i pedeset godina, pa i docnije, i vidite koliko ih je neizmerno više bilo, negoli što ih je danas.16 Isto tako, neka mi ne kažu da je učenih malo, jer znanje, opš te uzev, nije više usredsređeno u ponekim pojedincima, već pode-lje no između mnogih, i da mnoštvo ovih na dok na đu je ret kost onih prvih. Znanje nije ono što su bo gat stva, koja se mogu deliti i gomilati, a zbir im ostaje uvek isti. Tamo gde svi malo znaju, malo je i znanje, jer zna nje se gomila, i ne rasipa se okolo. Površna nastava ni je deljiva između mnogih, ali je zato zajednička mno gi ma koji nisu učeni. Ostatak znanja pripada samo učenima, a veliki deo toga onima koji su među njima zaista najučeniji. Izuzmemo li posebne slučajeve, samo onaj ko je izuzetno učen, i uz to lično raspolaže ogromnim ka pi ta lom znanja, u stanju je da znatno pospeši ljudsku učenost. Sada, s izuzetkom Ne-mačke,17 gde gnezdo učenosti još uvek nije rastureno, ne čini li se vama da pojava ovih uzvišenih duhova postaje sve ređa? Ja ovako razmišljam, čisto razgovora radi, i da bih pomalo filozofirao, ili možda sofisticirao; ne zato što nisam ubeđen u ono što kažete. Zapravo, čak i kada bih vi-deo svet pun prevaranata neznalica, s jedne strane, i nad-menih nez na li ca s druge, ja bih ipak verovao, kao što veru-jem, da su saznanje18 i prosvećenost u stalnom porastu.


Prijatelj: Sledstveno tome, vi verujete da je ovo sto le će natkrililo sve prošle vekove.

Tristan: Sigurno. Tako su o sebi mislila sva stole-ća, pa i ona najsavršenija;19 tako misli moje stoleće, a i ja sa njime. A ako biste me vi nakon toga pitali, u čemu je ta njegova prednost u odnosu na druga stoleća, da li u onom što pripada telu ili u onome što pripada duhu, ja bih se pozvao na ranije rečeno.

Prijatelj: Ukratko, da svedemo sve na par reči, mis li te li vi, kada su u pitanju priroda, ljudske sudbine i os ta lo (jer sada više ne govorimo ni o književnosti ni o politici) isto ono što misle i novine?20

Tristan: U potpunosti. Verujem i prihvatam du-boku filozofiju novina, koje su, pošto su usmrtile svaku drugu književnost i svako drugo učeno produbljivanje, poglavito ono teško savladljivo i ne mnogo prijatno, sa-da učitelj i svetlost vremena u kome živimo.21 Nije li ovo is ti na?

Prijatelj: Da ne može biti veća. Ako je to što ka že-te rečeno zaista, i ne iz šale, vi ste postali jedan od naših.

Tristan: Da, svakako jedan od vas.Prijatelj: Ali, onda, šta ćete sa svojom knjigom?

Hoćete li da ona dospe potomstvu, sa onim osećanjima tako protivnim mišljenjima koja sad zastupate?

Tristan: Potomstvu? Moram da se nasmejem, jer se vi šalite; a kada bi bilo moguće da se ne šalite, ja bih se još više smejao. Neću govoriti o sebi, već o pojedinci-ma i pojedinostima devetnaestog veka, i vodite računa da nema nikakvog straha od potomstva, koje će znati ono li ko koliko su znali preci.22 Pojedinci su iščezli pred


ma som, kažu na otmen način savremeni mislioci. Što će reći, kako je nepotrebno da se pojedinac i najmanje re-meti, budući da bez obzira na bilo koju svoju zaslugu, pa ni onu bednu nagradu u vidu slave, njemu više ne ostaje da se nada ni na javi ni u snu. Prepustiti sve masama!23 Šta će one bez pojedinaca, s obzirom da su sastavljene od pojedinaca, želeo bih, i nadam se da će mi to objasni-ti stručnjaci za pojedince i mase, koji danas prosvećuju svet. Nego da se vratimo na knjige i potomstvo, naročito na knjige. Vidite dobro da se one danas uglavnom pišu za kraće vreme nego što je potrebno da se pročitaju, da koštaju onoliko koliko vrede, i da zatim traju u srazmeri sa onim koliko koštaju.24 Što se mene tiče, ja verujem da će sledeće stoleće staviti jednu lepu crtu preko ogromne bibliografije devetnaestog veka; ili će reći: ja raspolažem bibliotekama punim knjiga za koje je bilo potrebno za ne-ke dvadeset, za druge trideset godina spisateljskog tru-da, a za neke i manje, ali koje su sve odreda zahtevale go-lem rad. Da pročitamo najpre ove, jer po svoj prilici je da ćemo izvući najveću korist, i kada više ne budem imao šta da čitam od ove vrste, onda ću da stavim ruku na one napisane na brzinu. Prijatelju moj, ovaj vek je vek dece, i ono malo preostalih ljudi, treba da se sakriju od sramote, kao onaj što je išao uspravno u selu gde su svi bili šepavi. A ovi dobri dečaci žele da u svemu rade onako kako su u drugim vremenima radili ljudi, a da to bude urađeno sve u jedan mah, bez nekog mučenja oko priprema, onako kako to rade dečaci. Zapravo, oni žele da ih stupanj koji je civilizacija dostigla, i sama priroda sadašnjeg i budu-ćeg vremena zauvek oslobodi, njih i njihove naslednike,


od bilo kakvog znoja i truda, kako bi bili u stanju da iza-đu nakraj sa stvarima.25 Kaže mi, pre neki dan, jedan moj pri ja telj, čovek koji se razume u poslove, da je i osred-njaštvo postalo prava retkost; skoro svi nesposobni, sko-ro svi nedorasli za one dužnosti ili one delatnosti koje su im nužda, sreća ili izbor namenili. U ovome se, kako mi izgleda, delimično sastoji razlika između ovog i drugih stoleća. U svim ostalim, kao i u ovom na veličinu se vrlo retko nailazilo; u drugim je vekovima, međutim, vladalo osrednjaštvo, u ovome ništavnost. Otuda i tolika galama i pometnja, gde svi žele da budu sve, gde se ne vodi ni-kakva briga o malom broju velikana, koji ipak verujem da mora da postoje; kojima pored tolikih takmaca, nije više moguće da se probiju.26 I tako, dok svi oni koji su najniži zamišljaju sebe veliči na ma, opskurnost i ništav-nost rezultata stiču mesto opš te sudbine i među najni-žima i među najvišima. Ali ži ve la statistika! Živele pri-vredne, društveno-istorijs ke i političke nauke, džepne enciklopedije, priručnici, i tolike lepe izmišljotine našeg stoleća!27 I živ nam bio de vet naes ti vek! Možda bogat i darežljiv u rečima: što je oduvak, kao što znate, bio do-bar znak. I radujmo se, u sledećih šezdeset i šest godina28 ovo stoleće, samo će ono govoriti, i izneti svoje razloge.

Prijatelj: Vi, izgleda, govorite malo ironično. Mo-ra li biste, ipak, na kraju da se podsetite kako je ovo pre-laz ni vek.

Tristan: I kakav zaključak vi iz toga izvlačite? Sva stoleća, više-manje, bila su i biće prelazna, pošto je ljud-sko društvo stalno u pokretu, a niti će ikada doći vek u kome će stvari ostati kakve jesu. Prema tome, ova veo-


ma lepa reč ni u najmanjoj meri ne izvinjava devetnae-sti vek, ili to izvinjavanje je zajedničko svim vekovima. Ostaje da se vidi, s obzirom da društvo ide putem kojim danas ide, gde će stići, to jest da li će prelaz koji je u toku biti od dobrog ka boljem, ili od lošeg ka gorem. Možda mi želite reći da je sadašnji prelaz par excellance, to će reći brz prelaz iz jednog stanja civilizacije u drugo, savr-šeno drugačije od prethodnog. U tom slučaju dozvoliće-te mi da se smejem tom brzom prelazu, i da odgovorim kako je bolje da se svi prelazi odvijaju lagano, jer ako se dešavaju na brzinu, posle kraćeg vremena našli bismo se tamo gde smo i bili, da bismo ih iznova započeli stu-panj po stupanj. Tako se uvek događalo. Razlog je tome što pri ro da skokove ne pravi,29 i da se silovanjem prirode ne postižu trajna dejstva. Ili pak, bolje rečeno, ti i takvi pre la zi na brzinu, prividni su i nikako stvarni.

Prijatelj: Molim vas, ovakve razgovore nemojte vo-di ti s mnogima, jer ćete tako steći mnoge neprijatelje.

Tristan: To je malo važno. Sada već ni prijatelji ni neprijatelji neće mi više naneti neko veliko zlo.

Prijatelj: Ili, verovatnije je da će vas nipodaštava-ti kao nekoga ko je malo upućen u savremenu filozofiju, i nekog ko se malo stara o napretku civilizacije i prosve-ćenosti.

Tristan: Veoma mi je žao, ali šta se tu može? Budu li me nipodaštavali, gledaću da se nekako utešim.

Prijatelj: Ali na kraju, da li ste vi promenili ili nis te promenili mišljenje? I šta ćete sa tom vašom knjigom?

Tristan: Najbolje je spaliti je. Ili, ako je ne spa-lim, da je sačuvam kao knjigu pesničkih snova, setnih


izmišljotina i hirova, ili možda hude sreće autorove:30 jer u poverenju rečeno, prijatelju moj dragi, ja verujem da ste vi srećni, kao i drugi; ali ja, što se mene tiče, s odo-bre njem vašim i odobrenjem veka, ja sam krajnje nes-re ćan; i verujem da sam to, i sve novine dvaju svetova neće me u to razuveriti.

Prijatelj: Meni nisu poznati razlozi te nesreće o kojoj govorite. Ali da li je neko lično srećan ili nesrećan, niko ne može suditi do sama ta ličnost, i kada je ovo u pitanju, u tome se ne može prevariti.

Tristan: Savršeno istinito. A iskreno ću vam reći još i ovo, da se ja ne podvrgavam nesreći, niti se sa njom mi rim, niti pred sudbinom povijam glavu, kao što to dru-gi čine; i usredsređujem se da želim smrt, i to je želim iznad svega, s velikim žarom i ne manjom iskrenošću, čvrsto ubeđen da je malo ko na svetu tako i toliko želi. A ovo vam ne bih govorio kada sa sigurnošću ne bih znao, kada dođe čas, da činjenice neće oporeći moje re-či; jer iako još ne sagledavam zahod31 svome životu, ipak u meni osećanje postoji, koje me čini skoro sigurnim da spomenuti čas nije daleko. Isuviše sam zreo za smrt, i či ni mi se suviše besmislenim i neverovatnim, ovako du hov no mrtav kakav sam, i sa pričom života okruže-nom sa svih strana, da će mi biti dato da trajem još četr de set ili pedeset godina, kojim brojevima mi preti pri ro da. I na samu pomisao o tome, mene počinju da hva ta ju žmarci. Ali kao što se zbiva sa svim nedaćama ko je uspevaju da savladaju, da tako kažemo, moć mašte, ta ko mi i ovo izgleda samo jedan san i zabluda, čije je ostvarenje nemoguće. Štaviše, bude li mi neko govorio


o dalekoj budućnosti kao nečemu što mi pripada, ne bih mogao da se uzdržim od smeha u sebi: toliko sam ja ubeđen da put koji mi ostaje da pređem neće biti mno-go dug. Knjige i izučavanje, za koje se često čudim da sam ih toliko voleo, zamisli o velikim stvarima, nade u sticanje slave i besmrtnosti, sve to je nešto čemu je ma kar i za smeh prošlo vreme. Zamislima i nadama za ovaj vek, ja se ne smejem: iz dna duše im želim najveći mo gu ći uspeh, i za njih sam pun hvale, divim im se, i od sveg srca visoko cenim lepe namere: ali ne zavidim potomstvu niti onima kojima je još dugo ostalo da žive. U drugim vremenima zavideo sam glupacima i prazno-glavcima,32 i onima koji imaju visoko mišljenje o sebi; i vrlo rado bih se bio zamenio sa nekim od njih. Danas više ne zavidim ni glupima ni mudrima, ni velikima ni malima, ni nejakima ni moćnima. Zavidim mrtvima, i samo bih se sa njima menjao. Svako prijatno maštanje, svaka moja pomisao na budućnost, kao što biva, u mojoj usamljenosti, i sa kojima život provodim, posvećena je smrti, i iz tog okvira ne nalazi ishoda. A ove moje želje, sećanje na snove iz najranije mladosti, i misao da sam život proživeo uzaludno, više me ne remete, kao što su to nekad činile. Bude li mi podarena smrt, umreću tako spokojno i zadovoljno, kao da se nikada ničem drugom nisam nadao i da ništa bolje nisam na svetu želeo. Ovo je jedino blaženstvo koje me može pomiriti sa sudbi-nom. I kada bi mi sa jedne strane bila ponuđena slava i sre ća Cezarova, ili Aleksandrova, lišena svakog tamnog be le ga,33 a s druge da umrem danas, ja ne bih dužio sa re še njem.


Napomene

1 Ovaj razgovor je nastao 1832. i bio uključen u izdanje Operetta iz 1834, gde je zamenio „Timandera i Heleandera“, kao epilog knjige kao celine. Za razliku od „Prodavca almanaha“, napisanog iste godine, sva ka ko nije bio namenjen Firentinskom posmatraču (Spettatore fio renti no), i nije bio napisan da bi nekog nasmejao. Leopardijeva satirična ži ca, duže vremena potisnuta, izbija ovde na videlo, napadom na op timi zam, napredak, masovnu kulturu (šta li bi samo rekao da je živ danas?) koja za njega predstavlja sinonim za neznanje, opšti kukavičluk i iznemoglost čovečanstva. Dok se u „Timanderu i Heleanderu“ spremao da brani svoje delo od zamišljenih kritičara, vodeći u stva ri pri vid nu borbu, Leopardi ovde reaguje na neprijateljstvo ili rav noduš nost sa kojom su Operette zapravo bile primljene po izlasku 1827. Njegovo osećanje izdvojenosti i usamljenosti doživelo je porast tokom godina; i nije nikada bilo beznačajno.

Ovaj mali moralni ogled donekle pokazuje vezu sa pismomod branom koje je pisac uputio Luigiju De Skinneru 24. maja 1832, iste go dine kada je napisana i „Palinodija markizu Đinu Kaponiju“, u kojoj na sličan način, oružjem satire, Leopardi brani svoju negativističku fi lozo fi ju. U „Tristanu“, međutim, na zaključnoj stranici, polemika stoič ki dosledno prelazi na neku vrstu himne smrti, nailazeći izvesnu po veza nost sa stihovima iz „Ljubavi i smrti“ (Orlando). Osećajno klo nuo, intelektualno po strani od opšte matice vremena, Leopardi se više ne interesuje za veličanje velikodušnih zabluda, žaleći, obes hrab ru ju ći i upozoravajući protiv posvećivanja i istraživanja istine, kao što je to učinio u ličnosti Heleandera. Suprotno od toga, on prih va ta ono najgore, i upućuje molbe smrti iskreno i svesno je pri zi va ju ći. „Tristan“ je sažeto očajanje, ali izgovoreno sa takvim na bo jem iskrenosti i vitaliteta da je ne samo potresno, već uzvišeno i ople me nju ju će. Leopardi!


2 U „Tristanu“, očigledno, Leopardi projektuje sebe. Ime pro ta gonis te aludira na pridev triste, tužan, setan, a ne na ličnost iz breton skog ci klu sa.

3 Redak Leopardijev „ispad“ mizoginije (upr. i Treći stroj u „Ksi logra fi ma“), koji ipak ne pokazuje da je to piščevo duboko osećanje.

4 Upr. Zib., 4525.5 U orig. né farebbe setta.6 Ismejavanje „rogonja“ u braku dosta je popularno u Sredozemlju,

poglavito na jugu Italije.7 Zavaravanja mašte se odnose na „sveopštu fantastičnost“ prisut

nu u antičkoj mitologiji. Zavaravanje uma (intelektualne zablude) odno se se na greške pseudofilozofije ranog XIX veka.

8 Leopardi aludira na pesimizam iz Propovednika, koji se pripisuje Solomonu, kao i na grčki pesimizam, po Homerovom svedočenju.

9 Teognid iz Megare, grčki pesnik, VI vek pre n.e.; Leopardijeva postila u rukopisu: „Homer“; vidi „Plotin“, nap. 13.

10 U Zib., 2672 Leopardi citira Sofokla, Edip na Kolonu.11 Menander, čija je izreka stavljena kao epigraf pesmi „Ljubav i smrt“.12 To jest, sve do početka XIX veka.13 Upr. Zib., 16312.14 Za Leopardijeve zamerke „spiritualizaciji“ sveta, vidi Zib., 42068.

Ovo je, takođe, predmet njegove satirične pesme „Novovernici“ (I nuo vi credenti).

15 U orig. i lumi (na više mesta). Misli se na protagoniste Veka prosve će nos ti.

16 Upr. Zib., 45078. Leopardi zaboravlja (ili zanemaruje) činjenicu da mnogi „zaista učeni ljudi“ njegovog vremena, uključiv njega samog još nisu bili na sebe skrenuli pažnju javnosti, što on i razrađuje u „Pa ri ni ju“, gl. 8.

17 Za vreme boravka u Rimu (novembar 1822maj 1823) Leopardi se sreo i prijateljevao sa nemačkim učenim ljudima, kao što su Bunsen i Niebuhr, koje je on, pored još nekih drugih, veoma cenio, i što je još važnije, koji su se njemu otvoreno divili i uporno činili sve kako bi mu pomogli. U jednom pismu De Sinneru od 18. decembra 1832, on pominje „Nemačku kao jedinu zemlju danas predanu izučavanju“.

18 Opet i lumi.19 Upr. Zib., 646.20 Što se novina tiče, kao glasila masovne kulture, napretka, op ti

miz ma itd., Leopardi je prema njima gajio najveći prezir.


21 Upr. „Palinodiju“, cit., st. 18 i dalje.22 To će reći, ništa.23 U celom ovom delu štiva, Leopardijeva oštrica je uperena na ma

sov nu kulturu, u koju je kružook oko Vijesea (Vieusseux), sa Đinom Kaponijem, kao vodećim članom, polagao velike nade. Vidi, takođe, pismo Fanny TargioniTozzetti (5. decembra 1831): „Ja se smejem sreći ma sa, jer moj mali mozak ne može da smisli srećnu masu sastavljenu od nesrećnih pojedinaca“.

24 „Koštanje“ se ovde uzima i kao novac i kao uloženi trud i umeće. Vidi Zib., 426972, i upr. „Parini“, gl. 5.

25 Napad na masovnu kulturu izražen je ovde specifičnim terminima: ona je pisce odvela u opustošenost i učinila ih neodgovornim u odnosu na njihovu umetnost.

26 Još jednom upr. „Parini“, gl. 5.27 Vidi nap. 23.28 Broj godina se odnosi na 1834, kada su objavljene Operette.29 Natura non facit saltus, veoma stara izreka koju su prirodnjaci

često ponavljali.30 Mnogi kritičari su uzimali ovaj pasaž doslovno, kao da je Leo

par di zaista mislio da ovu knjigu treba spaliti. Ovakvom tumačenju protivreče: pismo izdavaču Stelli od 6. decembra 1826 („…knjiga ko ja govori o dubokom, i u potpunosti filozofskom i metafizičkom predmetu…“); stvarna apologija sopstvenih pogleda u zaključnici ovog raz go vo ra; i sama priroda knjige kao celine.

31 U orig. esito; izraz primenjen u smislu koji ima u latinskom jeziku: exitus, izlaz, kraj.

32 Upr. „Priroda i Duša“ (str.).33 Obožavanje koje je gajio prema ličnostima antičkog sveta ni je

sprečavalo Leopardija od imanja snažnih savesnih i moralnih obzi ra.


Napomene leopardijeve uz Male oglede o moralu

iStoRiJa lJUDSkoG RoDa(1) Herodot, knj. V, gl. 4; Strabon, knj. XI, izd. Casaub, str. 519;

Mela, knj. II, gl. 2. Antologia greca, izd. H. Steph., str. 16; Koriskos Sofista, Orat. fun. in Procop. gaz., gl. 35, ap. Fabric. Bibl. Græc., ant. izd., t. VIII, str. 859.

RAZGoVoR iZMeĐU HeRkUla i atlaNta(1) Premda se za Atlanta smatralo da opšte uzev nosi na plećima

nebo, kao što se može videti u prvoj knjizi Odiseje, v. stih 52. i dalje, kao i u Eshilovom Prometeju, v. stih 347. i dalje, u drevnim vremenima se držalo da nosi i Zemlju.

(2) Plinije, knj. VII, gl. 52; Diogen Laertije, knj. I, frag. 109; Apolonije, Hist. commentit., gl. 1; Varon, De Ling. lat., knj. VII; Plutarh, An seni gerenda sit respub., Opp., izd. Frankfurt, 1620, t. II, str. 784; Tertulijan, De Anima, gl. 44; Pauzanija, knj. I, gl. 10; izd. Kuhn., str. 35; Appendice vaticana dei proverbi, centur. III, posl. 97; „Suda“, čl. ’Eũιμευίδης; Lukijan, Timon, Opp., izd. Amsterdam, 1687, t. I, str. 69.

(3) Apolonije, Hist. commentit., gl. 3; Plinije, gl. 52; Tertulijan, De Anima, gl. 44; Lukijan, Encom. Musc., Opp., t. II, str. 376; Origen, Contra Cels., knj. VIII, gl. 32.

RAZGoVoR iZMeĐU MoDe i SMRti(1) U vezi sa ovim običajem, koji je zajednički mnogim varavrskim

narodima da probražuju silom glave, zanimljivo je jedno mesto kod


Hipokrata, De Aere, Agnis et Locis, Opp., izd. Mercurial, class. I, str. 29, u kome je reč o jednom narodu iz Ponta, po imenu Makročefali, to jest Duge glave, koji je imao običaj da steže glave deci tako da se ove što je moguće više izduže: i pošto je ova praksa napuštena, njihove deca su se i pored toga rađala sa dugim glavama, zato što su, Kaže Hipokrat, takvi bili i roditelji.

PReDloG Za NaGRADe aKADeMiJe kSiloGRAFa

(1) Vidi Greseov (Gresset) Vert-Vert.

RAZGoVoR iZMeĐU JeDNoG ĐaVolKA i JeDNoG PatUlJKA

(1) Grad iz bajke, poznat i po imenu El Dorado, kako su ga zamišljali Španci, verujući da se nalazi u Južnoj Americi, između reka Orinoko i Amazona. Vidi geografije.

RAZGoVoR iZMeĐU ZeMlJe i MeSeCa(1) Vidi u nemačkim novinama za mart mesec 1824. otkrića koja se

pripisuju g. Gruithuisenu.(2) Vidi Makrobije, Saturnal., knj. III, gl. 8; Tertulijan, Apologet.,

gl. 15. Mesec je slavljen i častvovan i pod muškim imenom kao bog Luno; Sparcijan, gl. 6. i 7. I dandanas u tevtonskim zemljama mesec je muškog roda.

(3) Menander Retoričar, knj. I, gl. 15, u Rhetor. græc. veter.; A. Manut., knj. I, str. 604; Meursije, ad Lycophron. Alexandr. opp. izd. Lamii, knj. V, stub. 951.

(4) Atenaj, knj. II, izd. Casaub. str. 57.(5) Antonije iz Uloa. Vidi Carli, Lettere Americane, deo 4, pis. 7,

Opp., Milano 1784, tom XIV, str. 313 i dalje, i Memor. encicl. dell’anno 1781, compilate della Società litt. di Bologna, str. 6. i dalje.

(6) That the moon is made of the green cheese. Poslovično se odnosi na one koji pričaju o neverovatnim stvarima.

(7) Vidi astronome gde govore o onoj svetlosti, zvanoj tamna ili pepeljava, koja se vidi na tamnom delu mesečevog diska u vreme mladog meseca.


PRoMeteJeVa oPklaDa(1) Plinije, knj. XVI, gl. 30; knj. II, gl. 55; Svetonije, Tiber., gl. 69.(2) Ovde želim da navedem jedno zaista prilično odvratno i nimalo

prijatno mesto po svom sadržaju, ali zato štivo vrlo neobično zbog veoma prirodnog načina koji pisac primenjuje u svom izlaganju. Radi se o izvesnom Pedru de Sijesi, Špancu, koji je živeo u vreme prvih otkrića i osvajanja svojih sunarodnika u Americi, i u kojima je i sam učestvovao, i gde se zadržao sedamnaest godina. O verodostojnosti ove priče i poverenju koje se može piscu pokloniti, upućujem na prvu belešku Robertsonovu u njegovoj šestoj knjizi Istorije Amerike. Tekst donosim u novoj ortografiji. „La segunda vez que volvímos por aquellos valles, cuando la ciudad de Antiochia pué poblada en las sieras que están por encima dellos, oí decir, que los señores ó caciques destos valles de Nore buscaban por las tierras de sus enemigos todas las mugeres que podian; la quales fraidas á sus casas, usaban con ellas como con las suyas proprias; y si se empreñaban dellos, los hijos que nacian los criaban con mucho regalo, hasta que habian doce ó trece años; y desta edad, estando bien gordos, los comian con gran sabor, sin mirar que eran su substancia y carne propria: y desta manera tienen mugeres para solamente engendrar hijos en ellas para despues comer; pecado mayor que todos los que ellos hacen. Y háceme tener pro cierto lo que digo, ver lo que pasó con el licenciado Juan de Vadillo (que en este año está en Espagna; y si le preguntan lo que digo dirá ser veridad): y es, que la primera vez que entraron Christianos españoles en estos valles, que fuimos yo y mis compañeros, vino de paz un señorete, que habia por nombre Nabonuco, y traia consigo tres mugeres; y viniendo la noche, las dos dellas se echaron á la larga encima de un tapete ó estera, y la otra atraversada para servir de almohada; y el Indio se echó encima de los cuerpos dellas, muy tendido; i tomó de la mano otra muger hermosa, que quedaba atras con otra gente suya, que luego vino. Y como el licenciado Juan de Vadillo le viese de aquella suerte, preguntóle que para qué habia traido aquella muger que tenia de la mano; y mirandolo al rostro el Indio, respondió mansamente, que para comerla; y que si él no hubiera venido, lo hubiera yá hecho. Vadillo, oido esto, mostrando espantárse, le dijo: ¿pues como, siendo tu muger, la has de comer? El cacique, alzando la voz, tornó a responder diciendo: mira mira; y aun al hijo que pariere tengo tambien de comer. Esto que he dicho, pasó en el valle de Nore: y en él de Guaca, que es él que dije quedar atras, oí decir á este licenciado Vadillo algunas vezes, como supo por dicho de algunos Indios viejos, por las lenguas que traíamos, que


cuando los naturales dél iban á la guerra, á los Indios que prendian en ella, hacian sus esclavos; á los quales casaban con sus parientas y vecinas; y los hijos que habian en ellas aquellos esclavos, los comian: y que despues que los mismos esclavos eran muy viejos, y sin potencia para engendrar, los comian tambien á ellos. Y á la verdad, como estos Indios no tenian fe, ni conocian al demonio, que tales pecados les hacia hacer, cuan malo y perverso era; no me espanto dello: purque hacer esto, mas lo tenian ellos por valentia, que por pecado.“ Parte primera de la Chronica del Perú hecha por Pedro de Cieza, cap. 12, ed. de Anvers 1554, hoja 30 y siguiente.

(3) Le nombre des indigènes indépendans qui habitait les deux Amériques decrôit annuellement. On en compte encore environ 500.000 au nord et a l’ouest des États-Unis, et 400.000 au sud des républiques de Rio de la Plata et du Chili. C’est moins aux guerres qu’ils ont à soutenir contre les gouvernements américains, qu’à leur funeste passion pour les liqueurs forts et aux combats d’extermination qu’ils se livrent entr’eux, que l’on doit attribuer leur décroissement rapide. Ils portent à un tel point ces deux excès, que l’on peut prédire, avec certitude; qu’avant un siècle ils auront complètement disparu de cette partie du globe. L’ouvrage de M. Schoolcraft (pod naslovom, Travels in the central portions of the Mississipi valley; objavljeno u Njujorku, godine 1825) est plein de détails curieux sur ces propríetaires primitifs du Nouveau-Monde; il devra être d’autant plus recherché, que c’est, pour ainsi dire, l’histoire de la dernière période d’existance d’un peuple qui va s’éteindre.“ Revue Encyclopédique, tom 28. novembar 1825, str. 444.

(4) Ova činjenica je istinita.

RAZGoVoR iZMeĐU JeDNoG FiZiČaRA i JeDNoG MetaFiZiČaRA

(1) Čuvene Arhimedove reči izgovorene u trenutku kada je pronašao put kojim dokazuje krađu koju je, prilikom izrade zavetne krune tiranina Sirakuze Hjerona, izvršio njen tvorac, zlatar.

(2) Oni koji se zanimaju za ovo umeće, mogli bi da o njemu više saznaju iz raznih knjiga, na primer Lezioni dell’arte di prolungare la vita umana (Predavanja o umeću produženja života ljudskog), savremenog dela koje je na nemačkom napisao gospodin Hufeland, i koje je sada prevedeno i objavljeno u Italiji. Godine 1550, izvesni Tomasso Giannotti, zvani „filolog“, lekar iz Ravene, svojevremeno veoma čuven, napisao je za Julija trećeg, koji je iste te godine stupio


na papski presto, knjigu pod naslovom De vita hominis ultra CXX annos protrahenda; delo veoma prikladno za pape, kao što su oni koji počinju da vladaju, obično u zašlim godinama. Ova bi knjiga bila smešna, da već nije izuzetno mračna. Lekar kaže kako je knjigu napisao da bi produžio život novog Prvosveštenika, toliko potrebnog svetu, zašta je dobio i spisateljsku podršku dvojice kardinala, koji su, i to preko svake mere, želeli to isto. U posveti, vives igitur, kaže, beatissime pater, ni fallor, diutissime. I u samom sastavu dela, pošto je u celom jednom poglavlju tražio cur Pontificum supremorum nullus ad Petri annos pervenerit, daje drugu, ovako sastavljenu: Iulius III papa videbit annos Petri et ultra; huius libri, pro longeva hominis vita ac christianæ religionis commodo, immensa utilitate. Ali papa je umro pet godina potom, u 67. godini života. Što se njega tiče, naš lekar, ako sam ne pređe ili ne napuni 120. godinu života, to neće biti njegova greška, i njegove pouke zbog toga ne treba zanemarivati. Knjiga se završava jednim uputom. Iulii III vitæ longæve ac semper sanæ consilium.

(3) Vidi Lukijan, Dial. Menip. et Chiron, Opp., tom I, str. 514.(4) Pindar, Pyth., oda X, v. 46 i dalje; Strabon, knj. XV, str. 710 i dalje;

Mela, knj. III, gl. 5; Plinije, knj. IV, gl. 12 kraj.(5) Plinije, knj. VI, gl. 30; knj. VII, gl. 2; Arijan, Indic., gl. 9.(6) Lettres philosophiques, pis. XI.(7) Suida, čl. Λεύχή ήμέρ

RAZGoVoR iZMeĐU toRkVata taSa i NJeGoVoG DoMaĆeG DUHa

(1) U toku svog duševnog poremećaja Torkvato Taso je došao na pomisao sličnu čuvenoj pomisli Sokratovoj: verovao je da njega s vremena na vreme posećuje jedan prijateljski duh, sa kojim on vodi mnoge i duge razgovore. To možemo da pročitamo u Mansovom životu Tasovom: koji je bio prisutan jednom od ovih kolokvija ili solilokvija, kako već hoćete da ih nazovemo.

(2) Apolonije, Hist. commentit., gl. 46; Ciceron, De Divinat., knj. I, gl. 30; knj. II, gl. 58; Plinije, knj. XVIII, gl. 12; Plutarh, Convival. Quaestion., knj. VIII. quæst. 10, Opp., t. II, str. 734; Dioskorid, De Materia Medica, knj. II, gl. 127.

(3) Meursije [Meursius], Exercitat. critic., deo 2, knj. II, gl. 19, Opp. vol. 5, kol. 662.


RAZGoVoR PRiRoDe Sa JeDNiM iSlaNĐaNiNoM

(1) Kamoinš [Camoëns], Lusiad, pevanje V.(2) Seneka, Natural. Quaestion., knj VI, gl. 2.

PaRiNi ili o SlaVi(1) Pauzanija, knj. II, gl. 20, str. 157.(2) Knjiga I, Milansko izd., 1803, knj. I, str. 79.(3) Monteskje [Montesquieu], Fragment sur le Goût; de la sensibilité.(4) Povera e nuda vai, filosofia, Petrarka, deo 4, sonet I, La gola e ’l

sonno.(5) De Senect., gl. 23.(6) Kod Stobeja, izd. Gesner. Tigur., 1559, prop. 96, str. 529.(7) Somn. Scip., gl. 7.

RAZGoVoR iZMeĐU FeDeRiKA RUJŠa i NJeGoViH MUMiJa

(1) Vidi, između ostalog, u vezi sa ovim čuvenim mumijama, čiji je naziv anatomski preparati, Fontenelleovu, Éloge de mons. Ruysch.

(2) Car Petar I, posetio je u dva maha Rujšovu laboratoriju, koju je potom otkupio i preneo u Petrograd.

(3) Sredstvo koje je Rujšu poslužilo za konzervaciju leševa, bile su injekcije izvesnih tečnih sastojaka koje je sam pripremao, i čije dejestvo je bilo čudesno.

(4) De Senec., gl. 7.

MUDRe iZReke FiliPo otoNiJeRiJa(1) Œconom., gl. 20, § 23.(2) Gl. 6.(3) Knj. I, od. 69.(4) Knj. II, od. 31.(5) Ibid., od. 95.(6) Knj. IV, od. 48.(7) Præcept. gerend. reipub., Opp. t. II, str. 709 i dalje.(8) Parad. I, na kraju.(9) Knj. II, gl. 8, sekt. 9; gl. 9, sekt. 5.


RAZGoVoR kRiStoFoRA kolUMBa Sa PeDRoM GUtJeReSoM

(1) Peripl. in Georg. græc. min., str. 5.

PoHVala PtiCaMa(1) Cyneget., gl. V, § 4.

PeSMa DiVlJeG Petla(1) Vidi, između ostalih, Buxtorf, Lexic. Chaldaic. Talmud. et Rabbin.

kol. 2653 i dalje.(2) Kao i dobar broj neznabožaca i drevnih hrišćana, mnogi i od

Jevreja (među kojima Filon iz Aleksandrije, i rabin Mojsije Majmonid) bili su mišljenja da sunce, i slično njemu planete i zvezde, imaju dušu i život. Vidi Gassendi, Physic., od. 2, knj. II, gl. 5; i Petau, Theologic. dogm. de sex dier. opific., knj. I, gl. 12, § 5 i dalje.

(3) Ovo je poetski, a ne filozofski zaključak. Filozofski govoreći, postojanje, koje nikada nije imalo početka, neće imati ni kraja.

koPeRNik(1) Zapravo Kopernik je i posvetio delo papi Pavlu III.

RAZGoVoR PlotiNoV Sa PoRFiRiJeM(1) Diogen Laert, Vit. Plat., odl. 80.(2) Kada se radi o stanju prirode i civilizacije, mišljenja XIX veka u

velikoj meri se razlikuju od Porfirijevih. Međutim, ova razlika se svodi na običnu prepirku oko reči kada je u pitanju Porfirijevo rasuđivanje u korist svojevoljne smrti. Ako nazovemo poboljšanjem, usavršenjem ili napretkom ono što Porfirije zove iskvarenošću, a popravljenom ili usavršenom prirodom ono što on zove drugom prirodom, vrednost njegovog rasuđivanja ostaje nepromenjena.

(3) Ciceron, Tuscul., knj. I, gl. 34; Valerije Maksim, knj. VIII, gl. 9; Diogen Laert, knj. II, odl. 86; Suida, čl. ’Aρίoτιūūos.

RAZGoVoR tRiStaNa Sa JeDNiM PRiJatelJeM

(1) Deo II, kancona 5: Solea dalla fontana di mia vita. [Rime CCCXXXI, 78]

(2) Vidi Stobej, prop. 96, str. 527 i dalje; prop. 119, str. 601 i dalje.


obaveštenje u vezi sa ovim izdanjem Malih moralnih dela1

Ova Delca, napisana 1824, prvi put objavljena u Mi-lanu 1827, ponovo odštampana 1834. u Firenci, uz do-datak Razgovora između jednog prodavca almanaha i jednog prolaznika, kao i Tristana sa jednim prijateljem, napisanim 1832; vraćaju se sada na videlo dana, znat-no prepravljena od strane pisca, uvećana Apokrifnim odlomkom Stratona iz Lampsaka, napisanim 1825, Ko-pernikom, i Razgovorom Plotinovim sa Porfirijem, oba sastavljena 1827. Razgovor jednog učitelja retorike sa Salustijem, koji se može naći u drugim izdanjima, ovde je izostavljen po želji pisca.

1 Napisano od strane pisca za izdanje Starit


SADRŽAJ

Prethodna napomena .............................................................................5Istorija ljudskog roda ............................................................................. 7Razgovor između Herkula i Atlanta .................................................33Razgovor između Mode i Smrti ........................................................ 41Predlog za nagrade Akademije ksilografa ......................................49Razgovor između jednog đavolka i jednog patuljka .....................57Razgovor između Malambruna i Farfarela .................................... 65Razgovor između Prirode i Duše ...................................................... 73Razgovor između Zemlje i Meseca ...................................................81Prometejeva opklada ............................................................................95Razgovor između jednog fizičara i jednog metafizičara ..............113Razgovor između Torkvata Tasa i njegovog domaćeg duha ..... 125Razgovor Prirode sa jednim Islanđaninom .................................. 139Parini ili o Slavi .....................................................................................151

Glava prva ........................................................................................151Glava druga.....................................................................................154Glava treća. ..................................................................................... 159Glava četvrta ..................................................................................162Glava peta ...................................................................................... 166Glava šesta ......................................................................................170Glava sedma ...................................................................................172Glava osma ...................................................................................... 175Glava deveta ...................................................................................179Glava deseta .................................................................................... 183Glava jedanaesta ............................................................................ 185


Glava dvanaesta .............................................................................188Razgovor između Federika Rujša i njegovih mumija .................199Mudre izreke Filipo Otonijerija ....................................................... 211

Glava prva ....................................................................................... 211Glava druga.....................................................................................216Glava treća ......................................................................................221Glava četvrta ..................................................................................225Glava peta ...................................................................................... 230Glava šesta ..................................................................................... 234Glava sedma ...................................................................................238

Razgovor Kristofora Kolumba sa Pedrom Gutijeresom ...........249Pohvala pticama ...................................................................................259Pesma divljeg petla ............................................................................. 273Apokrifni odlomak Stratona iz Lampsaka ....................................281

Reč unapred....................................................................................281O poreklu sveta ............................................................................. 282O kraju sveta ..................................................................................284

Razgovor između Timandra i Heleandra ......................................291Kopernik. Dijalog ............................................................................... 309

Scena prva ...................................................................................... 309Scena druga ................................................................................... 314Scena treća ...................................................................................... 315Scena četvrta ..................................................................................316

Razgovor Plotinov sa Porfirijem ..................................................... 327Razgovor između jednog prodavca almanaha i jednog prolaznika .............................................................................349Razgovor Tristana sa jednim prijateljem .......................................353Napomene Leopardijeve uz Male oglede o moralu ........................ 369Obaveštenje u vezi sa ovim izdanjem Malih moralnih ogleda ................................................................................376


IMPRESSUM

Библиотека Албатрос

ликовно-графичка опремаМаја Јосифовић

графички знак библиотекеПетар Добровић

лектура, коректура и прелом текстаМладен Миливојевић

штампаИП „Филип Вишњић“

2008.

тираж1000 примерака


CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.131.1-4

Леопарди, ЂакомоMali moralni ogledi / Đakomo Leopardi ; s italijanskog preveo,

sa predgovorom i napomenama, priredio Aleksandar V. Stefanović. - Beograd : „Filip Višnjić“, 2008 (Beograd : „Filip Višnjić“). - 376 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Albatros ; knj. 137)

Prevod dela: Operette morali / Giacomo Leopardi. - Tiraž 1.000.

ISBN 978-86-7363-582-8

COBISS.SR-ID 150957068


Dosadašnja izdanja

1. M. Црњански: Дневник о Чарнојевићу2. С. Винавер: Громобран Свемира3. Р. Петровић: Бурлеска Господина Перуна Бога Грома4. Ј. Kulundžić: Lunar5. Е. А. По: Приче тајанства и маште6. G. Tešić: Antologija Albatros7. M. Danojlić: Kao divlja zver8. Ђ. Вуковић: Друга страна9. С. Мандић: Петољетка10. К. Brandis: Nestvarnost11. М. Novakovski: Knez tmine i dvanaest priča12. I. Ivanović: Živi pesak, živo blato13. C. Басара: Напукло огледало14. Ž. Kara-Pešić: Dorasti za bravu15. Г. Ђого: Изабране и нове песме (три издања)16. С. Todorov: Poetika17. Т. Манојловић: Основе и Развој модерне Поезије18. S. Jovanov: Rajski trovači19. T. Konvicki: Mala apokalipsa20. M. Toholj: Gospodar srca21. A. Baljak: Istorija afokalipse22. G. K. Česterton: Tajne oca Brauna23. M. Pantić: Vonder u Berlinu24. L. Vegel: Pareneza25. M. Ćupić: Đavolji trougao26. R. Mikić: Postupak karnevalizacije27. R. Lukač: Čipkarska škola28. A. Baljak: U granicama demokratije


29. V. Ćurgus Kazimir: Prvih pet godina i smrt Haila Selasija30. M. Popović: Udri bandu (tri izdanja)31. V. Šalamov: Krhotine dvadesetih32. S. Mandić: Vreme očeva33. Д. Албахари: Цинк34. S. Sokolov: Škola za ludake35. Dž. Milton: Izgubljeni raj i Raj ponovo stečen36. S. Damjanov: Kolači, obmane, nonsensi37. L. Kojen: Umetnost i vrednost38. M. Prodanović: Novi Klini39. N. Mitrović: Priče za oči40. Р. Pavličić: Sve što znam o krimiću41. H. L. Borhes/B. Kasares: Šest problema za don Isidora Parodija42. D. Simonović: Neodoljiva draž poziva43. Đ. Konrad: Osnivač grada44. E. Limonov: To sam ja, Edička45. E. Limonov: Stranac u rodnom gradu46. Љ. Мицић: Барбарогеније децивилизатор47. Ђ. Трифуновић: Стара српска књижевност48. М. Вукадиновић: Ловци на пукотине49. R. Kuver: Šta li se dogodilo sa Mrzovoljnim Gasom

iz Čikaških medveda50. A. Јовановић: Поезија српског неосимболизма51. V. Biga: Dušin vrt52. C. Марковић: Досада усвојених речника53. М. Удовички: Истоку на Запад54. К. Вагинов: Послови и дани Свистонова55. Н. Милошевић: Књижевност и метафизика56. М. Данојлић: Место рођења57. D. Lodž: Zamena mesta58. B. B. Јовановић: Двоглава корњача59. М. Ломпар: Модерна времена у прози Драгише Васића60. Ј. Христић: Професор математике и други други есеји61. Љ. Ђурђић: Слике из претходног живота62. Џ. Диздаревић-Крњевић: Утва златокрила63. Ј. Деретић: Поетика српске књижевности64. М. Данојлић: Ослободиоци и издајници (седам издања)65. Д. Калезић: Пролазни дом66. А. Bariko: Okean more


67. П. Пијановић: Павић68. I. Mekjuen: Crni psi69. С. Тонтић: Твоје срце, зеко70. М. Ломпар: Његош и модерна71. D. Aleksić: Reditelj72. Ј. Hristić: O tragediji73. M. Грујић: У засенку Дунавском сокаку (четири издања)74. S. Jovanov: Obmanuti Eros75. P. Бели Марковић: Мале приче (два издања)76. М. Данојлић: Балада о сиромаштву (два издања)77. Д. Хамовић: Песничке ствари78. М. Ломпар: Црњански и Мефистофел79. С. Јаковљевић: Ен, ден, дину…80. Ј. Радуловић: Идеалан плац81. Д. Николић: Фото-керамика господина Цебаловиђа 82. М. Грујић: Новосадски ноктурно83. С. Довлатов: Наши84. R. Valzer: Jakob fon Gunten85. K. Kješlovski, K. Pjesjevič: Deset božijih zapovesti86. C. Мицковић: Александар и смрт87. Ј. Гробаров: Власник туђег разума88. Е. Mareš: Tomas Man izbliza89. H. Вуковић: Девета соба90. М. Данојлић: Година пролази кроз авлију91. А. Гаталица: Еурипидова смрт92. Ј. Hristić: Terasa na dva mora93. Маргарет Етвуд: Телесна повреда94. Марко Недић: Основа и прича95. Милован Данојлић: Пустоловина96. Митко Маџунков: Александров дом97. Tomas King: Sve dok је trava zelena i vode teku98. Cao Ju: Oluja99. Шарл Бодлер: Цвеће зла и остали стихови100. Р. Бели Марковић: Девет белих облака101. Мирослав Јосић Вишњић: Ратна пошта102. Laslo Blašković: Madonin nakit103. Радоман Кордић: Језичке игре104. Људмила Улицка: Случај Кукоцки105. Džon Apdajk: Izabrane priče


106. Светлозар Игов: Кратка историја новије бугарске књижевности

107. Славко Гордић: Профили и ситуације108. Миодраг Перишић: Анђео историје и дневни послови109. Милован Данојлић: Зечји трагови110. Људмила Улицка: Медеја и њена деца111. Добрило Ненадић: Победници112. Aleksandar Gatalica: Beograd za strance113. Мирослав Цера Михаиловић: Сол на рану 114. Миро Вуксановић: Семољ земља115. Милован Данојлић: Змијин свлак116. Milen Alempijević: Sreća okupanog čoveka117. Simona de Bovoar: Svođenje računa118. Osamu Dazai: Sunce na zalasku119. Слободан Зубановић: Море око Београда120. Радивоје Микић: Прича и значење121. Đakomo Leopardi: Zibaldone misli122. Sanja Domazet: Ko plače123. Pan Bujukas: Čovek koji je hteo da popije more124. Ђорђе Оцић: Шума и друм125. Рајко Лукач: Самртни загрљај126. Александар Југовић: Три рога месеца127. Džon Apdajk: Terorista128. Драгиша Калезић: Адреса беше моја129. Дејан Вукићевић: Омама130. Radoman Kordić: Politika književnosti131. Dragan Aleksić: Oko sa strane132. Katarina Haker: Sirotani133. Љубиша Јеремић: Мала књига о Толстоју134. Александар Југовић: Српски у сто лекција135. Сунчица Денић: Три света136. Ravi Haž: De Nirova igra

118001749 mali moralni ogledi

Documents