117239385 korak u nepoznato peti bekmen

Pompea www.Crowarez.org

-1-

Peti Bekmen

Korak u nepoznato

Naslov originala: Patty Beckman - Forbidden Affair


-2-

Noćni život budio se polako na ulicama Nju Orleansa kada je Žaklina La Sejl izašla iz svoje kancelarije i krenula kući. Neonska svetla su već bila upaljena i osvetljavala neobične ukrase fasada starih građevina iz devetnaestog veka.

Iznenada, kiša je počela da pada i Žaklina zastade da uzme kišobran iz tašne. Otvorila ga je i krenula Južnim bulevarom. Odlučila je da se odmah ne vrati kući, jer je uživala u prijatnoj svežini letnje kiše. Po ko zna koji put, razgledala je izloge i divila se neobičnoj arhitekturi koja se nalazila svuda oko nje.

Bila je zamišljena dok je prelazila ulicu i iznenada primati zaslepljujuća svetla koja su se približavala neverovatnom brzinom. Već sledećeg trenutka osetila je jak udarac i videla senku nekih crnih kola koja su prošla pored nje.

Žaklina je polako otvorila oči i shvatila da se nalazi u bolničkoj sobi. Bolničarka je sedela pored njenog kreveta. Nasmešila joj se kad je primetila da se probudila.

- Sve je u redu... ne brinite - prošaputala je i nagnula se prema njoj. Obrisala joj je

čelo i suve usne.

Žaklina je htela da se pomeri, ali je osetila da je celo telo boli.

- Čini mi se... da baš nije sve u redu - uspela je da kaže i utonu ponovo u san.

Kada se probudila soba je bila neobično svetla. Pored njenog kreveta, osim bolničarke, nalazio se sada i lekar, koji je uhvati blago za ruku.

- Pa, gospođice La Sejl, čini mi se da ste imali sreće - rekao joj je. - Nemate nikakav prelom, ali, morate da ležite u bolnici nekoliko dana da biste se oporavili od šoka i od blagih uganuća. Za samo nekoliko nedelja sve ćete zaboraviti i bićete sasvim zdravi.

Tada joj je prišao jedan čovek koji je očigledno bio iz policije.

- Da li ste u stanju da govorite, gospođice La Sejl? - upitao je.

Ona je klimnula glavom, mada se osećala veoma umornom i iscrpljenom i nije imala nikakvu želju da razgovara sa njim.

- Ja sam narednik Dejvison - rekao je i nagnuo se prema njoj. - Da li možete da date opis kola koja su vas udarila?

- Ne - odgovorila je Žaklina tihim glasom. - Da li to znači da ih još uvek niste pronašli?


-3-

- Ne, i sumnjam da ćemo ga pronaći ako nam vi ne pružite neke informacije.

- A šta je sa očevicima? - upitala je s nevericom. - Bilo je dosta prolaznika oko mene.

- Oni su gledali izloge i kada su shvatili šta se dogodilo bilo je već kasno. Kola su odjurila velikom brzinom. Rekli su nam samo da su najverovatnije bila crne boje. To je sve što znamo o toj nesreći.

Žaklina je bila razočarana. Kako je moguće da neko napravi takav prekršaj i da pobegne sa mesta udesa? I što je bilo još gore od toga, niko nije obratio pažnju na tu nesreću.

Zatvorila je oči i nije želela da dalje razgovara o tome. Ponovo je zaspala. Probudila se tek kada je bolničarka donela tacnu sa ručkom. Mada nije bila gladna primorala je sebe da pojede supu i parče piletine s krompirom.

- Imate posetu - rekla joj je bolničarka kada je sklonila tacnu sa njenog kreveta. - Da li želite da uđe odmah? Lekar je rekao da možete razgovarati, ali, ako obećate da ćete ponovo spavati.

Njene oči veselo zaigraše. Pretpostavljala je ko je došao. Verovatno je to bio Ostin Ronland, njen prijatelj iz detinjstva, koji je prema njoj gajio osećanja na granici prijateljstva i ljubavi.

- Da - odgovorila je. - Uvedite ga odmah, molim vas.

Podigla se i pokušala da popravi svoju kosu. Želela je da čak i sada deluje privlačno i zanosno.

Ostin je ušao u sobu i zabrinuto je pogledao.

- Zaboga, Ostine! - uzviknula je Žaklina veselo. - Zar izgledam tako loše?

Ostin je uspeo da joj se nasmeši, prišao joj je i stavio veliki buket žutih ruža na sto pored kreveta. - Čika Later me je obavestio o tvojoj nesreći - rekao je tiho. - Odmah me je pozvao, i ja sam došao što sam pre mogao.

- A kako je saznao za udes? - iznenadila se Žaklina.

- Policija je pronašla u tašni tvoje isprave i naravno odmah su ga nazvali da ga obaveste o tome šta se desilo. Bio je jako, jako zabrinut za tebe... a i ja sam se zabrinuo - rekao joj je i pogledao oko sebe. - Žaklina, da li ti je nešto potrebno?

Ona je odmahnula glavom. Ostin je uvek bio ljubazan prema njoj. Zapitala se zašto nije u stanju da mu uzvrati ova lepa osećanja na isti način?


-4-

- Čika Later i Heti te pozdravljaju - nastavio je. - Veoma su uznemireni i moram odmah da ih pozovem i da ih obavestim da si dobro i da ne izgledaš tako loše kao što oni misle.

- Hvala, Ostine - odgovorila mu je i malo se zamislila. - Mora da se čika Later veoma uznemirio kada su ga obavestili o nesreći. Reci mu da sam sasvim dobro.

- Da - rekao je Ostin, ali ju je i dalje zabrinuto posmatrao svojim crnim očima. - Idem da im telefoniram. Odmah se vraćam.

Ostin ju je još jednom pogledao pre nego što je zatvorio vrata za sobom. Žaklina se naslonila na jastuk. U poslednje vreme bila je veoma zauzeta i najzad je imala priliku da na miru razmisli 0 svemu.

Ostin je imao dvadeset četiri godine, baš kao i ona. Odrastao je u kući čika Latera gde je ona provela svoje detinjstvo. Tada je otišao u vojsku. Vratio se

pre nekoliko godina, zaposlio se kod čika Latera i pomagao mu u poslovima.

Ostin je bio deo njenog života, njene mladosti koja je vezana za čika Latera, za Heti, njegovu kućnu pomoćnicu, za "Vilu čempresa", staru kuću njihove porodice. Iznenada, učini joj se da se cela njena prošlost, nadvila iznad nje kao tamni, zlokobni oblak. U toj izmaglici slika iz starih vremena ona prepozna jedno lice plavih očiju i plave kose. Bio je to Skot Mek Kan.

Vrata su se otvorila i prekinula lutanje po prošlosti. Ostin se vratio u sobu.

- Obavestio sam ih da se veoma dobro oporavljaš - rekao joj je i blago se nasmešio. - Čika Later nije verovao lekarima kada su ga uveravali da je sa tobom sve u redu. Hteo je da to čuje od mene.

- To liči na njega - odgovorila je Žaklina.

Ostin joj je prišao i uhvatio je za ruku. Posmatrao je nežno izvesno vreme i tada

joj se obratio. - Da li bi želela da se vratiš u "Vilu čempresa"? - upitao je i kad je primetio njeno očigledno iznenađenje brzo je dodao. - Mislio sam na nekoliko nedelja, naravno. Čika Later bi bio oduševljen. Godine su učinile svoje, oseća se starim i neobično mu nedostaješ. On nema nikoga osim tebe.

- Pa... trebalo bi o tome da razmislim

- odgovorila je oklevajući.

- Da li je u pitanju Skot? - upitao je Ostin iznenada i zabrinuto je pogledao.

Žaklina je osetila kako je tog trenutka nešto steže oko grla. Nije umela da mu


-5-

odgovori.

- Čini mi se da si umorna - rekao je konačno. - Mislim da bi bolje bilo da te ostavim da se odmoriš. Da li želiš da ponovo dođem poslepodne ili možda uveče?

- Svakako - brzo je odgovorila Žaklina. - Hvala, Ostine, hvala što si došao i što si doneo taj divan buket ruža. Znaš koliko volim žute ruže. One me uvek podsećaju na one divne dane našeg detinjstva.

Ostin joj se nasmešio, stisnuo joj ruku i izašao iz sobe.

Žaklina se tada naslonila na svoj jastuk i zapitala zašto ne može da voli Ostina kao što on voli nju. Zatvorila je oči i uskoro utonula u miran i dug san.

Nakon dva dana dobila je pismo od čika Latera.

"Draga moja sinovice,

Kada su me obavestili o nesreći, koja ti se dogodila, bio sam neobično zabrinut. Pozvao sam odmah bolnicu i lekari su me uverili da se osećaš sasvim dobro i da ćeš moći da napustiš bolnicu u roku od nedelju dana. Želeo bih da te zamolim da dođeš u "Vilu čempresa", jer bi tu mogla da se odmoriš i oporaviš u potpunosti. Naravno, želeo bih da razgovaram s tobom 0 nekim stvarima koje se odnose na tvoju buduću karijeru."

Ostin je obećao da će toga dana doći da je posti i kada je ušao u njenu sobu odmah mu je pokazala pismo.

- Šta je čika Later hteo da kaže tom poslednjom rečenicom? - upitala ga je.

Ostin joj se nasmeši. - Ne znam - odmahivao je glavom. - Izgleda da je čika Later veoma tajanstven. Ali, ne bih ti rekao ništa i da znam o čemu se radi. Ne bih želeo

da mu pokvarim to zadovoljstvo da ti sam kaže na šta je mislio.

- Ostine! Molim te, znaš da sam veoma nestrpljiva i radoznala - bezuspešno je pokušavala da od njega nešto sazna.

Žaklina je bila razočarana, ali je ubrzo zaboravila na tu tajanstvenu rečenicu.

Krajem te nedelje Ostin je došao po nju i odveo je do njenog apartmana da bi se pripremila za put i negde smestila Napoleona, svog mačka. Da, odlučila je da se vrati u "Vilu čempresa" na nekoliko nedelja bez obzira na mogućnost ponovnog susreta sa Skotom Mek Kenom.

- Mislim da je sada sve u redu - rekla je Žaklina i zatvorila svoj kofer. - Pozvala sam svog šefa i obavestila ga da neću doći na posao nekoliko nedelja. Treba još


-6-

da vidim šta će biti sa Napoleonom.

- Gde je sada? - upitao je Ostin.

- Kod moje susetke, Klodet Vilson

- objasnila je. - Telefonirala sam joj iz bolnice i zamolila je da se brine o njemu. Ona obožava mačke. Nadam se da će pristati da ga čuva i sledećih nekoliko nedelja.

Onda je Žaklina otišla do susetkinog apartmana i zazvonila na vrata.

- Žaklina! Tako se radujem što si se vratila. Da li se osećaš dobro? - upitala je Klodet razdragano kada je ugledala na pragu.

Žaklina je klimnula glavom i nasmešila joj se. - Hvala ti što si mi poslala buket cveća i naravno što si prihvatila da se brineš o Napoleonu.

Kada je ušla u stan, Napoleon je skočio sa kreveta i prišao joj umiljavajući se. Žaklina ga je podigla u naručje i pomilovala.

- Klodet, pozvao me je stric da provedem nekoliko nedelja u njegovoj vili - rekla je pomalo oklevajući. - Da li bi mogla da se brineš o njemu i dalje?

- Naravno - odmah se složila Klodet.

Toga trenutka Žaklina je osetila da će Napoleon ostati kod Klodet zauvek, jer kada se vrati, oni će se navići toliko jedno na drugo, da će joj biti žao da ga uzme natrag. Klodet je živela sama i Napoleon joj je bio jedino društvo u usamljenim, popodnevnim časovima.

- Želela bih da platim troškove za njegovu ishranu.

- Ne, to nikako! - uzviknula je Klodet pomalo uvređeno. - Brinuću se o njemu sve

dok se ne vratiš i ako želiš...

Žaklina joj se nasmešila i klimnula glavom. Znači, sve je sređeno. Razumele su se bez reči. Žaklina se oprostila od Napoleona, poljubila je svoju susedku i vratila se u svoj apartman, gde je Ostin nestrpljivo očekivao.

Uskoro su izašli iz grada i krenuli auto-putem prema meksičkom zalivu, koji je vodio ka ,, Vili čempresa".

Žaklina je nemo sedela kraj Ostina. Pokušavala je da ubedi sebe da su osećanja

koja je gajila prema Skotu Mek Kenu već davno odumrla u njenom srcu i da je ljubav zauvek nestala. Međutim, "Vila čempresa" je bila sve bliža i bliža, a


-7-

takođe i Skot Mek Ken.

Kakav će biti njihov prvi susret nakon dve godine? Da li će se njihova osećanja uzburkati?

Duboko je uzdahnula kada je Ostin skrenuo sa glavnog puta na malu ulaznu stazu oivičenu čempresima. Na zapadu je sunce već zalazilo i svojim poslednjim, purpurnim zracima obasjavalo čemprese, koji su svojim visokim stablima dodirivali nebo. Na kraju staze primetila je veliku vilu izgrađenu u

grčkom stilu sa velikim uticajem džordžijanskog perioda. Međutim, bilo je očigledno da je vreme učinilo svoje i da zub vremena manja lepotu te lepe zgrade.

Ostin je parkirao kola i kada je Žaklina otvorila vrata, mogla je da čuje prve zvuke koji su najavljivali suton. Ptice iz obližnje šume pevale su svoj večernji koncert, kao da su znale da je ta šuma jedini prostor koji je odvajao "Vilu čempresa" od Glen Oksa, gde je živeo Skot Mek Ken.

Skot! Zadrhtala je od gneva i pri prvoj pomisli na njega. Kako je taj čovek tvrdoglav, sebičan i samouveren. Kada je odbila da se uda za njega, onda kada je želela da nastavi svoju karijeru, on je upropastio njenog brata Žerara, i naterao ga da napusti ne samo "Vilu čempresa", već i Nju Orleans.

Tada je volela Skota ili je možda samo tako mislila. Ali, ona je želela da završi poslednju godinu studija na arhitekturi. On se složio sa tom njenom željom, ali kada se vratila tog leta u "Vilu čempresa", Skot je očekivao da se uda za njega. Međutim, ona je želela da radi, da stekne samopouzdanje i da nastavi karijeru. Živela je dugo u provinciji, pod budnim okom svog strica Latera, a Skot je zahtevao od nje da nastavi sa takvim životom u Glen Oksu kao njegova supruga. I

sama je želela to, ali ne tako brzo. Nešto je u njoj govorilo da mora da ostane u Nju Orleansu. Možda je to bilo i neka vrsta neodoljive potrebe da se dokaže i opravda poverenje čika Latera, da mu dokaže da je nije uzalud školovao.

Skot je nije razumeo. Bio je ljut. Posvađali su se i rekli jedno drugom tako teške reči koje neće zaboraviti nikada. Međutim, bez obzira na sve, mislila je da će se pomiriti i da će se Skot ipak složiti sa njenom odlukom.

Ali, jedne noći Žerar je zakucao na njena vrata. Bio je pijan. Skuvala mu je odmah kafu i smestila ga na kauč.

"Zaboga, Žerar! Šta se dogodilo? Izgledaš užasno", rekla mu je. "Da nisi bolestan?"


-8-

Žerar je odmahivao glavom." Ja... sve je izgubljeno... moj život...moj posao", neprestano je mrmljao.

Žaklina je sela pored njega i uhvatila ga za ruku. "Reci mi šta se dogodilo?"

"Tvoj bivši prijatelj je za sve kriv!" uzviknuo je Žerar očajnički.

"Skot?“ upitala ga je Žaklina. "Ne razumem o čemu govoriš?"

"On je kriv što sam bankrotirao" nastavio je Žerar tupo. "Znaš da je ona drvara u gradu njegova. Hladnokrvno me je uništio. Snizio je cenu svojoj robi samo da bi me uništio. Mogao je sebi da dozvoli tako nešto, jer je imućniji od mene. A šta sam ja mogao da uradim? Ništa. Čika Later nije mogao da mi pozajmi više novaca... i..."

"!?" pitala je Žaklina otvorenih očiju. Nije mogla da veruje u ono što je čula od njega.

"Obratio sam se banci za zajam i pošto je Skot član njihovog saveta nisam dobio ni centa."

Žaklina je pomislila da će joj srce od tuge prepući. Naravno, Skot je bio uvređen što nije htela da se uda za njega, što nije želela da ispuni njegovu želju i našao je načina da joj se osveti. Uništio je njenog brata.

"I... šta nameravaš sada da uradiš?" upitala je svog brata dok su joj se suze slivale niz obraze.

"Ne znam" prošaputao je. "Možda bi najbolje bilo da odem negde daleko, gde bih mogao da počnem sve iz početka."

Tada se Žaklina setila Natalije Rold, Ostinove lepe sestre. Ona i Žerar bili su zaljubljeni jedno u drugo od detinjstva i svi su očekivali da će se venčati jednog dana.

"A Natalija? Da li si joj rekao nešto?" upitala je.

Žerar je slegao ramenima. "I tome je došao kraj. Nijedna žena ne želi da se uda za čoveka koji je bankrotirao."

"Nisi u pravu Žerar. Ona te je volela, i voli te još uvek. Ubeđena sam u to."

"Ne želim da me sažaljeva..." rekao je, stavio glavu na jastuk i čvrsto zaspao.

Žaklina ga je pokrila i otišla u svoju sobu. Međutim, kada se sledećeg jutra probudila, nije ga više zatekla. Otišao je i ostavio poruku na kuhinjskom stolu.


-9-

"Žao mi je što sam te sinoć rastužio. Otišao sam na Zapadnu Obalu. Nadam se da ću tamo imati mnogo više sreće nego ovde.

Ljubi te tvoj brat Žerar."

*

Nakon nekoliko nedelja primila je pismo od njega. Zaposlio se u Oregonu i bio je mnogo srećniji nego ranije, mada čezne da je vidi.

Dopisivah su se, ali, Žerar nikada nije spominjao Nataliju. Bilo je očigledno da želi da je zauvek zaboravi.

Žaklina je duboko uzdahnula i odmahnula glavom želeći da se oslobodi razmišljanja o svojoj bolnoj prošlosti i da primora sebe da se vrati u sadašnjost.

Iznenada se iz senke jednog obližnjeg ružinog drveta pojavi ogroman, ružan pas. Počeo je da reži preteći.

- Brutus! - Ostin ga oštro pozva.

Kada ga je pas prepoznao, prišao mu

je umiljato mašući repom.

- Zaboga, kako čika Later može da drži tako opasnog psa! Više liči na nekog monstruma, nego na životinju - primetila je Žaklina i odmakla se malo od njih.

- Ne boj se - nasmeja se Ostin. - Biće prijateljski raspoložen i prema tebi kada te bolje upozna.

- Nadam se da ima dobro pamćenje

- odgovorila je i prišla psu. - Brutuse, pokušaj da me zapamtiš.

Brutus je prišao, onjušio je nekoliko puta i ponovo nestao u tami, na isti način na koji se i pojavio, mašući prijateljski repom.

-Čika Later je prinuđen da drži ovakvog psa u kući - objasnio joj je Ostin. - Imanje je veliko i teško ga je odbraniti od nepoželjnih posetilaca.

- Da - složila se Žaklina. - Brutus je izvanredan čuvar u svakom pogledu. Da sam lopov ne bih se usudila da uđem na neko imanje gde se nalazi takav pas.

Tada je Ostin uzeo njen kofer iz prtljažnika i krenuli su stazom prema vili.

Zazvonio je na velika, ulazna vrata koja su se odmah otvorila.


-10-

Žaklina je prepoznala siluetu njoj veoma drage osobe.

- Heti! - uzviknula je.

- Gospođice Žaklina! Uđite, celo popodne vas nestrpljivo očekujemo - uzbuđeno je odgovorila Heti.

Žaklina oseti kako neka iznenadna toplina obuzima celo njeno telo. Kada su joj roditelji umrli, Heti se starala o njoj i postupala je prema njoj tako blago i nežno kao da joj je prava mati. Nije je videla dve godine, i odjednom joj se učini da je od njihovog poslednjeg susreta prošla čitava večnost.

- Bili smo tako zabrinuti za vas - nastavila je Heti nežno. - Kako... kako se sad osećate?

Žaklina joj se nasmeši. - Sasvim dobro, mada mi se čini da sam još uvek pod uticajem tog nesrećnog događaja.

- Znači, stigla je naša Žaklina - primetio je jedan duboki, muški glas. Žaklina se brzo okrenula i primetila čika Latera koji je stajao iza nje i smeškao joj se.

Later Kordovej bio je izuzetno visok i markantan čovek. Ali, kada mu je prišla sasvim blizu, Žaklina je mogla da primeti tragove vremena na tom licu. Nije ga videla dve godine, ali, te dve godine učinile su mnogo i čika Later je toliko ostario da nije mogla da veruje svojim očima.

Žaklina je uspela da sakrije svoje iznenađenje. Nežno ga zagrli.

Later Kordovej pomilovao je po dugoj, smeđoj kosi a onda se odmakao malo od nje.

- Dete moje - rekao je tihim i nežnim glasom - toliko se radujem što te vidim. Da li si se sasvim oporavila od udesa?

-Naravno, čika Latere - odgovorila je Žaklina uz blagi osmeh. - Sada je sve u redu, mada bi trebalo da se malo odmorim.

- Taj prokleti vozač! - uzviknuo je Later gnevno. - Kako je samo mogao da uradi tako nešto i da pobegne sa mesta zločina! Da li ga je policija pronašla?

Žaklina je odmahnula glavom. - Sumnjam da će ga ikada pronaći.

- Strašno! Svet je postao toliko okrutan. Ali, ostavimo sada to, imaćemo vremena da razgovaramo o tome. Raskomoti se. Heti je spremila tvoju sobu. Možemo razgovarati pre večere.


-11-

Tada se čika Later zahvalio Ostinu što je dovezao i zamolio ga da joj ponese kofer na sprat do njene sobe.

Dok je išla uz stepenice, Žaklina se pitala da li čika Later zna zašto nije želela da dođe u "Vilu čempresa", zašto nije htela da ih vidi tokom te dve poslednje godine. Da li naslućuje njena osećanja u vezi sa bolnim rastankom od Skota? Nije nikada insistirao na tome sve do trenutka kada joj je odmor zaista bio potreban. Verovatno je shvatio da postoji neki razlog koji se nalazi duboko u njenom srcu.

Ostin je otvorio vrata njene spavaće sobe i stavio kofer na pod.

Žaklina je pogledala oko sebe. Soba je bila izuzetno velika i lepa, sva u ružičastom. Lep, veliki buket ruža nalazio se na stolu. Draga dobra Heti! Mislila je čak i na to.

Tada se okrenula i pogledala Ostina.

- Da li se tvoja soba nalazi u severnom delu vile? - upitala ga je.

Ostin je odmahnuo glavom. - Ne. Čika Later je renovirao dvorišnu zgradu i sada tamo živim. Nije loše, a i nisam daleko kada mu nešto zatreba.

Žaklina se nasmešila. Učinilo joj se da se u kući događa nešto veoma čudno.

Međutim, Ostin joj se nasmeši i priđe sasvim blizu. - Drago mi je što si tu, Žaklina - nežno je prošaputao.

- Da, i ja se radujem - odgovorila mu je i setila se svog detinjstva. Ona i Ostin proveli su ovde mnoge lepe trenutke. Poznavala ga je veoma dobro i možda je i to bila prepreka da se njihovo prijateljstvo pretvori u ljubav.

Ostin je posmatrao sa nekom setom, kao da se i on setio lepih trenutaka njihove mladosti. Ali, to je potrajalo veoma kratko.

- Pa - uzdahnuo je - mislim da bi bilo bolje da se povučem u svoj "apartman".

- Zar nećeš večerati s nama? - iznenadila se Žaklina.

- Ne, veče pripada samo tebi i čika Lateru - odgovorio joj je. - Dugo se niste videli i siguran sam da želite da porazgovarate na miru. Biće dovoljno vremena i za naš razgovor.

- Da li je to obećanje?

- Naravno - odgovorio joj je, poljubio je nežno u obraz i izašao iz sobe.

Žaklina je izvadila svoje stvari iz kofera, otišla u kupatilo, osvežila se i popravila


-12-

šminku. Onda je sišla u dnevni boravak i pridružila se čika Lateru koji je s nestrpljenjem očekivao. Nasuo je čašu šerija i pružio joj.

- Tako je prijatno videti mladu i lepu devojku pod ovim starim krovom - primetio je. - Mislim da to nedostaje ovoj kući.

- A ja mislim da je ovoj kući potrebno mnogo više od toga - nasmešila se Žaklina.

- Sedi, draga moja. Želim da se ovde osećaš prijatno.

Njegove sive oči posmatrale su je sa mnogo topline i nežnosti. Stari, dobri čika Later. Ponaša se prema njoj kao da je bila tu sve vreme. Kao da nikada nije napustila ovu kuću koja je bila deo njenog detinjstva, deo njene sreće i deo njene tuge.

Međutim, znala je da čika Later neće insistirati na nekom objašnjenju njene nagle odluke da živi u Nju Orleansu i bila mu je zahvalna zbog toga.

Sela je u jednu fotelju i pogledala oko sebe. Soba je bila ista kao i pre dve godine izuzev novog televizora i klima uređaja koji je bio ugrađen na jednom prozoru. Sve je odisalo nekom čudnom setom za prošlošću, nekom tugom zbog prolaznosti i nemogućnosti da se vrati stari sjaj toj aristokratskoj porodici koja je vekovima živela u toj vili.

- Želeo bih da čujem do detalja šta se dogodilo te kobne večeri - rekao je čika Later i popio nekoliko gutljaja šerija.

- Pa, ne bih vam mogla reći ništa više od onog što već znate - odgovorila je Žaklina. - Jedne večeri dok sam se vraćala sa posla neka kola su velikom brzinom prošla pored mene dok sam prelazila ulicu. Udarila su me mada sam već skoro

bila na drugom pločniku. Onesvestila sam se i nisam znala ništa sve dok se nisam probudila u bolnici. Čini mi se da su to bila neka velika, crna kola, ali, niko nije

mogao da da tačan opis vozila pošto je vinovnik nesreće odjurio velikom brzinom.

- Užasno! - uzviknuo je čika Later uzbuđeno. - Mogao je da te ubije!

- Ali, sreća je bila na mojoj strani - nasmešila mu se Žaklina. Tada je izvadila jedno pismo iz džepa i značajno pogledala u svog strica. - Želela bih sada da razgovaramo o tom misterioznom pismu koje ste mi poslali prošle nedelje. Mislila sam sve vreme na tu vašu poslednju rečenicu. Šta ona treba da znači?

Čika Later se nasmešio, uživajući u toj svojoj maloj misterioznosti. Ali, nije joj odmah odgovorio.


-13-

- Nije bilo lepo od vas što mi niste dali objašnjenje te vaše rečenice o mojoj karijeri. Znate da sam veoma radoznala i mogu vam reći da umirem od želje da čujem istinu. Izašla sam iz bolnice dva dana ranije samo da bih to saznala.

Later Kordovej zavalio se u fotelju, duboko uzdahnuo i rekao: - Čuo sam da si veoma cenjena i poštovana u Nju Orleansu i da imaš mnogo posla samo zbog svoje izuzetne sposobnosti za dekoraciju enterijera i restauraciju starih fasada. Završila si Lenijerovu kuću pre mesec dana i oni su toliko zadovoljni da žele da im urediš i vilu na moru. Znam kakva je to porodica i bio sam veoma iznenađen tvojim radom.

- Kako ste saznali za to? - iznenađeno ga je upitala.

- Ako si otišla od mene to ne znači da ne znam šta radiš i gde se krećeš.

- nasmešio se Later ponovo. Tada se uozbiljio i nagnuo prema njoj. - A da li bi želela da se prihvatiš nečeg većeg, nečeg mnogo interesantnijeg od toga?

Čika Later je značajno posmatrao dok je Žaklina netremice gledala u njega, očekujući šta će dalje da kaže.

- Da li bi želela da restauriraš "Vilu čempresa"? - konačno je upitao.

Žaklina ga je i dalje netremice posmatrala, a onda je to ponovila jer sebi nije mogla da veruje da je dobro razumela.

- Da restauriram "Vilu čempresa"?

Later Konovej je klimnuo glavom.

- Pa to će koštati čitavo bogatstvo.

- Znam - odmah je odgovorio. - Ali, sada raspolažem velikom sumom novca.

Žaklina se nasmeši. Pitala se da li njen stric zna šta govori?

*

Later Kordovej je ustao i prišao prozoru. - Oduvek sam želeo da obnovim "Vilu čempresa", da joj vratim stari sjaj, da je ponovo vidim u starom ruhu, ali nikada nisam bio u mogućnosti da ispunim svoju želju.

- Znam - složila se Žaklina. - Pričali ste 0 tome dok sam bila još sasvim mala.

- Godinama sam se trudio da sakupim dovoljno veliku sumu novca, ali, poslovi nisu išli tako kako sam očekivao - nastavio je čika Later. - Shvatio sam da neću


-14-

moći da ostvarim ovaj svoj san, kad mi se ukazala jedna izvanredna prilika.

- Šta se dogodilo, čika Latere? - upitala ga je sa nestrpljenjem.

- Ponuđeno mi je nešto što je sasvim prihvatljivo - odgovorio je dok su mu oči zasjale nekim čudnim sjajem, ali, u isto vreme Žaklina je mogla da primeti u njima neki mah zračak očaja. - Jedna zainteresovana stranka mi je predložila da prodam imanje, ali, da imam sva prava uživanja na sve što posedujem. On će finansirati ceo taj poduhvat, i to tako kako ja želim. Ali, posle moje smrti imanje prelazi u njegovo vlasništvo.

Žaklina nije mogla ništa da mu odgovori. Bila je šokirana i pitala se kako je moguće da je čika Later pristao na nešto tako. To je podlo! To je prevara! Da li je moguće da je čika Later toliko star da više ne može da rasuđuje?

- Naravno to će uticati i na tvoju budućnost, Žaklina - nastavio je čika Later značajno. - Da nisam pristao na to rešenje, posle moje smrti imanje bi pripalo tebi. Ali, veruj mi, ništa nisam mogao da učinim. Zgrada propada. Ako je ne bih popravio, za samo nekoliko godina to bi bila prava ruševina. Morao sam, Žaklina, morao sam da pristanem na to rešenje, jer želim da je vidim ponovo u starom sjaju. To je moja jedina želja, a tada... tada mogu i da umrem.

Žaklinino srce steglo se od bola. Sedela je ukočeno, nemo i činilo joj se da se sve ruši kao kula od karata, da se ruši njeno detinjstvo, njeni snovi i ceo njen život.

- Postoje planovi i detaljni opisi svake sobe i nameštaja - rekao joj je. - To ti može pomoći u radu. S tvojim talentom i znanjem verujem da ćeš uspeti da je obnoviš. Bez obzira na cenu, želim da je renoviraš baš ti.

- Zašto baš ja?! - uzviknula je Žaklina dok su joj oči bile širom otvorene od iznenađenja. - Ja... ja ne znam kako da vam odgovorim na taj predlog. To... to je

kao san. Ali, kako mogu da je renoviram... za drugog?!

- Prihvati taj posao, Žaklina - ubeđivao je čika Later sada već s velikim nestrpljenjem. - Živimo u užasnom svetu, u svetu punom ružnih i tragičnih stvari.

Želim da sačuvam taj simbol lepote, taj simbol prošlosti...

Cika Later je zastao malo da bi došao do daha. A onda je odmah nastavio. - Pa, šta kažeš, Žaklina? Zar ne bi bilo divno da je vidimo ponovo gordu i ponosnu, kako se uzdiže iz mine, kako prkosi vremenu?

- Ja... ja ne znam, čika Latere - promucala je. - To je došlo tako iznenada, tako neočekivano da ne znam šta da odgovorim. Trebalo bi da razmislim o tome. Ali,


-15-

moram da vam priznam da me taj predlog dovodi u iskušenje.

Čika Later joj je prišao i uhvatio je za ruku. - Naravno da treba da razmisliš 0 tome - složio se. - A sada dođi da večeramo. Heti je pripremila nešto posebno za tebe.

Čika Later je odveo u trpezariju dok se ona smeškala pokušavajući sve vreme da sakrije neodlučnost i zabrinutost u svom glasu.

Heti je pripremila zaista izvanrednu večeru, ah, Žaklina nije mogla da uživa u jelu, jer je sve vreme razmišljala o čika Laterovom predlogu.

Za vilu je bila emocionalno vezana, a prihvatanje ovakvog jednog posla bio bi veliki poduhvat. Osim toga, postojao je još jedan problem. Skot Mek Ken!

Kada bi se prihvatila ovog posla to bi značilo da bude u njegovoj blizini i da ga viđa s vremena na vreme.

Te noći nije dugo mogla da zaspi. Bila je uznemirena, uzbuđena i polaskana tim predlogom. Prozori u njenoj spavaćoj sobi bili su otvoreni i prijatni miris čempresa dopirao je do nje. Odlučila je da izađe u baštu i da se malo prošeta.

Ustala je iz kreveta, obukla svoj ogrtač i polako sišla niz stepenice.

Kada je izašla u baštu, mesečina je obasjavala visoke čemprese dok je severni deo vile bio u send i zaista je podsećao na ruševinu. Srce joj se steglo od bola i ona krenu na drugu stranu, ali se trže, jer se istog trenutka kraj nje stvori Brutus. Prišao joj je nečujno tako da više nije imala izbora. Pretvarala se da se ne boji. Pročitala je u jednom časopisu da je to najbolja odbrana od takvih životinja.

- To sam ja, Brutuse - prošaputala je, trudeći se da joj se strah ne vidi u glasu.

Međutim, Brutus je stajao ispred nje, sasvim blizu, tako da je mogla da oseti njegov dah na svojim nogama. Šta namerava ta životinja? Trenuci iščekivanja bih

su dugi kao večnost. Ali, kako se Brutus nečujno pojavio tako je i nestao ko zna gde. Žaklina je odahnula s olakšanjem. Bilo joj je drago što je Brutus prihvatio kao člana porodice, ali, bez obzira na tu činjenicu, nije želela da ga ponovo sretne.

Naslonila se na klupu i posmatrala oblake kako prolaze po nebu neverovatnom brzinom. Ponovo se setila svog detinjstva. Bilo ih je četvoro, njen brat Žerar, ona, Ostin Rold i njegova lepa sestra Natalija. Divno su se zabavljah u toj bašti.

Natalija je bila izuzetno lepa. Imala je crnu kosu i crne oči. Ten joj je bio nežan, a


-16-

usne izuzetno senzualne. Njeni pokreti, njeno ponašanje bili su aristokratski i davali su neki nežan ton celoj njenoj pojavi.

Dok su bile sasvim male devojčice, one su se volele, bile su vezane nekim

čudnim prijateljstvom. Ah, kada su odrasle pojavilo se rivalstvo među njima. Natalija je bila ljubomorna na nju verovatno zbog toga što je bila čika Laterova ljubimica. A ona je bila ljubomorna, jer je Natalija bila još lepša i privlačnija nego kada je bila mala.

Sećanja su se nizala jedno za drugim kao da je prelistavala neku davno zaboravljenu knjigu.

Žaklina je imala šest, a njen brat osam godina kada su im roditelji nastradali pod veoma nesrećnim i čudnim okolnostima. Kuća im je izgorela do temelja. I oni bi našli smrt u velikoj buktinji, ali, bih su na vikendu kod čika Latera gde su i ostali nakon te nesreće.

Natalija i Ostin Rold imah su sličnu sudbinu. Roditelji su im umrli veoma rano i tetka Džejn, čika Laterova starija sestra, preuzela je brigu o njima. Njeno malo imanje nalazilo se nekoliko milja od "Vile čempresa" tako da su mogli često da se viđaju.

Bilo je to veoma interesantno detinjstvo. Žaklina je bila Ostinova devojka, dok su Žerar i Natalija sanjali da se venčaju jednog dana.

Ah, sudbina je htela drugačije. Žerar je mogao da napusti Nataliju, a što se tiče Žakline i Ostina, Skot Mek Ken je ušao u njihov život.

Žaklina se zaljubila u njega dok je bila još na prvoj godini studija. Uživala je u njegovim poljupcima, u njegovom naručju, nadajući se da će jednog dana postati njegova supruga. Ah, sudbina je umešala i tu svoje prste. Hteo je da joj se osveti,

jer je povredila njegovu sujetu i uništio njenog brata. Od tog trenutka ona je počela da ga mrzi.

Žaklina je uzdahnula i zaključila da nema svrhe da razmišlja o prošlosti. Ustala je i krenula ka kući.

Kada se probudila sledećeg jutra sunce je bilo već visoko na nebu. Ustala je i brzo obukla svoju žutu, svilenu haljinu. Našminkala se diskretno i sišla u dnevni boravak. Velika staklena vrata bila su širom otvorena. Čika Later i Ostin doručkovali su na terasi.

- Dobro jutro! - pozdravila ih je uz blag osmeh kada je izašla na terasu.


-17-

- Dobro jutro! - odgovorio je Ostin, ustao i doneo joj jednu stolicu iz ugla terase.

- Mislio sam da ćeš ustati ranije, ali nismo mogli da te čekamo i nadam se da se ne ljutiš što smo počeli doručak bez tebe - rekao je čika Later uz blag osmeh.

- Zašto me Heti nije probudila? - upitala je Žaklina, pokušavajući da se izvini na taj način. - Inače, nisam tako lenja.

- Draga moja, treba što više da se odmaraš - odgovorio je čika Later.

- Posle doručka nameravam da odem do La Mera - rekao je Ostin. - Da li bi želela da pođeš sa mnom?

- To bi bilo divno! - uzviknula je Žaklina uzbuđeno. - Mogli bismo da posetimo i tetka Džejn.

Ostin joj se nasmeši i klimnu glavom.

Dok su pili kafu razgovarali su o svakodnevnim poslovima i događajima i Žaklina primeti da čika Later ne želi da insistira na predlogu o renoviranju "Vile čempresa". Bila mu je zahvalna zbog toga, jer u tom trenutku još nije odlučila kako će mu odgovoriti. Osim toga još uvek nije bila sigurna u to da li želi da ostane tu još nekoliko nedelja i da se ponovo sretne sa Skotom Mek Kenom.

Nakon pola sata Žaklina i Ostin bili su u kolima na putu za La Mer, mali gradić na obali Misisipija.

- Da li znaš da je čika Later pozvao veliko društvo na večeru u petak uveče? - upitao je Ostin.

- Ne. Nije mi rekao ništa o tome.

- To bi trebalo da bude porodična večera. Pretpostavljam da želi time da proslavi

tvoj povratak u "Vilu čempresa". Kako sam čuo svi će doći.

Kada je rekao "svi“ značajno je pogledao. Bilo je jasno da je time želeo da kaže da će i Skot Mek Ken biti pozvan. Žaklina je pocrvenela i pitala se da li je to uticalo na Ostina, jer nije hteo da govori više o tome. Ćutali su sve vreme i utonuli u svoje sopstvene misli.

Nakon dvadeset minuta ušli su u grad.

- Grad se nije mnogo promenio - primetila je Žaklina dok su prolazili ulicama.

- Nema razloga da se menja - dodao je Ostin. - Ljudi su zadovoljni jer imaju sve što im je potrebno za jedan miran i skroman život.


-18-

-Veoma je čudno, ali, čini mi se da je vreme stalo u tom gradu. Ljudi tu žive kao što su živeli i njihovi preci pre sto godina, zar ne?

- To je sudbina grada koji se nalazi na tako dobrom mestu. Ljudima je obezbeđen izvor prihoda od ribolova. Rukavac Misisipija nikad nije oskudevao u ribi.

Tada je parkirao kola i isključio motor. - Treba da odem u poštu i podignem neka pisma za čika Latera. Da li želiš da ideš sa mnom ili možda želiš da odmah odeš do tetka Džejn?

- Umirem od želje da je što pre vidim

- odgovorila je Žaklina. - Nadam se da se ne ljutiš što ne želim da pođem s tobom?

- Ne - odgovorio je Ostin, ali, bilo je očigledno da je bio razočaran zbog toga. Bez obzira što je znao da ga ona ne voli, nikada nije gubio nadu da će jednog dana promeniti svoje mišljenje.

Tetka Džejn je stanovala u blizini i ona krenu sama dok se Ostin uputio ka pošti.

Mala, ali, veoma lepa jednospratna kuća sa baštom nalazila se odmah iza ugla. Žaklina je otvorila baštenska vrata, prišla zgradi i zazvonila.

- Žaklina! - uzviknula je tetka Džejn kada ju je primetila na svom pragu. - Uđi, uđi, draga. Čula sam da si se vratila. Tako mi je drago što te vidim.

Tetka Džejn se nije promenila mnogo kao što se nije promenio ni njen grad. Bila je visoka, veoma mršava, ali, njene duboke, crne oči bile su još uvek čudno sjajne i prodorne. Kosa joj se proredila i bila prošarana sedim vlasima. To je bila jedina promena na njenom elegantnom i samouverenom izgledu.

Njena dnevna soba bila je puna časopisa i raznih isečaka iz novina. Bila je stari zaljubljenik u astrologiju. Mnoge knjige, takvog sadržaja krasile su mnogobrojne

police u sobi.

Sklonila je svežanj novina sjedne fotelje da bi Žaklina mogla da sedne.

- Rekli su mi šta se dogodilo s tobom - obratila joj se kada je i sama sela. - Trebalo bi da budeš veoma obazriva u sledećih nekoliko nedelja. Tvoje zvezde su u kritičnom položaju. Moglo bi se desiti nešto što bi bilo još gore od te strašne nesreće.

Žaklina je slušala i smeškala joj se. Nije nikada obraćala veliku pažnju na takve njene primedbe. Znala je da tetka Džejn mora da da oduška svojim osećanjima.


-19-

- Koliko dugo nameravaš da ostaneš kod Latera, Žaklina? - upitala je konačno.

- Pa možda ću ostati veoma dugo - priznala je. - Naime, čika Later mi je predložio da renoviram "Vilu čempresa".

- To je veliki posao. Poznajem Latera veoma dobro i znam koliko je tvrdoglav što se toga tiče.

- To je njegov neostvaren san i sada može da sprovede u delo tu svoju zamisao - pokušala je Žaklina da ga brani.

Tetka Džejn je klimnula glavom. - Znam. Čula sam da je potpisao neki čudan ugovor. A čula sam i to da želi da baš ti renoviraš tu staru zgradu. Znači vratila si se i naravno ponovo ćeš se sresti sa Skotom Mek Kenom. Imaćeš problema sa Natalijom.

Žaklina se trgla od iznenađenja.

- Šta ste želeli da kažete sa tim da će biti problema sa Natalijom? - upitala je tiho.

- Kada je Žerar tako naglo otišao, Natalija je bila očajna. Ah, da bi ublažila svoju tugu počela je da se viđa sa Skotom. Čini mi se da je to već velika ljubavna avantura.

Žaklinino srce se steglo od bola, ali, uspela je ipak da upita: - A kakve to veze ima sa mnom, tetka Džejn?

- Ako lažeš samu sebe, ne možeš da lažeš i mene - odgovorila je tetka Džejn samouvereno. - Proučavala sam dugo vaš horoskop i položaj zvezda. Ti i Skot bili ste kao stvoreni jedno za drugo. Ali, treba da prođe mnogo vremena, da se reše mnogi problemi pre nego što se vaše zvezde sklope po određenom, sudbinskom

redosledu.

- To se nikada neće dogoditi - rekla je Žaklina hladno. - Suviše je kasno za to,

tetka Džejn.

- Ne budi toliko kategorična i sigurna u to - nasmešila joj se tetka Džejn.

- A, šta misliš, zašto si se vratila? Reći ću ti istinu. Zato što te neka čudna i neodoljiva sila vukla da se vratiš. Ali, upozoravam te, moraš da budeš veoma obazriva prema Nataliji i Skotu.

- Ne brinite se - pokušala je Žaklina da joj se nasmeši - ne želim da vidim Skota nikada više, a nadam se da neću imati nikakvu priliku za to. Moja osećanja prema njemu su već odavno izumrla.


-20-

Tetka Džejn se nasmejala veoma glasno. - Ne budi nerazumna, Žaklina - rekla joj je. - Ne možeš da radiš na renoviranju te vile, a da ga uopšte ne sretneš. On očekuje da se konsultuješ sa njim o svakom detalju.

- Zašto? - upitala je Žaklina nervozno. Bilo joj je jasno da tetka Džejn

0 svemu zna mnogo više nego ona.

- Zato što je Later napravio ugovor sa Skotom Mek Kenom - značajno je odgovorila tetka Džejn.

*

Žaklina je hodala ulicom dok su joj se suze slivale niz obraze. To je strašno! To je nemoguće! Skot Mek Ken je bio jedini čovek na svetu koga je mrzela iz dubine duše i taj čovek je postao novi vlasnik imanja gde je ona odrasla, gde je provela svoje detinjstvo, vlasnik jedinog doma koga je imala! A čika Later očekuje da ona renovira tu vilu za čoveka koji je uništio njenog brata.

Kako može da bude toliko okrutan prema njoj! Uvek je mislila da je on voli. Možda... možda je mislio da ona ne oseća ništa više prema njemu, čak i da je mržnja nestala. Zaboga! Kako ljubav može da se tako brzo pretvori u mržnju!

Zastala je ispred jednog izloga i obrisala suze koje su se kotrljale niz obraze. Nije želela da Ostin vidi te njene suze, tu njenu tugu. Tada je krenula ka Ostinovim kolima, nadajući se da će ga tamo zateći.

Iznenada, sasvim neočekivano, primetila je nekoga, koga nije želela da vidi. Skot Mek Ken je prelazio ulicu. Zastao je za trenutak i njihovi pogledi su se sreli.

Žaklinino srce zakucalo je jače, ali, mržnja obuze celo njeno telo. Drhtala je od gneva.

- Zdravo, Žaklina - rekao joj je Skot, prilazeći joj sve bliže i bliže.

Zaboga! Njeno srce kucalo je sve jače i jače kao da je htelo da izađe iz tela. Nije očekivala da bude toliko uzbuđena pri tom susretu.

Sada je Skot stajao sasvim blizu nje. Njegove nemirne, plave oči posmatrale su je ispitivački. Mnogo se izmenio. Izgledao je stariji od godina koje je imao, a imao je samo trideset i dve. A ta senka, ta čudna senka u njegovim očima da li želi da joj kaže da je i on nesrećan, da je i on očajan zbog svega što se dogodilo u prošlosti?


-21-

Za trenutak je zaboravila na svoju mržnju i neka čudna toplina ispuni njeno srce. Međutim, to je trajalo samo sekundu-dve, a onda je mržnja ponovo pobedila i ona ga oštro pogleda.

- Svi smo bili veoma zabrinuti za tebe - rekao joj je tiho.

Da li je time hteo da kaže da je i on bio zabrinut? Da li oseća još uvek nešto prema njoj?

Ne! To je nemoguće! Suviše je veliki jaz između njih dvoje da bi mogao da oseća bilo šta prema njoj. Sećanja na njihovu ljubav su veoma bolna.

Stajali su nepomično jedno pored drugog i nisu znah šta da kažu. Tada je Ostin prekinuo mučnu tišinu. Pojavio se iznenada iza ugla i lice mu se namršti kada je primetio Skota. Uljudno ga je pozdravio a onda se obratio Žaklini.

- Bio sam kod tetka Džejn - rekao je. - Mislio sam da si još uvek kod nje.

- Nisam mogla više da izdržim njenu priču o položajima zvezda - nasmešila se Žaklina, a zatim je ponovo nastala neprijatna tišina.

- Pa... da li možemo da pođemo? - upitao je Ostin bojažljivo, posmatrajući ih sa nekom tugom u očima.

- Da - odgovorila je Žaklina i još jednom pogledala u Skota. Njene oči su bile pune mržnje prema njemu.

Tada je Ostin uhvatio ispod ruke i odveo do kola. Otvorio je vrata i pomogao joj da sedne. Okrenuo se prema Skotu i rekao mu: - Nadam se da ćemo te videti sutra kod čika Latera.

Nije to bio poziv niti želja da ga vidi lamo, bile su to sasvim obične reči, reči

uljudnog ponašanja.

- Da, bićemo tamo - odgovorio je Skot, okrenuo se i otišao svojim putem.

Žaklina je primetila da je Skot posebno naglasio reč koja je značila da neće doći sam na tu večeru. Znači i Natalija će biti s njim. Pa šta? Zašto da se uzbuđuje zbog toga? Nije joj stalo do njega i ne interesuje je s kim će on doći. A da li je to baš tako?

Dok su se vraćali kući Ostin je ćutao i ostavio je Žaklinu da se bavi sopstvenim mislima.

Pokušala je da obrati pažnju na živopisnu prirodu kroz koju su prolazili, ali, uzalud. Njene misli vraćale su se neprekidno na ono kobno leto kada se upoznala


-22-

sa Skotom, kada ga je obožavala, a da ga još dobro nije ni upoznala. Njihova ljubavna romansa razvijala se polako, ali, s velikim intenzitetom. Sećanje na tu ljubav bilo je toliko jako da je mogla da oseti Skotove strasne poljupce na svojim usnama, svom vratu... na svojoj kosi. Mislila je da niko ne može da ih razdvoji. Mislila je da je bilo predodređeno da ceo njen život pripadne Skotu Mek Kenu. Tetka Džejn je bila u pravu. Bili su stvoreni jedno za drugo. Zvezde su ih spojile u jednu veliku, strasnu ljubav. Ali, ako je to istina, tada je istina i to da je sudbina htela nešto sasvim drugo.

Bilo je očigledno da je Ostin svestan velike borbe koja se vodila u njenom srcu. Kada je parkirao kola, pomogao joj je da izađe. - Videćemo se kasnije

- bilo je sve što je rekao pre nego što je otišao u čika Laterovu kancelariju.

Posle ručka, čika Later i Žaklina izašli su na terasu da popiju kafu. Nemo su posmatrali visoke čemprese kako se blago njišu na povetarcu, rascvetali ružičnjak, Brutusa koji je trčkarao i njuškao unaokolo.

Konačno, čika Later se nasloni na stolicu i duboko uzdahnu. - Pa, draga moja, šta si odlučila? Da li želiš da renoviraš "Vilu čempresa"? - upitao je.

Sve do tog trenutka Žaklina nije znala šta da odgovori. Bilo joj je jasno da čika Later ne zna šta se sve krije iza tog predloga. Nije znao koliko je patila, a nije bilo ni načina da mu to kaže. Ta patnja bila je najintimniji deo njenih osećanja i nije želela da iko sazna kako je očajna i razočarana što se njena velika ljubav raspršila kao pepeo.

Ali, dok ga je gledala pravo u oči, znala je da mora da mu zahvali na neki način za sve što je učinio za nju i njenog brata. Za njega bi najveći poklon bio kada bi mu vratila "Vilu čempresa" u svom punom sjaju i veličini. Njena ljubav prema

čika Lateru bila je veća nego mržnja prema Skotu Mek Kenu.

- Da! - odgovorila je tiho. - Ostaću tu.

- Hvala ti - rekao je čika Later i nežno je uhvatio za ruku. - Mnogo si mi nedostajala. Tvoj boravak će ulepšati čitavu kuću i razveseliće moj monotoni život. Ah, znam i ubeđen sam da samo ti možeš da vratiš ovoj kući taj pravi sjaj, jer jedino ti nosiš u sebi detinjstvo koje je vezano za ove zidove i ovu baštu.

- Biće to veliki izazov za mene - priznala je Žaklina.

- I moći ćeš da dokažeš svoje znanje i talenat - dodao je čika Later.

- Nadam se - rekla je Žaklina i zadrhtala od uzbuđenja i pri samoj pomisli na taj


-23-

veliki poduhvat. U mislima je već mogla da vidi obnovljenu vilu kako stoji ponosno i kako prkosi zubu vremena. Bila je toliko uzbuđena da je jedva čekala da počne sa poslom.

Ali, čika Later je imao s njom druge planove. Međutim, prvo je želeo da se ona dobro odmori i zaboravi posledice nesrećnog slučaja u Nju Orleansu.

Sledećeg popodneva gosti su počeli da stižu veoma rano. Naime, čika Later ih je prvo pozvao na partiju golfa, njegove omiljene igre.

Osim suseda, pozvao je Eda Džarmona, svog advokata iz Nju Orleansa i doktora Dejvida Šovina sa suprugama. Tu je bila naravno i tetka Džejn, kao i Skot sa Natalijom.

Natalija je bila još lepša nego što je Žaklina mogla i da pretpostavi. Kada ju je primetila, zadrhtala je celim telom. Da to možda nije bila ljubomora koju je u sebi godinama nosila? Žaklina se pitala da li je osmeh na Natalijinim lepim usnama izraz iskrene sreće ih je to samo znak pobede nad njom jer je uspela da osvoji Skota Mek Kena?

Međutim, Skot je bio neobično ozbiljan, čak bi se moglo i reći da je bio ljut. Pozdravio je Žaklinu hladno i sve vreme se trudio da bude što dalje od nje.

Cika Later je bio zauzet svojim prijateljima jer je upravo završavao jednu interesantnu partiju golfa, ali, konačno je prišao Žaklini koja je sedela na jednoj klupi u bašti.

Bio je zadihan i nije mogao nekoliko trenutaka da dođe sebi.

- Da li se osećate dobro, čika Latere?

- upitala ga je Žaklina, i zabrinuto ga pogledala.

Da, da - odgovorio je kada je došao do daha. - To su u pitanju godine. Kada sam

bio nekoliko godina mlađi, mogao sam da provedem sate i sate na terenu, a da to i ne osetim. Ali, sada... sada sam već umoran.

Dok je govorio, njegove oči su pažljivo pratile Skota Mek Kena koji je igrao protiv Eda Džarmona. Međutim, Žaklina se trudila da ne obraća preveliku pažnju na događaje na terenu.

- Ko pobeđuje? - upitao je jedan nežan, ženski glas iza njih.

- To se još ne zna - odgovorio je čika Later uz osmeh. - Partija je tek počela.

Natalija je izazovno pogledala Žaklinu. - Da li si došla u dužu posetu? - upitala


-24-

je.

Žaklina joj se zagonetno nasmešila.

- Možda - odgovorila je‘ - Čika Later me je zamolio da renovirani "Vilu čempresa".

Natalija joj je uzvratila osmeh, ali, videlo se da je nervozna, jer se nestrpljivo poigravala svojim prstima. Htela je da sakrije svoju napetost zbog tog susreta.

Iznenada, Natalija je uhvatila za ruku. - Dođi, Džeki, da se malo prošetamo po ovoj lepoj bašti - predložila joj

Žaklina je nekoliko trenutaka oklevala, a tada je ustala i polako krenula stazom za njom.

- Da li se sećaš da smo se baš ovde igrali žmurke kada smo bili sasvim mali? - upitala je Natalija.

Žaklina je klimnula glavom.

Natalija je uzdahnula. - Šteta je što čovek ne može celog života da ostane dete - rekla je i okrenula se naglo prema njoj. - Život bi tada bio mnogo jednostavniji, zar ne?

- Zašto?

- jer smo se tada volele - odgovorila je Natalija značajno.

- Da, bile smo kao sestre - dodala je Žaklina. - Ali, ja te još uvek volim.

Natalija je izvesno vreme posmatrala, trudeći se da otkrije pravo značenje koje se nalazilo iza tih njenih reći. - Ah... ti si došla da... da uzmeš Skota od mene.

- Ne, to nikako! - odmah je uzviknula Žaklina. - Kako samo možeš da pomisliš tako nešto! Ti znaš da smo se rastali, i to zauvek!

Ta poslednja reč zarila se u njeno srce kao oštra strela. Osetila je kao da su se u njoj odjednom pomešale tuga, bol, i razočarenje. Ali, to je potrajalo samo jedan trenutak. Tada se pitala da li Natalija zna prave razloge njihovog rastanka? Da li zna sve detalje, da li zna da je Skot uništio karijeru njenog brata, da li zna zašto je Žerar tako naglo otišao i zašto je napustio?

- Ali, meni se čini da to nije baš tako

- insistirala je Natalija. - Ne bih rekla da ste se rastali zauvek. Ako jedna žena voli nekog muškarca jako, iskreno i duboko, tada mislim da tu ljubav nosi u sebi


-25-

celog života.

- To nije slučaj sa mnom - kratko je odgovorila Žaklina.

Natalijine crne oči su je posmatrale s nevericom. - Volela sam tvog brata, Žerara, dok smo bili još sasvim mali

- prošaputala je. - I izgubila sam ga. Mrzela sam ga tog trenutka, nisam mogla da shvatim kako je mogao da me napusti tako iznenada i bez reči objašnjenja, a posle, posle mi je bilo svejedno. Međutim, ne znam kako bih reagovala kada bih ga ponovo videla.

Žaklinine oči zasjaše od suza. Iznenada je zaboravila na svoju ljubomoru i učini joj se da voli Nataliju više nego kada su bile male. - Žao mi je, iskreno mi je žao, Natalija - rekla joj je nežno.

- Žao mi je što vaša ljubav nije uspela.

Natalija je slegla ramenima. – Ne mari. Rekla sam da mi je svejedno.

Žaklina se pitala da li je Natalija iskrena prema njoj i prema sebi samoj. Da li krije u dnu svog srca neku iskru ljubavi, baš kao što i ona oseća kada se nalazi u blizini Skota Mek Kena? Iznenada, osetila je neizmernu ljubav i razumevanje prema njoj.

Ali, Natalija nije htela da otvori svoje srce i da primi tu prijateljsku ljubav i to iskreno saosećanje.

Otvorila je širom svoje lepe, crne oči i prodorno je pogledala. - Želim da znaš da sam sahranila svoja osećanja koja sam gajila prema Žeraru - rekla je odlučno. - Skot je ušao u moj život i moja ljubav sada pripada njemu.

Žaklina je netremice posmatrala i nije znala šta da kaže.

- Žerara sam volela kao dete, a Skota volim kao žena - dodala je Natalija.

- A to znači da ću se boriti da zadržim njegovu ljubav za sebe.

- Rekla sam ti da nisam došla da ti preotmem Skota - ponovila je Žaklina, pogledala je još jednom i već je htela da prekine ovaj mučan razgovor kada joj je Natalija prišla sasvim blizu i zagrlila je.

- Otišla si u Nju Orleans, završila studije i uspela si da napraviš sebi izvanrednu karijeru, Džeki. Ali, nikada neću dozvoliti sebi da me Skot napusti zbog tebe. Zapamti to...


-26-

Tada se Natalija naglo okrenula i otišla na teren za golf.

Žaklina je ostala da stoji nemo, gledala oko sebe i pitala se zašto je vreme toliko okrutno, zašto su prošle sve te godine koje je odvajaju od detinjstva, tog doba kada je bila srećna. Onda je sve izgledalo drugačije i verovali su da će budućnost biti još lepša i uzbudljivija.

Bilo je već kasno te večeri kada su čika Later i Žaklina ušli u dnevnu sobu da razgovaraju o protekloj zabavi.

Žaklina je sedela u fotelji blizu prozora i posmatrala visoke čemprese kako se poigravaju s bledim, mesečevim zracima.

Iznenada, Skot se našao iza nje. Držao je čašu u ruci i ona je mogla da oseti njegov prodoran pogled. Učinilo joj se da joj je za trenutak srce zaslalo.

Tada je polako izašao na terasu kao da je time želeo da joj kaže da pođe za njim.

Da li sme da prihvati taj njegov izazov? Da li sme da izađe na terasu i razgovara sa njim? Bila je svesna velike borbe koja se vodila u njenom srcu i njenim mislima. Nataliju je uveravala da nema nikakve želje da obnovi svoju ljubav sa Skotom, a ipak nije mogla da odoli ovom izazovu.

Polako je ustala i osetila su joj noge podrhtavale dok mu je prilazila. Uspela je da se nasmeši i da ga upita:

- Da li si se danas lepo zabavljao? Videla sam te kako igraš golf. Međutim, čini mi se da nisi uživao u igri.

Skot je odmahnuo glavom. - Veoma je teško igrati protiv čika Latera - rekao je. - Igra sa njim uvek predstavlja veliki duel, a dovoljno takvih duela sam imao u svom životu.

Žaklina se pitala šta je Meo time da kaže. Osetila je da govori o mnogo važnijim stvarima od jedne partije golfa.

- Ni ja ne volim duele - odgovorila je i nadala se da je razumeo šta je htela time da kaže.

Međutim, Skot nije reagovao na njene reči. Bio je zamišljen i gledao je kroz tamu ko zna gde.

- Čika Later mi je rekao za vaš ugovor - podsetila ga je Žaklina, jer je odlučila da razgovara sa njim o poslovima koji ih očekuju.

- I? - njegove plave oči zasjaše jače.


-27-

Žaklina ga je upitno pogledala.

- I šta si odlučila? - upitao je dok su mu usne poprimale oblik blagog osmeha. - Da li ćeš prihvatiti restauraciju "Vile čempresa"?

- Da - odgovorila je izazovno. - A zašto ne bih?

Skot odmah nije odgovorio. Kao da je razmišljao šta će da kaže.

- Pitao sara se da li želiš da se od- rekneš svog načina života u velikom gradu i da se prihvatiš posla u provinciji - konačno je rekao, netremice je promatrajući.

Za trenutak je Žaklina bila zbunjena.

- Da li si hteo time da kažeš da nisi oduševljen što sam se prihvatila tog posla?

- Ne, to nisam rekao. AK, bio sam uvek protiv te ideje. Međutim, čika Later je veoma tvrdoglav čovek. Iskoristio je tvoju nesreću da bi te dovukao u vilu i da bi te nagovorio da se prihvatiš tog posla.

Iznenada je Žaklina zadrhtala od gneva. - Da li time želiš da kažeš da nisam dovoljno kvalifikovana za taj posao?

- Ni to nisam rekao. Pretpostavljam da neosporno poseduješ znanje i kvalifikacije - odgovorio joj je hladno.

- Naravno da posedujem i želela bih da te uverim u to. Osim toga znam šta radim.

- Da znaš, nisam siguran da bi se vratila.

Žaklina je postala izuzetno nervozna. Poigravala se svojim prstima, ali se trudila da joj glas ostane miran i nepromenjen. - Imam pravo da budem u ovoj kući isto toliko koliko i ti. U stvari, više od toga, jer sam tu odrasla. Moji preci su generacijama živeli u ovoj kući, a ti si taj koji je uspeo da prekine ovu tradiciju.

Skot joj se nasmejao. - Čini mi se da ti je veoma drago što je tako. Ili ti je možda draža tvoja nezavisnost u velikom gradu?

- Ne želim da razgovaram o prošlosti

- rekla mu je ledenim glasom. - Što se mene tiče zaboravila sam sve što se desilo. Prošlost je za mene mrtva.

- Da li smatraš da se prošlost može sahraniti? - upitao je izazovno. - Da li možeš da zaboraviš sve što se dogodilo između nas?

Tada joj je uzeo ruku u svoju i nežno je pomilovao.


-28-

Žaklina se za trenutak skamenila. Nije mogla da razume razlog njegovog ponašanja. Iznenada je shvatila. Naravno, on ne želi da je viđa svakodnevno, ne želi da ona prihvati taj posao jer to bi značilo da stalno zajedno rade, da stalno budu jedno pored drugog. A to bi bilo bolno i za jedno i za drugo.

Ali, ako je bolno za njega, tako i treba da bude. Neka oseti šta su patnja i tuga, neka oseti oštre prste osvete. Sada ima priliku da mu vrati sav očaj koji je preživljavala kada je saznala šta se dogodilo Žeraru.

- Ja ostajem! - rekla je glasno i veoma odlučno.

Žaklina je stajala ispred njega prkosno ga gledajući pravo u oči.

Iznenada, Skotove ruke su je zagrlile. Privukao je sasvim blizu svog tela i poljubio je. Bio je to veoma grub osvetnički poljubac.

Htela je da se oslobodi njegovog zagrljaja, ali, njegove ruke čvrsto su je držale. I tada, njegov poljubac postade nežan i pun nekih neodređenih osećanja.

I pre nego što je mogla da shvati šta se događa oko nje, uzvratila je poljubac.

Tog trenutka vrata su se otvorila i Natalija se pojavila na terasi. Netremice ih je posmatrala, dok su njene lepe oči bile širom otvorene.

Pre nego što je mogla da kaže bilo šta, Žaklina se oslobodila Skotovog zagrljaja i žurno krenula ka svojoj sobi. Suze su joj se slivale niz obraze dok je trčala stepenicama i osetila je da drhti celim svojim telom sve dok nije ušla u svoju sobu i zatvorila vrata za sobom. Tek onda je odahnula misleći da je tu pronašla svoj mir.

Ali, ne! Njene usne su još uvek gorele, a ramena drhtala. Kako je samo mogla da sebi dozvoli tako nešto!? Kako je mogla da dozvoli da ju ponovo opčini Skotova neodoljiva, fizička privlačnost?! To je bila njegova isplanirana zamka. Kako je

bila glupa što to ranije nije shvatila! Kako joj to nije palo na pamet pre nego što je poljubio i pre nego što mu je uzvratila poljubac. Kako da sada objasni Nataliji da ne želi Skota niti njegovu ljubav?

Izvadila je kofer iz ormara i počela da pakuje svoje stvari u njega. Ne, ona ne može da ostane tu bez obzira na to što je čika Lateru dala obećanje. Ona mora da ode i nikada više ne sme da vidi Skota Mek Kena. Nikada više ne sme da dođe u iskušenje da se nađe u njegovom prisustvu.


-29-

*

Žaklina je nemo posmatrala tanjir ispred sebe. Nije bila gladna iako se Heti trudila da joj priprema izvanredna jela. U tom trenutku imala je samo jednu želju, da što pre i što dalje ode sa ovog mesta. Onda je pogledala u čika Latera koji je sedeo nasuprot njoj. Njegove oči zasjaše nekim čudnim sjajem.

- Žao mi je što se dogodila ta nesreća u Nju Orleansu - rekao je. - Ali, istovremeno se radujem što si se vratila i prihvatila moj predlog.

Onda je popio nekoliko gutljaja kafe i ispitivački je pogledao.

- Žaklina, da li se dobro osećaš? - upitao je zabrinuto. - Čini mi se da si malo bleda.

- Ja... ja ne znam kako da vam kažem

- tiho je promucala. - Ne, ne znam i ništa više ne razumem.

- U pitanju je Skot Mek Ken, zar ne?

- primetio je čika Later. - Mislio sam da ste se zauvek razišli. Ali sinoć sam primetio da se nešto čudno događa između vas. Stalo ti je do njega, zar ne?

- Ne! - iznenada je uzviknula Žaklina toliko glasno da se i sama uplašila svog glasa. - Zaboravila sam prošlost i ne želim da razmišljam o njoj. Ali, Skot želi da se konsultujemo o svakom detalju, a ja sam mislila da ću imati odrešene ruke što se tiče restauracije. Ne znam da li ću moći da radim pod takvim okolnostima.

Kako da mu kaže istinu? Kako da kaže čika Lateru da je on sinoć poljubio, i da mu je ona uzvratila poljubac? Kako da mu prizna da je on još uvek privlači?

- Da li želiš time da kažeš da si se predomislila? Da ne želiš više da prihvatiš moj predlog? - upitao je čika Later razočarano.

Žaklinino lice steglo se od bola kada je primetila razočarenje na njegovom licu.

- Nisam želela to da kažem - odgovorila je i pitala se zašto nije imala snage da mu prizna istinu, da kaže da želi da se vrati u Nju Orleans.

Nije mogla da spava cele noći. Razmišljala je sve vreme o čika Lateru i kako da mu objasni svoju naglu odluku da želi da odustane. Nije mogla da nađe pravi razlog, a ni u ovom trenutku nije mogla da ga odbije, jer ga je bezgranično volela.

- Pa, zašto onda ovo govoriš? - upitao je i nežno uhvatio njenu ruku.

-Ja... želela sam samo da kažem da će biti teško raditi sa njim - odgovorila je


-30-

oklevajući. - Ne bih želela da zbog toga kasnije budete razočarani. Ako Skot bude pored mene sve vreme, ne mogu da garantujem uspešnu rekonstrukciju.

- Ne brini zbog toga - rekao joj je.

- Moja reč će biti poslednja. Ugovor je takav da ja vodim glavnu reč u čitavoj stvari. Ako i dođe do nekog nesporazuma između vas, obrati se samo meni. Razgovaraću onda s njim. A sada, da li si još zbog nečeg zabrinuta?

Žaklina je odmahnula glavom. - Ne, čika Latere. Sve je u redu.

- Dobro - odgovorio je. - Onda smo oboje zadovoljni, zar ne?

Čika Later je onda popio svoju kafu i uvalio se u stolicu.

Toga trenutka na vratima se pojavio Ostin.

- Ostine, da li želiš da doručkuješ s nama? - upitao je čika Later pokazujući na stolicu kraj sebe.

Ostin je seo, ali njegove oči su počivale na Žaklini sve vreme. - Žaklina, kako se osećaš? - upitao je sa čudnim izrazom na licu. - Da li si se sinoć lepo provela?

Žaklina je osetila da se nešto krije iza ovog pitanja. Bilo je očigledno da želi da sazna njenu reakciju sada kada je videla Skota sa Natalijom. Blago je pocrvenela na pomisao da je možda saznao za scenu na terasi. Možda je Natalija bila toliko gnevna da mu je ispričala sve što je sinoć videla kada ju je zatekla u Skotovom naručju.

Pokušala je da odagna te misli i blago se nasmešila. - Bilo je lepo - odgovorila je. - Zahvalna sam čika Lateru što je priredio tako lep prijem u moju čast.

Čika Later i Ostin su joj uzvratili osmeh i počeli da razgovaraju o poslovi ma.

Nakon izvesnog vremena Ostin se okrenuo ka njoj.

- Imam jednog poslovnog partnera u Nju Orleansu - rekao je. - Naime, i tamo smo otvorili predstavništvo, koje izvanredno posluje.

- I naravno, sve zahvaljujući Ostinu - dodao je čika Later.

Ostinovo lice je sijalo od sreće i bilo je očigledno da je želeo da ostavi što bolji utisak na nju.

- Divno - odgovorila je Žaklina, pokazujući da je iskreno srećna zbog njegovog

uspeha.

- U stvari, nameravam da otputujem u Nju Orleans - nastavio je Ostin. - Tamo


-31-

treba da završim neke sitne poslove. Da li bi želela da pođeš sa mnom?

- Naravno - spremno je odgovorila Žaklina. - Mogla bih onda da iskoristim priliku i donesem još neke potrebne stvari, pošto ću ovde kako se čini ostati još neko vreme.

- U tom slučaju pođi s njim - prekinuo je čika Later. - Inače, ne bih te pustio da ideš. Ova kuća je sasvim drugačija kada si ti tu, veruj mi. Divno je što si se vratila.

Žaklina mu se nasmešila, ali njena jedina želja bila je da završi restauraciju i da se vrati u Nju Orleans što pre.

Sledećeg popodneva Žaklina je silazila niz stepenice kada su se Skot i Natalija pojavili u holu. Zastala je za trenutak i posmatrala ih netremice.

- Upravo želim da razgovaram s tobom - obratio joj se Skot.

Međutim, Žaklina je ispitivački posmatrala Nataliju. Želela je da otkrije njena osećanja i namere u vezi sa nemilim događajem na terasi.

- 0 čemu želiš sa mnom da razgovaraš? - konačno je upitala hladno ga gledajući.

- Pa, možemo da razgovaramo i za vreme večere - rekao je. - Želeo bih da i čika Later bude tu.

- Odlično - prekinula ga je Natalija.

- U tom slučaju bismo Džeki i ja mogle da razgovaramo pre večere.

Pružila je ruku prema njoj.

Žaklina je oklevala nekoliko trenutaka, a tada joj se obratila. - Gde želiš da obavimo razgovor?

Natalija nije ništa odgovorila. Povela je prema dnevnom boravku, a zatim je izašla na terasu i stala baš na ono mesto gde su ona i Skot bili zagrljeni one večeri.

Okrenula se prema njoj. Blagi povetarac poigravao se njenom dugom crnom kosom, dok su sunčevi zraci obasjavali njeno lepo lice.

- Znam, treba da razgovaramo - rekla je Žaklina i duboko uzdahnula.

- Trebalo bi da ti objasnim šta se dogodilo, da bi mogla da stekneš pravu sliku 0

svemu. Želela bih da znaš istinu. Te noći kada si me videla u Skotovom naručju...

Natalija je nežno spustila svoje prste na njene usne. - Ne - rekla je tiho. - Nije


-32-

potrebno ništa da mi objašnjavaš. Znam šta se dogodilo i nisam bila iznenađena. Znala sam da će se to kad-tad desiti. Ali, nisam pretpostavljala da će se to dogoditi tako brzo.

Tada je pogledala pravo u njene duboke i zamišljene oči. - Žao mi je samo Džeki. što se upuštaš u takvu avanturu - nastavila je. - Znam i ubeđena sam u to da taj poljubac Skotu nije značio ništa. Upoznala sam ga veoma dobro. Bio je veoma povređen i razočaran kada si odbila da se udaš za njega...

- Ja ga nisam odbila - prekinula je Žaklina. - Htela sam samo da završim studije a zatim da steknem neko poslovno iskustvo.

Natalija je slegnula ramenima. - Skot je veoma ponosan čovek, a takvi ljudi su ponekad tvrdoglavi. Ne znam i ne želim da znam ko je kriv za vaš rastanak. Znam jedino to da se Skot čudno ponaša odkada si se ti pojavila.

- Šta želiš time da kažeš? - zainteresovano je upitala Žaklina.

- Skot je veoma opasan i bezosećajan čovek. Željan je osvete - objasnila joj je Natalija. - Povredila si njegova lična osećanja, i to ne može da ti oprosti. Jednom reči, želi da te ponovo zavede, da ti slomi srce i da te ostavi.

Žaklina je osetila da su joj se obrazi zacrveneli. - Nije potrebno da me upozoravaš na to, jer ne želim da sa njim imam nikakve veze.

Natalijine usne razvukle su se u ironičan osmeh. - Nisam baš ubeđena u to, Džeki. Očigledno je da te on još uvek privlači.

- Ne - Žaklina je uzviknula oštro.

Međutim, Natalija nije obratila veliku pažnju na ton njenog glasa.

- Ti si odrasla i razumna žena koja može da radi šta hoće. Međutim, želela sam da te upozorim na to da Skotu ne veruješ sve što govori. Znam, možda misliš da

govorim ovako samo iz ljubomore. Možda i jesam malo ljubomorna. Mi u isto vreme ja te i volim, Džeki. Veruj mi. Odrasle smo zajedno i volele smo se kao sestre. Sada nismo više bliskc jedna drugoj kao nekad, ali ipak, ne bih želela da te neko povredi. Ti si Žerarova sestra i...

Natalija je zastala za trenutak, kao da je zažalila što je rekla ovo poslednje, ah je odmah zatim nastavila: -I ako bi se nešto dogodilo između tebe i Skota, to ne bi imalo nikakvog smisla za njega i njegov život. Mi smo sada vezani osećanjima i

razumevanjem.


-33-

- Razumevanjem? - iznenadila se Žaklina. - Šta bi to trebalo da znači?

- Skot i ja smo odlučili da se venčamo - hladno je odgovorila Natalija.

*

Žaklina je sedela za stolom i netremice posmatrala Nataliju. Na sebi je imala belu, svilenu haljinu i to je podsetilo na njene reči da će se udati za Skota. Blago je zadrhtala i pri samoj pomisli na to.

Za stolom je vladala nema tišina.

Natalija se smeškala i posmatrala Skota sa čudnim sjajem u očima. Čika Later se poigravao svojom punom čašom šerija, dok je Ostin dostojanstveno sedeo odajući otmenost poslovnog čoveka u sivom odelu koje je nosio.

Najveće iznenađenje te večeri bila je tetka Džejn. Čika Later je insistirao da prisustvuje toj večeri, bez obzira što mu nije uvek bilo po volji ono što je ona pričala o svojim astrološkim interesovanjima i o položaju zvezda u odnosu na znake horoskopa.

Cela porodica je bila prisutna. Bio je to svečani trenutak koji se osećao negde u vazduhu i koji je ispunjavao svakoga od njih posebno.

Heti je servirala večeru i svi su bili oduševljeni njenim izborom hrane.

Malo se pričalo za vreme večere, ali kada je Heti poslužila desert i kafu, Skot je promenio tok razgovora i okrenuo se Žaklini. - Mislim da bi već trebalo da porazgovaramo o određenim planovima, zar ne?

- 0 čemu?

- 0 restauraciji - objasnio joj je. - Ako osećaš da si se dovoljno oporavila, naravno, samo u tom slučaju. Međutim, čini mi se da smo neke stvari namerno odugovlačili.

- Već sam preduzela neke korake u tom pravcu - hladno je odgovorila Žaklina.

Skot ništa nije rekao ali je pogledao ispitivački. U tora trenutku je primetio da i ona u njega gleda već duže vreme. Žaklina nije želela da njen pogled bude tako dugo prikovan za njega, ali nije mogla da ga kontroliše. Bilo je očigledno da Skot u sebi ima nešto što je privlačilo, nešto čemu nije mogla da odoli.

Kada je popio kafu, stavio je šoljicu na sto i ponovo pogledao u nju. - A da li


-34-

mogu da znam kakve si to korake preduzela? - konačno je upitao.

- Čini mi se da sad nije ni vreme ni mesto za takve razgovore - odgovorila mu je.

- Naprotiv, sada je najpogodnije vreme za takve razgovore - hladno je primetio. - Cela porodica je na okupu i svi smo zainteresovani za ovaj poduhvat.

- Tako je - potvrdio je čika Later. - Međutim, nisam shvatio da si ozbiljno razmišljala o tome, Žaklina. Nestrpljiv sam da čujem tvoje mišljenje.

Žaklina se veoma neprijatno osećala. Kako da prizna čika Lateru i čitavom skupu da nije rekla istinu i da je lagala samo da bi nervirala Skota?

- Pa... - rekla je oklevajući. - Mislim da bi bilo dobro kada bih povremeno odlazila u Nju Orleans da bih mogla da izaberem tapete i određenu boju za fasadu. Osim toga bilo bi dobro da se započne sa restauracijom zapadnog krila zgrade.

- Želela bih i ja da idem u Nju Orleans - rekla je Natalija oduševljeno.

- U redu - složio se Skot. - Ići ćemo sutra svi zajedno.

- Nisam rekla da sam spremna da već sutra idem za Nju Orleans - brzo je rekla Žaklina.

- Kada ćeš onda biti spremna za taj put? - upitao je Skot pomalo ljutito.

- Za nekoliko dana.

- Dobro. Onda možemo da idemo već u ponedeljak - odgovorio je Skot samouvereno, kao da je hteo da kaže da je time sve odlučeno.

- I meni odgovara taj dan - dodao je Ostin. - Dogovorio sam se sa Džeksonom da tog dana posetimo neke fabrike. Onda, mogli bismo da idemo svi zajedno.

Žaklina je pogledala u čika Latera očekujući pomoć. Međutim, on se samo smeškao, zadovoljan što su pripreme počele.

Tada je pogledala u tetka Džejn, misleći da će ona razumeti njenu potrebu da sama obavi ovo putovanje. Ali njene prodorne oči sa interesovanjem su pratile ono što se događalo za stolom.

Konačno je bespomoćno uzdahnula i rekla: - Želim da u grad idem sama. Ne želim da mi niko smeta dok radim.

- Pa možeš da budeš sama dok radiš

- odgovorio je Skot.


-35-

-Ali...?

- Želeo bih da budem prisutan kod izbora materijala – njegov glas je bio hladan i veoma odlučan.

U tom trenutku Žaklina je pomislila da će odustati od celokupne zamisli tog projekta. Nije želela da radi dok Skot kontroliše svaki njen korak, svaki njen pokret. Smatrala je da je dovoljno stručna da sama obavi sve što se traži od nje. S kakvim pravom se on meša u njen posao?

Ali, čika Later je uticao da odustane od ove svoje pomisli. Obratio se Skotu mirnim, ali veoma odlučnim tonom. - Žaklina dobro poznaje svoj posao i imam poverenja u njene sposobnosti i njen izbor - rekao je. - Ne zaboravi da je odrasla u ovoj vili. Želeo bih da bude sasvim slobodna dok radi.

Skot se uvalio u stolicu i malo zamislio. - Naravno - konačno je odgovorio. - To je sasvim razumljivo, ali, čini mi se da smo se dogovorili da ćete konsultovati i mene prilikom izbora detalja, zar ne?

Situacija je bila dosta napeta. Obojica su bili veoma odlučni i pomalo tvrdoglavi, a samim tim svako od njih je smatrao da je u pravu.

Žaklina je shvatila da jedino ona može da reši taj mali nesporazum i da prekine napetost za stolom. - Znam da želiš da mi pomogneš - obratila se Skotu prilično oštro. - Ali, veruj mi, nije mi potrebna tvoja pomoć. Daćeš svoje mišljenje o materijalu kada ga budem donela.

- Naravno - odgovorio je. - To sam i mislio.

Čika Later je klimnuo glavom i mahnuo.

- Ah... - Skot je oklevao izvesno vreme da bi privukao pažnju svih prisutnih. - Nameravam da idem u Nju Orleans u ponedeljak i insistiram da pođeš sa mnom.

- U redu - složila se Žaklina.

Tada se razgovor nastavio u malo mirnijoj i veselijoj atmosferi. Prvi duel između Žakline i Skota završio se na opšte zadovoljstvo.

A da li je Žaklina zaista bila zadovoljna?

U ponedeljak ujutru Žaklina je ustala prilično rano. Istuširala se i otvarajući ormar da se obuče odlučila se za elegantnu, ali veoma poslovnu varijantu. Nije htela da privuče pažnju svojom garderobom. Izabrala je belu suknju i žutu bluzu. Pažljivo je počešljala kosu i skupila je na potiljku. Diskretno se našminkala i


-36-

stavila nekoliko kapi parfema na vrat. Bila je zadovoljna kada se pogledala u ogledalo. Izgledala je baš onako kako je želela.

Kada je sišla niz stepenice, Ostin je čekao u holu. Zajedno su otišli do Skotovih kola.

Skot i Natalija su već bili u kolima.

Kao što je i očekivala, scena u kolima je bila napeta sve vreme. Razgovarali su malo, a i to što su rekli jedno drugom, bilo je usiljeno i veoma oprezno rečeno.

Žaklina je odahnula sa olakšanjem kada se kola zaustaviše u centru Nju Orleansa. Skot je otišao svojim poslom, a Natalija u kupovinu.

Ona i Ostin otišli su u njegovu kancelariju i tamo proveli izvesno vreme

Ostin je iskoristio priliku da je upozna sa svojim poslovima. Onda je uzela taksi i odvezla se u stari deo grada gde su se nalazile antikvarnice koje je želela da obiđe.

Ni sama nije znala koliko je vremena provela, razgledajući izloge i izložene raritete. Bila je oduševljena nekim starim delovima nameštaja i jednim lusterom iz sedamnaestog veka. Međutim, ništa nije htela da kupi. Odlučila je da razgleda malo i da sredi utiske pre nego što počne sa konkretnim radom.

Stajala je na uglu ulice pitajući se da

li da obiđe još neke radnje ili da se vrati i potraži Ostina. Iznenada, neko je uhvatio za ruku. Naglo se okrenula. Skot Mek Ken je stajao pored nje.

- Kako... kako si me pronašao? - upitala ga je zbunjeno.

- A zar je trebalo da te tražim?

- Pa, mislila sam...

- Znao sam gde mogu da te pronađem - nasmešio joj se. - Da li si otkrila nešto interesantno?

- Ne, ali...

- Možda bi bilo bolje da razgovaramo uz šoljicu kafe - predložio je. Međutim, nije sačekao njen odgovor. Poveo je do jednog restorana koji se nalazio odmah iza ugla.

Kada su seli za sto, konobarica im je odmah prišla.

- Da li želite da ručate? - upitala je ljubazno.


-37-

- Ne, samo dve kafe - odgovorio je Skot i pogledao Žaklinu. - Da li si gladna?

Žaklina je odmahnula glavom. - Ne. Želela bih samo kafu.

- A sada mi pričaj šta si pronašla - rekao je Skot kada je konobarica otišla.

Žaklina mu je ispričala gde je bila i šta je videla, međutim, trudila se da bude poslovna i da ne unosi mnogo emocije u svoju priču. Rekla mu je da bi bilo veoma lepo kada bi kupili taj luster koji savršeno odgovara velikoj prijemnoj sobi u zapadnom krilu vile.

- Radovi se odvijaju mnogo bolje nego što sam mislio - primetio je Skot kada je ona završila priču.

- Šta si time želeo da kažeš? - iznenadila se Žaklina i popila nekoliko gutljaja kafe.

- Hteo sam time da kažem da si pronašla izvanredan primerak lustera.

- Kako znaš?

- Po tvojoj priči pretpostavljam da je to nešto posebno, nešto što nam je zaista potrebno.

- Naravno - odgovorila mu je hladno.

- Specijalista sam za to što radim. Sve što mi se dopadne to mora da bude savršeno.

- Da, svakako.

Žaklina se pitala zašto je tako ljubazan prema njoj? Zašto prihvata tako lako svaku njenu odluku, svaki njen predlog? Da nije imala tako loše iskustvo sa njim, mogla bi da pomisli...

- Drago mi je što se sve odvija po planu - rekao je Skot i prekinuo njene misli. - Razgovarao sam s nekim ljudima koji bi mogli da počnu s radom odmah. Mislio sam da bi bilo najbolje kada bismo preuredili prvo tu sobu za prijeme.

- Razgovarao si sa nekim ljudima? - iznenadila se Žaklina i ispitivački ga pogledala. Nije mogla da shvati šta je želeo time da kaže. S kim je mogao da razgovara? I zašto?

- Trebalo bi da se obave mnogi poslovi pre nego što bi mogla da počneš sa radom

- odgovorio joj je.

- Ali, mislila sam da ću obavljati svaki deo posla koji pripada restauraciji. Želim


-38-

sama da obavljam sav posao.

- To ne znači da nećeš moći da nadgledaš i te radove - objasnio joj je Skot.

- Ali, ja želim... ja sam se prihvatila toga...

- To nije posao za ženu - odgovorio joj je Skot brzo i pogleda je ispitivački kao da je očekivao njenu burnu reakciju.

- Gospodine Mek Kene - obratila mu se ironičnim tonom - radila sam na restauracijama zajedno sa radnicima. Znam ko je kompetentan za posao, a ko nije. Volim kada mogu da radim s radnicima koje sam izabrala sama. Prema tome, zna se kako će se taj posao odvijati. Nije mi uopšte potrebna tvoja pomoć.

Skot je popio gutljaj kafe, vratio šolju polako na sto i pogledao je tek tada. Njegov izraz lica bio je sasvim miran, ali, na tom licu ogledala se neverovatna odlučnost.

- Ne smeš da zaboraviš da radiš za mene - rekao joj je. - A sada, da li želiš da se vratimo u tu radnju i kupimo luster?

Žaklina je oklevala nekoliko trenutaka. - Pa... mislim da bi bilo bolje da ostavimo to za sledeći put. Htela bih da razmislim malo o tome. Osim toga, nisam zadovoljna izborom tapeta.

- Za to imaš još vremena - dodao je Skot, ustao i ispružio ruku prema njoj.

Međutim, kada je Žaklina ustala, odmakla se od njega, jer nije htela da oseti njegov dodir na svojim rukama.

Sunce je još uvek pržilo, mada je već bilo kasno popodne. Išli su polako jedno pored drugog. Nisu razgovarah izvesno vreme kao da su hteli da se odmore od predhodne diskusije.

- Sama želiš da ti bude teže. Zašto?

- upitao je konačno.

- A zašto se ti brineš zbog toga?

- Mislio sam da će ti prijati ovaj dolazak u Nju Orleans.

- Pa, bilo bi mnogo lepše da sam došla sama - odgovorila je Žaklina ledenim tonom.

- A možda će ti se dopasti neko drugo putovanje - primetio je Skot misterioznim tonom.


-39-

- Kakvo putovanje?

- Putovanje na koje nameravam da te pozovem.

- Ne znam o čemu govoriš.

- Naravno da ne znaš. Ali, čini mi se da si veoma zainteresovana da saznaš, zar ne?

-Ne!

- Čudno, a ja sam mislio da si znatiželjna - primetio je Skot i pogledao je. - Bila si takva dok smo bih zajedno.

Iznenada, Žaklina je zastala, okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. - Reci to što misliš! Ne budi više tajanstven!

Skot se zadovoljno nasmešio. - Trebalo bi da idem na neki službeni put - rekao je. - Ti ćeš poći sa mnom i nadam se da ćeš naći sve što želiš.

- A zašto bih pošla s tobom? Mogu da nađem sve što mi je potrebno i ovde. Nju Orleans je veliki grad.

- Ali, ja putujem u jedan još veći grad. u grad koji privlači turiste iz celog sveta.

- Koji je to grad? - raspitivala se Žaklina.

- U Pariz.

- U Pariz? - iznenadila se. Pariz, grad svetlosti, grad prošlosti, grad pun iznenađenja. Kako bi to bilo divno! Možda bi tamo mogla da pronađem delove nameštaja iz perioda Luja XVI. pomislila je.

- Da li si zainteresovana? - upitao je Skot i prekinuo njene misli.

- Možda - odgovorila je Žaklina, trudeći se da sakrije svoje uzbuđenje i pri samoj

pomisli da vidi Pariz.

- Tako sam i mislio - rekao je i pošao brzim koracima niz ulicu.

Žaklina je morala da ubrza korake da bi ga stigla. Međutim, okliznula se i malo zastala. Skot je napravio još nekoliko koraka, a onda i sam zastao.

- Da li ideš? - upitao je, a u njegovim plavim očima se mogao videti odsjaj nekog iznenadnog zadovoljstva.

-Ne.

- Zar ne želiš da vidiš Pariz?


-40-

- Znaš veoma dobro da nisam mislila na to - odgovorila mu je oštrim tonom.

- Mislila sam na to da ne želim da trčim za tobom niz ulicu.

- Ali, moraćeš ipak da dođeš do mojih kola - rekao je, prošao pored nekoliko radnji i prišao svojim kolima.

Žaklina je bila izuzetno ljuta na njega. Ali, odlučila je da mu ništa ne kaže, da se ne svađa na ulici sa njim, jer je osetila da za to nema snage.

Kada je sela u kola nije mogla da se oslobodi pomisli da će posetiti Pariz, grad koji ju je privlačio, grad o kome je mogla samo da sanja. Da li je Skot zaista bio zainteresovan za antikvitete koje je mogla tamo da pronađe? Ili je možda želeo da je ponovo zavede kao što joj je Natalija rekla?

Kada bi otišla s njim u Pariz on bi uspeo da svoju zamisao sprovede u delo. Pariz je grad ljubavi, a Skot Mek Ken je izuzetno privlačan.

Da, ona mora da ode u Pariz bez obzira na okolnosti, ali, još na samom početku je osetila neki neobjašnjivi strah u vezi sa putovanjem. Kao da joj je neki glas govorio da će se tamo dogoditi nešto veoma čudno.

*

- Žaklina, nemoj ići u Pariz - zabrinuto je opominjala tetka Džejn. - Ako odeš u taj grad, imaćeš velikih problema.

Sedele su u dnevnoj sobi sa raširenom astrološkom kartom na stolu, ispred tetka Džejn.

- Biće sve u redu - uveravala je Žaklina svoju tetku. - Natalija i Ostin, takođe idu

sa nama. Skot i ja nećemo biti sami. Ne brini zbog toga.

U stvari, kada je Natalija čula da Skot i ona treba da idu u Pariz, toliko je insistirala da i ona pođe da nisu mog

li da je odbiju. Osim toga, nagovorila je Ostina da uzme godišnji odmor. Naravno, time je želela da obezbedi Žaklini društvo da bi ona mogla da bude sa Skotom.

- Ali, Saturn se nalazi na pogrešnoj putanji - nastavila je tetka Džejn. - Ne, ne savetujem ti nikako da pođeš na taj put.

Žaklina je odmahnula rukom, popila kafu i požurila da se oprosti od nje. Bila je već umorna od njenih saveta bez obzira koliko je volela i poštovala čika Laterovu


-41-

sestru.

Konačno je stigao dan polaska na to veliko putovanje.

Kada je avion poleteo s piste, Žaklina je malo zadrhtala i osetila da joj je srce jače zakucalo kao da je predosećala da kreće na put pun neizvesnosti.

Skot je rezervisao dve sobe u jednom hotelu prve klase. Ona i Natalija delile su jednu sobu, dok su Skot i Ostin bili u drugoj.

Prva tri dana proveli su u Parizu kao pravi turisti. Obišli su sve znamenitosti, Ajfelovu kulu, Notr Dam, obalu Sene. Posetili su Monmartr i bili oduševljeni načinom života koji se vodio na ulicama tog dela grada. Učinilo im se kao da su se vratili u devetnaesti vek.

Jednog jutra sedeli su u hotelskom restoranu, dok je Skot razgovarao sa konobarom. Izvanredno je govorio francuski jezik. Posle doručka, Žaklina je raširila mapu grada na stolu. - Mislim da bi bilo vreme da posetim taj deo grada. Proučila sam sve prospekte grada i zaključila da se većina antikvarnica nalazi u ulicama Bonaparte i Boatjea.

- A ja bih želela da se šetam pored Sene - rekla je Natalija i pogledala Skota. - Tamo je toliko romantično i lepo da ne mogu da odolim, a da ne odemo još jednom u te divne parkove.

- U redu - odgovorio je Skot. - Ti i Ostin možete da uživate u lepotama Sene, ali ja moram da odem na neki poslovni sastanak. Odvešću Žaklinu do ulice Boatjea.

Kada su popili kafu, rastali su se. Bilo je očigledno da se Nataliji nije dopala ta ideja, ali, nije imala izbora, poljubila je Skota na rastanku i ona i njen brat su uzeli taksi i odvezli se u željenom pravcu.

Tada je Skot zaustavio jedan drugi taksi i pomogao Žaklini da sedne.

Kada su krenuli, Žaklina je dotakla blago Skota za ruku i pokazala na sedište pored vozača. Tamo je sedeo jedan veliki, crni pas.

Skot je ispružio ruku prema njemu da ga pomiluje, ali, pas je odmah pokazao svoje bele i oštre zube.

Tada se Skot nagnuo prema vozaču i razgovarao sa njim izvesno vreme. - Rekao mi je da se njegov pas zove Pjer

- objasnio joj je. - Stalno je s njim u kolima i služi mu kao zaštita od neprijatnih mušterija. Vozač me je opomenuo da Pjer ne voli nikakve nežnosti, Star je kao


-42-

što je star i Pariz.

- Da li je opasan?

- Ne bih rekao - odgovorio je Skot.

- Ponaša se kao i Parižani. Želi da bude grub i opasan mada to u suštini nije. Zapamti to dobro i seti se toga kada budeš razgovarala sa prodavcima. Bićeš sama, ne poznaješ jezik u potpunosti, ali, ne plaši se, iza ozbiljnih i dostojanstvenih lica kriju se dobri i veoma osećajni ljudi.

Tada je napravio malu pauzu kao da je želeo da ostavi utisak na nju, ali, nastavio je da objašnjava i dalje. - U Parizu je sve dozvoljeno, pa čak i to što je zabranjeno. Francuzi znaju da uživaju i ne žele da budu vezani nikakvim pravilima. Vole da jedu, da piju, da se zabavljaju. Vole da vode ljubav. Ko dođe jednom u Pariz i oseti način života, taj ne može da to zaboravi nikada više. Pariz je grad koji ume da se uvuče svakom turisti u srce.

Skotove reči bile su tihe i imale su neki sentimentalni prizvuk. Žaklina nije čula da govori takvim tonom od onog vremena kada su se posvađali i razišli. Neka čudna nostalgija uvukla se u nju i učinilo joj se da ga mrzi mnogo manje nego pre.

Da bi prekinula svoje razmišljanje, koje nije teklo u željenom pravcu, progledala je kroz prozor automobila i primorala sebe da obrati pažnju na prolaznike.

Konačno, Skot je zaustavio vozača i oni su izašli iz kola. Stajali su izvesno vreme bez reči jedno pored drugog, dok su Skotove oči počivale na njoj.

- Hoćeš li uspeti da se snađeš sama?

- upitao je zabrinuto.

- Naravno - uveravala ga je malo drhteći, bez ikakvog posebnog razloga. Njegove

sjajne i plave oči bile su boje plavog, septembarskog, pariškog neba. Da li je to nostalgija za prohujalim danima ljubavi? Ili je to možda uticaj nežnosti i lepote koje su mogle da se osete na svakom koraku, u svakoj ulici, pa čak i u vazduhu tog lepog grada?

- Bilo bi bolje da odmah krenem - rekla je Žaklina i uplašila se svojih misli.

- Treba da obiđem mnogo radnji, a ti ćeš zakasniti na sastanak.

Skot je posmatrao netremice još nekoliko trenutaka. Tada joj se nasmešio i rekao; - Srećno!


-43-

Žaklina je pogledala na drugu stranu. Nije želela da Skot primeti trenutak oklevanja u njenim očima. Mrzela je i samu pomisao na to da bi Skot mogao da oseti ikakav tračak nežnosti prema njemu, a koji je ostao da živi u njenim očima.

- Ručaćemo zajedno - predložio je Skot.

-Gde?

- Tu na uglu - odgovorio joj je i pokazao na jedan mah restoran s privlačnom i lepom baštom. - Nadam se da ćeš moći da se vratiš bez većih problema, zar ne?

- Naravno - rekla je uz blag osmeh. Pokazala mu je dve velike mape grada.

- S ovim u ruci ne mogu da se izgubim.

Nasmešili su se jedno drugom. Taj osmeh bio je topao i pun nežnosti. Neki slučajni prolaznik mogao bi da pomisli da se dvoje zaljubljenih rastaju na nekoliko sati kada će se ponovo sastati, jer ne mogu da izdrže dugo jedno bez drugog. Ali, za Žaklinu su oni bili stranci koji su odlučili da se ne mrze dok se nalaze u tom gradu, gradu ljubavi.

Skot se vratio u taksi koji je uskoro nestao u gradskoj vrevi.

Žaklina se na trenutak osetila najusamljenijom ženom na svetu. Čak je osetila i neki panični strah. Međutim, to osećanje je uskoro nestalo i ona je krenula polako posmatrajući izloge.

Odlučila je da uđe u jednu malu radnju čiji je izlog privukao njenu pažnju.

Kada je otvorila vrata, zazvonilo je zvono iznad vrata. Bio je polumrak, ah, ipak je mogla da primeti na policama razne srebrne pehare, ogledala, čudne činije od kineskog porculana i stare delove nameštaja koji su se nalazili svuda po radnji.

Dočekao je neki stari, neljubazan čovek i rekao joj nešto na francuskom jeziku.

- Da li govorite engleski? - upitala je bojažljivo Žaklina.

- Engleski? - promrmljao je vlasnik radnje. - Svi žele da govore engleski. Da li ste vi Amerikanka?

Žaklina je klimnula glavom. - Želela bih da kupim nešto interesantno - rekla mu je, nadajući se da će se odobrovoljiti i pri samoj pomisli da može nešto da proda.

- Pa... pogledajte - odgovorio je nezainteresovano.

- Ako vi ne želite, ne moram da razgledam - primetila je Žaklina hladno.

- Čini mi se da biste imali više mušterija da ste ljubazniji.


-44-

- Mlada damo - nasmešio joj se vlasnik skoro pobedonosnim osmehom - moj posao cveta, jer svestan sam toga da imam najbolji izbor antikviteta u gradu. Ne morate da me volite, ali, siguran sam da ne možete odvojiti pogled od moje robe. Pogledajte oko sebe. Zar ti predmeti nisu najlepši u Parizu? Ako mislite da možete naći nešto bolje na drugom mestu, tada idite tamo.

Žaklina se veoma iznenadila ovakvim njegovim stavom. Pomislila je da bi bilo najbolje da izađe iz njegove radnje, ali, shvatila je da je ovaj čovek ipak u pravu. Osim toga, bila je ubeđena da ne misli baš tako i da je to samo njegov uobičajeni način ophođenja.

Tada je prišla tezgi i pogledala neki stari sat koji je mogao da bude iz perioda Luja XV.

- Sigurna sam da ga veoma mnogo cenite - primetila je Žaklina i značajno ga pogledala.

- Vama se to ne bi dopalo - dodao je vlasnik radnje samouvereno. - Takve stvari kupuju samo dobri poznavaoci antikviteta.

Žaklina se tajanstveno nasmešila. - Možda bih znala to da cenim kada biste mi objasnili... rekli nešto o tome.

Čovek joj je prišao i pogledao je pravo u oči. Tada je uzeo sat iz njene ruke i nežno ga pomilovao kao da se radi o živom stvorenju. Njegove oči zasjaše nekim čudnim sjajem.

- Da li zaista želite da znate? - upitao je s nevericom.

- Naravno.

- Tada sedite - rekao joj je i pokazao na jednu stolicu. - Ali, dok govorim, nemojte me prekidati. Ne volim suvišna i nepotrebna pitanja.

- Neću progovoriti ni jednu reč - složila se Žaklina i očekivala željno njegova objašnjenja.

Sedela je nemo i nepomično sat vremena, dok joj je vlasnik pokazivao neke stare predmete i pričao joj istoriju davnih vremena. Žaklina je mislila da je dobro poznavala neke periode u istoriji, ali tek tada je shvatila da treba da uči još mnogo da bi dostigla znanje kojim je raspolagao taj čovek.

Zatim je obišla neke radnje, ali, nije uspela da pronađe bilo šta što bi odgovaralo

njenom ukusu.


-45-

Kao što se dogovorila sa Skotom, otišla je do malog restorana, gde su se dogovorili i stajala na uglu očekujući ga. Pitala se da li da sedne za sto, kada je primetila poznatu visoku, plavokosu osobu koja joj se približavala.

Bio je to Skot Mek Ken.

- Jesi li gladna? - upitao je kada joj je prišao. Uhvatio je nežno za ruku i smeškao se. Nije mogla da mu vidi oči, jer je imao naočare za sunce, ali, oseti la je da su mu oči bile pune neke čudne nežnosti prema njoj.

- Da - odgovorila je.

Skot je odveo do jednog stola koji se nalazio ispod zelenog suncobrana i ponudio joj jednu stolicu. On je seo nasuprot nje.

- Šta bi želela da jedeš? - upitao je Skot.

- Ne znam. Francuska hrana je izvanredna i ne mogu da se odlučim. Predloži ti.

Skot se okrenuo prema konobaru koji je stigao do njihovog stola i razgovarao sa njim na francuskom jeziku. Kada je poručio jelo, nasmešio se i nagnuo prema njoj.

- Da li si pronašla nešto interesantno? - upitao je.

- Da. Ali, shvatila sam da treba da tražim još dugo da bih mogla da uredim tu kuću po svojoj želji. Mogla bih da ostanem u Parizu godinama i mislim da mi ne bi bilo dosadno nijednog dana. Čini mi se da je ostalo još mnogo toga što nisam videla.

- Imam izvanrednu vest za tebe.

- Šta? - upitala ga je zainteresovano.

Umesto odgovora, Skot je klimnuo glavom nekom, ko se nalazio iza njenih leđa. Žaklina se okrenula i primetila jednog crnokosog muzičara s violinom u ruci. Prilazio im je polako, dok je sa žica njegovog instrumenta tiho dopirala nežna melodija.

Svirao je samo za nju, svirao je nežno, tiho, svirao je tako lepo da joj se učinilo da je muzika ponela negde daleko, daleko. Na krilima te nežne melodije vraćala se na neko mesto, u neko vreme koje joj je bilo dobro poznato. Vraćala se u period kada je bila srećna i zadovoljna, vraćala se u period kada je bila zaljubljena...

Muzika je prestala i bila je ponovo u malom restoranu, ispod zelenog suncobrana sa strancem koga je nekada volela.


-46-

Skot je pružio muzičaru jednu novčanicu.

- Mersi, misje - izgovorio je uz blagi osmeh.

- To je bilo divno! - uzviknula je Žaklina aplaudirajući oduševljeno.

- Mersi - nasmešio se muzičar i odmakao se da bi konobar mogao da servira njihov ručak.

- Hrana izgleda izvanredno - primetila je Žaklina. - Šta je to?

-Biftek pripremljen na francuski način s prelivom od šampinjona - odgovorio je. - Nadam se da ćeš biti zadovoljna.

- Kako da ne! - uzviknula je Žaklina nakon prvog zalogaja. - Veoma je ukusno.

- Francuzi su ponosni na svoju nacionalnu kuhinju - nasmešio se Skot. - Tu ne može da ti se dogodi da pojedeš nešto, a da ti se nije dopalo.

- Ti si oduševljen ovim gradom, zar ne?

Skot je klimnuo glavom. - Da - odgovorio je. - Pariz ostavlja snažni utisak na svakog posetioca. Možda... možda ću kupiti neki stan ih kuću jednog dana tu u Parizu. Želeo bih da provedem ovde veći deo svog života. Iz tog razloga sam i došao, da bih otvorio poslovnicu u gradu.

- Znači, želiš da živiš na relaciji između Amerike i Francuske? - upitala ga je Žaklina sa nevericom.

- Tako nešto.

- To bi bilo divno! - uzviknula je. - Volela bih kada bih imala priliku da sama tako živim.

- Mogla si - primetio je Skot tiho.

Žaklina se trgla. Iznenada, lepota prethodnog trenutka je nestala i ponovo je osetila mučninu, neku neodređenu tugu.

- Kakvu si vest želeo da mi kažeš?

- upitala ga je da bi promenila temu razgovora. Nije bilo lepo što je podsetio da bi danas mogla da bude njegova supruga i da bi mogla da živi u tom lepom gradu.

Skotovo lice bilo je nekoliko trenutaka napregnuto, a zatim se mišići na njemu opustiše dok se ponovo obraćao Žaklini. - Mislim da imaš izvanrednu priliku da

pronađeš neke veoma interesantne stvari. Čuo sam danas na sastanku da se rasproda je stari, antikvarni nameštaj jedne aristokratske porodice čija vila nije


-47-

daleko od Pariza. Sutra će kuća biti otvorena za potencijalne kupce. Da li si zainteresovana?

- Zainteresovana?! - uzviknula je Žaklina oduševljeno. - Naravno da sam zainteresovana. Ali da li mogu da uđem u tu vilu? Mislim, da li će mi dozvoliti?

- Ne, tebi neće dozvoliti da uđeš - rekao je značajno. - Ali, meni hoće. I ako želiš, možeš da pođeš sa mnom.

Žaklina je zadrhtala od uzbuđenja. Nije više uživala u hrani, niti u nežnim tonovima violine. Bila je uzbuđena zbog mogućnosti da uđe u carstvo davno zaboravljenih starina, u carstvo što može da pruža ljubav prema antikvitetima i naravno, ljubav prema voljenom čoveku. Ali, za ovo drugo je već kasno. Neće moći da oseti nikada više njegova milovanja, čak ni tu u Parizu, u gradu ljubavi. Jaz između njih dvoje suviše je velik. Njihova osećanja za ljubav davno su nestala.

Posle ručka poručili su kafu i razgovarali 0 eventualnoj kupovini nekih delova nameštaja. Skot je uverio da se svaki komad nameštaja može poslati poštom za Nju Orleans i obećao da će se za to pobrinuti.

Kada su popili kafu, Skot je platio račun, a onda su se vratih u hotel da se odmore. Žaklina je legla na krevet i zatvorila oči. Do tada nije ni primetila koliko je umorna. San je veoma brzo savladao.

Kada se probudila, Natalija je stajala pored njenog kreveta.

- Da li si uživala što je Skot bio sa tobom sve vreme? - upitala je dok su njene crne oči sevale od gneva.

Žaklina se naslonila na laktove i pogledala je. - Bili smo zajedno, ah, naši odnosi su veoma hladni i isključivo poslovni. Veruj mi.

- Da li je to zaista tako? 0 čemu ste razgovarali?

- 0 restauraciji. 0 čemu bismo mogli da razgovaramo?

- Ne verujem ti.

Žaklina je ustala sa kreveta i prišla prozoru. Nije imala nameru da se raspravlja, ali, osetila je da neće moći da izdrži taj pritisak. Okrenula se ka Nataliji i ljutito odgovorila. - Skot je bio na sastanku celo prepodne.

- Ostin želi da budeš s njim večeras. Skot i ja idemo na večeru u "Interkontinental"! Samo nas dvoje, zapamti to.


-48-

Oštrina njenih reći ukazivala je na sve veći i veći jaz među njima. Žaklina je zaključila da bi bilo još gore kada bi pokušala da se brani i da joj objašnjava da zaista nema nikakvu nameru da zavede Skota. Ali, ipak je osetila da mora da kaže nešto, da joj pruži reči utehe na neki način.

Uhvatila je nežno za ruke i pogledala pravo u oči. - Natalija, glupo je što si ljubomorna. Veruj mi, ne postoji ništa između Skota i mene.

- Znam - odgovorila joj je i izvukla svoje ruke iz njenih. - Ah, ipak, to ne znači da Skot neće pokušati sve. Rekla sam ti, on želi da ti se osveti na neki način. A i ti nećeš moći da odoliš njegovom šarmu, ubeđena sam u to. Ovo putovanje nema poslovni karakter.

- Šta... šta time želiš da kažeš? - upitala je Žaklina zbunjeno.

- Poznajem Skota mnogo bolje nego što ti misliš. Znam šta je želeo da postigne na taj način. Trebalo bi da ga mrzim zbog toga. Ali, ne mogu. Žao mi te je.

Žaklina se namrštila. - Nema potrebe da me sažaljevaš - oštro je odgovorila.

- Znam da vodim računa sama o sebi.

Bila je izuzetno ljuta na nju. Kako samo može i da pomisli da je ona bespomoćna? Kako može i da pretpostavi da ne može sama da se snalazi? Ona je sposobna za to, sposobna je da prevaziđe Skotov šarm i da zaboravi svoju veliku ljubav.

Kada su Natalija i Skot otišli te večeri, Ostin je došao po nju. Odlučila je da bude elegantna i obukla svoju najlepšu koktel haljinu. Bila je to bela, svilena haljina sa sitnim i nežnim ljubičastim cvetovima. Imala je dubok i veoma smeh izrez oko

vrata koji je isticao njeno lepo poprsje. Kosu je podigla visoko i ukrasila je ljubičastim češljevima. Našminkala se izraženije nego obično, jer je bila u Parizu,

gradu ljubavi i romantike i želela je da uživa u svakom trenutku svog boravka u njemu.

Ostin je nemo stajao pored nje. Nekoliko trenutaka nije bio u stanju da izgovori bilo šta.

- Izgledaš čarobno - konačno je uzdahnuo sa nevericom. - Da li si se uredila tako samo zbog mene?

- Naravno - nasmejala se Žaklina.

- A zašto da ne izgledam lepo večeras?


-49-

U stvari, Žaklina je znala da je time želela da udovolji svojoj taštini, a ne da se dopadne Ostinu.

Ostin je uhvatio ispod ruke i izveo iz hotela. Posmatrao je netremice čak i kada su izašli na ulicu.

Prijatni, noćni povetarac milovao je njeno lice i pomerao jedan nestašni pramen njene lepo počešljane kose. Neonska svetla osvetljavala su ulice grada i Žaklina se osećala izuzetno lepo. Učinilo joj se da se nikada do sada nije osećala tako zadovoljno i bezbrižno.

Dok su išli ulicom, Ostin je zastao na trenutak da joj kupi buket oveća i dok joj ga je pružao, nežno je zagrlio.

Žaklina se nije odmakla od njega. Dozvolila je da njegova ruka blago dodiruje njena ramena. U stvari, još više mu se primakla. A zašto ne bi uživala u njegovoj blizini? Zašto da ne oseti da je živa, da joj telo podrhtava od te noćne lepote, sada, kada se nalazi u gradu ljubavi.

Ostin zna da ga ona ne voli, da je samo prijateljstvo vezuje za njega i zašto onda da ne dozvoli da je zagrli? To je samo prijateljstvo i ništa više i toga su oboje svesni.

Za trenutak je Žaklina zaželela da voli i da bude voljena. Bekstvo u fantaziju bilo je mnogo jače od realnih osećanja. A zašto da se ne preda tom čarobnom gradu? Zašto da mu ne pokloni sva ona osećanja koja je godinama krila negde na dnu svog srca? Možda se nikada više neće vratiti u taj grad i biće joj žao što se u potpunosti nije predala njegovim lepotama i čarima koje njime vladaju.

Žaklina je poželela da se ova noć nikad ne završi.

Stigli su do obale Sene. Iznajmili su jedan čamac i provozali se po tamnoj

površini mirne reke, pored parkova i žalosnih vrba koje su rasipale svoje grane unaokolo, uranjajući njima u tajni vodeni svet. Bila je to tiha, ali, veoma romantična vožnja.

Zatim su otišli do Ajfelove kule, sedeli pored fontane i posmatrali raznobojne kapljice vode kako se raspršuju svuda oko njih.

- Nikada nisi bila ovakva - obratio joj se Ostin i prekinuo tišinu u koju su oboje utonuli.

Žaklina ga je upitno pogledala. - Kako to misliš?


-50-

- Veoma si čudna. Za trenutak mi se čini da si neizmerno srećna, a već sledećeg momenta pomislim da si...

- Ovako se nikada nisam osećala - rekla mu je prekinuvši ga.

- Znam šta je to - primetio je Ostin i nagnuo se prema njoj.

-I ja znam.

- To je ljubav, Žaklina - odgovorio je Ostin skoro šapatom.

- Znači, osetio si i ti? - iznenadila se i upitala se da li je moguće da i muškarci osećaju taj čaroban fluid koji lebdi nad gradom ljubavi.

- Da, osećam - rekao joj je i privukao je sasvim blizu svog tela. - Čini mi se da je ovo najpogodniji trenutak da te nešto pitam. Znaš veoma dobro, šta osećam prema tebi i pitam se da li je moguće, da li je istina?

- Šta? - upitala je iznenađeno.

- Da li je moguće da si se zaljubila u mene?

Žaklina ga je veoma dobro razumela, ali, nije mogla da mu išta odgovori. Nije znala šta da mu kaže. Istina je da se osećala, veoma, veoma čudno, ali nije znala da objasni ova svoja osećanja. Da li je moguće da se u njenom srcu rodila iskra ljubavi prema Ostinu?

- Ja... ja ne znam šta da ti odgovorim - zbunjeno je priznala. - Tako čudno se osećam. Čini mi se kao da sam postala sasvim druga osoba od kada sam stigla u ovaj grad.

- Možda se tvoja prava ličnost probudila u tebi - rekao joj je. - Ličnost koja se dugo skrivala u tebi.

- Možda - složila se Žaklina. - Ali, ne znam... ne mogu da objasnim ta osećanja.

- Da li želiš da se udaš za mene, Žaklina? - upitao je Ostin vrlo ozbiljno.

- Da se udam za tebe? - upitala ga je i značajno pogledala. Gledala je njegove crne oči koje su sijale nekim čudnim sjajem, posmatrala njegovu crnu kosu, ali, nije ništa osećala. Sve je bilo tu, grad koji odiše nekom čudnom lepotom, osećanja koja bujaju u njoj, ali, ipak je nešto nedostajalo.

- Da, pitao sam te da li želiš da se udaš za mene? - ponovio je svoje pita nje,

uhvatio je za ruku i poljubio joj prste.

Žaklina je bila putpuno zbunjena. - Ostine, ne znam... ne znam šta da ti


-51-

odgovorim - promucala je.

Ostin joj je podigao i drugu ruku i nežno je poljubio.

- Reci mi, reci mi da želiš da se udaš za mene. Reci da si srećna, reci da si zadovoljna samo zato što si pored mene.

- Ostine, želim da budem iskrena prema tebi - nastavila je sada već pribrano. - Znaš veoma dobro da si mi drag. Ti si moj najbolji prijatelj i znam da neću nikada imati boljeg prijatelja od tebe. Ali, nisam sigurna da sam zaljubljena u tebe. Nisam sigurna da ću moći da te volim. Možda... možda sam ovakva zbog ove divne noći, zbog lepote grada, zbog čarobne atmosfere...

- Ne - prekinuo je Ostin iznenada.

- Ljubav je u pitanju. Znam da me voliš, osećam to. Ne možeš to da priznaš samo što se bojiš da to izgovoriš.

Žaklina ga je nemo posmatrala. Za trenutak joj se učinilo da je njeno srce prestalo da kuca. Uplašila se. Da li je moguće da je Ostin u pravu?

*

- Da, moje srce pripada tebi, samo tebi - šaputala je Žaklina, ali, ne Ostinu. Šaputala je te nežne reči gradu koji je tonuo u mrak i koji je izgledao još lepši s prozora njene hotelske sobe.

Bila je zbunjena, osećanja su joj bila uzburkana dok je bila sa Ostinom i nije mogla da shvati šta se događa sa njom. Međutim sada, dok je posmatrala zaspale ulice i zalutale, slučajne prolaznike, shvatila je da voli taj grad, da je zaljubljena

u Pariz.

Sledećeg jutra Skot je uspeo da nagovori Nataliju da ostane u hotelu i ne pođe sa njima na imanje koje se nalazilo u okolini grada.

Ali pre nego što su krenuli na put, Natalija je uspela da joj kaže: - Ne zadržavajte se nepotrebno tamo. Ne bih volela da zakasnimo na večeru u ,, Mulen Ružu“.

- Pa, pokušaćemo da budemo tačni - odgovorila je Žaklina hladno. Bilo je to čudno, ali, nije obraćala pažnju na njenu ljubomoru i bilo joj je svejedno šta će da kaže i šta će da misli o njima.

Krenuli su na put u iznajmljenim kolima. Ćutali su izvesno vreme sve dok saobraćaj nije postao toliko gust da je Skot bio prinuđen da zaustavi vozilo.


-52-

- Šta se dogodilo? - upitala je Žaklina.

- Saobraćaj je izuzetno gust - objasnio je Skot. - Obavestili su me o tome u agenciji gde sam iznajmio kola i skrenuli pažnju da se to može dogoditi.

- I to je deo šarma ovog grada - nasmešila se Žaklina.

- I ne bi se brinula kada bi bila zarobljena u kolima nekoliko sati?

- Ne, ako se ne bi brinuo i ti.

- Onda možemo da uživamo u ovoj situaciji - Skot se tajanstveno nasmešio.

- Šta si želeo time da kažeš?

- Videćeš.

Skot je otvorio vrata, izašao iz kola i izvadio jednu korpu iz prtljažnika. Žaklina je primetila da su to učinili i neki drugi vozači.

Kada se ponovo vratio u kola, stavio je korpu između njih i podigao poklopac. Izvadio je flašu vina i dve čaše. Zatim joj je pružio slani kreker i parče sira.

- Zar da pravimo piknik ovde? - iznenadila se Žaklina.

- A zašto da ne? Možemo biti zarobljeni satima na putu. Treba da iskoristimo to vreme i da uživamo, zar ne?

- Da, u pravu si - nasmešila se Žaklina i počela da uživa u tako neočekivanoj situaciji. Naslonila se na sedište i opustila.

Skot je nasuo vino u čaše i pružio joj jednu. Međutim, tada se desilo nešto što je privuklo njenu pažnju. Primetila je da je iz jednih kola izašao vozač i objašnjavao nešto Ijutito mašući rukama. Tada je iz drugih kola izašao drugi vozač i između njih se razvila burna diskusija. Žaklina ih je zaprepašćeno posmatrala.

- Francuzi su veoma temperamenti ljudi - objasnio je Skot kada je video njen izraz lica.

- Jesu li svi takvi? - raspitivala se Žaklina.

- Neki jesu, a neki nisu - rekao je Skot i popio nekoliko gutljaja vina. - Međutim, i sama atmosfera je sasvim drugačija nego kod nas. Ljudi su mnogo slobodniji, ne ustručavaju se da izraze svoja osećanja. Zato mi se izuzetno dopadaju. Kada sam u Parizu, osećam se slobodno, osećam da sam to ja.

Žaklina je pojela jedan kreker i značajno ga pogledala. - Kako to misliš?


-53-

- zainteresovano ga je upitala.

- Ambijent grada utiče na mene - objasnio je Skot. - Kada sam u Americi, čini mi se da sam sputan nekim nevidljivim silama. Međutim, kada stignem u Pariz, osećam se oslobođenim. Osećam da nije potrebno da kontrolišem svoja osećanja. Mogu da se smejem, da plačem, da se ljutim. Osećam da sam pun raznih osećanja, osećam da sam bogat.

Tada je malo zastao, ali je odmah zatim nastavio. - Francuzi se ne stide svojih osećanja. Kada su ljuti viču, viču jedno na drugo, kada su tužni plaču, a kada su srećni tada se smeju, glasno i iz sveg srca.

Žaklina ga je posmatrala i bila iznenađena tonom kojim je izgovarao te reči. Nikada ga nije čula da govori na taj način. Učinilo joj se da ga je tek sada upoznala i da je shvatila jednu novu dimenziju njegovog karaktera. Mislila je da je sebičan i beskrupulozan. Bila je ubeđena da on nije u stanju da ikoga razume, i da ne može da saoseća sa drugima. Bez obzira što ga je ranije poznavala i što ga je čak i volela u jednom periodu svog života, ipak nije znala ovu stranu njegove prirode.

Možda... možda je i to bio jedan od razloga što odmah nije želela da se uda za njega, već je odabrala da bude nezavisna i da radi u Nju Orleansu. Kao da je osećala da nešto nedostaje, ali, nije znala šta.

Sada je shvatila da je njegova ličnost mnogo kompleksnija nego što je mislila. Odisao je nekom toplinom koju ona nije poznavala. Mora da je bio takav i onda, ali, ona nije mogla da prodre do te topline jer je bila skrivena duboko u njegovom srcu.

Bila je iznenađena ovim saznanjem. Osim toga imala je osećaj da se nešto opasno

krije iza svega toga.

- Da li osećaš, Žaklina? - upitao je Skot iznenada i prekinuo njene misli.

-Šta?

- Tu atmosferu, taj vazduh i tu okolinu koja nas okružuje - rekao je Skot i glasno se nasmejao. - Da li možeš da zamisliš šta bi Amerikanci uradili kada bi se našli u takvoj situaciji?

Skotov smeh bio je spontan i prirodan. Njegove crte lica bile su mnogo blaže, a

bore oko usana gotovo neprimetne.

Skot Mek Ken bio je čovek koji je plovio rekom svog života onako kako je sam


-54-

želeo. Primetila je neku čudnu snagu u njemu koju do tada nije poznavala.

Iznenada, dobila je izuzetnu želju da sazna o njemu nešto više. Učinilo joj se da ga je tek sada upoznala, a što je bilo najgore od svega, bila je očarana tim saznanjem.

I pre nego što je uspela da ga upita nešto više o njegovoj ličnosti. Skot je ponovo uključio motor.

- Čini mi se da možemo da krenemo- rekao je.

Žaklina je pogledala ispred sebe. - Da - odgovorila je. I druga kola kreću.

Odjednom je osetila da joj je neizmerno žao što nisu mogli da ostanu još malo zarobljeni na putu među automobilima.

Krenuli su. Žaklina se naslonila na sedište i duboko uzdahnula. Bila je veoma blizu nekog čudnog saznanja, nečeg lepog što je obuzimalo čitavo njeno telo. Zašto vreme ne može da stane? Makar za jedan čas, samo za jedan trenutak. Šta je to u odnosu na večnost?

Razgovarali su i dalje, ali taj razgovor nije više imao prizvuk onog intimnog trenutka od pre izvesnog vremena.

Dok su izlazili iz grada, Žaklina se pitala da li je moguće da se Skot promenio u toj meri da ne može da ga prepozna. Ili se, možda, promenila ona?

Istina, osećala se sasvim drugačije u Parizu nego u Nju Orleansu. To je primetila tek tog jutra dok se oblačila u kupatilu. Bila je vesela dok je češljala svoju dugu kosu. Bila je bezbrižna dok je silazila niz stepenice da se nađe sa Skotom.

Da, ona se osećala sasvim drugačije. A šta je sa Skotom? Da li se i on izmenio?

Možda joj se samo tako činilo zato što se sama izmenila?

Uostalom, nije više htela da razmišlja 0 tome. Nije želela da razmišlja o tim stvarima jer se osećala tako bajno i bila je toliko srećna. Nije znala koliko dugo će je držati ovo divno osećanje, ali, odlučila je da ni na šta ne misli, i da pokuša da iskoristi svaki trenutak te lepe i čudne atmosfere.

Setila se Skotovog izraza lica kada ju je jutros čekao kraj svojih kola. Oči su mu veselo poigravale, dok je na usnama lebdeo blag i zadovoljan osmeh. Kada joj je pružio ruku da joj pomogne da sedne u kola, učinilo joj se da je blago zadrhtao. Njegov dodir bio je nežan, topao i intiman.

Nije obraćala pažnju na Natalijine oštre reči, niti na njen pogled sa prozora dok su


-55-

odlazili. Možda bi joj to bilo neprijatno u nekoj drugoj prilici, ali, jutros je bila sasvim drugačija nego inače. Bila je čak i zadovoljna Što se stvari razvijaju na taj način.

Shvatila je da je počela da se navikava na pariški način života. Iz sveg srca je želela da uživa u lepoti datog trenutka, u lepoti koju joj je život darovao.

Pariško predgrađe je ostalo za njima i oni uđoše u jedan mali gradić. Duž samog puta, kojim su prolazili, pružale su se lepe velike kuće sa baštama. Sunčevi zraci poigravali su se u granama starog drveća i prosipali se po putu pred njima. Na kraju drvoreda su primetili jednu veliku belu kuću.

- Čini mi se da ćemo uskoro stići - primetio je Skot i pokazao u tom pravcu. - Mislim da je to ta vila koju tražimo.

- Pogledaj! - uzviknula je Žaklina, kada su prišli sasvim blizu te građevine. - Vila je izuzetno lepa i podseća me na "Vilu čempresa".

Skot je klimnuo glavom. - Osećam da ćemo naći ono što tražimo - rekao je i značajno je pogledao.

-Da li si siguran u to? - upitala ga je Žaklina i zadrhtala od uzbuđenja.

- Pa... videćemo - odgovorio je Skot, parkirao kola blizu ulaza i isključio motor.

Tog trenutka na vratima se pojavila jedna visoka seda žena u društvu neke devojke.

- Izgleda da su kupci već stigli - primetila je Žaklina. Nadam se da nismo zakasnili.

- Mislim da je ostalo nešto i za nas - nasmešio joj se Skot. - Ta kuća je ogromna.

Uostalom nije potrebno da preuredimo svaki kutak u "Vili čempresa", zar ne?

- Da - priznala je Žaklina uz blagi osmeh. - Ali, toliko sam uzbuđena.

Onda ga je uhvatila za ruku i jako ga stisnula. Odmah je pocrvenela zbog toga i odmakla se od njega. Osećala se veoma neprijatno što nije mogla da savlada svoje uzbuđenje i što je pokušala da ga podeli sa njim.

Međutim, Skot joj se blago nasmešio i dotakao je. Njegove tople ruke držale su njene prste i tog trenutka na sve je zaboravila. Zaboravila je na "Vilu čempresa", zaboravila je na stari nameštaj, zaboravila je zašto je došla.

Onda su izašli iz kola i nemo krenuli ka ulazu. Po koji uveli list zašuštao bi pod njihovim nogama, a sveži, prijatni povetarac milovao je njihove obraze. Iznenada


-56-

su osetili prijatni miris ruža koji je odnekud dopirao.

Popeli su se uz stepenice i Skot je otvorio velika, masivna ulazna vrata. Dočekala ih je jedna mala simpatična žena, koja im se obratila na francuskom jeziku. Posle kratkog razgovora sa Skotom uvela ih je u veliki prostrani hol.

Žaklina je bila očarana lepim i veličanstvenim primercima starog nameštaja. U isto vreme osetila je i ponos što će moći da renovira "Vilu čempresa" i što će joj vratiti njen stari sjaj. Možda će da izgleda lepše čak i od ove vile.

Prošli su kroz nekoliko prostorija i žena im je objasnila koji su delovi nameštaja na prodaju. Žaklina je blago milovala svaki delić nameštaja, ogledala se u velikim i sjajnim ogledalima, divila se veličanstvenim kristalnim lusterima.

Konačno je zastala pred jednim malim stolom koji je bio izrađen u duborezu. - Želela bih da kupim ovaj sto - predložila je Skotu. Njene oči su blistale od uzbuđenja.

Skot je zastao i pogledao je. - Zar samo to? - upitao je.

- Ne, ne - nasmešila se. - Ima tu toliko stvari koje bih želela da kupim. Ali želela bih prvo da uživam u njihovom razgledanju.

- Uživaj, Žaklina - odgovorio joj je. - Zato smo i došli.

I Žaklina je zaista uživala. Ali, u tom trenutku je uživala i u njegovim nežnim rečima, i u njegovom pogledu koji je bio pun nekih čudnih osećanja.

Dok se šetala po sobama, činilo joj se da živi u nekom davnom vremenu, u vremenu raskoši i bogatstva. Zamišljala je da priređuje prijeme, zamišljala je da igra po taktu neke nežne i tihe muzikeru... zamišljala je da je u Skotovom naručju...

Stigla je do kraja hodnika. Sa žaljenjem je zaključila da je pregledala sve

prostorije. Sve vreme dok je razgledala te divne sobe i taj divni nameštaj osećala se posebno. Želela je da može još malo da ostane u prošlosti, želela je da bude sa Skotom što duže, ah, znala je da moraju da se vrate u Pariz.

Napravila je spisak stvari koje je želela da kupi i bila je zadovoljna takvim izborom. Zaključila je da će sa tim nameštajem moći da renovira nekoliko soba u "Vili čempresa".

Skot je napravio ugovor o kupovini i potpisao ček.


-57-

Konačno su bili ponovo u kolima, na putu za Pariz.

- Drago mi je što smo dolazili ovamo- primetio je Skot. - Čini mi se da smo našli veoma skupocene i vredne primerke, zar ne?

- Da - odgovorila je Žaklina i pogledala u njega. - Hvala ti što si mi omogućio ovo.

- Bilo mi je zadovoljstvo.

Iznenada se Žaklini učinilo da je nestala i poslednja barijera koja ih je razdvajala. Zamišljala je da stoje na nekoj cvetnoj livadi i da se smeju jedno drugom, dok im sunčevi zraci obasjavaju zadivljene poglede.

Okrenula se naglo prema njemu i upitala: - Kakav si bio kao dete? Čudno, nikada nismo dotakli ovu temu dok smo bih zajedno. Ali, sada bih želela da saznam nešto više o tome.

- Zašto baš sada? - iznenadio se Skot i upitno je pogledao.

- Ne znam - priznala je Žaklina. - Pretpostavljam da je pariška atmosfera učinila svoje.

Istog trenutka je pocrvenela i zastidela se svojih reči. Čudno, od stare netrpeljivosti nije ništa ostalo. Ona se istopila i nestala tako da je izgledalo da ga nikada nije mrzela. Odjednom joj se učinilo da čak nije bitno što je učinio njenom bratu, da je bitno samo to što je on pored nje i što ljubazno razgovara.

- Mislim da sam bio sasvim prosečno dete - odgovorio joj je.

- Prosečno dete? - iznenadila se Žaklina. - Ne bih rekla da si bio prosečan. Kakva je bila tvoja majka?

- Ne znam. Napustila je mog oca kada sam imao godinu dana.

- Izvini... - prošaputala je. - Nisam znala...

- Nisi nikada ni pitala.

Da, istina je. Nikada se nije raspitivala o njegovim roditeljima niti o njegovom detinjstvu. Bila je suviše zauzeta svojim mislima, bila je suviše zaljubljena u njega... A da li je bila zaljubljena u njega? Možda je samo želela da oseti ljubav. Možda je samo htela da voli. Onda je smatrala da nije potrebno da zna svaki detalj njegovog života. Bili su to dani kada je bila pod uticajem romantičnog zanosa.


-58-

Iznenada Skot je nešto prošaputao i pokušavao uzaludno da poveća brzinu.

- Šta je? Šta se dogodilo? - iznenađeno je upitala Žaklina.

- Ne znam. Nešto nije u redu.

Motor je zabrujao i išao sve sporije i sporije.

Žaklina je pogledala kroz prozor. - Da li ćemo moći da stignemo do onih kuća? - upitala ga je i pokazala u tom pravcu.

- Ne znam - odgovorio je Skot pritiskujući pedalu za gas. Ali, uzalud. Kola su stala i nije više mogao da ih pokrene.

- Da li možeš da pešačiš?

- Naravno - odgovorila je Žaklina spremno. - Ali moraću da hodam bosa. Inače ću upropastiti sandale zbog lošeg puta. Molim te okreni glavu na drugu stranu.

Skot se namrštio. - Zašto? - upitao je iznenađeno.

- Moram da skinem čarape.

Skot se nasmejao. - Pa, imao sam priliku da vidim tvoje noge i ranije. Zar si zaboravila da si provela jedno leto samo u bikiniju? Tada smo bili zajedno po čitav dan i skoro po čitavu noć.

- To nije isto - brzo je odgovorila.

- Ne bih rekao.

- Molim te, okreni glavu na drugu stranu - molila ga je Žaklina. Ali pošto Skot nije hteo da pristane na to, uzviknula je. - Skote, to nije lepo! Zašto...

- U redu - rekao je smejući se. - Ako si toliko stidljiva neću gledati, obećavam.

Onda je pokrio svoje oči rukama. Ličio je na dete koje se igra žmurki. - Hajde, ne

gledam. Možeš da skineš čarape.

Žaklina ga je sumnjičavo posmatrala, ali je ipak podigla suknju da bi otkopčala čarape. Tog trenutka, Skot je razmaknuo prste i krišom pogledao.

- Ali, obećao si da nećeš gledati!

- Rekao sam da neću gledati, ali, nisam obećao da neću viriti.

- To nije pošteno - rekla mu je Žaklina i stavila nazad njegove ruke na oči.

- Zašto? - upitao je Skot iznenada i spustio svoje ruke. Okrenuo se prema njoj i prodorno je posmatrao. Njihove oči su se srele. Žaklini se učinilo da njegove


-59-

plave oči ne posmatraju samo njeno lice, već da žele da prodru i dublje, i da saznaju šta se dešava u tom trenutku u njenom srcu.

Da li je Skot mogao da primeti da njeno srce kuca sve brže i brže? Da li je video blago podrhtavanje koje je obuzelo čitavo njeno telo?

U stvari, šta je želeo da sazna? Za trenutak Žaklina nije želela da sazna odgovor na to pitanje. Učinilo joj se da lebdi na krilima magičnog zanosa. Srce je prestalo da joj kuca, a krv više nije kružila njenim venama. Vreme je prestalo da postoji za nju, i imala je osećaj da će je Skot poljubiti. Njeno telo žudelo je za njegovim dodirom. Obuzelo je neko osećanje nežnosti i poželela je da taj trenutak nikad ne prestane.

Tog trenutka neko je zakucao na prozor automobila. Žaklina je prodrmala glavom kao da je htela da sabere svoje misli i da se vrati u stvarnost.

Primetila je nekog čoveka koji je gledao u njih držeći crni kišobran u ruci. Kucnuo je još jednom na njihov prozor.

Skot se okrenuo prema njemu, spustio staklo na vratima i počeo da govori sa njim na francuskom jeziku.

Žaklina je nemo sedela. Ali, njena osećanja su se uzburkala. Šta se to događa sa njom? Šta se to dogodilo među njima? Šta je to trebalo da znači? Šta je Pariz učinio od nje? Ovaj grad ljubavi i romantike, ostavio je duboke tragove u njenom srcu. Postala je njegova žrtva.

- Ovaj čovek nas je primetio na putu- objasnio joj je Skot kada je završio razgovor. - Kaže da nedaleko odavde postoji jedan mah restoran kraj puta. Predložio nam je da odemo do njega i popijemo nešto. Osim toga, mogli bismo da pozovemo agenciju da nam pošalju neka druga kola.

- Odlično - odgovorila je Žaklina. - Umirem od gladi.

Ah Žaklina je bila gladna i na drugi način. Iznad svega je želela da zadovolji glad svog srca, srca koje je bilo gladno ljubavi.

Izašli su iz kola i krenuh ka restoranu. Kiša je počela da sipi i čovek je ispružio kišobran prema njima. Žaklina je bila bosa i oštro kamenje na putu joj je smetalo da brže hoda.

- Da li želiš da te ponesem? - upitao je Skot kada je primetio da ona sve više i

više zastajkuje.


-60-

- Ne - odgovorila je grubo i zapitala se zašto je njen glas iznenada postao oštar i odbojan.

Restoran je bio mah, ali veoma intiman. Jedna mala lampa na sredini osvetljavala je celu prostoriju. Stolovi su bili prekriveni belim stolnjacima, a mali buketići od raznobojnog cveća nalazili su se na svakome od njih.

Za jednim stolom sedeo je neki mladić sa devojkom. Držali su se za ruke i tiho razgovarah. Bilo je očigledno da su zaljubljeni. Kada ih je primetila, Žaklinino srce je zadrhtalo.

Vlasnik restorana je otišao u kuhinju i tamo nešto veoma bučno objašnjavao. Tada se vratio za njihov sto i obratio se Skotu. Izvesno vreme su razgovarali, a onda se Skot obratio Žaklini.

-Vlasnik restorana me je veoma iznenadio - rekao je - on nas poziva u njegov podrum da bismo izabrali neko specijalno vino. Ne znam da li je to njegov uobičajeni odnos prema mušterijama, ali, meni se dopada. Da li si i ti zainteresovana da pođeš?

- I mene to iznenađuje - odgovorila je Žaklina. - Zašto on to čini?

- Video je da smo stranci i misli da smo bogati.

- A zar smo bogati? - upitala ga je kroz šalu.

- Pa, pretpostavljam da jesmo. Da li želiš da pođemo u njegov podrum?

- Naravno - spremno je odgovorila ovoga puta. - Nikada nisam bila u nekom francuskom vinskom podrumu. Ko bi mogao da odoli takvom iskušenju.

Skot je klimnuo glavom vlasniku restorana i uhvatio Žaklinu za ruku. Išli su za vlasnikom i ubrzo ušli u jedan mah i mračan hodnik. Čovek je upalio svetio. Prošli su kroz hodnik i prišli nekim malim vratima koja su bila zaključana.

Vlasnik je iz džepa izvadio veliki svežanj ključeva i otključao ih.

Kada su ušli u podrum Žaklina nije mogla da poveruje svojim očima. Nije mogla ni da pretpostavi da postoji tako veliki vinski podrum s ogromnim buradima i s jedne i s druge strane.

Vlasnik je nešto objašnjavao Skotu i moglo se naslutiti da je jako ponosan na svoj imetak.

- Kaže da ne postoji bolji podrum u celoj okolini - objašnjavao je Skot. - Otvoriće neko bure čije je vino staro više od nekoliko desetina godina.


-61-

S osmehom na ustima, čovek je odvrnuo slavinu i pustio da vino teče u jedan bokal. Onda je nasuo dve čaše i pružio ih ka njima. Sve je obavljao polako i dostojanstveno i osmeh mu nikako nije silazio sa usana.

Skot je otpio nekoliko gutljaja dok ga je čovek netremice posmatrao. Videlo se da mu je lice dobilo napregnuti izgled dok je iščekivao Skotovu reakciju.

Odahnuo je tek onda kada je Skot klimnuo glavom. Nasuo je dve velike flaše ovom tekućinom, a onda su se vratili u restoran.

Kada su ponovo seli za sto, vlasnik je upalio malu svecu i stavio je ispred njih. Žaklina i Skot nemo su sedeli iščekujući večeru.

- Da li ćemo još dugo čekati? - upitala ga je, pokušavajući da zapodene razgovor.

- A da li je to bitno? - upitao je. - Ne možemo da se vratimo sve dok nam ne poprave kola ili ne pošalju neki drugi auto.

Tada je podigao svoju čašu smešeći se - Živeli!

I Žaklina je podigla svoju čašu i nasmešila se.

- Želim da nazdravim lepoj ženi koja sedi pored mene - rekao je Skot značajno. - I prošlim, dobrim vremenima.

- Da li treba da se zahvalim na komplimentu? - upitala je Žaklina i otpila jedan gutljaj vina.

- A zašto da mi zahvališ? Ja nemam udela u tvojoj lepoti. Ja se samo divim divnoj kreaciji prirode.

- Hvala - odgovorila je i sagnula glavu. Da li je moguće da se stidi?

- Zar ti se vino ne dopada? - upitao je Skot, jer je primetio da je popila samo jedan gutljaj.

- Da... dopada mi se - rekla je Žaklina zbunjeno. - Ali... ne radi se o tome.

- Šta je u pitanju?

Žaklina je izvesno vreme oklevala.

- Pa... ne znam kako to da objasnim. Osećam se tako... - Žaklina nije imala hrabrosti da mu prizna da se nešto neobično i čudno događa sa njom. Poželela je da to ostane njena tajna, skrivena na dnu srca.

- Znači i ti to osećaš? - upitao je Skot, pomerio svećnjak i uhvatio je za ruku.


-62-

Osetila je njegove tople prste na svojim rukama. Učinilo joj se da nema nikoga unaokolo i da su sami na svetu.

- Da, osetila sam - tiho je priznala.

- Ali ne umem da objasnim o čemu se radi, šta to treba da znači?

Tog trenutka vlasnik restorana je spustio dva tanjira sa salatom za njihov sto. Skot je morao da skloni ruku i Žaklini je bilo žao što više ne može da oseti njenu toplinu na svojim rukama. U stvari, tu istu toplinu je osetila i u svom srcu.

Podigla je glavu i pogledala u Skota. Pri plamenu sveće njegove oči su sjale

Čudnim, misterioznim sjajem. Shvatila je da on za nju na neki način i prijatelj i stranac. Poznavala ga je, ali, nikad u potpunosti. A to je imalo uticaja i na njeno nespokojstvo. Nešto u njoj je govorilo da mora da upozna Skota u potpunosti.

- Nisi završio svoju priču o majci - podsetila ga je Žaklina.

Skot je stavio svoju čašu na sto. Tuga se ogledala u njegovim plavim očima. Tog trenutka, Žaklina je zažalila što mu je postavila ovo pitanje.

- Rekao sam ti, nema više šta da se kaže - odgovorio je ledenim tonom. - Nikada je nisam upoznao.

- I tvoj otac se brinuo o tebi sve vreme?

- Ne. Bilo je mnogo dadilja i guvernanti koje su vodile brigu o meni. Jedne guvernante sećam se veoma dobro. Bila je mlada i veoma lepa. Igrala je bejzbol sa mnom. Mogala je veoma brzo da trči. Bila je kao vetar. Ponekad se pretvarala da gubi, samo da bih ja pobedio. Naučila me je mnogim stvarima. Između ostalog naučila me je da treba voleti i da je ljubav nešto najvažnije na svetu. Sećam se da

sam često pričao da ću se njome oženiti kad porastem. Pretvarala se da me shvata veoma ozbiljno i nikada mi se nije podsmevala. Samo mi je rekla da sam i suviše

mlad za nju. I čini mi se da joj je bilo neobično žao zbog toga.

- I šta je bilo sa njom? - zainteresovano ga je upitala Žaklina.

- Jednoga dana kada sam se vratio iz škole, nje više nije bilo. Napustila me je bez reći. Otac mi je rekao da se zaposlila negde u gradu - rekao je Skot tupo kao da je i sad žalio što je otišla bez pozdrava.

- Mora da ti je bilo veoma teško - primetila je Žaklina i nežno ga pogledala.

- Da - priznao je Skot. - Mislio sam da se više nikada neću zaljubiti. I... i tada sam je sreo.


-63-

- I? - upitala je Žaklina dok joj je srce snažno kucalo.

Skot je ćutao nekoliko minuta. Bio je zamišljen, ali, neka nežnost se ocrtavala na njegovom licu. Uzeo je svoju čašu i otpio nekoliko gutljaja. - I ti si me ostavila da bi otišla u veliki grad

- konačno je rekao i nije odgovorio na njeno pitanje.

- Nisam znala - prošaputala je Žaklina tiho. - Zašto mi nikad nisi pričao o tome?

Skot je slegao ramenima. - To ne bi uticalo na tebe u tim trenucima. Možda bi pomislila da sam detinjast, da sam luckast, da govorim o nekim stvarima o kojima odrasli ljudi nikad ne govore. - Ali, to nije istina, Skote - rekla je Žaklina uzbuđeno. - Čovek može sve da kaže... onom koga voli.

Vlasnik restorana ih je ponovo prekinuo. Doneo je jelo i servirao ga. Žaklini je bilo veoma žao zbog toga, jer ih je prekinuo baš u trenutku kada je pomislila da je najbliže nekom čudnom otkriću. Bili su to intimni trenuci koji se pružaju veoma retko u životu, trenuci saznanja i otkrovenja.

Nakon sat vremena, vlasnik restorana ih je obavestio da su stigla druga kola po njih. Skot je platio račun i izašli su iz restorana.

Dok su se vraćali u Pariz razgovarali su o uobičajenim stvarima, ali, oboje su mogli da osete da više nisu stranci, da postoje neke niti koje ih vezuju.

Bilo je dosta kasno kada su stigli u hotel. Skot je otpratio Žaklinu do njene hotelske sobe. Zatekli su poruku na vratima. Natalija i Ostin su otišli u "Mulen ruž“, a oni bi trebalo da im se pridruže kad budu stigli.

- Da li ćemo ići? - upitala ga je Žaklina pružajući mu poruku. Međutim, odmah je

znala šta će joj odgovoriti.

- Ne! - rekao je. - Da li mogu da uđem u tvoju sobu?

Žaklina nije znala šta da odgovori. Pogledala ga je i pružila mu ključ.

Kada su ušli, netremice ga je posmatrala i bila izuzetno nervozna. Nije razumevala ništa što se događalo oko nje. Jedino je znala da se nešto čudno događa među njima. Skot je pružio ruke ka njoj i dotakao je. Nežno ju je zagrlio, odveo je do prozora i razgrnuo zavese. Mogli su da vide krovove Pariza i Ajfelovu kulu koja je blistala na svetlosti reflektora. Žaklina je posmatrala uličnu vrevu dok joj je srce kucalo sve brže i brže.

- Volim ovaj grad - prošaputao je Skot.


-64-

- I ja sam naučila da ga volim - odgovorila je Žaklina i naslonila svoju glavu na njegovo rame.

Tada je Skot uhvatio za ramena i okrenuo sebi. Nežno ju je uhvatio za obraze i podigao glavu. Nemo ju je posmatrao, a njegove plave oči su govorile mnogo više od reči. Te oči su bile toliko duboke i izražajne, da se Žaklina uplašila od njih. Uplašila se od onoga što je videla u njima i što je moglo da se dogodi.

I dogodilo se. Njegove usne spustile su se nežno na njene. Osećanja su rasla u njoj sve više i više i učinilo joj se da je poletela negde na krilima sreće.

Uzvratila mu je poljubac dok su je njegove ruke stiskale sve jače i jače, toliko jako da je na kraju ostala bez daha.

Skot je tada zario svoje lice u njenu dugu, lepu kosu koja joj je padala čak do ramena.

- Žaklina - šaputao je tiho. - Toliko dugo sam čekao na ovaj trenutak. Žudeo sam... Zaboga! Toliko te želim.

Polako je počeo da otkopčava njenu haljinu koja je otkrila njena lepa i obla ramena. Stajala je pred njim samo u donjem rublju i nije se toga stidela. U stvari, nije ni razmišljala o tome. Želela je da oseti njegova milovanja na svom telu koje je gorelo od želje, htela je da je ljubi, želela je da mu pripadne u potpunosti.

I tada, u najvećem zanosu, čula je neko tiho kucanje. U početku nije shvatila šta se događa i gde se nalazi. A kada se kucanje ponovilo, shvatila je da se nalazi u Skotovom zagrljaju i da je on i dalje ljubi.

Iznenada, odmaknula se od njega i odmahnula glavom. Znala je da je previše dozvolila sebi i da to nije smela da učini. Ali, kako?! Kako da odoli svojoj želji i svojim osećanjima?

Neko je kucao snažno i nestrpljivo na vratima.

- Ko je? - upitala je Žaklina.

- To sam ja, Natalija. Pusti me da uđem!

*

Natalija je bila isuviše nestrpljiva i otvorila je vrata svojim ključem. Stajala je na vratima i posmatrala ih s nevericom, dok je Žaklina pokušavala da obuče što pre svoju haljinu.


-65-

Ćutali su izvesno vreme, ali, u vazduhu se osećala napetost.

Međutim, Skot je bio izuzetno miran i sabran. - Gde je Ostin? - upitao je.

Žaklina se okrenula prema njemu i sa nevericom ga posmatrala. Kako je moguće da je tako miran?

- Ostin je otišao u vašu sobu da te potraži - odgovorila je Natalija, ali, njen pogled je počivao još uvek na Žaklini. - Nismo znali šta vam se dogodilo i zašto ste se tako dugo zadržali. Bili smo zabrinuti.

U njenim očima su se pojavile suze.

Žaklina je pogledala Skota. Mislio je da bi bilo najbolje da joj ne kaže sve šta im se dogodilo.

- Kola su nam se pokvarila - mirno je rekao. - Nismo mogli da se ranije vratimo. Idem da vidim da li Ostin želi da se vratimo u "Mulen ruž“.

- Ne - prošaputala je Natalija. - Ne želim da idem.

- Ni ja-rekla je Žaklina dok je iznenadni bol rastao u njoj. Pitala se kako je moguće da Skot nije ništa rekao Nataliji, čak ni to šta oseća? Ovo je bio pogodan trenutak. A samo pre nekoliko trenutaka šaputao joj je nežne reči i držao je u naručju. Osećala se izgubljenom i napuštenom kada je Skot izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom.

Natalija je prošla pored nje i prišla prozoru. Gledala je u tamu izvesno vreme, a tada joj se obratila ledenim glasom. - Znači Skot je pobedio. A mi... mi smo izgubile. I ti i ja.

- Ja... ne znam o čemu govoriš - primetila je Žaklina, mada je dobro znala šta je

Natalija time mislila.

- Znaš ti veoma dobro - odgovorila je Natalija. Tada se okrenula prema njoj. Njene crne oči bile su pune tuge.

- Govorila sam ti o njegovoj nameri, ali, nisi želela da me čuješ. A možda si i htela da me poslušaš, ali nisi mogla da odoliš. Znam veoma dobro kako to izgleda kada se Skotov šarm spoji sa lepotama Pariza. Tada svaka žena može da izgubi razum, bez obzira koliko se trudila da to ne učini. Skot je pobedio. Dobio je šta je želeo, osvetio ti se i sada može da se smeje i da likuje.

- On nije dobio ništa od mene! - uzviknula je Žaklina Ijutito, mada je znala da to nije istina.


-66-

Dala mu je sve. Možda ne u fizičkom smislu, ali što se tiče njenih osećanja, ona su u potpunosti pripala Skotu. Osećala se izgubljenom i prevarenom na neki način.

- Strašno sam umorna, Natalija - tiho je rekla. - Želela bih da spavam.

Ali, san nije dolazio na njene oči. Natalija je već zaspala dok je ona još uvek netremice posmatrala belu tavanicu. Nakon ko zna koliko sati ustala je i prišla prozoru. Pariz je svetlucao ispred nje kao da se i on smejao njenom neuspehu, njenom porazu.

Nepomično je stajala dok su joj oči lutale krovovima Pariza. Srce joj je bilo prazno, a osećanja mrtva. Da li je Natalija govorila istinu?

Žaklina je odjednom osetila tople suze na svojim obrazima. Dotakla ih je rukama koje su podrhtavale i shvatila da plače. Zašto? Da li plače zbog Skota ili možda zbog sebe? Da, sada može da prizna. Pariz nije neki posebni grad, Pariz nije mogao da utiče na nju da se u potpunosti izmeni. U pitanju je nešto drugo. Shvatila je da je beznadežno zaljubljena u Skota Mek Kena. Da, ona ga voli, svim srce, duboko i iskreno. Nije više razmišljala o njegovoj sebičnosti, niti o tome šta je učinio njenom bratu Žeraru. Znala je samo jedno, da ga voli i da će patiti čitavog svog života ukoliko joj on ne uzvrati ljubav.

Blago je zadrhtala kada se setila njegovog zagrljaja i njegovih nežnih poljubaca. Ali, sada su to samo sećanja i ništa više.

Zatvorila je svoje umorne oči. Ali, uzalud. Skot je ponovo bio pored nje u njenim mislima, grlio ju je i ljubio, njegove tople usne klizile su po njenom telu. Otvorila je oči i njegov lik je nestao. Ali, ostao je tužan osećaj i mučno saznanje da je Skot ne voli i da je nikada neće voleti. Možda je želeo samo njeno telo, ali njegova

ljubav izgleda da je davno umrla. Da je ostala ma i najmanja iskrica ljubavi, on bi Nataliji priznao istinu, jer je postojala prava prilika za to.

Ali, neka! Neka bude tako! Tuga će postati blaža, sećanja će izbledeti i nastaviće život bez njega. Nije ona jedina žena koja u sebi nosi neku tajnu ljubav, neko sećanje skriveno duboko u dnu svoje duše.

- Da, udaću se za tebe - rekla je Žaklina odlučno.

Ostinove crne oči zasvetleše u tami. Za trenutak je nastala nema tišina. Čak su i ptice prestale da pevaju svoju noćnu pesmu. Visoki čempresi povijali su se blago pod naletima vetra. Bili su ponovo kod kuće, u "Vili čempresa", u bašti u kojoj je doživela mnoge trenutke sreće i radosti.


-67-

Pomislila je da će vremenom uspeti da zavoli Ostina. Imaće porodicu, imaće decu...

- Toliko dugo sam čekao ovaj trenutak - konačno je rekao Ostin i nežno je uhvatio za ruke.

- Da - odgovorila je Žaklina. - Razmišljali smo o tome još dok smo bili deca. Mislim da smo bili baš ovde, pod ovim starim hrastom, kada si me zaprosio prvi put. Imali smo tada po osam godina, zar ne?

Ostin je klimnuo glavom. - Da - nasmešio se. - Trebalo je da to bude dvostruko venčanje. Natalija i Žerar, ti i ja. Da, sećam se. Čak ste nabavile za tu priliku i nekakav beli veo.

- Da, da - smejala se Žaklina. - Ukrale smo zavesu iz Hetine kuhinje i podelile je.

Ali njen osmeh je uskoro nestao sa lica. Kako su bolne te uspomene! U stvari, sve bi bilo drugačije da se nije pojavio Skot Mek Ken. Natalija bi se udala za Žerara, a ona za Ostina i bili bi neizmemo srećni. Možda bi imali i decu.

Međutim, sudbina je htela drugačije. Skot Mek Ken ušao je u njihov život. Taj period je bio lep, ispunjen srećom, ljubavi i lepim osećanjima. Ali, trajao je prekratko. Možda je sudbina odlučila da je to za nju dovoljno, jer mnoge žene nikada ne dožive tako strasnu

ljubav. Možda je ta ljubav bila isuviše strasna i nestvarna u odnosu na hladnu realnost svakodnevnice.

Duboko je uzdahnula i iz sveg srca zaželela da zaboravi sve što se desilo, a posebno taj period njenog života koji je pripadao Skotu Mek Kenu.

- Ostine, oduvek smo bili bliski - rekla mu je i blago dotakla njegove ruke. - Isuviše bliski da bih mogla da te slažem. Moraš da me shvatiš i razumeš. Bez obzira što sam pristala da se udam za tebe, ja te ne volim. Volim te... ali, na neki drugi, poseban način. Ne znam da li možeš da me razumeš? Bili smo zajedno i prema tebi osećam nešto posebno, neku nežnost, neko iskreno prijateljstvo...

Ostin joj se nasmešio. - Znam i shvatio sam te. Ali, zar nisi čula da postoje neki savršeni brakovi koji su zasnovani baš na takvim odnosima. Ubeđen sam da ćemo živeti izvanredno. Shvatićeš vremenom da nisi pogrešila jer naš brak će biti savršen.

Da li je time želeo da uveri nju ili sebe?


-68-

Sledećeg dana, Žaklina je saopštila tu novost Skotu. Sedeli su u bašti i posmatrali fontanu. Čuli su izdaleka čika Latera i Ostina koji su igrali kriket. Njihovi uzbuđeni glasovi dopirali su sve do njih.

Skot je zapalio cigaretu i naslonio se na klupu.

- Sve teče po planu - rekao je zadovoljno. - Fontanu su popravili baš onako kako sam želeo. Da li ti se dopada?

- Da - tiho je odgovorila Žaklina. Iako je sve teklo po planu, i iako je u Nju Orleansu nabavila odgovarajuće tapete za kojima je nedeljama tragala, osećala je da joj je srce prazno.

- Zar nisi zadovoljna? - upitao je Skot dok je posmatrao njeno bledo lice. - Izgledaš veoma čudno.

- Zaista?

- Da - odgovorio je Skot. - Trebalo bi da si zadovoljna svojim postignutim uspehom, a čini mi se da ne uživaš toliko u poslu koliko sam mislio.

Žaklina je skupila hrabrosti i pogledala ga. - Uživam u svom poslu i zadovoljna sam. U stvari, danas sam srećna. Posao izvanredno napreduje i... i pristala sam da se udam za Ostina.

Skot se skamenio za trenutak. Bio je bled, oči kao da su mu se ukočile, a izraz njegovog lica izgledao je kao santa leda.

Tada je njeno srce gorko zaplakalo. Još nije kasno, pomislila je. To je trenutak njihove istine. Očekivala je da će Skot konačno priznati da je voli, i da neće dozvoliti da se uda za Ostina. Mislila je da će je zagrliti i reći da pripadaju jedno

drugom zauvek.

Ovaj trenutak iščekivanja potrajao je izvesno vreme... a onda je zauvek nestao.

Skot je polako ustao. Lice mu je još uvek bilo ukočeno. - Pa divno - rekao je tiho. - Nadam se da ćete biti srećni.

Stajao je još uvek pored nje i ona je mogla da oseti toplinu njegovog tela i mogla je da primeti njegov oštar pogled koji je bio pun mržnje prema njoj. Da li je bio ljut što je Ostin uspeo da je osvoji i što neće moći da sprovede svoju osvetu do kraja?

- A zašto ne bismo napravili dvostruko venčanje? - rekao je iznenada i značajno je pogledao.


-69-

- Dvostruko venčanje? - Žaklina se iznenadila i širom otvorila svoje lepe oči.

- Da, Natalija i ja nameravamo da se venčamo. Zašto ne bismo mogli da se venčamo istog dana?

*

- Žaklina, da li si sigurna da nećeš pogrešiti? - upitala je tetka Džejn po- smatrajući je sa nevericom.

- Naravno da neću - odgovorila je i nasmešila se da bi umirila staricu.

Tada je spustila glavu i pogledala u pozivnice na stolu. Jedna gomila je pripadala Nataliji, a druga njoj.

- Pitam se samo da li si zaboravila Skota Mek Kena u toj meri da možeš da se udaš za drugog čoveka? - nastavila je da je ispituje tetka Džejn.

- Kako možete da me pitate tako nešto?! - uzbuđeno je uzviknula Žaklina. Postala je veoma nervozna jer je znala da je tetka Džejn dobro poznaje.

- Pa, nisam sigurna u sve to - rekla je tetka Džejn i ustala u nameri da pođe. Ali, zastala je na pragu i ponovo je pogledala. - Osećam se nelagodno zbog ovakve situacije. Moraću da potražim u horoskopu šta zvezde kažu na sve to. Nadam se da ću se uveriti da si načinila pravi korak. U stvari, iznad svega bih želela, da tako bude. Znaš, uvek sam te volela isto kao i sada. Ne bih želela da celog života patiš.

- Ne, neću patiti - Žaklina je pokucala da je uveri. - Osim toga, ubeđena sam da će zvezde biti na mojoj strani.

- Ako saznam nešto što mi se ne dopada, odmah ću doći da ti javim - rekla joj je i nežno je poljubila u obraz.

- Mislim da se nećete vratiti - nasmejala se Žaklina, ali, kada je ostala sama u sobi srce joj se steglo.

Ne, ne sme da misli na tako nešto. Ne sme da dozvoli da tetka Džejn ponovo uzburka njena osećanja. Odlučila je. Mora da se uda za Ostina... jer... jer Skot namerava da se oženi Natalijom.

Sledećih nekoliko dana bila je izuzetno nervozna. Kasnije je shvatila da je najbolji lek za to da neprekidno radi i da pokuša da ne razmišlja o budućnosti.


-70-

Konačno je napisala sve pozivnice i odlučila da ih odmah pošalje. Ustala je od stola, uzela svoju tašnu i svoju hrpu pozivnica. Međutim, kada je otvorila vrata, iznenadila se jer je čika Later stajao na njenom pragu.

- Kako se oseća buduća nevesta? - upitao je uz blag osmeh.

- Divno - odgovorila je Žaklina.

- Da li je danas dolazila Džejn? Nisam je video nekoliko dana.

- Da, bila je prepodne - odgovorila je Žaklina.

- Jadna žena. Opsednuta je tim horoskopima. I šta kažu njene zvezde? - upitao je čika Later i ironično se nasmešio.

- Pa, znate da nikada nije zadovoljna datim činjenicama.

Tada je čika Later nežno zagrlio i krenuše niz stepenice.

- Ne znam kada sam bio ovako srećan - primetio je i malo zastao.

- Primetila sam neku promenu na vama - odgovorila mu je i blago se nasmejala.

- Da. Toliko sam srećan zbog vas, zbog vašeg venčanja, a i zbog toga što vidim da se "Vili čempresa" iz dana u dan vraća stari izgled. Nadam se da će svi radovi biti uskoro gotovi.

Žaklina je klimnula glavom.

- Drago mi je što je Skot pristao na sve troškove - nastavio je čika Later.

- A ti troškovi nisu mali. Siguran sam da želi da pokaže tu divnu građevinu svojim gostima. Kako čujem pozvao je na svoje venčanje neke političare, umetnike i književnike. Njegovi poslovni partneri će doći čak iz Pariza. Orkestar će biti iz Nju Orleansa... Divno! Baš sam srećan!

- A koga ste vi pozvali? - upitao je nakon male pauze.

-Žerara...

- Pozvala si Žerara? - iznenadio se čika Later.

- Naravno - odgovorila je Žaklina.

- Zar mislite da mogu da se venčam, a da ga ne pozovem?

- Svakako - čika Later se složio. - Samo...

- Samo?


-71-

- Pitam se da li će doći? - rekao je čika Later i odmahnuo glavom. - Voleo sam ga, ali, zadao mi je mnogo bola. Razočarao me je. Bio je drugačiji od ostalih, a posebno od tebe.

- Prolazio je kroz težak period u svom životu - Žaklina je pokušala da opravda postupke svoga brata. - Verujem da mu nije bilo lako.

- Da, pretpostavljam da mladi ljudi imaju svoje probleme. A zar nisam zaslužio da mi se ponekad javi? Da mi napiše nekoliko rečenica.

Cika Laterove oči bile su neuobičajeno tužne. Žaklina ga je nežno uhvatila za ruke. - Znate da ne voli da piše - nasmešila mu se.

- Pa, ostavimo te tužne stvari - odmahnuo je glavom i pokušao da se razvedri. - Da li želiš da obiđemo vilu? Stalno želim da posmatram delo tvojih ruku. Draga moja, napravila si čudo od stare građevine. Zahvalan sam ti zbog toga.

Dok su prolazili hodnicima, Žaklina je osetila neku toplinu u svom srcu. Bila je srećna što je i čika Later srećan.

*

Žaklina i Natalija provele su nekoliko dana u Nju Orleansu kupujući sve što im je potrebno za venčanje. Bili su to dani uzbuđenja i iščekivanja. A kad su se vratile kući, bile su još više zauzete. Uređivanje svega do sitnih detalja oduzimalo im je mnogo vremena koje je neumoljivo prolazilo.

Jedne večeri sedeli su svi za stolom sem Skota koji je otišao u Nju Orleans na

poslovni sastanak. Pili su kafu posle večere i razgovarali o predstojećim događajima.

Neko je zazvonio na vratima. Čulo se da je Heti otišla da otvori vrata neočekivanom gostu. Onda su čuli da se Heti obradovala nekom uzvikujući od uzbuđenja: Svi su pogledali ka ulaznim vratima.

Žaklina širom otvori oči. Za trenutka nije mogla da veruje onom što je videla. Dah joj je na trenutak zastao, ali je već sledećeg trenutka ustala i poletela u zagrljaj svome bratu.

- Žerare! - uzviknula je. - Da li je ovo moguće?!

Žerar je visoko podigao svoju sestru i okrenuo se sa njom nekoliko puta. - Džeki,


-72-

draga - nasmejao se. - Toliko si mi nedostajala!

- Spusti me na pod - i Žaklina se smejala. Tada se malo odmakla od njega i ispitivački ga posmatrala. - Žerare, da li si to zaista ti? Ne, ne mogu da verujem.

Tada im je prišao čika Later i zagrlio Žerara. - Žerare, dečače! - rekao je nekako nežno. - Čini mi se da si porastao, zar ne?

Žerar je stajao ispred njih s osmehom na usnama. I Žaklini se učinilo da je porastao, ali onda je shvatila da to samo tako izgleda jer drži glavu uspravno i nekako gordo i što mu oči sjaje ponosno i samouvereno. Mnogo se izmenio.

Tada im je i Ostin prišao i pozdravio se sa njim.

Iznenada je nastala nema tišina. Žaklina je primetila da Žerar gleda u pravcu u kome je sedela Natalija koja je bila izuzetno bleda.

Stajao je izvesno vreme, a onda krenuo ka njoj. - Natalija - rekao je tiho i nežno - želim ti mnogo sreće u braku.

Za trenutak, Natalija je stisnula usne. Žaklina ju je pogledala i učinilo joj se da je videla suze u njenim lepim, crnim očima. - Hvala - odgovorila je skoro šapatom.

*

Bilo je već kasno veče kada su Žaklina i Žerar odlučili da se prošetaju po bašti. Visoko na nebu video se odsjaj meseca, a vazduh je bio izuzetno prijatan. "Vila čempresa" stajala je ponosno iza njih i sijala u svojoj nekadašnjoj lepoti.

- Ne mogu da verujem svojim očima

- rekao je Žerar. - Napravili ste čudo od te kuće. Kada sam odlazio kuća je bila

prava ruševina, a sada mi imanje sasvim drugačije deluje. Čak i bašta mnogo lepše izgleda.

- Bilo je naporno, ali vredelo je truda - odgovorila je Žaklina ponosno.

- Znači, čika Laterov životni san se ispunio.

Stigli su do fontane i seli na jednu klupu.

- Ali, zašto nas nisi obavestio da ćeš stići? - raspitivala se Žaklina i bila izuzetno srećna što je pored njega i što može da razgovara sa svojim bratom.

- Mislio sam da će biti mnogo interesantnije ako vas iznenadim - Žerar se nasmešio. - Da li si se iznenadila?


-73-

- Naravno. Veoma, veoma mi je drago što si došao. Bila sam tužna pri pomisli da nećeš doći na moje venčanje.

- Ti i Ostin nakon toliko godina - polako je rekao. A tada je pogledao oko sebe. - Da li se sećaš kada smo bili deca i kada smo se ovde igrali? Ti i Ostin maštah ste sve vreme da ćete se venčati, a ja i Natalija...

Senka tuge prešla je preko njegovog lica. Nije mogao da nastavi svoje prisećanje na detinjstvo. Sagnuo je glavu i posmatrao uvelo lišće ispred sebe.

Žaklina ga je uhvatila za ruku. - Da li ti je žao, Žerare? - tiho ga je upitala.

Tužno se nasmejao. - Malo... žao mi je - odgovorio je polako, a tada je nastavio. - Ali, to je prošlost, a o prošlosti ne vredi razgovarati, niti žaliti za nečim što je davno prošlo, zar ne, Džeki? Došao sam da vidim venčanje moje sestre i mog najboljeg prijatelja... nisam došao da oplakujem svoju prošlost.

- Reci mi čime se baviš? Kako si se snašao? - Žaklina ga je iznenada upitala u želji da promeni temu razgovora. Osetila je da bi ovim razgovorom povredila i svoja osećanja. - Nisi mi pisao ništa detaljno o svom poslu. Uostalom, napisao si mi samo nekoliko razglednica, zar ne?

Žerar se glasno nasmejao. - Znaš da ne volim da pišem pisma - rekao je. - U stvari, mnogo toga se desilo da bih mogao sve da ti opišem u pismu. Ne znam gde da počnem sa pričom. Sada živim sasvim drugačije nego ranije.

- Bez obzira kako živiš i šta radiš, znaš da ću uvek odobriti tvoj izbor - odgovorila mu je da bi ga malo ohrabrila. - Izgledaš divno Žerare. Tako si jak i snažan... i visok.

- To je sve zbog teškog fizičkog rada - nasmešio joj se. - Radio sam veoma naporno u Oregonu. Znam, ne možeš da veruješ, jer kada sam bio tu, mrzeo sam

fizički posao, da li se sećaš? Čak smo se i svađali zbog toga. Nisam ništa radio. Pio sam i vozio kola koja mi je kupio čika Later.

- Da, nisi bio za primer - složila se Žaklina. - Zbog takvog tvog ponašanja čika Later je bio, veoma tužan i nesrećan.

Žerar se uozbiljio. - Sve je to prošlost. Izmenio sam se, Džeki. Naporno sam radio i zaradio izvesnu sumu novca. Kupio sam jednu malu kuću i uredio je po svom ukusu. Ti i Ostin morate da dođete da me posetite. Videćeš, okolina je

divna. Planine su visoke sa snežnim vrhovima, šume su guste i velike. Sve je to uticalo na mene, dalo mi je neku novu snagu da prebrodim krizu i sada sam


-74-

sasvim drugačiji čovek.

Toliko mi je drago, Žerare - rekla je Žaklina i stisnula mu ruku. - Brinula sam se mnogo zbog tebe.

Žerar je klimnuo glavom. - Znam, znam da ste bili nesrećni zbog mene.

- Gde si otišao kada si nestao iz mog stana? - zainteresovano ga je upitala Žaklina. - Bilo mi je strašno kada sam zatekla samo tvoju poruku na stolu.

- Auto-stopom sam otišao do Kalifornije. Bio sam pijan sve vreme. Ne mogu da se setim detalja, ali, sećam se dobro da su me zatvorili i kaznili zbog pijanstva i izazivanja nereda.

- Žerare, zar je i toga bilo?

Žerar je klimnuo glavom.

-Da sam znala...

- Ne. To je bila dobra lekcija. To sam i zaslužio. Ali, shvatio sam da ne smem da dozvolim sebi tako nešto i... i promenio sam se. Pošao sam drugim putem.

- A šta je uticalo na tebe da se tako iznenada promeniš?

- U zatvoru sam sreo neke siromašne ljude. Svi su pripadali poslednjoj lestvici društvenog staleža. Bili su tu pijanci, lopovi, narkomani. Bilo je užasno gledati ih iz dana u dan. Dok sam ih gledao, shvatio sam da posmatram samog sebe. Zgrozio sam se. Ne znam šta se tada dogodilo, ali neka nevidljiva sila pomogla mi je da prebrodim krizu. Možda nisam želeo da ličim na njih, možda sam shvatio da bih bio kao i oni da sam nastavio takvim životom. I kada sam izašao iz zatvora, postao sam sasvim drugi čovek.

Žaklina ga je pažljivo slušala i nežno milovala njegove ruke.

- Onda sam otišao u Oregon. Upoznao sam neke veoma dobre ljude. Mnogo su mi pomogli. Radili smo zajedno i pružali su mi veliku podršku. Prestao sam da razmišljam o tome da su drugi ljudi krivi za moj pad. Shvatio sam da sam pogrešio kada sam mislio da je Skot Mek Ken pokušao da upropasti moju karijeru.

Žaklina je zadrhtala celim telom. - Ah... ali, Skot je pokušao... zar ne? Rekao si... Želeo je da te otera iz grada...

Žerar je klimnuo glavom. - Da, rekao sam ti sve to, ah, pogrešio sam. Mislim da sam u tim trenucima verovao u to. Ali, tek kasnije sam shvatio da sam ja bio kriv


-75-

za sve. Nisam umeo da vodim poslove kako treba. Čak sam i zavideo Skotu što mu je pošlo za rukom da stvori bogatstvo. Tada nisam želeo da priznam niti da se suočim sa istinom.

Žaklina je osećala da joj se grlo suši i da je suze sve jače i jače guše. Konačno joj je uspelo da mu se tiho obrati.

- Ah, rekao si da Skot pokušava na nepošten način da te istisne iz posla, i da želi da se oslobodi konkurencije.

Žerar je odmahnuo glavom. - Ne, draga moja sestro, onda sam shvatio da je problem u meni samome. Skot Mek Ken izvanredno vodi svoje poslove što ja nisam uspeo da uradim. On je oštar i strog, ali, ne bi učinio ništa nepošteno. Ne, propao sam zato što nisam znao kako se posluje. Ih možda nisam hteo da znam.

- Ali, rekao si mi da nije hteo da glasa za tebe, da nije hteo da dobiješ pozajmicu od banke.

Žerar se glasno nasmejao. - A ko je mogao da da pozajmicu čoveku koji propada?! To su svi znali. Znali su da sam na ivici bankrotstva i naravno, nisu želeli da mi daju pozajmicu. Ne, Skot nije bio kriv za to. Žao mi je i stidim se tih svojih reči. Stidim se što sam ga optužio.

Znači i ona je pogrešila. Mrzela je čoveka koji ništa loše nije učinio. Iznenada, Žaklini se učinilo da se sve oko nje okreće. Skot Mek Ken nije bio kriv!

Ali, zašto je onda želeo osvetu? Želeo je da sa njom vodi ljubav i da je onda ostavi, zar ne? Osim toga nije ni pomenuo reč ljubav, niti je želeo da se njome oženi.

Suze su zasjale u njenim očima. Kako se sudbina okrutno poigrava sa njom.

Možda je tetka Džejn bila u pravu kada je govorila da se nešto čudno događa sa

zvezdama njenog horoskopa. Da li je zaista osetila okrutnu ruku sudbine? Ako je tako, tada su se svi rodili pod nesrećnom zvezdom. Mora da im se sada sudbina podsmeva. Ona će se udati za Ostina, za čoveka koga ne voli. Natalija će se udati za Skota, mada je bilo očigledno da su se njena osećanja uzburkala kada je ponovo videla Žerara. A i Žeraru je stalo do nje.

Kako je ovo tragičan kraj njihovih dečijih maštanja!

Žaklina je osetila da ne može da nastavi razgovor sa Žerarom.

- Umorna sam - tiho mu je rekla. - Nadam se da se ne ljutiš, ali, želela bih da se


-76-

vratim u sobu i da spavam.

- Razumem te, Džeki - odgovorio je i nežno je zagrlio. - Očekuju te naporni dani.

Tada su ustali i vratili se u kuću. Žaklina je odmah otišla u svoju sobu i ka da je zatvorila vrata za sobom, naslonila se na njih i gorko zaplakala.

*

I došao je taj dan, dan njenog venčanja.

Žaklina se veoma rano probudila. U stvari, nije mogla ni da spava. Noć je provela kao u nekom bunilu. Snovi i stvarnost su se isprepletati pa su je prvi jutarnji zraci obradovali jer su je vratili u stvarnost. Bez obzira koliko je ta stvarnost bila okrutna prema njoj, odahnula je jer je i to bolje od snova od protekle noći, od razmišljanja o nečem što se nikada neće dogoditi.

Otišla je a kupatilo da se istušira. Kada se pogledala u ogledalo odlučila je da ne izgleda više tako tužno na dan svog venčanja. Usiljeno se nasmešila i pokušala da ovaj osmeh zadrži na usnama.

Pustila je da voda teče po njenom telu. To joj je prijalo. Osetila je da se opustila i da je zaboravila noćnu moru. Kada se vratila u svoju spavaću sobu bila je vesela i sveža.

Prišla je prozoru i pogledala u baštu. Gosti su već počeli da pristižu u svojim luksuznim i skupim kolima. Sunce je sijalo na nebu, a njeno srce je veselo kucalo. Još malo pa će se sve završiti. Tada će biti srećna i smirena. A da li će to zaista izgledati tako?

Tiho kucanje na vratima prekinulo je njene misli. Prišla je vratima i otvorila ih. Heti je ušla sa njenom venčanicom u rukama.

- Dobro jutro - veselo joj se nasmešila. - Danas je divan dan, zar ne?

- Da - odgovorila je Žaklina. Tada je pogledala u svoju venčanicu i namrštila se. - Ne znam kako čuje obući. Čini mi se da neću moći da se snađem sa tim karnerima i volanima.

- Ne brini - rekla je Heti uz blag osmeh. - Nevesta je uvek toliko uzbuđena na dan svog venčanja da joj haljina i nije mnogo važna. Ispeglala sam je ponovo. Želim da budeš lepa, najlepša nevesta na svetu.

Žaklina joj se blago nasmejala. - Hvala, Heti - rekla joj je i blago dotakla svoju


-77-

haljinu. Bila je zaista lepa, nežna i lepršava.

Uzbuđenje je dostizalo svoj vrhunac. Dok je oblačila svoju haljinu, veseli glasovi su dopirali do nje. Heti joj je pomagala.

- Toliko sam uzbuđena - rekla je Heti. - Ne sećam se da sam ovoliko bila srećna na dan svoga venčanja. To je kao san, san koji se ostvario. Skot je pozvao veoma poznate ličnosti. Prepoznala sam dve glumice i jednog književnika među njima. Čini mi se i da je poznati doktor Džekinskon, sa Harvardskog univerziteta ovde.

Dok je Heti uzbuđeno govorila, Žaklina se samo smeškala. Nije htela da joj pokvari zadovoljstvo, mada joj je smetalo njeno neprekidno čavrljanje.

Kada je napokon obukla svoju venčanicu, stala je ispred velikog ogledala.

- Draga - prošaputala je Heti - divna si. Najlepša nevesta na svetu.

Žaklina se okrenula i zagrlila staru, dobru Heti koja se oduvek o njoj brinula. Nisu mogle da izdrže ovaj trenutak i počeše da plaču.

Heti se prva sabrala i pogledala u venčanicu. - Ako ovako nastavimo izgužvaćemo je i isprljati. - rekla je i brzo izašla iz njene sobe.

Tada se Žaklina ponovo okrenula prema ogledalu. Bila je bleda i požurila je da se našminka. Upravo kada je htela da stavi rumenilo na obraze, vrata su se naglo otvorila. Okrenula se i iznenadila kada je primetila Nataliju.

- Natalija! - uzviknula je. - Zašto si još uvek u toj odeći? Trebalo bi da si već u venčanici. Cika Later nas očekuje za nekoliko trenutaka.

Natalija je na sebi imala belu bluzu i plavu suknju. Lice joj je bilo izuzetno bledo. Zatvorila je vrata za sobom i naslonila se na njih. Njene lepe crne oči bile su tužne

i umorne.

Žaklina joj je prišla. - Šta se dogodilo? - uzbuđeno je upitala. - Tako čudno izgledaš. Bleda si. Da nisi možda bolesna?

- Ne, nisam bolesna - konačno je odgovorila Natalija i odmahnula glavom.

- Pa, šta se dogodilo?

- Bojim se.

Žaklina joj se blago nasmešila. - Mogu da te razumem. I sama se bojim. U stvari,

uzbuđena sam, a verujem da je tako i sa tobom. Nije lako kada su tu svi ti ljudi.

- Ne plašim se niti njih, niti venčanja - priznala je.


-78-

- Tada ne mogu da te razumem. 0 čemu se radi? - iznenađeno je upitala Žaklina.

Natalija se nervozno poigravala svojim prstima. - Džeki, ne znam šta da radim. Da li je moguće da ću učiniti nešto nepromišljeno, nešto zbog čega ću patiti celog svog života. Reci mi, jesam li u pravu. Ne, nije potrebno da mi to kažeš. Znam da je to najbolje za mene, ali...

- Natalija! - uzviknula je Žaklina i uhvatila je za ruku. - Šta se to događa sa tobom? Ne mogu da razumem. Da li si sigurna da je s tobom sve u redu?

- Da, pretpostavljam. U stvari, bilo je sve u redu i mislim... Ne, bojim se da ću napraviti neki veliki skandal.

- Skandal?!

- Da! Mislim da ću pobeći.

Žaklina je s nevericom posmatrala.

Pitala se da li je moguće da je dobro razumela. - Želiš da pobegneš?!

Natalija je klimnula glavom.

- Ti si poludela! - uzviknula je uzbuđeno Žaklina. - Kako možeš i da pomisliš na tako nešto?! Došli su svi ti ljudi, a Skot je potrošio bogatstvo da bi organizovao najspektakularnije venčanje u okolini.

- Ne, ti me ne razumeš - rekla joj je Natalija očajno. - Ne želim da se udam za Skota. Želim da pobegnem sa Žerarom.

Obe devojke su izvesno vreme ćutale.

Konačno je Žaklina rekla: - Heti mi je rekla da ne smem da sednem sa venčanicom. Ali, nadam se da će mi oprostiti.

Prišla je krevetu i sela na njegovu ivicu. Pokušala je da razmisli o tome što je upravo saznala. Ali, shvatila je da je isuviše uzbuđena i iznenađena da bi mogla da razumno misli o ovim neverovatnim novim situacijama.

- Da li bi mogla da ponoviš to što si rekla? - tiho je zamolila.

- Rekla sam da ne želim da se udam za Skota. Želim da pobegnem sa tvojim bratom, Žerarom. Želim da se udam za njega.

- Zaboga! Kada si to odlučila?

- Mislim da sam to shvatila onog trenutka kada sam ga ponovo ugledala - odgovorila je. - Kada sam ga videla, shvatila sam da ga još uvek volim i da Skota


-79-

nikada nisam volela. Ni sama ne znam zašto sam prihvatila njegov predlog da se povremeno viđamo. Možda iz inata. Možda nisam mogla da zaboravim rivalstvo između tebe i mene. Uvek sam se osećala poniženom i manje vrednom od tebe. Ti si imala svoju ličnost, talenat i jaku volju. Bila sam ljubomorna. Smatrala sam da ću te pobediti onog trenutka kada ti oduzmem Skota.

Žaklina se nasmejala skoro histerično. - A ja sam bila ljubomorna na tebe jer si lepa, jer si mnogo lepša od mene.

Natalija ju je posmatrala sa suzama u očima. Više nije mogla da izdrži. Prišla joj je i zagrlila je. - Džeki, volim te, bez obzira na sve što se događalo.

-I ja tebe volim - odgovorila je Žaklina kroz suze. - Volim te isto onako kao kada smo bili deca.

Žaklina je tada uzela maramicu i obrisala svoje suze. - A sada mi reci šta se dogodilo između tebe i Žerara.

- Pa, razgovarali smo nekoliko puta otkada se vratio. Znaš, bila sam uvređena i ponižena kada me je napustio bez reči. Mislila sam da neću moći nikad da mu oprostim i da ne želim da ga vidim više. Ali, sada mi je sve objasnio. Rekao mi je da se stideo da mi prizna svoju propast, i da je prošao kroz veliku krizu. I dok smo razgovarali o tome, oboje smo shvatili da se volimo više nego ikada ranije. Pre sat vremena, Žerar je došao u moju sobu i rekao mi da ne može da zamisli ni samu pomisao da se udaj em za Skota. Molio me je da pobegnem s njim i da se udam za njega i ja sam pristala.

- A šta će biti sa Skotom?

- Skot nimalo neće biti povređen. On mene ne voli, Džeki. Njegova ljubav pripada tebi. On voli tebe. Nije mogao da te zaboravi sve vreme dok je bio sa

mnom. Pokušao je da me uveri da ne misli više na tebe. Ali, nije mogao da me prevari. Osetila sam da vi još uvek pripadate jedno drugom. Osim toga, znam da ga i ti još uvek voliš. Nevolja je u tome što ste oboje tvrdoglavi i ne želite da priznate jedno drugom da ste zaljubljeni i da se još uvek volite.

Žaklina nije znala šta da joj odgovori. Gledala je nemo i skamenjeno. Tada ju je Natalija uzela za ruku i pogledala je pravo u oči. - Džeki, molim te, nemoj da se udaš za Ostina. To bi bila velika greška. To ne bi bilo pošteno prema Skotu, a ni prema tebi samoj. A, Ostinova osećanja bi bila najviše povređena. Za nekoliko trenutaka će biti već kasno. Razmisli, molim te o tome. Ne dozvoli da se udaš za čoveka koga ne voliš samo zbog toga što ste vas dvoje tvrdoglavi i ne želite da to


-80-

priznate jedno drugom. Džeki, bori se za Skota jer ste vi jedna celina. Nateraj ga da ti prizna da te voli.

- Ali, Natalija... tvoj brat... Ostin... čeka me da se udam za njega - promucala je Žaklina.

- Idi i razgovaraj sa njim - rekla je Natalija. - Reci mu istinu. To je mnogo poštenije prema njemu nego da se udaš pod ovakvim okolnostima. U prvom trenutku njegova osećanja biće povređena, ali, on će to prevazići. Veoma ga dobro poznajem. On je moj brat. Još kao dete sanjao je i maštao da će se oženiti tobom. Ali, veruj mi, on nije toliko zaljubljen u tebe koliko je zaljubljen u svoja maštanja i u svoj san iz detinjstva. Osim toga, on zna da ga ti ne voliš onako kako bi trebalo. Ubeđena sam da ćete vremenom zaboraviti i da će naći neku devojku sa kojom će tek shvatiti šta znači prava ljubav. Molim te budi poštena prema njemu... a i prema sebi. Idi i reci mu istinu!

Žaklina ju je netremice posmatrala i znala je da je u pravu. Kako je moguće da se tako iznenada promenila? Ljubav je čudna stvar! Ume da promeni čoveka u roku od nekoliko trenutaka. A da li... da li ljubav može da promeni i nju? Da li sada može da skupi dovoljno hrabrosti i da učini tako nešto kao što je to Natalija uradila? Mora da se ona

i Žerar vole iskreno i strasno. A šta će biti sa njom i sa Skotom?

- Džeki - obratila joj se ponovo Natalija, sada već nervozno. - Moram da idem. Žerar me čeka u kolima, na kraju bašte.

Krenula je ka vratima i onda malo zastala. Izvesno vreme je oklevala. - Džeki, molim te, da li bi htela da kažeš Skotu da ne želim da se udam za njega?

Žaklina je s nevericom posmatrala.

- Šta?! - uzviknula je. - Zar mu nisi rekla?

Natalija se blago nasmešila. - Pa, znaš da sam oduvek bila kukavica i da ne umem da se suočim sa istinom.

- Natalija, čekaj! - ponovo je uzviknula. - Kuda... kuda odlazite i šta da kažem...?

Bilo je očigledno da je Žaklina bila zbunjena mnogo više nego Natalija. Ali, to je bilo normalno. Ona je raščistila sa svojim osećanjima i odlazi sa čovekom koga voli. A ona? Šta će se dogoditi sa njom?

- Idemo u Oregon. Doći ćeš da nas posetiš, zar ne? - njeno lice je sjalo od sreće i


-81-

uzbuđenja.

- Ali, šta da kažem...? - upitala je Žaklina, ali nije više imala koga. Natalija je užurbano izašla iz njene sobe i zatvorila vrata za sobom.

Stajala je nepomično nekoliko trenutaka. Čitav njen život prolazio je kroz njenu glavu kao nasniman na filmskoj traci. Učinilo joj se da je ponovo negde na početku i da treba da se izbori za svoju sreću. Da li će u tome uspeti?

Nakon izvesnog vremena je shvatila da više ne može da čeka. Skupila je svu svoju hrabrost i otišla da razgovara sa Ostinom.

*

Žaklina je popravljala svoju kosu kada je neko zakucao na vratima. Otvorila ih je i nasmešila se.

- Zaboga! Gde si tako dugo?! - uzviknula je Heti uzbuđeno. - Sve je spremno za ceremoniju, a neveste se ne pojavljuju.

- Samo još trenutak - odgovorila je Žaklina, vratila se ispred ogledala i stavila belu orhideju u kosu.

- Džejn je otišla po Nataliju - nastavila je Heti. - Današnje neveste ne shvataju ozbiljno čak ni sopstveno venčanje.

Žaklina se nasmešila. - Čini mi se da si uzbuđena više nego ja.

Heti joj je uzvratila osmeh, uhvatila je pod ruku i povela niz stepenice gde je čekao čika Later.

Toga dana Later Kordovej je izgledao izuzetno elegantno. Imao je sivo odelo, belu košulju i tamnoplavu kravatu. Bio je neobičan u tako svečanom odelu, ali, njegov izraz lica i njegovo držanje, bili su još neobičniji. Kada ju je primetio, na licu mu se ogledala neka sreća dok su mu oči sijale od ponosa. Ispružio je ruke prema njoj.

Žaklini je bilo mnogo lakše kada je osetila njegove tople prste. Osetila se sigurnom i zaštićenom u tom trenutku a to je ono što joj je bilo najpotrebnije.

Neki čovek koji je stajao na izlaznim vratima dao je znak orkestru koji je počeo da svira svadbeni marš. Kroz otvorena vrata Žaklina je mogla da primeti ljude koji su je netremice posmatrali. Zadrhtala je celim telom. Mora da je čika Later to primetio čim ju je primakao bliže sebi.


-82-

- Gde je Natalija? - upitao je šapatom i pogledao oko sebe. - Ceremonija venčanja ne može da počne bez nje.

- Ona neće doći.

Čika Later je iznenađeno pogledao i podigao svoje guste obrve. - Kako to misliš? Zašto neće doći? Pa...

- Objasniću vam kasnije - odgovorila mu je. - A sada, molim vas, odvedite me do matičara.

Bilo je očigledno da je čika Later potpuno zbunjen, ali, nije imao izbora. Krenuo je sa njom polako prema izlazu u

baštu, prema mestu u ružičnjaku gde treba da se obavi ceremonija venčanja.

Prolazili su pored zvanica koje su ih iznenađeno i netremice posmatrale. Žaklina je to mogla da primeti na njihovim licima i u njihovim očima. Očekivali su još jednu nevestu, ali ta nevesta neće doći.

Šta će se dogoditi? Kako će se sve ovo završiti? Žaklina je postavljala sebi ta pitanja sve vreme dok je išla kroz gomilu ljudi, ali, nije znala odgovor niti je mogla da pretpostavi krajnji ishod svega toga.

Put kojim je prolazila bio je posut cvećem, ljudi su je posmatrali, a orkestar je svirao svadbeni marš. Njene noge su podrhtavale i mislila je da će se srušiti na zemlju. Na kraju te staze, pod starim hrastom, nalazio se jedan sto, svečano ukrašen. Skot Mek Ken stajao je tamo nepomično izuzetno privlačnog izgleda.

Žaklina je bila paralizovana od straha. Ni sama nije znala kako je hodala i kako je stigla do njega.

Njegov izraz lica bio je hladan, a oči su sevale kada je stigla sasvim blizu njega.

- Gde su Natalija i Ostin? - upitao je šapatom, mada mu je glas podrhtavao od ljutnje. - Upropastiće celu ceremoniju. Trebalo je da budu tu tačno u deset sati.

Žaklina je gledala u matičara koji je stajao ispred njih i bio spreman za početak ceremonije.

Tada je prišla malo bliže Skotu i odgovorila mu: - Natalija je na putu za Oregon.

Ni sama nije znala kako je uspela da ovo izgovori.

Skot se trgao i pogledao je s nevericom.

- Otišla je sa Žerarom - nastavila je sad već mnogo hrabrije. Uspela je čak


-83-

i da se nasmeši. - Napustila je venčanje.

Skot je izuzetno pobledeo. Nekoliko trenutaka nije mogao da reaguje. Stajao je skamenjeno ne shvatajući šta se oko njega dešava. Konačno je uspeo da se sabere i da upita. - Pa, šta sad treba da radim? Da stojim ovde kao idiot? Zašto me nije obave stila o tome? Kako je mogla da uradi tako nešto?

- Zamolila me je da ti to kažem - prošaputala je Žaklina. - Nije imala vremena, jer se sve tako iznenada desilo.

Matičar za stolom ih je zbunjeno posmatrao. Nakašljao se kao da je hteo da ih obavesti o tome da je i on tu prisutan.

- Gde je Ostin? - upitao je Skot. - Nemoj mi reći da se i on predomislio u poslednjem trenutku.

- Tako nešto - tiho mu je odgovorila. - Upravo sam prekinula našu veridbu.

- Šta se to događa? Zar su svi poludeli? - Skotov glas je ljutito podrhtavao.

Matičar je i dalje stajao pored njih i očajno ih posmatrao. Premeštao je težinu svoga tala sa jedne noge na drugu. Bio je potpuno zbunjen, jer je bio jedini svedok njihovog razgovora. Tako nešto verovatno nije nikada doživeo u svojoj karijeri.

-I šta sada treba da uradimo? - nastavio je Skot Ijutito. - Da se okrenemo i saopštimo svima da venčanja neće biti? - značajno ga pogledala.

- Svakako. Nikada nisam mislio da mi se ovako nešto može dogoditi.

Žaklinino srce je zadrhtalo. Znala je da mora da učini prvi korak i da ga mora podsetiti da ne uradi nešto nepromišljeno.

- Da, veoma je neprijatno - šapnula mu je. - Ali, ipak, pored tebe stoji jedna nevesta koja je spremna za ceremoniju.

Skot je Ijutito pogledao. - Šta to treba da znači?!

Žaklina je slegla ramenima. - Bilo bi šteta da propadne tako lepo organizovana ceremonija. Ljudi su stigli skoro iz svih krajeva sveta, a i potrošio si previše novca na šampanjac.

Skot je posmatrao sa nekim čudnim sjajem u očima. Lice mu nije više bilo napregnuto i nestale su dve velike bore sa njegovog čela.

Matičar se ponovo nakašljao. Ljudi iza njih počeli su da šapuću, a zatim da


-84-

govore sve glasnije i glasnije.

Neko se veoma glasno nakašljao. Međutim, Skot je ukočeno stajao, a njegov pogled nije silazio sa njenog lica. Žaklina ga nikada nije videla tako neodlučnog i zbunjenog.

Tada je slegla ramenima. - Došla sam da ti kažem da sam spremna... ako si spreman i ti.

Nastala je ponovo nema tišina. Žaklina se upitala kako je moguće da je Skot tako tvrdoglav i nepristupačan. Zar je potrebno da kaže još nešto?

Prišla mu je sasvim blizu i šapnula:

- Volim te, Skote - rekla mu je nežno. - Uvek sam te volela.

Uzbuđenje je dostiglo svoj vrhunac.

- Gospodine Mek Kane... - matičar mu se tiho obratio.

- Ćutite! - uzviknuo je Skot, ali, odmah je shvatio da mora da mu se izvini. - Izvinite, ne znam šta govorim. Nemojte se ljutiti, ali, vidite i sami da pokušavamo da...

- Šta? - upitao je ovaj očajno. - Pa, to je venčanje, a ne privatni duel.

- Izvinite što se sve dogodilo na tako čudan način - nastavio je Skot i pogledao u Žaklinu. - Pokušavao sam da kažem svojoj nevesti koliko je volim i da sam nestrpljiv da nas venčate.

Žaklinine oči zasjaše od sreće i ceremonija venčanja mogla je da počne.

KRAJ

117239385 korak u nepoznato peti bekmen

Documents