1

Istorija prava na samoopredeljenje

(R)evolucija prava na samoopredeljenje

Bojan Gavrilović

Pre razmatranja razvoja prava na samoopredeljenje kroz istoriju važno je napomenuti da je svako

značenje koje je koncept samoopredeljenja poprimao odnosno sloj koji mu se dodavao zapravo imao svoj

osnov u aktuelnim političkim okolnostima meĎunarodne zajednice odnosno potrebama konkretnih naroda

sa jedne strane i odnosu snaga izmeĎu velikih sila, sa druge strane. Tako su u stvari potrebe pojedinih

naroda u specifčnim političkim okolnostima bile pokretačka snaga koja je, dajući mu nova značenja,

oblikovala savremeni pojam samoopredeljenja.

Koreni prava na samoopredeljenje

Ukoliko samoopredeljnje shvatimo kao volju grupe ljudi da sami odrede svoju sudbinu u političkom

smislu onda njegov trag možemo pratiti od početka čovečanstva odnosno od nastanka prvih država.1

Prve naznake pojma samoopredeljnje u savremenom smislu, naziru se u Američkoj revoluciji, odnosno

emancipaciji britanskih kolonija u Severnoj Americi. Rat za nezavisnost u Americi nije imao naglašen

etnički karakter s obzirom da je stanovništvo kolonija sebe smatralo etničkim Britancima.2 U Američkoj

deklaraciji o nezavisnosti iz 1776 godine naglašena su politička prava tj. pravo na slobodu i pravo na

učestvovanje u vršenju državne vlasti koja se reflektovala u od tada dobro poznatoj maksimi "nema

oporezivanja bez predstavljanja". Naglasak je bio stavljen na učešću u voĎenju javnih poslova i stvaranju

slobodne i demokratske vlasti koja će poštovati prava svojih graĎana tj. pripadnika nove američke nacije

koja je tek počela da se formira, dok je otcepljenje predstavljalo krajnju meru putem koje su prethodni

ciljevi imali da se ostvare.3

Ubrzo nakon Američke revolucije nosioci Francuske revolucije iz 1789 godine su takoĎe koristili koncept

samoopredeljenja ali u donekle drugačijem kontekstu. Naime, pored negiranja prava vladara da upravlja

narodom bez njegove saglasnosti što je već istaknuto u Američkoj revoluciji, naglasak se stavlja na

1 Betty Miller Unterberger, Self-Determination, Encyclopedia of American Foreign Policy, 2002. Page 461, The

Charter of the United Nations A Commentary, Second Edition 2002, Edited by Bruno Simma, in collaboration with

Hermann Mosler+, Albrecht Randelzhofer, Christian Tomuschat, and Rudiger Wolfrum, page 50 2 The Evils of Self Determination, Amitai Etzioni, Foreign Polciy, No. 89 (Winter, 1992-1993), 21-35, strana 23

„Pobuna američkih kolonista je bila otvoreni i direktni zahtev za predstavljanjem. ....Udaljenost i nezainteresovanost

Britanske vlade a ne snažan američki nacionalizam motivisao je koloniste na pobunu.― 3 The Charter of the United Nations A Commentary, Second Edition 2002, Edited by Bruno Simma, in collaboration

with Hermann Mosler+, Albrecht Randelzhofer, Christian Tomuschat, and Rudiger Wolfrum, page 50

2

"osnovno pravo svakog naroda da organizuje svoj oblik vladavine slobodno i bez mešanja stranih sila".4

Francuski ustav od 3 septembra 1791. godine je objavio odricanje od voĎenja osvajačkih ratova.5 Ovde

vidimo kako mlada Francuska Republika pokušava da kroz koncept samoopredeljenja stvori osnove za

ukidanje monarhije i opstanak republike, što je u Evropi 18 veka bio nezamisliv presedan s obzirom da je

vlast monarha bila legitimisana božjom a ne narodnom voljom.6 Naime ako vlast Monarha dolazi od višeg

bića, nemoguće je prkositi joj. U takvim okolnostima koncept samoopredeljenja naroda nije mogao da se

razvija. Još jedan doprinos Francuske revolucije modernom konceptu samoopredeljnja bio je uvoĎenje

plebiscita kao sredstva kojim se odreĎivao politički status odreĎene teritorije.7 Konačno, ukoliko želimo

da realno sagledamo doprinos ovih revolucija modernom koncpetu samoopredeljenja vredi primetiti da je

njihov osnov bio utemeljen u individualnoj političkoj misli, te da je stanovništvo smatrano graĎanima u

smislu demosa, a ne u pravima naroda tj. kolektiviteta u smislu etnosa.8

Nakon perioda velikih revolucija krajem 18. veka čini se da je pojam samoopredeljnja pratio pravac

narastajućeg talasa nacionalizma koji se valjao 19-vekovnom Evropom i čiji je krajnji rezulat bio

formiranje nacionalnih država.9 Primeri pozivanja na političko načelo samoopredeljenja tokom 19 veka

uključuju i pokret za ujedinjenje Italije (RizorĎimento), separatističke pokrete u Austrougarskoj

monarhiji, uniju Jonskih ostrva sa Grčkom i pravo na samoopredeljnje koje je dansko stanovništvo u

Severnoj Šleziji dobilo Praškim mirovnim ugovorom iz 1866.10

Ipak,treba napomenuti da u klasičnom meĎunarodnom pravu, kakvo je postojalo do 1919. godine, nije

postojao koncept samoopredeljenja iz prostog razloga što ni pravo država na opstanak nije bilo

garantovano. Rat je bio legitimno sredstvo postizanja političkih ciljeva a pitanje samoopredeljenja je

zavisilo od trenutnog odnosa snaga velikih sila.11

4 The Charter of the United Nations A Commentary, Second Edition 2002, Edited by Bruno Simma, in collaboration

with Hermann Mosler+, Albrecht Randelzhofer, Christian Tomuschat, and Rudiger Wolfrum, page 50 5 Ibid

6 David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 174

7 Ibid

8 David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 175

9 Ibid 177

10 Vidi Manfred Nowak, U.N. Covenant on Civil and Political Rights - CCPR Commentary, 2. izd.,Kehl –

Strasbourg, 2005, page 6 11

James Craford, „Right of Self-Determination in International Law― in Peoples‘ Rights, edited by Philip Alston,

Oxford University Press 2001, page 12

3

Međuratna afirmacija samoopredeljenja - poštovanje volje naroda ili stvaranje Versajskih

đavola?12

Samoopredeljenje se kao političko načelo jasno formuliše i dobija na značaju nakon završetka I svetskog

rata. Vatreni pobornik rešavanja teritorijalnih sporova putem načela samoopredeljnjenja je bio

Predesednik SAD Vudro Vilson.13

Ipak, pre nego što se pozabavimo Vilsonovim doprinosom konceptu

samoopredeljenja trebamo pogledati samoopredeljenje sa stanovništa novostvorenog Sovjetskog saveza.

Naime, voĎe Boljševičke revolucije su proglasile doktrinu samoopredeljenja koju će SSSR podržavati i

ustavno garantovati do svog kraja. Ipak, čini se da je pravo na samoopredeljenje proklamovano i

zaštićeno u SSSR-u bilo prevashodno instrumentalnog karaktera u smislu da ono nije bilo smatrano

vrednošću samoj po sebi već sredstvom koje je imalo za cilj podržavanje klasne borbe i eventualnu

socijalstičku revoluciju.14

Brežnjeva doktrina koja je kasnije proglašena je veoma simptomatična u tom

smislu.15

Predsednik SAD Vudro Vilson je stajao na stanovištu da koncept samoopredeljenja treba služiti kao

vodeće načelo prilikom odreĎivanja granica država nastalih na ruinama tri velika carstva nestalih u

vrtlogu I svetskog rata, Ruske carevine, Austrougarske monarhije i Otomanskog carstva. 16

U svom

12

Hobsbaum nalazi da su nacionanalni konflikti u Evropi devedesetih godina 20 veka u stvari "stari versajski Ďavoli

koji su još jednom došli po svoje" vidi Erik Hobsbaum, "Doba Extrema - Istorija Kratkog Dvadestog Veka 1914-

1991", 1994, izdanje na srpskom jeziku 2002 godina, strana 30,32 13

Vilson je prvi državnik koji je javno upotrebio termin samoopredeljnje. Za ovo vidi The Degrees of Self-

Determination in the United Nations Era. Contributors: Frederic L. Kirgis Jr. - author. Journal Title: American

Journal of International Law. Volume: 88. Issue: 2. Publication Year: 1994. Page Number: 304. 14

Pal Kolsto "Teritorijalna autonomija kao režim manjinskih prava u postkomunističkim društvima" u Može li se

izvoziti liberalni pluralizam? Urednici Vil Kimlika i Magda Opalski 2002, izdanje na srpskom jeziku, Beogradski

centar za ljudska prava strana 187 TakoĎe vidi Mark Mazower ―The Dark Continent: Europe's Twentieth Century‖

1998, Penguin books, page 49-51 15

Brežnjeva doktrina ograničava pravo na samoopredeljenje istočnoevropskih država pod Sovjetskim patronatom

tako što isključuje mogućnost promene državnog ureĎenja tj. promenu komunističkog oblika vladavine. U

suprotnom protiv njih može biti primenjena sila od strane drugih članica Varšavskog pakta. Pravo država da izaberu

oblik vladavine ne podrazumeva pokušaje menjana komunističkog sisema. Države članice Varšavskog pakta su

ograničile svoj suverenitet i odrekle se menjanja komunističkog oblika vladavine te ukolik to pokušaju mogu biti

izložene sili od strane drugih članica Varšavskog pakta. 57Ova doktrina, u stvari, ukazuje na licemeran stav SSSRa i

poštovanja prava naroda na samoopredeljnje samo kao retoričke floskule Vidi Bruno sima strana 56,57 16

Ipak, da li je koncept samopredeljenja izbio u prvi plan jedino na osnovu inspiracije i zalaganja američkog

predsednika? Čini se da nije. Naime i centralne kao i sile antante su u toku rata nudile narodima koji su se nalazile u

neprijateljskim državama razne ustupke ili državnost kako bi oslabile moral protivničkih trupa ili podržali ratne

napore njihove strane. Centralne sile su se obraćale Ukrajincima, Poljacima i Jevrejima u Carskoj rusiji dok su sile

Antante u Rimu okupljale tzv. Anti Habsburški kongres potlačenih naroda tj Čeha, Hrvata, Slovenaca i Poljaka sa

istim ciljem na umu. Vidi Mark Mazower ―The Dark Continent: Europe's Twentieth Century‖ 1998, Penguin books,

page 45,46 Bilo bi preterano reći da su se sile pobednice osećale naročito vezanim datim obećanjima koja su nakon

4

obraćanju Kongresu 1918. godine pod nazivom „Ciljevi rata i uslovi mira― Vilson je izložio program koji

je trebao da služi kao osnov regulisanja odnosa i stvaranja dugoročnog mira u posleratnoj Evropi tzv. 14

tačaka u kojima značajno mesto zauzima načelo samoopredeljenja.

Ipak, treba naglasiti da je

samoopredeljnje smatrano pre svega političkim načelom i da nastojanja američkog predsednika da mu da

pravnu čvrstinu unošenjem u Statut Lige naroda nisu urodila plodom.17

Osnovna ideja iza njegove

inicijative je bila kreiranje nacionalnih država kako bi se predupredilo nastajanje konfllikata u budućnosti.

Nacionalne države su, dakle, smatrane osnovnim i prirodnim oblikom političkog organizovanja. Smatralo

se da su višenacionane imperije u kojem su brojne nacije vapile za samostalnošću jedan od uzroka

nastanka I svetskog rata i da bi jednostavno akomodiranje zahteva manjinskih naroda vodilo

uspostavljanju trajnog mira u Evropi. Ova ideja nije bila novina tog političkog trenutka već se oslanjala

na ideju Džon Stjuarta Mila koji je još u 19 veku navodio da su demokratija i slobodne institucije moguće

samo u homogenim nacionalnim državama18

.Ipak, kao i svaka teorija tj. apstraktna ideja ona je naišla na

nerešive probleme u praksi naročito u etnički šarolikoj Centralnoj i Istočnoj Evropi. Koliko je ova

računica bila pogrešna vidi se su Evropa i svet čekali samo 20 godina da erupcije najvećeg nasilja u

ljudskoj istoriji. Eric Hobsbaum slikovito navodi da se verovanja da nacije moraju da imaju pravo na

samoopredeljenje "bilo lakše držati daleko od etničke i jezičke stvarnosti regiona koga je trebalo izdeliti u

čiste nacionalne države" ...i da "nove zemlje naslednice ...nisu bile manje multinacionalne od svojih

prethodnika."19

U tom smislu Mazower navodi da je "Versaj omogućio 65 miliona da imaju svoju državu

ali je pretvorio 25 miliona u manjine"20

Razloge za to treba tražiti u mnogim okolnostima. Načelo samoopredeljenja uprkos zalaganju nije moglo

biti dosledno sprovedeno zato što nije bilo apsolutni kriterijum na osnovu koga su kreirane države već se

balansirao sa interesima velikih sila i stoga se primenjivalo selektivno. U stvari, načelo samoopredeljnja

je služio velikim silama, pre svega Francuskoj, kao političko sredstvo putem kojeg treba legitimizovati

formiranje novih država koje bi trebale da predstavljaju kontrabalans rastućoj moći poražene Nemačke i

pobede došle na naplatu ali su ona svakako igrala odreĎenu ulogu u kasnijem optiranju za osnivanje nacionalnih

država. 17

Komisija izvestilaca, koja je razmatrala pitanje Alandskih ostrva 1920. godine, je navela da samoopredeljenje ne

predstavlja pravilo meĎunarodnog prava već „načelo pravde i slobode izraženo nejasnom i opštom formulom koja je

dala povoda različitim tumačenjima i razlikama u mišljenju― Vidi James J. Summers „The Right of Self-

Determination and Nationalism in International Law― Internatioanl Journal on Minority and Group Rights, 12, 325-

354, 2005 strana 344 18

Džon Stjuart Mil, „O predstavničkoj vladi― dostupno na engleskom jeziku na

http://www.constitution.org/jsm/rep_gov.htm 19

Erik Hobsbaum, "Doba Extrema - Istorija Kratkog Dvadestog Veka 1914-1991", 1994, izdanje na srpskom jeziku

2002 godina, strana 30,32. 20

Mark Mazower ―The Dark Continent: Europe's Twentieth Century‖ 1998, Penguin books, page 41

5

Sovjetskog saveza.21

Prema tome, ni sile pobednice u I svetskom ratu nisu zazirale od instrumentalizacije

koncpeta samoopredeljenja. Vilsonov koncept samoopredeljnja je bio značajan i zato što su nacijama čiji

zahtev za samoopredeljenjm nije naišao na podršku velikih sila bila dodeljena meĎunarodno garantovana

manjinska prava kao zamena za državnost, tj. utešna nagrada. I ovo je meĎutim bilo sprovedeno

selektivno zato što je obaveza poštovanja manjinskih prava bila nametnuta samo novoformiranim

državama i državama gubitnicama I svetskog rata izuzev Nemačkoj. Selektivna primena načela

samoopredeljnja u posleratnoj Evropi je imala dvojake negativne posledice. Prvo, manjine koje nisu

dobile državnost već zaštitu manjinskih prava unutar novostvorenih država su prirodno bile nezadovoljne

jer su iz velike preraspodele teritorija izašle kao gubitnice. Sa druge strane, novostvorene ili teritorijalno

uvećane države su bile nezadovoljne nametnutim režimom manjinskih prava jer su smatrale da je njima,

za razliku od velikih sila, nepravedno ograničena suverenost.22

Još jedan momenat koji je često

zanemarivan prilikom razmatranja primene političkog načela samoopredeljenja posle I svetskog rata je da

je ozbiljno razmatrano formiranje tzv. Dunavske monarhije, koja bi se sastojala od teritorija poražene

Austro-Ugarske monarhije, u kojoj bi narodi u njenom sastavu imali visok stepen autonomije. Jedna od

14 tačaka Vudro Vilsona zapravo predviĎa pravo naroda Austro Ugarske monarhije na autonomni

razvoj.23

Dakle autonomija počinje da se razmatra kao ideja ostvarivanja samoopredeljenja naroda još u

ovom periodu. Ovde treba dodati i Alandski sporazum ostvaren uz posredovanje Lige naroda koji je

švedskoj manjini na Alandskim ostrvima, koji čine sastavni deo Finske, dao značajnu administrativnu

autonomiju koja je postala poznata kao primer uspešne autonomije i na taj način sprečio širenje konflikta.

Autonomija, u ovom smislu, kao oblik manjinskih prava je bila zamena za ostvarivanje samoopredeljnja

kroz menjanje postojećih granica. Uzgred, ovde se prvi put javio fenomen koji će kasnije redovno

ponavljati. Naime, Finska je proglasila nezavisnost od Rusije 1917. godine, dok su već sledeće godine

žitelji Alandskih ostrva javno izrazili svoju želju da se otcepe od Finske i priključe Švedskoj. Ovakav

obrazac gde se manjina unutar manjine koja se otcepila od matične države poziva na svoje pravo na

samoopredeljenje će se kasnije redovno ponavljati u različitim kontekstima.24

Komisija izvestilaca

(Commision of reporters), posebno telo formirano od strane Lige naroda sa zadatkom da razmotri ovo

pitanje i da odgovarajuće preporuke, je stala na stanovište da manjina ima pravo na očuvanje svog

identiteta unutar države ali ne i pravo na otcepljenje. Odjek ovakvog stava se može videti i u mišljenju br.

21

Ibid strana 56, Hobsbaum navovodi da "Zona malih nacinalnih država je trebalo da formira sanitarni kordon

protiv crvenog virusa" Štaviše, ovaj autor vidi pozivanje na koncept samoopredeljenja od strane saveznika pre svega

kao "igranje na nacionalističku kartu protiv Lenjinovog internacionalističkog zova" 22

Mark Mazower ―The Dark Continent: Europe's Twentieth Century‖ 1998, Penguin books, page 55 23

Kurziv moj 24

Profesor Johannes Salmien je povodom ovakve situacije naveo sledeće „Kada grupa od 30 000 ljudi pokušava da

se izbori za sopstveni put,onda se o tome govori kao o separatizmu, a kad 3 miliona radi istu stvar, onda se svira

finska himna― vidi Autonomija Alandskih Ostrva Primer uspešne autonomije strana 123

6

2. Arbitražne komisija u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji (u daljem tekstu Badinterova

komisija) gde se pitanje samoopredeljenja srpske manjine u Hrvatskoj i Bosni ostvarivalo kroz

garantovanje prava „koja su prema važećim meĎunarodnim konvencijama priznata manjinama―25

Osnovni razlog ovakvog rezonovanje je u suštini pragmatičan, ukoliko načelo samoopredeljenja postane

pravo svake grupe na sopstvenu državu, u svom krajnjem obliku on vodi beskonačnoj fragmentaciji što

svakako ne doprinosi meĎunardonom miru i stabilnosti. U tom smislu teritorijalni integritet nije samo

sebični interes država za samoodržanjem već takoĎe služi interesima svih pojedinaca i grupa jer

uspostavlja i održava pravni okvir u kojem se poštuju njihova ljudska prava i stabilno okruženje u kojem

se ostvaruju njihova očekivanja i planovi za budućnost.26

Selektivna primena načela samoopredeljenja i neuspeh sistema zaštite manjina unutar Lige Naroda koje

su počele da traže zaštitu od država u kojima su većinu činili pripadnici njihove nacije, pa čak i da rade na

destabilizaciji države čiji su državljani, doprineli su početku II svetstog rata.

Era Ujedinjenih nacija-samoopredeljenje kao sredstvo za ispravljanje istorijskih nepravdi ili alat

za razbijanje država?

1941. godine Ruzvelt i Čerčil su u čuvenoj Atlantskoj povelji objavili da „poštuju pravo svih naroda da

izaberu oblik vladavine pod kojim će živeti i žele da povrate suverena prava i samoupravu onim

narodima koji su njih nasilno bili lišeni―27

Ova njihova izjava se može shvatiti kao obećanje boljeg sveta

potlačenim narodima ali i politički manevar kako bi ojačali svoju koaliciju u borbi protiv sila osovine.

Nakon završetka II svetskog rata, sile pobednice su, poučene negativnim iskustvima, odbacile grupna

prava manjina i usmerile pažnju na razvijanje univerzalnog sistema zaštite individualnih ljudskih prava.

Ipak, načelo samoopredeljenja je, kao sredstvo pomoću kojeg treba razvijati prijateljske odnosa izmeĎu

država, našao svoj put u Povelju Ujedinjenih nacija.

Povelja Ujedinjenih nacija navodi

25

Ova komisija bila je sastavljena od predsednika Ustavnih sudova država osnivača Evropske Unije. Vidi drugo

mišljenje Arbitražne komisije u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji,dostupno na srpskom jeziku na

http://www.pescanik.net/content/view/2314/66/ 26

Allen Buchanan The international institutional dimension of secession in Theories of secession strana 239, 27

Atlanska povelja dostupna je na engleskom jeziku na http://avalon.law.yale.edu/wwii/atlantic.asp. takoĎe vidi

Vidi Manfred Nowak, U.N. Covenant on Civil and Political Rights - CCPR Commentary, 2. izd., Kehl – Strasbourg,

2005, page 7

7

Član 1.

Ciljevi Ujedinjenih nacija su.... razvijanje meĎu nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih na poštovanju načela

ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda....

Član 55.

U cilju stvaranja uslova stabilnosti i blagostanja koji su neophodni za miroljubive i prijateljske odnose izmeĎu

nacija, zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda, Ujedinjene nacije rade na

unapreĎenju:

a) povećanja životnog standarda, punog zaposlenja i uslova za ekonomski i socijalni napredak i razvoj:

b) rešavanja meĎunarodnih ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih problema i meĎunarodne

kulturne i prosvetne saradnje; i

v) sveopšteg poštovanja i uvažavanja ljudskih prava kao i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu,

pol, jezik ili veru.

Samoopredeljenje u Povelji Ujedinjenih nacija nije dobilo tačno odreĎeno značenje28

te je ostalo kasnijim

meĎunarodnim dokumentima i praksi država da razrade ovo načelo i daju mu konkretan smisao. Opet je

politička realnost potakla dalji razvoj koncepta samoopredeljnja kroz snažan zahtev za emancipacijom

kolonija sa jedne strane i pokušaje kolonijalnih sila, suočenih sa neminovnošću gubitka kolonija, da

kontrolišu i geografski ograniče proces emancipacije kolonija te spreče „ prelivanje― prava na

samoopredeljenje na tlo Evrope gde su takoĎe postojale manjine koje bi potencijalno mogle da iznesu

zahtev za samostalnošću.

1960 godine proces dekolonizacije je bio uveliko u toku te je pravo naroda na samoopredeljenje trebalo

na neki način uvesti u okvir meĎunarodnog prava. Rezolucija 1514 Deklaracija o davanju nezavisnosti

kolonijalnim zemljama i narodima izglasana je u Generalnoj skupštini UN-a 1960. godine upravo sa tim

ciljem. Ova deklaracija načelo samoopredeljenja zajemečeno Poveljom UN-a puni sadržinom koja se

prevashodno obraća potrebama kolonizovanih naroda. Sam izbor foruma u kojem je deklaracija usvojena

i forma deklaracije kao instrumenta mekog prava nije bio slučajan i odražava nameru država predlagača29

da obezbede usvajanje Deklaracije. Naime, veto stalnih članica Savet bezbednosti od kojih su neke bile

još uvek kolonijalne sile je učinio ovaj forum neprikladnim dok je prijem novih država u UN ojačao blok

država trećeg sveta koje su bile u stanju da obezbede usvajanje ovakve deklaracije u Generalnoj skupštini.

Konačno Deklaracija je usvojena 14 decembra 1960. godine bez ijednog glasa protiv u Generalnoj

28

Diane F Orentkicher, Separation Anxiety: International responses to Ethno-Separatist claims cited from ..page 458 29

Države predlagači su bile bivše kolonije, njihov spisak je dostupan na

http://untreaty.un.org/cod/avl/ha/dicc/dicc.html

8

skupštini Ujedinjenih nacija.30

Deklaracija načelu samoopredeljenja prvi put daje status prava 31

navodeći

u članu 2. da: “Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje, putem tog prava oni slobodno odreĎuju svoj

politički status i slobodno se ekonomski, socijalno i kulturno razvijaju” Iz jezika Delaracije proizilazi da

se ona obraća potrebi dekolonizacije. Na primer, u preambuli se naglašava ―neophodnost brzog i

bezuslovnog okončanja kolonijalizma u svim njegovim oblicima i manifestacijama‖ član 1 navodi da je

podvrgavanje naroda stranom potčinjavanju, dominaciji i eksploataciji suprotno povelji UN i u članu 5

kao cilj navodi „uživanje potpune nezavisnosti slobode―. U tom smislu se kao protivteža u članu 6 navodi

da je narušavanje ili pokušaj narušavanja nacionalnog jedinstva i teritorijalnog integriteta država protivan

Povelji UN. Iako nema obaveznu snagu Deklaracija je stekla status imperativne norme meĎunarodnog

prava (jus cogens) kao autoritativno tumačenje povelje UN-a.32

Ova Deklaracija je takoĎe predstavljala

poziv Generalnoj skupštini i ostalim telima UN-a na nastavak rada u oblasti ukidanja kolonijalizma i

razvijanja koncepta samoopredeljnja što je vodilo usvajanju niza novih akata kao što su Rezolucija 1515

(XV) od 15 decembra 1960 o suverenom pravu država da raspolažu svojim bogatstvom i prirodnim

resursima, Rezolucija 1803 (XVII) od 14 decembra 1962 o trajnoj suverenosti država nad svojim

prirodnim resursima, Deklaracija o ustavnovljavanju novog meĎunarodnog ekonomskog poretka i Povelja

o ekonomskim pravima i dužnostima država. McWhinney navodi da je Deklaracija uspostavila „pravnu

vezu izmeĎu samoopredeljenja i dekolonizacije i nastajućeg prava država, utemeljenog u meĎunarodom

pravu, na slobodu takoĎe u ekonomskom samoopredeljenju“.33

Već sledećeg dana posle usvajanja Rezolucija 1514 usvojena je nova Rezolucija 1541 koja je definisala

nesamoupravne teritorije čija emancipacija je garantovana Poveljom UN-a kao „teritorije koje su

geografski odvojene i etnički i/ili kulturno različite od države koja njome upravlja― Tako je formulisana

takozvana teza slane vode ili teza plave vode koja je ograničila primenu odredaba Povelje UN-a na

prekomorske teritorije kolonijalnih sila 34

Proces dekolonizacije pod voĎstvo UN a sprovodio se gotovo u

potpunosti u skladu ograničenja koje definiše teza slane vode. 35

Interesnatno je pomenuti da je pre

usvajanja ovog pristupa postojali pokušaji proširivanja prava na samoopredeljenj na narode van

kolonijalnog konteksta. Naime, Belgijiski predstavnik je ukazao da problemi slični kolonijalizmu postoje

30

Vidi Edward McWhinney, "Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples"

dostupan na http://untreaty.un.org/cod/avl/ha/dicc/dicc.html 31

Kurziv moj 32

Vidi Edward McWhinney, "Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples"

dostupan na http://untreaty.un.org/cod/avl/ha/dicc/dicc.html 33

Ibid 34

David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 207 35

ibid

9

―gde god postoje nerazvijene grupe―36

Posledica ovakvog pristupa bila bi proširenje prava na

samoopredeljenje na manjinske grupe i domoradačke narode. Ovaj predlog nije bio prihvaćen već je, čak

suprotno, ujedinio države u nastojanjima da ograniče pravo na samoopredeljenje na kolonijalni kontekst

što je svoj izraz našlo u tezi slane vode 37

Rezolucija 1541 u stavu 6 definiše moguće oblike ostvarivenje pune mere samouprave nesamoupravnih

teritorija koja uključuje formiranje nezavisne države, slobodno udruživanje sa drugom državom i

integraciju u drugu državu.

Načelo samoopredeljenja je dakle bilo ograničeno na kolonijalni kontekst. Drugim rečima on „nije

delovao kao opšte pravilo na osnovu kojeg bi svaka grupa nastanjena unutar teritorije imala pravo

utemeljeno u meĎunarodnom pravu da odredi svoju političku budućnost uključujući i formiranje

sopstvene države―38

l

OdreĎivanje nosioca prava na samoopredeljenje se razlikuje nakon I svetskog rata i u procesu

dekolonizacije. Naime, dok su nakon prvog svetskog rata titulari prava na samoopredeljnje bile etničke ili

lingvističke grupe koje su do tada bile sastavni deo velikih imperija39

, u kontekstu dekolonizacije se javlja

princip „uti posidetis juris― odnosno nepovredivosti granica osim uz meĎusobni pristanak40

. Ovaj princip

je nastao u južnoj Americi kako bi regulisao odnose izmeĎu bivših kolonija Španske krune a sada

nezavisnih država. Kasnije ga je Organizacija Afričkog Jedinstva prihvatila kao osnovni princip putem

kojeg će se odreĎivati državne granice u procesu dekolonizacije, dok mu je od strane Badinentrove

36

See Patrick Thornberry, International Law and the Rights of Minorities, Oxford, 1991, strana 16, 17. 37

Izgleda da je samo iznošenje ovog predloga od strane Belgijskih predstavnika u UN nije bio iskren već samo

taktika koja je primenjena radi ostvarivanja drugih ciljeva Za ovo vidi Ibid stana 17 38

Malcolm N. Shaw, ―Peoples, Territorialism and Boundaries‖, Eur J Int Law (1997) 8(3): 478-507,page 481.

Dostupan online http://www.ejil.org/pdfs/8/3/1457.pdf 39

Thomas Franc u svojoj knjizi „Snaga legitimiteta meĎu narodima― 1990 strane 154 -160 navodi da je etnicitet

imao centralno mesto u kreiranju novih granica u Evropi nakon I svetskog rata te da je predsednik Vilson u

američku delegaciju na mirovnoj konferenciji u Versaju uključio, istoričare, geografe i etnologe. TakoĎe, delegacija

je široko koristila demografske podatke i uzimala u obzir nacionalna osećanja različitih grupa. Konferencija je

koristila usluge više od 50 tehničkih komisija i izvršila 26 istraživanja na licu mesta gde su konsultovali narode o

kojima se odlučivalo Ipak, čini se da je Vislonov koncept bio uspešno pobijan drugim obzirima, kao što su

ekonomska održivost i odbrambeni kapacitet novih država, strateške teritorije bitne za odbranu postojećih država i

insistiranjem na sprečavanju oporavka poražene Nemačke. Sa današnje tačke gledišta, uprkos velikim uloženim

naporima čini se da je ovaj poduhvat bio osuĎen na neuspeh od samog početka. 40

Justice, Legitimacy, and Self-Determination: Moral Foundations for International Law. Contributors: Allen

Buchanan - author. Publisher: Oxford University Press. Place of Publication: New York. Publication Year: 2004.

Page Number: 210.

10

komisije potvrĎen status principa opšteg karaktera 41

Suština ovog principa, izložena u presudi

MeĎunarodnog suda pravde u presudi povodom pograničnog spora Burkina Faso — Republika Mali,

nalazi se u:

„njegovom osnovnom cilju a koji je obezbeĎivanje poštovanja teritorijalnih granica u trenutku

ostvarivanja nezavisnosti. Takve teritorijalne granice mogu biti ne više od razgraničenja izmeĎu različitih

administrativnih podela ili kolonija pod istim suverenom. U tom slučaju, primena principa uti possidentis

je dovela do transformacije administrativnih granica u meĎunarodne granice u punom smislu te reči“.42

Granice koje su postavile kolonijalne sile, a koje su po sticanju nezavisnosti putem principa „uti posidetis

juris― postale meĎudržavne granice, nisu vodile računa o etničkoj homogenosti te se državne granice ne

podudaraju sa etničkom ili, u slučaju Afrike, plemenskom pripadnošću odreĎene grupe. U tom smislu,

nosilac prava na samoopredeljenje jeste celokupno stanovništvo unutar granica bivših kolonija, a ne

etnička grupa. Pri razmatranju nosilaca prava na samoopredeljenje treba imati u vidu meĎunarodni

kontekst koji je postojao nakon I svetskog rata i nakon II svetskog rata. Nakon I svetskog rata sile

pobednice su koristile samoopredeljenje kao političko načelo pomoću kojeg je data državnost etničkim

manjinama tj. narodima unutar velikih multinacionalnih imprerija koje su izgubile rat (Austro Ugarska

monarhija) ili koje su skrajnute van meĎunarodnih tokova usled socijalističe revolucije (Sovjetski savez).

Nakon drugog svetskog rata, proces dekolonizacije se nije bazirao na ―kažnjavanju‖država gubitnica već

su države pobednice trebale da se odreknu svojih ogromnih teritorija u Africi i Aziji gde narodi u

Evropskom smislu reči nisu postojali a skup različitih plemena je bio toliko veliki da je podela po tom

principu bila praktično neizvodljiva. Zato nije preterivanje reći da je samoopredeljenje u procesu

dekolonizacije doživelo metamorfozu od političkog načela koji je omogućavao narodima da osnuju

sopstvenu državu do prava dizajniranog radi ispravljanja istorijske nepravde kolonizacije 43

ali i da je ono

„bilo pretežno zasnovano na teritoriji a ne ljudskim bićima―44

41

Za ovo i analizu istorije, trenutnog stanja i izazova načelu „uti posidetis juris― vidi Malcolm N. Shaw, ―Peoples,

Territorialism and Boundaries‖, Eur J Int Law (1997) 8(3): 478-507. Dostupan online

http://www.ejil.org/pdfs/8/3/1457.pdf

42

Vidi presudu MeĎunarodnog suda pravde koja se odnosi na pitanje pograničnog spora Burkina Faso — Republika

Mali, od 22 decembra 1986 godine strana 566, presuda dostupna na http://www.icj-

cij.org/docket/files/69/6447.pdf?PHPSESSID=f1c0707892b73bfe35b7687eed2b5ef5

Diane Orentlicher, "Separation Anxiety: International Responses to Ethno-Separatist Claims". cited from Human

Rights by Louis Henkin, Gerald L. Neuman, Diane F. Orentliche and David W. Leebron, New York, New York

Foundation Press, 1999. Page 461 44

Hurst Hannum, Minorities, indigenous Peoples and Self Determination in Human Rights: an agenda for the Next

Century1, 2-8 (Louis Henkin and John Lawrence Hargrove, eds., 1994) cited from Human Rights by Louis Henkin,

Gerald L. Neuman, Diane F. Orentliche and David W. Leebron, New York, New York Foundation Press, 1999. Page

442,443

11

Van konteksta dekolonizacije pitanje razlike izmeĎu naroda i nacionalne manjine postaje jedno od

najkontroverznijih pitanja meĎunarodnog prava. Bez ulaženja u širu debatu koja bi prevazišla okvir ovog

rada dovoljno je reći da meĎunarodnon pravo razlikuje etničke manjine kojima garantuje manjinska prava

i narode koji imaju pravo na samoopredeljenje.45

Ova podela dovodi do za sada nerešivog problema koji

se ukratko može sažeti u pitanju koje etničke grupe imaju atribute naroda a koje ne, tj. koje su to odlike

koji treba da služe kao kriterijumi na osnovu kojih će se razlikovati etničke grupe od naroda? Nowak

navodi da je pitanje koje se "etničke grupe mogu kvalifikovati kao narodi u smislu člana 1 MeĎunarodnog

pakta o graĎanskim i političkim pravima veoma sporno i čeka suštinsku odluku Komiteta za ljudska

prava"46

, Mancini navodi da sama činjenica da države osećaju potrebu za naglašavanjem da manjine

nemaju pravo na samoopredeljnje, bez pružanja jasne definicije manjina i naroda, odražava slabost

njihovog stava47

. Ipak, čini se da postoji trend koji vodi većoj inkluzivnosti pojma „narodi― tako da

uključuje i nacionalne manjine, bar po pitanju unutrašnjeg aspekta samoopredeljenja48

Na kraju krajeva,

etničke manjine uvek mogu utemeljiti svoje pravo na samoopredeljnje na njihovoj pripadnosti odreĎenoj

državi u smislu graĎanstva tj. demosa a ne na njihovim grupnim tj. u najvećem broju slučaju etničkim

karakteristikama u smislu etnosa. 49

Deklaracija o načelima meĎunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji meĎu državama u skladu

s Poveljom Ujedinjenih nacija od 24. oktobra 1970, Rezolucija Generalne skupštine 2625 (XXV) jedan je

od ključnih dokumenata za razumevanje savremenog koncepta samoopredeljenja. Politika aparthejda je u

vreme donošenja ove Deklaracije zaokupljala pažnju meĎunarodne javnosti te je pojam samoopredeljenja

proširen tako da obuhvati i na neki način stavi van meĎunarodnog prava pomenutu praksu.50 U ovom

dokumentu treba videti početak naglašavanja unutrašnjeg aspekta samoopredeljnje i samim tim

poštovanje ljudskih prava svih graĎana unutar jedne suverene države.

45

Ovu dihotomiju sadrže MeĎunarodni pakt o graĎanskim i politički pravima kao i Završni akti Konferencije za

evropsku bezbednost i saradnju iz Helsinkija donet 1975. Godine. 46

Vidi Manfred Nowak, U.N. Covenant on Civil and Political Rights - CCPR Commentary, 2. izd., Kehl –

Strasbourg, 2005, page 22 47

Mancini, Susanna, Rethinking the Boundaries of Democratic Secession: Liberalism, Nationalism and the Right of

Minorities to Self-Determination (2008). International Journal of Constitutional Law, No. 3 & 4, pp. 553-584,

July/October 2008, page 6. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1485483 48

Henrard 295; David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana

258 49

Thornberry navodi da veće uključuje manje tj da manjine u jednoj državi čine deo svih državljana te države tj.

naroda vidi Patrick Thornberry, International Law and the Rights of Minorities, Oxford, 1991, strana 217. 50

Alexandra Xanithaki, „The Right to Self –determination: Meaning and Scope― in „Minorities, Peoples and Self –

Determination Essays in Honor of Patrick Thornberry― Nazila Ghanea and Alexandra Xanithaki eds. 2005, page 17

12

Ovde bi bilo poučno napraviti razliku izmeĎu unutrašnjeg i spoljnjeg aspekta prava na samoopredeljnje.

Naime, dok se spoljašnji aspekt samoopredeljenja izjednačava sa izdvajanjem odreĎenog entiteta iz

postojeće države najčešće kroz formiranje samostalne države ali i udruživanje ili integraciju sa drugom

državom unutrašnji aspekt samoopredeljenja podrazumeva širok spektar mogućnosti koje bi zadovoljile

zahteve manjinskih grupa i obezbedile njihovou stvarnu jednakost sa većinom kao i održavanje njihovih

posebnih karakteristika unutar postojeće države, dakle bez menjanja granica. Vrhovni sud Kanade je u

stavu 126 svog Savetodavnog mišljenja po pitanju secesije Kvebeka naveo

„Iz priznatih izvora meĎunarodnog prava sledi da se pravo naroda na samoopredeljnje normalno

ostvaruje kroz unutrašnje samoopredeljnje – nastojanja jednog naroda da ostvari politički ekonomski,

socijalni i kulturni razvoj u okviru postoeće države. Pravo na spoljašnje samoopredeljnje....postoji samo

u najekstremnijim slučajevima a i tada u strogo definisanim okolnostima―.51

Prema tome, spoljašnje

samoopredeljnje prema Savetodavnom mišljenju Vrhovnog suda Kanade je moguće samo ukoliko država

ne uspe da obezbedi ostvarenje unutrašnjeg samoopredeljenje svojim graĎanima.52

Bruno Simma navodi da „pojam unutrašnjeg samoopredeljenja ima dvojako značenje. Prvo značenje je

da su ljudi koji su se organizovali u državu slobodni da odluče o obliku vladavine i zabranjuje bilo kakvu

intervenciju u ovom pogledu. Drugo, pravo na unutrašnje samoopredeljenj može da znači da etnička

manjina koja živi u odreĎenoj državi .....ima pravo da zahteva odreĎeno poštovanje svoje posebne

situacije ―...što u stvari znači pravo na odbijanje asimilacije i očuvanje posebnosti.53

Deklaracija iz 1970 godine u odeljku pod naslovom „Princip ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda―

navodi načine ostvarivanja prava naroda na samoopredeljenje što podrazumeva „stvaranje suverene i

nezavisne države, slobodno udruživanje i integracija s nekim nezavisnim državama ili uspostavljanje bilo

kog drugog političkog poretka koji bi jedan narod slobodno odabrao". Jasno je da se ovde radi o

spoljašnjem pravu na samoopredeljenje mada može da se tumači i šire tako da politički poredak po volji

naroda obuhvata i odreĎene oblike samouprave ili autonomije kao oblike ostvarivanja unutrašnjeg

samoopredeljenja.

51

Savetodavno Mišljenje po pitanju nezavisnosti Kvebeka dostupno na http://scc.lexum.org/en/1998/1998scr2-

217/1998scr2-217.html 52

Macklem, Patrick, Militant Democracy, Legal Pluralism, and the Paradox of Self-Determination (April 2005). U

Toronto, Legal Studies Research Paper No. 05-03, page 20. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=702465 or

doi:10.2139/ssrn.702465 53

Bruno simma strana 56

13

Unutrašnji aspekt samoopredeljnja naglašen je u sada čuvenoj pretposlednjoj odredbi Deklaracije iz 1970

godine:

„Ništa u prethodnim paragrafima neće biti tumačeno kao da ovlašćuje lii podstiče bilo kakvu akciju koja

bi imala za cilj da razori ili ugrozi, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političku nezavisnost

bilo koje suverene i nezavisne države, koja se ponaša u skladu s načelom ravnopravnosti i

samoopredeljenja naroda... i kojom otuda upravlja vlada koja predstavlja celokupan narod teritorije bez

obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje.“54

Tumačenje ove odredbe je izazvalo mnoštvo kontroverzi u meĎunarodonom pravu. Pitanje koje se

postavilo jeste da li ponašanje država koje je suprotno navedenom članu daje pravo manjinskoj grupi na

otcepljenje? Shaw navodi da je „obrnuto čitanje― ove odredbe tako da dopušta otcepljenje od države koja

se ne ponaša u skladu sa pravom na samoopredeljenje naroda i čija vlada ne predstavlja celokupan narod

nepravilno zato što se direktno sukobljava sa osnovim principom meĎunarodnog prava tj teritorijalnim

integritetom. On naglašava da se takvo ponašanje suverene države može uzeti u obzir od strane drugih

država prilikom donošenja odluke o meĎunarodnom priznanju entiteta koji se otcepio.55

Ovde dolazimo

do ključnog pitanja koje je još uvek prilično nejasno a glasi: Kada odreĎene etničke manjine unutar

suverene države i van kolonijalnog konteksta stiču pravo da iskoriste spoljašnje samoopredeljenje tj

otcepljenje? Većina komentatora nije toliko suzdržana kao Shaw. Knopp navodi da je ova odredba

deklaracije iz 1970 postala "interpretativni standard za secesiju" kao krajnju meru preduzetu radi

otklanjanja konstantnog i flagrantnog kršenja ljudskih prava ili nepredstavljanja ili nedovoljnog

predstavljanja etničkih ili verskih grupa u državnoj vlasti.56

Ista autorka, sumirajući pozitivno

meĎunarodno pravo, naglašava da pravo na samoopredeljenje može biti tumačeno tako da opravdava

otcepljenje samo u slučajevima kada ne postoje manje drastične mere koje bi mogle osloboditi odreĎeni

narod od ugnjetavanja.57

54

Prevod u MeĎunarodno javno pravo, zbirka dokumenata, Beogradski centar za ljudska prava 2005, str. 37,38.

Bečka deklaracija i program akcije usvojena na Svetskoj konferenicji o ljudskim pravima održanoj u Beču 1993

godine ponavlja ovu odredbu Deklaracije ali menja zadnje reči zabranujući isključivanje predstavljanja po bilo kojoj

osnovi. Ova Deklaracija je usvojena od strane Generalne Skupštine UN-a 1993 godine u Rezoluciji 48/121. 55

Shaw takoĎe navodi da se jedna tako značajna novina koja se direktno sukobljava sa načelom teritorijalnog

integriteta ne može uvoditi pomoćom klauzulom. Vidi Malcolm N. Shaw, ―Peoples, Territorialism and Boundaries‖,

Eur J Int Law (1997) 8(3): 478-507,page 483. Dostupan online http://www.ejil.org/pdfs/8/3/1457.pdf 56

Karen Knop,Diversity and Self-Determination in International Law (Cambridge University Press, 2002) page 74 57

Karen Knop,Diversity and Self-Determination in International Law (Cambridge University Press, 2002) page 82

14

Nije sasvim jasno koja prava država treba da garantuje da bi u potpunosti poštovala pravo na

samoopredeljenje. Drugim rečima, nejasno je nepoštovanje kojih prava, individualnih, kolektivnih ili

možda oba, može da aktivira pravo na secesiju?58

S druge strane, ukoliko pretposlednju odredbu

Deklaracije iz 1970 tumačimo usko čini se da je dovoljno samo uspostaviti predstavničku vladu, koja opet

ne mora nužno biti demokratska.59

TakoĎe, možemo zamisliti formalno demokratsku vladu koja nije

preterano osetljiva na probleme manjinskih grupa na svojoj teritoriji i ne obezbeĎuje im delotvornu

pravnu zaštitu odnosno državni organi diskriminištu pripadnike manjina koji, sa druge strane, nisu

dovoljno brojni ili organizovani da se protiv takve prakse bore u politčkoj areni ili kroz pravni sistem.

Položaj Roma u Evropi je prilično indikativan u tom smislu. Sudija Lucius Wildhaber u čuvenoj presudi

Evropskog suda za ljudska prava Loizidu protiv Turske iz 1996. godine se u izdvojenom mišljenju

dotakao ovog pitanja i izneo prilično inkluzivo mišljenje u kojem posebno navodi ljudska prava i

demokratiju koju treba shvatiti kao reprezentativnu vladu. Wildhaber navodi da se pravo na

samoopredeljenje može shvatiti kao "sredstvo koje se može koristiti da bi se ponovo ustanovile

meĎunarodne norme ljudskih prava i demokratije. "60

U radovima stručnjaka meĎunarodnog prava najviše podrške ima mišljenje da spoljašnje

samoopredeljenje tj. otcepljenje predstavlja krajnju meru koja se može preduzeti jedino ukoliko su

iscrpljeni sva drugi moguća rešenja a ta država brutalno i masovno krši ljudska prava svojih graĎana ili

dela svojih graĎana (remedial secession). Kao primer ovakvog korišćenja prava na samoopredeljnje se

navodi otcepljenje Istočnog Pakistana (današnji Bangladeš) od Pakistana.61

Korišćenje spoljnjeg

samoopredeljenja predstavlja, dakle, izuzetak od pravila da se pravo na samoopredeljnje ostvaruje unutar

granica suverenih država. Kao i svaki izuzetak, on se tumači strogo što će reći stepen i razmere i način

kršenja ljudskih prava od strane države moraju biti kontinuirano,brutalno i rašireno. Drugim rečima,

pravo na otcepljenje mogu imati samo „narodi koji trpe diskriminaciju, odricanje prava na predstavničku

vladu i samo ukoliko je diskriminaciono ponašanje toliko prodorno, razgranato i sistematsko da

58

Ibid 59

Ibid 76 Za detaljnju raspravu o tome šta se podrazumeva pod reprezentativnom vladom i da li ona nužno mora biti

demokratska u skladu sa zapadnim shvatanjem demokratije vidi David Raic ―Statehood and the Law of Self-

Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 273,280 60

Loizidu protiv Turske (Predstavka br. 15318/89), Presuda, 28. novembar 1996. godine. Prevod presude na srpski

jezik dostupan je na web sajtu Beogradskog centra za ljudska prava

http://www.bgcentar.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=584:loizidu-protiv-turske11-

&catid=83, Karen Knop,Diversity and Self-Determination in International Law (Cambridge University Press, 2002)

page 77 61

Kritika ovog mišljenja se zasniva na činjenici da, osim Bangladeša, nema nijednog nespornog primera korišćenja

remedijalnog otcepljenja u meĎunarodnoj praksi.

15

konkretno ugrožava opstanak takvih naroda i gde ne postoji jaka verovatnoća da će se diskriminacija

okončati―.62

I drugi autori, poput Kasezea, postavljaju veoma visok standard odnosno stepen kršenja ljudskih prava

koje bi opravdalo otcepljenje kao i propast svih pokušaja da se ostvari unutrašnje pravo na

samoopredeljnje63. Generalno gledano postoje odreĎene nedoumica povodom toga koji stepen

diskriminacije i kršenja ljudskih prava je dovoljan da opravda otcepljenje dela teritorije nastanjenog

etničkom manjinom. Čini se da svaka diskriminacija ne opravdava otcepljenje i da se u obzir uzima

„kvalitet i kvantitet diskriminacije― , da li je država u pitanju spremna da prekine nasilje i da li su

dostupna delotvorna pravna sredstva kroz domaće institucije64

. Konačno, pravo na otcepljenje može

postojati ukoliko je „diskriminisana manjina izložena akcijama suverene države koje se sastoje u

očiglednom i brutalnom kršenju osnovnih ljudskih prava npr. kroz ubijanje ili neograničeno zatvaranje

bez pravne zaštite, uništenje porodičnih veza, eksproprijacija bez uzimanja u obzir sredstava neophodnoh

za život, kroz specijalne zabrane usmerene protiv odreĎene religijske zajednice ili upotrebe sopstevenog

jezika i konačno kroz sprovoĎenje ovih zabrana brutalnim metodama i merama―65

Hanum navodi dva slučaja kada je secesija moguća. Jedan se odnosi na masovno kršenje ljudskih prava,

dok je drugi vezan za arbitrerno odbijanje države da akomodira zahteve manjinskih grupa za

samoupravom ili manjinskim pravima.66

Ovde vidimo da, po nekim komentatorima, čak i nepoštovanje manjinskih prava mogu biti osnov za

secesiju. Na drugoj krajnosti je tzv „demokratska teorija političkog samoopredeljenja― koja zagovara da

zajednice koje žele da se otcepe ne moraju da opravdavaju svoju odluku jer formiranje posebnog

političkog entiteta predstavlja nastavak uživanja slobode udruživanja.67

Bez ulaženja u opravdanost

ovakvih zahteva, možemo zaključiti da je ovakvo tumačenje ipak nije uobičajeno. Ipak, nepoštovanje

manjinskih prava kao osnov za secesiju ima svoj osnov koji predatira Deklaraciju o prijateljskim

odnosima izmeĎu država i vezuje se za gore pomenuti slučaj Alandskih ostrva. Naime, Komisija

pravnika, telo imenovano od strane Saveta Društva naroda, je potvrdio nadležnost Društva naroda da

62

Susanna Mancini, Rethinking the Boundaries of Democratic Secession: Liberalism, Nationalism and the Right of

Minorities to Self-Determination (2008). International Journal of Constitutional Law, No. 3 & 4, pp. 553-584,

July/October 2008, page 5. Available at SSRN: http://ssrn.com/abstract=1485483 63

A. Cassese, Self-Determination of Peoples (1995); at 120 64

Brunno Simma strana 58 65

ibid 66

Hurst Hannum, The Specter of Secession, FOREIGN AFFAIRS-Volume 77 No. 2. Strana 16,17 67

Harry Beran „A democratic theory of political selfdetermination for a new world order― in Theories of secession

Edited by Percy B.Lehning,1998 Routledge strana 42, Za razmatranje ovog odnosa otcepljenja i prava na

demokratiju vidi Diane F. Orentlicher, Separatism and the Democratic Entitlement

16

razmotri ovo pitanje jer „Finska u tom trenutuku još uvek nije imala karakter u potpunosti konstituisane

države―68

Komisija izvestilaca, telo formirano da ispita ovaj spor u meritumu, je podržala teritorijalni integritet

Finske navodeći da žitelje Alandskih ostrva nemaju pravo da se otcepe od Finske i pridruže Švedskoj.

Ipak, izvestioci su takoĎe naveli da otcepljenje manjine od matične države može biti opravdano ali samo

u krajnjem slučaju tj. kada država nije u stanju da zajemči religijske, jezičke i socijalne slobode

pripadnicima manjina69

Dakle, ukoliko je država nesposobna ili nije voljna da zajemči manjinska prava

stav Komisija izvestilaca se može tumačiti tako da opravdava otcepljenje 70

MeĎunarodni pakt o graĎanskim i političkim pravima71

i MeĎunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i

kulturnim pravima72

sadrže identičan prvi član koji glasi:

Član 1.

1. Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje. Na osnovu ovog prava oni slobodno odreĎuju svoj

politički položaj i slobodno postižu svoj privredni, društveni i kulturni razvoj.

2. Radi ostvarenja svojih ciljeva, svi narodi mogu slobodno raspolagati svojim prirodnim bogatstvima i

izvorima bez ugrožavanja obaveza koje proizlaze iz meĎunarodne privredne saradnje, zasnovane na

načelu uzajamne koristi i meĎunarodnom pravu. Ni u kom slučaju narod ne može biti lišen sopstvenih

sredstava opstanka.

3. Države ugovornice ovog Pakta, uključujući tu i one koje su odgovorne za upravljanje nesamoupravnim

teritorijama i teritorijama pod starateljstvom, dužne su da olakšaju ostvarenje prava naroda na

samoopredeljenje i da poštuju ovo pravo shodno odredbama Povelje Ujedinjenih nacija.73

Isticanja prava na samoopredeljenje u prvom članu oba MeĎunarodna pakta je od izuzetnog značaja iz

nekoliko razloga. Prvi put je pravo na samoopredeljenje zajemčeno jednim meĎunarodnim pravno

obavezujućim dokumentom. Drugim rečima, Paktovi su samoopredeljenje prepoznali kao graĎansko i

68

Boris Krivokapić i drugi „Alandska ostrva primer uspešne autonomije―, Institut za uporedno pravo i Forum za

etničke odnose, 2001 strana 15 69

David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 329 70

Karen Knop,Diversity and Self-Determination in International Law (Cambridge University Press, 2002) page

77,78. 71

Usvojen i otvoren za potpisivanje i ratifikovanje ili pristupanje rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih

nacija 2200A (XXI) od 16. decembra 1966 godine. Stupio na snagu 23. marta 1976. godine u skladu sa članom 49.

Službeni list SFRJ (MeĎunarodni ugovori) Br. 7/1971. 72

Usvojen i otvoren za potpisivanje i ratifikovanje ili pristupanje rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih

nacija 2200A (XXI) od 16. decembra 1966. godine. Stupio na snagu 3. januara 1976. u skladu sa članom 27.

Službeni list SFRJ" (MeĎunarodni ugovori) br. 7/1971. 73

Prevod u Univerzalni dokumenti o ljudskim pravima, Beogradski centar za ljudska prava 2001, str. 29

17

političko ali i ekonomsko, kulturno i socialno pravo što konačno uspostvlja trajnu vezu izmeĎu

samoopredeljenja i ljudskih prava.74

Komitet za ljudska prava, telo ustanovljeno Paktom o graĎanskim i

političkim pravima, dao je autoritativno tumačenje prava na samoopredeljenje i redovno tražio od država

ugovornica da u svojim peridičnim izveštajima Komitetu o merama preduzetim radi implementacije

odredaba Pakta posebnu pažnju posvete ostvarivanju prava na samoopredeljenje. Generalni komentar

prava na samoopredeljenje Komiteta još veću pažnju poklanja unutrašnjem aspektu samoopredeljenja

povezujući ga sa ostalim zajemčenim pravima i navodeći da je pravo na samoopredeljnje u stvari

preduslov uživanja ostalih ljudskih prava. Ipak, Komitet je odbio da postupa po individualnim

predstavkama koje navode kršenje prava na samoopredeljnje iz razloga što pojedinci nemaju aktivnu

legitimaciju da se žale na kršenje kolektivnog prava.75

Domorodački naroda koji su pretrpeli istorijske napravde i bili podvgnuti dugotrajnoj represiji od

kolonizatora svoje zahteve za posebnim pravima i većim stepenom automije takoĎe temelje na pravu na

samoopredeljenje. Njihova situacija je slična situaciji kolonizovanih naroda Afrike i Azije a opet različita

u faktičkim rezultatima represije. Naime, afrički i azijski narodi su iz peroda represije izašli kao

nesumnjiva većina na teritorijama koje su nastanjivali pre kolonizacije čiji je glas za samostalnošću kroz,

aktivosti UN-a, artikulisan u pravo na samoopredeljenje. Posledice kolonijalne vlasti nad domorodačkim

narodima su veoma drugačije u negativnom smislu. Kolonijalisti su na teritorijama domorodačkih

osnovali sopstvene političke entitete koji su vremenom postali nezavisne države i marginalizovali

domorodačke narode stavljajući ih u podreĎen položaj koji su koji su vremenom stekli većinu i stekli

atribute dominantne većine. Usled takvog razvoja dogaĎaja, tj. viševekovne represije i marginalizacije

glas domorodačkog stanovništva nije mogao da se čuje ili bar da bude gromoglasan kao glas afričkih i

azijskih naroda. Države nastale od bivših kolonija u kojima su doseljnici Evropskog porekla činili

ogromnu većinu su postale najmoćnije države sveta a teritorije tradicionalno naseljene domorodačkim

narodima su se nalazili u srži njihove države a ne u hiljadama kilometara udaljenim prekomorskim

kolonijama. Takav razvoj dogaĎaja je prigušio legitimne zahteve domorodačkih naroda tj Američkih

indijanaca, Australisjkih aboridžina, Maora sa Novog Zelanda i drugih, dok se princip slane vode

postavio izmeĎu njih i prava na samoopredeljnja koje su izvojevali drugi kolonizovani narodi. Kymlicka

definiše starosedelačke narode naspram tzv. nacionalnih manjina. Prema njemu domorodački narodi

su"narodi čije su tradicionalne teritorije preuzeli doseljenici, i koji su zatim, silom ili sporazumno, bili

uključeni u države koje vode narodi koji oni smatraju strancima. Dok ostale nacionalne manjine sanjaju

74

Right of Self - Determination in international law, Craford, 27 75

Patrick Thornberry, International Law and the Rights of Minorities, Oxford, 1991, strana 216

18

o statusu koji imaju državotvoren nacije, sa sličnim ekonomskim i društvenim institucijama i

dostignućima, starosedelački narodi obično traže nešto sasvim različito: mogućnost da da zadrže izvesni

tradicionalni način života i verovanja, i da, uprkos tome, na svoj način participiraju u modernom svetu.

Pored autonomije koja je potrebna da bi se izveo ovakav projekat, starosedelački narodi po pravilu traže

od šire društvene zajednice poštovanje i priznanje da se započne sa ispravljanjem nepravdi koje su trpeli

decenijama ili vekovima kao graĎani drugog reda, ili čak, kao negraĎani ili robovi.76

Kymlicka takoĎe navodi da "ne postoji univerzalno dogovorena definicija starosedelačkih naroda" i pravi

razliku izmeĎu nedržavotvornih nacija, (tj. nacija koje su nacionalna manjina u jednoj državi i nemaju

državu u kojoj pojedinci njihove nacije čine većinu,npr. Baski, Katalonci, Flamanci itd.), koji su iz borbe

za osnivanje nacionalnih država izašle kao gubitnici dok su domorodački narodi (npr. Sami, Inuiti, Maori,

američki indijanci) jednostavno bili potpuno izolovani iz tog procesa. 77

I ovde su se interesi sukobili s obzirom da su domorodački narodi želeli da se njihovo pravo na

samoopredeljnje proteže i do svog ekstrema tj otcepljenja dok je većina država koje u svom sastavu imaju

ove narode nastojala da ograniči ovo pravo kako ne bi ugrozilo teritorijalni suverenitet ali i druge važne

interese te države.78

Komitet za ljudska prava nije prihvatao predstavke pojedinaca koji su pripadali

domorodačkim narodima navodeći povredu prava na samoopredeljenje garantovanog članom 1 već je

posmatrao probleme kroz član 27 kojim su pojedinim članovima domorodačkin naroda garantuje pravo da

uživaju svoju kulturu.79

Ipak, on je ustanovio da član 1 može uticati na tumačenje ostalih prava

garantovanih Paktom uključujući i član 27. 80

Ipak, zahtevi za posebnim pravima obogaćuju pojam samopredeljenja.U njihovom kontekstu poseban

naglasak se stavlja na vlasništvo i korišćenje zemlje, teritorija i drugih prirodnih resursa sa kojim su

76

Vil Kimlika "Zapadna politička teorija i etnički odnosi u Istočnoj Evropi" u Može li se izvoziti liberalni

pluralizam? Urednici Vil Kimlika i Magda Opalski 2002, izdanje na srpskom jeziku, 2002 Beogradski centar za

ljudska prava strana 37 77

Ibid 78

Vidi Boris Krivokapic," Domorodački narodi i osnovni elementi njihove meĎunarodnopravne zaštite" u Ustavne i

MeĎunarodnopravne Garancije LJudskih Prava, Zbornik radova sa meĎunarodne naučne konferencije održane 28.

maja. 2008. godine na Pravnom fakultetu u Nišu

Niš, dostupan na http://www.prafak.ni.ac.rs/files/centar_pub/medj_zbor.pdf 79

Vojin Dimitrijević „Prava pripadnika manjina prema meĎunarodnom paktu o graĎanskim i političkim pravima― u

Ustavne i meĎunarodnopravne garancije ljudskih prava, Zbornik radova sa meĎunarodne naučne konferencije

održane 28. maja. 2008. godine na Pravnom fakultetu u Nišu Niš,strana 12 dostupan na

http://www.prafak.ni.ac.rs/files/centar_pub/medj_zbor.pdf 80

Martin Scheinin, Indigenous Peoples‟ Rights under the International Covenant on Civil and Political Rights u

International Law and Indigenous Peoples edited by Joshua Castellino and Niamh Walsh the Raoul Wallenberg

Institute, human rights Library , volume 20 MartinusARTINUS Nijhoff Publishers Leiden/Boston 2005 strana 13,14

19

tradicionalno vezani.81

Specijalni izvestilac UN-a navodi da „ukoliko se domorodački narodi liše

prirodnih resursa koji pripadaju njihovoj zemlji i teritorijama onda bi bili lišeni smislnog uživanja

ekonomskog i političkog samoopredeljnja, sopstvenog razvoja a u mnogim situacijma bi efektivno bili

lišeni njihovih kultura i uživanja drugih ljudskih prava usled estremnog siromaštva i nedosatka pristupa

sredstvima za život―82

Prvi meĎunarodni dokument u kojem se jasno uspostavlja veza izmeĎu domorodačkih naroda i prava na

korišćenje zemlje je Konvencija br. 169. o domorodačkim i plemenskim narodima u nezavisnim zemljama

iz 1989 prvi put je predvidela prava domorodačkih naroda na zemlju i prirodne resurse

Član 15

1. Prava naroda koji se odnose na prirodne resurse koje pripadaju njihovoj zemlji biće naročito zaštićeni.

Ova prava uključuju pravo ovih naroda da učestvuju u upotrebi, upravljanju i očuvanju ovih resursa.83

Strah država od narušavanja teritorijalnog integriteta ali i sukoba prava domorodačkih naroda na zemlju i

prirodne resurse sa pravima drugih graĎana je i ovde došao u prvi plan te su do danas samo 22 države , od

ukupno 70 država u kojima žive ovi narodi,84

ratifikovale Konvenciju br. 169 85

dok neke od država sa

najvećim brojem domorodačkih naroda nisu glasale za Deklaraciju o pravima domorodačkih naroda koja

je nakon 25 godina od početka konsultacija usvojena u Generalnoj skupštini UN-a.86

Ova deklaracija

formuliše minimalni standard kome treba težiti ali ne isključuje razvoj novih prava u budućnosti.

81

Za analizu pitanja prava na zemlju domoraodačkin naroda u modernom meĎunarodnom pravu vidi Joshua

Castellino, the ‗Right‘ to Land, International Law &Indigenous Peoples 89-117, u INTERNATIONAL LAW AND

INDIGENOUS PEOPLES in EDITED BY JOSHUA CASTELLINO AND NIAMH WALSH

THE RAOUL WALLENBERG INSTITUTE HUMAN RIGHTS LIBRARY VOLUME 20 MARTINUS NIJHOFF

PUBLISHERS LEIDEN/BOSTON 2005, Prvi meĎunarodni dokument u kojem se jasno uspostavlja veza izmeĎu

domorodačkih naroda i prava na korišćenje zemlje je Konvencija MeĎunnarodne organizacije rada izbr. 169 iz 1989

godine. 82

Erica-Irene A. Daes, Indigenous Peoples' Permanent Sovereignty Over Natural Resources: Final Report of the

Special Rapporteur, Erica-Irene A. Daes, Commission on Human Rights (E/CN.4/Sub.2/2004/30, July 13, 2004), p.

17. 83

Article 15 1. The rights of the peoples concerned to the natural resources pertaining to their lands shall be

specially safeguarded. These rights include the right of these peoples to participate in the use, management and

conservation of these resources.Konvencija je dostupna na engleskom jeziku na 84

Vidi Boris Krivokapic," Domorodački narodi i osnovni elementi njihove meĎunarodnopravne zaštite" u Ustavne i

MeĎunarodnopravne Garancije LJudskih Prava, Zbornik radova sa meĎunarodne naučne konferencije održane 28.

maja. 2008. godine na Pravnom fakultetu u Nišu, Niš,strana 37 dostupan na

http://www.prafak.ni.ac.rs/files/centar_pub/medj_zbor.pdf 85

http://www.ilo.org/ilolex/cgi-lex/ratifce.pl?C169 86

Tekst deklaracije na engleskom jeziku dostupan je na

http://www.un.org/ga/search/view_doc.asp?symbol=A/RES/61/295

20

Član 3 Deklaracije koji jemči pravo na samoopredeljenje glasi „Domorodački narodi imaju pravo na

samoopredeljenje. Na osnovu tog prava oni slobodno odreĎuju svoj poitički status i slobodno teže svom

ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju ― Član 4 objašnjava član 3 i glasi „Domorodački narodi,

ostvarujući svoje pravo na samoopredeljenje, imaju pravo na autonomiju ili samoupravu u pitanjima koji

se odnose na njihove interne i lokalne poslove, kao i načine i sredstva finansiranja njihovih autonomnih

funkcija―. Ipak član 46 ponavlja poznato načelo meĎunarodnog prava i zabranjuje aktivnosti usmerene ka

narušavanju teritorijalnog integriteta suverenih država.

Dakle pravo na samoopredeljenje domorodačkih naroda se takoĎe sukobilo sa interesom država da brane

svoj teritorijalni integritet ali i da ograniče prava na zemljište i prirodne resurse kako ne bi ugrozile

njihove interese koji se ogledaju u eksploataciji mineralnih i rudnih bogatstava ali i prava drugih graĎana

koji su postali zakoniti vlasnici zemlje na koju pravo polažu domorodački narodi. Ipak, većina

domorodačkih naroda ne pretenduje na osnivanje sopstvenih država već zahteva „očuvanje njihovog

tradicionalnog načina života,njegovu promenu po sopstevnom izboru i razvoj njihovih kultura―87

U tom

smislu Dekalracija naglašava unutrašnji aspekt samoopredeljnje navodeći zabranu diskriminacije i

uživanje individualnih ljudskih prava ali pruža i iscrpan popis kolektivnih prava koja pripadaju

domorodačkim narodima kao grupi. Tu spadaju pravo na samoopredeljenje, autonomiju, prava na

vlasništvo i korišćenje zemlje, zabranu prisilne asimilacije i uništenje njihove kulturne baštine, pravo na

praktikovanje sopstvene kulture, tradicije i običaja, pravo da osnivaju i kontrolišu obrazovne institucije i

medije na sopstvenom jeziku. Čini se da se pravo na samoopredeljenje domorodačkih naroda uklapa u

opštu tendenciju ostvarivanja prava na samoopredeljenje kroz individualna ljudska prava ali i kolektivna

prava koja imaju za cilj zaštitu identiteta i tradicionalnog načina života domoradačkih naroda unutar

postejećih granica.

Konačno pregled istorijskog razvoja prava na samoopredeljenje ne bi bio potpun ukoliko ne bi razmotrili

dešavanja nakon pada Berlinskog zida kada su SSSR, SFRJ i Čehoslovačka prestale da postoje. Sve

novosnovane države su se pozivale na pravo na samoopredeljenje kako bi zadobile državnost.

Dimitrijević navodi da je su ovi zahtevi naišli na političku podršku zato što su se „zaodenuli u

suprotstavljanje komunizmu―88

. Ipak, postavlja se pitanje koliko je pravo na samoopredeljenje u pravnom

smislu bilo upotrebljivo kao osnov za državnost u tom kontekstu? Badinterova komisija je stala na

87

United nations Audovisual library of International law. 88

Vidi Vojin Dimitrijević i ostali u „MeĎunarodno pravo ljudskih prava― Beogradski centar za ljudska prava, 2006

strana 287

21

stanovište da je „SFRJ u procesu raspadanja―89

što nas vodi do zaključka da se SFRJ jednostavno raspala

na njene sastavne delove tj. republike. Drugim rečima, republike se nisu otcepile od matične države

pozivanjem na pravo na samoopredeljenje već je SFRJ jednostavno prestala da postoji. U tom smislu, ne

čudi što zahtevi SRJ da bude jedina naslednica SFRJ nisu urodili plodom. Čehoslovačka se razdružila

putem pregovora dok su se republike bivšeg sovjetskog saveza sporazumno tranformisale u Zajednicu

Nezavisnih Država.

U slučaju SFRJ Komisija je podržala princip uti posidetis juris prenoseći ga sa principa koji je podržavao

demarkacione linije izmeĎu Afričkih kolonija u kontekst višenacionalne federacije kakva je bila SFRJ i

karakterišući ga kao opšte pravilo meĎunarodnog prava90

. Tu su unutrašnje granice izmeĎu Saveznih

republika dobile meĎunarodno priznanje putem navedenog principa. Ovo je otvorilo drugi problem.

Naime, ako se, prilikom raspada federacije, nove države imaju utvrĎivati putem federalnih granica, onda

unitarna država ima motivaciju (perverse incentive) da po svaku cenu odbije federalizaciju u smislu

ostvarivanja unutrašnjeg samoopredeljeja jer to, u slučaju pozivanje na pravo na samoopredeljenje i

primene principa uti posidetis juris može voditi otcepljenju.

Konačno, raspad SFRJ ima unekoliko paradoksalne rezultate po pitanju prava na samoopredeljnje. Sa

jedne strane, Badinterova komisije je stala na stanovište da se nove države imaju formirati na republičkim

granicama ali da te države moraju da obezbede pripadnicima manjina „sva prava čoveka i osnovne

slobode priznate meĎunarodnim pravom, uključujući i, u slučaju potrebe, pravo na nacionalno

opredeljenje... pravo na priznavanje njihovog identiteta....prava manjina.91

što odgovara unutrašnjoj

dimenziji prava na samoopredeljnje. TakoĎe Evropska zajednica je 1991. godine donela Deklaraciju o

Jugoslaviji koja ponavlja zahteve za poštovanjem individualnih ljudskih prava i manjinskih prava kao

uslov za priznanje novih država.92

Sa druge strane, princip uti posidetis juris, proširen na unutrašnje

granice suverenih država, može da ima neplanirane posledice tj. da utiče na države da uskraćuju

ostvarivanje unutrašnjeg samoopredeljenja putem federalizaciju ili uspostavljanja teritorijalne autonomiju

iz straha da u jednom trenutku te manjine mogu da istaknu zahtev za samostalnošću i pozovu se na

princip uti posidetis juris.

89

Vidi prvo mišljenje Arbitražna komisija u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji,dostupno na srpskom jeziku

na http://www.pescanik.net/content/view/2314/66/, takoĎe vidi James Crawford „The Right of Self-Determination in

International Law: Its Development and future in Peoples Rights Edited by philip Alston page 54 90

Vidi fusnotu... 91

Komisija u svom mišljenju br. 2 takoĎe navodi da „u skladu sa normama koje sada predstavljaju imperative

opšteg meĎunarodnog prava, države su dužne da obezbede poštovanje prava manjina. Ovaj zahtev se postavlja svim

republikama u odnosu na manjine koje su ustanovljene na njihovim teritorijama―. 92

Vidi Malcolm N. Shaw, ―Peoples, Territorialism and Boundaries‖, Eur J Int Law (1997) 8(3): 478-507,page 506.

Dostupan online http://www.ejil.org/pdfs/8/3/1457.pdf

22

Čini se da je se dogaĎanja nakon rušenja berlinskog zida mogu tumačiti tako da osnažuju unutrašnju

dimenziju prava na samoopredeljenje.

Pravo na samopredeljenje je steklo status imperativne norme opšteg meĎunarodnog prava (jus cogens) ali

samo u uskom značenju definisanom Deklaracijom načelima meĎunarodnog prava tj u slučaju

podvrgavanja naroda stranom potčinjavanju, dominaciji ili eksploataciji.93

Nakon završetka procesa

dekolonizacije kao glavno se nametnulo pitanje značenja i uloge prava na samoopredeljenje u

meĎunarodnom pravu.

Moderno shvatanje prava na samoopredeljenje – pobeda načela teritorijalnog integriteta ili

Damoklov mač nad glavama država?

Strategija koja je razvijena kako bi se odredilo mesto prava na samoopredeljenje u post-kolonijalnom

svetu jeste fokusiranje na njegovu unutrašnju dimenziju odnosno njegovo polje delovanja se ograničava

na političke i pravne mehanizme koji omogućavaju uživanje individualnih ljudskih prava i zaštitu

posebnih karakteristika odreĎene grupe. Tako Shaw navodi da se se van kolonijalnog konteksta ili

slučajeva strane okupacije načelo samoopredeljenja preobrazilo tako da se koncentriše na pitanja ljudskih

prava unutar teritorije svake države 94

. ali i uključivanje svih graĎana u proces donošenja odluka u

pojedinačnim državama. McCorquodale u celini objašnjava pravo naroda na samoopredeljnje kroz

meĎunarodno pravo ljudskih pravo95

Za odreĎivanje prava na samoopredeljnje kao kamena temeljca na kojima počiva graĎevina ljudskih prava

u najvećoj meri su zaslužni MeĎunarodni paktovi o ljudskim pravim koji su pravo na samoopredeljnje na

velika vrata uveli u diskurs ljudskih prava.

Fox navodi da se unutrašnje pravo na samopredeljnje „manifestuje kroz strukture domaćih političkih

institucija― koje mogu da uključe „režime zaštite manjina, demokratskog politčkog proces, garancije

93

Vidi Manfred Nowak, U.N. Covenant on Civil and Political Rights - CCPR Commentary, 2. izd., Kehl –

Strasbourg, 2005, page 8 94

Malcolm N. Shaw, ―Peoples, Territorialism and Boundaries‖, Eur J Int Law (1997) 8(3): 478-507,page 483.

Dostupan online http://www.ejil.org/pdfs/8/3/1457.pdf 95

Karen Knop,Diversity and Self-Determination in International Law (Cambridge University Press, 2002) page

81,82

23

kulturnih prava i različite oblike autonomije―96

Čini se da je, nakon završetka procesa dekolonizacije,

akcenat stavljen na unutrašnju dimenziju samoopredeljenja dobrim delom kako bi se pomirio ovaj princip

sa principom teritorijalnog integriteta država. Pravo na samoopredeljenje je prestalo da se posmatra kao

pravo koje legitimizuje stvaranje suverene države već kao dinamičko pravo koje udomljuje ―čitav spektar

ustavnih i institucionalnih mogućnosti koje …… mogu da zaštite identite, kulturu, teritoriju i kapacitet za

samoupravu jedne zajednice‖97

Njegova konstatacija dobija na uverljivosti ukoliko uzmemo u obzir da je prinincip samoopredeljnja

pozicioniran u prvi član oba meĎunarodna pakta o ljudskim pravima i da ga Komitet za ljudska prava

(telo ustanovljeno MeĎunarodnim paktom o graĎanskim i političkim pravima) smatra preduslovom za

uživanje svih ostalih ljudskih prava. U ovom slučaju akcenat se stavlja na unutrašnjem samoopredeljenju i

dok je formiranjanje nezavisne države bilo pravilo u kontekstu dekolonizacije traženje rešenja unutar

postojećih granica je postalo pravilo dok je izuzetak tj. formiranje nezavisne države moguć jedino u

slučaju dugotrajne represije i brutalnog kršenje ljudskih prava.

U pogledu animoziteta izmeĎu prava na samoopredeljenje i principa teritorijalnog integriteta Vrhovni sud

Kanade je izneo mišljenje koje predstavlja meru dobrog odnosa izmeĎu ova dva pojma.

―Ne postoji inkompatibilnost izmeĎu održavanja teritorijalnog integriteta postojećih država….i prava

„naroda‟ da ostvare punu meru samoopredeljenja. Država čija vlada predstavlja celokupan narod ili

narode koji borave unutar njenih granica, na principu jednakosti i bez diskriminacije i koja poštuje

prinicpe samoopredeljenja u svojim unutrašnjim aranžmanima, ima pravo na zaštitu svog teritorijalno

integriteta zasnovano na meĎunarodnom pravu.‖98

Na kraju ovog poglavlja, možemo primetiti da je od svojih modernih početaka u Severnoj Americi krajem

18 veka samoopredeljenje nosilo u sebi zametak unutrašnjeg i spoljnjeg aspekta. Američki kolonisti su

posegnuli za oružjem i izborili svoju državnost tek kada im je Engleski kralj Džorž III jasno stavio do

znanja da mu ne pada na pamet da ih tretira kao graĎane već samo kao podanike krune čija prava mogu

biti dodeljena i oduzeta po ćefu države.

96

Gregory H. Fox, Self-Determination in the Post-Cold War Era: A New International Focus? 16 Mich. J. Int‘l L.

733, 733-736, 752-55 (1955) cited from Human Rights by Louis Henkin, Gerald L. Neuman, Diane F. Orentliche

and David W. Leebron, New York, New York Foundation Press, 1999. Page 465,466 97

Militant Democracy, Legal Pluralism and the Paradox of Self-Determination,Patrick Macklem, page 19 98

Stav 130 Mišljenja Vrhovnog suda Kanade u predmetu secesije Kvebeka

24

Nakon završetka procesa dekolonizacije mnogi pokreti unutar suverenih država temelje svoje političke

zahteve za posebnu državnost na pravu naroda na samoopredeljenje. U 2009 godini u svetu su trajala 26

oružana sukoba u kojima se jedna strana pozivala na samoopredeljnje, oko 55 kampanja koje se takoĎe

pozivauju na samoopredeljenje i koja lako mogu prerasti u konflikt i 15 privremeno smirenih konflikata

kod kojih postoji opasnost od nastavka sukoba99

Nejasnost meĎunarodnog prava po pitanju nosilaca prava

na samoopredeljnje nije doprinela rešavanju ovog problema. Naime, oni istuču politički zahtev da

predstavljaju narod. Ipak, kako formiranje države samo na osnovu etniciteta nema utemeljenje u

meĎunarodnom pravu100

i najčešće ne nailazi na podršku meĎunarodne zajednice jedino što im preostaje

jeste da zasnivaju svoje zahteve na kršenju ljudskih i manjinskih prava. U tom smislu može se

argumentovati stav da relativna saglasnost koja postoji u meĎunarodnom pravu da masovno kršenje

ljudskih prava može opravdati secesiju, u neku ruku, može voditi radikalizaciji akcija i zahteva

manjinskih grupa kako bi isprovocirali nesrazmeran odgovor države i na osnovu toga mogli braniti stav,

utemeljen na meĎunarodnom pravu, da ta grupa ima pravo na samoopredeljnje tj. nezavisnost kako krajnji

odgovor na masovno i flagrantno kršenje ljudskih prava od strane države u čijim okvirima se nalaze.

Zaista, u slučaju kontinuiranog terora najlogičniji metod zaustavljanja i prevencije nasilja jeste stavljanje

te grupa van dometa represivnih mehanizama države ugnjetača. U slučaju masovnog, neselektivnog i

kontinuiranog kršenja ljudskih prava fluidna, nejasna granica izmeĎu nacionalne manjine i naroda može

imati više šansi da prevagne u korist potonjeg. U takvim situacijama, na značaju dobija kako jedna država

reaguje na takve zahteve tj. da li pogoršava tretman manjina koje zahtevaju nezavisnost, ojačava

mehanizme zaštite individualnih ljudskih prava ili eventualno pregovara o uvoĎenju manjinskih prava.

Kontrolisati odgovor države postaje teže ukoliko radikalne frakcije unutar grupa koje zagovaraju

nezavisnost preduzimaju terorističke akte. U ovim slučajevima ranjivije su autoritarne države koje ne

poseduju mehanizme rešavanja konflikata ili smirivanja meĎunacionalnih trvenja kroz demokratski

proces. Ove države imaju neku vrstu "ugraĎene greške" koja počiva na odsustvu bilo kakve vrste

legitimiteta od strane graĎana a manifestuje se u potpunom odsustvu tradicije zaštite ljudskih prava i

uopšte mehanizama kontrole upotrebe sile. Ovaj deficit još više dolazi do izraza u pogledu manjinskih

grupa u takvim državama koje su najčešće u gorem položaju od većinskog stanovništva. Ne iznenaĎuje

99

Marc Weller"Settling Self-determination Confl icts: Recent Developments" EJIL, vol, 20, no. 1, 2009, strana 112 100

Diane Orentlicher navodi da "je meĎunarodno pravo gledano kao celina u zadnjim decenijama prihvatilo

kosmopolitsku, liberalnu viziju država" i da su "liberalni internacionalisti uveliko odbacili etničku posebnost kao

organizujući princip političkog legitimiteta...."i da je "globalna posvećenost ljudskim pravima u posleratnim

decenijama afirmisala kosmopolitsku veru u univerzalne norme koje zamenjuju parohijalne vrednosti zastarelog

nacionalizma " Diane Orentlicher, "Separation Anxiety: International Responses to Ethno-Separatist Claims". Cited

in Henry J. Steiner and Philip Alston (ed.), "International Human Rights in Context". Oxford: Oxford University

Press, 2 nd Edition, 2000, p. 1250.

25

zato, da ove države jednostavno nemaju kapaciteta da ispregovaraju kompromis izmeĎu manjinske i

većinske populacije koji bi odražavao pravu meru interesa različitih grupa.

U tom konteksu Kirgis naglašava postojanje inverzivnog odnosa izmeĎu različitih stepena

samoopredeljnje, koji na jednom kraju ravni imaju različite oblike autonomije i poštovanja ljudskih prava

koji ne narušavaju teritorijalnu celovitost države a na drugoj formiranje zasebnog subjekta meĎunarodnog

prava tj. korišćenje spoljnjeg samoopredelja, s jedne strane i demokratičnosti države u pitanju, sa druge

strane. Ovaj odnos varira u zavisnosti od stepena demokratije u jednoj državi. U tom smislu, pomenuti

autor navodi da će meĎunarodna zajednica dati prednost teritorijalnom integritetu visoko demokratske

države dok će manjinske grupe dobiti neki oblik unutrašnjeg samoopredelja, mada se možda ono neće

tako nazivati. Suprotno, ukoliko je u pitanju nereprezentativna tj. visoko autoritarna vlada, veće su

mogućnosti da meĎunarodna zajednica prihvati rešenje koje će imati destabilizujući efekat tj. koji će

rezultirati u otcepljenju dela teritorije. 101

U neku ruku, uslovi koji se navode za opravdavanje secesije i unutrašnje samoopredeljnje su dve strane

iste medalje zato što bi poštovanje tih prava dovelo do akomodacije zahteva za samoopredeljnjem u

postojećim državnim granicama.

Remedijalno otcepljenje, shvaćeno kao sankcija za državu koja uporno i konzistentno krši ljudska prava

dela svojih graĎana i ne preduzima ništa da tu situaciju promeni dobro se uklapa u moderni koncept

samoopredeljenja jer predstavlja sankciju ili Damoklov mač nad glavama država koja ne poštuje pravo

naroda na samoopredeljenje. Drugim rečima, bilo koje pravo (npr. pravo na samoopredeljenje) jednog

subjekta (u ovom slučaju naroda) koje stvara dužnosti (poštovanje osnovnih ljudskih prava, različiti

aranžmani koji imaju za cilj akomodiranje zahteva manjinskih grupa uključujući i manjinska prava)

drugom subjektu, (to su ovde države) neće biti efikasno zaštićeno ako njegovo kršenje nije na neki način

sankcionisano (otcepljenje dela teritorije).

Ovaj koncept samoopredeljeja na kraju krajeva stavlja sudbinu država u njihove ruke koja potpuno zavisi

od volje i iskrenosti da omoguće unutrašnje samoopredeljenje svojim graĎanima. Konačno čini se da,

uprkos mogućoj radikalizaciji zahteva, demokratske države imaju širok spektar sredstava i mehanizama

kako da odgovore na ovakve zahteve i očuvaju svoj teritorijalni integritet. U tom kontekstu na značaju

101

F. L. Kirgis, Jr., ‗The Degrees of Self-Determination in the United Nations Era‘ (1994), 88 American Journal of

International Law 304 at 308.

26

dobija sadržaj prava na samoopredeljenje tj. njegov unutrašnji aspekt. Badinterova komisija nije iznela

ništo novo kada je pre 20 godina u svom mišljenju br.2 konstatovala da„ u trenutnoj fazi razvoja

meĎunarodno pravo ne precizira sve posledice prava na samoopredeljenje.―102 Ipak ,za razliku od

unutrašnjeg aspekta samoopredeljenja sadržina spoljnjeg aspekta je prilično jasna i podrazumeva, kao što

je navedeno u Deklaraciji iz 1970, bilo koji oblik političkog poretka slobodno odabranog od naroda u

pitanju a koji može biti manifestovan kroz, na primer, osnivanje nove ili udruživanje ili integracija u

postojeću državu. Ovde se kao najveći problem javlja pitanje ko je nosilac ovog prava i pod kojim

uslovima ga može koristiti. Sa druge strane, sadržina unutrašnjeg aspekta samoopredeljenja je unekoliko

složenija i tema je brojnih radova i rasprava. Unutrašnji aspekt je tim bitniji zato što, kako smo prethodno

naveli, predstavlja uobičajeni način ostvarivanja prava na samoopredeljenje u današnjem meĎunarodnom

pravu.

Na osnovu navedenog možemo zaključiti da ne postoji lista zaštićenih prava čijim štikliranjem se pitanje

etničkih grupa može skloniti sa dnevnog reda jednom za svagda. Neophodno je biti u neprestanom

kontaktu sa predstavnicima manjina i graditi sistem demokratskih institucija u kojem će njihove potrebe,

koje će se verovatno vremenom menjati, biti u najvećoj mogućoj meri zadovoljene. To je proces koji od

obe strane zahteva napor, strpljenje i volju za kompromisom i dogovorom. U tom smislu Raic navodi da

izgleda da meĎunarodna obaveza države da se ponaša u skladu sa pravom na samoopredeljnje

podrazumeva "obavezu na strani država da pregovaraju u dobroj veri sa relevantnim narodima koji

potpadaju pod njihovu jurisdikciju radi postizanja sporazuma o neophodnom nivou zaštite, unutar polja

primene samoopredeljenja, koji je opravdan relevantnim okolnostima slučaja "103

102

Vidi drugo mišljenje Arbitražna komisija u okviru Mirovne konferencije o Jugoslaviji,dostupno na srpskom

jeziku na http://www.pescanik.net/content/view/2314/66/ 103

David Raic ―Statehood and the Law of Self-Determination‖, Kluwer Law International, 2002, strana 283,284