ИСПИТНА ПИТАЊА ИЗ ПРЕДМЕТА

МЕТОДОЛОГИЈА ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ

1. Античко поимање појма „историја“ Повезивање сплетова делатности људи, догађаја и кретања спојених у времену и људским поколењима. Антика – 1000 пне – 500 пне. Темељ каснијем развоју западне културе. Херодот – историја је знање, испитивање, знање стечено испитивањем, обавештење, описивање и приповедање. Обухвата садашњост и 2-3 генерације уназад. Тукидид – сужава извештај на политичке и војне догађаје. Није био свестан предметног подручја историје. Пише само политичку и не употребљава термин. Аристотел – први дао дефиницију писања о прошлости. Догађаји у одређеног времену са садржајем посебне књижевне врсте. Полибије – драма у значењу међусобно повезане целине која обухвата људску делатност и догађаје у различитим деловима света, усмерене ка истом циљу. У латинском – предање, посебна књижевна врста. Теорију историографије развио Цицерон – грана реторике с високим књижевним захтевима. Историја је ''учитељица живота'', јер описује поједине војне и политичке догађаје, који служе као пример. Не постоји свест о повезаном и континуираном историјском кретању. Тукидид развија политичко-догађајну историју, грађани учествују. Политичка расцепканост Хеладе додатно доприноси дисконтинуитету. Постојале само историје о појединим догађајима. Римска историографија имала другачију улогу – једна свеобухватна тема (римски успон и слава).

2. Античка грчка историографија Појава разумног поимања света насупрот митском. Старији логографи – 500. пне, писање о ономе шта се приповеда (легенде, генеалогије). Емоције и уметнички доживљај. Хекатеј из Милета – критичке примедбе према традицији. Основна обавештења и обележје епског песништва. Млађи логографи – Хеланик из Митилене; зачетник хронографије. Подаци о различитим аспектима живота. Хронографија као грана говорништва. Историографија као део искуства политичког живота – човек је грађанин полиса, а не потомак јунака. Херодот из Халикарнаса – 484 пне – 420. пне; први историограф, човек није потпуно зависан од богова, пружање уметничког доживљаја, критичност према предању. Три врсте обавештења – чуо, видео, дознао. Тукидид – само оно што је чуо и видео, туђе информације строго проверавати. Рат је фактор промена и изузетна појава и последица делатности истакнутих појединаца. Изузетно поучан, историја грана говорништва. Створио политичку, дипломатску и ратну историју. Тражење покретача и тенденција васшитања. Ксенофонт – 430 – 355; ''Хеленска историја'', површно и без систематске критичности. Историографија подељена на сакупљачки смер, приповедање и политичко-војни списи. Полибије – 200 – 120 пне; делимично сачувана ''Историја Медитерана''. Хтео да пише универзалну историју. Приступа систематски историјском истраживању. Пажљиво испитивање чињеница и уочавање тока догађаја.

3. Античка римска историографија Грчка култура као образац. Новине – култ предака, практичне потребе, основи аналистике. Доба Републике: Марко Порције Катон – 234-149 пне; прво историографско дело на латинском. ''Оригинес'' – битни догађаји у прошлости Рима. Гај Салустије Крисп – 86-35 пне; утицај Полибија, поучне намере и промоција политичких ставова. Дела о Каталининој завери и рату са Југуртом. Гај Јулије Цезар – 101-44 пне; прича о својим успесима као државника и војсковође. Тит Ливије – 64 пне-17. не; врхунац аналистике. Истицање врлина и достигнућа Републике, а касније Августа и Тиберија. ''Аб урбе кондита'' – примери за поуку савременика, путем приказа моралног и политичког држања. Доба Царства: Историографија разнолика, грчки и латински, компилатори, површно, пристрасно и фрагментарно. Корнелије Тацит – 55-120; ''Аналес'' и ''Хисториае''; најзначајнији представник. Приче о различитим и неповезаним догађајима. Јосиф Флавије – 37-95; на грчом, спајање јеврејске и грчке традиције. Измишља, драми и убеђује. Плутарх – 45-125; давао место биографијама, које достижу врхунац. Личности као примери етичких начела, нису толико важне веродостојне чињенице. Гај Транквил, Апијан, Касије Дион, Амијан Марцелин. Лукијан систематски размишља о историји, разрађује Тукидида.

4. Значај историографије латинског хришћанства Античка култура се задржала путем римске традиције и латинског језика. Античка и Хришћанска баштина. Хришћанство – универзална историја човечанства. Улога цркве пресудна. Исидор Севиљски – 560-636; ''Етимологија'', приручник образовања из различитих подручја живота. Историја део граматике, која је део реторике. Разликује мит и фикцију од историје. Историја је приповест очевидаца. Дела старији хришћанских аутора потпуно веродостојна. Нема критике извора. Црквени ауторитет. Утицај наднаравног – све се цитира и наводи из Библије. Недостатак схватања развоја у времену и преплитање прошлости и садашњости. Схватање о универзалној историји спасења. Три тачке времена – постанак, почетак спасења, судњи дан. Ово је мисаони темељ до 17. века. Врсте историографије: Хроника – дело једног познатог аутора; сериес темпорум/хисториарум/имаго мунди/оригинес. Анали – кратка обавештења о догађајима. Непознати аутори. Не приповедају као хронике и немају идеју водиљу. Биографије – животи светаца, владара, величање хришћанског духа. Имају значајно место – 17. век, Језуити и систематска критика извора. Гестае – дела о људима који су обављали одређене дужности. Легитимација и трајност њихових тековина. Генеалогије – потребе племићких породица да оправдају моћ и порекло. Градске историје – жеља за доказивањем што старијег порекла одређеног града.

5. Место историје у систему средњевековних знања

У оквирима тривиума, скромно место, са граматиком, реториком, дијалектиком. Као грана говорништва. Битнија је реторика од историчности. Драматизација, вербални начин излагања. Не прелази границу корисности хришћанском животу. Васпитни циљ. Божје усмеравање историје. Не постоји критика извора, он је по дефолту аутентичан и непристрасан. Развијени средњи век – заокрет. Испитују се извори. Схоластика у 11. веку – повезивање хришћанства с античком филозофијом. Највише приступа имали монаси. Расте световна документација, али слабо интересовање. Тек код писања витезова, трговаца, путника. Пораст фалсфиката 10-13. века. Искривљивање старих текстова. Једино се Библија не дира.

6. Историографија латинског хришћанства и византијска историографија Еузебије из Цезареје – 260-339; ''Хисториа еклесиастика'', од Аврама до 325. године. Први хришћанин да пише о догађајима после новозаветних. Историја Јевреја и Грка. Велича Константина. Хришћански цар – представник Бога. Напушта правила античке реторичке композиције. Критички сврстава изворе, пише као архивист, укључује многе документе у изворе. Аурелије Августин – 354-430; ''Де цивитате деи'', теолошка расправа, врхунац ранохришћанског тумачења историје. Јединство људске историје, улога Бога. Држава није потпуно зло, већ нужно, за очување мира на земљи. Одбацује периодизацију на 4 царства. Беда Венерабилис – поуздане хронике и историја Англа. Поука о хришћанским врлинама. Обавештења о прошлости није могуће свести на преписивање, потребно је испитивање. Раздвојити легенде од чињеница. Опат Ајнхард – 770-840; ''Вита Кароли Магни'', животопис световног владара, реалистично, Карло Велики, настављачи лошији и пристрасни. Византијска историографија се разликује од латинске. Велики домет. Настављач традиције Римског царства. Обрасци Тукидид и Полибије. Историјом се баве судионици, знају много, пристрасни. Развијена историјска свест, заинтересовани владајући слојеви, као и шири слојеви, због ратовања и померања граница. Монографија – образовани слојеви. Монашка хроника света – писана народним грчким. Обрађује савремене догађаје, друштвене појаве. Постоје историје државе и двора. Појава народних хроника. Прокопије из Цезареје – ''Тајна историја'', ''Историја ратова'', способност изражавања, широк хоризонт, драгоцен извор. Иван Малала – образац византијске историографиј, монашке византијске хронике. Бележи све што је чуо, извор за ратове с Арапима и Иконоборство. Михаило Псел – ''Хронографија'', доба виз. историографије. Ана Комнин, Нићифор Григора, Константин Порфирогенит,...Арапска историографија – Ибн Халдун. ''Пролегомена'' – историја Арапа, Персијанаца, Бербера. Разликује битно од небитног, упоређује цивилизације, човекова околина покретач, различити друштвени слојеви.

7. Значај хуманистичке историографије и најзначајнији представници

Рано модерно доба – секуларизација, рационалност, научност. Штампарија, раст броја текстова, ново схватање историје. Промена перцепције времена – граница између антике и средњег века. Недогматски приступ, коментарисање класичних дела. Човек више није само објекат вере. Човек сам ствара своју историју и бива проучаван као стваралац. Постаје субјект историје, приповедач, пореди искуства и установе антике и примењује је као образац, чиме је одваја од библије. Античке вредности имају ванвременски карактер. Историографија мора да упозори на понављање појава. Страхопоштовање према античким ауторима. Прикупљање и рационална критика извора. Хуманистички покрет кроз ренесансу оживљава антику. Помера границе постављене од стране цркве. Сматрају да је људска природа непроменљива. Студиа хуманатис – граматика, књижевност, логика, филозофија. Историја грана књижевности. Арс вивенди и арс хисторика. Васпитни идеал – реторичко повезивање и морални интегритет. Естетски ужитак. Истинито приказивање ипак важније од забаве. Већина не поштује тај став. Битно формирање филологије и надахнуће естетским и етичким идеалима. Задатак и пронаћи поступак, којим се стиже до изворног текста – долазимо до граматика, речника, приручника,... Хуманистички филолози се баве критиком и интерпретацијом, не употребљавају их за приказивање историјских догађаја. Стављају на располагање критичка издања античких аутора за антикваре и историографе. Знање о прошлости нема теоријску вредност, само пружа емпиријско сазнање. Због тога се хуманистичка историографија бави највише великим личностима, као носиоцима вредности. Вреднују се по поучности. Средство политичке пропаганде. Представници – Петрарка, Леонардо Бруни, Лоренцо Вала, Николо Макијавели,...

8. Реформација и контрареформација/историјска ерудиција Сукоби унутар католичке цркве током 16. века. Протестанти трагају за оправдањем реформације, историјско знање напредује, излаже се историја хришћанског учења. То је уједно и слабост, јер циљ није упознавање са историјским чињеницама, него правдање доктрина. Хуманизам се донекле цени као књижевни и уметнички покрет, осуђују се погледи на свет. Антиквари скупљју остатке антике. Наставља се и у периоду реформације. Критика само карактеристика стваралачког духа. Ерудите нису били антиквари, него су се систематски бавили критиком извора. Истраживање мора бити организовано и институционализовано. Француска, 17. век, Бенедиктинци и Језуити. Све им је на располагању. Постепено стварање методике и технике помоћних ист. наука. Мавританска конгрегација – путују Европом и прикупљају рукописе. Производе збирке. Настанак хронологије, дипломатике, палеографије. Најзначајнији – Жан Мабијон и Жан Болан. Реформисали и утемељили дипломатику. Ослободили житија од легенди. Наравно, немају данашњи ниво критике – само испитују аутентичност. Прекидају с традицијом хуманиста. Служе често у правне сврхе, ређе у историографске. Историја више не сме и не може да буде само књижевни род. Добија све више форму науке.9. Место историје у систему знања просветитеља

Историографија просветитељства постаје прекретница. Још увек постоји представа о крају света. И даље преовладава хришћанско схватање прошлости. У 18. долази до промена. Ствара се илузија да је сталан напредак човечанства могућ. Историја се почиње схватати као светски процес напретка. Просветитељство почиње као научно-књижевно усмерење, шири се на публицистику, формира се као покрет за реформе. Треба просвећивати људе и критиковати ауторитет. Ослобођење човека предрасуда, нетолеранције, тираније, кроз образовање. Разум је основно мерило. Васпитањем и реформама се врши утицај на способност људи. Самосталан појединац – идеал. Мора да надвлада празноверје и да се усавршава. Историја уз географију добија значајно место. Идеја континуитета, повезаност узрока и последица. Систематско испитивање историјских чињеница и критика. Нова сазнања и интересовања, напуштање искључиве историје владара и ратова. Историја културе и друштва. Нови облици приказивања – систематизовано предавање и избор података. Најбољи историјски текст – даје смисао, подстиче на самостално размишљање.

10. Историографија просветитељства – модерно значење појма историја/филозофска историја

Од антике до 18. века – ''знање о историјама''. Не обухвата прошлост као целину, него тумачи догађаје. Ново схватање – сплет стварних догађаја и знање и приповедање о њима. Добија облик целине и сложеног сазнајног подручја. Постаје темељ људског искуства. Поистовећује стварност и размишљање, обухвата догађај и људску делатност. Појава новог подручја – филозофија историје. Природни закони одређују историјско кретање. Човек је део природе, утиче на њу, најјача сила природе. Промена перцепције – од прошлости ка будућности, добија ширину историјских кретања. Добија ново значење – виша истина филозофије. Степен вероватноће се доказује сведочанствима. Црквена учења се историзују, људски род постаје субјекат своје историје. Историчари-филозофи траже законе друштвеног кретања и напретка, служе се историјским чињеницама. Прошлост виде као низ заблуда, јер људи нису били довољно просвећени. Цивилизација постаје главна тема, а циљ стварање образованог и продуктивног грађанства. Цене се подаци о духовном развоју, књижевности, уметности, науци, обичајима. Историографија улази у борбу против незнања и фаназизма. Ратови и дипломатске интриге отежавају цивилизацију и напредак. Историја постаје прилично патријархална и затворена за ниже слојеве. Појаве су последица тежњи, грешака или мудрости великих личности. Појава Ђанбатисте Викоа, Волтера, Пјера Бајла. Грађанство са мудрим владаром на челу. Важно је откривање доминантне идеје, све се више поклапају историја и филозофија. Појан напретка – повезаност временског искуства и људске тежње за бољим.

11. Француска и шкотска просветитељска историографија

Идеја просветитељства се шири из француске. Шарл Монтескје – 1689-1755; ограничење краљевске моћи, потрага у историји за правим уређењем. ''Персијска писма'', ''О духу закона'', ''О разлозима величине Римљана и њихове пропасти''. Жели да открије константне законе историјског кретања. Франсоа Волтер – 1694-1778; ослања се на Декартов детерминизам. Гениј народа – централни елемент. Утицај на развој просветитељства. Људска природа иста – зависи од притисака, друштвених и природних. Човек може да утиче на свет у смислу напретка, није праволинијски. Постојање универзалног разума. Обратити пажњу на људско понашање, обичаје, трговину, финансије. О генију народа жели да пише уз помоћ филозофије. Напушта хронолошки начин описивања. Описује дотад необрађивана животна подручја. Пише у корист богатог грађанства, из напретка искључени шири слојеви. Просвећени филозоф као владар. ''Век Луја XIV'' – успон духа у најпросвећенијем раздобљу. Поставља се питање композиције и садржаја. Слави владара. ''Есеј о обичајима и духу народа'' – циљ историје напредак човечанства под вођством филозофа. Први преглед средњег века кроз критику цркве и први покушај светске историје. Не користи архивске изворе, систематски скупља дела. Шкотска просветитељска историографија – ерудицијска достигнућа као темељ историјске критике. Обриси синтезе историје и ерудиције се оцртавају код шкотских просветитеља, који се надахњују Волтером. Филозофски приступ и ерудиција нису у супротности. Дејвид Хјум, Виљем Робертсон, Џон Милар, Адам Фергусон. Занимање за напредак човечанства и критички дух. Едвард Гибон – 1737-1794; богатство ерудиције спаја са филозофским приступом. Гради на подацима из извора. Служи се достигнућима претходника. Први бестселер и презентација документације.

12. Немачка просветитељска историографија Важна етапа на путу ка научности. Утицај филозофије и природних наука, као и ерудита. Утицај француског и британског просветитељства. Рационализација, теоретизирање и методизација као фактори приближавања перцепције о прошлости. Напуштање оквира реторике. Нормирање критичког поступка стандардизацијом и систематизацијом грађе и помоћних наука. Професионална историја. Свест о историјском току.Ограничава се слобода писца, мора да има и професионално образовање. Делимично се добија на квалитету научности, јер нека дела нису записали, ако им нису одговарала. Битно и повезивање узрока и последица. Историја постаје рационална наука. Трагање за повезаношћу је темељ конституисања историјске науке. Критика реторичке традиције историје, језичко-стилска средства небитна и недовољна. Историчари ипак морају да уче од филолога-ерудита и упознају се с филолошком методом критике извора, како би се утврдиле појединачне чињенице. Све више знања из помоћних наука. Универзитет у Гетингену. Јохан Гатетер, Аугуст Шлосер, Фридрих Шилер,... Ипак, нису постигли методолошку конзистентност. Одбацивање просветитељских идеја као услов конституисања историје као науке. Очеви историје – касни просветитељи.13. Утицај немачке идеалистичке филозофије на немачку историографију у 19. веку

Кант, Хегел, Шилинг, Фихте. Идеалистичка филозофија. Јеврејско-хришћанска традиција. Супротстављени просветитељској филозофији. Процес остварења плана провиђења. Нација и национална држава. Оправдавају способност човека да влада судбином и да смер историји. ''Идеја за филозофију историје'' – Хердер. ''Историја филозофије'' – Хегел, 1837. Појам историја обухвата и објективно и субјективно гледиште – и извештај о догађајима и њих саме. Време добија нов и динамичан квалитет, а свако ново поколење тражи нова објашњења. Зато за филозофију историје важно познавање историје у целини. Значај идеја и тенденција развоја цивилизације није критика извора већ спекулација. Јохан Готфрид Хердер (1744 - 1803) – дух народа као покретачка снага; сви имају своју мисију од Бога; народи субјекти историје. Противи се просветитељском схватању о мудрим појединцима као покретачима. Национални митови играју велику улогу. Историјске појаве се схватају уживљавањем. Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770 – 1831) – ист. појаве израз светског духа; његов садржај је слобода; дијалектички процеси тезе, антитезе и синтезе. Свест властитој држави и слободи – светска историја закономеран развој те свести. Развој држава за њега основни садржај историје. Значај великих личности. Јохан Готлиб Фихте (1762 - 1814) – своди историју на добављачицу података. Вилхелм Хумболт (1767 - 1835) – оснивач компаративне филологије; предавања на Берлинској академији 1821; ''О задатку историчара'' – помоћ критичке методе и владајуће идеје у повезивању чињеница у целину и сазнању о њиховим унутрашњим бићима. Мора да се изврши критичко, историјско-филолошко истраживање уз поседовање креативне маште, да би се уживели у дух истраживаног прошлог друштва и културе. Метода уживљавања постаје један од основних постулата немачке историографије. Процес истраживања – прикупљање извора, критичко истраживање, проналажење истине. У историји виде законит процес, али законитост изводе из филозофије и метафизичке спекулације. Идеје – покретачке силе историје. Важна усресређеност на духовно биће. Историчар треба да се уживи у човека из прошлости.

14. Немачки романтизам Фр. револуција – преокрет у схватањима вредности и задатака историје. Сукоб демократског и монархијског. Идеја једнакости. Појава романтизма – сукоб револуционарних тежњи да се оствари грађанско друштво и нацинално ослобођење вс. спас феудализма и традиције. Француска и В. Британија – срушен феудализам, режими уставни. Другачији романтизам тамо где није остварено уједињење. Немачки историчари заокупљени идејом националног уједињења, а не обликом владавине и организацијом друштва. Романтизам изазива ренесансу Средњег века и служи обема струјама. Немачки романтизам је одговор на француску револуцију. Отпор грађанском друштву и тежња уједињења Немачке под Пруском – жеља да се задржи феудални поредак. Католички романтичари се окрећу Хабзбуршкој монархији (Метерних и Света Алијанса). Обележје немачког романтизма – одбацивање просветитељства, рационализма и бег у свет маште, мистике и чуда. Мит као највиша вредност – уздизање властите нације и традиције, коју ствара мистични дух народа. Оруђе у рукама

властодржаца. Вртоглав развој катедри за историју у Немачкој – надмашили остале. Романтичари желе васкрснути прошлост, не посматрају је хладно. Губи се перспектива, а обнавља приповедачка снага. Нестаје критички дух, замењује га смисао за ист. ток – напредак у односу на просветитељство. Фридрих Карл Савињи – ''Историјска школа права''. Постепено се јавља нови смер – одбацује претераност романтизма – историзам.

15. Историзам - основна обележја/Спајање ерудиције и генетичке историје Нов начин истраживања прошлости. Одређена заједничка обележја немачке историографије у 19. веку. Исто тако наставак, али и преобликовање просветитељских стандарда. Истраживање појединачне и колективне индивидуалности. Херменеутички приступ методом разумевања – једини исправни метод, јер се мотиви људи могу схватити само преко идеја. Невидљиви покретачи историје. Критика извора као методолошки стандард на коме почива интерпретација историјских чињеница. Процес почео у хуманизму, развој у просветитељсву, иако се Нибур и Ранке сматрају за творце основа. Истраживачки поступак се дели од приказа резултата. Нестаје интерес за универзалну историју. Две фазе развоја – фаза успона и фаза опште критике. Циљеви досегнути уједињењем Немачке – легитимише се политичко стање и пропагира се империјализам. Долази до спајања ерудиције и генетичке историје. Јача представа о кретању и променљивости. Историзам подстиче брз успон научне историје – свеопште занимање за историју тера на усавршавање метода. Георг Нибур и Леополд Ранке усавршавају спајање ерудиције и извештаја о самим ист. чињеницама. Стварају се и начела и правила на основу искуства из практичног рада, а не из априорних ставова. ''Монумента Германиае Хисторика'' – почеци организованог прикупљања и издавања. Фридрих Август Волф (1759 - 1842) - унапредио класичну филологију; историјска интерпретација најважнија за научно објашњење. Бартолд Георг Нибур (1776 - 1831) – дело о римској историји прекретница ка научној историографији; ствара плодну синтезу ерудитског истраживања и критичке рефлексије ист. стварности. Уклања дуализам та два. Римска аграрна политика – покреће аграрно питање у немачким земљама. Политички ставови историчара утичу на схватање појединих чињеница. Историчару неопходно искуство у политици. Пројектује властите конзервативне ставове.

16. Леополд Ранке (1795 – 1886) Најпознатији представник немачког историзма. Одбија наслеђе просветитељства и одобрава просвећени конзервативизам Пруске. Објављује часопис ''Хисториш-политише Цајтшрифт'' од 1832. до 1836. године – одбрана просвећеног апсолутизна од феудалних и либералних критичара. Историја као оружје против ревулиционарних промена. ''Историја романских и германских народа 1494 – 1514'' – тачно представљање чињеница, став да су германске државе од Европе направиле центар света. Словени – другоразредна улога. Држава као индивидуалност је основни предмет истраживања – установе као оруђа добробитности човечанства. Идеја нације се шири посредство цркве и државе. Историчар мора да схвати суштину цркве, државе и нације и идеје која их надахњује. Национална

држава је безвременски идеал – духовна суштина и Божја мисао. Бави се и спољном политиком и ратовима. Држава је увек изнад супротстављених група – народ не сме имати контролу. Примат спољне политике над унутрашњом. Државно уређење не може да се копира – свака држава има различиту духовну суштину. Пажња истраживања ка делатностима водећих личности. Сукоб моћи држава – основни покретач новије историје. Идеје после уједињења Немачке – демонстрација силе и моћи. Има представу о повезаности свих појава у општој историји човечанства – све повезане ширим оквиром. Унапредио стандард критике извора, даје предност онима који омогућавају приступ мотивима и намерама (дипл. извештаји, дневници, писма). Искључиво из перспективе влада и владара. Утемељио дипломатску историју. Инсистира на објективности – сам је доказ супротног, ставови видљиви. Филозофија историје – историјиски ток своди на кретање идеја. Осуђује потрагу за потврдом априорних идеја. Кретња од појединачног да би се схватиле чињенице. Не може се проучавати кроз јединствен филозофски систем. Први историлар који зна да повеже критичку анализу са филозофским духом и карактеристикама књижевника.

17. Ранкеови наследници Углавном се заступа теза да је спољна политика битнија од унутрашње. Пропаганда немачке нације – напуштање тезе о заједничким вредностима целог човечанства. Пруско-малонемачка школа – оруђе политичке борбе. Напуштање Ранкеове тезе о непристрасном приступу – политички активни, правдају владајућу идеологију. Теодор Момзен (1817 - 1903) – аутор ''Римске историје''; доба републике, користи се и арх. остацима; либералан посланик у нем. парламенту; Цезар спаја моћ и слободу. Хајнрих фон Трајчке (1834 - 1896) – глорификација пруског војног деспотизма; агресиван и плитак; презир према либералном; уставно уређење ''тужна осредњост''; морална дужност – учврстити моћ државе, Немачка највреднија; заступник расне теорије; најутицајнији идеолог немачког империјализма. Ернст Бернхајм (1850 - 1942) – ''Уџбеник историјске методе и филозофије историје''; оправдава гледиште традиционалне историје; идеалистички историзам; метода – скуп правила за истраживање, а не критеријум научности; осуђује свођење предмета истраживања на политику и државу; учење о критици прилагођено искључиво политичкој исотирији; критичар социологије – мора бити помоћна историјска наука.18. Критичари историзма – Ниче и Буркхарт Ауторитет историјске науке упркос пристрасној политичкој ангажованости. Критика немачке ''научне'' историографија. Фридрих Ниче (1844 - 1900) – осуђује апологетику режима; оспорава компетентност историчара; ''О користи и штети историје за живот – идеја о надчовеку, ослобођеном трансцеденталног, са циљем превазилажења самог себе; историчари славе прошлост на штету садашњности; три врсте историографије – монументална, антикварна, критичка; покушај да човек сам себи створи жељену прошлост; концентрација на појединце; историја цивилизације – борба јаких и слабих за моћ; нацисти га користили на примитивној и ирационалној разини. Јакоб Буркхарт (1818

- 1897) – изричито се супротставља немачком историзму; културна критика садашњости; у држави види демонску моћ; историјско мишљење једини спас европске културе; истиче европско културно јединство и духовни континуитет; одбрана духа од материјалистичког темеља индустријског друштва; ''Доба Константина Великог'' и ''Култура ренесансе у Италији''; култура не сме да нестане с променама – задатак историографије да је сачува; континуитет западне културе темељи се на критичком стваралочком духу који задржава своја основна обележја; уметност – највиши израз смисла историјског процеса; естетизација прошлости; три потенције истраживања – држава, култура и религија;

19. Марксово схватање историје После рушења комунистичких режима нема консензуса око тога које су његове изворне тезе. Материјалистичко схватање историје. Оруђе да се човек ослободи друштвених система. И сам мењао своје идеје – многи га прилагођавали сопственом времену. Већина се служила Енгелсовом популаризацијом упрошћене теорије. ''Вулгарни марксизам'' – економска интерпретација историје, неразрађени модел економске базе, класни интерес, класна борба,... Његова скица о настанку капитализма и грађ. друштва погрешно схваћена као општа историјско-филозофска теорија. Углавном садржи недоречена схватања. Централни елементи – људи стварају своју историју; друштвена целина у више нивоа у међусобном односу; класна борба утиче на промену друштвених структура. Демистификација немачке филозофије историје. Природа темељ историјског друштва – раскрстио с Хегелом и идејама као покретачима. Људи обликују свет путем свести. Утире пут према социјалној историји, насупрот немачкој, која је фокусирана на државу и нацију. Интересују га друштва тј. њихова производна снага за опстанак. Разматра класну борбу и друштвену неједнакост, изазвану природноисторијским процесима и економској формацији друштва. Друштво се састоји из више нивоа, по принципу надградње – ово учење није довољно јасно разграђено. Друштво се развија из класних сукоба, а схематизовано је свео класе на буржоазију и пролетаријат. Надахнут Хегеловим степенима самоостварења апсолутног духа.

20. Оправдања и критика историзма на прелому векова (до Вебера) Историзам део прединдустријског друштва. Друштвени развој оставили млађим друштвеним наукама. Више се бавили политиком. То све више пада у воду – наставља се критика на прелому векова. Оштри напади на значај историје – историчари бране традиционални приступ истраживања истакнутих догађаја и особа. Појава нове историје и покушај преоријентације немачког историзма. Вилхелм Дилтај (1833 - 1911) – истраживање духовних појава. Темељи га на животима и искуствима појединаца, без испитивања економске и друштвене условљености. Жели да ослободи духовне науке њиховог позитивистичког усмерења. Научну историју своди на искуство унутрашњег света. Разумевање културних остварења путем духовних наука. Организована државна моћ је предуслов постојања и повезивања културних система. Неокантовски филозофи – филозофски систем 19. века губи на значају; закони људског духа одлучују о стварању

идеја; темељ траже у људској свести, али верују у разумност духа. Вилхелм Винделбалд (1848 - 1915) – дискусија о разлици метода у природним наукама и историји; почива из начина сазнања; предлаже класификацију на основу формалног значења сазнајних циљева емпиријских наука; задатак историчара да истражи индивидуалне црте појава у прошлости; историчар само приповеда; историјски су они народи који дају печат процесима. Хајнрих Рикерт (1863 - 1936) – прерађује Виндебалдове идеје, не слаже се са строгом поделом метода; и културне науке морају редуковати разноликост ист. кретања; сазнање у њима могуће усмеравањем на ванисторијске културне вредности; питање вредности и вредновања у друштвеним наукама; историчар мра да се суздржи од властитих вредносних судова; поједине културе садрже општепризнате вредности; ко не уноси властите судове долази до истих резултата. Сукоб међу историчарима – криза историзма у Немачкој. Фридрих Мајнеке (1862 - 1954) – најзначајнији међу традиционалним историчарима; ''Космополитизам и национална држава: студија о генези немачке националне државе''; покушај реконструкције ист. мишљења у Ранкеовом смислу, али на новом нивоу ''идејне историје''; настоји да повеже политички и идејни развој – преображај немачке нације од културне у државну; немачко уједињење – историјска идеја; фокусира се на биографије ''стваралачких мислилаца''; не постоји супротност између апсолутизације нације и личних слобода – слобода појединца могућа само унутар уједињене немачке нације; вреднује немачку историју 19. века. Карл Лампрехт (1856 - 1915) – изазива полемику ''Немачком историјом''; ограничио историјско истраживање; осуђује Нибура и Ранкеа; економски и друштвени фактори неважни; сматра да Бог може само да буде религиозан став, никако предуслов научног истраживања; битне политичке идеје великих личности; маса основи покретач историјског развоја; темељан значај културне историје; ист. кретња као низ колективних духовних стања; развој колективне душе, која се може применити на националну свест Немаца; одстрањен из еснафа, ипак привлачи пажњу.

21. Макс Вебер и историја Најзначајнији немачки мислилац на прелому векова. Оснивач социологије. Услови људске егзистенције у развијеном индустријском друштву. Сматра да историографија стагнира. Насупрот историзму, аргументе темељи на дефинисаним касификаторским појмовима. Систематизација историјске социологије. Био близак историографији на почетку – почиње да се бави социјалном историјом и напушта актуелну историјску методологију. Предмет истраживања мора бити оно што је важно за културни интерес. Свака историографска интерпретација зависи од садашњости истраживача. Резултате проверава узрочним објашњењима и поређењем. Креће од културне историје према системској ист. социологији. Одбацује универзалне ист. теорије и филозофије историје – историју човечанства није могуће објашњавати законитостима ист. процеса. Истиче посебност историјских појава. Истраживачи треба да познају правилности људског понашања. Неопходни дефинисани појмови, модели и теорије. Раздваја методологију културних и природних наука. Противник позитивизма, али у сукобу с историзмом. Занима га питање

вредности и њених судова у културним наукама. Питање на који начин историјске судове о појединим појавама успешно спојити са генерализујућим исказима. Истраживач би требало да формулише јасне ист. појмове, које Вебер назива ''идеалним типовима'' – замишљени спет друштвених односа, хеуристичко средство, мисаона контрукција која повезује ист. појаве у логички затворену целину. Када усмеримо ист. догађаје ка том идеалну, они постају разумљиви. Хришћанство, капитализам, нација, бирократија – можемо их истраживати само као идеалне типове. Оно није опис стварности, него средство да би она била схваћена. Ово у супротности са историзмом. Веберова наула усмерена према Модерни тј. култури која из Европе зрачи у свет. Интеракција различитих сфера прошлости – може да објасни зашто је само на Западу заживео капитализам. ''Протестантска етика и дух капитализма'' – о калвинистичком аскетизму који подстиче систем капитализма; прихватиле га грађ. класе 16. века; етичко самопотврђивање појединца; Богу угодно да се изграде систематска етичка начела за рационализацију начина живота; изузетан значај дела за развој друштвених наука; не жели материјалистичко учење заменити тумачењем ист. чињеница из идеја. ''Привреда и друштво'' и ''Сабрани чланци о социологији религије'' – потврђује тезе из прошлог дела; западна култура посебан значај реализма; објашњава социјално уређење и развој градова, занатства, модерног грађанства, проблеме друштвене неједнакости. Учење о класама – разликује општи појам класе од класа насталих у тржишном механизму капитализма; имовинске класе могуће пронаћи и у антици. Анализира и питање слојева и сталежа – слојеви одређени потрошњом и животним стилом, сталежи пореклом и занимањем. Анализира процес бирократизације – раст бирократије опасан по друштво; сужава слободу грађана и шири се; бирократија заметак модерне државе на западу, али неизбежна; уништава спонтаност и представља мрачну визију општег ист. развоја; део тоталитарног уређења. Анализа друштва – обликују га власт/моћ, економија и култура; ниједно није покретач; три идеална типа власти су традиционална, харизматска и рационално-бирократска. Политичка власт – организована и нормирана моћ која носиоцима осигурава шансу да достигну циљеве; динамика власти се не сме препустити тржишном механизму. И сам се бавио политиком – критикује структуру Немачке, али заступа идеју њеног империјализма; доводи у питање све вредности, осим традиције идолопоклонства немачкој нацији и држави.

22. Француска историографија у 19. веку – либерални и романтичарски историчари и настанак професионалне историографије

После 1789. године – интензивнија историјска свест постаје део свакодневице и правда савремене политичке циљеве. После фр. револуције стагнација историографије, пре тога период високог нивоа (ерудите, прсветитељи). Револуција уништила бројне архиве, академије, читалачку публику, библиотеке. Наполеонов режим – постаје политичко оружје. Интерпретација значаја Француске револуције – из перспективе романтизма и интереса богатог грађанства; Јулска револуција 1830. године коначна победа. Француска

историографија средином 19. века – новинари и политичари, интерес грађанства, надахнути просветитељима, сужавају интерес на Европу; сматрају се предводницима 3. сталежа; недовољно проучавају изворе. Франсоа Гизо (1787 - 1874) – протестант, министар просвете јулске монархије, поставио институционалну подлогу француске ист. науке, обновио ерудицију, објављује критике извора; ''Историја револуције у Енглеској''; појава ерудитско-генетичке историографије – систематска критика извора и визија ширег историјског кретања; цивилизација предмет истраживања – услови материјалног живота, друштво, политика, морал, принцип једнакости, настанак нац. држава, преображај Средњег века ка модерни; теме актуелне у време рестаурације; појава, раст и победа грађанства; објашњава појаве, оправдава револуцију. Огистен Тијери (1795 - 1856) – класна борба као покретачка снага, заступник грађанства; сукоби племства и трећег сталежа почињу још германским освајањем; средњовековно грађанство – претеча трећег сталежа; утицај литерарног романтизма – критика слаба страна, китњаст стил; осуда аутора који само пишу о ратовима и династијама, препоручује повратак изворима. Франсоа Миње (1796 - 1884) и Адолф Тјер (1797 - 1877) – елита француских либерала; пишу само о револуцији, сматрају је законитом појавом, припремљеном дотадашњим историјским развојем. Жил Мишле (1798 - 1874) – једини прави романтичарски историчар, под утицајем немачког романтизма и идеал. филозофије; утицај Викоа – народ стваралачка снага; у младости либерал, касније прихвата демократске ставове; ''Преглед модерне историје'', ''Историја Француске револуције'', ''Народ''; историја као праволинијски процес; утицај просв. идеја – утицај геогр. карактеристика на друштво; човек способан да ствара властиту историју; револуција последица стваралаштва нације, одушевљава се народом, на којег гледа као на хомогено тело; до сазнања поезијом и сањарењем, а не разумом; недовољно прихваћен у научној историографији. Алексис де Токвил (1805 - 1859) – нема став о револуцији; племићка породица, на трагу либералних идеја; Гизоов ученик, али не прихвата Славну револуцију као модел погодан за Француску; ''О демократији у Америци'' – помирење либ. тенденција са енгл. аристократизмом, идеално решење; ''Стари режим и револуција'' – аналитичка студија о пореклу и значају револуције; одбацио тезу романтичара и либерала о потпуном прекиду с прошлошћу; стари режим није био трајно стање; користио емпиризам као средсто испитивања идеја; теоријски допринос развоју социологије – трагање за друштвеним законитостима; израста политички и социјални идеал једнакости; није приповедач;Настанак професионалне историографије – у Француској постаје научна тек крајем 19. века, осамостаљује се као струка на универзитетима; часопис ''Реву хисторик'' из 1876. године – подржавају тековине револуције; Габријел Моно (1844 - 1912) – главни уредник, критика извора, избегавање површности; дефинише историју као позитивну науку, користи је да врати ''јединство и моралну снагу'' француском народу; треба пробудити свест нације; научна рационалност – средство јачања идентитета; пажња на прикупљање, класификовање и опис чињеница; Ерне Ренан (1823 - 1892) – ''Исусов живот''; порекло хришћанства, али био атеиста; скандал – оспорава божанску природу Исуса. Нима Дени Фистел де Куланж (1830 - 1889) – античка и средњовековна историја и методологија;

''Антички град'' – промене и пропадање античког града, повезује с религијом и паганским друштвом; став да идеје покрећу историјске процесе, али идеје народа, не појединаца; ''Историја политичких институција некадашње Француске'' – оспорава германске тезе о улози Франака, корени феудализма у антици и Риму. Жеља историографа да одговоре на немачки изазов и развију историографију следећи своје узоре од 16. до 19. века. Осуђује се германофилство, као и немачки експанзионизам. Утицај на развој методологије – разрађује се ист. методологија; непристрасност и компетентност; историјски метод –повезаност поспупака усмерених ка критици извора; историја чиста наука, а не уметност.

23. Историографија са позитивистичком етикетом У 20. веку историографија из 19. критикована – називана позитивистичком. Ипак, нису стварали у Контовском позитивистичком духу, него неспоразум – позитивистичка ист. и фил. нису исте. Нису исти ни појмови позитивна и позитивистичка. Позитивистичка филозофија – уверење да човек може да овлада прошлошћу уз помоћ науке; напушта се романтизам; закони живе материје и закони друштва; ''Курс позитивне филозофије'' – Огист Конт, систематска теорија еволуције човечанства, подстакнута еволуцијом заједничког људског ума; Конт сматра да је дух. развој ума на граници трећег стадијума, где је савршено остварење могућности; истраживање друштвених наука треба препустити позитивистичкој. Само је чулно искуство валидно. Задатак филозофије – да контролише да ли се у потрази користе праве методе и приступи. Историографија 19. века изгубила корак с прогресом, не теже за потрагом за законима. Позитивизам тежи за јединством друштвених наука – овим Конт проширио јаз између филозофије и праксе у историји. Позитивистичка историографија – на њих само утиче поз. систематизација наука. Настоје да среде чињенице критиком извора. Иполит Тен – филозоф и професор естетике и историје уметности; најближи Кантовом позитивизму; ''Историја енглеске књижевности''. Хенри Томас Бакл – утицај поз. учења; ''Историја цивилизације у Енглеској''; историчар мора да трага за законитостима. Често многима само прикачена та етикета. Бројни презиру филозофију историје и социологију – немогуће дубинско познавање чињеница, само површно. Најчешће само пол. историја. Историографија губи моћ утицаја у јавности, резултати познати само уском кругу. Лавис, Сенјобо, Ланглоа. Политика основно подручје. Тражење везе међу документима. Зато позитивистичка.24. Британска и америчка историографија у 19. веку Успон успорава књижевна традиција и доколица аристократа, који се баве историјом. Уставна историја основни предмет истраживања – у складу с политичким потребама торијеваца и виговаца. Томас Бабингтон Меколи (1800 - 1859) – виговац, писац есеја, публициста, члан парламента; циљ – писати о успону британске моћи; дело о Славној револуцији – увереност у победу слободе и богатства у Британији; хвалоспеви парл. монархији; скромна критика извора, углавном доказивање априорних теза. Томас Карлајл (1795 - 1881) – припада романтичарској историографији, утицај немачког романтизма и идеалистичке филозофије; историјску свест ослободити детерминизма просветитеља; до сазнања могуће доћи уживљавањем и маштом; истакнути појединци –

хероји; остварење њихових идеја – основни покретач историје; даје лични доживљај њихових живота; критичар грађанства и пуританац; Хенри Томас Бакл (1821 - 1862) – утицај позитивизма; ''Историја цивилизације у Енглеској'' – велики успех; трагање за законитостима људског деловања; смисао цивилизације – победа духа над спољашњим светом; служио се статистиком. Крај 19. века – напуштање површног журналистичког приступа; ширење интересовања и на ваневропске просторе – утицај колонизације; појава Виљема Стабса на Оксфорду – услови озбиљних студија. ''Историја средњовековне Енглеске'' – прво дело брит. историографије по Ранкеовим начелима. Виговско схватање прошлости. Џон Ричард Грин и Фредрик Виљем Мејтленд не раде по Ранкеовим правилима; друштвени и економски фактори; Грин и културни феномени; Мејтленд више бип равни историчар, ка социјалној историји. Америчка историографија – романтичарску занима традиција колонизације и револуције; основни задатак – неговати мит о одређеним личностима. Џорџ Бенкрофт (1800 - 1891) – отац америчке историје; ''Историја САД-а од открића Америке'' – патриоте подстакнуте англосаксонским духом у револуцији, историја САД-а незаустављив напредак. Историографија се развија у атмосфери превазилажења супротности Севера и Југа после рата. Непријатељски став према Британији – превазиђен заједничким вредностима. Ранке идол историчара у Америци – доста их студира у Немачкој. Не уочавају разлику између франц. позитивизма и Ранкеа. Изостављају идеалистички историзам.25. Америчка „нова историја“ на прелому векова и релативизам између два светска

ратаПосле 1870. – процес институционализације историје на универзитетима. И даље спој објективне науке са патриотским и моралним васпитањем. САД као настављач антике. Нови историчари уочавају супротност идеала и стварности. Нови приступ истраживању. Културна историја да обухвати сва подручја људског живота. Фредерик Џексон Тарнер – 1861-1932; искуство колонизације укључује у историјско мишљење, Америка нација будућности, ширење граница и демократије, употреба знања из других наука. Чарлс Берд – 1874-1948; Приступа критички, школовао се у Оксфорду. ''Економска интерпретација Устава САД'' – устав производ класног сукоба, отпор писаца устава већинској демократији. Џејмс Харви Робинсон – 1853-1936; први лансира појам ''нова историја''. Уводи интелектуалну историју, спознаја америчког индустријског друштва, као схватања прогреса. Наглашава релативност сваког историјског знања. Историјска истина је ''релативна'', али и динамична, јер се идеали и циљеви мењају с напретком друштва. Карл Бекер – 1873-1945; историјско мишљење као инструмент за друштвену регенерацију. Амерички релативизам – слаби уверење о могућности објективног сазнања. Постаје питање моралног и интелектуалног става. Све ''истине'' створене од људи, напуштање објективистичке догме. Интерпретација зависи од времена, места и вредности историчара. Треба бити критичан, али се на крају свакако као аутор ти питаш. Свака чињеница је уопштавање низ малих о којима историчар не зна. Били прилично контроверзни, ипак подстичу на нова размишљања.

26. Подстицаји за „нову“ историју у Француској и о снивање „Анала“ – основне карактеристике новог приступа проучавању прошлости

Анри Бер – 1863-1954; критикује позитивистичку историографију у Француској. Жели обнову читаве дисциплине; ''Синтеза у историји'' – критика традиционалне историографије, критика извора циљ, а не средство; анализа и синтеза нераскидиве; нужност хипотеза и утврђивање узрочних односа. историја заправо примењена психологија; питање случајности и нужности у психологији – одбија обе крајности; одбацује тврдње да не постоји законити развој у историји – закон није нешто независно од услова времена и простора; закон – људске чињенице општег значаја; тежња за дијалогом међу друштвеним наукама; утицао на слом позитивистичке историографије и развој ''нове историје''. Полемика француске историографије са социолошком школом Емила Диркема – његово учење о друштву као систему од више нивоа, историја помоћна наука социологије, од које се учи како се проучава друштвена структура. Франсоа Симијан – Диркемов ученик, против Сенжобоовог става да је историја наука за себе, побија сва учења традиционалне историје, имао утицај на либералније историчаре. Часопис ''Анали'' – отвара путеве за преображај и ширење приступа; три фазе ''нове историје'' – пре 2. светског рата, после рата, после 1968. године; многи тврде да то није нова школа него оквир и атмосфера за тражење нових путева и могућности за расправу о истраживању; оснивачи Лисјен Февр и Марк Блок; борба за нови приступ историографији, највећи преображај од ерудита; упознали се у Стразбуру, мисао о утемељењу и карактеру новог часописа; први број 15. јануара 1929 – ''Анали за економску и социјалну историју''; осигурати место економској историји, промовишу и социјалну, потребу за интердисцип. сарадњом образлажу радовима; нова подручја истраживања; надахњује их Диркем, одбијају социолошки империјализам; Анри Пирен – утицај Ламшрехта; друштвене промене у средњем веку; елиту градова повезује с економском подлогом и трговином; Анали ратују с доминантном политичком историјом; историја мора да буде проблемска, а не аутоматска; аналитичка историја је окренута решавању проблема и истраживању свих људских делатности у прошлости, а не само политичких;

27. Лисјен Февр и Марк Блок Лисјен Февр (1878 - 1956) – објавио 924 прилога у Аналима од 1920. до 1948. године; усмерава преображај приступа историографском занату; историја која није нимало повезана са садашњошћу је мртва; законистости ист. развоја није објашњење за проблеме садашњости; прошлост је голема маса чињеница; средство организације у интересу садашњости; предмет истраживања треба конструисати хипотезама и размишљањем; зближавање историје и географије; истиче Пола Видала де ла Блаша; више га занима повезаност чињеница одређеног раздобља; прво се бави синхронијом, а тек онда поређењем; одређена раздобља обележава мрежа њихових односа; највише се бави историјом менталитета; духовна стања у 16. веку помоћу биографија; личност мисли и делује како допуштају раздобље и друштвена околина; Марк Блок (1886 - 1944) – нуди нове идеје и критикује дотадашњу историографију; аграрна питања и пољопривреда;

духовне појаве у друштвеном и материјалном животу; историјска антропологија; теорија му је средство, а не циљ сазнања: побија јединствено организационо начело – сви од једнаког значаја; интересује га религијска психологија – ''Књига о краљевима исцелитељима''; касније се бави економском и друштвеном историјом; ''Оригинална обележја француске аграрне историје'' – аграрна историја као истраживање пољопривредних техника и обичаја; најпознатији по књизи ''Феудално друштво'' – покушај синтезе европског феудализма западно од Лабе, од 9. до 13. века; метода поређења се бави целином феудалног друштва; ''Одбрана историје или о занату историчара'' – брани историју од малодушних, цени друштвену улогу историје; Жорж Лефевр (1874 - 1959) – припадник првог покољења аналиста; специјалиста за аграрну проблематију; ''Велики страх 1789'' – образац за историју менталитета; Јохан Хојзинга (1872 - 1945) – историја књижевности и уметности; један од зачетника ''нове историје''; ''Јесен средњег века'';28. Филозофија историје у међуратном раздобљу После Првог светског рата – два велика филозофска систима. Освалд Шпенглер и Арнолд Тојнби. Освалд Шпенглер – 1880-1936; ''Пропаст Запада'' – израз нелагоде немачке интелигенције због пропасти рајха. Разочарање и покушај претварања историје у песништво. Цео свет постоји само у свести људи, прошлост није за истраживање, историја се појављује попут хаоса. Људи нису носиоци културе, него беспомоћне лутке. Изразито биолошко схватање, преузима појмове из биологоије, израђује морфолошку периодизацију. Напада праволинијску периодизацију и евроцентричност. Свака култура је херметички затворена. Такву судбину прориче и култури Запада, успоном технократије. Нема наде, духовна пропаст, био популаран међу нацистима. Одбацили га кад су дошли на власт. Усресређеност на нацију и државу и даље. Арнолд Тојнби – 1889-1975; служио се Хегеловим и Шпенглеровим идејама. ''Истраживање историје'' – почиње као социолог, окреће се метафизици, сматра да се треба окренути Богу поново. Критика традиционалне историје, повезује је с друштвеним наукама. Циљ историје ново религијско друштво. Историју покрећу сваралачке личности, остали су пасивни и само опонашају елиту. Бенедето Кроче – 1866-1952; идеолог грађанског либерализма. Другачија филозофија историје. Утицај Хегела. ''Теорија и историја историографије'' и ''Историја као мисао и акција''. Одбацује Маркса, осуђује претензије трад. историографије, прост опис је само хроника. Права историја увек савремена драма.

29. Криза историзма и нацизам у Немачкој Задатак историографије да да легитимитет експанзионистичкој политици Немачке. Ствара се идеологија о посебном путу Немачке. Фридрих Мајнеке – политичка моћ и стваратељи и рушитељ културних вредности; жели да прикаже величину немачког духа; за нацизам окривљује традицију рационализма и западноевропске демократије. Карл Манхајм (1893 - 1947) – бави се односом друштвене позадине и интереса; нема објективног истраживања; у традицији немачког идеализма и даље види историју као смислен процес; већина историчара за време Вајмарске републике остаје одана идеализму

и конзервативним погледима, као и величању немачке моћи. Ото Хинце (1861 - 1940) – посредник политичке и социјалне историје; критикује учење о идејама и индивидуалности; Екерт Кер (1902 - 1933) – противи се немачкој историографској традицији; одбија важност спољне политике; примат унутрашње политике, коју обележава индустрија, капитализам и финансијски кругови; већина историчара није одушевљена нацизмом, али му се ћутке приклања. Не постоји службено нацистичко учење, реч је о скупу идеолошких тврдњи. Начелно, одбацује истраживање и ослања се на мит и ирационалност. Историчари се осуђују и захтева се милитаритација. Историчари осуђују нацисте због одбацивања идеја грађанске демократије и оживљавају их после рата, приказујући нацизам као идеју без подлоге у немачком историјском развоју.