06 DERIDA 10 str

Download 06 DERIDA 10 str

Post on 19-Jul-2015

248 views

Category:

Documents

0 download

TRANSCRIPT

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

DERIDA- FILOZOFSKO STANOVITE Postoji unutranja veza izmeu Lakanovih i Deridinih ideja. Lakan lanac oznaitelja shvata kao jednu sferu koja autonomno funkcionie. Ni jedan od lanova lanca nije nosilac znaenja (pismo, text). Kod Deride ne postoji nita izvan texta. Oznaitelj funkcionie po zakonu zatvorenog reda - autoreferentnost oznaitelja. To znai da oznaitelj nema neku spoljanju referentnu taku - znaenje ne treba traiti u neemu izvan oznaitelja. Znaenje se ranije shvatalo kao ono na ta se odnose oznake. Ovo je jedna radikalna promena u razumevanju sveta i oveka. Zavoenje - ljubavni govor koji podrazumeva to da je udvaranje uvek neka vrsta simulacije, jer iza njega ne postoji nikakvo oseanje. elja ne oznaava nikakvu potvrdu. Ljubavni govor je neto to ne referira na neku prethodno postojeu potvrdu. Kada zavodimo, mi konstruiemo emocije, uvek se pitamo koliko je iskren onaj koji se udvara. Ljubavne izjave ne referiraju neku supstancu, ljubavne oseaje, smo stanje je uinak, a ne neto to prethodi. To je jedan autonomni entitet koji u ljubavnom govoru proizvodi estetsko zadovoljstvo. Uinak ljubavnog govora je lepota izraza ili forma oznaitelja koji koristimo, relacija koje na nas ostavljaju utisak. U zavoenju smo nuno neiskreni, a samim tokom zavodnikog govora proizvodimo jedno stanje koje je uvek u nekoj vrsti rakoraka sa samom stvarnou. Uvek je vie ljubavi prisutno u izjavi nego u samom srcu. Stanje zaljubljenosti se javlja kod objekta zavoenja, ali i zavodnik se sm uivljava u tu ulogu. Lakan: Ljubav je dati neto to nema nekome koga ne zna. On govori o prepotiskivanju - mi smo uvek posredovani. Ovde je dinamika ljubavne elje neto vie to se autonomno konstituie, to se autogenerie u samom oznaavanju. Tu je nuno ukljueno uskraivanje, nuno je re o sublimaciji ili kompenzaciji - nadomestku. Uvek se radi o jednoj dinamici koja nije prirodna dinamika. Derida je u jo veoj meri predstavnik poststrukturalizma. To naravno ne znai da je antistrukturalista, on pokuava da modifikuje strukturalni pristup i uini ga vitalnijim. Derida kritikuje strukturalni holizam, totalitarizam, i podravanje ideje vrste, stabilne strukture. Jedna od odrednica poststrukturalizma jeste fragmentarizam - postojanje mnotva malih struktura. Bitna je revizija ideje o radikalnim razmeima izmeu struktura. Uvek ostaju tragovi prethodnih struktura u novim strukturama. Pokuava se uskladiti ideja razvoja istorije sa idejom strukture.

1

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

Fuko - promena bez razvoja, naglih obrta epistema - nesamerljivost sa prethodnim epistemama Derida - ideja o taloenju - mi preuzimamo tragove iz prethodnih epistema; postoji kontinuitet U textu Struktura, znak, igra u diskurzu humanistikih nauka ukazuje na razlike koje postoje oko strukturalistikog diskursa i koje su osnova za postsrtukturalizam. Poenta texta je u tome da klasini strukturalizam nuno operie sa idejom sredinje strukture. Svaka struktura je odreen sistem elemenata i uvek postoji centar, sredite oko kog se sama struktura organizuje. Na periferiji strukture su mogue zamene elemenata, ali ne i u samom sreditu. Tu postoji neto to je identino. Postrstrukturalizam a samim tim i Deridino stanovite karakterie shvatanje da je strukturalizam samo jo jedan oblik metafizike prisutnosti - logocentrizma. Strukturalizam je deo jedne strukture miljenja (metafizikog) koje nuno ima taj karakter centriranosti (onto-teoloka centriranost). Klasini strukturalizam nije dovoljno radikalan u nastojanju da se prevazie jedan metafiziki nain miljenja. Za poststrukturalizam je znaajan pojam igra struktura, gde mi imamo ideju o decentriranju, prevazilaenju modela miljenja koje uvak poiva na ideji o postojanju centra. Igra podrazumeva odsustvo centra - prazno mesto - inerakciju izmeu prisustva i odsustva. To je dinamika koja ukljuuje nedostatak, prazninu. U poststrukturalistikom modelu miljenja se ne operie sa idejom identinog bia, supstance stvari, ve se radikalizuje ideja razlike, diferencijacije. Poststrukturalizam je zaokret u samom subjektu. Naglaava se znaaj relacija. U klasinom strukturalizmu ipak postoji neto to je privilegovana sfera trenscendentalno oznaenog - neki elementi su nadreeni u odnosu na druge, a u centru je ono to je najvanije. Igra strukture poinje kad se svi elementi relativizuju, kad svi imaju isti status; vana je dehijerarhizacija, kada centar gubi povlaeno mesto. Poststrukturalizam je podsticaj da se misli na jedan radikalno nesupstancijalistiki nain. Desupstancijalizacija je sadrana u pojmu strukture ideja relacije je neto to ve predstavlja korak u pravcu da se entiteti ne razumevaju iz njih samih, oni su u potpunosti odreeni svojim mestom u strukturi. Derida govori o zamenljivosti svih elemenata, gde ne postoji neko povlaeno mesto u strukturi. On kao svoje duhovne pretke istie Niea, Frojda i Hajdegera, jer u njihovim filozofijama vidi prisutnu tu ideju igre, desupstancijalizacije. Strukturalizam se zahvata u jednom irem kontextu logocentrizma, u vidu kritike metafizikog logocentrizma.

2

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

KRITIKA METAFIZIKOG LOGOCENTRIZMA Derida govori o onto-teolokom ustrojstvu metafizikog miljenja (to je preuzeo od Hajdegera) gde se smatra da postoji neka samoidentina supstanca (Bog, Um, Logos, Bie, ovek) koja ima stabilnu strukturu. Za metafiziki nain razmiljanja je svojstvena ta ideja o postojanju neeg povlaenog, identinog, nepromenljivog. I metafiziari i kritiari metafizike (Nie) se mogu odrediti kao predstavnici metafizikog miljenja. Ali ovo bi se moglo pripisati i samom Deridi. On sutinu metafizikog naina miljenja vidi u logocentrizmu. ta je za njega logocentrizam? To je miljenje da postoje vene istine, sutine, supstance, smisao koji je nerazoriv i polazei od koga se sve ostalo moe objanjavati. Logocentrizam je jedna sklonost da se svet tumai kao racionalno ustrojeni sistem koji ima racionalno sredite i sva filozofska uenja referiraju na to sredite. Filozofsko miljenje oznaava to transcendentalno oznaeno. Tu imamo sistematsko zanemarivanje jezika kao pukog sredstva preko kog se dolazi do sutine stvari. Derida eli pismo (sferu oznaitelja) da istakne kao neto to se ne moe tretirati kao puko sredstvo dolaenja do istine. Kritikuje Huserlovu teoriju znaenja odnos izraza i znaenja u kom je izraz marginalan, a znaenje ono do ega treba doi u postupku izraavanja. Derida smatra da tu onda imamo metafiziku prisutnosti - postoji samoevidentnost koju Huserl naglaava u fenomenolokom postupku. Mi moemo neposredno doi do ideja, one su to oznaeno. Huserl preko intencionalnosti razvija tezu da postoje idealna znaenja, pa svaki izraz ima saznajnu funkciju, a ne funkciju razumevanja. Zanemarena je komunikativna funkcija jezika (uvia se slinost sa Platonom). Postoje neke sutine do kojih um dolazi, koje su veite, stabilne, koje su centar stvarnosti jer su stalno aktuelne. U postupku fenomenoloke redukcije dolazimo do samoevidentnosti - sutine su uvek pristne u naem umu. Derida smatra ovakav nain miljenja pogrenim. On afirmie neto to nije prisutnost, a to oznaava pojmom differance - da bi napravio otklon od tradicije. To bi se moglo prevesti sa razluka - nesvodiva razlika, koja je radikalna, ukazuje da ne postoji neka uvek prisutna sutina stvari. Postoje nesvodive razlike koje ukljuuju odsustvo, odgaanje. On temporalizuje istinu/sutinu, jer je prisutnost jedan modus sadanjosti - sagledavanje sveta kao uvek prezentnog u samo jednom vidu. Samo bivstvovanje ne treba da se vie sagledava u jednoj dimenziji (sadanjosti) , ve se uzimaju u obzir prolost i budunost - ovo je dinamika koja podrazumeva vremensko premetanje. Nije u pitanju, dakle, samo dislokacija koja podrazumeva prostorno razmetanje, ve Deridin pojam razlike ukazuje i na vremensku dislokaciju (sinhronijska i dijahronijska ravan) - dinamika prisustva i odsustva. U sreditu nije neto to je uvek isto, ve neto to se uvek menja, to povremeno jeste, a povremeno nije tu. Derida zastupa dekonstruktivistiko stanovite. Cilj je da se izmesti iz totaliteta logocentriko miljenje, da dostigne taku eksteriornosti, da se kree na rubu tog naina miljenja koje ima karakteristiku holizma. Ve ono to je Nie uradio sa kritikom metafizike jeste neka vrsta dekonstrukcije. Iako je to samo obrtanje principa, ipak je to jedna vrsta iskoraka. Deridina dekonstrukcija je jedan pojam koji je sporan za mnoge autore, jer samo Derida tvrdi da postoji srodnost izmeu kritike i predmeta kritike. Zato je dekonstrukcija jedan imanentni postupak usmeran na destabilizacuiju miljenja. Kod Deride se svodi na neku vrstu 3

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

prevrata, menjanja liste prioriteta, hijerarhijskog poretka. Dehijerarhizacija je neka vrsta stvaranja nereda. Njen smisao se najbolje uoava ako se uzme u obzir odnos izmeu govora i pisma. U metafizici prisutnosti govor je privilegovan u odnosu na pismo. Zato je logocentrizam udruen sa fonocentrizmom. Podrazumeva se i fizika prisutnost govornika - govornik je uvek kao svedok istine - ima mogunost neposrednog sagledavanja istine. Pismo je materijalizovano kao tema filozofskog miljenja. Malo se pisalo o pismu u filozofskoj tradiciji, a mnogo se pisalo o ivoj rei znaaj Platonovog nepisanog uenja - zapisivanjem se gubi dosta od izvornog znaenja. Funkcija jezika se shvata kao primerena, ona koja se najbolje moe ostvariti u formi govora, a ne teksta. Govor je jedan neposredniji nain saoptavanja istine. Derida obre ovaj odnos tako to i kod de Sosira pronalazi mesta gde se smisao jezika vezuje za pismo, gde se objanjenje jezika rukovodi odnosima izmeu slova i rei. Upravo pismo predstavlja ansu za dekonstrukciju metafizike tradicije. On se odnosom izmeu govora i pisma bavi i na primeru Rusoa i njegovih razmiljanja o pismu kao opasnoj nadopuni ive rei ili prisustva. Dolazi do toga da je pismo ono to je izvornije od samog govora. Zapis je uvek neto sekundarno u odnosu na ivu re. Ako je iva re izraz misli, onda je pisana re zapis ive rei, znai jo jedan dalji stepen indirektnosti, udaljavanja od same misli. Pismo Ruso dovodi u vezu sa kvarenjem (dovodi ga u veu sa civilizacijom); to je neto to kvari izvornu ljudsku prirodu. Pismo je shvaeno kao jedan proces koji dovodi do tog kvarenja. Derida se slae da je pismo jedna vrsta kompenzacije, dodatka, dopune. Pismo je jedna znaajna razlika u odnosu na neki prethodni smisao - dolazi do izmetanja znaenja i zato se ono moe shvatiti kao neto suvino, izvetaeno, kao neki suvini dodatak. Ali postoji i drugi smisao nadopune u pismu i tie se nedostatka u samoj prirodi - nedostatak pisma je i izraz odsustva, nedostatka koji je prisutan u samoj prirodi. Pismo onda od neeg sekundarnog i izvetaenog postaje neto iskonsko i primarno. Pismo nije vetaki dodatak, ve izraz nedostatka u samoj stvarnosti. Pismo bolje izraava sutinu jezika od ive rei. Gramatologija - nauka o pismu Primat pisma u odnosu na govor podrazumeva poziciju antisubjektivizma - tekst uvek prevazilazi svog autora. Tekst ima karakter testamenta, on uvek nadivljuje svog autora. Tekst i pismo stalno proiruju horizonte, kontekste u naim interpretacijama. Sutina dekonstrukcije je u irenju razliitosti interpretacija. Uvek se dolazi do novih znaenja, dekonstruie se staro znaenje i prevazilazi logocentrizam i fonocentrizam. 1) Ideja o nesvodivosti razlike Derida uvodi pojam razluka - nemogunost podvoenja opozicija pod zajedniki imenitelj. To je teza o nerazreivosti suprotnosti. Ne moemo nikad doi do sinteze - ide se protiv hegelijanskog tipa. U poststrukturalistikom nainu miljenja nema izmirenja, nema harmonije. 1) Ideja o nepostojanju metainstance Proizilazi iz njegove gramatologije - bavljenje tekstom koji je uslovljen kontextom. Ne postoji konani kontext na koga bismo se pozvali da definiemo znaenje tog texta. Odsustvo neutralnog nivoa razmatranja. 4

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

- ULOGA OZNAITELJSKE PRAXE U EPOHI LOGOCENTRIZMA LOGOCENTRIZAM I DERIDINA KRITIKA Logocentrizam je Deridina oznaka za zapadnoevropsku civilizaciju i bitne karakteristike njenog naina miljenja. To je isto to i metafizika prisutnosti. Sutina logocentrizma kao metafizike prisutnosti jeste u stanovitu, tezi, ubeenju da postoji samoidentina supstancija, logos koji je uvek prisutan. Ta prisutnost logosa se tie sveprisutnosti logosa u svesti zapadnoevropskog oveka. Logocentrizam podrazumeva eternalizam - shvatanje da da postoji neto veno, nerazorno to je i sama sutina ili istina koja je okarakterisana kao prisutnost. Istina je uvek na delu, istinito je ono to je nepromenljivo, to uvek jeste. Sam jezik se svata kao puko sredstvo dolaenja do istine, kao neto to nuno upuuje na nepromenljivo znaenje. U tradiciji logocentrizma znak je shvaen samo kao neto spoljanje. Oznaitelj je shvaen kao neto sporedno. Epohu logocentrizma karakterie slabljenje oznaitelja - proporcionalno znaaju oznaiteljske praxe - taj nipodatavajui odnos prema znacima, naroito pisanim. Logocentrizam je udruen sa fonocentrizmom, sa dominacijom glasa i fonetskog pisma. Derida zastupa tezu da je pismo starije od fonetskog pisma. Moe se postaviti pitanje o ulozi oznaiteljske praxe u epohi logocentrizma i pozabaviti se dubljim znaenjem potiskivanja oznaitelja. Derida to ini bavei se Rusoovim radovima o pismu. Uvia protivrenosti - Ruso kae da pismo nije dostojna tema filozofskog razmatranja, a sa druge strane Derida imanentnom interpretacijom textova dolazi do otkria da je Ruso pismo shvatao kao opasan nadomestak, sredstvo. Mogu se nai brojna mesta koja govore da je pismo mono, ak opasno sredstvo. Tu uvia protivrenost kod samog Rusoa. Ovde ima elemenata za nipodatavanje pisma ali i za prevazilaenje toga - dekonstrukcija se pokazuje kao iznalaenje skrivenog smera miljenja; ono to je latentno, tu se kriju znaajni uvidi koji podrazumevaju razliite naine itanja). Sam postupak dekonstrukcije podrazumeva pronalaenje simptoma potisnutog toka miljenja i pronalaenje tragova alternativnih mogunosti. Logocentrizam moe imati formu kosmocentrizma ali i antropocentrizma (subjektocentrizma), pa je logos bitan kao neto ime se i ovek odlikuje, ali i kao neto to je utemeljeno u samom biu, poretkom kosmosa. Ta dva znaenja logocentrizma se odnose na staru i novu metafiziku. Tradicionalna metafizika je metafizika kosmosa, dok je moderna metafizika metafizika subjektivnosti, koja poinje sa Dekartom i racionalizmom - istie se znaaj miljenja i razuma. Ovaj moderni smisao logocentrizma je neodvojiv od fonocentrizma, jer je prisutnost prisutnost racionalnog subjekta koja se manifestuje preko prisutnosti govornika.

5

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

RAZMATRANJE RUSOOVIH IDEJA O JEZIKU Rusoovi textovi koje Derida razmatra su: Ogled o poreklu jezika Ispovesti Emil Sanjarije usamljenog etaa Kod Rusoa imamo odreenje po kome je uloga rei u tome da predstavljaju misao - iva re je izraz misli. Smisao rei je neodvojiv od misli. Izgovorena re je samo sredstvo misli, dok je pismo predstava rei, govora, predstava predstave, znak znaka. Izgovorena re - znak misli Pisana re - znak znaka misli - oznaitelj misli - udaljavanje od onog izvornog, prisutnog Pojam i deja u logocentrizmu je ono primarno to sadri znaenje, dok su pisane rei samo odraz misli. Pisana re je udaljenija od izgovorene. Fonocentrizam podrazumeva jednu vrstu iluzije, obmane prisustva, iluziju punine, ive glasne rei koja se umesto kao predstava stvari stalno shvata kao sama stvar. Karakteristian je jedan sistematski previd da mi nikad nemamo samu stvar prisutnu; sama stvar se izraava u jeziku koji je samo predstava same stvari. Svi zapleti logocentrizma proizlaze iz tog previda i predstava o stabilnosti poretka u svetu poiva na tom prividu. Kod pisane rei se ta distanca u odnosu na samu stvar lake uoava, pa Derida vidi ansu za prevazilaenje logocentrizma upravo u bavljenju pismom. Pisana re nas direktno suoava sa saznanjem da je oznaitelj uvek u poziciji razliitosti u odnosu na ono na ta mislimo kada govorimo ili piemo. Pismo je uvek nedostatak rei. Kod Rusoa imamo ovo odreenje pisma - pokuaj da se oivi ono to vie nije prisutno. Drutvenu funkciju i nastanak pisma Derida vidi ne u povezivanju ljudi, ve u njihovom udaljavanju. To udaljavanje podrazumeva da nam drugi ovek vie nije ni u vidnom polju ni u dometu naeg glasa. Ispovesti Suoavanje sa neim to je odsutno, to je prolo, ali i pokuaj da se povrati ono to je prolo. Smisao ispovesti je pokuaj obezbeivanja lanog prisustva vlastitog tu-bia. To je jedna vrsta falsifikovanja prisutnosti, nastojanje da se doara neto to je odsutno, od ega smo mi vremenski i prostorno udaljeni. Kontext odnosa prirode i kulture Derida pismo vidi kao opasan nedostatak. Preko pisma se objanjava sutina kulture. Kultura je kod Rusoa shvaena kao neto to podrazumeva dekadenciju, kvarenje prirode oveka, izvetaenost, naruavanje prirodnog poretka koji podrazumeva logocentrizam - postojanje neeg stabilnog. to smo dalji prirodi, to se vie gubi ta stabilnost. Pismo je zamena za prirodno prisustvo (loa zamena koja donosi dekadenciju). Pismo kvari oveka, udaljuje ga od prirode, ukljuuje neku vrstu suvika, nepotrebnog dodatka. Ono je neto bez ega se moe, bez ega bi bilo bolje iveti. 6

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

Derida u svojoj interpretaciji Rusoa daje 2 znaenja nadomestka: - ovo jednim delom podrazumeva taj vetaki dodatak, neto suvino i izvetaeno - dublji smisao na kom Derida insistira je taj da se nadomestak uvek odnosi na neto to je odsutno; nadomeuje se samo ono to je odsutno, on uvek podrazumeva popunjavanje neke praznine, nedostatka. On , dakle, nije samo degeneracija, udaljivanje od prirodnog poretka, ve su pismo i kultura neka vrsta korekcije prirodnog nedostatka. Sam Ruso ponegde kae da u samoj prirodi postoje praznine. Ni prirodan poredak nije savren poredak - uoava se potreba za vaspitanjem i jedna karakteristika deteta kao ovekovog mladunca koje je nedovreno. Sama potreba za obrazovanjem proizlazi iz toga to se ovek ne raa kao veliki nego kao mali - nemono bie koje mora da ui i razvija svoje sposobnosti - to su nedostaci detinjstva ili deteta koje se mora vaspitavati i time je upueno na druge. Ove veze se tiu i autocentrizma koji ukljuuje i ovu duhovnu komponentu. Sama spekulacija ili pisanje podrazumeva neku vrstu uivanja u samom sebi i neku vrstu distance u odnosu na tzv. objekt-nivoe. Neka vrsta prekida odnosa sa objektima i bavljenje samo onim to je u vezi sa samim sobom je neto to je karakteristino za oznaiteljsku praxu i vidi se dinamika neshvatljiva za razum. To omoguuje prevazilaenje logocentrizma. Ta praxa nas oslobaa fixiranosti na ista i stabilna znaenja i omoguuje prevazilaenje tiranije smisla. Ruso na kraju dolazi do saznanja da ta praxa koja deluje poraavajue kad se susretne kod drugog oveka - to je vid prestupa koji se ne moe odnositi kao zlo - to je zlo samog subjekta - ono ne kodi nikom drugom. Ta oznaiteljska praxa se ne moe odrediti jednoznano ni kao prestup ni kao kazna. Tu imamo prestup koji potvruje zabranu, a koji je nikada ne suspenduje u potpunosti, ve samo privremeno. Imamo neku vrstu savrenog zloina, koji nije zloin i prestup, ve se moe viesmisleno tumaiti, to je taj viak smisla. Paradoxalnost oznaiteljske praxe je to tu nije re ni o prisustvu, ni o odsustvu, ni o uzdravanju, ni o uivanju, ve imamo viak smisla koji se moe na razne naine tumaiti - imamo prekoraenje granica smisla. Smo pisanje je prekoraenje granica smisla i to je ono to je paradoxalno i izmie logocentrizmu. Bataj - smatra da nasilje nadmauje razum. Svaki prestup je neka vrsta nasilja i razum ne moe da prati dinamiku nasilja. Kod Bataja ima odreenje da je nasilje dua erotizma - iskustvo erotizma nadilazi mogunost razumevanja. Ta mogunost da se jednolinijski odredi sklonost kao porok je sadrana u tome da je ta vrsta praxe neki odbrambeni mehanizam. Premetanje sa jednog na drugi objekat elje je neto to ima i pozitivnu stranu u emu Derida vidi jedan momenat ekonominosti - odnos izmeu auto i hetero erotizma - tu je samo ekonomska razlika. Ova pria o masturbatorskoj praxi je neto to je povezano sa optenjem sa drugom osobom, ta crta erotizma se ne zavrava sa samonadraivanjem, niti se ono okonava sa zavretkom odnosa sa drugom osobom. Ne postoje otre granice i stvari se ne mogu precizno odreivati, postoji viesmislenost vezana za oznaiteljsku praxu koja je proizvodnja uivanja. Uivanja ne bi bilo bez oznaiteljske praxe. Smo uivanje je uvek vezano za neko povezivanje, premetanje, nikad nema pravog objekta uivanja. Uivanje je 7

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

zasnovano na samonadraivanju - premetanje panje sa jednog na drugi objekat - sm oznaitelj postaje ono oznaeno. U epohi logocentrizma oznaiteljska praxa predstavlja neto subverzivno, koliko god da se ona shvatala kao neto sporedno, ona je ono najvanije, to uspeva da proizvede uivanje. Uivanje je neto to izmie racionalnosti i ukljuuje viesmislenost. Derida govori o lancu nadomestaka; ta beskonanost podrazumeva da nema ni poetka ni kraja - u osnovi svega je ne prisutnost ve odsutnost. Sve to je fascinantno u uivanju je u onom ega nema. Naslada je neodvojiva od frustracije.

- SHVATANJE DEKOSNTRUKCIJE Derida ukazuje da kod Rusoa postoji sklonost da se smo pismo odreuje kao opasno sredstvo, nadomestak. Za Deridu pismo uopte nije nedostatak, u smislu nekog sekundarnog, izvetaenog, ve je pismo ono izvorno - tako dolazi do obrta u Deridinoj interpretaciji Rusoa. To je manir dekonstrukcije gde se pronalaze elementi za jedno drugaije itanje u odnosu na samorazumevanje. Derida se bavi pitanjem metode i istie da je jedna od kljunih karakteristika njegovog bavljenja Rusoom u preteranosti - potencira se neto to sm filozof koga interpretiramo nije smatrao nunim. Preterivanje je bitno za dekonstrukciju, neobaziranje na filozofski text koji se tumai. Tu odliku dekonstrukcije shvatamo kao neku vrstu tendencioznog, neobjektivnog itanja. To je kod Deride jedan nereflektovan stav - tendencioznost za koju ima osnova u samom textu. itati dekonstruktivistiki znai demontirati taj menifestni sloj znaenja i potencirati ono to je skriveno, to je na marginama neke filozofske koncepcije. Sm postupak dekonstrukcije se ne moe odrediti kao neka stroga metoda; to je jedna neozbiljna metoda, postupak koji ukljuuje igru, nedoslednost. Ona je bitna jer jedino ako smo nedosledni, moemo da se oslobodimo logocentrizma. Biti dosledan znai vriti nasilje u odnosu na druga znaenja. Derida i ne pomilja da formulie pravila neke dosledne metode. To se moe initi neozbiljnim, ali u kontextu njegove filozofije taj postupak se moe definisati kao neka vrsta psihoanalize filozofskog miljenja. Sam Derida nije sklon da se potpuno sloi sa ovim razumevanjem dekonstrukcije. Ali, Derida je inspirativan jer prua filozofskom itaocu neku vrstu dubinskog osveivanja. Mnogi su pisali o gluposti pametnog razmiljanja (Adorno, Horkhajmer) i to se onda dovodi u vezu sa faizmom - vrhunac formalne racionalnosti je u bestijalnosti, jer ako se ona potpuno apstrahuje od emocija, moe sluiti bilo kojim svrhama, pa se sutina racionalnosti svodi na efikasnost. Sama racionalnost je izdanak logocentrizma. Ako se ima u vidu ishod strogog logikog miljenja i konsekvence onog ko se dri logikih principa, onda je razumljivije zato Derida govori o nedoslednosti i kae da je re o preteranom ili pogrenom itanju. Kod Deride je re o tome da se ispitaju mogunosti postfilozofskog miljenja, da se filozofi oslobode tih fixacija, fix-ideja.

8

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

TRAG Deridina koncepcija dekonstrukcije je povezana sa njegovim razumevanjem traga. Trag podrazumeva neto to je povezano sa osnovnim odlikama psihikog ivota, a to je memorija, pamenje. Trag je ono to se urezuje u nae bie. Jedan aspekt Deridine prie o tragu se odnosi na modane tragove koje ostavljaju iskustva koja smo doiveli. Naglaava da je iskustvo bola vano kao trag, ono ime se uvek naknadno bavimo , to trajno obeleava nae iskustvo sveta. Najvanija iskustva o svetu mi stiemo preko bola. Bol je taj najvaniji trag u naem iskustvu. Tako i sve to se deava u procesu pisanja ima tog prikrivanja tragova traumatinih iskustava. Smo pisanje je sekundarna obrada tih traumatskih iskustava, stalno nastojanje da se prevaziu prvi tragovi koje moemo dovesti u vezu sa majkom (poreklo metafizikog govora je vezano za odnos prema majci, za iskustvo odsustva majke u vidnom polju deteta). Poreklo jezika se vidi u pokuaju da se to odsustvo prevazie. Logika jezika i pisanja je takva da imamo ostavljanje tragova u prikrivanju tragova. Podrazumeva neku vrstu naknadnosti, kanjenja. Trag je neto to je neodvojivo od razluke, koju moramo odvojiti od razlike koja stoji u opoziciji prema identitetu. Trag ili razluka je stalno prisutna u pismu u nekom pozadinskom planu. Sutina dekonstrukcije je da se to potisnuto znaenje izvede na povrinu, da se prevazie logika stalnog odlaganja, prikrivanja tragova - otvaranje polja vieznanosti, metaforikih znaenja. Smisao dekonstrukcije treba razumeti u odnosu na pojmove i metafore. Derida govori o prvobitnosti metafore - metaforiko izraavanje je izvorno, dok je pojmovni jezik neto izvedeno, sekundarno. Na slian nain Nie govori o pojmovima kao izlizanim metaforama - svi pojmovi su nekad bili metafore. Tokom akumuliranog iskustva, sa hlaenjem emocija, dolazi do pojmova sa kojima moemo operisati kao sa sredstvima, ali je uvek prisutno nasilje prema razlikama. Derida ukazuje na postojanje naizgled paradoxalne situacije iji je smisao da kada razmiljamo o metaforama, skloni smo da ih shvatamo kao prenosno znaenje - to bi znailo da prvo moramo imati osnovno znaenje, pa ga onda premetati. Moemo se pitati kako je onda metafora neto prvobitno, izvorno. Derida ovaj paradox objanjava time to se prvobitnost metafore tie expresivne funkcije jezika i ona se tie oseanja. Lakan: Funkcija oznaitelja nije predstavljanje stvari, ve je metaforika funkcija. Kod Deride imamo isto - verno izraavanje oseanja preko jezika. Jezik primarno ima expresivnu funkciju koja se uspeno ostvaruje ako oznaitelj adekvatno izraava doivljaj a ne stanje stvari u svetu. Metafore treba razumeti u kontextu emotivnog ivota. Sa napretkom civilizacije jezik postaje sve precizniji, hladniji, sa sve manje emocija, postaje instrumentalan, i tako se zanemaruje ova prvobitna expresivna funkcija jezika. Polazei od fixiranih znaenja moe se napraviti ova inverzija koja metaforu tretira kao neto naknadno. Logika pisma je takva da uvek postoje ti pratragovi emocije. Dekonstrukcija se moe odrediti kao jedan postupak da se preko tih odgoda, sekundarne obrade, doe do primarnih znaenja koja se uvek skrivaju ispod sekundarnih. Derida se, kao i Lakan, bavi Frojdovim tumaenjem snova koji su 9

DERIDA

MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08

parcijalna pisma, gde ono to je na povrini jeste uvek zapravo maska za skriveno znaenje. Sama dekonstrukcija je postupak dolaenja do primitivnih znaenja preko sekundarnih - da se oslobodimo konstrukcija sekundarnih pojmova - da se prevazie to iskonstruisano, vetako, sekundarno, neto to samo delimino, redukovano izraava nae iskustvo. Smisao dekonstrukcije je ukazivanje na tu vieznanost, haotinost, traumatinost onog to je primarno iskustvo. To suoavanje je lekovito. Postupak dekonstrukcije se moe odrediti kao simptomalno itanje - razumevanje napisanog ne u doslovnom ve u prenesenom smislu. Uspostavlja se direktna veza izmeu metafore i simptoma koji se prikriva i preruava. Zato je dekonstrukcija deifrovanje zagonetnog pisma koje je san u smislu Frojdove analize, ali i filozofskog texta. Kod Jaspersa imamo tezu o tome da su svi filozofski textovi ifrovana pisma bia ili sveobuhvatnog - moramo ih razumeti u prenosnom znaenju. I dekonstrukcija je jedan postupak dubinskog samoosveivanja onih koji se bave filozofijom. Rorti potencira ovu psihoanalizu filozofije i istie da je Derida jedan od predstavnika jednog oblika filozofije Erosa koji je izvoran - ljubav prema mudrosti za razliku od drugog oblika - ljubavi prema argumentaciji. Derida je bitan za prodore u pravcu mudrosti. Kod njega imamo jednu vrstu produbljivanja filozofske samosvesti koja se moe dovesti u vezu sa porivom da se doe ne do izvesnosti i optevaeih istina, ve do jedne unutranje koherencije. Sutina dekonstrukcije je u stvaranju pretpostavki za to bolje uklapanje svih delova u jednu celinu. Dekonstrukcija se moe dovesti u vezu sa teorijom istine kao koherencije. Karakteristino je to demontiranje teorije korenspodencije, te tenje za argumentacijom i bitna je mogunost jedne autokoherencije. To nam omoguuje da bolje vladamo sobom, da artikuliemo vlastito iskustvo putem dekonstrukcije. Autodeskripcija je od velikog znaaja za ljubav prema mudrosti, to filozofiju pribliava knjievnosti. Sutina filozofije je u samoexpresivnosti i samoizraavanju. Filozofski text nije neto to sadri neke istine, ve jedna vrsta TRNJA preko kog moemo prokriti puteve za sebe same. Svaki trag je posledica proboja. Ako se bavimo filozofskim textom kao teorijama tih krenja puteva, onda bolje komuniciramo sa sobom, ali i sa drugima. Najvanija je unutranja koherencija i usaglaenost, najvanije je napraviti jednu koherentnu priu od samog sebe i vlastitog ivota. Mi smo uvek posredovani nekim textovima. Filozofski zadatak je uklapanje razliitih textova i ispitivanje razliitih mogunosti. Ne postoji pravo znaenje texta koje mi treba da odgonetnemo otud ta reflektirajua pozicija. Cilj je stvaranje uslova za vii stepen unutranjeg sklada u zajednici u kojoj ivimo.

10