Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)http://www.pbpd.info/index.php?option=com_content&task=view&id=63&Itemid=79 У славу свог народа

Славни композитор и хорски диригент, радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и појања у Богословији, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас, један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава, оснивач, професор и директор прве музичке школе у Србији... Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте - овако су Стевана Мокрањца описивали његови савременици. Линија његовог живота и стваралаштва иде паралелно с успоном грађанске класе и са великим политичким врењима и династичким променама које су током последњих деценија XИX века до Првог светског рата испуњавале политичку историју Србије. Као што је процес акумулације капитала код нас имао сасвим другачији карактер него у западним земљама, тако је и стварање грађанске духовне културе имало своја специфична обележја: уметничка музика - као и уметост и култура уопште, тако и обичаји и нарави - задуго је још била мешавина градског и сеоског, српског и оријенталног.

Свестрани стваралац

Више него ма који музичар тог доба, Мокрањац је срастао са својом средином и њена основна стремљења дошла су до јасног израза у његовом уметничком и друштвеном деловању. Слично првим српским реалистичним писцима, Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу, који дају слику спрског села, Мокрањац се свим срцем окреће народу и његовој песми. На тај начин се у његовом стваралаштву сусреће и одражава одумирање романтизма и стварање реализма у српској музици. Његов значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота. Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. Дошавши у престоницу 1870, он затиче већ створене, мада скромне услове за музички рад: Београдско певачко друштво је постојало скоро 20 година, а Народно позориште је већ испуњавало свој репертоар музиком, а било је и наставника музике. Такве учитеље је имао у Карлу Решу за виолину и Антонију Цимбрићу за певање. Али, њихова скромна знања нису му била довољна, па је сам почео да истражује системе за лествице, интервале, тонске полове...

На раскрсници

По завршетку гимназије, понет социјалистичким идејама Светозара Марковића, припадао је струји која је, како сам каже, “тада обухватала скоро сву омладину и која је одбацивала уметност па чак и лепу литературу као некорисну“. Зато се уписао на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време постаје и члан, певач Београдског певачког друштва. Као изузетно музикалан, а по препорукама Друштва, напушта студије и добија стипендију ради музичког усавршавања у иностранству. Одлази 1879. на Конзерваторијум у Минхен, где студира харомонију и композицију. Предосећајући да ће му замерити што се посветио музици, престао је да верује у рационалистичка и материјалистичка тумачења Светозара Марковића, па исте године, у писму Милану Недељковићу, некадашњем члану Београдског певачког друштва а тада студенту астрономије у Паризу, излаже и брани свој став о потреби и улози уметности у животној

стварности српског народа: „Јамачно си чуо да сам ја овде дошао о трошку Певачког друштва, да се усавршим у музици, те да том струком припомогнем колико толико напретку нашег народа, развијајући му укус за лепо и узвишено, за склад и харомонију. Ја сам уверен да си ти један од оног, на жалост, маленог кола, које мисли на будућност нашег народа и верује у њу, и уверен сам да напредак не схваташ олако, једнострано, те по томе, да ћеш ми одобрити што сам се и ја, занесен мишљу да својој домовини користим, одао баш на ту струку. Многи од мојих школских а и иначе другова, пребациваће ми што сам изабрао вештину за своју студију, и што нисам узео каку, по њиховоме, „реалнију“ струку. Јадници, реалност им се тако лепи за уста, а не схватају је! Не знају како је појам реалност веома растегљив, како се не да лако укалупити, не знају да су потребе човекове веома растегљиве, веома разноструке, а реалности је мерило човек; не знају да се она мери не само по намиривању наших такозваних „првих“ потреба, већ и по нечем другом, по нечем, што је још узвишеније: по намиривању духовних потреба наших. Што се мене тиче, ја сам тврдо убеђен да је свакоме народу, ако хоће да је народ, нужно да се развија не само у једном правцу (као што је наша литература у последње доба била забасала), већ и разноструко у свим гранама науке и у свим гранама уметности“.

Губитак стипендије

Због несугласица са директором Конзерваторијума, Мокрањац у трећој години студија губи државну стипендију, враћа се у Београд и постаје хоровођа Београдског певачког друштва. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у г-молу, омогућују му да се рехабилитује, те добија стипендију и одлази у Рим, где 1884/85. изучава полифони стил код Паризотија. Студије наставља 1885/87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, где усавршава теоретске предмете и дириговање. По повратку у Београд наставља рад на месту хоровође Београдског певачког друштва и остаје везан за тај хор и његове велике уметничке успехе готово до краја живота. Творац великог опуса, Мокрањац је постао један од класика југословенске музике. Као готово искључиво хорски композитор, он је допринео стварању појма и рађању стила српске националне музичке уметности. Вредност његовог стваралаштва првенствено је у његовом односу према фолклору као материји од које је стварао уметничко дело. Зато се у његовом композиторском раду издвајају две гране: једна којој припада уметничка стилизација фолклора и друга која обухвата оригиналне творевине. На прво место долазе Руковети, као пример складности и мере у спајању разноликих песама, равнотеже и укуса уз сјајне контрасте које је Мокрањац довео у јединствену целину. Тако је Мокрањац створио оригиналан облик како по избору тонског материјала - народних мелодија - тако и по начину његове хармонијске обраде. Све је то нарочито изражено у величанственој поеми љубави, туге и младеначког несташлука у Десетој руковети.

Оданост идеји

Оно што Мокрањца чини изразито оргиналним творцем јесу његове духовне композиције. И, као што је до мајсторства у обради народног мелоса дошао непосредним контактом у самом народу, тако је и црквеним напевом овладао прво певајући као дечак у цркви, а затим темељним проучавањем, упоређивањем и слушањем познатих појаца и зналаца црквеног појања. Резултат представљују зборници записаних мелодија Осмогласник (1908) и Страно пјеније (1914), који носе печат научног мелографског рада. Мокрањац је тако изградио монументалне творевине своје оргиналне духовне композиције. Мајсторско вођење гласова, њихова племенита лепота и и сливање у хармонијски богату звучну архитектуру изванредне стилске чистоте, чине да се композиције као што су Акатисти Богородици, Херивумска песма, Тебе бога хвалим, а нарочито Опело.Необично активан дух, способан организатор, дубоко одан идеји да у својој средини мора да ради на ширењу и популарисању музике, Мокрањац се не зауставља само на ширењу музике хорском песмом. Године 1889. оснива Гудачки квартет, са којим све до 1893. изводи низ дела класичне и савремене камерне литературе. Иницијатор је и покретач Савеза певачких друштава

(1903), као и учесник у раду и стварању Удружења српских музичара (1907) и, најзад, 1889. Мокрањац са пијанистом Цветком Манојловићем и композитором Станиславом Биничким, оснива Српску музичку школу, у којој је вршио дужност директора и наставника теоретских предмета. Године 1906. године изабран је за дописног члана Српске краљевске академије. О приватном животу Стевана Мокрањаца, најверније сведочанство представљају интимне забелешке композиторове супруге Мице, које се чувају у Музеју града Београда.

Мицин дневник

Марија Мица Предић, рођена је 1876. у Банатском Карловцу (Карлсдорфу). Са оцем и маћехом, преселила се у Београд, где је широко образовање добила у тада познатом „Церманкином заводу“. Њен отац Стеван, који је напустио официрску каријеру и запослио се као професор немачког језика, извесно време је био и на месту срекретара у Министарству просвете, стриц Урош Предић, најистакнутији српски сликар свога доба и браћа која су заузела истакнуто место у нашој култури, чинили су богату духовну породицу. Мицин музички таленат и диван сопрански глас били су запажени и тако је постала идеалан кандидат за чланицу хора Београдског певачког друштва којим је руководио Стеван Мокрањац. Међутим, патријархални назори њеног оца о учешћу кћери у мешовитом хору и то на јавним местима, сломљена су тек пошто је делегација Друштва успела да га приволи да допусти Мици да им се придружи. „Стева, пошто су му представљени чланови од којих је половину и више познавао, узео је појединачно да опроба гласове. Кад је дошао на мене ред, срце ми је лупало као да ми живот зависи од тих отпеваних тонова. Сав труд и вољу уложила сам да што боље управљам гласом. Погледао ме је испод цвикера испитујући и зналачки, као да је био свестан утиска који је чинило то прво лично познанство и разговор са тим „Стевом Мокрањцем“. Питао ме дал сам учила певати, ја рекох у заводу код Јосифа Маринковића. Кад смо се спремали да пођемо кући, а он још седећи за клавиром викне ме да се вратим и тихо ми рече: “Ви треба да дођете у Београдско певачко друштво, путоваће се у Дубровник, требаће добрих гласова, младих и свежих“. Ја му рекох: "Мама и тата ме неће пустити, и побегох“, записала је Мица у свом дневнику. Међутим, ипак је отпутовала у пратњи маћехе. Своје прво иностранство је доживела као најлепши сан, а оно је имало и срећан наставак, Русија, Цариград, Солун... Идилична прича о чланици хора и диригента, који ју је увек стављао у први ред, испред себе, да би је стално гледао изблиза, завршио се браком. „Ушла сам у нов живот, са највећом жељом да ти угодим, да ти живот буде мио, да можеш са још више воље и љубави да се посветиш својој струци, својим Руковетима, које сам и ја толико волела“.

Последње певање

У првим годинама брака низали су се мучни догађаји. Мицина дуготрајна болест која је настала после порођаја 1889, од које је зависило да ли ће она и син Момчило, остати у животу, менице и дугови, смрт брата Васе Мокрањца, болест самог Стевана, због које је морао да иде у Беч на операцију. Тако је било прве три године брака, да би после настала деценија пуне среће и спокојства и радости са сином којег су звали Ага, слава и тријумф са Певачким друштвом... На жалост, нагризан потмулом болешћу више година, Мокрањац 1912. даје своје последње композиције, наступајући те године последњи пут као диригент. Ратови који су захватили Србију, само су убрзали његову смрт. Бежећи од бомбардованог Београда, склонио се са породицом у Скопље, где 1914. пише свој предсмртни опус, хорску композицију "Зимњи дани", на стихове Јована Јовановића Змаја. „Два дана пре пре него што је умро, терао ме да певамо „Радујсја невесто“ и тако смо (Ага алт, ја сопран а Стеван тенор) отпевали. То је било његово последње певање“. Стевана Мокрањца смрт је затекла 29. септембра 1914. године. Његова Мица придружила му се 1949., а син Момчило Ага Мокрањац, доктор хемије, познат стручњак за токсиколошку хемију и професор на Фармацеутском факлутету, 1967. године.

Посмртне остатке Мокрањца је Прво београдско певачко друштво пренело за Београд 1923. године. У сећање на Стевана Стојановића Мокрањца, у његовом родном Неготину, традиционално се одржавају хорске музичке свечаности „Мокрањчеви дани“.

Историјат хора

Историјски значај

Изузетно богат историјат Првог београдског певачког друштва (ПБПД) представља, уједно, и историју националног и културног изграђивања наше земље, као и духовно и уметничко извориште српске модерне музике. Овај најстарији хор у Србији је, у својству краљевског амбасадора културе Србије, певао пред највећим владарима Европе, одржавао добротворне концерте, школовао талентоване музичаре, помагао сиромашне ђаке, ратнике ослободилачких ратова. Од певачког друштва које је основала група грађана пре 155 година, у време Кнежевине Србије, хор је прерастао у истинску националну институцију, која чува и наставља традицију грађену током завидно дугог периода свог рада, који се често одвијао у веома тешким условима.

Диригенти и хоровође Друштва су били сви најзначајнији композитори и диригенти Србије: Стеван Мокрањац, Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Даворин Јенко, Станислав Бинички, Коста Манојловић, Стеван Христић, Милоје Милојевић, Предраг Милошевић, Александар Гавански, Војислав Илић, Светолик Пашћан-Којанов, Димитрије Стефановић, Душан Миладиновић, Георгије Максимовић, Александар Вујић, Лука Гавриловић, а у савременој историји: Бојан Суђић, Дивна Љубојевић, Владимир Милосављевић и Светлана Вилић.

Корнелије Станковић и Стева Тодоровић

До великих промена у раду Друштва дошло је деловањем двојице наших изузетно значајних уметника половином 19. века: музичара – пијанисте, диригента, композитора и

мелографа – Корнелија Станковића, и сликара Стеве Тодоровића. У Београду су први концерт одржали 1856. године. Том приликом Станковић је половину прихода „опредјелио Фонду ововарошке болнице", а Прво београдско певачко друштво је обојицу уметника изабрало за своје почасне чланове. Већ следеће године сликар Тодоровић је започео свој дугогодишњи рад у Друштву, као његов члан, бележник, секретар и председник. Идеје о изграђивању националне уметности, свесрдно прихваћене од представника различитих народа у многонационалној Аустроутарској царевини, двојица уметника су са великим одушевљењем донела у Београд и понудила их Београдском певачком друштву.

Када је 1863. године за диригента доведен Корнелије Станковић, Тодоровић је већ међу члановима свог Гимнастичког друштва имао многе младе певаче, музички описмењене и припремљене за прихватање Корнелијевих обрада српских народних и црквених песама. Станковић је утемељио и рад на музичком просвећивању. Његов краткотрајан, али упечатљив допринос раду хора и читавог друштва – због болести напушта Београд 1864. и умире у Будиму о Васкрсу 1865. године – означава почетак дугогодишње успешне мисије ове тада јединствене музичке институције на подстицању, извођењу и унапређивању домаћег музичког стваралаштва.

Круна и Црква

Београдско певачко друштво се у првих пола века развијало у оквирима јужнословенске

сарадње и идеје националног уједињења, пратећи изграђивање и успон модерне српске државе и грађанског друштва. Од 1867. године, на молбу митрополита Србије Михаила, прво са прекидима, а од 1881. године редовно, певају на богослужењима, углавном Литургијама у Саборној цркви у Београду. На молбу краљице Наталије, повремено певају и у цркви св. Наталије (у круту Девојачке школе) и капели у Новом двору. Велики добротвори Друштва били су од почетка чланови династије Обреновића, од дубоко им наклоњеног кнеза Михаила, преко кнеза и краља Милана, до посебно активне краљице Наталије и престолонаследника, а потом краља, Александра. После 1881. године добротвор Друштва постаје и митрополит Србије, Михаило. Стварањем два одсека у друштву 1896. године – световног и црквеног – добили су и редовне покровитеље у највишим представницима Круне и Цркве. Битан допринос раду и добро осмишљеном вођењу друштва дали су и његови угледни председници и чланови управе – Емилијан Јосимовић, Милан А. Петронијевић, Стева Тодоровић, Јован Бошковић, Милан Кујунџић, Ђорђе Станојевић, Раша Милошевић, Коста и Михаило Цукић, Михаило Валтровић, Бранислав Нушић, Милорад Шапчанин.

Јосиф Маринковић

Снажан извођачки успон хора, али и српске хорске музике, дело је Јосифа Маринковића (1851-1931), прашког и бечког студента музике, али и приљежног ученика Сомборске препарандије, која му је још у раној младости подарила значајна музичка искуства и велику љубав према хорском певању и однегованом хорском звуку. Током петогодишњег рада са хором Првог београдског певачког друштва (1881-1886), Маринковић је написао и извео својих првих шест Кола – сплетова народних песама, махом из Војводине, или слободно компонованих стихова из Ђачког растанка Бранка Радичевића, за мушки и мешовити хор. Написао је тада и обимне, у српској музици први пут виђене, композиције за мешовити хор са пратњом клавира – Јадна мајка, Под ланцима јунак пао, Задовољна река, На Велики петак – на текстове Јована Јовановића Змаја, Милоша

Димитријевића, Јована Грчића Миленка. За прославу тридесетогодишњице Друштва написао је Поздрав певачима, а са овим хором је изводио и поједине песме из Литургије и Опела, које су после његове смрти редиговане и спојене у целину.

Мокрањац и златно доба

Успон српске државе, проглашење самосталне Краљевине Србије и кнеза Милана Обреновића за краља, донели су и процват српске музике, пре свега хорске. Стеван

Стојановић Мокрањац (1856-1914), најчувенији српски композитор, и Прво београдско певачко друштво имали су у томе водећу улогу. Своје златно доба Друштво је доживело током Мокрањчевог тридесетогодишњег рада у њему, у својству уметничког руководиоца и диригента, због чега је хор временом идентификован као Мокрањчев. Друштво је тада проносило својом земљом и кроз културне центре европских држава лепоту српског народног мелоса, уметнички обрађеног у Мокрањчевим руковетима, упознајући свет са националним и духовним благом нашег народа.

Мокрањац је дошао у Друштво још као гимназијалац, 1875. године. Када се потпуно определио за студије музике, Прво београдско певачко друштво је учинило много да му се обезбеди стипендија за студије у иностранству (Минхен, Рим, Лајпциг). Био је то један од најдалековидијих гестова тадашње управе Друштва. По коначном повратку у Београд Мокрањац је постао диригент хора (1887) и на том месту је остао до почетка Првог светског рата и избеглиштва у Скопље, где је преминуо. Већину својих световних и духовних композиција Мокрањац је премијерно извео управо са Првим београдским певачким друштвом на богослужењима у Саборној цркви у Београду и на бројним концертима. Имајући уз себе хор –

скуп сабраних и однегованих гласова, композитор је могао да се усавршава и ствара изванредне композиције у којима је исказао свој велики таленат и представио наслеђено, сакупљено и истанчаним укусом одабрано наше традиционално, народно и црквено музичко благо. У врху његовог богатог хорског опуса налазе се: Литургија св. Јована Златоустог, Опело, Две песме на Велики петак, Три Статије на Велику суботу, Акатист Богородици, Величаније Св. Сави, а међу световним композицијама – петнаест Руковети, Приморски напјеви, бриљантна хорска минијатура Козар.

Под окриљем Друштва, Мокрањац је, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, основао 1899. године Српску музичку школу у Београду (данашњу школу "Мокрањац"), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био доживотно. Из ове школе ће изаћи први код нас описмењени и образовани музичари, композитори и извођачи. Био је то центар из којег се развијала музичка просвета у Србији.

Под Мокрањчевим руковођењем хор је певао у многим градовима Србије. Посебно место, не само у историји српске музике, већ и у историји наше дипломатије, припада иностраним турнејама Друштва, које је Мокрањац, уз велике напоре, организовао у сарадњи са дипломатским представницима Краљевине Србије. Задивљујући је списак градова које је хор походио и у којима је са великим успехом певао Мокрањчеве, али и композиције друтих српских и страних аутора, проносећи тако славу релативно младе српске хорске песме и извођаштва: Цетиње (пред књазом Николом I Петровићем и дипломатским кором), Дубровник (при откривању споменика песнику Иву Гундулићу), Атина, Солун, Скопље, Ниш, Будимпешта (Народно позориште), Софија, Цариград (на двору султана Абдул Хамида II, када је он први пут чуо хорски изведену турску химну, и то у Мокрањчевој хармонизацији, а замолио их је да отпевају и српску химну Боже правде), Призрен (на залагање конзула Бранислава Нушића), Петроград, Нижњи Новгород, Москва, Кијев, Берлин (два концерта у Краљевском позоришту, а трећем концерту, у корист берлинске сиротиње, присуствовали су немачки цар Вилхелм II и царица), Лајпциг (Албертова дворана), Дрезден (Краљевска опера и двор Саксонских краљева). Под Мокрањчевим руковођењем, Друштво је певало и на прослави 900 година Православља у Русији.

Хор је певао и приликом проглашења црногорског књаза Николе за краља, а гостовали су и у Мостару, Сарајеву, Сплиту, Шибенику, Задру, Трсту, Загребу, Ријеци, Доњој Тузли, Бањалуци, Брчком, а у данашњој Војводини (тада Аустроугарској) појали су на богослужењима и концертима у српским срединама: Сремска Митровица, Велики Бечкерек (Зрењанин), Вршац, Велика Кикинда, Нови Сад, Сремски Карловци, Тител, Стари Бечеј.

Биле су то не само уметничке турнеје, већ и дипломатске мисије широког значаја, можда и већег политичког деловања, барем на овим просторима, него што су данас активности УНИЦЕФ-ових амбасадора културе.

Смена династија и долазак краља Петра И Карађорђевића на чело Србије, дали су историјски печат променама. Напретку музичког школства и извођаштва у Србији је можда у највећој мери допринела Мокрањчева музичка школа, омогућено је извођење великих вокално-инструменталних дела, у којима је учествовао и хор Београдског певачког друштва. Модернији музички језик у делима младих српских композитора – Коњовића, Христића, Милојевића, наговештавао је промене до којих ће у већој мери доћи тек после рата. Почетак рата и Мокрањчева смрт у избеглиштву у Скопљу 1914, означили су крај једне изванредно значајне епохе у нашој државној, али и културној, па и музичкој историји. У музици ту епоху карактерише успостављање мостова којима је традиционална српска уметност повезана са европским музичким наслеђем. Смело корачајући невероватном историјском пречицом, појединци су на пољу извођаштва и композиторског стваралаштва досезали изузетно високе уметничке домете, остављајући дела непролазне уметничке лепоте.

********************

http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=60.0STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC (Negotin, 09.01.1856 — Skoplje, 28.09.1914)

Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima.

Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački kvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram, violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.

Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca.

Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imenom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve

narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih linija, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.).

Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe.

Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslavenske muzike nacionalnog smera.—

I N S T R U M E N T A L N A D E L A: Pet fuga u 3, 4 ili 5 glasova za gudačke instrumenteScenska muzika za Ivkovu slavu (St. Sremac)

VOKALNA: 8 numera za glas ili hor i ork., 1901; Rukoveti: I, muš. h., 1883; II, meš. h., 1884; III, meš. h., 1888; IV, bas solo, meš. h., klav. i kastanjete, 1890; V, meš. h., 1892; VI, ten. solo i meš. h., 1892; VII, meš. h., 1894; VIII, meš. h., 1896; IX, meš. h., 1896; X, meš. h., 1901; XI, meš. h., 1905; XII, meš. h., 1906; XIII, meš. h., 1909; XIV, meš. h., 1908; XV, meš. h., 1909 (novo izd. svih Rukoveti s komentarom M. Živkovića i M. Bajšanskog, 1957). Jadna draga za meš. h. i sop. solo, 1887; Dve narodne pesme iz XVI veka za meš. h., 1889; Četiri obredne kajde za meš. h., 1891 Primorski napjevi za meš. h., 1893; Birčare si jok za meš. h., 1894; Mađarske narodne pesme za meš. h. i solo, 1894; Ruske narodne pesme za meš. h., 1896; Himna Vuku Karadžiću za meš. h., 1897; Dve turske pesme: Mekam i Ne djezel's'n za meš. h. i solo, 1898; Seljančice (Oka na momka za muš. h., Haj! za muš. h., Čekanje za meš. h.), 1903; Kozar za meš. i muš. h., 1904; Rumunske pesme za ten. solo i meš. h., 1909; Prizrene stari za mus. h., 1912; Zimnji dani za meš. h., 1914 i dr. Za dečji hor: Vivak; Bolno čedo; Pazar živine; Oj, dodo; Al' je lep; Oj, na delu i dr. Za glas i klavir: niz narodnih pesama i Lem-Edim; Tri junaka. —

CRKVENA: Tebe boga hvalim za meš. h., 1882; Opelo u g-molu za meš. h., 1883; Opelo u fls-molu za meš. h., 1888;

Akatisti Bogorodici za meš. h., 1892; Tebe odjejuščagosja za meš. h., 1892; O kako bezakonnoje za meŠ. h., 1893; Služba sv. Jovana Zlatoustog, 1894—95; Statije, I, II, III za meš. h., 1906—09; Psalam 137 za muš. h., 1907; Oče naš za meš. h., 1912 i dr.

Spisi i melografski radovi: Srpske narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča (sakupio T. Bušetić, muzički priredio i predgovor napisao St. St. Mokranjac), 1902; Osmoglasnik, 1922; Opšte pojanje (Strano pjenije), 1935. Autobiografija, Godišnjak SKA, XIX, 1906.

LIT.: K. Manojlović, Spomenica St. St. Mokranjcu, Beograd 1923. — M. Milojević, Umetnička ideologija Stevana St. Mokranjca, Muzičke studije i članci, I, Beograd 1926. — V. Vučković, Muzički realizam S. Mokranjca, Slavenska muzika, 1940. — P. Bingulac, S. Mokranjac i njegove Rukoveti, Godišnjak Muzeja grada Beograda, III, 1956. — P. Konjović, Stevan St. Mokranjac, Beograd 1956. — M. Živković, Rukoveti St. St. Mokranjca, Beograd 1957. — St. Đurić-Klajn, Bibliograflja S. Mokranjca, Arhiv Muzikološkog instituta (rkp).

Stana Đurić Klajn, prof. Muzičke akademije i direktor Muzikološkog instituta, Beograd

STEVAN MOKRANJAC

Mnoge muzičke škole i pevačka društva u Srbiji nose ime Stevana Stojanovića Mokranjca...

Mokranj je rodno mesto oca Stevana Stojanovića, a ime Mokranjac počinje da ga koristi za vreme studija u Beogradu (od 1875). Danas Mokranjac ide ispred njegovog rođenog imena Stevan Stojanović. Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici u Negotinu, Mokranjac je gotovo ceo svoj vek proveo "sastavljajući kraj s krajem". Zbog neizmirenih dugova prilikom dograđivanja sprata na hotelu Evropa, koji je posedovala njegova porodica, imanje je rasprodato, a Mokranjcu stižu u vojsku tri dukata kao preostalo nasleđe. Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd prima pomoć od Beogradskog pevačkog društva. Kompozitor, sakupljač srpskih, makedonskih, bugarskih, "stranijeh" narodnih pesama, sam odličan pevač, horovođa nekoliko pevačkih društava i osnivač mnogih srpskih muzičkih insritucija, Mokranjac je bio samouk na violini. U drugom razredu gimnazije dobio je violinu i po sluhu je svirao narodne pesme i igre koje bi čuo. Kada je potom kod beogradskog učitelza Reša počeo da uči violinu, brzo je odustao jer se ovome nije dopalo Mokranjčevo sviranje koje je bilo "isuviše ciganjsko". Ali od Reša i gospodina Cimbrića, kod koga je učio pevanje, naučio je note i vrlo brzo počeo da prepisuje i proučava partiture horova. Sastavljajući melodije, zaboravljao je da ide u školu i, iako dobar đak, morao je da napusti šesti razred gimnazije. Završio ga je godinu dana kasnije, a tad je postao i redovni član Beogradskog pevačkog društva, kao jedini gimnazijalac. Po završetku gimnazije upisuje se na Filozofski fakultet, na prirodno-matematički smer. Beogradsko pevačko društvo, međutim, 1879. godine šalje ga na studije muzike u Minhen. Učio je kod profesora Saksa i Rajnbergera, ali nije završio studije. Po povratku, radi kao horovođa društva Kornelije Stanković i komponuje Prvo opelo i Prvu rukovet, koju Kornelije izvodi u proleće 1884. u Narodnom pozorištu, na dobrotvornom koncertu. Iste godine Mokranjac komponuje Drugu rukovet za mešoviti hor i solo. Posle nastupa mešovitog hora Kornelije, osnovanog te jeseni, u Sabornoj crkvi, Mokranjac dobija ponudu da nastavi muzičke studije u Rimu. Iz Rima, po odobrenju ministra

prosvete, odlazi u Lajpcig, gde studira kompoziciju kod profesora Jadasona i Rajneka. Po povratku u Beograd postaje profesor muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i horovođa Beogradskog pevačkog društva. To će ostati do smrti 1914. godine. Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, Mokranjac predlaže da se u Narodnom pozorištu izvede Veliki istorijski srpski koncert, gde će biti zastupljeni svi srpski kompozitori po istorijskom redosledu. Umesto 1889, koncert je izveden tek prilikom obeležavanja pedeset godina rada Beogradskog pevačkog društva 1905. Mokranjac nije bio čovek jednog zadatka. Komponovanje, pedagoški rad i vođenje hora nisu bili dovoljni. Sa svojim prijateljima Stevom Šramom, Ferdinandom Melherom i Jovanom Svobodom on 1889. osniva Gudački kvartet, koji je delovao do 1893. i imao po šest koncerata u sezoni. U dokumentu koji je tada nastao stoji da gudački kvartet ima zadatak "da izvođenjem klasične i slovenske muzike priređuje koncerte, te da širi muzikalni ukus u prestolničke publike i time da popuni prazninu koja se odavna oseća. Svaki član obavezuje se i daje poštenu reč, da će svim silama nastati da taj uzvišeni cilj koristi, da od svoje strane ne požali truda, da uredno na probe dolazi, i da svoju partiju savesno študira, kako bi kvartet stajao na visini na kojoj stoji podobna udruženja po drugim srećnijim varošima". Posebno slavne trenutke doživeo je Mokranjac u svom rodnom Negotinu, prilikom otkrivanja spomenika Hajduk Veljku, drugog dana Duhova 1892. godine. Beogradsko pevačko društvo nastupilo je u crkvi i prilikom osvećenja spomenika i u pozorištu negotinskom. "Mokranjčeva je slava večeras krunisana najnovijim radom njegovim — poslednjom rukoveti u koncertnom programu. To su narodne pesme o Hajduk Veljku od kojih je prva Knjigu piše Mula-paša a poslednja Bolan mi leži Kara-Mustafa — zapisao je u putnim beleškama Sreta Stojković. Publika je dugim aplauzom naterala Društvo i Mokranjca da ponovo izađu na pozornicu i "...tada kad se zavesa ponovo diže, kad Mokranjac stade pred pevače da otpočne dirigovanje, nastade jedno prijatno iznenađenje. Pred horovođu istupi moj prijatelj D. J. i ...on okiti Mokranjca Svetosavskom srebrnom medaljom. Trenutak je bio dirljiv. Mokranjac je, zbilja, i zaslužio ovo lepo odlikovanje. I publika je taj čin oduševljeno primila pozdravljajući ga: Živeo! Slava Mokranjcu!..." — piše gospodin Stojković. Prve Mokranjčeve crkvene pesme nastale su za crkveno pevačko društvo Kornelije, koje je nastupalo u Sabornoj crkvi. Mokranjac je bio uporedo horovođa Beogradskog pevačkog društva i Kornelija od 1892. godine i komponovao je za njih svoju Liturgiju i O svetlim praznicima. Kako su nastajale Roždestvo tvoje, Akatist i Plač matere Božje, pričao je jedan od pevača Kornelija. "Iako je sam Mokranjac bio odličan pevač, ipak je propitivao pojedine od nas kako se peva pojedina crkvena arija... U to doba komponovao je za svaki praznik po nešto što je bilo potrebno. Tako na primer: Jelici, Krestu tvojemu, pa onda Opelo, Njest svjat, Dusi i duši, a docnije i veliko So svjatimi, na kome se mnogo mučio i svaki čas ga prepravljao, tako da smo se mi ljutili, jer taman naučimo jedno, on ga popravi". Te 1892. godine Mokranjac je upoznao i Mariju Micu Predić, svoju buduću suprugu. Njoj je posvećena Peta rukovet, izvedena prvo pred kraljem, a potom u Dubrovniku i na Cetinju. To putovanje u Dubrovnik, upriličeno povodom podizanja spomenika Ivanu Gunduliću, bilo je presudno za Micu i Stevana Mokranjca. U svojim sećanjima ona piše: "... Peta (rukovet) me zanosi i priča o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi kad sam pevala ono "Ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo... Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo je violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao". Posle puta u Dubrovnik, Beogradsko pevačko društvo nastupa u Solunu, Skoplju, Budimu, Pešti, Sofiji, Carigradu, Nemačkoj i Rusiji. I uvek Mokranjac ima na repertoaru spremljene pesme svog podneblja i dobija izvrsne kritike ne samo od ljubitelja muzike, nego i od najvećih dostojanstvenika — kneževa, careva, kraljeva, sultana. Sa Stašom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Mokranjac 1899. osniva Srpsku muzičku školu i

postaje njen direktor. Posle teškog napada žuči i operacije u Beču, Mokranjac 1901. postaje nastavnik pevanja u Bogosloviji Svetog Save. Na obe ove dužnosti, pored vođenja hora u Beogdskom pevačkom društvu, Mokranjac je ostao do smrti. Sa štampanjem sabranih ili komponovanih pesama, Mokranjac nije imao sreće. Baš zahvaljujući Bogosloviji štampan je Osmoglasnik u kome je zabeleženo celokupno pevanje Srpske pravoslavne crkve, koje beležio od 1897. Strano pjenije nalazilo se u kasi Mitropolije. Prilikom evakuacije, u Prvom svetskom ratu, nošeno je do manastira Studenice, odakle mu se gubi trag. Za sve godine pedagoškog rada, Mokranjac nije uspeo da štampa udžbenik, nego je sam svojim đacima prepisivao melodije i vežbe i donosio na čas. Kosta Manojlović, njegov đak, to ovako opisuje: "I fakat da nam on uoči nedelje i praznika donese, njegovom rukom napisane i njegovim noćnim bdenjem ispresovane note učinio je, da smo ga, nas nekolicina zamolili za dozvolu: da mi note ubuduće pišemo i prepisujemo...". A kao član Beogradskog pevačkog društva, Manojlović beleži: "Sama pojava Mokranjčeva pred nama na koncertu ili crkvi, ulivala nam je veru u duboku ozbiljnost, i mi smo tada pevali uvereni da pevamo najbolje što možemo...". Iako smrvljen bolešću i očajanjem što mora da se povuče u Skoplje, jer je Prvi svetski rat već počeo, Mokranjac je radio do poslednjeg daha. Kažu da su mu i u vozu ka Skoplju, zasijale oči kad bi čuo kakvu cigansku družinu da svira. Dok je boravio u Skoplju, na pitanje prijatelja kako je, odgovarao bi "Eto, radim šesnaestu rukovet!" O tim poslednjim Mokranjčevim danima Mica Mokranjac piše vrlo detaljno. Poslednju pesmu Zimski dan, po tekstu Jove Zmaja, napisao je tri dana pred smrt. "Vidim tu pesmu i pomislim — Bože, da li je bio svestan i predosećao kraj? Čitajući tu pesmu, verujem da jeste" — piše Mica Mokranjac. Svake godine u avgustu, u Negotinu se održavaju Mokranjčevi dani koji okupljaju muzikologe i horove iz cele zemlje. I kao što je Mokranjac za gostovanje Beogadskog pevačkog društva birao kompozicije ili kompozitore zemlje u kojoj se nastupa, tako danas ugledni svetski horovi, kada žele da se oduže našoj publici, izvedu neku od Mokranjčevih Rukoveti.

Svetlana Jajić

MOKRANJČEV ODNOS PREMA STVARALAŠTVU

Koliko god da su život i rad Stevana Mokranjca u osnovi poznati našoj naučnoj, i ne samo naučnoj, javnosti, oni i dalje privlače pažnju muzikologa i drugih izučavalaca i nude nova, još svestranija, produbljenija i osmišljenija osvetljavanja i upoznavanja, dajući na taj način mogućnost donošenja i novih zaključaka. Jedno tako bogato i u umetničkom pogledu vredno kompozitorsko delo kao što je Mokranjčevo, zaslužuje još raznovrsnije analitičke pristupe pri pokušajima njegovog sveobuhvatnog sagledavanja, a njegov život, zanimljiv koliko i njegovo delo, čeka nove proučavaoce, pošto ni o njemu, sasvim je sigurno, nije, a neće skoro ni biti, sve rečeno. Obimna knjiga dr Stane Đurić-Klajn o mladom Mokranjcu veliki je doprinos upoznavanju ne samo života već i dela začetnika realističkog pravca u srpskoj muzici. U ovom radu pokušaćemo da se, makar i u najkraćim crtama, osvrnemo na ono što je, po našem mišljenju, najbitnije kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu uopšte. U Mokranjčevo vreme u Srbiji instrumentalna muzika, kao sto je poznato, bila je tek u povoju, te nije čudno što se Mokranjac sav posvetio horskoj pesmi i ostao joj veran do kraja života. I u toj činjenici, svakako ne slučajnoj, ispoljile su se zakonitosti opšteg društvenog, kulturnog, naučnog i umetničkog razvitka jednoga naroda. Kulturnu revoluciju u Srbiji koju je izvršio Vuk Karadžić, valjalo je sprovesti i na muzičkom planu. Taj nimalo lak nacionalni zadatak preuzeo je na sebe Stevan Stojanović Mokranjac. Komponovati u narodnom duhu i unaprediti muzički život u Srba, postalo je trajno opredeljenje ovog nadarenog muzičkog stvaraoca. Ako je Mađarska imala Belu Bartoka, mi smo imali Mokranjca, i to u pravi čas,

tako da su njegovim primerom ubrzo pošli mnogi njegovi sledbenici, te se može govoriti i o svojevrsnoj Mokranjčevoj kompozitorskoj školi, čiji predstavnici postoje i danas (Konstantin Babić, na primer, i dr.) Dok je Vuk učenu Evropu samo tekstualno upoznao s našim narodnim pesmama, Mokranjac joj je otkrio i njihovu muzičku stranu, koja je jedna od suštinskih komponenti njihovog sinkretizma, i to otkrio (bolje reći ponudio) u njenom još čistijem i oplemenjenijem vidu, tako da je svet, ne samo onaj učeni, još jednom mogao da se ushićuje, ovoga puta i njihovom muzičkom stranom.

Umetnički genije našega naroda iskazao se i u muzici. što je glas s njegove lire, samo još artikulisaniji, kultivisaniji, postao trajna svojina naše kulturne baštine, jedna od najvećih zasluga je upravo Stevana Mokranjca. Još u mladosti zadobivši blagotvoran uticaj Svetozara Markovića, Mokranjac je zahvaljujući svom samouverenom i predanom radu — uspeo da kao umetnik i sam bude predvodnik, probuđeni deo naroda i izraz njihovih najplemenitijih težnji i stremljenja. Stoga je sasvim shvatljivo što je Mokranjčeva muzika bila i ostala duševna hrana za naše ljude. Već je rečeno da je Mokranjac kao tvorac rukoveti podsećao na majstora brusača dragulja. Njegova zaljubljenost u sklad i njegova harmonizatorska veština (harmonija iznad svega!) ukazuju na čoveka grčkog, antičkog, ukusa. O tome bi jednom prilikom moglo podrobnije i dokumentovani je da se govori, a sada bismo rekli nešto više o tome otkud kod Mokranjca tolikog interesovanja za narodnu pesmu, koja je bila nadahnuće, polazište i osnov gotovo celokupnog njegovog muzičkog stvaralaštva. Počev od Petra Hektorovića, koji je još u XVI veku zapisao neke narodne popevke s ostrva Hvara, zanimanje za narodni melos postajalo je sve jače i ono nije prestalo ni danas. U vreme Ilirskog pokreta u Hrvatskoj, sredinom XIX veka, Stanko Vraz je skupljao narodne pesme "iz ljubavi prema, hrvatskoj narodnoj popijevci kao posebnoj vrijednosti koja će" — kako se on nadao — "poslužiti kao siguran putokaz za stvaranje narodne umjetničke muzike". Ta njegova nadanja uskoro su počela da se obistinjuju, čemu je naročito doprineo Franjo Ksaver Kuhač. Mokranjac je i sam imao sluha za književno-umetničku vrednost i muzičku lepotu narodne pesme, štaviše — još kao dete uživao je u njoj. Sećajući se svoje mladosti, on je sam o sebi pričao da je kao mladić voleo da peva "od zraka do mraka", a u dobrom društvu "i od mraka do zraka". Ne iznenađuje njegovo druženje i prijateljevanje s Jankom Veselinovićem, Vojislavom Ilićem, Branislavom Nušićem i drugim srpskim piscima i umetnicima koji su kao i on bili poklonici narodne Muze. Mokranjac je duboko doživljavao muzičku snagu i lepotu izvorne narodne pesme i jasno uviđao da ona može da dobije i pročišćeniji, savršeniji muzički izraz. Stoga je u svojim kompozicijama horskih pesama nastojao da, polazeći od muzičke osnove autentične narodne pesme i ne izneveravajuđi njenu akustičku i semantičku suštinu, stvori u umetničkom pogledu savršenije muzičko delo, horsku pesmu, isto toliko blisku narodu kao što je i narodna pesma, samo dignuta sada na viši umetnički nivo. Sve je to na jedan vrlo pristupačan, prijemčiv i očaravajući način, omogućilo kultivisanje muzičkog ukusa kod Srba, koji su iz seljačkih opanaka pokušavali da uhvate korak sa civilizovanom Evropom. Upravo u tome je i najveći značaj kompozitorskog rada Stevana Mokranjca. Njegov odnos prema izvoru svoga umetničkog nadahnuća, narodnom melosu, postao je ubrzo, i ostao do danas, putokaz za mnoge potonje generacije srpskih, i ne samo srpskih, kompozitora. On je u neku ruku nastavljač muzičkog dela Kornelija Stankovića, kao što je Josif Marinković u mnogo čemu nastavljač njegovog dela, a i drugi kompozitori koji su kasnije stvarali u narodnom duhu. Mokranjčevo oduševljenje za narodnu pesmu posve je razumljivo. Naš narod je, upravo u najtežim trenucima svoje istorije, nalazio u pesmi i svoje uporište i svoje ishodište. To je, na izrazito ilustrativan način, pokazala i naša narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija u Drugom svetskom ratu. "I ne beše pesma u narodu već narod u pesmi" — kako jednom divno reče Zoran Vučić. I kad se govori o odnosu koji je čovek s našeg tla imao, i ima, prema pesmi, onda nam, i nehotično, padaju na pamet reči Radoslava Radenkovića: "Tu su čovek i pesma izmenili uloge, on je

postao prolazna senka, a pesma njegovo nepresušno trajanje." Kao i Vuk Karadžić, i Mokranjac se naprezao da, do smrtnog časa, što više zagrabi od života i da se izbori za što veći broj stvaralačkih trenutaka. Stvaralačka iskra u njemu nikada se nije gasila, a kadšto se razbuktavala u pravi vatromet. Čini se da je u dosadašnjim studijama o životu i radu Stevana Mokranjca nedovoljno ukazivano na širinu njegovih interesovanja i na njegov nesumnjiv doprinos razvijanju i učvršćivanju bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti. Pesma je jedno od najpogodnijih sredstava zbližavanja, jer ona ide od srca k srcu i ne zna za granice. Imajući svakako i to na umu, Mokranjac se u svom kompozitorskom radu svesno opredelio za pesmu, i to za horsku pesmu, koja je — upravo blagodareći njemu — ubrzo postala omiljena kod srpske muzičke publike, i pokazao je interesovanje za balkanski melos gotovo u celini. Dovoljan je i samo letimičan pogled na Mokranjčeve "Rukoveti", pa da se vidi da on u svom harmonizatorskom radu nije ostao samo na narodnim melodijama iz uže Srbije i sa Kosova, već da je — u rasponu od 1883. do 1909. godine — svoje horske pesme komponovao i na osnovu narodnih napeva iz Makedonije, Crne Gore i Bosne, a nije zapostavio ni Hrvatsku, jer su mu za njegove "Primorske napeve" iz 1893. godine poslužile narodne pesme iz Hrvatskog primorja. Ako je Branko Radičević pre njega pozvao sve naše narode u jedno kolo, bratsko kolo, Mokranjac ih je pozvao da sve svoje glasove sliju u jedan glas, u glas zajedništva, bratstva i jedinstva. Kad je reč o Mokranjčevom odnosu prema umetnosti i stvaralaštvu, onda se, uz ostale atribute koji su krasili njegovu kreativnu ličnost, nužno mora naglasiti njegova upornost, samopregor i samosvest, njegovo podvižnistvo. Jer, on je, u svom pionirskom poduhvatu, radio i stvarao u nimalo lakim uslovima, a uradio je i stvorio mnogo. I baš to njegovo požrtvovanje, samoodricanje i neposustajanje pred preprekama inspirativno je i za današnje stvaraoce. Znati šta se hoće i biti istrajan u ostvarivanju svojih zamisli, izabrati teške puteve kojima će se ići, jer laki ne vode ničemu, sem u ćorsokak, to je bilo ono štoje rukovodilo kompozitorsku stvaralačku misao Mokranjčevu. I kada se iz današnje perspektive pogleda na život Stevana Mokranjca, onda se, jasnije no ikada, uviđa da je on, uprkos mnogim teškoćama, protekao u svakodnevnom mukotrpnom i napornom stvaralačkom umetničkom radu, a sve za dobrobit naroda, za buduća pokolenja.

dr Ljubiša Rajković – Koželjac

* U razgovoru sa jednim Nemcem 1899. godine, Mokranjac je izjavio da su koreni srpske muzike u grčkoj muzici. ** "Primorskinapevi" nisu nastali na osnovu vlastitih Mokranjčevih zapisa narodnih pesama. Nezadovoljan kako ih je, izneveravajući izvornu narodnu muziku, komponovao Slavoljub Lžičar, čeh po poreklu, on je izvršio novo komponovanje i ovo svoje muzičko ostvarenje potpisao, prkosno, pseudonimom "Pravdoljub Istinić".

"Novine beogradskog čitališta" | broj 9-10-11 | maj-jun-jul 2006.

JA ĆU TEBI LJUBA BITI

Naš istaknuti kompozitor bio je veoma privržen svojim najbližim, a najviše majci. O nesebičnoj ljubavi koju im je pružao ostale su zabaleške u dnevniku njegove odane supruge Mirjane

Delo Stevana Stojanovića Mokranjca (1856—1914) odlikuje se izvanrednim smislom za obradu muzičkog folklora. U svom životu ostavio je srpskoj i svetskoj baštini mnoge horske kompozicije, solo — pesme, scensku muziku, horsku crkvenu i instrumentalnu muziku u dvesta devedest i osam autorskih jedinica predivnog muzičkog izražavanja. Njegova najveća ljubav u umetničkom radu bile su izvorne srpske lirske pesme pevane u narodu. Još za života nazvan je Vuk Karadžić srpske muzike — kako je zabeležio Petar Konjović u monografiji "Stevan St. Mokranjac", a u najširem krugu svojih savremenika bio je poznat po brojnim koncertima koje je kao istaknuti horovođa Beogradskog pevačkog društva priređivao u Srbiji i van tadašnjih njenih granica.

U autobiografiji i drugim materijalima o njemu, a posebno u dnevniku koji je ostavila njegova odana supruga, ispričana je obostrana ljubav i pažnja Stevana Mokranjca prema svojim najbližim, a najviše prema majci.

Mokranjac je voleo ljude; voleo je i muziku svog rodnog kraja i drugih delova Srbije i niko u jednom svom stvaralačkom delu i radu poput njega, nije u petnaest rukoveti spomenuto toliko imena devojaka i toliko ljubavi prema njima.

DEVOJKE IZ RUKOVETI

Prvu rukovet za muški hor i solo Mokranjac je napisao 1884. i u devet narodnih pesama nad žitnim poljima, pašnjacima i lugovima, nad Dunavom ili bilo kojom srpskom reke spominju se Stana, Milica, Marija, Tijana… On je opevao tugu devojačku, njene radosti i njenu ljubav, koja je sva ustreptala, kao njena duša, kao osunčani prostori i nepregledne tople nebeske vedrine nad njom. Već Prva rukovet donela je Mokranjcu uspeh "i prvi jutarnji san ozračen nekom nedokučivom svetlošću", kako je zapisao u autobiografiji.

O Drugoj rukoveti Mokranjac kaže:

"Kraća je od prve, sastavljena samo od pet motiva. Uvod je u neki mir, jedna idilična pastoralna slika, s nekoj neizvesnosti, kojom se otvara prostor… Tu je Smiljana, koja pokraj vode bere smilje; Mara, koju pita da li je videla resavske junake; Jelena: "Jesam li ti, Jelane/ govorio divna Jelo!"

Treću rukovet Mokranjac je završio u Lajpcigu, mestu za koje je Stana Đurić - Klajn u delu "Mladi dani Stevana Mokranjaca" piše da je išao tragom Baha i Mendelsona. Treća rukovet nosi naslov "Iz moje domovine": Anđelija, pa i Kata pune su tuge i ljubavi, ali niko ne zna kako im je.

Mirjana je jedino devojačko ime u Četvrtoj rukoveti: "Mirjano, oj Mirjano/ imaš ruse kose, Mirjano/ daj, daj, da ih mrsim ja"! Ova devojka ima i čarne oči i belo grlo: "Izgoreh, Mirjano, zbog tebe!"

Konjanik u sledećoj, Petoj rukoveti pita: "Šta to miče kroz šibljiče? Stan', devojko, dušo moja/ stoj, ne begaj!"

Mokranjac je dugo radio Šestu rukovet u koju je uvrstio pet pesama, sa pretežno junačkom tematikom. Sve pesme je u svojoj Krajini slušao još kao dečak, a komponovana je 1892. u čast otkrića spomenika Hajduk - Veljku "koji je pod badem drvetom sa lepom devojkom", što je čista idilična slika. Šesta i svih ranijih pet rukoveti nose isti naslov "Iz moje domovine".

Sedma rukovet je komponovana pred šestomesečni parastos pesniku Vojislavu Iliću, s kojim je drugovao. Osmoj rukoveti dodaje naslov "Iz stare Srbije i Makedonije", u kojoj u prvoj pesmi spominje Stojanku, Danku i druge devojke sa Kosova, "koje je još mučno, krvavo, komitsko i čorbadžijsko, sa orijentalnom nostalgijom", kako primećuje Vukašin Stanisavljević u monografiji "Mokranjac".

Mokranjac je Desetu rukovet napisao pet godine posle Devete — koja je iz Crne Gore — i rezultat je njegovog puta do juga Makedonije. Rukovet počinje najlepšom pesmom "Biljana platno beleše" i ima 47 stihova i mnogi je smatraju njegovim najvišim dometom. I sledeća, Jedanaesta rukovet, iz Bitolja, posvećena je ubijenim u Ilindanskom ustanku, i u njoj vapiju od bola i tuge Lenka i Mana. Tu je i razgovor devojke i mladog kaluđera koji joj kaže ako mu ne veruje "dabogda se kao kolan svio oko njenog belog grla".

Dvanaesti rukovet je kosovski: devojka Cveta je ljupka i vedra, iako se rasplakala pred Jovom zbog đerdana koji je izgubila. U drugoj pesmi lepu Janu voli i čežnjivo gleda mladić: "Dušo, Jano, tugo moja!" I ostala imena sva su u devojačkoj ljubavnoj čežnji.

Mokranjac je kroz pesme iznosio običaje i život u patrijahalnoj sredini, kao u Trinaestoj rukoveti: mlado žensko biće vraća prsten vereniku "koga njen rod neće", dok u sledećoj, iz Bosne, i sudbinu Muslimanki: "Kara majka Aliju" kojoj se ne sviđa njegova Ajra, te je Alija ubija. U Petnaestoj rukoveti, čije pesme su uzete iz Makedonije, peva se o rasplakanoj Mariji, o roditeljima koji se protive devojačkoj sreći, o prigušenm ljubavnim uzdasima, "o čulnom treperenju nabujale snage mladosti i devojci koja je sejala bosiljak, a iznikla je žuta margareta", što je kobni znak, itd.

Za 25-tu godišnjicu Mokranjčevog umetničkog rada Beogradsko pevačko društvo izvedene su najlepše arije iz njegovih petnaest rukoveti: prva je bila Deseta, najlepša kao i: "Primorski natpjevi", "Plač Matere Božije", i njegovu omiljenu — "Liturgiju".

PRVA LJUBAV MILICA

Još kao dečak, kada je iz Negotina krenuo u Beograd da se upiše u gimnaziju, tokom dugih časova plovljenjem Dunavom prekrajao je vreme sviranjem na violini i pevanjem. Mokranjac je još ranije izvanredno pevao. Na brodu je zapazio jednu mladu damu, "otmenu i bogatu, ceneći po mnoštvu zlatnog nakita i bogatoj garderobi koju je po nekoliko puta menjala u toku plovidbe… i stalno se nešto dogovarala sa putnicima". Dama ga je pohvalila i rekla da je slušala mnoge srpske pesme koje je prikupio Vuk, kao i da su mladići dobri pevači i zamolila ga je da je ne odbije i pružila mu je novac:

"Prošao je pogledom po njenoj haljini zamišljajući ovo vitko žensko telo pred sobom, ali je osećao kako ga metal u džepu peče, pa se u gorkoj zbunjenosti samo osmehnuo i poklonio pred nasmejanom ženom!"

Jedinu damu koju je do tada imao prilike da vidi u "evropskim haljinama" bila je Mileva, žena generala Ranka Alimpića koji je tada službovao u Negotinu.

Ipak, novac mu je dobro došao u prvim školskim danima…

Milica je bila Mokranjčeva prva ljubav: obično ju je sačekivao pred Višom devojačkom školom, ali je tada, zaobilazno i iz daljine pratio do kuće. Tad je bio pod uticajem ideja koje je širio Svetozar Marković, upravo uhapšenog u Kragujevcu, pa je nameravao da napusti muziku i da se posveti prirodnim naukama.

Stevan Todorović, slavni slikar sa preko 300 portreta njegovih savremenika i kompozicijama iz srpske nacionalne istorije u crkvi u Negotinu — i koga je Mokranjac voleo kao oca, koga nije upamtio — predložio je da mu obezbedi sredstva i da u inostranstvu nastavi muzičko obrazovanje. Upravo tada je na zalaganje Todorovića i bio, kao gimnazijalac, primljen za člana Beogradskog pevačkog društva.

Mokranjac je Milicu do tada video nekoliko puta, "samo u prolazu kad se vraća iz škole sa đačkom torbom, susreli se pogledima, ona se neprimetno nasmešila, on se ne seća da li joj je odgovorio osmehom, zna samo da ga je tog trenutka prožela tiha vatrica. Nije to bio stid!"

Mokranjac je upravo Milici hteo da se izjada i da ga ona podrži u idejama da se po završetku gimnazije upiše na Fakultet prirodnih nauka. Njen otac bio je načelnik jednog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali se Mokranjac nije toga pribojavao, iako je znao kako je policija hapsila mnoge slične odati idejama Svetozara Markovića.

Kada je Milici rekao da je odbio Todorovićev predlog da nastavi muzičke studije, Milica mu je rekla:

"Mislim da si pogrešio, Stojanoviću!... Mislim, Stevane, da si pogrešio, čak i da si se ogrešio i o volju Svevišnjeg. Dao ti je dar, redak i snažan… Zar ti baš ništa ne znači to kad te to jedan Steva Todorović, poredi sa Kornelijem Stankovićem, pa ti čak predviđa da i više od Kornelija postigneš, a ti hoćeš prirodne nauke!"

Kornelije Stanković bio je tada prvi muzički obrazovan srpski kompozitor, horovođa Beogradskog pevačkog društva i o Mokranjčevom pevanju imao je visoko mišljenje.

Milica ga je nežno poljubila u obraz i — zaljubljeni Mokranjac je odustao od namere da studira prirodne nauke.

Bila je 1875, kad joj je na jednom sastanku rekao Milici da je Svetozar Marković umro u Trstu.

Mokranjac se otisnuo u svet: studirao je muziku u Minhenu, Lajpcigu, Rimu, a kada se vratio u Beograd i imao je 40 godina i još uvek bio neoženjen, sretao je u Knez Mihailovoj svoju davnu i toplu mladalačku ljubav, Milicu s kojom je šetao beogradskim ulicama i zajedno šaputali: Milica bi ga svaki put kad bi se sada sreli uvek blagonaklono pogledala, dok je išla sa svojim mužem i dvema odraslim devojkama.

Obe su imale nežne majčine oči.

MAJKA MARIJA

Majka Marija poticala je sa podnožja planine Deli - Jovan, odakle je bila i Hajduk - Veljkova Čučuk Stana, koju je Mokranjac tako toplo opevao u svojoj Šestoj rukoveti. Njegovi roditelji izrodili su četiri dečaka i četiri devojčice, od kojih su u životu ostali dva brata i sestra Jelisaveta. Otac Stevan — po kome je dobio ime — umro je u vreme kad se majka porađala.

Već vrlo rano je pokazivao interes za knjige i za pevanje. Majka je želela da kad Stevan poraste od nje preuzme trgovinu i hotel, ali se zbog obaveza da školuje dva starija sina, i Stevana, koji je takođe trebalo da pođe u školi, preselila iz Negotina u Beograd. Kad ga je majka jednom odvela u "Srpsku krunu" na koncert Kornelija Stankovića, prvi put je čuo klavirsko izvođenje, koje ga je zadivilo. Tad je prvi video i kneza Mihaila i njegovu Juliju.

Zahvaljujući majci koja je bila vrlo pobožna, odlazio je redovno u crkvu, pa kad su se vratili u Negotin, odmah je uvršćen u crkveni hor. Sve više je saosećao sa majkom koja se bori da sinovima obezbedi školovanje. Starija braća bila su pri kraju studija, kad je majka Marija udala ćerku Jelisavetu, koju je Stevan jako mnogo voleo, jer ga je i čuvala kad je bila mali i dok je imao samo tri i po godine naučila ga da čita.

Kada je završio peti razred gimnazije majci je rekao kako je doneo jednu važnu odluku. O tome je Stanisavljević zapisao:

"Mama, ja se spremam da postanem… Šta da postanem? Muzičar, horovođa, kompozitor; Mocart, Davorin Jenko, Kornelije Stanković… Ona je uvek govorila da ću ja postati sudija i suditi po pravdi

boga istinoga, kao što su majka Jevrosima i sin joj Marko sudili Mrnjavčevićima kad su hteli da Nejakom Urošu skinu krunu s glave koja mu je od oca Silnoga Dušana ostala. Šta je muzičar danas? Srbija nema ni bogate kneževe ni grofove, ni bogate vladarske dvorce gde bi veliki kompozitori mogli da sviraju… Moja majka tako procenjuje valjanost ljudskih zanimanja!"

U to vreme majčina trgovina i hotel zapadaju u krizu i njega razara neki tihi bol između majčine muke i njegove borbe da bude uspešan muzičar. Majka je, inače, svojoj deci često govorila da paze kako troše novac, ali i da ne oskudevaju.

U svojoj duši dugo je nosio majčine suze, kada je čula da su 1868. ubili kneza Mihaila. Ali, zaplakala se još jednom, od radosti kada je u crkvi — pošto se Mokranjac vratio u Negotin — tako pevao, da se složila s njegovim izborom da bude muzičar.

Mokranjac je pisao o još jednoj nesreći koja je snašla njegovu majku: Uprava fondova zbog dugova prodala je njen hotel, koji je imao zvučno ime "Evropa", a njoj je preostalo samo šest dukata. Prvo što je izustila, zapitala se kako će da živi Stevan u Beogradu. Iako su mu brat i sestra rekli da će ga oni izdržavati, Mokranjac se prijavio da odsluži vojni rok, pa se iznenadio kad je iz Negotina primio tri dukata.

U jesen 1879, pre nego što će da krene za Minhen, na muzičke studije o trošku države, posetio je majku. Dugo su šetali, išli i brali grožđe u jedinom preostalom vinogradu, savetovao je kako da se čuva i da ne brine mnogo o njemu.

Posle trijumfalnog uspeha izvođenja Prve rukoveti na koncertu u Beogradu u koji se vratio iz Minhena, i od malog honorara koji je dobio, kupio je skromne poklone za majku i decu svog starijeg brata. Majka mu je pokazala sve novine koje su pisale o njemu.

Iako mu primanja nisu bila velika Mokranjac je u Beograd doveo svoju staru majku. Tad je bio horovođa Beogradskog pevačkog društva i učitelj notnog pevanja. Majku su mnogo poštovali Mokranjčevi stalni gosti: Glišić, Veselinović, Stanislav Binički, Nušić, Sremac, Matavulj, Zmaj, slikari Predić, Josif Marinković i drugi. Svi su je zvali svojom majkom. Stanovali su u prostorijama Beogradskog pevačkog društva, nedaleko od kafane "Mali Pariz".

Najveće majčino blaženstvo priredio je sin kada se oženio i zakupio veći stan na Zelenom vencu. Majka je sada čežnjivo gledala malu decu i nadala se. Bila je već u starim godinama kada nije mogla da otputuje u Požarevac, na otkrivanje spomenika knezu Milošu, iako je na pozivnici kralja Aleksandra Obrenovića pisalo da će "činiti kralju čast" da Mokranjac dođe sa horom još "i to sa gospođom majkom i gospođom nevestom".

Kad se u septembru 1898. vratio iz Karlsbada, gde se lečio, doneo je majci ofarbanu plavu svilu da sašije novu haljinu i ona je posle toliko godina odlučila da skine crninu, ali je svojoj snahi rekla da će je sašiti za Božić. Njena poslednja želja bila je da unuku, čim se rodio, daju ime Momčilo, koji je imao krilatog konja i zlatni mač, kao u narodnoj pesmi "Ženidba kralja Vukašina".

Mokranjac je pisao da je u nekad patničkom licu svoje majke sve više opažao da joj iz duše žari svetlost: "To je bio njen materinski ponos podastrt radošću koju joj je činio mali Momčilo".

Umrla je u 88 godini zaboravljajući sve muke, a idućeg dana je, dočekujući Mokranjca u Bogosloviji Kosta Manojlović odsvirao Mokranjčevu tenorsku partituru "Plač majke Božije"!

NEŽNA PISMA IZ KARLSBADA

Kosta Manojlović, profesor Muzičke akademije i njen prvi rektor u "Spomenici Stevana St.

Mokranjca" prikazao je Mokranjčev životni tok služeći se autobiografskim kazivanjima, ali intimne zabeleške o Mokranjcu ostavila je njegova supruga Marija - Mica, rođena Predić, čiji je stric Uroš bio najistaknutiji srpski slikar svoga doba.

Evo kako je ona zabeležila jednu svoju ljubavnu ispovest prema svom suprugu, koga je zvala Stipan, posle jednog koncerta Akademskog pevačkog društva "Obilić" u februaru 1929:

"Pevane su sve moderne savremene kompozicije i tvoja Deseta i Peta. Sve rukovete volim, svaka je kao neki moj i tvoj dnevnik. Desetoj se divim, ali Peta me zanosi i priča mi o mom prvom poznanstvu s tobom, o našoj ljubavi, kada sam pevala ono 'Ja ću tebi ljuba biti', a ti si me netremice gledao, i to je bilo moje priznanje i 'odgovor koji si ti razumeo'. — Nikada kao to veče na koncertu 'Obilića' nisam bila tako uverena da će tvoje Rukoveti do veka ostati lepe i rado slušane, i da pored svih modernih zvuče sasvim moderno ali sa više duha i topline. Nisam samo ja tvoja Mica osetila, već cela prepuna sala i staro i mlado i pevači sa njihovim Matačićem, pobornik 'moderne' i obožavaoc tvojih Rukoveti. Da znaš, Stipane, da nisam mogla suze da zadržim slušajući V Rukovet, prvu koju sam pevala s tobom, i mislima prešla sve trijumfe i uspehe putujući sa Pev. Dr. onako mlada, vesela, puna života, tebi se divila, obožavala te, i najzad zavolela kako se samo može voleti jednom — kad se spoje osećaji srca i duše!"

Svoju buduću suprugu Mokranjac je upoznao kada se vratio iz Lajpciga i imao 35 godina. Dirigovao je horom Pevačkog društva "Kornelije" u Sabornoj crkvi kada je među desetak soprana čuo jedan 'srebrnasti glas'. Gledao je u lice šesnaestogodišne devojke i cele naredne noći to zarumenjeno lice opsedalo je njegovu dušu, da je pred zoru doneo odluku:

"Zaprosiću je!"

Mirjana, Mica — kako ju je njen Mokranjac zvao — još nije završila Višu devojačku školu, a u hor "Kornelije" odlazila je u pratnji svog brata. Otac Stefan, profesor i maćeha jedva su je pustili da s horom otputuje u Niš, u čemu mu je pomogao Stevan Todorović.

Mokranjac je već bio poznat u beogradskoj umetničkoj sredini, a Mirjana, sa svojim srebrnastim sopranom toliko je preobrazila njegovu dušu. Mirjana, u pratnji maćehe, putovala je sa Mokranjcem i horom i u Dubrovnik, 1893. na otkrivanje spomenika srpskom pesniku Ivanu Gunduliću, a zatim u Rusiju, Carigrad i Solun.

Mica je u svoj dnevnik zapisala i sledeće:

"Kad sam htela da te ispratim ogrnuo si mi šal i ne znam kako, nagnuo si se prema meni i poljubio me prvi put.Osetila sam kao da mi je krv nestala, a zatim sam otrčala u sobu, a ti kući. Celo veče sam bila kao u bunilu!"

Posle pet godina, u februaru 1898. u Sabornoj crkvi venčali su se Stevan Mokranjac i Mirjana Predić; on je imao 42. a ona 20 godina mlađa. Već u julu te godine morao je u Beč na tešku operaciju žuči, a iz Karlsbada piše joj iskrena i puno ljubavi topla pisma, nazivajući je sada Micikom:

"Ja ti ne pišem da te uverim o svojoj ljubavi, jer ti u nju ne sumnjaš, kao što ni sam ne sumnjam da ti mene voliš…"

Kada je dve godine kasnije ponovo morao na banjsko lečenje i otputovao sa njenim stricem Urošem Predićem, slikarem, Mokranjac 31. jula 1900. piše dragoj Mici:

"Tvoje pismo, koje sam danas primio, uticalo je na mene kao kakva Mocartova sonata!"

Mica je bila njegov vredan saradnik: prikupljala je i sređivala po godinama njegove kompozicije,

ispisivala naslove i — bio je nasrećniji čovek na svetu kad je njegova Mica rodila Momčila. Mokranjac se pun brige i pažnje njoj posvetio, jer je porođaj bio težak, a ona i sin jedva ostali u životu.

Zbog ratne 1914. Mokranjac je sa ženom i sinom otputovao u Skoplje i bio je već bolestan i iznuren. Zamolio je Nušića da mu donese Zmajeve "Đuliće uveoke", a da mu njegova Mica polako čita.

U svitanje 28. septembra 1914. je izdahnuo, bez ropca, bez grča; čak ni njegova žena koja ga je stalno držala za ruku nije osetila tako tihu i tajanstvenu smrt.

U svoj dnevnik Mica Mokranjski je na kraju unela:

"Ponosim se što si baš mene izabrao za svoga druga, zadovoljna sam sobom što sam na tvoju veliku ljubav i poverenje vraćala ljubavlju i odanošću!"

Bogumira i Predrag Pejčić | Ilustrovana politika

POSLEDNJA SUZA MOKRANJČEVA

Na taljigama od Beograda do Skoilja, kroz onoliku gungulu izbezumljenog naroda, bila je to suluda ideja, i s pravom joj se njen Steva suprotstavljao — tek sada do kraja jasno uviđa gospođa Mica dok joj muž, evo, zasvagda sklapa oči na rukama Nušićevim. Ako je pred neprijateljskim bajonetima već moralo prestonicu napustiti, nije trebalo bolesnog starca, kome se, izgleda, otkačila neka žička u glavi, truckati čak do Dušanovog mosta na Vardaru, ali Ben-Akiba je bio uporan: u Skoplju će Mokranjac biti u sigurnosti i moći će da, na miru, završi i tu svoju poslednju "Rukovet" do koje mu je veoma stalo. Jao, bolje da su ih Austrijanci poklali usred Beograda, manje bi muke bilo! Kad se samo seti one gužve, onog krkljanca, na Slaviji: jedva su se probili. Sve je bilo zakrčeno od uzavrelog naroda, žena i nejači, u toj bežaniji bezglavoj, u tom metežu: od dece u kolevkama pa do krkavih starica s dušom u nosu, koje su jedva uspevale da se sklone u stranu kako ne bi bile pregažene. Sve je to besomučno hrlilo na jug i nije marilo jedno za drugo: u spasavanju života ljudi su veoma grubi i bezobzirni, nesaosećajni — svako samo sebe gleda. Takva je to panika bila, takav haos, lom, čitava rulja ona izbeglička, da je to prosto ličilo na nešto nezamislivo, na ružan, košmaran san iz kojeg se čovek teško budi — svi su bili u agoniji. A Nušić ih je dočekao raširenih ruku, izgrlio i izljubio Stevu, onako polumrtvog, i počeo da mu peva, kroz suze radosnice: "More, sokol pije voda na Vardarot ..." A i Steva je živnuo kad je čuo pesmu. Činjaše se da dolazi k sebi, jer je — gledajući u poznate mu brkove — upitao: "A gde smo mi ovo?!" Tako je kod Stalaća pitao više puta: "Mico, gde smo mi ovo?" "Kod Stalaća, Stevo" — rekla je podižući mu glavu na nešto meko. "Šta ćemo mi kod Stalaća?!"

"Bežimo, Stevo, bežimo, valjda vidiš. U zbegu smo." "Šta hoće taj Mehmed opet?!" "Jao, Stevice, Švabe nas jure, a ne Turci. Stavi ovu tableticu pod jezik i ćuti, molim te."

"A refren je tu: Cojle-Manojle" — reče Mokranjac. "Mikrointervali nisu toliko važni. Ipak, daj mi olovku, Mico..." Uporno pokušava da ustane, pašće iz kola! Za sve vreme mora da ga pridržava i ubeđuje se s njim: umreće joj u putu! Kad je znala u kakvom je stanju, nije ni trebalo da kreće s njim. Na ovu Golgotu! Doduše, bio je Mokranjac u putu miran i poslušan kao dete, ali na momente se upne iz petnih žila da ustane, digne ruku i počne da diruguje. "Jao, Stevo, čoveče, nije trebalo da progutaš tableticu!" On opet: "A gde smo mi ovo, Mico?" "Kod Stalaća, Stevo, kod Stalaća." Na to on otvori oči i potraži njene, a usne mu zadrhtaše: "Vadili su jabuku od zlata iz Morave dok proleća jezde, cvetale su trešnje oko vrata divnoj ljubi vojvode Prijezde." Ona se začudi otkud njemu to, pa ga i upita, no on samo promrsi: "Cojle-Manojle" i potonu opet kao u neki dremež, polusan. Malo posle izusti tiho iz te letargije: "Rodiće se, zasigurno će se roditi..." Neće ništa više da ga pita, da ga zamara. Toliko je bilo tog njegovog buncanja i bulažnjenja u putu, da je ona sve više uviđala da mu se život bliži kraju. Samo da ne padne u komu dok stignu do lekara. Bože, nije ni znala kako je to Skoplje daleko, kako nam je domovina prostrana. Koliko njiva, livada, bašti, vinograda, voćnjaka, šumaraka od Avale do Kajmakčalana! Koliko lepote božje pod kapom nebeskom! Nije ni čudo što se Bugari lakome za Moravu, zelenu dolamu ... Seća se Mica da je jednom rekla svom Stevi, kad su još mladi bili i kad joj je on, držećije u krilu, pevušio na uho nešto setno, narodno:

"Kako su nam pesme žalne!" Mirno joj je odgovorio: "Pa, Srbija je zemlja gde se pesmom plače, gde se suzom peva." I, evo, on sad, umirući, nešto šapće, nešto mrmlja, pa ne znaš da li on to plače ili peva. Razabiraju samo, i Nušić i ona, sa usana Mokranjčevih: "Ja popej ..." I poče Mica da mu pevuši, vidi da umire. To je njenom Stevi bila najomiljenija pesma, otkako mu ju je Šanko, uz ćemane, otpevao jednom u Negotinu, no nije stigao da je harmonizuje za horsko pevanje. A Nušić, potresen, spusti glavu Mokranjčevu na uzglavlje, pa i on prihvati:

"Ja popej, Velo Velkova, iz jedno grlo dva glasa ..." Gledaju poslednju suzu Mokranjčevu, pa se i međusobno pogledaše i još jače zapevaše, zaridaše ...

Ljubiša Rajković KoželjacTekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA"

Broj 26 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010.

http://secanja.com/velikan-muzike-mokranjac/Velikan muzike: Stevan Stojanović Mokranjac

…Zapevaj nam Stojanče, zapevaj nam „Kalemegdanski slavuju“…niko bolje od tebe ne može…niko nežnije, niko zanosnije, niko sa više ljubavi… Zapevaj nam Stojanče!

Muzičkom geniju Stevanu Stojanoviću Mokranjcu divimo se do današnjih dana. Od kada je ove prostore zadivio svojim mekim i umilnim glasom tenora do njegovog komponovanja i dirigentskog upravljanja mešovitim horovima (novina koju uvodi Mokranjac), slava Mokranjca raste. Cenjen i voljen za života, nastavio je da živi i nakon smrti: njegova muzička škola i dalje radi, a Rukoveti i ostala dela neprekidno se slušaju.

Jedan je sveštenik rekao kako umetnici najbolje znaju šta je večiti život ukazujući na primer Mocartove muzike. Isto ću ponoviti za Mokranjca: Kad god čujemo muziku Mokranjca, on je tu sa nama. Njegov duh je živ…Ne odvajamo se od ovog velikana iako je ovaj svet napustio 28. septembra 1914.godine u Skoplju. Ispraćen je mnoštvom obožavalaca, celo se Skoplje

okupilo…njegovi posmrtni ostaci dočekani su 1923.god. u Beogradu sa ogromnim pijetetom.

Mokranjac je rođen kao deveto dete 09. januara 1856.godine u Negotinu. Za ono vreme manje neobično, ali ne i manje bolno, samo je četvoro dece preživelo. Otac je umro u vreme njegova rođenja. Majka udova teško je školovala decu, tako da je i Mokranjac izgubio mogućnost da vrsno nauči da svira neki instrument, a poznije godine nisu ni pogodne za počinjanje – govorio je Mokranjac. Stoga će se u životu opredeliti za teorijsko školovanje koje mu je omogućilo da komponuje pre svega narodne pesme koje je zapisivao ali i druga dela. Školovan je mogao da preuzme i dirigentsku palicu sa više samopouzdanja. Prvu violinu kupio je od nekog Ciganina, svirao samouko uz malu pomoć druga Svetozara. Bio mu je duboko zahvalan što mu je pomogao rekavši mu kako se povlači gudalo, kako se stavljaju prsti, kako se violina stavlja na rame. Dalje vežba sam… Ali rođeni genije uspeo je da pronađe sebi put uprkos novčanoj oskudici.

Prvi razred završio je u rodnom gradu, a drugi u Beogradu. Veliki grad i Kalemegdan u čijoj su blizini živeli radovali su malog Mokranjca. Posebno je sa drugarima voleo da sluša i maršira uz vojnu muziku. Šetao je potom do Negotina, Zaječara, natrag u Negotin da bi se nakon toga u petom razredu gimnazije preselio u Beograd. Zapisivao je i komponovao pesme, nije ga uznemiravalo što su ga neki profesori muzike obeshrabrili, hvatao se i za samo jednu pohvalu kako bi svesrdno išao dalje. Napustio je gimnaziju da bi bio uz majku i u Negotinu sa 17 godina radio kao horovođa Pozorišnog pevačkog društva koje je osnovano još 1853.godine. Odlučio je ipak da završi gimnaziju i vraća se u Beograd. Hteo je i da peva u horu, tada prestižnom i značajnom Beogradskom pevačkom društvu (osnovano 1852.godine). Uprkos nedovoljno godina za članstvo, primljen je zbog izvrsnih pevačkih

mogućnosti. Pojao je Mokranjac još od svojih dečačkih dana u crkvi. Zbog svog umilnog glasa bio je omiljen i dobrodošao u svako društvo. I zanoćili bi slušajući njegovu pesmu. U Beogradskom pevačkom društvu upoznao je i sprijateljio se sa vršnjakom, kompozitorom Kornelijem Stankovićem kao i drugim ljudima od važnosti za muzički i kulturni život tadašnjeg Beograda. Njegov talenat se probija, često zamenjuje horovođu ( sa 19 godina).

Nakon gimnazije odlazi u vojsku a potom ponovo u Negotin, ali ne zadugo. Vraća se u Begrad.Iako iz mode upisuje tehničke studije (uticaj Svetozara Markovića na tadašnju omladinu: umetnost je beskorisna), Mokranjac se zapravo neprekidno bavi muzikom i kako i sam kaže uz muziku je voleo i lepu literaturu. Pevačko društvo, pre svega direktor (slikar) Steva Todorović, izdejstvovali su mu stipendiju te odlazi u Nemačku na školovanje. Jedva da preživljava jer stipendija ne pokriva troškove. Zamolio je pismom za još novca jer „…obećavam da se Društvo nikada neće pokajati ni za najsitniju paricu što je na mene utrošilo.“

Nakon dvogodišnjih studija, traži od tadašnjeg ministra sredstva za dalje školovanje. Iako je tadašnji ministar hteo da mu pomogne davši mu veću stipendiju, Mokranjac se pre kraja morao vratiti čime je izgubio i pravo na stipendiju.U Beogradu postaje horovođa pevačkog društva „Kornelije“, ubrzo i dirigent Beogradskog pevačkog društva, nastavlja da komponuje ( „Prvo opelo“ za potrebe crkve, Prvu rukovet uspešno izvodi u Narodnom pozorištu sa Beogradskim pevačkim društvom, priprema Drugu rukovet) i radi kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji a potom u niškoj gimnaziji.Mokranjac je tada već poznata i cenjena ličnost u beogradskom krugovima, te dobija i stipendiju na nekoliko meseci školovanja u Rimu. Nakon toga završava i studije u Nemačkoj.

Nadalje njegov kompozitorski i horski rad su u neprekidnom bujanju. Nižu se mnoge kompozicije, Rukoveti i dela duhovne muzike, horska gostovanja po Srbiji gde ćemo istaći gostovanje u manastiru Žiči 1898. godine na proslavi 500 godina od Kosovske bitke, sa Šestom rukoveti (pesme o Hajduk-Veljku) predstavlja se u rodnom Negotinu i tada mu je uručena Svetosavska srebrna medalja u prisustvu velikog broja ljudi koji su i iz okoline Negotina došli da čuju Mokranjca – Negotin je tog dana bio okićen kao nikada do tada, lepše i od dočeka priređenih vladaru i drugim javnim ličnostima), gostuje u Kotoru, Cetinju, Sarajevu, Rijeci, Zagrebu, Dubrovniku zarad uveličavanja svečanosti otkrivanja spomenika Ivanu Gunduliću (tu u Dubrovniku, Mokranjac je ugledao oči svog života, oči lepe Marije – Mare), Skoplju, Solunu, Sofiji, Budimpešti, Trstu, Beču, Rusiji, Nemačkoj, Turskoj…Ovacije, bisevi i hvale muzičkih kritičara ne prestaju. Pevao je njegov hor i himnu Sultanu tzv. marš Hamidiju u Carigradu, a kada je Sultan po prvi put čuo fascinantno horsko izvođenje himne zatražio je da mu otpevaju i himnu „Bože pravde“.

Njegov dan kao da je trajao duže od 24h, toliko rada ali i boemskog života, docnije (u 42-oj godini) i porodičnog života. Spavao je tek nekoliko sati.

1899.godine osniva prvi Gudački kvartet u Srbiji, a i komponovao je za njih.

1. novembra 1899.godine ostvarena je njegova ideja o otvaranju muzičke škole u Beogradu (uz pomoć Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića) . Bila je to Srpska muzička škola koja docnije nosi njegovo ime (od 1946.godine) i kao što već rekoh još uvek neguje potencijalne vrhunske umetnike. Mokranjac je u školi bio upravnik i predavač.

U Bogosloviji je radio kao predavač.

U svojoj radnoj sobi imao je mnoštvo knjiga, dela poznatih klasika muzike Mocarta, Šopena, Hajdna….Tu je Mokranjac zapisivao svoje note ili pisao pedagoška dela poput „Srpskog

narodnog pojanja“ tj. „Osmoglasnika“ koji docnije služi kao udžbenik za crkveno pojanje kao i delo „Opšte pojanje“ (gradska varijanta crkvenog pojanja) i dr.

O njegovom neumornom radu posvedočila je i njegova supruga Marija, bratanica poznatog slikara Uroša Predića. A i njegov muzički opus govori dovoljno. Mokranjac je sve radio iz ljubavi prema muzici i kako i sam kaže nije svoju struku, svoj rad unovčio.

1906. godine postaje dopisni član Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine i dopisni član Francuske akademije umetnosti.

1907.godine osnovano je Udruženje srpskih muzičara, a Mokranjac je bio prvi predsednik.

Mokranjac je isključivo vokalni kompozitor svetovne i crkvene muzike. Horsko pevanje postoji od davnina kao što je pevanje u kultnim obredima u staroj Grčkoj, pevanje u crkvi prilikom bogosluženja…ali se svi ti oblici pevanja smatraju amaterskim. Tek od renesanse počinje pravi razvoj profesionalnog horskog pevanja, a u 19. veku se izdvaja kao poseban umetnički – muzički žanr. Sloveni su dali veliki broj kompozitora horske muzike i organizovali profesionalne horove u 19. veku pa na dalje. Osim Mokranjca na našim prostorima tu su Kornelije Stanković, I. Bajić, T.Skalovski i drugi. Na jugoslovenskim prostorima ovo je najzastupljeniji muzički žanr. Kompozitori poput Zajca, Lisinskog, Hristića, Gotovca i drugih koristili su ovaj muzičku žanr samo kao deo svoga stvaralaštva. Horsko pevanje uglavnom je pogodno za pevanje pesama koja bude nacionalna i verska osećanja. Mokranjac je najbolji primer. Hor može biti mešovit, muški, ženski i dečji. U staromodni Beograd Mokranjac uvodi mešoviti hor koji koristi glasovne mogućnosti tenora, soprana, alta i basa. Mokranjčeve Rukoveti su i pisane za mešovite horove osim Prve i Četvrte (tu je samo jedna pesma za mešoviti hor) i čine ih narodne pesme iz raznih delova Jugoslavije. Iako je pesmom obišao jugoslovenski prostor, nije doživeo da zaživi ideja jugoslovenstva.

Napisao je 15 Rukoveti, a deseta se smatra vrhunskim dostignućem koje je originalno „simfonijsko delo u pet stavova“, koncizna i snažna – služi kao uzor celokupnoj našoj horskoj muzici. Rukoveti su poput rapsodija, epske priče prepune narodnih motiva. U Rukovetima srećemo pre svega narodne pesme, ali i pesme naših poznatih pesnika. Tako u Prvoj rukoveti imamo pesme iz „Iz moje domovine“ kao što su „Bojo mi, Bojo, draga dušo moja, Jarko sunce odskočilo (Đorđe Maletić), Stani mori, Igrali se konji vrani…U Drugoj rukoveti pesme: Osu se nebo zvezdama, Smilj Smiljana pokraj vode brala, Jesam li ti Jelane, Maro Resavkinjo i U Budimu gradu čudno čudo kažu. U Trećoj rukoveti su pesme: Zaspala devojka, Urani, bela, urani, Lepo ti je javor urodio, Tekla voda Tekelija…Ala imaš oči, morske trnjinice…U Ćetvrtoj rukoveti obrađuje pesme iz Prizrena, a tu je i pesma „Mirjana“ Dragutina Ilića. U Petoj rukoveti su pesme: Šta to miče iz šibljače, Jano, rosom orosila, Konja sedlaš, kud se spremaš…Moj se dragi na put sprema…Oj đevojko dušo moja… U Šestoj rukoveti su pesme: Knjigu piše Mula-paša, Raslo mi je badem drvo, Ajduk Veljko po ordiji šeće, Kad Beograd Srbi uzimaše i Bolan mi leži, more, Kara-Mustafa. U Sedmoj rukoveti su pesme iz Makedonije, u Osmoj sa Kosova, u Devetoj pesme iz Crne gore, Deseta rukovet ima naslov „Sa Ohrida“ i tu je između ostalih pesma „Biljana platno beleše“ kojom započinje ova Rukovet. U Jedanaestoj rukoveti su pesme „Iz Stare Srbije“ gde su pesme sakupljene u Prištini, Kosovu i jugu Srbije a Dvanaesta nosi ime „ Sa Kosova“ i počinje pesmom „Deka si bila danaske“. U Trinaestoj rukoveti je između ostalih i pesma „Krca, krca nova kola“. Četrnaesta rukovet je sa pesmama iz Bosne, a Petnaesta ponovo obrađuje pesme iz Makedonije.

Osim Rukoveti, Mokranjac je komponovao prigodice kraljevima, „Himnu Vuku Karadžiću, „Čika Pejšinu himnu“…pesmu „Kraj Vardara stajaše“, vinsku pesmu Đure Jakšića „Što ne piješ vina“, pesmu Branka Radičevića „Jadna draga“, i u Francuskoj hvaljenu baladu o starcu Lem Edimu (za tekst je koristio stihove J.J.Zmaja) koju su svrstali u red najvažnijih evropskih balada – pisana je za klavir i solo glas, „Prizrene stari“ Alekse Šantića…Primorske napjeve.Komponovao je Liturgiju Sv. Jovana Zlatoustog sa slavnom „Heruvimskom pesmom“ (ovu liturgiju prihvatila je i ruska crkva), Opelo, Tebe Boga hvalim, Akatist Bogorodici, Veličanije Svetom Savi…

Duhovna pesma „Plač majke božje“ koju crkva nije prihvatila, ali javnost jeste…Uradio je melografske zapise za pesme koje su pevane u „Koštani“ Bore Stankovića, zapise pesama i igara iz Levča …poznat mu je i originalni duhoviti skerco „Kozar“ (tekst Milovana Glišića)…“Svadbena pesma“ za izlazak mladenaca iz crkve (tekst D. Brzak)…Poslednja i nedovršena pesma nosi ime „Zimnji dani“.

Pitao se Mokranjac u ono vreme zašto se tako malo ulaže u kulturu. Iako nedovoljno novčano nagrađen, nastavljao je sa neumornim radom smatrajući da je svakom narodu potrebna misija poput ove koju on čini za svoj narod.

Čovek posvećen muzici koju je voleo kao deo sebe sama, voleo je i svoju porodicu sa istim žarom i zalaganjem. Na umoru, kad više ni reč nije mogao izgovoriti, povukao je suprugu Maru za haljinu kako bi mu prišla: poljubio je neposredno pre no što se rastavi sa životom. Njihov sin je spavao. Mokranjac je umirao nem. Kažu da su i Čehovljeve poslednje reči bile: Umirem nem! Mokranjac ne reče reč o svojoj nemosti, poljupcem ovekoveči svoju ljubav a nama ostavi u amanet da pevamo umesto njega dovjeka.

*************

http://www.negotin.rs/article.php?lg=sr&id_article=59

Muzej Krajine

ISTORIJAT

Negotin je tridesetih godina dvadesetog veka bio grad sa 6300 stanovnika, administrativni, kulturni i prosvetni centar Negotinske Krajine. U razvoju kulture i prosvete imao je dugu tradiciju.

U razvoju muzejskih ustanova u Srbiji dvadesetog veka Negotin je zauzimao značajno mesto. Prvi muzeji kompleksnog tipa u Srbiji, bez Vojvodine i Beograda, osnovani su u Nišu i Negotinu. Pravila društva gradskog muzeja „Hajduk Veljko“ u Negotinu usvojena su 14.10.1933. a moravski ban ih je potvrdio 16.2.1934. godine.

U grupu najzaslužnijih Negotinaca, koja je osnovala muzej spadaju Petar Tipa-školski inspektor (predsednik Upravnog odbora muzej), Milan Radojević-učitelj, Stojan Mladenović-profesor (prvi upravnik muzeja), Svetislav Stevanović-bankarski činovnik, Dimitrije Bogdanović-sreski načelnik, Petar Todorović-direktor Učiteljske škole, Dragutin Cvetković-direktor gimnazije, Ilija Simić-direktor osnovne škole, dr. Miroslav Silvić, Milovan Lapčević-školski nadzornik, Žika Ristić-činovnik, Slavko Milojković-učitelj i dr. Aleksandar Toorović.

Muzej je u početku radio u skormnim uslovima, Muzejski predmeti bili su smešteni u dve prostorije. U jednoj su bili predmeti iz arheologije, etnologije i prirodnjačka zbirka, a u drugoj dokumenta, literatura, fotografije, slike i drugi materijal, koji se odnosio na Negotin i Krajinu. Sve do polovine dvadesetog veka muzej nije imao kustose.Muzej je 1952. Godine dobio zgradu trgovca Dušana Jotića, što je bio bolji i veći prostor za muzejske zbirke. Sve više se uvećavao broj eksponata, a otvorena su i

dva nova muzejska objekta: Rodna kuća Stevana Stojanovića Mokranjca otvorena je 1964, a u konaku kneza Todora 1997. otvorena je stalan postavka posvećena Hajduk Veljku.

Muzejske postavke i lokaliteti imaju veliki značaj, kako za kulturnu baštinu ovoga kraja tako i za nacionalnu baštinu.

Zbirke muzeja:

Arheološka zbirka Istorijska zbirkaEtnološka zbirkaMokranjčeva zbirkaUmetnička zbirka

...

MOKRANJČEVA KUĆA

Muzejska postavka sastoji se iz dva dela. U prizemlju kuće nalazi se postavka Stane Đurić Klajn posvećena kompozitorovom duhovnom i svetovnom stvaralaštvu, sa muzikološkom analizom.

Na spratu je etnološka postavka sa originalnim predmetima, fotografijama i dokumentima iz života i rada Stevana Mokranjca.

Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914)

Svakako najznačajniji i svakako najpoznatiji srpski kompozitor. Rođen je u Negotinu u Istočnoj Srbiji, a najveći deo života proveo je u Beogradu. Umro je kao izbeglica u Skoplju na početku Prvog svetskog rata. Mladi Mokranjac je tokom redovnog školovanja u Negotinu, Zaječaru i Beogradu pouke o muzici dobijao površno i neredovno. Ipak, imao je prilike da sluša raznovrsno narodno pevanje i crkveno pojanje, tada još izuzetno živo u usmenoj tradiciji.

Gimnazijsko školovanje nije mu bitno olakšalo sticanje znanja o muzici. Uz podršku u pomoć Prvog beogradskog pevačkog društva i uz državnu stipendiju, studije muzike je započeo u Minhenu (1879), a nastavio i dovršio u Lajpcigu i Rimu. Po povratku u Beograd (1887), kao već obrazovan muzičar, postao je dirigent crkvenog hora Kornelije Stanković i Prvog beogradskog pevačkog društva.

Za Beogradsko pevačko društvo, koje je pod njegovim

rukovođenjem ispisalo zlatne stranice svoje istorije, ostaće vezan do kraja života i kao dirigent i kao kompozitor. Samo popis najznačajnijih gostovanja ovog ansambla: Solun, Skoplje, Sofija, Carigrad, Plovdiv, Budimpešta, Petrograd, Nižnji Novgorod, Moskva, Kijev, Berlin, Drezden, Lajpcig, Dubrovnik, Cetinje, Sarajevo, Mostar, Split, Šibenik, Rijeka, Trst, Zagreb, Velika

Kikinda, Subotica i Sremska Mitrovica, pruža upečatljivu sliku o ozbiljnosti i osmišljenosti delovanja Društva i njihovog stalnog dirigenta Stevana Mokranjca. Na koncertima su, pored dela domaćih i stranih kompozitora, najviše izvođene Mokranjčeve kompozicije, često pisane za datu priliku. Kao kompozitor Mokranjac je dosledno išao putem negovanja nacionalnog muzičkog stila, koji je u srpskoj muzici polovinom XIX veka započeo Kornelije Stanković. Sa podjednakim žanrom i na polju crkvene muzike. Realistički je sagledao prilike u Beogradu i tadašnjoj Srbiji, pa se opredelio za horsko ''a capella'' stvaralaštvo, koje je u toj sredini imalo i slušaoce i izvođače.

Crkvenom pojanjanju je bio posvećen celog života. Slušao ga je i učio još kao dete u negotinskoj crkvi. Na njegovom beleženju je radio više od jedne decenije, a rezultat toga su tri obimne knjige notnih zapisa. Na osnovu tradicionalnih napeva pisao je horsku duhovnu muziku od studentskih dana do kraja života. Na temeljima narodne umetnosti stvorio je muzička dela neprolazne vrednosti: petnaest Rukoveti, Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog, Kozar... a delujući kao dirigent izveo ih je u mnogim gradovima Evrope.

***************

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/949/tekst/klasik-srpske-muzike/print/lat

150-godišnjica od rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca

Klasik srpske muzikeVioleta Vučetić

U obnovi srpske nacionalne duhovnosti važan činilac je negovanje naše muzičke baštine koja se u svojim delima služi našom narodnom pesmom kao svojim izvorom i inspiracijom. Ove godine slavi se 150-godišnjica rođenja Stevana Stojanovića Mokranjca, jednog od najvećih srpskih kompozitora.

Nacionalni duh u umetničkoj muzici

Stevan Stojanović Mokranjac je bio srpski kompozitor i muzički pedagog, klasik srpske muzike, njena najistaknutija ličnost na prelazu iz XIX u XX vek, zaslužan za uvođenje srpskog nacionalnog duha u umetničku muziku. Mokranjac je najznačajnija ličnost srpske muzičke istorije. Njegova uloga u razvoju srpske muzike je ogromna. On je sintetizovao sva prethodna iskustva srpskih kompozitora na izgradnji nacionalnog stila i svojim delima, posebno „Rukovetima“ i duhovnom muzikom postavio temelje za dalji razvoj srpske muzike. Bio je vrsni poznavalac folklora i učinio je mnogo za njegovo proučavanje. Svojim naslednicima je ukazao na put spajanja izražajnog i sadržajnog bogatstva tradicionalne narodne muzike sa evropskim umetničkim iskustvom. Kako su prilike u muzičkom životu tadašnje Srbije nalagale da centralna oblast stvaralaštva srpskih kompozitora bude horska, Mokranjac se prilagodio tim mogućnostima i u njihovim okvirima postigao izuzetne stvaralačke domete. Mokranjac je bio značajan dirigent, organizator i pedagog. Beogradsko pevačko društvo je zahvaljujući njegovoj delatnosti, organizatorskoj i pedagoškoj, dostiglo visoki umetnički nivo i za to dobilo priznanja. Gostovanja Mokranjčevog hora pratili su srpski ambasadori i predstavnici zemalja u kojima su održavani koncerti, čime se ukazala prilika da se u inostranstvu prikažu umetnički rezultati srpskog muzičkog stvaralaštva i izvođenja.

Utemeljivač muzičke pedagogije u Srba

Stevan Stojanović Mokranjac je rođen 1856. godine u Negotinu. Odgajan na srpskoj crkvenoj i narodnoj muzici, tokom života se bavio obradom narodne, svetovne i crkvene muzike, kao i komponovanjem. Završio je gimnaziju u Beogradu; upisao se na Prirodno-matematički odsek Velike škole. Kao gimnazijalac bio je član Srpskog pevačkog društva. Odlazi na muzičke studije u Minhen 1879. godine, kod J. Rajnberga. Privremeno je prekinuo studije 1883, ali ih je nastavio 1884. u Rimu, kod Parizotija, a od 1885. do 1887. na Konzervatorijumu u Lajpciku. Godine 1884. postaje horovođa pevačkog društva Kornelije Stanković, a 1887. godine postao je dirigent Beogradskog pevačkog društva. Mokranjac je bio nastavnik pevanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji a potom i u Bogosloviji. Bio je član prvog gudačkog kvarteta u Srbiji, a sa Cvetkom Manojlovićem i Stanislavom Biničkim osnovao je 1899. Srpsku muzičku školu u Beogradu u kojoj je predavao teoretske predmete i sve do 1913. bio njen prvi direktor. Ova škola danas nosi njegovo ime. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, današnje SANU, izabran je 1906. Utemeljivač savremene srpske muzičke pedagogije umro je 28. septembra 1914. u Skoplju, kao izbeglica iz Srbije.

Liturgija i Rukoveti

Petnaest rukoveti Stevana Mokranjca predstavlja kamen temeljac srpske umetničke muzike. „Rukovet“ je kompozicija pisana u obliku horske rapsodije, sačinjena od niza pesama za koje je kompozitor našao inspiraciju u folkloru. Naziv za svoja dela Mokranjac je pronašao u lepoj narodnoj reči i time ukazao na povezanost svog muzičkog mišljenja sa muzičkom tradicijom narodne umetnosti. On je jedan od predstavnika romantičara, utemeljivača nacionalne tradicije poput Lista kod Mađara ili Šopena kod Poljaka. Pokazivao je široko interesovanje za folklor. Mokranjčevih Petnaest rukoveti (komponovao ih je od 1883. do 1909) spadaju među vrhunska dostignuća srpske muzike. Rukoveti su vrsta horskih kompozicija inspirisane i zasnovane na narodnom melosu Srbije, Kosova, Crne Gore, Makedonije i Bosne. Među rukovetima najlepša je deseta sa temom „Biljana platno beleše“ i ona predstavlja vrhunac Mokranjčevog stvaralaštva. Rukoveti sa Kosova, iz Crne Gore i iz Bosne, zajedno sa Primorskim napevima, i originalnom horskom kompozicijom „Kozar“ čine osnovu njegovog svetovnog horskog stvaralaštva.

Mokranjac je zabeležio preko 300 narodnih melodija iz raznih krajeva zemlje i na taj način postavio temelje etnomuzikologije u Srbiji. Mokranjca je inspirisala pravoslavna tradicija, a znatan deo njegove kompozitorske aktivnosti posvećen je pravoslavnoj duhovnoj muzici. Zapisivao je beogradsku varijantu crkvenog pojanja i te zapise izdao u Osmoglasniku. Po ovim zapisima komponovao je Liturgiju, Dve pesme na Veliki Petak, Tri statije, Akatist, Tebe Boga hvalim, Opelo. Najpoznatija duhovna Mokranjčeva dela jesu Opelo u fis molu i Liturgija.

Mokranjac je bio velika inspiracija za svoje naslednike: opus Petra Konjovića izrastao je iz Mokranjčevog dela; srpski najpoznatiji balet „Ohridska legenda“ Stevana Hristića izrasta iz Mokranjčeve Desete rukoveti sa Ohrida.

U čast Stevana Stojanovića Mokranjca u Negotinu se u septembru održavaju „Mokranjčevi dani“, prestižno takmičenje u horskom pevanju.

*******************

Споменик културеКућа Стевана Мокрањца,Доситејева 16

Кућа је саграђена крајем 1872. године као породична кућа Јакова Дамјановића, грађевинског предузимача у тек регулисаној Доситејевој улици. Од јула 1878. до маја 1879. године кућа је послужила за смештај Енглеског завода за српску сирочад, касније Завода за српску сирочад, који је после српско-турских ратова основао енглески лекар др Хенри Циман и за чије је потребе уз објекат дограђено дворишно крило.У кући је живео и радио Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914), српски композитор и хоровођа, педагог и сакупљач народних мелодија. Био је представник музичког реализма и једна од најзначајнијих личности у историји српске музике. Свој највиши домет досегао је делом Руковети. У архитектонском смислу, кућа представља скромнију варијанту класицистички конципираних стамбених једноспратница друге половине XIX века.

Службени лист града Београда бр. 4/83************************

http://srpskoblago.rs/stevan-stojanovic-mokranjac/Стеван Стојановић МокрањацНеготин, 09.01.1856 — Скопље, 28.09.1914

Стеван Ст Мокрањац је класик српске музике, њена најистакнутија личност на прелазу из XIX u XX век, протагониста нашег националног музичког смера.

Родио се 9. јануара 1856. у Неготину. Завршивши гимназију у Београду, уписао се – под утицајем позитивистичкјих идеја Светозара Марковића – на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици: још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Корнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, а 1885-87. на Конзерваторијуму у Лајпцигу, код С. Јадасона и К. Рајнекеа.

Од тада започиње Мокрањчева дугогодишња и многострана делатност у Београду. Већ 1884. је афирмисан као хоровођа певачког друштва „Корнелије Станковић“, а од 1887. до краја живота је диригент Београдског певачког друштва, које под његовим вођством достиже висок уметнички ниво. Са тим друштвом је остварио многобројне концертне наступе и турнеје по Србији, другим јужнословенским земљама и страним државама, нашавши се у улози својеврсног културног амбасадора Србије (1893 – Дубровник, Цетиње; 1894 – Солун, Скопље, Будимпешта; 1895 – Цариград. Софија, Пловдив ; 1896 – Петроград, Москва, Кијев; 1899 – Берлин, Дрезден, Лајпциг, 1910-Сарајево, Сплит, Цетиње; 1911 – Трст, Ријека, Загреб). Повремено је водио и друге хорове (Типографско певачко друштво „Јакшић“, Српско-јеврејско певачко друштво).

Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887-1900. радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији, а од 1901. у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станислав Бинички и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота Са Ф. Мелхер, Ст срамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године.

Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.

Са незнатним изузецима (неколико соло-песама, музика за комад с певањем Ивкова слава, пет фуга за гудачке инструменте из времена студија), цео Мокрањчевим опус припада области хорске музике. У својих петнаест руковети створио је класичне обрасце уметничке стилизације народног мелоса и дефинитивно учврстио национални смер у српској музици. Типу руковети припадају и Приморски напјеви, а делимично и обраде мађарских, турских, руских и румунских песама (неке од ових настале поводом иностраних гостовања

Београдског певачког друштва). Мање су значајне његове композиције на текстове уметничке поезије. Посебно место припада духовитом хорском скерцо Козар, једном од његових најбољих остварења, које означава виши степен стваралачке примене фолклорних мотива.

Мокрањац је посветио велики део свог стваралаштва православној духовној музици, највећим делом заснованој на традиционалним напеви српског црквеног појања. Ту се, пре свега, истиче монументална Литургија (Божанствена служба св. Јована Златоустог), затим Опело, Акатист, Две песме на Велики петак, Три статије, Тебе Бога хвалим, Величаније св. Сави и друга дела која по својим квалитетима стоје равноправно са његовим најбољим композицијама из области световне музике.

Са Мокрањчевим композиторским стваралаштвом у тесној је вези и његов мелографски рад: записи народних мелодија са Косова (посмртно објављен само мањи део), збирка Народне песме и игре са мелодијама из Левча, као и две значајне збирке записа црквених напева: Осмогласник и Страно пјеније Предговора за Народне песме … из Левча и Осмогласник прве су етномузиколошко студије у Србији.

Шта је то што чини да су Мокрањчева дела и данас жива и свежа, док су многи други српски композитори његовог времена већ готово заборављени? Разлог свакако није само у чињеници да се готово целокупан његов опус заснива на народном (односно, традиционалном духовном) мелосу, јер ту Мокрањац није усамљен. Још средином XIX века је Корнелије Станковић прокламовао романтичарску тезу да српску уметничку музику треба градити на темељима српске народне музике. Даворин Јенко, преневши у Србију дух словеначког читалничког препорода, трудио се да се сроди са музичким фолклором своје нове домовине. Јосиф Маринковић – једини који се по композиторском формату може упоредити са Мокрањца –

обогатио је овај национални стил артистичким квалитетима. Мокрањац је, међутим, дубље од свих њих проникао у дух народне мелодије, истакавши својом уметничком стилизацијом све оне вредности које се крију у делу анонимног народног ствараоца. Поузданим осећањем одабирао је из фолклорне ризнице оно што је у њој највредније и што најбоље дочарава наше поднебље, дух и живот нашег народа. У томе се сагледавају елементи реалистичког приступа и свакако да није случајно што се почетак Мокрањчевог рада временски поклапа са процватом реализма у српској књижевности. Народне мотиве је заоденуо у рухо чистог, богатог и звучног хорског

слога и пробраних хармонија које изврсно одговарају карактеристикама фолклорне мелодике, и уоквирио их у заокругљене, дотеране музичко-формалне целине. Тако је „обрађивање“ народних мелодија постало равно оригиналном композиторском стварању, а Мокрањац је још кроз више деценија био узор и полазна тачка свима онима српским композиторима који су своја стремљења усмеравали ка националном музичком изразу: од Станислава Биничког, Петра Крстића и Исидора Бајића, преко Петра Коњовића, Милоја Милојевића, Стевана Христића и Косте Манојловића, до Марко Тајцевиц, Миленка Живковића или Светомира Настасијевића. Таквих композитора је било иу каснијим генерацијама, а Мокрањчевим утицај није мимоишао ни поједине композиторе националног смера других југословенских народа.

******************

http://www.blogoye.net/klasika/25538/%26%239835%3B+%26%231057%3B%26%231090%3B%26%231077%3B%26%231074%3B%26%231072%3B%26%231085%3B+%26%231057%3B%26%231090%3B%26%231086%3B%26%231112%3B%26%231072%3B%26%231085%3B%26%231086%3B%26%231074%3B%26%231080%3B%26%231115%3B+%28%26%231052%3B%26%231086%3B%26%231082%3B%26%231088%3B%26%231072%3B%26%231114%3B%26%231072%3B%26%231094%3B%29.html

Najznačajniji i najpoznatiji srpski kompozitor. Rođen je u Negotinu, najveći deo života proveo je u Beogradu, a umro kao izbeglica u Skoplju na početku Prvog svetskog rata. Od majke je slušao i učio pesme koje su tada pevane u srpskom narodu. Otac kafedžija ga je takođe podržavao, ali nažalost nije dugo živeo pa je o njemu brinula samo majka koja je sa ostalom decom napustila Negotin i preselila se u Beograd. Po ocu koji je rođen u selu Mokranju prihvatio je nadimak po kome je bio poznatiji i čuveniji.Uz podršku i pomoc Prvog beogradskog pevačkog društva i uz državnu stipendiju, studije muzike je započeo u Minhenu (1879), a nastavio i dovršio u Lajpcigu i Rimu. Zbog sukoba sa direktorom sa studija u Minhenu biva otpušten i vraćen u Srbiju 1883. godine. Uporedo sa komponovanjem bavio se i dirigovanjem. Bio je dirigent Prvog beogradskog pevačkog društva, kojim je dirigovao sve do 1914. godine. Obrazuje Crkveno pevačko društvo “Kornelije” koje je pevalo u Sabornoj crkvi. U periodu do 1895. godine sa horom obilazi Dubrovnik, Cetinje, Skoplje, Solun, Budom, Sofiju, Carigrad, Minhen itd. Mokranjac se oženio 1898. godine gospođom Predićevom. Iz tog braka je imao sina jedinca.1899. je osnovao prvu Srpsku muzičku školu.

Crkvenom pevanju je bio posvećen celog života. Slušao ga je i ucio još kao dete u negotinskoj crkvi. Na njegovom beleženju je radio više od jedne decenije, a rezultat toga su tri obimne knjige notnih zapisa. Na osnovu tradicionalnih napeva pisao je horsku duhovnu muziku od studentskih dana do kraja života. Na temeljima narodne umetnosti stvorio je muzička dela neprolazne vrednosti: petnaest Rukoveti , Liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog, Kozar... a delujući kao dirigent izveo ih je u mnogim gradovima Evrope.Posle lečenja u Italiji 1909. godine odlazi u Trst, Rijeku i Zagreb. Ophrvan bolešću, 1912. godine piše i komponuje pobožne pesme. Počinje ali ne završava XVI rukovet.Iz okupupiranog Beograda beži prema Skoplju gde ga je smrt zatekla 1914. godine.Generacije Negotinaca su tek 1964/65. godine preuredili posle otkupa Mokranjčevu kuću i ona danas predstavlja jedan celovit memorijalni kompleks posvećen liku i delu Stevana Stojanovića Mokranjca.

Osnovana je i muzičko-turistička manifestacija “Mokranjčevi dani” 1965. godine, a skupština opštine je svojom odlukom prihvatila osnivanje festivala 1966. godine. Mokranjac je, zabeleživši preko 300 narodnih melodija iz raznih krajeva zemlje, postavio temelje etnomuzikologije u Srbiji. Negotinci, ponosni na svog velikog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, posvetili su mu trg u samom centru grada.

----------------------------

Reč RUKOVET Stevan Mokranjac je preuzeo iz narodnog govora. Time je dočarao viziju spleta ili rukoveti livadskog cveća, koje podseća na pregršt narodnih pesama. Tako su rukoveti postale muzički pojam, sinonim za rapsodiju umetnički obrađenih i povezanih narodnih pesama. Napisao je 15 Rukoveti. Trudio da svaka rukovet čini stilsku celinu. Tu je, po uzoru na druge ciklične muzičke forme kao što su svita i sonata, smenjivao brze i lagane pesme, vesele i tužne. Time je učinio rukoveti raznovrsnim i zanimljivim. Insistirao je na detaljnoj umetničkoj obradi ovog materijala, na primer primenom polifonije i kontrapunkta. U rukovetima je naglašena psihološka veza reči i muzike. Mokranjac često režira dijalog muškog i ženskog hora, gotovo na operski način. Najlepši takvi primeri su u petoj i jedanaestoj rukoveti. Rukoveti predstavljaju vrstu horskih svita inspirisanih folklorom različitih krajeva juznoslovenskog podneblja. Na melodijama i ritmovima iz Srbije i Makedonije nastale su najlepse rukoveti od kojih Deseta, sa temom" Biljana platno belese" predstavlja sam vrhunac Mokranjcevog stvaralastva. Rukoveti sa Kosova , iz Crne Gore i iz Bosne, zajedno sa Primorskim napjevima i originalnom horskom kompozicijom (minijaturom) "Kozar" čine osnovu njegovog svetovnog horskog stvaralastva. Od duhovnih dela pisanih u pravoslavnoj tradiciji i danas su deo koncertnog repertoara Opelo u fis molu, Liturgija i dr.

*********************

http://www.nbs.rs/internet/latinica/75/75_1/75_

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANjAC (50 dinara)

Stevan Stojanović Mokranjac (Negotin 1856– Skoplje 1914) svojim umetničkim delovanjem je doprineo stvaranju pojma i rađanju stila nacionalne muzičke umetnosti. Muzičko obrazovanje, koje je sticao na visokim školama u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, omogućilo mu je da na specifičan način predstavi svoj odnos prema folkloru, izgrađen dugogodišnjim sakupljanjem narodnih melodija, koje su postajale polazna osnova u nastajanju njegovih kompozicija. Spajanjem romantizma sa počecima realizma u srpskoj muzici, komponuje “Rukoveti“, horska dela, u kojima se prepoznaju umetničke stilizacije folklora i originalne tvorevine umetnika.

Sa zvucima crkvenog pojanja susreo se još kao dečak pevajući u crkvenom horu, a kasnijim temeljnim proučavanjem crkvenog pojanja sazreva u kompozitora duhovne muzike. Originalnost u umetničkom izražavanju postigao je kompozicijama: Akatisti Bogorodici, Herivumska pesma, Tebe, boga, hvalim, a naročito u Opelu u fis-molu.

Po rečima njegovih savremenika, odnos ovog umetnika prema društvu u kome je živeo često je bio na štetu njegovog stvaralaštva. Radio je kao nastavnik muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i nastavnik pojanja u Bogosloviji i pisao prve folklorne studije. Kao osnivač muzičke nauke kod nas, dao je doprinos za početak rada Prvog gudačkog kvarteta i Prvog beogradskog pevačkog društva, čiji je bio dirigent. Ostaće upamćen i kao osnivač, profesor i direktor Prve muzičke škole u Srbiji.

U sećanje na Stevana Stojanovića Mokranjca, u njegovom rodnom Negotinu tradicionalno se održavaju horske muzičke svečanosti „Mokranjčevi dani“.

*******************

http://kvartet.serbia.qualitycms.com/GUDAČKI KVARTET MOKRANJAC Prvi gudački kvartet u Srbiji izveo je premijerni koncert u sali Građanske kasine 12. novembra 1889. godine u Beogradu. Za pultom druge violine nalazio se osnivač ansambla, proslavljeni srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac. Deset godina posle osnivanja prvog gudačkog kvarteta u Srbiji, Mokranjac osniva i prvu muzičku školu (1899.godine) koja ovih dana proslavlja 113 godina postojanja.Ovakve činjenice snažno ističu uticaj delovanja Mokranjca na opšti razvoj kulture i umetnosti Beograda krajem XIX veka, ostavljajući neizbrisiv trag u razvoju umetničkog ukusa srpske publike.

Ujesen 1971. godine, osnovan je „novi“ kvartet koji nastaje sa umetničkim ciljem poput Mokranjčevog. Osnivač i prva violina „Srpskog gudačkog kvarteta“ bio je Branko Pajević, jedan od najistaknutijih srpskih violinista druge polovine XX veka. Na mestu druge violine bio je Srbislav Žikić, violu je svirao Petar Ivanović, a čelo Ivan Poparić. Od 1973. do 1981. godine smenjivali su se članovi kvarteta, ali ansambl je delovao kao stabilna umetnička institucija. Za pultom druge violine od 1973.godine je Živojin Velimirović, a od 1975.godine na mestu prve violine je, takođe, jedan od najzapaženijih srpskih violinista Jovan Kolundžija. Deonicu prve violine 1981.godine zasvirao je i Milutin Kosanović. Kvartet je zauzeo značajno mesto na domaćoj i svetskoj umetničkoj sceni. U okviru XVII „Mokranjčevih dana“ u Negotinu (1982.godine), ansambl je prvi put nastupio pod imenom Srpski gudački kvartet „Mokranjac“ iz pijeteta prema velikom kompozitoru i osnivaču prvog gudačkog kvarteta na ovom tlu. Posle više decenija, ovog puta u XXI veku, javila se želja i potreba za ponovnim osnivanjem gudačkog kvarteta kao profesionalnog ansambla i oživljavanjem prekinutog kontinuiteta te vrste muziciranja. Zato je godine 2010. osnovan Gudački kvartet „Mokranjac“ koji u potpunosti čine profesori muzičke škole „Mokranjac“. Ansambl nastaje inicijativom profesora Petra Ivanovića, osnivača orkestra „Gudači Svetog Đorđa“ i jednog od osnivača „Srpskog gudačkog kvarteta“ iz 1971.godine. Osnivač kvarteta je muzička škola „Mokranjac“ iz Beograda. Članovi kvarteta su: violinisti Vladimir Vasiljević i Viktor Bajler, Tomislav Milošević viola i Đorđe Milošević violončelo. Repertoar Gudačkog kvarteta „Mokranjac“ obuhvata dela domaćih i stranih autora kao i dela različitih epoha, od baroka do svremene muzike.Gudački kvartet „Mokranjac“ ima za cilj da istakne umetničku veličinu srpskog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca kao jednog od najvećih muzičkih prosvetitelja i osnivača najstarijih muzičkih institucija u Srbiji.Takođe, članovi ansambla nastoje da izvođenjem dela savremene srpske muzike promovišu i inspirišu vrhunska ostvarenja savremenih srpskih kompozitora. Izvođenjem odabranih dela klasične muzike, kvartet "Mokranjac“ nastoji da edukuje mlade o višim muzičkim vrednostima i da utiče na kvalitetniji muzički život prestonice i slabije razvijenih opština širom Srbije.Velika zasluga za delovnje Gudačkog kvarteta „Mokranjac“ pripada Opštini Stari grad, koja je pokroviteljskom podrškom omogućila članovima ansambla da ostvare kontinuiranu koncertnu aktivnost tokom 2011. godine.Prvi koncert kvarteta pod pokroviteljstvom Opštine Stari grad, održan je1. juna 2011. godine u Svečanoj dvorani Skupštine Grada Beograda.Tom prilikom kvartet je nastupio sa primadonom Katarinom Jovanović premijerno izvodeći delo Ivana Brkljačića. Kompozitor je delo posvetio članovima Gudačkog kvarteta „Mokranjac“ i obnovi prvog gudačkog kvarteta u Srbiji. Pored Brkljačićevog dela, kvartet je izveo dela Mocarta, Mendelsona, Vajnera i Despića.

Na koncertu održanom 28.novembra 2011.godine u Galeriji SANU, članovi kvarteta su premijerno izveli delo Milane Stojadinović Milić koje je kompozitorka posvetila članovima Gudačkog kvarteta "Mokranjac".Do sada, za Gudački kvartet „Mokranjac“, namenski su komponovali srpski kompozitori poput Milane Stojadinović Milić, Ivana Brkljačića i Slobodana Atanackovića.Na koncertu u Muzeju Narodnog pozorišta, 19.januara 2012.godine, Gudački kvartet "Mokranjac" je premijerno izveo dva stava iz Svite iz Pasije Svetog Kneza Lazara u verziji za gudački kvartet kompozitora Rajka Maksimovića. Kvartet „Mokranjac“ je u proteklom periodu izveo tri premijere dela domaćih autora i ostvario uspešne koncerte u najznačajnijim koncertnim dvoranama u Beogradu: Kolarac, Beogradska filharmonija, Skupština Grada,Galerija SANU i Muzej Narodnog pozorišta.

****************

http://www.ncd.matf.bg.ac.rs/journal/02/d007/document.htm

Katarina Tomašević(Muzikološki institut SANU)

ZNAČAJ DIGITALIZACIJE MUZIKALIJA I ZVUČNIH ZAPISA U ARHIVU I FONOTECI MUZIKOLOŠKOG INSTITUTA SANU

U tekstu je reč o biblioteci, arhivi i fonoteci Muzikoločkog instituta SANU sa stanovišta potrebe za digitalizacijom i mogućnosti za nju. Tako bi se očuvala neka retka i već oštećena muzička izdanja.

Ključne reči: digitalizacija, Muzikološki institut, zvučni zapisi

Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti osnovan je 1948. godine, na inicijativu uglednog srpskog kompozitora i muzičkog pisca, akademika Petra Konjovića. Ove, 2003. godine, Institut beleži 55 godina svoga postojanja. Osnovan s ciljem da se u njemu prikuplja, sistematituzuje, čuva i naučno obrađuje raznolika muzička građa vezana za istraživanje prvenstveno nacionalne muzičke prošlosti, Institut je tokom više od pet decenija svog trajanja i rada prerastao u instituciju nacionalnog i međunarodnog značaja čiji arhiv i fonoteka, kao i biblioteka predstavljaju jedinstvenu i dragocenu bibliotečku celinu. Po vrednosti i raznovrsnosti građe, fond Muzikološkog instituta se, pored biblioteke fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu i nototeku, arhiv i fonoteku Radio-Beograda, ubraja među najbolje opremljene specijalizovane muzičke biblioteke u državi.

Mada je Muzikološki institut SANU prvenstveno naučno-istraživačka institucija čiji rad skromno (kao i većinu naučno-istraživačkih institucija), po ostvarenim projektnim rezultatima, finansira država, te je težište rada malobrojnih zaposlenih saradnika (šestoro muzikologa, dvoje etnomuzikologa) prevashodno naučni rad, Institut je sa svojim fondovima otvoren za mnogobrojne spoljne korisnike, pretežno istraživače zaposlene na fakultetima muzičke umetnosti i studente muzike. Bogati i raznoliki, institutski fondovi literature o muzici, kao i njegovi notni i audio-fondovi, stoje na rapolaganju praktično najširem mogućem korisničkom spektru – od kolega muzikologa iz zemlje i inostranstva, muzičkih izvođača i mnogobrojnih kolega zaposlenih na medijima (radiju i televiziji), preko učenika muzike i polaznika beogradskih srednjih škola, sve do ovdašnjih ljubitelja muzike.

Nažalost, poput mnogobrojnih drugih nacionalnih naučnih i ustanova kulture u čijim fondovima se čuva kapitalno značajno spomeničko nasleđe naše umetničke prošlosti, čini se da ni Muzikološki

institut SANU novu tehnološku eru ne dočekuje spremno, realno sposoban da ažurno i promptno odgovori zahtevima savremenih oblika naučne i bibliotečke komunikacije. U vezi s tim, izložićemo ovde najpre niz podataka koji zapravo predstavljaju direktne odgovore na pitanja postavljena u anketi Nacionalnog centra za digitalizaciju, a sprovedenoj u republičkim zavodima za zaštitu spomenika kulture. Ti podaci će istovremeno pružiti i preciznu sliku o tome s kakvim se teškoćama Muzikološki institut SANU susretao u dosadašnjem radu, kao i o tome koje sve prepreke staje pred mogućnostima njegovog brzog i skorašnjeg uključivanja u savremene tehnološke medije i resurse.

1. U Institutu nije zaposlen nijedan programer, informatičar ili sistem-administrator. Sve poslove vezane za instaliranje i održavanje kompjuterske opreme uglavnom su, izlazeći u susret molbama saradnika, privatno obavljala razna lica, i to u najvećem broju slučajeva na dobrovoljnoj osnovi.

2. Tek odnedavno, Institut raspolaže većim brojem (preciznije sa šest) PC-a relativno novije ili najnovije generacije. Posao na njihovom umrežavanju tek je u početnoj fazi. Institut poseduje i tri laserska printera, dva skenera (skromnih mogućnosti) i, odnedavno – digitalnu kameru. S obzirom na delatnost, u Institutu postoji i Hi-Fi oprema, kako ona pretežno starije generacije, tako i ona namenjena preslušavanju zapisa na savremenim nosačima zvuka. Institutsku Hi-Fi opremu čine: gramofon, klasični magnetofoni, cassette-player, terenski magnetofon i kasetofon, CD-player. Hi-Fi elementi starije generacije i dalje imaju svoju veliku primenu u radu saradnika jer omogućavaju preslušavanje postojećih, dragocenih zvučnih zapisa koji se čuvaju u fonoteci Instituta.

3. Knjige i časopisi (domaći i inostrani) u biblioteci, kao i dokumenta u arhivu, obrađeni su kataloški, klasičnom metodom. Katalog čine kartoni-listići složeni po azbučnom redu. Usled čestog korišćenja, već i sama kartoteka je u prilično lošem fizičkom stanju. Ni katalog arhiva niti biblioteke ne postoje u elektronskom obliku, te ne postoji mogućnost brzog pretraživanja po više parametara.

Sadržaj legata – zaostavština, popisan je u posebnim arhivskim knjigama, bez odgovarajuće kartoteke.

Kako Institut nikada nije imao zaposlenog profesionalnog bibliotekara niti arhivistu, posao arhiviranja i obrade podataka o dokumentima vršili su najčešće najmlađi saradnici Instituta ili spoljni saradnici, te ni u katalogu, niti u arhivskim knjigama nije postignut jedinstven, profesionalno utemeljen princip unosa. Ipak, moglo bi se reći da je stepen obrađenosti podataka oko 90%, ali da podaci nisu obrađeni po jedinstvenom sistemu.

4. Sa samo svoja dva računara Institut ima pristup Internetu, što je apsolutno nedovoljno za potrebe saradnika. Ipak, na osnovu skorašnje saradnje s računskim centrom SANU, očekujemo da će se u doglednoj budućnosti ta situacija popraviti.

5. Institut nema svoju web prezentaciju, ali ima svoju e-adresu: music.inst@bib.sanu.ac.yu

U biblioteci i nototeci Muzikološkog instituta čuvaju se štampana izdanja.

Po svom sadržaju i značaju za istraživanje nacionalne muzičke prošlosti – bilo one starije, srednjovekovne, koja se odvijala u okviru vizantijskog kulturnog kruga, bilo novije, čiji se počeci vezuju za početke procesa evropeizacije srpske muzike u XVIII veku, arhiv Muzikološkog instituta predstavlja bogatu i jedinstvenu kolekciju. Vrednost arhivske zbirke Muzikološkog instituta SANU čine pre svega muzikalije i zvučni zapisi. Kao deo arhiva, u Muzikološkom institutu SANU čuvaju se i legati – zaostavštine najistaknutijih srpskih muzičkih stvaralaca – kompozitora i muzikologa, kao i onih kompozitora čije stvaralaštvo do danas nije temeljno proučeno. Među zaostavštinama posebno mesto zauzimaju legati: kompozitora Petra Konjovića (1883–1970), Stevana Hristića (1885–1955), Petra Krstića (1877–1957), Božidara Joksimovića (1868–1955), Jovana Bandura (1899–1956), Mihaila Vukdragovića (1900–1986), Svetomira Nastasijevića (1902–1987) i muzikologa Stane Đurić-Klajn (1908–1985). Kako legati i arhiv Muzikološkog instituta SANU obuhvataju pretežno isti tip

građe, ona bi se po tipu i vrsti dokumenta podložnih digitalnom arhiviranju (slikovni i zvučni fajlovi) mogla svrstati u nekoliko grupa:

I – muzikalije, tekstualni, foto- i drugi dokumenti kao primarni izvori za proučavanje nacionalne muzičke prošlosti[1] :

1. Mikrofilmovi, fotografije i zbornici neumskih rukopisa[2];

2. Originalni notni rukopisi kompozicija srpskih autora (skice pisane grafitnom olovkom ili mastilom)[3];

3. Prepisi kompozicija (pisani pretežno mastilom)[4];

4. Originalni rukopisi tekstova o muzici (pisani rukom ili na pisaćoj mašini)[5] ;

5. Stara i retka štampana notna izdanja (duboka štampa ili litografija)[6];

[1] Samo kao primer, uz svaki od tipova navodimo izbor unikatnih, kako onih najpoznatijih i najznačajnijih dokumenata, tako i, sa stanovišta dosadašnjih rezultata proučavanja, primere raritetnih, zanimljivih ili, pak, malo poznatih ili slabo proučenih dokumenata.

[2] Zbirka koja obuhvata mikrofilmove i fotografije grčkih i slovenskih neumskih muzičkih rukopisa, kao i fond Rare – retkih rukopisnih knjiga i zbornika i veoma starih štampanih izdanja s napevima – predstavlja posebnu dragocenost, posebno za istraživanje srednjovekovne muzičke prošlosti.

[3] Među rukopisima posebnu vrednost imaju originalni notni zapisi Stevana Stojanovića Mokranjca (1856–1914). Na pr. duhovna muzika: jednoglasni zapisi crkvenog pojanja, Opelo, harmonizacije napeva, npr. za Statije; svetovna muzika: Četiri obredne kajde, Kozar, muški hor, skice; scenska muzika: muzika za pozorišni komad Ivkova slava, partitura, Hronos ili Uoči Nove godine, za dečji pozorišni komad; zapisi narodnih melodija). U Arhivu se čuvaju i npr. rukopisi Koste Manojlovića (1890–1949), znamenitog kompozitora, dirigenta, prvog Rektora beogradske Muzičke akademije (spomenimo samo rukopis horskog ciklusa Pesme zemlje Raške).

[4] Na pr. prepisi kompozicija Stevana Stojanovića Mokranjca: Himna Milošu velikom, 1898, prilikom otkrivanja spomenika u Požarevcu, muški hor, reči Dragomira Brzaka, prepis Klokića, s pečatom Edition Slave, Wien; Hamidija, himna turskog sultana Abdul Hamida, prepis K. Manojlovića, kao i prepis za Edition Slave, Wien (N.B. himna je pevana prilikom gostovanja Beogradskog pevačkog društva u Carigradu 1895. godine).

[5] Na pr. originali rukopisa tekstova Koste Manojlovića (članak Muzički nacionalizam i Kornelije Stanković; govor o dvadesetpetogodišnjici umetničkog rada Svetolika Pašćana, u Novom Sadu 15. juna 1935. g, rukopis, tuš). Kao izvori za proučavanje novije srpske muzike dragoceni su i rukopisi autobiografija i biografija srpskih kompozitora [na pr. Autobiografija Svetomira Nastasijevića – N.B. čuva se u zaostavštini S. Nastasijevića; Životopis porodice Paunović I i II, pisala Jelena Paunović (N.B. sestra rano umrlog kompozitora Milenka Paunovića, 1889-1924), s prilozima: fotografijama i korespondencijom.]

[6] Na pr. prva štampana izdanja kompozicija Kornelija Stankovića (1831-1865): Sećaš li se onog sata, za klavir, posvećeno Njenoj svetlosti knjeginji Juliji Mihajla Obrenovića, Beč, 1854; Srpske narodne pesme ,I, II, Beč, 1862, 1863 (posv. Mihailu Obrenoviću III, knezu srbskom i Njegovoj Preuzvišenosti Gospodinu V.P. Balabinu, imperatorskom ruskom poslaniku u Beču); Pravoslavno crkveno pojanje u srbskog naroda, u Beču, o Uskrsu, 1863; Srpsko crkveno karlovačko pojanje, sv. I, za mešoviti hor, (zabeleženo 1855-63, štampano u Beogradu 1922). Spomenimo i na pr. i retke sačuvane primerke štampanih partitura kompozicija Aksentija Maksimovića (1844-1873), koje se, mada bez oznake godine izdanja (što u XIX veku nije bio redak slučaj u praksi štamparstva!), ubrajaju među rane primere štampanih muzikalija na austrijskim teritorijama naseljenim

6. Retki primerci prvih nacionalnih muzičkih časopisa[7];

7. Originali štampanih programa i plakata koncerata i drugih muzičkih i kulturnih manifestacija[8];

8. Raznovrsna zvanična i privatna dokumenta ličnosti od značaja za proučavanje nacionalne muzičke prošlosti (izvodi iz matičnih knjiga, originalna svedočanstva, diplome, prepiska, i sl.)[9];

9. Plakete, značke, ordenje;

Posebna podgrupa foto-dokumenata čuva se u:

10. Foto-arhivu koji obuhvata:

a)Fotografije retkih notnih izdanja[10] ;

b)Portrete značajnih srpskih muzičkih stvaralaca, kompozitora, izvođača;

c)Grupne portrete ansambala, nastavnog kadra muzičkih škola, pevačkih društava, kao i

d) Foto-svedočanstva o značajnim muzičkim događajima.

Takođe, od značaja za proučavanje srpske muzičke prošlosti predstavljaju i

Srbima u XIX veku: Gde je srpska Vojvodina, mešoviti hor od Stevana Vl. Kaćanskog, Izdavačka knjižarnica kod Vuka St. Karadžića, Sremski Karlovci, s.a.; Pesme iz Maksima Crnojevića (N.B. pesme za čuvenu istiomenu dramu Laze Kostića!), za glas i klavir, Izd. Knjižarnica Svetozara F. Ognjanovića, Novi Sad-Sremski Karlovci, s.a. Na ovom mestu spominjemo i Zbirku srpskih narodnih igara. Drugo popravljeno i dopunjeno izdanje. Pokupio i za glasovir udesio J. Madžarević. Izdato u Beogradu 1889. godine; Josif Marinković (1851-1931), Pod pendžerite, Reči Dragutina J. Ilijića, Izdanje Preodnice, Beograd (N.B. ubraja se među prva štampana izdanja solo-pesama J. Marinkovića, prim. autora). Među mnogobrojnim litografijama partitura u Arhivu Instituta, spomenimo samo na pr.: Stevan Stojanović Mokranjac: Himna o pedesetogodišnjici Beogradskog pevačkog društva, muški hor, Beograd 1903, Reči Alekse Šantića.

[7] Na pr. Srpski muzički list i Srpska Muzička biblioteka, pokrenuo Isidor Bajić u Novom Sadu 1903. godine.

[8] U bogatoj arhivi ovog tipa dokumenata, neki od njih predstavljaju prave raritete, moguće i unikate. Na pr.: program koncerta Jovanke Stojković (1855-1892) (N.B. Koliko je poznato, prve žena - koncertni pijanista u srpskoj muzičkoj istoriji! Prim. autora), održanog u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu 27. IV 1872; program koncerta Žarka Savića (1861-1934)[N.B. osnivač prve srpske Opere – Opere na Bulevaru (1911) i, koliko je poznato, prvog pevača u nacionalnoj istoriji koji je stekao i međunarodnu reputaciju! Prim. autora] u građanskoj Kasini 17. V 1895. Uz Beogradsko pevačko društvo diriguje S.S. Mokranjac. Od značaja za šira, istorijska, kao i ideološka i ekonomska istraživanja o situaciji na teritoriji tzv. “Prve Jugoslavije” zanimljiv je i na pr. program koncerta održanog u korist gladnih stanovnika ostrva Korčule iz 1922. godine.

[9] Na pr.: Uverenje o školovanju na Konzervatorijumu kompozitora Josifa Marinkovića, u Pragu 1874/5, 1876/77 i 1880/81, izdato u Pragu 1935, kucano na mašini; Upisnica u školu i Svedočanstvo iz 1909/10 godine Koste Manojlovića.

[10] Na pr. fotografije rukopisa komozicija: Stevan St. Mokranjac: Četiri Fuge, za gudački kvartet, komponovane na studijskom boravku u Rimu tokom 1884. i 1885. godine (N.B. jedine instrumentalne kompozicije St. St. Mokranjca komponovane u formi fuge i za sastav gudačkog kvarteta! Prim. autora); fotografije kompozicije Josifa Marinkovića - Branku, s tekstom Dragutina Ilića, komponovano za prenos Brankovih kostiju u junu 1883. godine, prerađeno u Beču 1887. godine (N.B. Kompozicija je posvećena Branku Radičeviću, čuvenom srpskom pesniku-romantičaru. Prim. autora).

11. Kseroks kopije[11] .

Poseban fond Arhiva i Fonoteke Muzikološkog instituta SANU, fond čija bi digitalizacija bila od velikog značaja kako za konzervaciju, tako i za aktuelna i buduća etnomuzikološka istraživanja obuhvaćena je

II – etnomuzikoškom zbirkom koju čine:

A – Rukopisne sveske terenskih zapisa folklora[12] i

B – Etno-zvučni arhiv – fonoteka[13].

Posebno dragocenu, ali danas, nažalost, s obzirom na to da čitač zvuka, prvobitni fonogram, koliko nam je poznato, nije na teritoriji Srbije sačuvan, sasvim nedostupnu zbirku zvučnih zapisa predstavlja

C – zbirka voštanih (wax) ploča. Na pločama se nalaze snimci Koste Manojlovića, zabeleženi tridesetih godina XX veka na terenu Južne Srbije (danas Bivša Republika Makedonija). Zvučno “oživljavanje” ovih audio-zapisa predstavljalo bi nesumnjivo izazov za sve one koji se danas kod nas (i u svetu!) bave problemima digitalizacije zvučnih zapisa.

Zaokružujući sliku o Fonoteci Muzikološkog instituta SANU, recimo još i to da ona, po tipu nosača zvuka i po sadržaju zvučnih zapisa obuhvata i bogate kolekcije:

E - Magnetofonskih zvučnih zapisa crkvenog pojanja,

F – Long-play ploče (48 i 33 obrtaja) i

G - Audio-kasete.

Kao izuzetno zanimljiv i dragocen prilog za istraživanje novije srpske kulturne istorije, posebno mesto u audio-zbirci Muzikološkog instituta SANU zauzimaju i magnetofonski snimci

H - Razgovora o nauci i umetnosti koje je inicirao, organizovao i vodio dr Dragutin Gostuški u periodu od 1974–1980. godine.

[11] Mada to nije uobičajeno (s obzirom na “kratkovečnost” kseroks-kopija), u Arhivu Muzikološkog instituta čuva se i manji broj kseroks-kopije unikatnih ili, pak, primeraka dokumenata koji predstvaljaju retke ili pak teško dostupnu građu. Na pr. kseroks kopija kompozicije Koste Manojlovića, Na rekama Vavilonskim (Psalam 137), klavirski izvod s horom (N.B. delo s kojim je Manojlović diplomirao u Oksfordu 1918. godine; prim. autora) ili program koncerta sa Svečane predstave u čast krunisanja Njegovog veličanstva Kralja Petra I, Srpsko Kraljevsko pozorište, 8. 9. 1904. u Beogradu [N.B. te večeri su izvedene kompozicije Davorina Jenka (1835-1914), Josifa Marinkovića, Petra Krstića i Isidora Bajića (1878-1915); prim autora].

[12] Spomenimo ovde samo najznačajnije terenske sveske Isidora Bajića, Miloja Milojevića, Miodraga Vasiljevića (zbirka iz Vojvodine), Save Ilića (sa zapisima folklora Južnih Slovena u Rumuniji).

[13] Fonoteka Muzikološkog instituta SANU obuhvata oko 100 magnetofonskih traka sa zvučnim zapisima srpskog folklora koje su zabeležile dr Radmila Petrović i Milica Ilijin. Na trakama snimljenim na “Nagra” magnetofonu, čuvaju se zvučni zapisi s Kosova, iz Vranja, Leskovca, Zapadne i Istočne Srbije, iz Šumadije, Soko-banje…Zahvaljujući sredstvima dobijenim od Ministarstva kulture i kao plod saradnje s prof. Zoran om Jerkovićem, najveći deo ovog zvučnog materija prebačen je na DAT kasete.

Time je istovremeno učinjen i prvi korak ka konzervaciji ovog dragocenog fonda Muzikološkog instituta.

* * *

Dosadašnja iskustva u korišćenju fonda biblioteke, arhiva i fonoteke Muzikološkog instituta SANU pokazala su da se digitalizacija njegovih resursa može smatrati jednim od prioriteta rada Instituta u predstojećim decenijama. Saglasno ideji o čuvanju i prezentaciji nacionalne kulturne baštine na digitalnim medijima, kao i s ciljevima Nacionalnog centra za digitalizaciju, očigledno je da bi se prenos građe u digitalnu formu – bilo da se radi o slikovnim ili o zvučnim zapisima – ova dragocena građa čuvala od daljeg propadanja i oštećenja, kao i to da bi se na taj način postigla njena neuporedivo veća dostupnost za stručnu obradu, multimedijalno predstavljanje i prezentaciju u nacionalnim, ali i u međunarodnim, kako naučnim, tako i širim, kulturološkim okvirima.