2 44-2017 АУ

Мила Пуцар, ИАУС, Београд

Ана Никовић, ИАУС, Београд

Милена Милинковић, ИАУС, Београд

Дафина Жагар Mарков

Сања Симоновић Алфиревић, ИАУС, БеоградЂорђе Алфиревић

Serpentine Pavillion, designed by BIG - Bjarke Ingels Group, 2016, London, photographer Laurian Ghinitoiu

Чланови уредништва

Bálint Bachmann, University of Pécs, Faculty of Engineering and Information Technology, Pécs, Hungary; Љиљана Благојевић; Тања Бајић, ИАУС, Београд; Duško Bogunović, Professor na UNITEC-u, Auckland, New Zealand; Душан Вуксановић, Архитектонски факултет, Универзитет у Подгорици, Crna Gora; Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд; Andrey G.Vaytens, Chief of the Chair of Urban Design, Saint Petersburg State, University of Architecture and Civil Engineering, Russia; Мирјана Деветаковић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Бранка Димитријевић, Department of Architecture, University of Strathclyde, Glasgow, UK; Дарко Реба, Факултет техничких наука, Универзитет у Новом Саду; Александар Иванчић, Aiguasol Enginyeria, Sistemes Avançats d’Energia Solar Tèrmica SCCL, Barcelona, Spain; Милица Јовановић Поповић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд; Александар Кековић, Грађевинско архитектонски факултет, Универзитет у Нишу; Бранислава Ковачевић, ИАУС, Београд; Elina Krasilnikova, Department of Urbanism and Theory of Architecture, Volgograd State University of Architectural and Civil Engineering - Institute of Architecture and Urban development, Volgograd, Russia, Chief Researcher Moscow Region “Research Urban Planning and Design Institute “(SUO “NIiPI Urban Development”), Moscow, Russia; Никола Крунић, ИАУС, Београд; Марија Максин, ИАУС, Београд; Божидар Манић, ИАУС, Београд; Дијана Милашиновић Марић, Факултет техничких науха, Одсек: Архитектура, Универзитет у Косовској Митровици; Игор Марић, ИАУС, Београд; Марија Маруна, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Бранислав Миленковић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Florian Nepravishta, Department of Architecture, Polytechnic University of Tirana, Albania; Марина Ненковић-Ризнић, ИАУС, Београд; Александар Радевски, Архитектонски факултет, Универзитет Св. Кирил и Методије, Скопље, Македонија; Борис Радић, Шумарски факултет, Универзитет у Београду; Сања Симоновић Алфиревић, ИАУС, Београд; Миленко Станковић, Архитектонско-грађевински факултет у Бањалуци, Република Српска; Драгутин Тошић, Географски Факултет, Одсек за просторно планирање, Универзитет у Београду; Омиљена Џелебџић, ИАУС, Београд.

Листа рецензенатаЉиљана Благојевић, Милан Благојевић, Универзитет у Нишу, Факултет заштите на раду, Ружица Богдановић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Марта Вукотић Лазар, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет, Одељење за историју уметности, Миа Давид Зарић, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Департман за архитектуру и урбанизам, Јелена Живковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Марина Илић, Универзитет УНИОН, Факултет за екологију и животну средину, Горан Јовановић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Александар Кековић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Дијана Милашиновић Марић, Универзитет у Приштини, Факултету техничких наука, Марина Ненковић-Ризнић, ИАУС, Београд, Мила Пуцар, ИАУС, Београд, Борис Радић, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Одсек за пејзажну архитектуру и хортикултуру, Сања Симонивић Алфиревић, ИАУС, Београд, Бранислава Стоиљковић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Тијана Црнчевић, ИАУС, Београд.

Београд, јун 2017.

Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Планета принт д.о.о.

Институт за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС)

Саша Милијић, директор ИАУС-а

Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Архитектура и урбанизам 11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II

Телефони: 011/ 3207-303, 3207-310, факс 3370-203, e-mail: mp@iaus.ac.rs, milenam@iaus.ac.rswww.iaus.ac.rs

Јасна Петрић, ИАУС, Београд

Ана Никовић, ИАУС, Београд

Милена Милинковић, ИАУС, Београд

Бранислав Бајат, Грађевински факултет, Универзитет у Београду; Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд; Мирјана Деветаковић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Бранка Димитријевић, University of Strathclyde, Department of Architecture and Building Science, Glasgow, UK; Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд; Никола Крунић, ИАУС, Београд; Ксенија Лаловић, Архитектонски факултет, Универзитет у Београду; Јелена Луковић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Божидар Манић, ИАУС, Београд; Игор Марић, ИАУС, Београд; Тамара Маричић, ИАУС, Београд; Саша Милијић, ИАУС, Београд; Зорица Недовић-Будић, University College Dublin, School of Geography, Planning and Environmental Policy, Dublin, Ireland; Марина Ненковић-Ризнић, ИАУС, Београд; Мина Петровић, Филозофски факултет, Универзитет у Београду; Мила Пуцар, ИАУС, Београд; Ратко Ристић, Шумарски факултет, Универзитет у Београду; Борислав Стојков, Београд; Драгутин Тошић, Географски факултет, Универзитет у Београду; Милорад Филиповић, Економски факултет, Универзитет у Београду; Тијана Црнчевић, ИАУС, Београд; Омиљена Џелебџић, ИАУС, Београд.

АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ 44-2017Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање

Главни и одговорни уредник

Технички уредник

Секретар

Лектура

Дизајн часописа и прелом

Корице

Издавач

За издавача

Адреса редакције

Штампа

Контакт

Издавачки савет ИАУСа

Председник

Заменик председника

Секретар

3АУ 44-2017

Уводник / Editorial Мила Пуцар

н а у ч н и р а д о в и

„Салонски” стан између два светска рата у Србији: Преиспитивање оправданости коришћења термина Oригиналaн научни радЂорђе Алфиревић, Сања Симоновић Алфиревић

Архитектура као сценски текст: Студија случаја Седамсто хиљада стубоваОригинални научни радТатјана Дадић Динуловић

Елементи регионалне архитектуре у делу архитекте Ивана АнтићаОригинални научни радДијана Милашиновић МАрић

Транспоновање европске директиве о процени утицаја планова и програма на животну средину у планирању у СрбијиПрегледни радБошко Јосимовић, Небојша Стефановић, Љубиша Безбрадица

Мониторинг имплементације стратегије развоја - пример ПанчеваПрегледни радМихаило Микавица, Ратка Чолић

Пионирски градови у пост-југословенском контекстуКратко или претходно саопштењеСоња Јанков

с т р у ч н и р а д о в и

Савремени тренутак архитектуре становања на глобалном нивоу- HOUSING 15Владана Петровић, Александар Кековић, Наташа Петковић-Гроздановић, Мирко Станимировић, Марјан Петровић

а к т у е л н о с т и

Стамбена архитектура и култура становања у касној антици на територији Србије / Александра МирићНаграђена докторска дисертација

Идејни пројекат стамбеног комплекса у Нишу / Милош СтаменковићНаграђени мастер рад

Улога и значај планирања инфраструктуре у развоју планинског туризма у Србији / Дејан ЂорђевићНаграђена докторска дисертација

Проблеми планирања националних паркова на примеру Националног парка Фрушка гора / Tијана ЂорђевићНаграђени мастер рад

Награда Ранко Радовић за 2016.Константин Т. Петровић

In Memoriam - архитекта Дарко Марушић (1940-2017)Бранислав Митровић

In Memoriam - архитекта Дарко Марушић (1940-2017)Игор Марић

In Memoriam - Слободан Митровић (1934-2017)Драгиша Дабић, Бранислав Божовић Денис, Саша Милијић

с а д р ж а ј

05

07

14

21

31

36

47

55

63

65

67

70

73

76

78

80

5АУ 44-2017

УВОДНИК | EDITORIAL

Мила Пуцар

How to achieve communication of an architectural work with the region in which it emerged, with layers of memories imprinted in generic code of previous generations, is a question which almost every architect poses to himself. This eternal theme runs directly or indirectly through most of articles published in this journal issue. Tatjana Dadic Dinulovic, the author of the article entitled Architecture as a text of scenery: case study of seven hundred thousand columns emphasizes the e� ects which an architectural work should achieve by using the space, artistic means and documents. She advocates the textuality as one of the functions in architecture, which implies the establishment of an architectural text as a series of complex intellectual and spiritual connotations linked with design and perception of space. The syntagm „architecture that speaks” appeared for the � rst time in the 18th century, to be later taken over by many authors. In his book Contemporary Architecture from 1998, Ranko Radovic writes: „The forms by themselves and the structure of a building should speak about interior programme, should transfer the message about function, should also help us in identifying what is the purpose of the building. Architecture separated from the context of this kind loses its meaning...”.

In her article Elements of regional architecture in the works of architect Ivan Antic, Dijana Milasinovic Maric addresses the communication of the creative body of work with the regional heritage, vernicular architecture, as well as with archetypal characteristics of a certain region in works of Ivan Antic. An unbreakable tie between the inherited, regional, contemporary and his own architectural attitude present in his works is highlighted therein. This is best seen in the quotation taken over from the interviews given by architect Ivan Antic to the author of this article in 2000 and 2001: „It is likely that I would work di� erently in some other town, or even better, in some other country. The duty of an architect is to design a building which would not stick out from the ambience, which would be beautiful, with a scale that would retain the sense of proportion, the subconscious dose built in the norms and love towards the town in which you were born and in which you grew up”.

The story about the communitation is at the same time the story about the context and responsibility not only of the professional community, but also of a wider social community towards the inherited space and spirit of the place. Architects should pay attention to the spiritual, historical, social and cultural hetirage, which is a sublimation of an area, a region, a soil, with all its characteristics, shape, proportions, materials, texture, light, sound, and memory.

Како остварити комуникативност архитектонског дела са поднебљем у коме је настало, са слојевима сећања утиснутим у генетски код претходних генерација, питање је које поставља себи готово сваки стваралац? Ова вечита тема провлачи се директно или индиректно кроз већину текстова у овом броју часописа. Ауторка рада Архитектура као сценски текст: студија случаја седамсто хиљада стубова Татјана Дадић Динуловић истиче дејство које архитектонско дело треба да постигне употребом простора, уметничких средстава и докумената. Она се залаже за текстуалност, као једну од функција у архитектури која подразумева успостављање архитектонског текста као низа сложених интелектуалних и духовних конотација повезаних с обликовањем и перцепцијом простора. Синтагма „архитектура која говори први пут се појављује у 18. веку, да би тај појам касније преузели бројни аутори. У својој књизи Савремена архитектура из 1998. год., Ранко Радовић каже: „Облици по себи и структура грађевине треба да говоре о унутрашњем програму, треба да пренесу поруку о функцији, треба да нам помогну и да идентификујемо чему служи кућа. Архитектура издвојена из контекста ове врсте губи значење... ”.

Комуникативност стваралачког опуса са регионалним наслеђем, народном архитектуром, као и архетипским карактеристикама одређеног поднебља у делима Ивана Антића обрађена је у ауторском тексту Дијане Милашиновић Марић Елементи регионалне архитектуре у делу архитекте Ивана Антића. Наглашена је нераскидива веза која постоји у његовим делима између наслеђеног, регионалног, савременог и личног градитељског става. О томе најбоље говори цитат преузет из интервјуа који је архитекта Иван Антић дао аутору текста током 2000. и 2001. године: „Вероватно је да бих у неком другом граду или још боље у некој другој земљи другачије радио. Дужност је нас архитеката да направимо зграду која неће штрчати у амбијенту, која ће бити лепа, која ће уз све то да садржи меру, подсвесну дозу уграђених норми и љубав према граду у коме сте рођени и где сте одрасли”.

Прича о комуникативности уједно је прича о контексту и одговорности, не само стручне, већ и шире друштвене заједнице према наслеђеном простору и духу места. Архитекта треба да обрати пажњу на духовно, историјско, друштвено и културолошко наслеђе, које представља сублимацију једног краја, регије, тла, са свим његовим карактеристикама, облицима, пропорцијама, материјалима, текстуром, светлом, звуком, мирисом, бојом и меморијом.

7АУ 44-2017

„САЛОНСКИ” СТАН ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА У СРБИЈИ: ПРЕИСПИТИВАЊЕ ОПРАВДАНОСТИ КОРИШЋЕЊА ТЕРМИНА“SALON” APARTMENT IN SERBIA BETWEEN THE TWO WORLD WARS: REASSESSING THE RATIONALE BEHIND THE TERMОригинални научни рад, рад примљен: август 2016., рад прихваћен: фебруар 2017.

Ђорђе Алфиревић*, Сања Симоновић Алфиревић**

UDK BROJ: 728.226(497.11)”1918/1941” ID BROJ: 236616972

DOI: 10.5937/a-u0-11638

* др Ђорђе Алфиревић, научни сарадник, Студио Алфиревић djordje.al� revic@gmail.com** др Сања Симоновић Алфиревић, научни сарадник, Институт за архитектуру

и урбанизам Србије, sania.simonovic@gmail.com

АПСТРАКТ

„Салонски стан” је термин који се доводи у везу са репрезентативним становима који су грађени у оквиру вишепородичних стамбених зграда у Београду и појединим градовима у Србији у првим деценијама XX века, а који у својој структури имају централно предсобље са функцијом обедовања и један или више салонских простора. Највише реализованих примера је остварено у Београду, где су настали и први примери популарно названих „салонаца”, да би се концепт просторно-функционалне организације касније проширио и по већим градским центрима у Србији. Један од основних проблема који се јавља приликом научног разматрања овог типа становања је терминолошко одређење појма. У пракси је опште присутан термин „салонски стан”, који сугерише да у структури стана постоји салон и да је стан по карактеру репрезентативан, док се у научним истраживањима помињу различити термини, попут „београдски стан између два светска рата”, „београдски стан ране модерне”, „стан са централним предсобљем” и др. Циљ рада је да се, анализом карактеристика и типова ових станова, преиспита становиште да ли је „салонски стан” одговарајући термин за концепт просторне и функционалне организације станова са салоном у вишепородичним зградама између два светска рата у Србији.

Kључне речи: архитектура, становање, салонски стан, салонац, београдски стан

ABSTRACT

“Salon apartment” is a term linked to the exclusive apartments built as part ofmulti-family houses in Belgrade and in certain towns in Serbia in the � rst decades of the 20th century. The structure of the apartments included centrally located ante room with a combined function of the dining room and one or more salon areas. Most of these apartments were built in Belgrade, along with the � rst examples of apartments

popularly named “salon apartments”, with the concept of spatial and functional organization later spreading to other larger urban centers in Serbia. One of the key problems emerging in scienti� c analysis of this type of residential housing is terminological determination of this concept. In practice, generally accepted term “salon apartment” suggests that the apartment structure includes the salon and that the apartment in its character is exclusive, while scienti� c research mentions di� erent terms, such as “Belgrade apartment between the two world wars”, “Belgrade apartment of the early Modernism”, “an apartment with central ante room” etc. By analyzing the characteristics and types of these apartments this paper aims to reassess whether the term “salon apartment” is adequate for the concept of spatial and functional organization of the apartments with salons in multi-family buildings between the two world wars in Serbia.

Key words: architecture, housing, salon apartment, Belgrade apartment

УВОД

Иако је појава стана са салоном већ читав век присутна у српској станоградњи, веома је мало научних радова у којима је ова тема детаљније истраживана. Једна од првих студија у којој се разматра структура станова са салоном је есеј Богдана Несторовића Еволуција београдског стана, у коме аутор прати хронолошки развој и еволуцију карактеристичних стамбених образаца у Београду од 1820. до педесетих година XX века (Nestorović, 1955). У истраживању се наводе поједини примери станова са салоном, али без упуштања у анализу њихових структуралних карактеристика. Значајан искорак у истраживању теме је учињен у есеју Мирјане Ротер Благојевић Облици вишепородичног становања крајем XIX и почетком XX века у Београду и у књизи Стамбена архитектура у Београду током 19. и почетком 20. века, у којима је ауторка изложила виђење типологије стамбених зграда и станова на прелому векова у Београду, разматрајући карактеристике њихових просторних склопова (Roter Blagojević, 1998, 2006). У докторској дисертацији Архитектонски дискурси промена

8 44-2017 АУ

односа функције и форме савременог стана, Владимир Кубет истражује потенцијале просторне реорганизације које пружају станови са салонима из међуратног периода у савременим условима (Kubet, 2015). Бавећи се питањима валоризације архитектуре стамбених зграда из периода модерне, а ослањајући се уједно на примере Мата Бајлона, које је он 1975. год. приказао у есеју Стан у Београду, Драгана Мецанов наводи три типа „београдског стана ране модерне” код којих се јављају салонски простори (Mecanov, 2010). Истражујући порекло термина у чланку Београдски стан, Ђорђе Алфиревић и Сања Симоновић Алфиревић наводе кључне карактеристике станова из међуратног периода код којих се јављају салони (Al�rević, Simonović Al�rević, 2013). Поред поменутих истраживања, постоји читав низ есеја1 посвећених појединачним стамбеним објектима или стваралаштву архитеката који су у свом опусу пројектовали стамбене зграде са становима у којима се јављају салони, међутим, до сада није спроведено истраживање које је усмерено у правцу разјашњења појаве тзв. „салонског” стана у Србији. Стога је циљ овог рада да се истраже разлози због којих је репрезентативан стан у вишепородичним најамним зградама између два светска рата у Србији означен као „салонски”, као и да се размотри да ли је назив за анализирани феномен адекватан.

САЛОН И „САЛОНСКИ” СТАН

Термин „салон” је први пут примењен у Француској око средине XVII века (1664. год.) и води порекло од италијанске речи sala, што означава велики пријемни простор у италијанским вилама. Иако се термин најчешће доводи у везу са литерарним окупљањима која су била карактеристична за француско буржоаско друштво, опште је прихваћено мишљење да су салони били у примени још од почетка XVI века (у Италији), па све до средине XVIII века (у Француској) (Kale, 2005:9). У ужем смислу, термин се везује за репрезентативни простор који служи за седење, окупљање и пријем гостију у неком стамбеном простору, док у ширем смислу може имати и друга значења, попут простора за одржавање уметничких изложби (Париски салон, Јесењи салон, Салон одбијених итд.), или нпр. установе за негу лепоте (Ward, 1991:599). Простор салона је имао значајну улогу у тадашњем јавном животу, у коме је „салонерка” (франц. salonnière) била женска особа која је примала госте у свој простор и у улози „модератора” активно учествовала у размени информација (друштвених, литерарних, политичких) које су биле од општег значаја

1 О архитектури Генчићеве куће (Kadijević, Maskareli, 2004); Задужбине Николе Спасића и његовог фонда у Кнез-Михајловој улици (Borić, 2002); Три потицајне модернистичке реализације хрватских архитеката у Београду (1928-1935) (Kadijević, 2014); Дело архитекте Војина Симеоновића између два светска рата (Tucić, 2008); Зграда задужбине Луке Ћеловића - Карађорђева 65, Загребачка 1-9 и Гаврила Принципа 16 (Petrović, 2008); Београдски опус архитекте Стевана Тоболара (1888-1943) (Janakova Grujić, 2006); О раду београдског архитекте Јована Бјеловића (Prosen, 2013a); Градитељски опус архитекте Александра Ђорђевића (1890-1952) (Prosen, 2013b); Стамбена архитектура Ниша у покрету модерна између два светска рата (Keković, 2008); Functional Zones of Flats in The Period of Art Moderne in Niš (1930-1941) (Keković, Petrović, 2011) и др.

(Romani, 2007:233). За разлику од западног концепта салонског простора, у коме је жена имала главну улогу и чија је примарна намена била оријентисана према спознаји информација од јавног значаја, источна варијанта собе за пријем, тзв. „турски салон”, је интравертнија и заснована на идеји да се гост анимира и да му се угоди (Seda Dazkır, 2013:5; Aysal Öncüoğlu, 1996:70). Простор салона у Турској је попут западног, репрезентативно опремљен и користи се углавном у ситуацијама приликом посете гостију, док се свакодневно користе друге просторије за окупљање и живот укућана. Појам „салон” је у употреби и у Србији, и као и у свету означава репрезентативан простор за пријем и окупљање гостију. У ширем значењу доводи се у везу са „салонским” станом који је био распрострањен концепт просторне оранизације стамбеног простора у најамним (рентијерским) вишеспратним зградама у Београду и појединим градовима у Србији између два светска рата (Nestorović, 1955:247-270).

Бројни примери српске архитектуре од средине XIX века до Другог светског рата, и поред разлика у просторним, формалним и техничким карактеристикама, указују на чињеницу да су се наручиоци претежно прилагођавали актуелним градитељским програмима увезеним из развијенијих средина, пре него што су успевали да наметну сопствене идеје и оригинална решења прилагођена специфичним приватним потребама (Kadijević, 2006:245-258). По мишљењу Александра Кадијевића, грађевинско законодавство, строга контрола извршне власти, ауторитет истакнутих архитеката, неспремних за компромисе када је реч о примени проверених просторних система и морфологије владајућих академских стилова, ограничавали су приватну иницијативу у обликовању фасада и простора. Устаљене пројектантске методе су имале превласт над истраживачким поступцима, чему је увелико доприносило незнање наручилаца, који су као припадници првих генерација које су усвајале средњоевропске обичаје, слепо прихватали типска решења која су им нудили страни и домаћи градитељи стамбених објеката (Loc. cit.). У таквим друштвеним околностима, бројни инвеститори су подизали стамбене зграде за издавање, које су у појединим случајевима биле праве градске палате, а све са циљем да се баве рентијерством. Без жеље да се упуштају у разноврсна функционална решења вишепородичних зграда, која би задовољила шире потребе будућих корисника, архитекти су прибегавали сведеном броју организационих схема стамбених простора, које су због аутентичних концептуалних карактеристика и чињенице да су првобитно примењиване у Београду, а затим и по већим градовима у Србији, временом добиле назив „београдски стан”.2 Са друге стране, посебна пажња је била усмерена

2 Значајно је напоменути да се појмом „београдски стан” означава и концепт функционалне организације стана који је проистекао из „београдске школе становања” током шездесетих и седамдесетих година XX века, а који су примењивали архитекти окупљени око професора Мата Бајлона на Архитектонском факултету у Београду (Al�rević, Simonović Al�rević, 2013:45).

9АУ 44-2017

ка репрезентативности материјализације архитектонских елемената и простора, попут богато декорисаних фасада, улазних портала, степеништа и холова (Putnik, 2015:43), и висинама стамбених просторија преко 3m. Разлог због кога се инсистирало на репрезентативности је тај што су ови станови били намењени становању првенствено имућнијег дела становништва, тј. богатијим чиновницима и трговцима. Већина архитеката који су се, између осталог, истакли и пројектовањем стамбених зграда за издавање, попут Момчила Белобрка, Бранислава Маринковића, Бранка Максимовића, Миладина Прљевића, Јована Бјеловића и др., тежила је уходаним функционалним схемама које су, углавном, засноване на симетричној диспозицији просторија, подељених у највећем броју случајева на две стамбене јединице по спрату, чије су резиденцијалне просторије окренуте према улици, док су предсобље и купатило позиционирани у средишњем делу стана, а просторије за послугу оријентисане ка дворишту (Prosen, 2013a:140-141).

КОНЦЕПТ ОРГАНИЗАЦИЈЕ „САЛОНСКОГ” СТАНА

Концепт најамних вишеспратних зграда за становање у којима су пројектовани станови са салонима био је преузет из средње и западне Европе (Беч, Минхен, Будимпешта, Париз), посредством архитеката који су се школовали на престижним европским универзитетима (Nestorović, 1955:252), и карактеристичан је по стамбеним просторијама репрезентативних димензија, док су, са друге стране, комуникације редуковане, а помоћне просторије поддимензионисане. Предсобље је временом постало средишњи, односно главни, мотив организације скоро свих стамбених јединица у вишепородичном становању у Београду, у коме је трпезаријски сто имао истакнуту улогу као место породичног живота и простор за прославе (Kadijević, 2006:245-258). Оваква концепција стана с централним простором који пружа могућност окупљања породице за трпезаријским столом, одговарала је, уједно, и максималном искоришћењу узаних парцела (Putnik, 2012:156). Са друге стране, функција обедовања као активности која се повремено одвија током дана допушта умерено осветљење, тј. посредно преко економске лође са дворишне стране или преко светларника. Проблем замрачене трпезарије у средишту стана је решаван на различите начине: повећањем прозора ка тераси и дворишту, увођењем светларника уз суседну парцелу, када је то било могуће, али и застакљивањем двокрилних или вишекрилних врата, преко којих је природно светло посредно улазило из ободних просторија.3 Пошто су станови били намењени имућнијем делу становништва, простори за послугу су постојали и углавном су били лоцирани

3 Појава централне, пролазне просторије у организацији „салонског” стана у Београду је по појединим ауторима последица директног угледања на берлинске примере из друге половине XIX века и појаву тзв. „берлинске собе”, која се налазила у унутрашњим угловима густо настањених стамбених блокова у Берлину (Roter Blagojević, 2006:173; Putnik, 2012:162).

у залеђу дворишног тракта, уз кухињу. Приступало им се преко помоћног улаза и економске лође, са спољне стране, док су у унутрашњости најчешће били повезани са простором трпезарије преко омањег дегажмана који се звао „успрема” (Ibid, 2012:157). Сврха „успреме“ је била да послужи као ваздушна устава или тампон зона за мирисе из кухиње. У ситуацијама уских парцела, код салонских станова код којих су просторије биле издужене, „успрема“ је често изостављана, па се јављао случај да се, нпр., из трпезарије директно улази у купатило, што се у данашњем смислу функционалне организације простора може сматрати неадекватним.

Аналитичким увидом у већи број примера реализованих „салонских” станова у периоду између два светска рата у Србији, може се констатовати да концепт просторне и функционалне организације типичног „салонског” стана најчешће подразумева следеће карактеристике (Al�rević, Simonović Al�rević, 2013:42):

1. Јасна диференцијација пријемних и стамбених просторија - непосредна повезаност улазног дела (антреа) са предсобљем (трпезаријом) и салоном указује на јасну диференцијацију просторија које служе за повремени пријем гостију у стану од осталих просторија које се константно користе за одвијање свакодневних активности укућана;

2. Предсобље као свечана трпезарија - у већини случајева предсобље је пројектовано са таквим димензијама да омогућава постављање великог трпезаријског стола за породична окупљања, свечаности и крсне славе. Најчешће је позиционирано у средишту стана и из њега се пружају улази у остале стамбене просторије и салон. Осветљава се природним путем, преко економске лође са дворишне стране објекта;

3. Салонски простор на уличној страни објекта - просторија за пријем гостију (салон) се директно надовезује на предсобље и готово по правилу се налази на уличној страни објекта, без обзира на оријентацију зграде и непосредно окружење. Тежило се да буде не само репрезентативна по димензијама, већ и адекватно осунчана и пријатна за боравак гостију. Позиција салона у структури стамбеног простора може бити различита. Најчешће се налази на уличној страни објекта, мада се код појединих аутора изједначава са репрезентативним предсобљем (Kubet, 2015:181);

4. Груписање помоћних просторија у блок - кухиња, остава, тоалет, купатило, соба за послугу (тзв. „девојачка соба”) и друге помоћне просторије (које су се ређе јављале), биле су груписане у дворишном крилу зграде и директно или посредно осветљене преко светларника. „Девојачка соба” је најчешће лоцирана непосредно уз кухињу и служила је за одмор и смештај послуге;

5. Помоћни улаз за послугу - поред главног улаза у стан, који је углавном репрезентативних димензија, пројектован је и економски улаз мањих димензија, који је преко простора терасе или лође, на дворишној

10 44-2017 АУ

страни објекта, повезан са кухињским делом и „девојачком собом”, чиме је успостављено неометано функционисање стамбених просторија и салона;

6. Репрезентативнe димензијe просторија - због тежње да се постигне већа репрезентативност простора најчешће је примењивана чиста спратна висина у распону од 3 до 3,6m. Због поједностављења градње, плафони нису спуштани на различите висине у зависности од просторије у којој се налазе, већ је у читавом стану задржана иста висина, што је условило да висине у помоћним просторијама буду неадекватне;

7. Систем циркуларних комуникација - главне просторије салонског стана су најчешће повезане у низ проточних простора, чиме је добијена могућност повременог проширења простора склапањем двокрилних, понекад и вишекрилних врата;

8. Масивни конструктивни систем - фасадни зидови, и поједини унутрашњи, пројектовани су и реализовани од опеке (најчешће дебљине 51cm) и служили су за прихват армиранобетонске ситноребрасте таванице. Због специфичности међуспратне таванице, преградни зидови, где је могуће, прате пружање бетонских ребара.

КАРАКТЕРИСТИЧНИ ТИПОВИ

Анализом присуства карактеристичних типова „салонског” стана у вишепородичном становању између два светска рата у Србији, по мишљењу Драгане Мецанов, могу се констатовати три специфична просторна обрасца: а) стан са дворишним трактом уз суседну парцелу, б) стан са дворишним трактом уз централно степениште и в) стан без дворишног тракта (Mecanov, 2010:93). Ауторка се ослања на Бајлонову типологију предратних станова у Београду (Bajlon, 1975:23-24), код које су узете у обзир различите варијанте „салонских” станова у интерполисаним вишепородичним стамбеним зградама, међутим, изузета је варијанта „салонског” стана на углу, што би такође требало уврстити у разматрање.

ТИП 1 - стан са дворишним трактом уз суседну парцелу (Сл. 1)

Ово је најзаступљенији тип организације „салонског” стана и формиран је током прве две деценије XX века (Roter Blagojević, 1998:27). Груписањем кухиње, девојачке собе, санитарних просторија и дегажмана у дворишном тракту уз суседну парцелу, код њега је јасно направљена сегрегација економских од стамбених простора. У средишту стана се, због уситњене структуре просторија, јавља светларник уз суседну парцелу. Остварен је већи број варијација овог типа, код којих се подтипови разликују првенствено према облику и димензијама просторија, укупној дужини и/или ширини стана, због чега су поједине просторије из средишта, попут купатила и тоалета, премештане у дворишни тракт, чиме се добија стан велике дубине. Салон се по правилу налази на уличној страни, из правца предсобља и главног улаза. У ситуацијама када на парцели није постојала

Сл. 1,2,3,4. Карактеристични типови „салонског” стана: а) стан са дворишним трактом уз суседну парцелу, б) стан са дворишним трактом уз централно степениште, в) стан без дворишног тракта и г) стан на углу (1 - предсобље или улазни хол, 2 - трпезарија, 3 - салон, 4 - соба, 5 - купатило, 6 - дегажман, 7 - тоалет, 8 - остава, 9 - кухиња, 10 - послуга (девојачка соба), 11 - тераса или економска лођа, 12 - гардероба, 13 - кабинет). (Извор: приватна колекција аутора)

Fig. 1,2,3,4  Characteristic types of “salon” apartment: a) apartment with courtyard segment next to the adjoining lot, b) apartment with courtyard segment next to central staircase, c) apartment without courtyard segment and d) corner apartment (1 - ante room or the entrance hall, 2 - dining room, 3 - salon, 4 - room, 5 - bathroom, 6 - dégagement, 7 - toilet, 8 - pantry, 9 - kitchen, 10 - servants’ room, 11 - balcony or “economic loggia” (servant’s entrance), 12 - closet room, 13 - study). (Source: author’s private collection)

3

4

2

1

11АУ 44-2017

могућност да се тип развије у пуној ширини, често је укидан дегажман, при чему се јавила ситуација директног уласка из тропезарије у купатило. По ширини стана су најчешће присутне две велике просторије (салон и соба), док се ређе јавља варијанта са салоном и две собе. Веома су ретке варијанте код којих су, због мале ширине парцеле, све помоћне просторије измештене у дворишни тракт, при чему су на уличној страни само две уске просторије (салон и соба), а у средишту замрачено предсобље-трпезарија. За овај тип је карактеристичан проблем замрачене трпезарије, која се посредно осветљава преко економске лође (или терасе), што не обезбеђује превише светла јер и лођа ствара значајну сенку.

ТИП 2 - стан са дворишним трактом уз централно степениште (Сл. 2)

Као рекација на проблем замрачене централне просторије, током треће деценије XX века настао је следећи тип „салонског” стана код кога су економске просторије груписане у тракт уз централно степениште (Nestorović, 1955:264; Mecanov, 2010:93). Специфичност овог решења је директније отварање централне просторије према дворишној фасади, што условљава оптималније осветљење трпезарије и природно вентилирање купатила уз собу. Иако је овај тип у функционалном смислу квалитетнији, у мањој мери је био заступљен у изградњи, јер је касније настао. Груписање економских просторијa уз стапенишни простор је пружило могућност за директнију везу помоћног улаза и кухиње, што је у појединим случајевима имало за последицу укидање лође са дворишне стране и значајније осветљавање трпезарије. У веома ретким ситуацијама, када је ширина парцеле била изразито мала, дворишни тракт је са суседним станом на истом спрату обухватао степениште, што је доводило до веома нефункционалних просторија мале ширине, а изразите висине.

ТИП 3 - стан без дворишног тракта (Сл. 3)

У ситуацијама када димензије парцеле нису пружале могућност значајнијег развијањa стана по дубини, или када је од пројектанта тражено да се оствари што више стамбених јединица, укидан је дворишни тракт и економске просторије су интегрисане у компактну структуру (Nestorović, 1955:264). У таквим ситуацијама није било превише могућности да се оствари жељени просторни комфор просторија, због чега је честа појава била да трпезарија није довољно развијена, тј. да је свесно жртвована њена репрезентативност зарад економичнијег решења. Овакви примери су доста ретки и по мишљењу Драгане Мецанов били су карактеристични за услове мањег стандарда (Mecanov, 2010:93), јер су просторије биле мањих димензија, компактније, а поједине су и укидане, као што је случај са тоалетом или оставом уз кухињу. Код сва три наведена типа карактеристично је да су већином примењивани у случајевима интерполисаних објеката.

ТИП 4 - стан на углу зграде (Сл. 4)

Најразвијенији пример „салонског” стана је био карактеристичан за станове велике квадратуре (преко 100m²) и ситуације када је позиција стана била на углу зграде, при чему се унутрашњи простор отварао према улицама на две или три стране и према дворишту. Да би се остварило оптимално осветљење у просторијама, собе, салон, често и кабинет, били су оријентисани према улицама, што је условило оријентацију економског дела према унутрашњем углу зграде или према једној од бочних граница парцеле. Како је средиште стана било закриљено стамбеним просторијама по ободу, једина могућност осветљења трпезарије и предсобља је била преко светларника, због чега су ове просторије углавном замрачене. Код „салонских” станова на углу који су били мањих квадратура најчешће се примењивао Тип 1, тј. стан са дворишним крилом уз суседну парцелу. У зависности од позиције предсобља у структури стана и броја соба, салон је код мањих станова најчешће заузимао истакнуто место на самом углу зграде, према раскршћу, док је код већих станова био оријентисан према некој од улица.

ПРЕИСПИТИВАЊЕ ОПРАВДАНОСТИ КОРИШЋЕЊА ТЕРМИНА „САЛОНСКИ СТАН”

Из претходно наведених типова постаје очигледно да је конститутивни мотив просторно-функционалне организације „салонског” стана централна просторија која је пролазни и повезујући простор, с обзиром на то да се све остале просторије директно или индиректно надовезују на њу. Значај централне просторије у организацији стана је примаран када се има у виду да истовремено има и функцију трпезарије која је место за окупљање и центар породичног живота, чиме се значај салона, по коме је стан добио назив, ставља у други план.

За разлику од „салонских” станова у вишеспратним стамбеним зградама за издавање, код једнопородичних вила у Београду и појединим градовима у Србији такође је био присутан салонски простор, међутим, концепти функционалне организације просторија су били слободнији, разноврснији и нису дoстигли аутентичан, препознатљив образац организације попут „салонског” стана у вишепородичним објектима (Nestorović, 1955: 248; Blagojević, 2000:9). Трпезарија је код вишепородичних објеката формирана у оквиру централног предсобља и јавља се као последица тежње ка уштеди фасадног фронта, који је био резервисан за собе и салон, због боље осветљености и репрезентативности простора. Код једнопородичних кућа и вила, трпезарија је углавном била оријентисана према дворишту, уз кухињу и економски улаз. Разлог за такву концепцију је у већини случајева постојање веће парцеле на којој се налазио објекат и која је пружала

12 44-2017 АУ

могућност слободније организације просторија у склопу. Упоредна анализа примера из једне и друге групе доводи до питања: због чега су станови у вишеспратним најамним зградама добили епитет „салонски”, када је простор салона био присутан и код једнопородичних вила које су у периоду између два светска рата једнако репрезентативно биле пројектоване и грађене? (Сл. 5)

Када се анализирају карактеристике станова са салоном насталих између два светска рата у Србији, стиче се утисак да термин „салонски”, којим су у пракси означени, није адекватан, јер не описује кључне карактеристике по којима је ова концепција стана препознатљива. Термином „салонски” се истиче да је њихова кључна одлика то што поседују салон, међутим, салоне су поседовале и једнопородичне куће и виле, па ипак нису означаване као „салонске”. Уколико се тежило истицању њихове репрезентативности, па је због тога у пренесеном значењу употребљен термин „салонски”, то се такође не може сматрати ваљаним разлогом, јер је репрезентативних објеката (резиденција и вила) у међуратном периоду такође било, а нису добијали поменуту квалификацију.

Са друге стране, у научној литератури су присутни термини попут „београдски стан” (Nestorović, 1955; Roter Blagojević, 1998, 2006; Blagojević, 2000; Al�rević, Simonović Al�rević, 2013; Keković, 2008; Putnik, 2012), „београдски стан између два светска рата” (Roter Blagojević, 1998, 2006), „београдски стан ране модерне” (Mecanov, 2010; Todorović, 2016), али и „салонски” стан (Kubet, 2015; Putnik, 2012; Todorović, 2016), чиме су аутори желели истаћи да је концепт организације

станова са салоном поникао у београдској средини и да се даље ширио по појединим градским центрима у Србији између два светска рата. Већина поменутих аутора је сматрала да је термином значајније истаћи тополошко порекло концепта, а не присуство салона или централног предсобља-трпезарије као карактеристичних просторија у структури стана, због чега је у науци шире прихваћен термин „београдски стан”, док је у пракси опште прихваћен термин „салонски стан”, иако се мисли на идентичну концепцију просторне организације стана. Када се има у виду претходно поменуто, можда би за даља истраживања прецизнија била одредница попут „стан централног плана између два светска рата” или „стан са централним предсобљем”, јер би се тиме истакла њихова главна структурална карактеристика, а то је да се просторије групишу око средишта које чини трпезарија као центар породичног живота.

ЗАКЉУЧАК

Станови са салонима представљају карактеристичан образац организације стамбеног простора у вишепородичним зградама, који је у значајној мери присутан у грађевинском фонду Београда и појединих већих градова у Србији. У истраживању су анализиране најзначајније карактеристике, порекло концепта и типови, на основу чега је констатовано да је њихова главна структурална карактеристика постојање централног предсобља-трпезарије, око којег су груписане остале просторије, а не салон, како се најчешће истиче у пракси.

Сл. 5 Карактеристични пример „салонског” стана (лево) и породичне виле (десно) у Београду између два светска рата (1 - предсобље или улазни хол, 2 - трпезарија, 3 - салон, 4 - тераса, 5 - соба, 6 - дегажман, 7 - тоалет, 8 - купатило, 9 - кухиња, 10 - тераса или економска лођа, 11 - остава, 12 - послуга (девојачка соба), 13 - сервис). (Извор: Al�rević, Simonović Al�rević, 2013:43; Blagojević, 2000:66)

Fig. 5  Characteristic examples of “salon apartment” (left) of the family villa (right) in Belgrade between the two world wars (1 - ante room or entrance hall, 2 - dining room, 3 - salon, 4 - balcony, 5 - room, 6 - dégagement, 7 - toilet, 8 - bathroom, 9 - kitchen, 10 - balcony or “economic loggia” (servant’s entrance), 11 - pantry, 12 - servants’ room, 13 - service room (Source: Al�rević, Simonović Al�rević, 2013:43; Blagojević, 2000:66)

13АУ 44-2017

У односу на досадашња истраживања код којих је у први план истицано тополошко порекло концепта аутентичне организације међуратног стана са салоном у Београду, значај овог рада је у преиспитивању некритичке примене термина „салонски стан”, као и у указивању на чињеницу да у његовим терминолошким одређењима, која су општеприхваћена у науци, није узета у обзир кључна структурална карактеристика, тј. постојање централног плана.

ЛИТЕРАТУРА

Al�rević, Đ, Simonović Al�rević, S. (2013) Beogradski stan, Arhitektura i urbanizam 38, str. 41-47.

Aysal Öncüoğlu, Ç. (1996) Cultural Meanings in The Traditional House and The Modern Apartment Flat, Master Thesys, Bilkent Univerity, Institute of Fine Arts

Bajlon, M. (1975) Stan u Beogradu, Arhitektura urbanizam 74–77, str. 23-42.Blagojević, Lj. (2000) Moderna kuća u Beogradu, Beograd, Zadužbina AndrejevićBorić, T. (2002) Zadužbine Nikole Spasića i njegovog fonda u Knez-Mihajlovoj ulici,

Arhitektura i urbanizam 10, str. 66-81.Janakova Grujić, M. (2006) Beogradski opus arhitekte Stevana Tobolara (1888-1943),

Nasleđe 7, str. 151-166.Kadijević, A., Maskareli, D. (2004) O arhitekturi Genčićeve kuće, Nasleđe 5, str. 135-143.Kadijević, A. (2006) Arhitektura - okvir privatnog života u srpskim zemljama od

početka devetnaestog veka do Prvog svetskog rata, u: Stolić, A., Makuljević, N. (ur.) Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, Beograd, Clio, str. 245-258.

Kadijević, A. (2014) Tri poticajne modernisticke realizacije hrvatskih arhitekata u Beogradu (1928-1935), Prostor 22/2, pp. 268-277.

Kale, S. (2005) French Salons: High Society and Political Sociability from the Old Regime to the Revolution of 1848, Baltimore, The Johns Hopkins University Press

Keković, A. (2008) Stambena arhitektura Niša u pokretu moderna između dva svetska rata, Niš, Građevinsko-arhitektonski fakultet Univerziteta u Nišu, Arhitektonski odsek

Keković, A., Petrović, M. (2011) Functional Zones of Flats in The Period of Art Moderne in Niš (1930-1941), Facta Universitatis, Series: Architecture and Civil Engineering 9/3, pp. 495-499.

Kubet, V. (2015) Arhitektonski diskursi promena odnosa funkcije i forme savremenog stana, doktorska disertacija, Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu

Mecanov, D. (2010) Valorizacija arhitekture stambenih zgrada iz perioda moderne, Nasleđe 11, str. 79-101.

Nestorović, B. (1955) Evolucija beogradskog stana, Glasnik Muzeja grada Beograda II, str. 247-270.

Petrović, J. (2008) Zgrada zadužbine Luke Ćelovića - Karađorđeva 65, Zagrebačka 1-9 i Gavrila Principa 16, Nasleđe 9, str. 227-238.

Prosen, M. (2013a) O radu beogradskog arhitekte Jovana Bjelovića, Nasleđe 6, str. 133-145.

Prosen, M. (2013b) Graditeljski opus arhitekte Aleksandra Đorđevića (1890-1952), Nasleđe 7, str. 167-203.

Putnik, V. (2012) Prilog proučavanju razvojnih tokova međuratne stambene arhitekture Beograda, Nasleđe 13, str. 153-166.

Putnik, V. (2015) Ulazni portali i holovi stambenih zgrada u beogradu (1918–1941), Nasleđe 16, str. 43-55.

Romani, G. (2007) A Room with a View: Interpreting the Ottocento through the Literary Salon, Italica 84/2-3, pp. 233-246.

Roter Blagojević, M. (1998) Oblici višeporodičnog stanovanja krajem XIX i početkom XX veka u Beogradu, u: Unapređenje stanovanja ‘98. Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 21-32.

Roter Blagojević, M. (2006) Stambena arhitektura u Beogradu tokom 19. i početkom 20. Veka, Beograd: Orion Art, Arhitektonski fakultet

Seda Dazkır, S. (2013) The Design, Meaning and Use of the Turkish Salon, PhD Thesys, Corvallis, Oregon State University

Todorović, M. (2016) Doprinos standardizaciji kvaliteta organizacije prostora stana u Srbiji na osnovu savremenih principa stambene izgradnje u Holandiji, Beograd, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Tucić, H. (2008) Delo arhitekte Vojina Simeonovića između dva svetska rata, Nasleđe 9, str. 155-178.

Ward, M. (1991) Impressionist Installations and Private Exhibitions, The Art Bulletin 73/4, pp. 599-622.

14 44-2017 АУ

АРХИТЕКТУРА КАО СЦЕНСКИ ТЕКСТ: СТУДИЈА СЛУЧАЈА СЕДАМСТО ХИЉАДА СТУБОВА I

ARCHITECTURE AS SCENIC TEXT: CASE STUDY SEVEN HUNDRED POLESОригинални научни рад, рад примљен: март 2017., рад прихваћен: мај 2017.

Татјана Дадић Динуловић*

UDK BROJ: 725.945(497.6)ID BROJ: 236620044

DOI: 10.5937/a-u0-13539

I Рад је настао као део истраживања у оквиру Научног пројекта ТР 36051.

* Татјана Дадић Динуловић, Универзитет у Новом Саду, Факултет техничких наука, Департман за архитектуру и урбанизам, td.dinulovic@uns.ac.rs

АПСТРАКТ

Иако се текстуалне поруке могу односити на све програмске аспекте грађевине, веза између архитектуре и текста, најчешће, подразумева употребу архитектонских елемената за означавање намене и урбане функције објекта. У контексту архитектуре као текста, међутим, посебно је важно дејство које треба постићи употребом простора, уметничких средстава и докумената, као и питање драматургије тог дејства, тј. драматуршке функције и карактера архитектонског простора. Када је реч о успостављању драмског дејства архитектуром, треба нагласити да оно може да има законитости и у структури и у средствима, као и да може да буде реализовано путем дизајна простора и дизајна времена. У том смислу, три текста (драмски, архитектонски и сценски), као и њихово међусобно дејство, могу да послуже као ослонац за семиолошку анализу архитектонског дела, при чему посебно место припада меморијалној архитектури. Овај рад бави се успостављањем дијалога и равнотеже између архитектонског и драмског текста, а на примеру пројекта Седамсто хиљада стубова, конкурсног предлога за идејно решење Спомен-подручја Доња Градина.

Кључне речи: архитектонски текст, сценски текст, меморијална архитектура, култура сећања, Јасеновац, Доња Градина

ABSTRACT

Relation between architecture and text usually applies to architectural elements signifying the use and urban function of the building, although textual messages can also relate to all programme aspects of the building. Considering architecture as text, however, special place belongs to impact which should be achieved through the use of space, various artistic means and documents, but also to the dramaturgy of the impact, i.e. dramaturgical function and character of the architectural space. The process of achieving dramatic impact through architecture relies on principles both in structure and means of expression,

while the impact can be realised by using both design of space and time. Therefore, three types of text - dramatic, architectural and scenic – and their shared and mutual impact, create basis for semiological analysis of architectural works, with the special place being given to the memorial architecture. This paper investigates potential dialogue and balance between architectural and dramatic texts, analysing the Seven Hundred Polls, conceptual design created for the memorial complex of Donja Gradina.

Key words: architectural text, scenic text, memorial architecture, culture of rememberance, Jasenovac, Donja Gradina

УВОД

Текстуалност, као једна од функција у архитектури, подразумева успостављање архитектонског текста као низа сложених интелектуалних и духовних денотација и конотација повезаних с обликовањем и перцепцијом простора. Ледуов (Claude-Nicolas Ledoux) појмом „архитектура која говори”, који наводи Ранко Радовић,1 означава свако дело које јасно изражава неку идеју, функцију, друштвену позицију или специфичну информацију, наглашавајући питања значења архитектуре и њеног језика, као и врсте комуникације коју остварује. Архитектонски текст можемо посматрати као процес успостављања односа објекта према текстуалном садржају, при чему сама архитектонска структура постаје текст – слојевитост и драматичност простора омогућавају успостављање сценске вредности која може да се односи на било који део куће или просторни ниво.2 На овај начин,

1 Пишући о Ледуу у свом делу Iconologie Hystorique из 1768. год., Жан Шарл Делафос (Jean-Charles Delafosse) помиње синтагму „архитектура која говори”, да би касније овај појам преузели бројни аутори (Hаrries, 1997:70). О „архитектури која говори” Ранко Радовић каже: „Облици по себи и структура грађевине треба да говоре о унутрашњем програму, треба да пренесу поруку о функцији, треба да нам помогну и да идентификујемо чему служи кућа. Архитектура издвојена из контекста ове врсте губи значење...” (Radović, 1998: 214).

2 Пример позоришта Атеље 212 добра је илустрација наведене теме. Анализирајући текстуалност простора овог објекта, установила сам да, у нашој средини, он представља пример куће која је, захваљујући архитектонском језику којим је обликована, начину примене спољашњег система комуникације и повезивању различитих сегмената позоришне продукције, успоставила органску везу између представе као уметничког производа, позоришта као институције и укупног односа обе наведене

15АУ 44-2017

архитектура постаје сценски текст по себи, као што је то случај са објектом Јеврејског музеја у Берлину Данијела Либескинда (Daniel Libeskind) – „сваки амбијент је сцена са јасно израженом драмском функцијом и структуром. Пропорције, просторне границе, материјал, текстура, светло, звук – истовремено су средства архитектуре и сценског дизајна. Либескиндова кућа је машина за производњу доживљаја” (Dinulović, 2009).

Архитектонски текст, такође, можемо да посматрамо и као физички, амбијентални и значењски оквир или претпоставку за настанак сценског текста, на једнак начин као што је то драмски текст3. Ван простора позоришта, утицај архитектонског текста на формирање и читање сценског далеко је најизраженији код пројеката у којима је простор полазна тачка креативног деловања, као што је то случај са „сајт-специфик” уметношћу. Појам „сајт-специфик” односи се на уметничке радове осмишљене за одређени простор и настале у интеракцији са њим, па њихово измештање у неки други простор, најчешће, подразумева и делимичан или потпуни губитак основних значења. Реч је, дакле, о просторима који својом атмосфером провоцирају уметничку или неку другу врсту акције, засновану превасходно на доживљају – простор овде постаје инспирација, партнер и мотив за настајање интервенције или догађаја, а много ређе врста аутентичног декора.4

теме према граду. Градећи специфичан позоришни дух места, без обзира на повремено видљиве утицаје које је извршила измењена структура финансирања, Атеље 212 задржао је у слици града идентитет куће-позоришта. О овој теми Слободан Данко Селинкић пише у коментару пројекта овог позоришта за каталог изложбе Простори спектакла у Форлију у Италији, 1989. год.: „Архитектура овде представља закључак истраживања једног посебног театарског модела, чији гест истиче жељу за разумевањем позоришта као дела сценографије града, и града схваћеног као позориште” (Pisani, 1989).

3 Драмски текст је лингвистички уобличен „наратив” позоришне представе или неког другог сценског дела, почевши од писаног драмског текста у класичној функцији дела које је интерпретирано на позорници, преко драме као текстуалног предлошка за развој ширег сценског текста, до писаног текста или текстова у фрагментарној форми и слободној структури. Сценски текст представља систем сценских знакова и значења којима уметничко дело успоставља комуникацију с публиком. Истовремено, то је семиолошки текст представе као сложеног система продукције значења и смисла, сачињен од деловања извођача и различитих компоненти сценског дизајна.

4 О овој тему учесници „сајт-специфик” пројекта СД 02: место Крстац кажу да се ради о местима која „нуде сећања и трагове претходних живота, а

Сваки од наведена три текста (драмски, архитектонски и сценски), као и њихово међусобно дејство, може да послужи као ослонац за семиолошку анализу не само дела сценске уметности, већ и архитектонског дела. Осим тога, драмски и архитектонски текст се успостављају и као полазне тачке за настанак сценског, на основу чега се јављају две основне осе интеракције: драмски-сценски текст и архитектонски-сценски текст. У данашњем схватању уметничког процеса обе наведене линије су равноправне. У том смислу, истакла бих дијалектичност као једну од значајних карактеристика архитектуре о којој Ранко Радовић каже: „архитектура настаје само и тек тамо где постоји ’дијалектизација’... као процес и као мисаони приступ (који) далеко надмашује синтезу” (Radović, 2005:95). Дијалектизација је процес који непрекидно тражи „понирање и одлуке, темељну анализу и процене, помно грађени осећај и интуицију, речју стваралачки напор и до краја неизвестан и покренут, отворен и друштвен” (Radović, 2005:95). Сценски текст настаје управо у сукобу – у дијалектичком односу архитектонског и драмског текста.

Ово истраживање бави се могућим разрешењем тог конфликта, односно, успостављањем дијалога и равнотеже између архитектонског и драмског текста, а на примеру пројеката Седамсто хиљада стубова.5 Рад, настао као конкурсни предлог за идејно решење Спомен- подручја Доња Градина, посвећен је сећању на жртве геноцида, претежно Срба, Јевреја и Рома, страдалих током Другог светског рата у концентрационом логору Јасеновац. Иако је конкурс расписан као урбанистички, једна од тежишних тема пројектног задатка била је посвећена промишљању појма, функције и идентитета меморијалног комплекса. Такође,

боравак у њима изоштрава перцепцију, враћа осећај за интуитивност и провоцира способност прилагођавања на нешто ван речи, нешто чему нема имена...” (Grupa za scenski dizajn, 2004).

5 Ауторски тим пројекта чинили су: Радивоје Динуловић, Зорица Савичић, Татјана Дадић Динуловић, Зоран Дмитровић, Маја Кецман, Дијана Аџемовић Анђелковић, Владимир Анђелковић и Милица Милуновић („ПОРТАРТ” д.о.о. Београд, директор Небојша Ускоковић) и „ГРАЂЕЊЕ” а. д., Источно Сарајево (директор Зоран Попић). На међународном урбанистичком конкурсу за израду идејног решења Спомен-подручја Доња Градина који је расписала Влада Републике Српске, рад је 2010. год. освојио трећу награду. Приказан је на изложби у Музеју савремене умјетности у Бањалуци исте године.

16 44-2017 АУ

меморијално обележје – просторни репер и симболички центар у пределу Доње Градине, месту масовних егзекуција и масовних гробница жртава некадашњег логора, установљено је овим конкурсом као изразито важна тема – у историјском, културном, политичком и националном оквиру.

АРХИТЕКТУРА И ТЕКСТ

У историји грађења меморијална архитектура представља веома значајну област. Потреба да се путем различитих референци, знакова или текстова говори о прошлости, о њој суди или да се она реконструише, одређује меморијалну архитектуру као облик просторне артикулације памћења. На известан начин, можемо говорити и о покушају (или потреби) да се уз помоћ архитектуре досегне и „истина” о једном друштву. Тодор Куљић сматра да „култура сећања проучава механизме друштвеног преношења, обликовања, одржавања и прераде прошлости и развија приступе за проучавање колективних и индивидуалних слика прошлости које људи и групе у одређеним ситуацијама које затичу стварају, да би уз помоћ прошлости растумачили садашњост и створили визију будућег развоја” (Kuljić, 2006:11). За разумевање садашњости неопходно је, дакле, да познајемо и разумемо прошлост. Реализовани кроз различите појавне облике, исходи меморијалне архитектуре исказали су важну заједничку одлику – везу између архитектуре и текста. Сваки простор меморијалне архитектуре настао је на унапред дефинисаном наративу, а његов крајњи циљ био је да пренесе одређену поруку – експлицитну, симболичну или метафоричну. У овој области се, дакле, текст и текстуалност подразумевају. Перцепција и рецепција порука, међутим, зависе од многих фактора, па смишљено и намерно сведочанство о неком времену, простору или догађају увек може бити допуњено или измењено неочекиваним и случајним. Богдан Богдановић, који се меморијалном архитектуром посвећено бавио деценијама, градећи споменике и своје „митске цртеже”, пишући књиге и текстове или радећи са студентима, сматрао је да се садржина симбола не може „показати прстом, она никада не може бити ’то’, већ једино може бити ’оно’, нешто негде преко рамена или иза леђа, нешто с друге стране уобичајених речи, појмова и категорија. Уосталом, знаменови и јесу весници ’оне друге’ човекове стварности у коју се продире само осећањима, интуицијом, чудима личне маште” (Bogdanović, 2011:171). Тако се у рецепцији порука меморијалне архитектуре укрштају различити историјски, културни, политички, социолошки, психолошки, али и временски и просторни домени.

Када је реч о вези између архитектуре и текста, у средишту пажње је, најчешће, употреба архитектонских елемената за означавање намене и урбане функције објекта, мада се текстуалне поруке могу односити и на све остале програмске аспекте грађевине – идеолошке, политичке, социјалне, културалне. Недвосмислен пример текстуалности архитектонске структуре схваћене у овом

контексту представљају традиционални позоришни објекти, од Ђузепа Пјермаринија (Giuseppe Piermarini) и његове зграде миланске оперске куће Скала из 1778. год., до Карла Фридриха Шинкела (Karl Friedrich Schinkel) који је, пројектујући Берлинско позориште 1818. год., манифестовао уверење да „карактер куће мора да буде савршено изражен спољашњом формом, а позориште може да буде третирано само као позориште” (Aus Schinkel Nachlass, prema Pevsner, 1986:84). Тиме је Шинкел кључно утицао на успостављање и кодификовање значењских елемената у архитектонској структури позоришних објеката, као и других јавних грађевина.

У контексту архитектуре као текста, тј. архитектуре која може да „исприча причу”, посебно важно питање јесте дејство које треба постићи употребом простора, уметничких средстава и докумената, као и питање драматургије тог дејства, тј. драматуршке функције и карактера архитектонског простора. Под појмом драматургије у овом случају подразумевам уметност и вештину изградње драме у простору. Притом, разматрајући простор, разматрам све конститутивне нивое и средства – од успостављања, организације и артикулације самог просторног оквира, до употребе свих расположивих изражајних средстава унутар тог оквира, укључујући, уз физичке објекте, и светло, звук, пројекције, па и посебне сценске ефекте. „Ако је реч о успостављању драмског дејства архитектуром, онда је важно нагласити да то дејство има своје законитости у структури (увод – заплет – кулминација – расплет), као и у средствима, и да се у крајњем исходу реализује кроз дизајн простора и времена” (Dinulović i dr., 2010). Јасно је, дакле, да је меморијална архитектура заснована у значајној мери на логици позоришта, да користи позоришна средства, па је, у том смислу, од свих појава и начина деловања у архитектури, и најближа сценском дизајну као уметничкој форми. Један од најразвијенијих и најузбудљивијих примера наративности и сценичности у архитектури свакако је већ поменути Јеврејски музеј у Берлину, архитекте Данијела Либескинда из 1999. године. Овде за конструкцију доживљаја нису били потребни никакви уобичајени музејски или галеријски експонати, будући да је архитектонском структуром успостављен текст по себи, а сама кућа је постала искључиво медијско средство које преноси све слојеве драматичности. Дејство унутрашњих простора музеја било је недвосмислен доказ текстуалног потенцијала архитектуре, а Либескиндова кућа у целини (пре уношења музејских експоната) могла се сматрати уметничким делом, или, тачније, апаратом за производњу просторног дејства.

Богдан Богдановић је као градитељ споменика постао један од најзначајнијих (а за многе и најзначајнији) југословенских архитеката друге половине двадесетог века. Реч је о потпуно апартној појави, не само у домену архитектуре, већ и југословенске културе уопште, чији опус од деветнаест реализованих дела меморијалне архитектуре представља „најзначајнији просторни, архитектонски, уметничко-

17АУ 44-2017

занатски, а и, у суштинском смислу, хуманистички подухват” (Blagojević, 2011:25). Богдановић је, враћајући се „наслеђу предмодерног, или, тачније, оним дубоким слојевима урбане историје као што су хармонија, језик, симбол, мит, ониричко, култно, ритуално и космологијско” изградио један потпуно посебан приступ који је он сам назвао „новом антропологијом сећања” (Bogdanović, 2011:25,143). У време стварања нове идеологије југословенског друштва која се ослањала на блиску историју, Богдановић је своја средства, значења и естетику тражио у наративима много даљим од непосредне прошлости. Уместо директних, недвосмислено читљивих знакова, он се кретао ка метафори и симболу као средствима помоћу којих је тумачио догађаје или о њима размишљао. Споменик на месту бившег логора смрти у Јасеновцу спада у ред најзначајнијих примера оваквог начина рада. „Знао сам већ да инспирацију нећу ни тражити, ни наћи у физичким евокацијама зла. Наслућивао сам да се врхунац ужаса налазио негде са друге стране кама, батова, пробијених лобања, раскомаданих лешева, негде дубоко у отровним талозима људске душе” (Bogdanović, 2011:142). Званично назван „Цвет”, споменик је као део Спомен-подручја Јасеновац завршен и откривен 1966. године. Много је тумачења употребљених симбола, чак се и сам аутор, често, поигравао различитим читањима ове форме. У свом опроштајном предавању пред одлазак у пензију, које је одржао на постдипломским студијама

Савремене архитектуре на Архитектонском факултету у Београду 1987. год., Богдановић је релативизовао уобичајено, јасно и конкретно значење јасеновачког споменика, демонстрирајући бројне стварне и хипотетичке трансформације, као и могућа накнадна читања свог дела. „Симболе никад нисам намерно тражио. Они су – ма колико чудно изгледало – тражили мене. Сустизали су ме и наводили на неочекивана размишљања и открића...” (Bogdanović, 2011:142).

ОД АРХИТЕКТОНСКОГ КА СЦЕНСКОМ ТЕКСТУ: СЕДАМСТО ХИЉАДА СТУБОВА

У процесу успостављања територија држава насталих од некадашње Југославије, комплекс логора Јасеновац подељен је границом између Хрватске, где се налазе Богдановићев споменик и Меморијални музеј са новом сталном поставком загребачке ауторке, архитекте Хелене Павер Њирић, и Босне и Херцеговине, односно Републике Српске, у којој се налази подручје Доње Градине. Као место колективних гробницâ заточеника некадашњег логора, овај простор је седамдесетих година прошлог века уређен као парк, шеталиште и излетиште. У том смислу, конкурс за идејно решење Спомен-подручја Доња Градина из 2010. год. представљао је покушај означавања, обележавања и трансформације овог простора у важно место сећања.

Сл. 1: Концепт шире локације меморијалног комплекса Седамсто хиљада стубова,Autorski tim: PORTART, d.o.o. Beograd i Građenje, a.d. Istočno Sarajevo

Fig. 1: Wider location concept of the memorial complex Seven hundred poles, Design team: PORTART, d.o.o. Belgrade, and Gradjenje, a.d. East Sarajevo

18 44-2017 АУ

Сл. 2: Програмирање садржаја меморијалног комплекса

Autorski tim: PORTART, d.o.o. Beograd i Građenje, a.d. Istočno Sarajevo

Fig. 2: Content programming of the memorial complex

Design team: PORTART, d.o.o. Belgrade, and Gradjenje, a.d. East

Sarajevo

Сл. 3: Тродимензионални приказ Споменика и Манифестационог

платоаAutorski tim: PORTART, d.o.o. Beograd

i Građenje, a.d. Istočno Sarajevo

Fig. 3: Tridimensional view of the Memorial and the Manifestation plato

Design team: PORTART, d.o.o. Belgrade, and Gradjenje, a.d. East

Sarajevo

19АУ 44-2017

Рад Седамсто хиљада стубова почива на наративу, насталом у сложеном процесу истраживања, анализе и интерпретације материјала, непосредног доживљаја простора, као и међусобних дијалога, суочавања и сукоба чланова ауторског тима. Овај наратив, написан у форми кључних речи повезаних с феноменом меморијалног комплекса, садржи двадесет појмова одабраних на основу учесталости њиховог појављивања током процеса рада. Појмови су објашњени у форми дефиниција које указују на специфична значења, најчешће у вези с личним и колективним доживљајем аутора у односу на конкретну појаву. Кључне речи нису наведене абецедним редом, већ тако да њихов след гради јединствени драматуршки ток. Овај наратив представља темељ на коме је настала идеја о меморијалном комплексу и његовим целинама6 као сећању на жртве и историјске околности у којима је било могуће да се овај злочин догоди.

У контексту значења, али још више у домену драматуршке функције и карактера простора, посебно важну целину комплекса Седамсто хиљада стубова представља Меморијални центар, архитектонски објекат чији је основни задатак да код посетилаца произведе дејство које ће довести до индивидуалног и колективног катарзичног доживљаја. Под појмом „катарза”, како га тумачи Аристотел, овде подразумевам основно дејство емоционалног прочишћења које трагедија изазивањем сажаљења и страха производи у гледаоцу. Овакав доживљај потребно је било постићи употребом архитектонских средстава којима се, интензивно и недвосмислено, могу пренети емоције, а без посезања за другим медијима као што су „филм, звук, музика… којима се таква стања релативно једноставно и предвидиво моделирају” (Turato, 2006). У том смислу издвајају се три доминантне целине Меморијалног центра – Манифестациони плато, Музеј и Споменик.

Манифестациони плато, степенаста површина састављена од девет платформи, има тројну функцију: као Пут (простор кретања), као Сцена (простор догађаја) и као Гледалиште (простор окупљања и посматрања). „Као Пут, тај простор има функцију трансформације психолошког стања и понашања посетилаца из свакодневног, приватног, у посебно, сакрално. Ова трансформација је један од кључно важних елемената у процесу перцепције читавог Меморијалног комплекса” (Dinulović i dr., 2010). Као Сцена, плато треба да успостави посебан просторни и амбијентални оквир за велике јавне догађаје различите природе и карактера – од религијских, меморијалних, државних и образовних, читаве скале форми уметничког спектакла, све до породичних или личних обреда и свечаности. Место погледа представља завршни просторни сегмент – монументалну

6 Према предлогу ауторског тима, меморијални комплекс Седамсто хиљада стубова у Доњој Градини чине четири целине – Меморијални центар, Европски центар за међуетничке односе, разумевање и толеранцију, Село Доња Градина и Атар (шире просторно окружење). Меморијални центар састоји се од шест основних целина: Манифестационог платоа, Музеја, Споменика, Насипа, Молитвених простора и Информативно-образовног центра.

уздигнуту платформу Музеја, окренуту ка Споменику. То је посебна врста Гледалишта где се сваки посетилац, као припадник колективног бића и као појединац, суочава са злочином и злом – у другима, али, пре свега, у себи самом. Истовремено, земљиште у коме почивају стотине хиљада жртава захтева поштовање, заштиту и дистанцу, па је у том смислу тло Споменик по себи. Простор са гробним пољима је, тако, објекат посматрања, „експонат”, а не објекат коришћења, „свето место, место тишине, предмет погледа и сећања на ’смрт као катарзу” (Dinulović i dr., 2010). На нивоу уметничког концепта, тло као споменик артикулисано је применом четири изражајна средства – земљиштем, стубовима, водом и дрвећем. Ипак, кључно уметничко средство јесте стуб, а седамсто хиљада стубова заривених у тло Доње Градине чини основу на којој је изграђен концепт Меморијалног центра. Сам објекат Музеја, посматран споља, формом и монументалним размерама има низ метафоричних значења, а као наглашен усамљени објекат у равници треба да побуди у посматрачу сплет различитих осећања. Супротно дејству које треба да постигне Споменик, концепт музејске поставке заснован је на два основна изражајна средства: монументалном, испражњеном, затамњеном архитектонском простору који сугерише одсуство жртава и милиона њихових нерођених потомака и појединачним артефактима постављеним у простор и посебно наглашеним одговарајућим сценским средствима, којa преносе уметнички вишемедијски текст. Посебно важну тему читавог комплекса представља кретање кроз простор. Сагледавање простора и просторних елемената и, изнад свега, редослед и начин сагледавања нису у домену нехотичног или случајног, већ су веома пажљиво и прецизно предодређени архитектонским средствима.

У целини, могли бисмо говорити о драматургији кретања као организованом процесу просторно-временских промена, односно, поступку који води конструкцији догађаја7, што је, опет, основна одредница сценског дизајна. Овде се, дакле,  архитектура и сценски дизајн намерно и свесно доводе не само у везу, већ стварају обједињени исход. Другим речима, производ архитектонског деловања није у овом случају физичка структура, а ни простор, већ доживљај – лични, али и заједнички.

ЗАКЉУЧАК

У проучавању укупног односа архитектонског и драмског текста, а затим и сценског, важну улогу има публика, тј. рецепција наведених садржаја која подразумева процес перципирања, читања, доживљавања и реаговања на уметничко дело. Памела Хауард (Pamela Howard) сматра да је процес стварања позоришне представе довршен само онда када гледаоци постану део самог догађаја – „како идеје текста, истраживање, боја и композиција, режија и извођачи функционишу заједно, просуђују очи и уши

7 Овде догађај посматрамо као физичку појаву, „основни елемент простор-времена” (Hoking, 2002:75)

20 44-2017 АУ

гледалаца. Седењем у публици, представа може у целини и, сваки пут изнова, да се посматра критички и другачије, упоређивањем реакције једне и друге групе гледалаца” (Howard, 2002:128). Вишеструкост потенцијалних значења и тумачења дела подразумева да се ради о отвореној и променљивој структури, у оном смислу у коме о овој теми говори Умберто Еко (Umberto Eco) уводећи појам отвореног дела – уметничког дела које довршава интерпретатор извођењем или посматрач чином рецепције. Ово је и у непосредној вези са идејом о проширењу простора за извођење који, у физичком и медијском смислу, излази ван оквира позоришта, омогућава настанак новог окружења заснованог на сценском начину мишљења и претвара публику у учесника, отварајући јој могућност контекстуализованог доживљаја.

Веза између појава у друштву и установљавања њиховог значења важна је тема семиологије8 која је, даље, повезана с питањем процеса у коме друштво одређује значење (или значења) различитих артефаката културе. Чини се, ипак, да је за већину нас који живимо у некадашњем „југословенском лонцу”, тема прихватања, разумевања и успостављања односа према ближој и даљој прошлости, а затим и обликовања њених порука посредством споменика, ипак превише захтевна (Bogdanović, 2011:173). Зато, готово је сигурно, ниједан од радова са конкурса за Спомен подручје Доња Градина из 2010. год. неће бити реализован. Није то неуобичајено за нашу средину, али је свакако важна чињеница која нас поново враћа на тему индивидуалне и колективне способности за неговање културе сећања.

8 Мишко Шуваковић у књизи Појмовник теорије уметности каже да се појмови „семиотика” и „семиологија” у научној и теоријској литератури често употребљавају као синоними (Šuvaković, 2011:635). Новија разматрања, међутим, семиотику одређују као формалну науку о знацима и значењу лингвистичког и ванлингвистичког порекла, а семиологију као науку о настајању, преношењу, функционисању и трансформисању знакова и значења лингвистичког и ванлингвистичког порекла у друштвеном животу, па се семиологија може одредити и као семиотика културе.

ЛИТЕРАТУРА

Blagojević, Lj. (2011) Postmodernity in Belgrade architecture, Spatium 25, Beograd, IAUS

Bogdanović, B. (2011) Ukleti neimar, Novi Sad, Mediterran PublishingDinulović, R. (2009) Ovo će ubiti ono ili nova tekstualnost arhitektonske forme, KVART,

www.kvartmagazin.rs/active/sr-latin/home/clanak/_params/kv_clk_id/2183.html, posećeno 27. avgusta 2011.

Dinulović, R. i dr. (2010) Spomen područje Donja Gradina, Memorijalni kompleks Sedamsto hiljda stubova, obrazloženje konkursnog rada, Beograd i Istočno Sarajevo, PortArt i Građenje

Grupa za scenski dizajn (2004) CD 02: mesto Krstac, Beograd, Interdisciplinarne postdiplomske studije, Univerzitet umetnosti u Beogradu

Hаrries, К. (1997) The Ethical Function of Architecture, Cambridge, MIT PressHoward, P. (2002) Šta je scenogra�ja?, Beograd, ClioHoking, S. (2002) Kratka povest vremena, Beograd, AlnariKuljić, Т. (2006) Kultura sećanja, teorijska objašnjenja upotrebe prošlosti, Beograd,

ČigojaPevsner, N. (1986) A History of Building Types, London, Thames and HudsonPisani, M. (ed.) (1989) I luogi dello spettacolo, Roma, O�cina EdizioniRadović, R. (1998) Savremena arhitektura, Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka i StilosRadović, R. (2005) Stari vrt i novi kavez, Novi Sad, StilosŠuvaković, M. (2011) Pojmovnik teorije umetnosti, Beograd, Orion artTurato, I. (2006) Novi stalni postav – Memorijalni muzej spomen područja Jasenovac,

Zagreb, Oris

21АУ 44-2017

ЕЛЕМЕНТИ РЕГИОНАЛНЕ АРХИТЕКТУРЕ У ДЕЛУ АРХИТЕКТЕ ИВАНА АНТИЋАELEMENTS OF REGIONAL ARCHITECTURE IN THE WORKS OF ARCHITECT IVAN ANTIĆОригинални научни рад, рад примљен: јануар 2017., рад прихваћен: април 2017.

Дијана Милашиновић Марић*

UDK BROJ: 72.071.1 Антић И.ID BROJ: 236621324

DOI: 10.5937/a-u0-13619

АПСТРАКТ

Архитектонски опус Ивана Антића (Београд, 1923-2005), једног од најзначајнијих српских градитеља, чије су грађевине стваране у временском распону од 1955. до 1990. год., представља, како у обликовном, тако и у конструктивном и садржинском смислу, готово оваплоћење идеала доба у коме је стварао. Дело архитекте Антића углавном се поставља у оквир рационалистичког концепта који се, у суштини, доживљава као ненарушено сагласје између особина његове личности и савременог архитектонског израза. Међутим, осим ове визуре, његово градитељство садржи и примере са јасним назнакама комуникације са регионалним наслеђем, народном архитектуром, као и оним архетипским, карактеристичним за одређено тло.

У овом раду ће се, у оквиру опуса архитекте Ивана Антића, посебно пратити управо такви примери његових промишљања, који су, у видном или транспонованом смислу, као целовит концепт или сегмент, исказани на низу разноврсних пројеката, конкурсних решења, јавних и стамбених објеката, као што су конкурс за типске објекте (са И. Куртовићем, 1952), Дом гарде, Дедиње (1957-1958), Дечји дом, Јерменовци (1956-1957), Спортско-рекреативни центар „25 мај” (1971-1974), Спомен-музеј „21. октобар” у Шумарицама (са И. Распоповић, 1968-1975), Дом културе „Политика” Крупањ (1976-1981) и др. Сви поменути примери, као и друга његова дела која спадају у сам врх српске модерне архитектуре, представљају одраз архитектонских промишљања времена где су рационално, функционално и практично, оваплоћени у естетизоване волумене, често инспирацију и подстицаје црпили из, кроз време прочишћених, облика регионалног стваралаштва. У опусу архитекте Антића веза која постоји између наслеђеног, регионалног, савременог и личног градитељског става видна је и нераскидива.

Кључне речи: српска архитектура, народна архитектура, регионално, рационално, подстицај, градитељски став

ABSTRACT

The body of work of Ivan Antić (Belgrade, 1923-2005), one of the most important Serbian architects who created his works in the period from 1955 to 1990, represents almost a rei�cation of ideals of the times he lived in, both in terms of form and in structural and substantive terms. His work is placed within a rationalistic concept which is essentially experienced as an undisturbed harmony between his personality and the contemporary architectural expression. However, besides such way of interpretation, his architecture also includes examples indicating the thinking about the folk tradition, architectural heritage, the primordial, as well as the archetypal, typical for a region.

In the context of the body of work of architect Ivan Antić, this paper will particularly place accent and track such threads of thinking which are, in an obvious or transparent sense, expressed in a series of realized solutions and designs such as the Guard’s Home in Dedinje (Belgrade, 1957-1958), Children’s Home (Jermenovci, 1956-1957), Museum of the Genocide in Šumarice which he designed together with I. Raspopović (Kragujevac, 1968-1975), „Politika” Cultural Centre (Krupanj, 1976-1981), “25th May” Sports Center (Belgrade, 1971-1973), or his own house in Lisović near Belgrade. All the abovementioned buildings, as well as numerous other, which belong at the top of Serbian architecture, re¯ect the spirit of the time in which he created them. They clearly indicate the unbreakable bond which exists in architecture between the inherited, vernacular, contemporary and personal architect’s attitude.

Key words: Serbian architecture, traditional, rational, transposing, architect’s attitude

I Рад је настао као део истраживања у оквиру Научног пројекта ТР 36051.

* др Дијана Милашиновић Марић, доцент, Факултет техничких наука Косовска Митровица, Одсек Архитектура, dijanam.maric@gmail.com

22 44-2017 АУ

УВОД – КОНТЕКСТ

Вероватно је да бих у неком другом граду или још боље у некој другој земљи другачије радио. Дужност је нас архитеката да направимо зграду која неће штрчати у амбијенту, која ће бити лепа, која ће уз све то да садржи меру, подсвесну дозу уграђених норми и љубав према граду у коме сте рођени и где сте одрасли. 1

Архитекта Иван Антић

Један од српских градитеља чије су грађевине у обликовном, естетском, конструктивном и садржинском смислу готово оваплоћење идеала доба у коме је стварао је архитекта Иван Антић (Београд, 1923 - Београд, 2005). У српској архитектури Антић је јединствена појава, изузетан градитељ који је реализовао објекте засноване на рационалном исказу, савршеном детаљу, облику као сублимату места, времена и саме суштине архитектуре. Његов модеран архитектонски израз, заснован на складу ауторске поетике и етике, произлази из његовог креда, заснованог на дубоком поштовању простора, грађења, људи, регије, тла и амбијента у коме је деловао. Пројекти и реализовани објекти архитекте Антића, ремек-дела српске модерне: Музеј савремене уметности у Београду или Спомен-музеј „21. октобар” у Шумарицама, спортске дворане, јавни и пословни објекти остварили су дуговечне квалитете и означили једно време. Особеност радова Антића је да архитектуру доживљава као врхунски – кровни занат, а грађење као људску потребу да ствара, да се бори, да опстане. Тако је свако његово дело разноврсно, уникатно и испуњава високе критерије које је Антић својој архитектури поставио (Membriani, 1969: 178-180, 189; Belousov, 1973: 99, 126-128, 147-148, 151; Lojanica, 1975; Bogdanović, 1981: 184-187; Маnević, 1992; Мilašinović Мarić, 2005: 7-13; Bogunović, 2005: 670-674).

1 Наводи и биографски подаци преузети су из интервјуа који је архитекта Иван Антић дао аутору текста током 2000. и 2001. године (ауторизовани текст чува се у документацији аутора).

На формирање Антићеве градитељске личности утицало је неколико чинилаца: породични миље, образовање и интелектуална атмосфера у којој је одрастао и где је изоштравао мисао. Кроз велики рад и оштроумну упорност градила се прагматична и рационална личност, загледана, пре свега, у корисно, функционално, док је кроз интелектуално поимање и опште образовање стицао код да архитектонска форма треба да буде складна, пријатна за око и то кроз истицање лепоте која је производ логике простора, његових карактеристика и смисла. Естетика на тај начин конципиране архитектуре заснована је на зачуђујућој и интригирајућој једноставности и непоновљивој суштини која је положена дубоко у бићe регионалног грађења (Мilašinović Мarić, 2002).

Прецизност у цртању и знање да цртеж није само слика, већ документ, стекао је још током студија,2 истовремено радећи у Министарству саобраћаја где разрађује и црта челичне конструкције мостова. Основне поставке струке стиче одмах по дипломирању (1950) у Пројектантској фирми „Југопројект” (1950-1953), уз предратне градитеље3 који га уче архитектонском занату: детаљима, функцији, рационалној организацији простора, професионалним односима. Са огромним потенцијалима нових конструкција, материјала и механизмом функционисања великих грађевинских фирми упознао се у, тада веома успешном, Грађевинском предузећу „Рад” (1953-1957), где сарађује са врсним конструкторима и архитектама.4 Заокружење његове каријере је педагошки рад на Архитектонском факултету у Београду (од 1957. год.), где пролази цео пут, од асистента до редовног професора5 (Мilašinović Мarić, 2000, 2001: 19).

Идеолошки миље доба био је неумитан историјски оквир који је Антић прагматично прихватао. Посебност његове делатности је однос према инвеститорима, које је поштовао, уважавао њихове захтеве, са којима је сарађивао и на које је својим ставовима, посебно реализованим делима, утицао. Према сопственим речима,6 такав однос изградио је кроз разговоре и путем анализе делатности чувеног предратног архитекте Драгише Брашована,7 кога је изузетно ценио

2 Студије је започео 1945, а дипломирао 1950. год., код професора Димитрија Лека, са оценом десет. Професори Александар Дероко, који је држао предавања из историје архитектуре, и доајен српске модерне Милан Злоковић, који је држао вежбе из пројектовања, били су личности које је посебно уважавао.

3 Архитекте Станка Клиску (1896-1969) и Војина Симеоновића (1900-1978) које доживљава као учитеље.

4 Конструктор Милан Крстић (1914-1974) и архитекта Ђорђе Стефановић (?-1994), са којима сарађује.

5 У Српској академији наука и уметности САНУ биран је за дописног (1976), а потом и редовног члана (1983). Умро је у Београду 2005. године.

6 У раним студентским данима често се виђао са архитектом Драгишом Брашованом који га је током заједничких шетњи упућивао у тајне заната.

7 Драгиша Брашован (1887–1965). Најзначајнија дела архитекте Д. Брашована су: Државна штампарија у Београду, популарни БИГЗ (1933-1940), која се сматра једним од ремек-дела српске ране модерне архитектуре и значајан је образац структуралног функционализма; Команда ратног ваздухопловства у Земуну из 1935. год., једно од најликовнијих и најоригиналнијих дела домаћег градитељства, Бановина у Новом Саду, 1937-1940 год., која је својим снажним ликовним изразом и бескомпромисним градитељским ставом монументалних димензија обележила Нови Сад, као и многа друга дела.

Архитекта Иван АнтићArchitect Ivan Antic

23АУ 44-2017

управо због прагматичног и рационалног става као и импозантне стручности и знања у области архитектуре.

У обликовном смислу, током пројектантске каријере, архитекта Антић, зависно од задатка или окружења у коме је стварао, бавио се рационалном апстрактном архитектонском формом, размишљао о контексту и употреби регионалних, фолклорних, традиционалних елемената при пројектовању, а такође га је занимала и конструкција, односно спој облика и просторних сила у јединствену форму када су у питању били велики распони и премошћавања простора. Сва три поменута тока нису се развијала независно један од другог, већ је долазило до преплитања, прожимања, па и сажимања у јединствен облик са вредношћу знака или симбола.

АНТИЋ И ОДНОС ПРЕМА РЕГИОНАЛНОМ

Током педесетих година прошлог века први пројекти на којима је примењивао регионалне форме инспирисане народном архитектуром су нереализовани конкурсни пројекти Гимназија у Штипу (1951), где је објекат разложио у неколико мањих габарита који су дозвољавали употребу традиционалног косог крова, и пројекти типских стамбених и индивидуалних зграда (заједно са И. Куртовићем и Ђ. Стевановићем, 1952, Сл. 1.1-1.6).8 Типски пројекти су функционално постављене архитектонске форме оденуте у традиционално рухо са базисом од камена, двоводним кровом, приступним тремом као споном између

8 Велики Југословенски конкурс из 1952. год., где је заједно са Ивом Куртовићем (1910-1972) и Ђорђем Стефановићем освојио низ првих награда и откупа.

Сл. 1.1-1.6. Конкурсни пројекти типских стамбених и индивидуалних зграда, 1952.

Fig 1.1-1.6. Competition designs for single-type residential buildings and individual houses, 1952.

1.1

1.2

1.3

1.4

1.5

1.6

24 44-2017 АУ

екстеријера и ентеријера и са различитим унутрашњим организацијама двособних и трособних станова (Аnonim, 1952: 7-13).

Након раних реализованих радова - управне зграде Фабрике „Вискоза”у Лозници (1954-1956) и зграде „Хемпро” (1955-1956), које је пројектовао у тиму или са колегама,9 Антић пројектује стамбене солитере на Звездари (1953-1958, Сл. 2.1-2.3), витке вертикале небодера са косим крововима, што је сасвим необично за објекте овог типа. Постављање разиграних кровова на врховима групације солитера представља атипичан гест јер се у модерну грађевину, где је први пут у стамбеној изградњи примењена клизајућа оплата која се раније користила за изградњу силоса, уградио елемент архетипског кода топлине кућног дома кроз коришћење блокова црвеног тона на фасади, као и косих кровова прекривених црепом. Модерни солитери, са веома добро разрађеном функционалном схемом двособних станова, изграђени у једном неуређеном, ободном делу града Београда, својим карактеристичним обликовањем кровних равни, одмах су постали реперне тачке тог дела града. Ту је присутан концепт мирења новог и старог, произашао из блиског познавања Београда, његовог карактера, топографије и става према окружењу, менталитету људи и ауторове логике грађења која је ненасилна, примерена, одговарајућа. Уједно, ова групација солитера означава почетак нове фазе изградње колективних стамбених зграда од префабрикованих елемената, што веома убрзава изградњу, отварајући једно ново поглавље у стамбеном градитељству у Србији.10

9 Зграду „Хемпро” пројектовао је са колегом и учитељем Ђорђем Стефановићем у духу предратних београдских градских палата са фасадом од мермера, а управну зграду Фабрике „Вискоза” у Лозници у духу интернационалне архитектуре.

10 Идентични солитери изграђени су и у Суботици (1961-1962), у чијем амбијенту такође делују својом атипичном архитектуром.

Сл. 2.1-2.3. Солитери на Звездари, 1953-1958.

Fig 2.1-2.3. Skyscrapers in Zvezdara, Belgrade, 1953-58.

2.1

2.2

2.3

25АУ 44-2017

Директан утицај архитекте Драгише Брашована, посебно његових радничких насеља која представљају изузетан пример примене регионалног и народног у стамбеној изградњи,11 може се препознати на објекту Дечји дом у Јерменовцима код Тополе (1956-1957. Сл. 3) и Депандансу војног објекта у кругу гарде на Дедињу у Београду (1957-1958. Сл. 4). Дечји дом у Јерменовцима Антић је пројектовао као малу и складну архитектонску композицију, са приземљем од камена, телом куће окреченим белом бојом и карактеристричним четвороводним кровом, сматрајући да је једино регионална форма одговарајућа у јужнобанатском окружењу. Композиција је састављена од две мање куће повезане ходником у стаклу и степеништем. Употребом камена и стакла као материјала, Антић је први пут настојао да интегрише ентеријер и екстеријер користећи се традиционалним елементима.

Депанданс војног објекта у кругу гарде на Дедињу у Београду је зграда која је била намењена за становање официра, да би касније била преиначена у канцеларијски простор. Објекат је урађен у неколико хоризонталних потеза и од природних материјала. Базис куће, обрађен у крупном камену неправилне природне форме, покрива приземље и први спрат. Други спрат је у облику хоризонталног еркера са усеченом траком прозора тик уз четвороводан плитки кров који заокружује композицију. Потцртана је хотризонталност коју прекида модерно обрађен улаз са надстрехом, сав од стакла. Настојање повезивања модерног и традиционалног јасно се запажа на овом објекту. Проблем постављања

11 Насеља у Светозареву (Јагодини 1949-1952), Тузли (1952), Зворнику (1949-1950) и Аранђеловцу (1950-1952). По урбанистичкој и уметничкој концепцији складног споја модерног и традиционалног, ова насеља, посебно насеље у Јагодини, и до данас су очувала своју убедљиву архитектонску концепцију, ликовност и логику. Објекти су изведени у стилу тзв. социјалистичке народне архитектуре, настале спајањем елемената савременог градитељства и фолклористичке градитељске традиције. Фасаде су полихромне, са читавим репертоаром фолклорних облика комбинованих са модерним типским елементима. По хоризонтали су низови аркада, а на прозорима и терасама су полукружни отвори. Планови на фасади су издвојени, готово разиграни, утискујући тако динамику и аутентичност фасадном платну и објектима.

четвороводног крова на већи објекат овде је успешно решен захваљујући пластичном моделовању фасадне опне као и структури куће која је склопљена класичним градитељским поступком где је кров органски срастао са телом објекта.

Са архитектима Ђ. Стефановићем и К. Мартинковићем Антић је реализовао Основну школу у Лазаревцу (1960, Сл. 5.1-5.2) која је урађена у духу регионалне архитектуре, али у комбинацији са модерним концепцијама и функционалним захтевима (Kabiljo,1960: 17). Готово идентичан типски пројекат транспоновања народних архитектонских форми у духу модерне архитектуре Антић је реализовао још једном, при пројектовању Средње занатске школе у Нишу (1959, Сл. 6). Зграда школе компонована је на бази јасног функционалног склопа, са четири полунивоа и учионицама

Сл. 3. Дечји дом у Јерменовцима код Тополе, 1956-1957.

Fig 3. Children’s Home in Jermenovci near Topola, 1956-57.

Сл.4. Депанданс војног објекта у кругу гарде на Дедињу, Београд, 1957-1958.

Fig 4. Annex of the military building within the area of headquarters of the Guard in Dedinje, Belgrade, 1957-58.

26 44-2017 АУ

на обе стране фасаде и са четири улаза, све повезано јединственим холом, степеништима и централним холом. Видно је настојање аутора да оствари обликовне асоцијације на балканску архитектуру са акцентом на три стилизована доксата – три учионице са уличне стране, са дубоким стрехама које формирају динамичну контуру објекта, као контраст мирној хоризонтали у приземљу обрађеној у камену. Велика пажња се поклања доброј функцији, чему доприноси принцип слободног развоја основе и повезивања простора (Keković, 2015: 86,102).

Током шездесетих година двадесетог века Антић се посвећује чистој геометријској, апстрактној форми у архитектури. Најзначајније дело овог периода српске модерне архитектуре је Музеј савремене уметности (1960–1965, Сл. 7.1-7.2) на ушћу Саве у Дунав, објекат који је пројектовао заједно са колегиницом Иванком Распоповић.12 Ово антологијско дело српске архитектуре реализовано је на основу прве награде коју су на јавном урбанистичко-архитектонском конкурсу 1960. год. пројектанти освојили (Popadić, 2009: 163-164). Основна вредност Mузеја је у облику, кристалним формама које се у функционалном смислу могу умножавати а да то не наруши концепт и идеју, као и у нарочитом односу према окружењу (Milašinović Marić, 2002).

Уз ову грађевину тада реализује и друга дела: Центар за мајку и дете у Суботици (1960–1963), Градску зубну поликлинику у Улици Ивана Милутиновића (1963–1967) и стамбени блок на углу улица Ивана Милутиновића и Св. Саве (1963-1967), као и комплекс зграда Радио-телевизије Београд, Дечјег културног центра и Малог позоришта „Душко Радовић” (1963-1967. Сл. 8.1-8.4) где је, у просторном смислу, унео један регионални елемент кроз замисао формирања трема између тих објеката. У питању је поступак где он елементе народне архитектуре преноси асоцијативно и транспонује у модеран амбијент, вишеслојно обогаћујући простор. За овај комплекс на локацији између парка и прометне улице био је расписан конкурс, и то за зграду општине Палилула, тако да је простор трема, у првобитној намени, био амбијент где би младенци са сватовима чекали да се венчају. Како је власник целог пројекта ускоро постала Телевизија, то трем никада није остварио ту намену, али је постигнут урбанистички квалитет. Трем је постао спона – веза, место застоја и сагледавања визура између Таковске улице и Ташмајдана, форма која је увек предпростор за ступање у унутрашњи или искорак ка спољашњем простору, али и пречица коју људи воле, јер пречице дају одређену топлину и енигматичност градском амбијенту. Присном утиску контекстуалности и локалног доприноси и употреба камена који је исте боје као онај којим је обложена црква Св. Марка у непосредном окружењу.

12 Иванка Распоповић (1930-2015, Београд) дипломирала је 1954. год. на Архитектонском факултету у Београду. Радила је у пројектним бироима „Рад”, „Златибор” потом „Србија пројект”. Осим сарадње са архитектом Антићем, самостално је пројектовала и реалозовала више архитектонских објеката: стамбене зграде у Ужицу, Београду, Призрену, ресторан и стационар у Јагодини и др.

Сл. 5.1-5.2. Основна школа 1960, Лазаревац

Fig 5.1-5.2. Elementary School 1960, Lazarevac.

Сл.6. Средња занатска школа (1959), Ниш

Fig 6. Trade High School (1959), Nis.

Сл. 7.1-7.2. Музеј савремене уметности на Ушћу,

Београд,1960–1965.

Fig 7.1-7.2. Museum of Contemporary Art at Usce,

Belgrade,1960–65.

5.1

5.2

7.2

7.1

27АУ 44-2017

Сличан поступак транспоновања може да се запази на објекту Спомен-музеја „21.октобар” у Шумарицама посвећеном жртвама бруталног фашистичког терора над ђацима и грађанима Крагујевца 1941. год, који је радио са архитектом Иванком Распоповић (1968-1975, Сл. 9.1-9.3). Као што је основни уметничко-просторни мотив Музеја савремене уметности у суштини идеја форме кристала која је великим делом транспарентна, комуникативна, отворена ка свету својим великим стакленим површинама, тако је концепт Музеја у Шумарицама сасвим обрнут, затворен простор, јер у питању је лична бол, тежак осећај безнађа, патње и ужаса коју су осећали заточени људи непосредно пред егзекуцију. Пројектована је висока скупина вертикално усмерених паралелопипеда у које дневно светло долази са велике висине, зенитално, што је идеја која је архитекти дошла директно из искуства осветљења цркава. У цркви се човек моли богу, а док се

Сл. 8.1-8.4. Комплекс Радио-телевизија Београд, Дечји културни центар и Мало позориште „Душко Радовић, Београд, 1963-1967.

Fig 8.1-8.4. The Radio Television Belgrade complex, “Malo pozorište” theatre, Belgrade, 1963-67.

Сл. 9.1-9.3. Спомен-музеј „21.октобар” у Шумарицама у Крагујевцу, 1968-1975.

Fig 9.1-9.3. Museum in Sumarice in Kragujevac, 1968-75.

8.28.1

8.48.3

9.2

9.1

9.3

28 44-2017 АУ

моли гледа у небо очекујући спас или избављење, тако да се архетипска идеја духовности преноси и у Музеј у Шумарицама. Такође, пирамидална силуета музеја, његова фина и несиметрична структура, садржи и кодове традиције, и то најзначајније цркве српско-византијске стилске групе – Грачанице. Транспоновање меморије, зенитално осветљење, пирамидална форма, концепт затворености простора и окренутост ка контемплацији о животу, смрти, људској бруталности, смислу и вери у овом објекту подстицаје црпе из дубоких слојева меморије и наслеђа оваплоћујући се у форму изванредне снаге која је додатно потцртана материјалом експресивно црвене боје (Milašinović Marić, 2000, 2001: 19).

Најплоднији период градитељске делатности архитекте Ивана Антића је везан за седамдесете године двадесетог века. Цео низ спортско-рекретативних центара које је реализовао у овој декади започео је са Сајамско-спортском двораном за 2.000 гледалаца у Суботици (1965–1967), а наставио са Спортско-рекреативним центром „25 мај” (1971-1973), Културно-спортким центром „Пинки” у Земуну (1970-1974) и Олимпијским базеном „Пољуд” у Сплиту (1977-1979). Сви објекти, као резултат плодне

сарадње са конструкторима,13својим формама, снажним конструкцијама и смелим склоповима обележавају простор и припадају најзначајнијим објектима те врсте у нас.

Споне са традицијом могу да се запазе у комплексу Спортско-рекреативног центра „25 мај”, (1971-1974, Сл. 10.1-10.2), где се у обликовном смислу истиче неколико компоненти: знаковитост, ликовност и дубока повезаност са регијом и њеном традицијом. Будући да се налази на једном од најлепших места Београда, на десној обали Дунава, тик уз ушће Саве у Дунав, у подножју Калемегданске тврђаве, комплекс је обликован смелим архитектонским формама скулптуралног набоја.

Центар је компонован од неколико различитих облика и садржаја који су уклопљени у окружење, и доприносе ликовној панорами Београда. Хала са пливачким базеном, отворени спортски терени, игралиште, простори за рекреацију и ресторан међусобно су повезани комуникацијама које су обликоване у хармоничан склоп. Из такве геометријске слике, сачињене од тела која су полегла и разуђена по терену, уздижу се два снажна акцента, репера у простору. То су ресторан постављен на импресивну конзолу, која као да се надноси над воду реке, и бетонска љуска хале базена у форми хиперболичног параболоида. Мада није реализован у потпуности према првонаграђеном решењу које је предвиђало још једну халу, љуску али постављену обрнуто, овим комплексом тај део града добио је нове урбанистичке квалитете, провоцирајући даље развијање и реализовање идеја о изванредним архитектонско-урбанистичким могућностима које пружају близина реке и њена обала.

Уз асоцијацију на једра, која се може препознати на формама хала, архитектонска структура ресторана постављеног на конзоли у форми знака и са кровом великог распона сјединила је одлике које су у основи народне моравске куће: трем, кров, огњиште са димњаком у средини и

13 Едмундом Балгачем, Петром Дамјановићем, Миодрагом Ивковићем, Савом Вукелићем и Мирославом Цонићем.

Сл. 10.1-10.2. Спортско-рекреативни центар „25

мај”, Београд, 1971-1974.

Fig 10.1-10.2. Sports and Recreation Center “25 maj”,

Belgrade,1971-74.

10.1

10.2

29АУ 44-2017

флексибилан унутрашњи простор. Мада су на објекту уочљиви утицаји брутализма и јапанског метаболизма, ипак се јасно примећује да он црпи знаковитост управо са српског традиционалног простора, што је још један пример превођења традиције у модерну форму чија оригиналност произлази управо из упоришта у наслеђу (Marić, 2006: 101).

Уз спортске објекте, у овом периоду Антић је реализовао и хотеле: „Бреза” у Врњачкој Бањи (1972-1977), „Нарвик” у Кикинди (1975-1981), зграду Републичког секретаријата унутрашњих послова на Губеревцу (1979-1981) на почетку Улице кнеза Милоша у Београду, као и Дом културе „Политика” у Крупњу (1976-1981, Сл. 11.1-11.5), који спада међу оне где у целини размишља о регионалној архитектури.

Дом културе „Политика” је грађевина која приказује Антићево тумачење облика регије на начин који потврђује да је тема регионалне, народне архитектуре остала неисцрпан извор његових промишљања. Овај објекат уједно представља оваплоћење Антићевог става о могућој транспозицији народног неимарства у модерно градитељство, односно потврду става о коришћењу традиције као критерија. То је функционална, развијена

Сл. 11.1-11.5. Дом културе „Политика” у Крупњу, 1976-1981.

Fig 11.1-11.5. “Politika” Memorial Home in Krupanj, 1976-81.

11.3

11.2

11.1

11.4

11.5

30 44-2017 АУ

форма која је органски постављена у сликовити амбијент Крупња. Контекст локације са две речице подно брда одредио је концепт који се ослања на народно неимарство, како у основној организацији простора тако и у употреби материјала. У том смислу Дом садржи једну централну салу ка којој су фокусирани сви остали садржаји, а редослед употребе материјала: у приземљу камен, на првом спрату опека, а на другом дрво, као да понавља начин градње народног неимара. Речнику народне архитектуре припадају надстрехе и стаклени доксат, док вешта организација основе објекта, отворене визуре ка спољашњем простору остварене великим стакленим површима и продорима, преплитање комуникације и погледа, као и кровни кубуси сале и хола објекта који се храбро сусрећу припадају модерном изразу. Може се запазити да је на овом објекту остварен врхунски склад регионалног и модерног на начин који овај објекат сврстава у изузетно значајна дела српске модерне архитектуре (Milašinović Marić, 2005: 13).

ЗАКЉУЧАК

У целокупном опусу архитекте Ивана Антића, у континуитету се може запазити да је упориште и потврду својих ставова добијао управо на основу темељне анализе логике, устројства, функционалног склопа и природне, искрене лепоте регионалног градитељства које је ценио и у неколико наврата јасно транспоновао и применио у својим радовима. Логика, градитељска искреност, естетика и рационализам регионалне архитектуре представљају сублимат наталожених знања и искуства грађења, а што је Антић својим прагматичним духом савршено осетио. Током импозантне градитељске каријере, непрестано се на директан или индиректан начин бавио регионалним градитељством. Народне форме је преводио у модерне облике на неколико начина: директно, као што је то видно у Дечјем дому у Јерменовцу или основним школама у Лазаревцу и Нишу, стилизацијом, како се то запажа на објекту Дома гарде на Дедињу у Београду, делимично, као на солитерима на Звездари или на комплексту објеката Радио-телевизије Београд, Дечјег културног центра и Малог позоришта „Душко Рaдовић”, да би сједињење, транспоновање регионалног у модерно, кулминирало у његовом делу Дом културе „Политика” у Крупњу. Везивање

за традицију асоцијативно кроз архетипске кодове на посредан начин уградио је у форму, симбол или знак на објектима какви су Спортско-рекреативни центар „25. мај” или Спомен-музеј „21. октобар” у Шумарицама. Остала његова дела, мада неприкосновено апстрактна и модерна, садрже уочљиву органичност која израста управо из става о грађењу као резултату промишљања, наталожених знања и убеђености у сопствене архитектонске ставове.

Из свега поменутог може се закључити да рационализам и прагматизам архитекте Ивана Антића, у суштини, јесу резултат великог знања о грађењу као сублимату дубоког промишљања о небројеним видним и оним голим оком невидљивим слојевима, разумевања саме суштине, логике и лепоте грађења засноване на изворним кодовима архитектуре, а што је он успешно превео у модерне и оригиналне архитектонске форме, афирмишући тако идеју о традицији као градитељском подстицају.

ЛИТЕРАТУРА

Anonim (1952) Natječaj za obiteljske zgarde u NR Srbiji, Arhitektura 4, str. 7-13.Belousov, V. N. (1973) Современнаü архитектура Œугославии, Moskva, str. 99, 126-

128, 147-148, 151.Bogdanović, B. (1981) Ivan Antić, Umetnici akademici 1968-1978, Beograd,SANU, str.

184-187. Bogunović, G. (2005) Antić, Ivan, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka,

knj. II Arhitekti, Beograd, str. 670-674. Kabiljo, L. (1960) Izgradnja osnovnih škola, (Osnovna škola u Lazarevcu), Arhitektura

urbanizam 6,str. 17.Keković, А. i dr., (2015) 100: Arhitektura Niša kroz vreme, еl. Katalog sa izložbe BINA,

Niš, fotogra�je: Milan Petrović I Aleksandra Vukojević, str. 86, 102. Lojanica, М. (1975) Ivan Antić graditelj, u: Arhitekta Ivan Antić,Beograd, MSUManević, Z. (1992) Antić, Velika nagrada arhitekture, Beograd, SASMarić, I. (2006) Tradicionalno graditeljstvo Pomoravlja i savremena arhitektura,

Beograd, IAUSMembriani, A.(1969) L architettura Moderna nei Paesi Balcanici, Bologna, pp. 1-225,

178-180, 189.Milašinović Marić, D. (2000,2001) Intervju sa arhitektom Ivanom Antićem, autorizovan

tekst obima 56 stranica se čuva u dokumentaciji autora rada. Milašinović Marić, D. (21. 5. 2002) Disciplina arhitekture i sloboda duha, arhitekta Ivan

Antić, Scenario dokumentarne emisije, Serijal Moderna arhitektura u Srbiji, ličnosti i poetike, Drugi kanal RTS

Milašinović Marić, D. (2005) Disciplina arhitekture i sloboda duha, arhitekta Ivan Antić, Arhitektura i urbanizam 16/17, str. 7-13.

Popadić, М. (2009) Arhitektura Muzeja savremene umetnosti na Ušću, Nasleđe X, Beograd, Zavod za zaštitu spomenina kulture gradaBeograda, str. 159-178.

ИЗВОРИ ФОТОГРАФИЈАИз збирке аутора рада

31АУ 44-2017

ТРАНСПОНОВАЊЕ ЕВРОПСКЕ ДИРЕКТИВЕ О ПРОЦЕНИ УТИЦАЈА ПЛАНОВА И ПРОГРАМА НА ЖИВОТНУ СРЕДИНУ У ПЛАНИРАЊУ У СРБИЈИTRANSPOSITION OF EUROPEAN DIRECTIVE ON THE ASSESSMENT OF THE EFFECTS OF PLANS AND PROGRAMMES ON THE ENVIRONMENT IN PLANNING IN SERBIAПрегледни рад, рад примљен: јануар 2017., рад прихваћен: март 2017.

Бошко Јосимовић*, Небојша Стефановић**, Љубиша Безбрадица***

UDK BROJEVI: 349.6(497.11:4-672EU)502.14(497.11)

ID BROJ: 236623884 DOI: 10.5937/a-u0-13069

АПСТРАКТ

Србија се суочава са великим изазовима у погледу заштите животне средине, конкретно у вези са имплементацијом европске Директиве о процени утицаја планова и програма на животну средину. Ови изазови додатно добијају на снази због преговора о приступању Србије ЕУ, а када се има у виду недовољан учинак јавних политика Србије у области заштите животне средине. Аспект заштите животне средине се у Србији још увек третира као периферни проблем, што за последицу има читав низ негативних (често и стихијских) утицаја на простор. Иако је Влада Републике Србије у претходних дванаест година донела велики број прописа у области заштите животне средине, међу којима је и Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину, чиме је унапредила своју политику у области животне средине и одговорила на изазове европских интеграција, упитан је квалитет спроведене хармонизације, а нарочито учинак на пољу имплементације циљева поменуте директиве. У раду је извршена анализа кључних проблема у транспоновању Директиве о процени утицаја планова и програма на животну средину и дат је предлог оквира за решавање идентификованих проблема.

Кључне речи: стратешка процена утицаја, транспоновање, европска Директива, животна средина

АBSTRACT

Serbia faces with major challenges in terms of environmental protection, in particular in connection with the implementation of the European Directive on the assessment of the e�ects of plans and programs on the environment. These challenges are further gaining strength due to negotiations on the accession of Serbia to the EU, given the poor performance of public policy of Serbiain the �eld of environmental protection. The

aspect of environmental protection in Serbia is still treated as a peripheral problem which results in a range of negative impacts on the space. Although the Government of the Republic of Serbia in the last twelve years has brought a large number of regulations in the �eld of environmental protection, including the Law on Strategic Environmental Assessment, which has improved its policy in the �eld of the environment and the challenges of European integration, but is questionable the quality of harmonization carried out, in particular the e�ect on implementing the objectives of the Directive. The paper analyzes the key problems in the transposition of the Directive on the assessment of the e�ects of plans and programmes on the environment in Serbia, with a framework proposal for solving the identi�ed problems.

Кeywords: Strategic Environmental Assessment, transposition, eurоpean directive, environment.

УВОД

Легислативни оквир за заштиту животне средине у Републици Србији успостављен је 2004. год. усвајањем сета закона из области заштите животне средине, који су представљали основ за читав низ подзаконских аката којима се уређују поједини аспекти животне средине. У том периоду донет је Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину (Службени гласник РС, 135/04, 88/10) као основ за сагледавање стратешких просторних (територијалних) утицаја планова и програма на животну средину. Овај закон посебно је значајан јер се њиме по први пут у пракси планирања у Србији предвиђа инструмент којим се плански процес може усмеравати ка циљевим заштите животне средине и одрживог развоја. Тај инструмент формулисан је у закону као „стратешка процена утицаја на животну средину” (у даљем тексту: СПУ) и уз помоћ њега се, приликом израде стратешких докумената у области просторног развоја, може превентивно утицати на заштиту простора на који се плански документ односи. Посебан значај СПУ огледа се управо у превентивној заштити и спречавању конфликата у простору на нивоу стратешког планирања.

* Бошко Јосимовић, виши научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, bosko@iaus.ac.rs

** Небојша Стефановић, научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, nebojsa@iaus.ac.rs

*** Љубиша Безбрадица, стручни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, ljubisa@iaus.ac.rs

32 44-2017 АУ

Закон о стратешкој процени утицаја на животну средину (у даљем тексту: Закон о СПУ) успоставља методолошки и процедурални оквир израде СПУ који се базира на принципима промовисаним у Директиви европског парламента и савета о процени утицаја планова и програма на животну средину – Директива о СПУ (Directive 2001/42/EC of the European Parliament and the Council of 27 June 2002 on the assessment of the e�ects of certain plans and programmes on the environment). Ова директива прописује да се СПУ врши за планове, програме и основе у различитим областима планирања просторног развоја. Применом СПУ у планирању је могуће сагледати последице предложених планских решења и промена у простору, уз уважавање потреба корисника простора и предметне средине и дефинисање адекватних мера заштите и мониторинга потенцијално угрожених елемената животне средине, уз незаобилазно укључивање јавности у све фазе израде и усвајања СПУ и планског документа за који се она ради.

У поређењу са другим методама, чији се допринос огледа у доношењу одлука, као што је на пример традиционални ‘’lifecycle assessment’’ (видети у: Bjorklund and Finnveden, 2007; Laurent et al, 2013; Tukker, 2000; Bond et al, 2001) СПУ репрезентује допринос у интеграцији утицаја на стратешком нивоу планирања (националном, регионалном, а по потреби и међународном). У контексту доношења добрих одлука, које су у функцији одрживости решења дефинисаних у плановима, потребно је сагледавање различитих аспеката могућих утицаја (видети у: Josimović et al., 2016; Josimović et al., 2015; Gar� et al, 2010; Finnveden et al, 2003; Wilson et al, 2004).

СПУ је усвајањем, не само Директиве о СПУ, већ и других обавезујућих докумената, као што је Протокол СПУ (Protocol on Strategic Environmental Assessment), ушла у нову фазу развоја. Оба документа су установљена са основним циљем постизања високог нивоа заштите животне средине и унапређења одрживог развоја у свим земљама чланицама ЕУ, уз укључивање свих фактора битних за животну средину у процес припреме и усвајања планова и програма. Усвојени документи су остварили значајан утицај за даљи развој СПУ, не само у смислу успостављања методолошког и процедуралног оквира, већ и у остварењу значајног просторног утицаја, успостављајући обавезу израде СПУ за свечланице Европске уније (ЕУ), али и за оне које теже њеном чланству (Јосимовић, Црнчевић, 2006).

Протокол СПУ, као правно обавезујући, усвојен је 2003. год. на Министарској конференцији „Животна средина за Европу” у Кијеву, и развијен као додатак Конвенцији о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту (ЕСПОО конвенција). Протокол Захтева од свих земаља које су га ратификовале да вреднују нацрте планова и програма са аспекта последица на животну средину (UNECE, 2003). За разлику од Директиве о СПУ, Протокол више инсистира на потреби јасног и транспарентног укључивања јавности која се активира већ у процесу одлучивања о обухвату СПУ

(Маричић, Јосимовић, 2005). Истовремено, све већи број међународних финансијских институција, попут Светске банке, UNDP, UNEP, USAID, уводи инструменте и захтеве типа СПУ, ради повећања броја развојних иницијатива које су у складу са животном средином (Chaker et al, 2006; детаљније у: Dalal-Clayton, Sadler, 2005). Све наведено указује на значај и потребу примене СПУ у спровођењу процедура и сагледавању различитих појава у процесу планирања просторног развоја, и то на начин који је промовисан у наведеним европским документима која се односе на ову област. Међутим, иако је од усвајања Закона о СПУ, који се базира на пропозицијама Директиве о СПУ, протекло више од 12 година, искуства показују да постоје озбиљни суштински проблеми у имплементацији пропозиција Директиве о СПУ, пре свега у пракси планирања у Србији. Наиме, Законом о СПУ формулисан је фундаментални концепт, као и основни процедурални и методолошки оквир израде СПУ, али се пропозиције овог закона, а самим тим и Директиве о СПУ, спроводе прилично формалистички (Stojanović, Spasić, 2006), чиме се губи смисао и улога СПУ.

У овом раду су извршени анализа и идентификација кључних проблема у примени Директиве о СПУ, односно у имплементацији Закона о СПУ, а да се при томе није улазило превише у методолошке приступе саме израде овог значајног планског документа. Идеја је да се на тај начин укаже на суштинске промене које би требало направити у пракси примене СПУ у Србији.

МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП У АНАЛИЗИ И ИДЕНТИФИКАЦИЈИ ПРОБЛЕМА У ПРИМЕНИ СПУ И ДОБИЈЕНИ РЕЗУЛТАТИ

Методолошки приступ који је у раду коришћен за анализу и идентификацију проблема у примени СПУ у Србији базиран је на компаративној вишекритеријумској анализи процедуралног оквира у спровођењу СПУ на конкретним примерима из праксе, у односу на Закон о СПУ и пропизиције Директиве о СПУ, односно у односу на фазе предвиђене овим документима. У анализи је коришћено десет± СПУ које су рађене за различите врсте и хијерархијске нивое планирања (од стратешких докумената, преко просторних планова подручја посебне намене и регионалних планова, до урбанистичких планова), а које су прошле комплетну процедуру предвиђену Законом о СПУ. Приликом компаративне анализе, није се улазило у сам методолошки приступ процени и идентификацији стратешки значајних просторних/територијалних утицаја, већ се искључиво анализирао процедурални оквир СПУ у односу на фазе које су предвиђене Законом о СПУ, са циљем да се идентификују суштински проблеми у транспоновању Директиве о СПУ у праксу планирања у Србији.

Као што је наведено, у компаративну анализу укључено је десет СПУ рађених за различите врсте и хијерархијске нивое планирања, са циљем да се идентификују кључни проблеми у процедуралним недостацима примене Директиве о СПУ (Табела 1.).

33АУ 44-2017

У табели 1. извршена је анализа спровођења фаза у поступку СПУ које су предвиђене Директивом о СПУ и утврђене у Србији Законом о СПУ. У анализи су коришћена три критеријума за одређивање ранга у спровођењу појединих процедуралних фаза и корака у поступку СПУ:

a) У потпуности је спроведена процедура предвиђена Директивом о СПУ;

b) Формално је спроведена процедура, где осим форме, није суштински нити транспарентно спроведена процедура чиме нису добијени адекватни резултати; и

c) Није спроведена процедура или је спроведена на неодговарајући начин.

Резултати спроведене анализе у односу на имлементацију процедуралних фаза у поступку СПУ у Србији указују на следеће:

• Припремна фаза – фаза одлучивања о потреби израде СПУ спроводи се углавном у потпуности у односу на пропизиције Директиве о СПУ. То је поготово случај код планова вишег хијерархијског нивоа, где је за спровођење процедуре надлежно министарство. За планове који су у надлежности локалних самоуправа (Регионални план управљања отпадом за 11 општина Колубарског региона и План детаљне регулације ветроелектране Кошава) припремна фаза се спроводи

само формално, доношењем Одлуке о приступању изради СПУ без спровођења процедуре дефинисане Законом о СПУ и Директиве о СПУ. Оно што у овој фази СПУ изостаје готово у свим планским документима који су анализирани у овом раду (осим у стратешким развојним документима у области енергетике и водопривреде) је изостављање учешћа јавности у фази одлучивања о потреби израде СПУ. Изостаје, неретко, и одређивање обима и садржаја студије. Најзад, у припреми Одлуке о СПУ, ни у једном планском документу није спроведен поступак прекограничних консултација, иако је то неизоставно требало спровести за планска документа код којих су извесни прекогранични утицаји (Стратегија развоја енергетике РС, Стратегија управљања водама РС, План управљања водама за слив реке Дунав, План детаљне регулације ветроелектране Кошава).

• Извештај о СПУ – садржина извештаја у свим наведеним планским документима је доследно, али формалистички спроведена. То значи да су садржајем обухваћени сви аспекти које је потребно сагледати у СПУ, али су неки сегменти само формално обрађени, без суштинске анализе и елаборације резултата. Углавном се ради о истим аспектима (поглављима) СПУ: анализа стања животне средине (даје се често уопштено ван

Табела 1. Синтезна табела за идентификовање спровођења процедуралних корака према Директиви о СПУ и Закону о СПУ (Извор: аутори)

√ – у потпуности је спроведена процедура

~ – формално је спроведена процедура

0 – није спроведена процедура

Tab 1. Synthesis table to identify the implementation of procedural steps de�ned by the SEA Directive and the SEA Law (Source: authors)

34 44-2017 АУ

контекста, односно невезано за нивое и предмет обраде конкретног планског документа); процена утицаја варијантних решења; процена утицаја кумулативних и синергетских ефеката; сарадња са релевантним институцијама и јавношћу; тешкоће у изради СПУ итд. Поред тога, код већине планских докумената, поготово оних који су вишег хијерархијског нивоа, која имају већи просторни обухват и више уопштених, а мање конкретизованих планских решења, изостављена су варијантна решења/сценарији развоја. Иако се избор варијантних решења има сматрати најзначајнијим доприносом СПУ, они се углавном не обрађују, јер нису обрађени ни у планским документима. Остали аспекти ове фазе СПУ спроводе се у складу са пропозицијама Директиве о СПУ.

• Поступак одлучивања – процедура учешћа заинтересоване јавности, релевантних органа и организација углавном се спроводи на одговарајући начин, осим за анализирана планска документа која су се усвајала на нивоу локалних самоуправа, где није у потпуности транспарентно спроведена ова процедура. Давање сагласности спроведено је формално, доношењем одговарајућих решења о давању сагласности, без адекватног оцењивања докумената. Прекогранична сарадња остварена је формално за стратешка планска документа у области енергетике и водопривреде, али тек након што су СПУ већ финализиране спровођењем свих процедуралних фаза у поступку одлучивања према Закону о СПУ, када нема више простора за суштинска усаглашавања са суседним државама у којима се могу очекивати прекогранични утицаји.

ДИСКУСИЈА И ЗАКЉУЧЦИ

Транспоновање Директиве о СПУ у праксу планирања у Србији започето је 2004. год. усвајањем Закона о СПУ. У периоду од доношења наведеног легислативног оквира, у који су формално инкорпориране пропозиције Директиве о СПУ, до данас, стечена су значајна искуства у спровођењу поступка припреме, израде и усвајања СПУ, на основу којих је могуће извести конкретне закључке о степену спровођења овог поступка у складу са европских стандардима. Управо са тим мотивом, односно са мотивом идентификовања кључних проблема у транспоновању Директиве о СПУ у Србији, настао је овај рад, у коме је извршена анализа спровођења процедуре СПУ на конкретним примерима.

Приликом избора конкретних СПУ које су укључене у процес компаративне вишекритеријумске анализе, водило се рачуна о томе да то буду СПУ рађене за различите врсте планских докумената (просторне и урбанистичке планове и секторске планове у области енергетике, водопривреде, управљања отпадом), код којих су за спровођење процедуре СПУ биле надлежне различите институције. На тај начин је било могуће свеобухватно сагледати карактеристике неких веома изражених проблема који постоје на националном

нивоу (када постпупак СПУ спроводе државне институције – министарства), али и на локалном нивоу (када поступак спроводе органи локалне самоуправе), јер постоји одговарајућа разноликост и велики број различитих учесника процеса СПУ у коришћеним документима.

Када се резимирају резултати извршене компаративне вишекритеријумске анализе у спровођењу поступка СПУ у Србији, могу се идентификовати суштински и кључни проблеми. Наиме, евидентно је да се често примењује формалистички приступ у свим фазама у поступку СПУ. Разлог таквом приступу лежи у чињеници да не постоји одговарајући степен институционалног развоја, нити постоје одговарајући кадровски капацитети за спровођење процедуре СПУ у складу са пропозицијама Директиве о СПУ. То је евидентно на националном нивоу (недовољан број кадрова у ресорном министарству за послове заштите животне средине), а посебно је изражено на локалном нивоу, где постоје случајеви да због непостојања стручних кадрова чак не постоје ни општински/градски органи задужени за послове заштите животне средине. У таквим околностима није могуће припремити, пратити ни оценити СПУ на одговарајући начин, чиме се читав постпупак СПУ донекле обесмишљава, а транспоновање Директиве о СПУ доводи у питање. Најзначајније последице оваквог приступа су:

• доношење Одлуке о приступању изради СПУ често само у оквиру одлуке о приступању изради планског документа, без учешћа јавности у овом поступку и без дефинисања кључних елемената и аспеката које је потребно обрадити у СПУ, а транспарентност у доношењу ових одлука би требало да буде неизоставна;

• не постоји стручно/професионално тело на националном нивоу и на нивоу локалних самоуправа које може на одговарајући начин да оцењује сам документ, због чега се у СПУ неретко изостављају кључни аспекти анализе;

• крајње формалистички приступ, који се базира на поштовању законске форме, а не на принципијелном и суштинском усмеравању планског процеса ка циљевима заштите животне средине.

На основу изнетог се може залључити и оценити да овакав приступ процедури СПУ није у складу са циљевима формулисаним Директивом о СПУ. Иако су Законом о СПУ формално прихваћене пропозиције Директиве о СПУ, у пракси примене овог Закона уочене су конкретни недостаци.

Да би се ситуација променила, од суштинске важности је измена легилсативног оквира у овој области, како би се створили услови за додатни напор државе у смислу јачања институционалних и кадровских капацитета за заштиту животне средине, без чега није могуће одговарајуће транспоновање Директиве о СПУ. Овим изменама неизоставно би требало уредити институционалну организацију (на националном и локалном нивоу) и координацију послова који се односе на примену ове

35АУ 44-2017

директиве. То, између осталог, подразумева и формирање одговарајућег стручног/професионалног тела (комисије за стручну контролу) за оцену Извештаја о СПУ које би допринело квалитету финалних докумената и искључивању формалистичког приступа у изради СПУ. Поред тога, требало би предвидети да се израда СПУ поверава лиценцираним физичким или правним лицима која претходно морају испуњавати одређене стручне и кадровске услове. Најзад, превазилажење наведених проблема као резултат би требало да има и предвиђање значајнијих финансијских средстава за израду СПУ него што је то случај сада. На тај начин би се остварио неупоредиво озбиљнији приступ припреми Извештаја о СПУ, јер би постојала могућност ангажовања реномираних стручњака за области које су од значаја за СПУ.

Потребно је хоризонтално усклађивање Закона о СПУ са другом секторском регулативом уз наметање обавезе да мере/смернице за заштиту животне средине, мониторинг животне средине и смернице за процене утицаја за ниже хијерархијске нивое, које се дефинишу у СПУ, обавезно буду инкорпориране у текстуални део планских докумената, јер је суштина израде СПУ управо дефинисање ових пропозиција. С обзиром да Извештај о СПУ представља документациону основу плана, чест је случај у Србији, готово и правило, да се након усвајања планског документа, ове пропозиције не примењују јер, једноставно, нису више доступне. Њиховим инкорпорирањем у плански документ постојала би обавеза њихове примене за цео временски хоризонт планског документа. У супротном, и са постојећом праксом СПУ у Србији, овај документ губи значај и смисао.

Када се има у виду европски курс Републике Србије, који, између осталог, подразумева приступне преговоре у оквиру поглавља 27 које се односи на заштиту животне средине, јасан је значај ургентног решавања постојећих проблема који су у овом раду једним делом идентификовани и елаборирани.

ЗАХВАЛНИЦА

Овај рад је резултат истраживања у оквиру научног пројекта ТР 36035 Просторни,еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и климатске промене – међусобни утицаји”, који финансира Министарство просвете, науке и технолошкогразвоја Републике Србије.

ЛИТЕРАТУРА

Bjorklund, A., Finnveden, G. (2007) Life cycle assessment of a national policy proposal – The case of a Swedish waste incineration tax, Waste Management 27, pp.1046–1058.

Bond, R., Curran, J., Kirkpatrick, C., Lee, N., Francis, P. (2001) Integrated impactassessment for sustainable development: a case study approach, World Development 29, pp.1011–1024. Chaker, A., El-Fadl, K., Chamas, L., Hatjian, B. (2006) A Review of Strategic Environmental Assessment in 12 Selected Countries, Environmental Impact Assessment Review 26(1), pp. 15–56.

Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta o proceni uticaja planova i programa na životnu sredinu - Direktiva o SPU (Directive 2001/42/EC of the European Parliament and the Council of 27 June 2002 on the assessment of the e�ects of certain plans and programmes on the environment, O´cialJournalL197 of 21 July 2001)

Dalal-Clayton, B., Sadler, B. (2005) Strategic Environmental Assessment: a Sourcebook and Reference Guide to International Experience, OECD, UNEP and IIED in Association with Earthscan Publications

Finnveden, G., Nilsson, M., Johansson, J., Persson, A., Moberg, A., Carlsson, T. (2003) Strategic Environmental Assessment Methodologies and Applications Within The energy Sector, Environmental Impact Assessment Review 23, pp. 91–123.

Garf ì, M., Ferrer-Martí, L., Bonoli, A., Tondelli, S. (2010) Multi-criteria Analysis For Improving Strategic Environmental Assessment of Water Programmes, A Case Study in Semi-aridregion of Brazil, Journal of Environmental Management 92, pp.

Јosimović, B., Crnčević, Т. (2006) Процедура стратешке процене утицаја на примеру плана детаљне регулације пословно-привредног комплекса, Procedura strateške procene uticaja na primeru plana detaljne regulacije poslovno-privrednog kompleksa, Arhitektura i urbanizam 18/19, str. 113-119.

Josimović, B., Krunić, N., Nenković-Riznić, M. (2016) The impact of airport noise as part of a Strategic Environmental Assessment, Case Study: The Tivat (Montenegro) Airport expansion plan, Transportation Research Part D: Transport and Environment, Volume 49, pp. 271-279, http://dx.doi.org/10.1016/j.trd.2016.10.005.

Josimović, B., Marić, I., Milijić, S. (2015) Multi-Criteria Evaluation in Strategic Environmental Assessment for Waste Management Plan, A Case Study: The City of Belgrade, Waste Management 36, pp. 331-342, DOI: 10.1016/j.wasman.2014.11.003. 665-675;

Laurent, A., Clavreul, J., Bernstad, A., Bakas, I., Niero, M., Gentil, E., Christensen, T., Hauschild, M. (2013) Review of LCA studies of solid waste management systems – Part II: Methodological guidance for a better practice, Waste Management 34, pp. 589–606.

Мaričić, Т., Јosimović, B. (2005) Pregled sistema strateške procene uticaja (SPU) u zemljama Jugoistočne Evrope, Arhitektura i urbanizam 16/17, str. 66-71.

Sadler, B., Verheem, R. (1996) Strategic environmental assessment: key issues emerging from recent practice, Hague, Ministry of Housing, Spatial Planning and the Environment

Stojanović, B., Spasić, N. (2006) Kritički osvrt na primenu zakona o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu u prostornom i urbanističkom planiranju, Izgradnja vol 60, br 1-2, str.5-11.

Tukker, A. (2000) Life cycle assessment as a tool in environmental impact assessment, Environmental Impact Assessment Review 20, pp. 435-456.

UNECE (2003) Protocol on Strategic Environmental Assessment to the Convention on Environmental Impact Assessment in a Transboundary Context, http://www.unece.org/env/eia/documents/protocolenglish.pdf

Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (Službeni glasnik RS, 135/04 i 88/10)

Wilson, D., Whiteman, A., Tormin, A. (2004) Environmental Resources Management (ERM), Strategic Planning Guide for Municipal Solid Waste Management, The International Bank for Reconstruction and Development/The World Bank. Available from: www.worldbank.org

36 44-2017 АУ

МОНИТОРИНГ ИМПЛЕМЕНТАЦИЈЕ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА – ПРИМЕР ПАНЧЕВАMONITORING IMPLEMENTATION OF CITY DEVELOPMENT STRATEGY – THE CASE STUDY OF PANČEVOПрегледни рад, рад примљен: септембар 2016., рад прихваћен: април 2017.

Михаило Микавица*, Ратка Чолић**

UDK BROJEVI: 711.4(497.113)005.51:711,27

ID BROJ: 236625676DOI: 10.5937/a-u0-11942

АПСТРАКТ

Овај рад је разултат истраживачког пројекта у оквиру Мастер програма Интегрални урбанизам на Архитектонском факултету Универзитета у Београду. Основна тема мастер тезе била је Инструменти управљања интегралним урбаним развојем. Полигон за израду мастер радова 2016. год. била је територија Града Панчева, а развојни оквир Стратегија развоја града Панчева за период 2014-2020. Након истраживања, анализа и сагледавања проблематике и потенцијалних могућности унапређења, определили смо се за тему Мониторинг имплементације Стратегије развоја - пример Панчева.

Како би се ближе објаснила примена нових инструмената управљања урбаним развојем, на примеру Панчева сагледан је шири оквир управљања урбаним развојем у локалном контексту. Фокус је на инструментима којима се унапређује мониторинг имплементације стратегије локалног развоја - људски ресурси, финансирање, институционализација и партиципација. Резултати мастер пројекта се односе на предлоге за унапређење мониторинга имплементације стратегије, укључујући начин и структуру извештавања, успостављање тима за имплементацију стратегије као сталног тела, повезивање финансирања стратегије са програмским буџетом града, унапређење партиципације јавности и транспарентности одлучивања у процесу имплементације. Резултати су проистекли из истраживања приказаних у овом раду, а наводимо их ради бољег сагледавања и операционализације теме у локалном контексту. Акценат је на разумевању капацитета за институционализацију промена у домену управљања урбаним развојем у локалном контексту у Србији.

Кључне речи: стратегија развоја, мониторинг, управљање урбаним развојем

ABSTRACT

This paper is the result of the research project carried out as part of the Мaster program Integral Urbanism at Faculty of Architecture, University of Belgrade. The main focus of master’s thesis was ”Instruments for Governing Integral Urban Development”. In year 2016, polygon used to create a master projects was the territory of the City of Pančevo, a development framework was: ”City Development Strategy of Pančevo for the Period 2014-2020”. Considering issues and potential improvement opportunities of the city, after research and analysis, we have chosen the research theme ”Implementation Monitoring of City Development Strategy – The Case Study of Pančevo”.

The paper outlines the broader framework of urban development management to understand the implementation of new instruments of urban governance in local context of the City of Pančevo. The focus is on instruments that improve process of the monitoring of implementation of local development strategies - human resources, �nancing, institutionalization and participation. The results of this master project relate to the proposals for improving monitoring of the implementation strategy, including the manner and structure of reporting, establishing a team to implement the strategy as a permanent body, linking funding strategy with the program budget of the city and improving public participation and transparency in decision-making in the process of implementing the strategy. Results are derived from the research presented in this paper, and listed for better overview and operationalization issues in a local context. The focus of this work is on understanding the capacity of institutionalization of changes in the domain of urban governance in the local context in Serbia.

Keywords: development strategy, monitoring, governing urban development

УВОД - ИНСТРУМЕНТИ УПРАВЉАЊА УРБАНИМ РАЗВОЈЕМ

Крајем 20. века све више се увиђа да је територијалност друштвеног, политичког и економског живота променљива категорија и да је у сталном процесу ретериторијализације (Petrović, 2015). Овакве промене дешавају се у складу

* Михаило Микавица, мастер инжењер урбанизма и регионалног развоја, mikavica_m@ymail.com

** Др Ратка Чолић, доцент, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, colic.ratka@gmail.com

37АУ 44-2017

са процесима акумулације капитала, којима одговара да се управљање одвија на различитим просторним нивоима (Brenner, 2004). На основу новог поретка детериторијализације, територијални капитал се везује за локалне развојне капацитете. На тај начин се ствара раздор између локалних развојних капацитета, који су карактеристични за одређену средину, град, регију, али који су, истовремено, генерисани споља, без чврсте логике којом би се везали за специфичне локалне ресурсе (Petrović, 2015). Сторпер усваја појмове „тврдих” (технологија, природна средина, инфраструктура) и „меких” (информације, умећа, интеракције) ресурса који се везују за развој локалних средина и територијални капитал и предност види у балансу, синергији ове две диманзије (Storper, 1997:20). С тим у вези, неки аутори су мишљења да било који облик ресурса не представља нужно директан извор капитала, већ да зависи од конкретних услова и односа у оквиру одређеног друштва, простора (Lipeitz, 2003; Keil, 2003). У том контексту, велики утицај имају претходно развијени модели организације, облици управљања територијалним развојем, али и раније установљени модели понашања, вредновања, не само онога што актери могу да учине, већ и онога што сматрају могућим, пожељним. Бандура, рецимо, наводи да је процес учења и понашања у директној вези са друштвеним, социјалним контекстом (Bandura, 1977). Наиме, у својој Теорији социјалног учења (Social Learning Theory) објашњава да је појединац склон учењу посматрајући и опонашајући појаве у свом окружењу, односно прилагођавању већ постојећем моделу понашања који је општеприхваћен у локалној средини.

Дакле, у систему новог поретка долази до смене управљачких нивоа, где се национална држава, као ослонац спровођења моћи, замењује транснационалним управљачким системима, док истовремено нижи нивои добијају већу самосталност у одлучивању, управљању и спровођењу циљева развоја. То подразумева и промену смера комуникације, како на вертикалном, тако и на хоризонталном нивоу. Кретање информације више није статички, једносмеран процес, од националних регулаторних тела ка локалним срединама (одозго на доле), већ напротив, захтева промену смера кретања информације и циркулацију, прилагођавање конкретним ситуацијама и променама у датом контексту. Оваква трансформација захтева нов приступ градова у њиховом позиционирању на тржишту, на основу локалних расположивих потенцијала. Овакав приступ Барка дефинише као локално засновани развој (”place based development”) (Barca, 2009).

Нови инструменти за управљање развојем подразумевају креирање мреже партнерстава међу актерима на различитим нивоима. У том контексту, урбане, оганизационе и тржишне дилеме, са којима се градови суочавају, морају се решавати уз подршку државе и спољних актера, на начин да обезбеде средства и стимулишу локалне развојне пројекте (Mayer, 1994; Petrović, 2010, 2014, 2015). Међутим, Јесоп наводи, да уколико се стратегије

градова ослањају само на олакшице и субвенције које им обзебеђује држава, у циљу привлачења капитала, врло је вероватно да ће се створити услови „слабе” компетиције, који сумарно немају позитиван резултат (Jessop, 1998). Зато је, гледано у предузетничком духу, боље да град стратегије развоја базира на стратегијама „јаке” компетиције, које имају већи изглед за позитиван исход кроз економске, социјалне и политичке иновације. Сходно томе, локални актери (јавни, комерцијлани и цивилни сектор) требало би да имају способност да дефинишу развојне капацитете, усагласе стратешку политику и преговарају, односно презентују локалне потенцијале спољним актерима (Storper, 2011; Petrović, 2015). Хорлингс наводи да то, практично, представља способност локалних представника да дефинишу визију развоја у складу са капацитетима и одговорима на питања: ко су, шта желе да буду и како желе да их други виде (Horlings, 2012). Одговоре на ова питања требало би тражити у реалним могућностима и тренутним околностима, са јасном сликом о препрекама и могућим решењима.

Контекст Србије

У савременим условима трансформација, многи светски, па и градови у Србији, суочавају се са потешкоћама приликом дефинисања, одабира и имплементације инструмената управљања урбаним развојем. Притом, умногоме утичу и контекстуални фактори региона и политички, друштвени и економски положај државе. У постсоцијалистичким земљама Средње, Источне и Југоисточне Европе, нарочито су значајни примери градова бивше Источне Немачке, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске, Словеније и Хрватске.

У протеклих неколико деценија, у Србији су знатно били заступљени процеси просторних миграција, при чему треба поменути и незаобилазни глобални феномен преласка становништва из руралних у урбана подручја. Процењује се да ће се оваква тенденција код нас одржати бар још једну или две деценије (SPRRS, 2009:24). Стога, градови, општине и уопште урбана подручја у Србији имају многе развојне, стратешке проблеме на које морају реаговати у будућности. По природи ствари, за решавање оваквих питања најефикасније би било дефинисати оквир на националном нивоу. Процеси урбанизације су последњих петнаест година у највећој мери били препуштени случају, без адекватних политика, пре свега када је реч о употреби земљишта, стамбеној изградњи и уређењу градова, што је генерално довело до процеса субурбанизације, оптерећења приградских простора, ненаменског заузимања земљишта и промене предела. Овакав процес посебно је изражен у већим градовима, уз недовољну искоришћеност постојеће мреже насеља и сопствених потенцијала и ресурса. Рецимо, како наводи Благојевић, развој Новог Београда углавном је спровођен на основу политичких одлука, без улоге јавности, становништва, при чему се дугорочно није водило рачуна

38 44-2017 АУ

о простору, то јест његовој употреби и намени (Blagojević, 2014). Прилагођавање константном расту броја становника препуштено је у потпуности административним одлукама, у оквиру централног система управљања, без објективног сагледавања економских, просторних и урбанистичких аспеката. Као резултат тога, Нови Београд карактерише слабо развијена урбана средина, а многи јавни простори нису успели да испрате процес урбанизације. Генерално, проблеми са којима се градови у Србији данас суочавају углавном су резултат недовољно контролисаних, усмераваних процеса урбанизације, неискоришћених потенцијала и ресурса, недовољно прецизних и конзистентних политичких одлука, недостатка јасне улоге урбаних процеса, планирања и поштовања планских решења, односно лоше конципираних развојних стратегија које доводе до стагнације, а понекад и назадовања (SPRRS, 2009).

Законом о планирању и изградњи направљен је значајан искорак у решавању поменутих проблема, јер се обједињује материја просторног и урбанистичког планирања. У систем планских докумената, а посебно у просторне планове, уводе се концепт територије и територијалног развоја, регионални, прекогранични и трансгранични аспекти и везе. Такође, у циљу усклађивања са европским стандардима, дефинисани су односи села и града, препознате су територијалне јединице, развојни документи, програми имлементације и други елементи стратешког планирања (Čolić, 2009:45). Ипак, честе измене и допуне (2003, 2006, 2009, 2011, 2012, 2013. и 2014. год.) показују да систем планирања још увек није кохерентан и не успоставља јасне односе између различитих врста урбанистичких и просторних планова (Miler et al., 2016).

Превазилажење проблема у највећој мери зависи од разврставања и степеновања надлежности, права, одговорности и обавеза свих територијалних јединица, с обзиром да држава велики део надлежности данас

не може да оствари због проблема у социјалном и економском сектору, али и велике дистанце између центра одлучивања и грађана. Сходно томе, а и на основу принципа субсидијарности, логичан корак је пренос дела надлежности на нижи ниво одлучивања, за шта постоје две могућности: пренос на ниво градова и општина, или ниво нижи од државног, а виши од градског. Преношењем надлежности на нижи ниво држава ће ући у процес децентрализације, док ће локалне заједнице уступањем дела надлежности вишим нивоима природно ући у процес регионализације. Свакако, градови и општине имаће све већи значај и улогу у просторном развоју Србије (SPRRS, 2009).

У протеклих неколико година у градовима Србије тестирани су различити савремени инстументи за интегрално планирање урбаним развојем. У оквиру пројекта Унапређење управљања земљиштем на нивоу локалних самоуправа у Србији спроведена је анализа постојећих инструмената и процедура у систему просторног, урбанистичког планирања како би се сагледале могућности за унапређење (Сл. 1) (Miler et al., 2016). Пројекат је имао за циљ оспособљавање локалних управа за ефикасније коришћење земљишта на еколошки одржив и социјално уравнотежен начин. Највише простора за напредак лоцирано је у области тржишне оријентације, друштвене одговорности, заштите животне средине и у квалитету постојећег система урбанистичког планирања. То је остварено идентификацијом недостајућих или неодговарајућих инструмената за управљање земљиштем у урбаним срединама и унапређењем одговарајућих из европске добре праксе, у складу са легалним оквиром. Нови инструменти допринели су бољем управљању, економичнијем коришћењу земљишта, унапређењу транспарентности и партиципације јавности, чиме су се створиле околности за одговорна улагања и дугорочни развој капацитета.

Иако су досад постигнути значајни резултати, посебну пажњу треба посветити јачању свести, на националном

Сл. 1. Нови инструменти за управљање урбаним развојем тестирани у градовима Србије

Fig. 1. New instruments for governing urban development tested in cities of Serbia

39АУ 44-2017

и локалном нивоу, о улози градова и општина у процесу урбаног развоја. У прилог томе говори анкета које је спровдена у оквиру пројекта Територијални капитал у Србији: структурни и делатни потенцијал локалног развоја, у којој су испитаници два града (Крагујевац и Нови Пазар), на питање од којих актера треба највише очекивати да допринесу развоју града, углавном одговарали: држава, а тек после локалне и регионалне канцеларије (Petrović, 2015). Такође, у истој анкети грађани виде препреке за развој града и унапређење квалитета рада локалних власти највише у спором раду административних служби, недовољној међусекторској сарадњи и недостатку знања. Грађани више исказују сумњу у капацитет локалне самоуправе да спроведе планове, циљеве стратегија, него генерално у потребу за већим надлежностима и ангажовањем локалних самоуправа у том смислу, док одсуство визије постављају на последње место.

Овакав став подржан је и извештајем Анализа (процена утицаја) стратешког планирања и програмског буџетирања на нивоу локалних самоуправа (SKGO, 2015). У Извештају се наводи да код већине испитаних општина процес стратешког планирања није генерисао нове институционалне структуре. Такође, код већине локалних самоуправа фактички не постоје одговорна особа или тело за имплементацију акционих планова дефинисаних локалном стратегијом развоја. Део самоуправа нема ни ажурне спискове, листе имплементираних пројеката, пројеката у фази имплементације, као ни пројеката предложених за екстерно финансирање. Велики број планираних програма и пројеката није усклађен са могућностима финансирања, или не постоји довољно зрелости за пројекте који су на листи приоритета. Посебан проблем прави и недостатак извештаја о степену реализације стратешких и акционих планова, који представљају предуслов за даље оперативне планове имплементације стратегија.

Мониторинг стратегије развоја

Планирање и развој градова у модерној (европској) пракси спроводи се кроз приступ заснован на просторној димензији, која обезбеђује основу за препознавање проблема и потенцијала, повезивање ресурса и укључивање различитих стејкхолдера (Čolić, 2015). Резултат оваквог приступа огледа се у стратегијама интегралног урбаног развоја. Интегрални развој захтева посебан, свеобухватан приступ планирању, међутим, коначан резултат не подразумева само израду стратегије, већ и операционализацију циљева и имплементацију пројеката. У том контексту, од изузетног је значаја на који начин ће се приступити имплементацији стратегије, односно који ће се управљачки инструменти користити како би се у што већој мери реализовали очекивани резултати. Из тог разлога потребно је посебну пажњу посветити мониторингу, не само приликом израде стратегије, већ и током њеног спровођења. Мониторинг као инструмент стратешког

планирања урбаног развоја није новина, али нови механизми којима се служи у великој мери могу повећати степен имплементације стратегија развоја.

Мониторинг подразумева систематско праћење, посматрање одређеног процеса и промена које се дешавају током његовог трајања, при чему је посматрач свестан стања и система у оквиру којег се сам процес дешава. Како би се мониторинг у оквиру стратегије интегралног развоја адекватно спроводио, и како би се добијени подаци адекватно користили, потребно је још приликом израде стратегије установити одређене индикаторе, механизме, смернице којима ће се руководити. Притом је неопходно и у пракси обезбетити услове за реализацију очекиваних резултата. Мониторингом се могу обезбедити усаглашеност пројеката и програма стратегије и предвидети одступања како би се на време реаговало). Такође, одређеним инструментима могу се интегрисати стратешки програми и извори финансирања, чиме се знатно повећава шанса за имплементацију пројеката, али и транспарентност у погледу утрошених средстава (GAC, 2013).

ПАНЧЕВО – СТУДИЈА СЛУЧАЈА

Стратегија развоја Града Панчева 2014-2020 (у даљем тексту Стратегија) је кровни стратешки документ Града Панчева и представља ревизију Стратегије развоја општине Панчево 2007-2025. из 2005. године. Ревизија је настала из потребе за новим плановима, јер је претходна верзија садржала податке из визуре 2014. год., који нису више били актуелни. Значајно је промењен друштвено-економски контекст, а претпоставке макроекономског окружења нису остварене. Нова стратегија, дакле, представља прилику да се преиспитају приоритетне мере и пројекти који ће бити реализовани у наредном периоду, као и да се развојни правци Панчева ускладе са региналним и националним (Strategija razvoja grada Pančeva, 2014).

Сходно томе, у Стратегији су јасно дефинисани приоритетни програми које Град Панчево планира да реализује, када се има у виду постигнуто и планирано, што представља континуитет у погледу стратешког планирања и имплементације развојних програма. Такође, јасно су представљени реализовани пројекти у свим областима. Као мисија Стратегије наводи се спровођење стратешких циљева и приоритета у предвиђеним роковима, уз рационално коришћење свих расположивих средстава, ресурса и равномерни развој града. Наводи се, даље, да ће локана самоуправа на професионалан, законит и ефикасан начин, коришћењем свих доступних извора финансирања и знања, спроводити пројекте, мере и активности у сарадњи са комерцијалним и цивилним сектором. Анализом целокупне Стратегије стиче се утисак да постоји недоследност у организационом, административном и управљачком погледу на основу ког би се реализовала поменута очекивања. Како програми и пројекти не би остали само на нивоу визије, потребно је пажњу посветити и механизмима имплементације.

40 44-2017 АУ

Иако је Стратегија усвојена у октобру 2014. год., први извештај о имплементацији објављен је тек априла 2016. год., а истом приликом објављен је и предлог Акционог плана за имплементацију Стратегије развоја Града Панчева за 2016. годину (Акциони план), чиме се нарушава концепт редовног заседања и извештавања о имплементацији пројеката. Ипак, на основу података из Годишњег извештаја о имплементацији Стратегије развоја Града Панчева за 2015. годину (Годишњи извештај), може се доћи до корисних закључака и информација за даљи напредак и боље управљање у будућности.

Анализом Годишњег извештаја и Акционог плана јасно се види тенденција града за развојем и што већим степеном искоришћења постојећих капацитета, ресурса. То се најбоље огледа кроз број пројеката дефинисаних Стратегијом. Наиме, Акционим планом се за 2016. год. предвиђа готово за четвртину више пројеката него у претходној. Највећа разлика је у домену унапређења комуналне инфраструктуре на целој територији града, за шта се и може рећи да представља један од најочигледнијих недостатака, где се предвиђа 47 пројеката у односу на 21 у 2015. години. Значајнији раст очекује се још и у домену животне средине, управљања отпадом, енергетске ефикасности и коришћења алтернативних извора енергије, као и у унапређењу пословног амбијента, односно у повећању запослености кроз стимулације у области локалног економског развоја. Са друге стране, парадоксално, предвиђа се дупло мањи број пројеката који се тичу унапређења процеса планирања са циљем квалитетније израде просторних и урбанистичких планова. Значајан је и податак да се током 2015. год. 58 пројеката није у потпуности реализовало, док за 6 пројеката уопште није било планираних средстава. Пројекти Стратегије се скоро у целости финансирају из градског буџета, или индиректно кроз градске установе и предузећа. Током 2015. год. готово половина пројеката финансирана је директно из градског буџета, а такав приступ планиран је и за 2016. годину. У протеклих 16 година, од увођења демократских промена у држави, свега неколико пројеката

финансирано је у сарадњи са европским институцијама, а главни подстицaји још увек првенствено долазе од стране државе (Сл. 2).

Главна промена у Акционом плану за 2016. год. јесте трајање пројеката. Приближно четвртина реализоваће се у трајању од две године (током 2016. и 2017. год.), док се само актуелним планом дугорочно планира 27 пројеката, у трајању од четири године, односно до краја 2020. године. Овај податак показује тенденцију градских власти ка дугорочном, планском, стратешком планирању. С обзиром да постојећи капацитети нису у довољној мери испуњавали ни досадашња очекивања, није реално очекивати драстичну разлику ни у будућности. Стога су преко потребне одређене структурне, организационе и институционалне промене.

У том контексту, значајну улогу има мониторинг имплементације Стратегије. Константним праћењем и извештавањем стекао би се јасан увид у ток сваког од пројеката, расходе и изворе финансирања, међусобни утицај и допринос стратешким циљевима, односно општој визији Стратегије. Истовремено, створио би се континуитет у прикупљању и објављивању информација од значаја, што представља један од кључних чинилаца за идентификацију слабих тачака, решавање проблема и, коначно, равномерни развој града.

Кадровски и људски ресурси

Као подршка у комуникацији и реализацији стратегија подразумева се формирање стручних тимова, представника релевантних служби и управљачких структура. Иако су у процесу многих стратегија навођени различити модели за формирање одељења за имплементацију, ни у једном од градова у Србији још увек није дошло до њихових формирања. Главну препреку представља институционално успостављање нових управљачких структура, па се надлежности углавном придодају

Сл. 2. Приказ кључних сегмената Акционог плана и Годишњег извештаја Града Панчева

Fig. 2. Crucial segments of the Action Plan and Annual Report of the city of Pančevo

41АУ 44-2017

постојећим структурама управљања (Čolić, 2015). Панчево у том контексту није изузетак.

Ради праћења реализације Стратегије формиран је тим од 11 чланова из реда компетентних стручњака, представника следећих органа, организација и установа: Градско веће Града Панчева - координатор тима; Секретаријат за привреду и економски развој; Секретаријат за финансије; Секретаријат за урбанизам, грађевинске и стамбено-комуналне послове; Секретаријат за заштиту животне средине; Секретаријат за јавне службе и социјална питања; Секретаријат за пољопривреду и рурални развој; Јавна предузећа Града Панчева - заједнички представник; Јавно-комунална предузећа Града Панчева - заједнички представник; Представник Скупштине града; Привредни савет Града Панчева; Представник медија; ОЦД - заједнички представник. Међутим, тим није оформљен наменски ради праћења имплементације Стратегије. Сваки од представника већ има одређене, примарне, функције на другим позицијама у оквиру градске управе, па праћење и извештавање о имплементацији Стратегије представља само додатно задужење, поред већ постојећих. Тим је установљен на период од четири године и очекује се да за сваку годину предлаже Акциони план за имплементацију Стратегије, са пројекцијом очекиваних резултата, односно критеријума успешности.

Пре свега, поставља се питање надлежности и капацитета мониторинг тима за израду Акционог плана и пројекцију очекиваних резултата. Чак и у случају да се заиста очекује да тим за мониторинг израђује акционе планове и препоруке за даљу имплементацију Стратегије, за такве активности потребни су додатни ресурси у погледу људства и знања. Такође, неопходни су и висока међусекторска сарадња и ангажованост за прикупљање података и ресурса. Затим, у Стратегији је назначено да је тим за мониториг дужан да једном квартално заседа ради праћења имплементације Стратегије, а да тек једном годишње извештава. Оваква организација није адекватна ни за регуларне активности праћења реализације пројеката, а посебно не за додатне које су за исти тим предвиђене. Решењем о формирању тима, наводи се у Стратегији, дефинишу се начин обезбеђивања транспарентности у раду, начин упознавања носилаца активности са планираним роковима у програму мера и активности, као и организовање интерсекторских састанака у циљу усклађивања одговорности. Овакав став контрадикторан је са мисијом и активностима тима за мониторинг, при чему се јавност ускраћује за информације од значаја.

Већина пројеката стратегија развоја у новијој европској пракси, од када се овакав приступ примењује, руковођена је од стране стручних, техничких департмана у оквиру управљачких, административних система локалних самоуправа, који су најчешће били и одговорни за спровођење истих (Czischke & Pascariu, 2015a). По указу Европског парламента из 2013. год. (1303/2013), државе

чланице су у обавези да прате програме стратегије и бележе напредак у постизању циљева. У ту сврху потребно је да држава чланица, у складу са својим институционалним, правним и финансијским оквиром и функцијама дефинисаним за структуралне и инвестиционе фондове, установи тела за мониторинг стратегија. С обзиром на посебну природу програма везаних за интегрални урбани развој, потребно је дефинисати посебна правила и тела за те програме. Како би се осигурала ефикасност, тим за мониторинг мора имати независност и могућност праћења и увида у рад локалних власти. Ту се, пре свега, мисли на документацију која се тиче програма дефинисаних стратегијом и акција које су предузимане у том контексту, укључујући и акције које се односе на рад административних тела, департмана. Тим за мониторинг дужан је, такође, да прати и да ли су и које акције предузете у складу са његовим запажањима и о томе доставља додатне извештаје (CPR, član 48, 2013). Где, евентуално, нема довољно стручности да се на прави начин користе информације које су на располагању, потребно је, најпре, да представници локалне самоуправе то увиде, а затим и реагују ангажовањем стручњака, консултаната, сходно материји конкретног проблема. Улога консултаната може се ограничити и само на процену квалитета, или релевантности одређених информација у оквиру стратегије, или они могу бити ангажовани у дужем временском периоду, током трајања одређениих пројеката (EC, 2015).

Финансирање

Панчево је 2015. год. почело са применом програмског система буџетирања, међутим, изостављена је јасна, логичка веза са Стратегијом развоја. Наиме, уместо да се Програмски буџет и Стратегија, као кровни стратешки документи, надовезују један на други, односно да синхронизовано делују у складу са дефинисам циљевима, постоје одређени сегменти који још увек нису компатабилни. Фундаментална разлика је у самом сету програма, који се разликују по обиму, дисциплинама и секторима. Иако се подразумева да је могуће да Програмски буџет и Стратегија развоја делују усаглашено мада не садрже идентичне сетове програма, потребно је на други начин обезбедити везу, комуникацију, између ова два документа. Затим, у плану мера и активности Стратегије постоје одређени носиоци и година за када је пројекат предвиђен, али није дефинисан извор финансирања пројеката. Ово представља значајан недостатак, јер је један од главних предуслова за имплементацију пројеката јасан извор финансирања. С тим у вези, корисно би било одредити барем могуће изворе финансирања, иако ни то није довољан степен сигурности за реализацију.

Иако се програмски буџет у основи користи за ефикасније координисање буџетских средстава и приоритизацију расхода у складу са развојном политиком, он индиректно представља и механизам за мониторинг стратегије

42 44-2017 АУ

развоја и имплементацију пројеката. Насупрот томе, стратегија такође може умногоме допринети дефинисању програма, програмских активности и пројеката буџета. Тиме се истовремено повећавају шансе за успостављање консолидованог и јасног програмског буџета и имплементацију стратегије развоја, то јест достизање заједничких циљева.

Програмски буџет би, по препоруци СКГО (2014), требало да подразумева и дефинисање индикатора за мониторинг и процену резултата: индикатори учинка, индикатори исхода и индикатори излазног резултата. Индикатори учинка обезбеђују информације о ефикасности и ефективности програма, програмских резултата и пројеката, утврђују се за циљеве, то јест изражавају их на оперативно мерљив начин. Представљају, дакле, меру за изражавање онога што се настоји постићи. Применом индикатора исхода добијају се информације о крајњем достигнућу, односно о оствареној друштвеној или економској промени. Они су посебно значајни за стратешко планирање и управљање, усмеравање средстава, а истовремено су разумљиви за ширу јавност. Индикатори излазног резултата обезбеђују информације о непосредним производима и услугама у овиру програмских активности и најчешће мере квантитет, квалитет и ефикасност (пружања јавних услуга).

СКГО (2014) наглашава да је од посебног значаја учинак мера финансираних из буџета. У том контексту подједнако су одговорне институције на националном и локалном нивоу, а основни извор информација за њихово деловање, процену ефикасности и ефективности потрошње и утврђивање приоритетних расхода произилази управо из извештаја о мониторингу. Зато СКГО предлаже успостављање униформних индикатора за јединице локалне самоуправе, који ће пружити податке о општим достигнућима програма. Униформност програма, програмских активности и индикатора обезбеђује да општине и градови међусобно пореде трошкове и квалитет услуга које пружају грађанима. Такође, униформност и усклађеност програма, активности и индикатора олакшава анализу и праћење на свим нивоима власти. Ту је, дакле, неопходно да локалне самоуправе одговорно приступе мониторингу програмског буџета и извештавају о резултатима.

Институционализација

Једна од важнијих карактеристика локалне самоуправе у Србији је њена величина - са преко 50.000 становника просечна јединица локалне самоуправе Србије представља једну од највећих у Европи. Случај је исти и са просечном површином, од око 610 квадратних километара (Vasiljević, 2007). То, наравно, подразумева одређене последице и ограничења у управљачком смислу и у спровођењу политике и закона. Најпре, правило да локална власт буде близу грађана, односно принцип субсидијарности, у овом случају важи мање него у већини других земаља. У прилог томе не иде ни чињеница да готово половина становништва

живи у јединицама локалне самоуправе са више од 100.000 становника. Панчево управо представља једну такву јединицу. Такође, поставља се и питање капацитета локалне самоуправе за спровођење свих надлежности, с обзиром на површину и број становника. Последица тога је и проблем тела или механизама за имплементацију пројеката дефинисаних стратегијом развоја (Vasiljević, 2007).

Већина локалних самоуправа, укључујући и Панчево, ову надлежност приписивала је канцеларијама за локални економски развој, што наравно није у потпуности адекватна функција за тај департман, нити је он у могућности да адекватно контролише и спроводи програме предвиђене стратегијом. У таквим околностима још је теже на прави начин приступити праћењу имплементације стратегије развоја и извештавању о њој. У нашем друштвено-политичком контексту овакав облик институционализације тренутно је тешко остварив услед ограничених капацитета и деловања локалне самоуправе и генерално стања у јавној управи. Такође, институционализација процеса мониторинга стратегије развоја, па и сама улога стратегије у планирању и развоју градова, јесте питање о којем се расправља на највишем државном нивоу. Ипак, градови су у могућности да, независно од институционалног оквира на националном, праве одређене искораке у том погледу на локалном нивоу, посебно са новинама у Закону о планирању и изградњи (2014). Тако су, рецимо, у Крагујевцу иституционализована посебна одељења за израду и одржавање географског информационог система града и локални економски развој, која се старају о даљем спровођењу започетих активности, одрживости пројеката и ажурирању базе података. Чињеница је да у неким европским земљама, као рецимо у Немачкој, стратегија развоја још увек представља само неформални облик управљања, али постоје и земље (Велика Британија, Словенија) у којима је, заједно са процесима који је прате, она део планског система и дефинисана је законским актима (Čolić, 2015).

Закон о планирању градова и округа Велике Британије (2012) препознао је стратегију развоја као део управљачког система, а истовремено и мониторинг имплементације као део истог процеса. Стога, јасно је дефинисано (члан 34) да су градови који приступе изради стратегије у обавези да прате процес имплементације, као и да благовремено о томе објављују извештаје. Мониторинг извештаји морају да садрже описе свих програма и пројеката дефинисаних стратегијом. Акциони планови, као део мониторинг система, морају да садрже детаљна упутства, објашњења за специфичне мере и програме пројеката, као и јасно описане кораке у процесу имплементације и конкретне активности у том контексту. Такође, уколико град склапа јавно-приватна партнерства, услови и обавезе обе стране морају се јасно описати и објавити у извештају. Уколико се неки од пројеката, или одређене активности, не реализују у предвиђеном року, разлози за то, као и мере које су

43АУ 44-2017

предузете, морају се такође предочити путем извештаја о имплементацији.

Како би се ефикасније примењивале стратегије, ЕУ је документом - ЦПР (CPR - Common Provision Regulation) регулисала принципе за спровођење програма и постизање циљева, квалитативне и квантитативне показатеље (члан 27). Такође, државе чланице су у обавези да објаве годишњи извештај који подразумева и активности у домену одрживог, интегралног урбаног развоја (члан 50). Поред тога, у 2017. и 2019. год., државе чланице ће морати да објаве и извештај (у складу са чланом 52е) који укључује процену спровођења интегралног територијалног развоја. Ови извештаји су у директној вези са локалним стратегијама развоја (градова и општина) и заснивају се управо на мониторингу имплементације (EC, 2015).

Партиципација

Имплементација стратегије, као и израда саме стратегије, треба да буде колективни подухват, као метод заједничког рада, што представља посебан изазов за представнике локалне самоуправе у погледу организације, али се зато знатно повећава вероватноћа за успешну имплементацију (ЕC, 2015).

Управа Града Панчева је пропознала, као значајну, улогу партиципативног буџетирања и укључила грађане у процес планирања, односно у одабир једног пројекта (у износу од пет милиона динара) који ће се финансирати из градског буџета. Наиме, грађани Панчева могли су да предложе пројекте који су по њиховом мишљењу од значаја за заједницу. Прикупљање предлога трајало је две недеље и могли су се доставити лично у Градском услужном центру и месним заједницама, али и путем интернета (и-мејлом и преко друштвених мрежа). Сакупљено је 85 идеја за пројекте, а комисија је извршила селекцију и одабрала оне који су били погодни за реализацију. Грађани су потом имали прилику да гласањем одаберу један пројекат који ће бити финансиран током 2016. год. Још увек није развијена посебна интернет платформа којом би се обезбедили униформност, прегледност и транспарентност предложених пројеката, што је свакако препорука. Такође, цивилни сектор се активира и путем анкета које организује градска управа, па тако, рецимо, грађани путем Анкете о задовољству грађана могу да укажу на недостатке, пропусте или неефикасност рада и услуга. Ипак, када је реч о комплекснијем и свеобухватнијем ангажману цивилног и комерцијалног сектора у домену одлучивања још увек не постоје значајнији резултати.

Иако су кораци које је управа града предузела на пољу партиципативног управљања позитивни и конструктивни, још увек представљају само почетак. Језгро иновација у области учешћа јавности у периоду 2014-2020. год. је у могућности заједнице да утиче на промене у урбаним срединама – ЦЛЛД (CLLD - Community Led Local Development).

Непосредни модел за ЦЛЛД потиче из програма „Лидер” (”Leader“) који се примењује у области руралног развоја локалне средине од 1991. године. Међутим, постоје, такође, успешни примери ЦЛЛД активности у урбаним областима које су вођене у оквиру програма ЕУ, али и независних програма држава чланица. Очекује се да ће ЦЛЛД подстаћи локалне заједнице да развијају интегрисане одоздо на горе приступе у околностима у којима постоји потреба да се реагује на територијалне и локалне изазове, а који подразумевају структуралне промене. Овакав приступ би могао да помогне изградњи капацитета заједнице и подстицање иновација (укључујући и социјалне), предузетништва и увећање капацитета за промене кроз развој и разумевање неискоришћених потенцијала локалне заједнице и средине. Тренутни модел ЦЛЛД је резултат више од 20 година искуства и примене у руралним подручјима. Основни систем развијен је да подстакне локална партнерства кроз почетне, критичне кораке покретања процеса ЦЛЛД и стварање поверења између локалне заједнице и представника локалне самоуправе. Тим путем ствара се основа и за успостављање партиципативног мониторинга стратегије (Czischke & Pascariu, 2015b).

Циљ ЦЛЛД програма у урбаним срединама је да промовише модел власништва заједнице кроз повећање партиципације јавности и изгради осећај колективне одговорности и ангажованости у локалном развоју. Принцип подразумева да локално становништво у што већој мери учествује у дефинисању и реализацији пројеката интегралног урбаног развоја. На тај начин се, истовремено, јача колективни дух и подиже свест грађана о проблемима и потенцијалима локалне заједнице, и увећава транспарентност у спровођењу стратегија. Такође, овакав приступ се користи и у домену управљања, на различитим нивоима, обезбеђујући да се стратешки правци локалне заједнице прилагоде и реализују у складу са регионалним и националним стратегијама. Треба поменути да ЦЛЛД није обавезан механизам мониторинга и имплементације стратегија у земљама ЕУ, али да досадашња искуства показују већином позитивне резултате у поменутим областима (Czischke & Pascariu, 2015b).

У Кохезионој политици за период 2014-2020. год., коју је усвојила Европска комисија 2013. год., дефинисане су основне компоненте, предуслови за успостављање ЦЛЛД програма у урбаним срединама:

1. Локалне акционе групе (које институционално представљају локално становништво) треба да сачињавају представници локалних јавних и приватних друштвено-економских интереса, као што су: локални предузетници, локалне власти, општине или сеоска удружења, групе грађана (мањине, старији грађани, жене/мушкарци, млади, предузетници итд.), грађанске организације и слично. Најмање 50% чланова (гласова) би требало да буду лица која нису ангажована у јавним пословима и не заступају интересе неког јавног

44 44-2017 АУ

предузећа или установе. Такође, ниједна интересна група не сме имати више од 49% представника (гласова).

2. Локалне развојне стратегије треба да буду усаглашене са одговарајућим програмима и фондовима кроз које су подржане. Стратегија треба тачно да дефинише област и становништво које се укључује, затим мора да садржи анализу развојних потенцијала и потреба заједнице, описане циљеве, као и интегралне и иновативне приступе, укључујући и мерљиве индикаторе постигнутих резултата. Стратегије треба да садрже опис акционих планова којима се показује на који начин ће се циљеви преточити у конкретне пројекте, као и план за управљање, надзор и расподелу финансија.

3. Како би се циљеви и пројекти дефинисани стратегијом ефикасно имплементирали потребно је да буду подржани од стране већине локалног становништва. То зависи и од локалних акционих група, такође дефинисаних стратегијом, које се баве партиципацијом и укључивањем релевантних група грађана у конкретне пројекте. Документом је предвиђено да стратегије обухватају популацију 10-150 хиљада грађана. Уколико постоје оправдани разлози, а које дефинише виши орган државне управе, у специфичним пројектима овај број може бити и мањи од 10.000. На основу досадашњих искустава (посебно у оквиру програма УРБАН (URBAN), финсираних од стране Европског фонда за развој) стратегије су у просеку обухватале популацију од 30.000 (ЕC, 2014).

Урбанистичко законодавство Србије увек је било препознатљиво и по начину на који је третирана партиципација у планирању кроз установљене инструменте, процедуре и механизме. Ове процедуре се првенствено

односе на формално-правни поступак, условљен правном природом плана, при чему је партиципација примарно у функцији правне сигурности учесника процеса планирања. Са последњим изменама Закона о планирању и изградњи 2014. год. уведен је и рани јавни увид (члан 45а), поред традиционалног јавног увида у нацрте планова, који се практично одвија на крају процеса, када је већ дефинисано планско решење. Кључни циљ раног јавног увида је баланс јавног и осталих интереса. И поред отпора, двостепена партиципација се полако институционализује у Србији. Рани јавни увид је уведен након тестирања различитих метода и техника партиципације јавности у примерима израде урбанистичких планова и стратегија интегралног урбаног развоја у градовима и општинама у Србији (Čolić i ostali, 2013; Miler et al., 2016).

Још један легални оквир за подршку значајнијем учешћу јавности у процесу планирања јавних политика, што укључује локалне стратегије развоја, јесте Нацрт Закона о планском систему и пратећа Уредба о методологији управљања јавним политикама, анализи ефеката јавних политика и прописа и садржају појединачних докумената јавних политика из 2016/17. Уредбом се дефинишу одредбе које се односе на партиципацију јавности и укључивање релевантних актера у процесу доношења јавних политика. Иако се ограничава на само два нивоа партиципације – информисање и консултације, и прописује сет техника консултација (фокус група, округли сто, полуструктурирани интервју, панел, анкета и прикупљање коментара), представља искорак, али и захтева проверу у локалном контексту. Такође, примена ЦЛЛД програма у градовима Србије би засигурно била извеснија уколико би се проверила на примерима и прилагодила локалним приликама.

Сл. 3. Резултати свеобухватног приступа мониторингу Стратегије развоја

Fig. 3. The results of a comprehensive approach to monitoring of the development strategy

45АУ 44-2017

ДИСКУСИЈА

Циљеви многих постсоцијалистичких градова усмерени су ка диференцијацији развојних капацитета, ревалоризацији локалних култура, традиција, занатских производњи, квалитета живота, односно свих карактеристика које град чине јединственим и просперитетним (Vanklay, 2011). То подразумева и укључивање других фактора који су раније игнорисани или сматрани безначајним у процесу управљања градовима и развијању капацитета. Посебан значај придаје се ресурсима у области културе и природним ресурсима, с обзиром да се промоција градова трансформише од примарно производне улоге ка потрошачкој, културној и туристичкој.

Кључни механизам у постизању поменутих циљева јесте промена модела и приступа управљања градовима у складу са променама и тенденцијама на глобалном, регионалном и локалном нивоу. Ту се претпоставља да локални актери имају, или развијају, капацитете да преузму одговорност за социоекономски развој и конципирање и имплементирање развојних пројеката у складу са локалним ресурсима. Такође се претпоставља и да се неће ослањати директно на подршку државе, већ и на ресурсе невладиних организација, супранационалних институција и фондова (мисли се, пре свега, на Европску унију) и других облика регионалних, националних и интернационалних партнерстава (Petrović, Toković, 2015).

У таквој средини може доћи до појаве еколошког парадокса. Појам указује да одређени структурни и искуствени контекст (природа - окружење - друштво) утиче на успостављање специфичног когнитивног оквира, који у знатној мери усмерава и често ограничава ставове актера о развојним капацитетима, препрекама и доношењу одлука (Lipeitz, 2003). Карактеристично за еколошки парадокс је да се испољава у ситуацијама када претходно развијене структуре и искуства отежавају актерима да уоче нове приступе и направе другачије изборе, било да су у питању „тврди” аспекти територијалног капитала, или се отпор према иновацијама огледа у „меким” димензијама, кроз вештине, навике, систем вредности (Storper, 2011). Без обзира на то одакле потичу, чиниоци еколошког парадокса најчешће су међусобно повезани, а неретко исходе и из инфериорног положаја мањих, периферних градова, као последица неравномерне расподеле друштвене моћи у простору (Savage, Bargnall, Longhurst, 2005). То детерминише низак степен њихове аутономије и интегритета, па се, сходно томе, онемогућава и да се развојни модел локалне заједнице профилише и координише без завидног утицаја спољних фактора. У нашој средини крајем прошлог века стање територијалног капитала знатно се погоршало, а недостатак, посебно „меких”, ресурса детектује се као некомпетентна локална администрација, доминација политичких у односу на професионалне критеријуме и недостатак комуникације између јавног, приватног и комерцијалног сектора (Mijačić, 2012).

Почетком овог века даљи пад индустријске производње и недостатак идентитета многих доминантно индустријских градова условљени су површним процесом приватизације и проблемима у привлачењу спољних инвестиција. То је додатно утицало на дисконтинуитет и диспропорцију у развоју градова на националном нивоу, стварајући јаз између Београда, као главног града, других регионалних центара и осталих градова, који постају маргинализовани у очима јавне управе и препуштени сопственим ресурсима и капацитетима (Petrović, Toković, 2015). У прилог томе иде чињеница да је концентрација развоја у Србији најзаступљенија у београдском и новосадском метрополитенском подручју са 6,7% територије, 27,1% популације, 41,6% запослених и 45,6% националног БДП-а, што указује на однос државе према регионалном развоју и степену неолибералног утицаја (Vujošević, Zeković, Maričić, 2012:204).

Значајан фокус се, дакле, ставља на субјективну димензију актера, што развој градова претвара у стратешки пројекат заједнице, заснован на њиховој перцепцији потенцијала и могућности, на шта опет могу имати утицаја многи спољашњи и унутрашњи фактори. Отуда се може говорити о томе да специфичан инструмент развоја градова представља и сам начин разумевања унутрашњих потенцијала и управљања истим од стране локалних представника, као и њихова отвореност за промене и комуникацију (Petrović, 2015).

За операционализацију и институционализацију новина неопходни су капацитети. Чињеница да су локалне власти Панчева саме, без екстерне подршке, иницирале и усвојиле Стратегију развоја, говори о одлучности за суочавање са променама у домену управљања локалним и урбаним развојем. Управљање урбаним развојем укључује успостављање стратешких праваца и мера спровођења, али и координацију различитих актера и активности, усмеравање моћи, грађење консензуса и процесе који потпомажу увођење промена, адаптација, сазнања, евалуације и мониторинга.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Трансформација управљачких система градова представља изазов, али истовремено и могућност за примену нових инструмената, који ће омогућити свеобухватан, интегралан политички, економски, социјални развој заједница. У свакој средини постоји одређен, специфичан проблем који се не може разумети, или решити у централизованом политичком систему какав је у различитим формалним и неформалним облицима присутан у нашем друштву протеклих неколико деценија. Немоћ централне власти да увиди и благовремено реагује на проблеме и потребе, као и да препозна ресурсе који се могу искористити за унапређење животног стандарда у локалним срединама, захтева већу улогу локалних власти и бољу комуникацију са вишим нивоима управљања, како би што ефикасније

46 44-2017 АУ

остварили жељене резултате. Ту је преко потребна независна и непристрасна експертиза, али и подршка комплетног логичког знања, које би требало применити у пракси.

Мониторинг имплементације представља један од кључних механизама за повећање степена реализације стратегија развоја и транспарентности читавог процеса. Нови механизми којима се служи обезбеђују јасно, логично повезивање средстава, ресурса, пре свега финансијских, затим дафинисање смерница за процену имплементираних пројеката, и, коначно, већу улогу локалне заједнице и партиципативно планирање јавног, комерцијалног и цивилног сектора. Међутим, како би се ови механизми конструктивно користили у пракси, потребно је најпре успоставити одређене институционалне капацитете за њихову примену. Велику улогу у организовању и спровођењу адекватног мониторинга имају локални представници, али и виши нивои управљања, регионални и национални. Заједничким залагањем потребно је успоставити законски и институционални оквир, уопште за управљање стратегијама развоја градова, а самим тим и за мониторинг имплементације. Без тога не постоје јасна намера и гаранција за реализацију предвиђених програма и циљева док се истовремено обезвређује улога мониторинга. Такође, неопходно је и шире мобилисање грађанства, да се што више људи привуче и оспособи да компетентно дискутује и суди, не само о одлучивању и имплементацији планова и стратегија, већ генерално о јавним питањима.

ЛИТЕРАТУРА

Akcioni plan za implementaciju strategije razvoja grada Pančeva za 2016. godinu (2016)

Bandura, A. (1977) Social Learning Theory,Englewood Cli�s, NJ, Prentice HallBarca, F. (2009) An Agenda for a Reformed Cohesion Policy: A Place–based approach

to meeting European Union challenges and expectations, Independent report, European Commission

Blagojević, Lj. (2014) Novi Beograd: Reinventing Utopia, In: Stanek, L., Schmid, C., Moravanszky, A. (eds.) Urban Revolution Now, Henri Lefebvre in Social Research and Architecture, ASHGATE, рр. 303-319.

Brenner, N. (2004) New State Spaces Urban Governance and the Rescaling of Statehood, Oxford University Press

Vanclay, F. (2011) Endogenous rural development from a sociological perspective, In: Stimson, R., Stouch, R. R., Nijkamp, P. (eds.) New Horizons in Regional Science, Edward Elgar, Cheltenham, UK, Northampton, MA, USA, рр. 59–69.

Vasiljević, D. (2007) Novi zakonski okvir za lokalnu samoupravu u Srbiji, u : Modeli organizacije lokalne samouprave, Beograd, Palgo, str. 183-186.

Vujošević, M., Zeković, S., Maričić, T. (2012) Novi evropski regionalizam i regionalno upravljanje u Srbiji, Beograd, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije

German Association of Cities (2013) Integrated Urban Development Planning and Urban Development Management – Strategies and instruments for sustainable urban development, German Association of Cities.

Godišnji izveštaj o implementaciji strategije razvoja grada Pančeva za 2015. godinu (2016)

European Commission (2015) Guidance for Member States on Integrated Sustainable Urban Development (Article 7 ERDF Regulation)

European Commission (2014) COHESION POLICY 2014-2020, Community-Led Local Development

Jessop, B. (1998) The Narrative of Enterprise and the Enterprise of Narrative: Place Marketing and the Entrepreneurial City, In: T. Hall and P. Hubbard (eds.) The Entrepreneurial City: Geographies of Politics, Regime and Representation, Chichester, John Wilez & Sons, pp. 77-100.

Keil, R. (2003) Globalization Makes States: Perspectives on Local Governance in the Age of the World City, In: Brenner, N., Jessop, B., Jones, M. and MacLeod, M. (eds.) State /Space: A reader, Blackwell Publishers, pp. 278-295.

Lipeitz, A. (2003) The National and the Regional: Their Autonomy Vis a Vis the Capitalist World Crisis, In: Brenner, N., Jessop, B., Jones, M. and MacLeod, M. (eds.) State /Space: A reader, Blackwell Publishers, pp. 239-255.

Mayer, M. (1994) Post-Fordist city politics, In: A. AMIN (eds.) Post-Fordism: A Reader, Cambridge, MA, Blackwell, pp. 316-337.

Mijačić, D. (2012) Decenija lokalnog ekonomskog razvoja u Srbiji: šta su preporuke za budućnost, Policy Brief, Belgrade, Inter

Miler, H., Verman, B., Čolić R., First, A., Begović, B., Virc, K. vJ. i ostali (2016) Upravljanje zemljištem u urbanim područjima u Srbiji, Rezultati šestogodišnje srpsko-nemačke saradnje, Mogul 1: Upravljanje zemljištem u urbanim područjima, Beograd: AMBERO Consulting predstavništvo Beograd, Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, GIZ kancelarija u Beogradu, Colorgrafx

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave RS (2016) Nacrt zakona o planskom sistemu Republike Srbije

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave RS (2016) Nacrt uredbe o metodologiji upravljanja javnim politikama, analizi efekata javnih politika i propisa i sadržaju pojedinačnih dokumenata javnih politika

Petrović, M. (2010) O izazovima lokalnog i regionalnog razvoja, Sociologija, 52(2), str. 211-215.

Petrović, M. (2014) Društvo i gradovi: između loklanog i globalnog, Beograd, ISI FFPetrović, M. (2015) Potencijali i prepreke lokalnog razvoja – percepcija građana dva

grada u Srbiji, Titus, 6-7, str. 369-386. Petrović, M., Toković, M. (2016) Neoendogeni razvoj gradova i ekološki paradoks:

studija slučaja šest gradova u Srbiji, Sociologija, posebno izdanje, str. 181-209.

Regulation (CPR) (EU) no 1303/2013 of the European Parliament and of the Council, O�cial Journal of the European Union

Savage, M., Bagnall, G., Longhurst, B. (2005) Globalization and Belonging, Sage Publications

Stalna konferencija gradova i opština (2015) Analiza (procena uticaja) strateškog planiranja i programskog budžetiranja na nivou lokalnih samouprava

Stalna konferencija gradova i opština SKGO (2014) Uputstvo za izradu programskog budžeta

Storper, M. (1997) The Regional World: Territorial Development in a Global Economy, New York, Guilford Press

Storper, M. (2011) Justice, e�ciency amd economic geography: should places help one another to develop?, European Urban and Regional Studies, 18, pp. 3-21.

Strategija prostornog razvoja Republike Srbije 2009-2013-2020 (2009)Strategija razvoja grada Pančeva 2014-2020 (2014)Horlings, L. (2012) Place branding by building coalitions. Place Branding and Public

Diplomacy, 8, pp. 295-309.Czischke, D., Pascariu, S. (2015a) The integrated approach to sustainable urban

development in 2014-2020: implementing article 7, European Regional Development Fond

Czischke, D., Pascariu, S. (2015b) New Concepts and Tools for Sustainable Urban Development in 2014 – 2020, European Regional Development Fond

Čolić, R. (2009) Iskorak planiranja ka upravljanju urbanim razvojem, u: Jerinić, J. (ed) Lokalna samouprava Propisi i praksa, Pravni bilten Stalne konferencije gradova i opština Srbije, str. 39-47.

Čolić, R., Mojović, Đ., Petković, M., Čolić, N. (2013) Vodič za participaciju u planiranju urbanog razvoja, Beograd, GIZ/ AMBERO-ICON

Čolić, R. (2015) Integrated Urban Development Strategy as an Instrument for Supporting Urban Governance, Serbian Architectural Journal SAJ 7, pp. 317-342.

ИЗВОРИ ИЛУСТРАЦИЈА

Сл. 1. Miler, H., Verman, B., Čolić R., First, A., Begović, B., Virc, K. J. i ostali (2016) Upravljanje zemljištem u urbanim područjima u Srbiji, Rezultati šestogodišnje srpsko-nemačke saradnje, Mogul 1: Upravljanje zemljištem u urbanim područjima, Beograd, AMBERO Consulting predstavništvo Beograd, Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) GmbH, GIZ kancelarija u Beogradu, Colorgrafx, p. 38.

Сл. 2. Ilustracija autoraСл. 3. Ilustracija autora

47АУ 44-2017

ПИОНИРСКИ ГРАДОВИ У ПОСТ-ЈУГОСЛОВЕНСКОМ КОНТЕКСТУPIONEER CAMPS IN POST-YUGOSLAV CONTEXTКратко или претходно саопштење, рад примљен: септембар 2016., рад прихваћен: април 2017.

Соња Јанков*

UDK BROJ: 725.8 ID BROJ: 236627468

DOI: 10.5937/a-u0-11945

* Соња Јанков, Факултет политичких наука, Одсек за теорију културе, Универзитет у Београду, jankovsonja@gmail.com

АПСТРАКТ

Рад је архитектонска анализа пионирских градова у Београду и Загребу и комплекса дечјег одмаралишта у Митровцу на Тари. Циљ рада је истицање културно-историјског значаја ових целина и указивање на могуће употребе које могу имати у савременом добу. Постављајући их у компаративни однос са пионирским градом Артеком у Украјини, који је под заштитом UNESCO-а, рад предлаже могућност коришћења ових пост-југословенских кампова за потребе уметничких резиденција и радионица о урбанизму и архитектури, како би се њихов културолошки значај ревалоризовао, а њихова едукативна функција проширила, интернационализовала и повезала са савременим високошколским образовањем и културом.

Кључне речи: пионирски град, пионирски камп, пост-југословенско, Артек, урбанизам, култура

ABSTRACT

The paper is revalorisation and architectural analysis of pioneer cities/camps in Zagreb and Belgrade and of the children’s camp Mitrovac at Tara. It is divided into an introductory analysis of the context within which pioneer camps were built and four study cases written from contemporary perspective. Artek, one of the best known pioneer camps in world, protected by UNESCO, is analysed in the paper as a paradigm for wider contextualisation of pioneer camps in former Yugoslavia. Chapter Pioneer City in Belgrade and Mitrovac at Tara emphasizes these complexes as important architectural heritage, were Mitrovac at Tara is one of the best preserved and active resorts for children. High Modernism of Vitić’s Pioneer City Today summarises the process of protecting this heritage form 1951 in 2015. The paper proposes that these Yugoslav pioneer camps can be used in contemporary art production and graduate education, by opening to resident artists and students who come to Serbia via Erasmus + exchange programme.

Key words: pioneer camp, pioneer city, post-Yugoslav, Artek, urbanism, culture

УВОД

Као поливалентне институције културе и едукације које су умерено дистрибуиране у регији, пионирски градови/кампови су данас значајан културни капитал. Са нестанком идеологије која их је градила, променама друштвено-политичких контекста и економском транзицијом, мењају се програмске, морфолошке и амбијенатлне карактеристике пионирских градова, те је неопходно указати на значај који још увек имају за средине у којима се налазе.

Заједничка архитектонска карактеристика свих пионирских градова је синергија са околином и конфигурацијом тла, а тиме и преплитање њихових композиција са природом. Разлог овоме налази се у њиховом лечилишном аспекту, као и у тенденцији архитектуре позног модернизма да буде што отворенија, светлија и прозрачнија. Временом је одбачена идеја да се објекат или комплекс „само постави на терену као независна конструкција, зарад фаворизовања инкорпорирања на такав начин да постаје вештачка топографска одлика, пратећи контуре тла и стварајући добре услове за леп пејзаж” (Mrduljaš, 2013:195). Из тог разлога су пионирски градови значајни и за историју архитектуре, али и као целине које чувају зеленило својим корпусом и спречавају да оно постане грађевинско тло.

У раду се прави дистинкција између пионирских градова и других типова институција за образовни рад са децом у слободном времену. При томе се узима у обзир разлика у урбанистичкој структури, а не то да ли су активни током целе године, јер су многи од ових комплекса запуштени и пренамењени почетком дведесетих година прошлог века. Пионирски градови, на које се рад фокусира, садрже више објеката различитих намена. Урбанистички и садржајно наликују градовима јер су издвојени од главног градског ткива и изграђени су у синергији са зеленим простором, попут одмаралишта за децу у националним парковима природе. Домови пионира и омладине, са друге стране, спајају све функције у јединствену грађевину која тежи компактности. Пионирски домови су већином инкорпорирани у постојеће урбане структуре, те могу спонтано и динамично да комуницирају са њиховим

48 44-2017 АУ

садржајима. Слични су соколским домовима који су спој спаваоница, школе, спортских и културних садржаја и чији се развој прати од 1862. год. у Републици Чешкој до Другог светског рата, након чега комунистичка партија забрањује рад соколских друштава „проглашавајући их фашистичким организацијама” (Balzam, 2014:51).

Рад садржи четири студије случаја које следе анализу контекста настанка пионирских градова, како би се истакла разлика између њих и савременог окружења у којем се налазе. Студија случаја: Артек и UNESCO фокусира се на један од најпознатијих пионирских градова у свету као парадигму за шире контекстуализовање пионирских градова у бившој Југославији. Овај део даје кратак приказ оснивања и историје Артека, архитектонских одлика и садржаја у њему, као и приказ тада насталог едукативног концепта који је био утемељен на идеологији социјализма, на основу којег је Артек интернационално служио као модел и у идејном, а не само у архитектонском смислу.

Поглавље Пионирски град на Кошутњаку и Митровац на Тари истиче успешан концепт Пионирског града у Београду из 1949. год., значајан комплекс за историју архитектуре који је сада у „веома лошем стању” (Mihajlov, 2013:146). Комплекс дечјег одмаралишта Митровац на Тари се наводи као пример одмаралишне архитектуре1 на граници југословенског позног модернизма и постмодернизма. У исто време, он је један од најактивнијих и најбоље очуваних комплекса за децу у Републици Србији. Високи модернизам Витићевог Пионирског града данас даје кратак преглед процеса стављања Пионирског града/Града младих у Загребу под заштиту, као културно-историјске целине, 2005. године. Како је Витићев комплекс у центру дискусија о анимацији заштићеног наслеђа које нема своју примарну функцију, рад даје предлоге за програме који би га реанимирали у циљу проналажења кохерентне артикулације програмског садржаја комплекса.

ИДЕОЛОШКО-ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТИ

Винкелман (Arne Winkelmann) идејни пројекат пионирских градова повезује са италијанским концептом La Colonie који је доживео пролиферацију у фашистичкој Италији (2004:118). Као установе за политички програм пионирства, пионирски градови су имали значајно место у образовању омладине у којој је било обећање социјалистичке будућности. Они су, такозвана, светла страна тадашњег детињства у Источној Европи, док су паралелно са њима постојали радни кампови у којима су године проводила и малолетна деца издајника

1 Повезивање пионирских градова са архитектуром одмаралишта, а не искључиво са образовним објектима, ослања се на истраживање Арне Винкелман (Arne Winkelmann) у докторској дисертацији Das Pionierlager Artek. Realität und Utopie in der sowjetischen Architektur der sechziger Jahre (Bauhaus-Universität Weimar, Fakultät Architektur und Urbanistik, 2004) у којој се наводи да се „у скоро свим архитекронским магазинима земаља бившег Источног блока пионирски камп наводи као типичан пример одмаралишне архитектуре”, стр. 10.

партије и народа.2 У пионирским камповима се потенцирао колективни живот кроз заједничко обедовање, учење и забаву и свако дете је било у различитим спортским тимовима и радионицама, како би „било члан многих колектива” (Winkelmann 2004:114).

Пионирски градови су уз то промовисали и модернизацију у грађевинској индустрији јер су грађени у кључном моменту за модерну архитектуру и тиме „промовисали развој релевантне префабрикације и стандардизације” (Winkelmann 2004:75). Као специфични архитектонско-урбанистички комплекси, били су полигони на којима су се конструисали нови модулари и дефинисали универзални принципи градње. Тако су у пионирском граду Артек, највећем у СССР-у по питању капацитета, до краја спроведени нови принципи зонирања из његовог мастер плана, а који су у то време у стамбеној архитектури били тек у зачетку имплементације због величине пројеката.

Ако посматрамо пионирске градове у контексту одмаралишних комплекса који су се рапидно градили у социјалистичким земљама, они урбанистички највише подсећају на концепт мегаструктуре. Као пример „урбанистички уређених комплекса који су били већи од околних насеља, мегаструктуре су имале могућност да се спонтано развијају у будућности”,3 али у већини случајева до тога није дошло због промене политичке слике и економских криза. Као велики комплекси, оне су запошљавале локално становништво.

Данас се пионирски градови налазе у различитим стањима. У активним је осавремењена едукација,4 у Пољској се фокусирају на веронауку, док је архитектура шездесетих година прошлог века у неким градовима република бившег Совјетског Савеза „потпуно демолирана или оштећена до непрепознатљивости” (Arevshatyan, 2010:9). У Северној Кореји Интернационални дечји камп Сонгдоун је до пре пет година радио пуним капацитетом, јер је лоциран на обали мора и окружен боровима, а карактеришу га широки, високи бетонски тобогани у бојама дуге који окружују белу бетонску зграду. Отворен је током целе године за децу која имају одличан успех у школи, а током лета и за иностране ђаке, примарно из Монголије, Русије, Вијетнама и чак Танзаније. Сада „једва успева да се одржи”, и поред бројних стипендија које га чине готово бесплатним, услед лоше друштвене слике коју ствара нови председник Ким Јонг-Ил (Hoyland, 2013). Са сличним проблемима бори се и пионирски град Артек, док југословенски пионирски кампови проналазе алтернативне начине одрживости.

2 О овоме говоре поготово Катриона Кели (Catriona Kelly) у књизи Comrade Pavlik: The Rise and Fall of a Soviet Boy Hero (London: Granta, 2005) и Кати Фриерсон (Cathy Frierson) и Семјон Виленски (Semyon Vilensky) у књизи Children of the Gulag (New Haven: Yale University Press, 2010).

3 Мароје Мрдуљаш као пример мегаструктуре, наводи комплекс Марина Лучица у Примоштену (Ловро Перковић, 1972), иако неки сегменти тог комплекса нису никад реализовани. Бетонски спавачи: мегаструктуре (2016), режија: Саша Бан, 51’, Хулахоп и ХТВ

4 Некада Ernst Thälmann пионирски камп, данас камп Werbellinseе.

49АУ 44-2017

СТУДИЈА СЛУЧАЈА: АРТЕК И УНЕСКО

Метафоре пионирског града Артека су град из бајке и град сунца (Winkelmann 2004:100), а контекст његовог настанка чине: забрањени град –Кремлин (Winkelmann 2004:17), совјетски град, социјални град и рапидна урбанизација током педесетих година прошлог века у којој је само Москва добила дупло више стамбеног простора. То је период када се радило на Палати Совјета као највишој згради на свету, али која није довршена услед рата и Стаљинове смрти 1953. године.

Смештен на кримејској обали Црног мора, Артек је распадом СССР-а постао део Украјине, да би рецентним променама на геополитичкој мапи припао Русији. Комбинација морског и планинског пејзажа резултирала је готово медитеранском микроклимом бујне вегетације и фауне, која је привремено станиште бројних врста птица селица. Стога, идеја о стварању Артека као лечилишта за радничку класу на тој локацији датира још од 1920. год., док се већ 1924. год., са формирањем Црвеног крста, говори о пионирском кампу за децу Совјетског Савеза. Први шатори од платна, са дрвеним подом, као и два дрвена павиљона за кухињу и кантину, уништени су током Другог светског рата од стране војника који су користили конструкције за огрев.

Од 1935. год. се говори о Великом Артеку у којем деца „различитих националности, животних стилова, навика и обичаја имају прилику да упознају совјетску империју и друже се међусобно” (Glatmann, 1969:245; Winkelmann, 2004: 34). Године 1954. раскинуло се са „победничком” стаљинистичком архитектуром и донета је одлука о коришћењу префабрикованих бетонских елемената, те је највећи део Артека изграђен од 1959. до 1965. год. по пројекту тима предвођеног Антолијем Пољанским (Anatoly Poljanskij).

Са капацитетом за 4.500 деце, Артек је компонован од осам мањих урбаних целина, од којих су две подељене на мање кампове (Polјanskij, 1966:24). Сви кампови носе називе по природи која их окружује (Морски камп, Обални, Планински, Камп чемпреса, Азурни, Речни, Шумски, Кристални, Јутарњи, итд.). Сваки од њих има свој здравствени центар, кухињу са рестораном, простор за параде и спортске активности, а повезани су друмовима који збирно имају 35km и којима је ишло 216 моторних возила у поседу кампа. Сваки од модернистичких павиљона је другачије боје, док стаклени зидови омогућавају поглед на море и чине конструкције лаким и отвореним (Сл. 1).

Највећи објекат је школа која је требало да буде повезана са нереализованим комплексом за науку, технику, уметност и спорт. У плану је била и изградња „града научне фантастике”, дечјег опсерваторијума, „куће робота” и математичког лавиринта, док су уметност и хуманистичке науке биле мање заступљене. Комплекс располаже библиотеком, просторијама за радионице, лабораторијама за експерименте за младе хемичаре, инжињере и математичаре, радио станицом за радио кампа, филмским

студиом „Артек филм”, павиљонима за музику, биоскопом, и са 15 спортских објеката грађеним по олимпијским стандардима, међу којима су и стрељана и тениски терени.

У Артеку су постављене три сталне изложбе које су, у ствари, три мала музеја – Музеј историје Артека, Музеј морске бродоградње и Музеј посвећен Јурију Гагарину. На периферији кампа су складишта за 1,5 тону хране, 45 оперативних хладњака, перионице, 4 куће са генераторима и бојлерима и канцеларије за 2.000 запослених из 68 различитих дисциплина. Током лета долазило је додатних 400 едукатора и 100 лекара различитих специјализација. Године 2004, Артек је био „највећи локални послодавац”, да би га сво особље напустило 2014. год., у периоду несугласица између Украјине и Русије (Winkelmann, 2004:49).

Артек је био огледало прогреса у архитектури и у техници, као и огледало наде у друштвени поредак. Био је симболичан трансфер ка „Новом свету мира” и новој ери; Gesamtkunstwerk (тотално дело уметности) у којем су се „друштвена утопија и архитектурална утопија слагале и преплитале” (Winkelmann, 2004:89). У њему се учитава трансфер у социјалистички модернизам, пост-стаљинистичку совјетску архитектуру која је била опонент послератној архитектури Запада. Од 2005. год. је под окриљем Унеска (United Nations Educational, Scienti�c and Cultural Organization) јер су његови циљеви „у потпуности подударни циљевима Интернационалне деценије за културу мира и не-насиља за децу света (2001-2010) за коју је Унеско водећа агенција у систему Уједињених нација“ (UNESCO, 2005:2). Рецентним политичким променама, Артек је постао и мерило одрживости пионирских градова у мењајућим политичким контекстима.

Сл. 1. Артек, насловна страница промотивне књижице, 1985 (Radjans’ka Ukraina, Кијев)

Fig. 1. Artek, the frist page of promo booklet, 1985 (Radjans’ka Ukraina, Kiev)

50 44-2017 АУ

ПИОНИРСКИ ГРАД НА КОШУТЊАКУ И МИТРОВАЦ НА ТАРИ

Спортско-рекреативни центар „Пионирски град” значајно је послератно наслеђе архитекте Рајка Татића и јединствен комплекс на подручју густе шуме Кошутњака у Београду. Подигнут као дечја колонија павиљонског типа (1946-1949), Пионирски град је првобитно обухватао 8,4ha да би се до 1962. год. проширио на 40ha. Стамбену зону комплекса чини једанаест павиљона (Сл. 2), од којих сваки има шест или седам соба, купатило, кухињу и ходник. Два су изграђена 1961. год. приликом адаптације, а потом је следила још једна адаптација 1969. године. Централни павиљон је некада садржао позоришну салу и трпезарију, а уместо њега је постављена зграда (Сл. 3) од око 5.000m2 са амфитеатром, учионицама и кабинетима (архитекте: Богдан Ћосић, Бранислав Симоновић и Милена Ћурчић, 1974-1976). Додатни садржаји су били летњи и изложбени павиљон, гаража, музеј, радионице, пошта, телефонска централа и штампарија (Mihajlov, 2013:146-147).

Парковски уређен међупростор повезује летњу позорницу, дечја игралишта и зону спортских терена која обухвата игралишта за фудбал и кошарку, терен за одбојку, терене за сквош и малу атлетску стазу. „По својој суштини, историјским, културолошким, архитектонским, урбанистичким и природним вредностима, [Пионирски град] представља јединствен комплекс на подручју града и неодвојив је део културног наслеђа Кошутњака и Топчидера” (Mihajlov, 2013:149), али и Југославије/Србије.

Упркос томе, комплекс се данас налази у запуштеном стању и не користи се његов пун капацитет. Ово се може превазићи осавремењивањем основношколског образовања и његовим усклађивањем са европским стандардима који велик акценат стављају на ваншколску наставу и културне програме за најмађе које школе креирају у сарадњи са цивилним сектором. Парк и скулптуре у њему могле би бити основ за организовање уметничких колонија које би резултирале новим уметничким интервенцијама у јавном простору, чинећи цео комплекс видљивијим у констелацији значајног наслеђа.

Дечје одмаралиште Митровац на Тари завршено је 1979. год. по пројекту Богдана Ћосића, на 1.080m надморске висине у Националном парку природе Тара који је тај степен заштите добио 1982. године. Архитектонска форма овог комплекса је пример критичког архитектонског регионализма који користи елементе амбијента и традиције да би учинио „лагани раскид са функционализмом седамдесетих” (Marić, 2015:146) и празним значењем модернизма. Спајањем структуре комплекса са околином, добиле су се одлике пионирског града (Сл. 2) који је конструисан у планинском стилу (Сл. 4) комбиновањем чврстих материјала и фасада од дрвета и апликацијом оштрих углова забата који се спуштају све до тла како би онемогућили дуго задржавање тешког и влажног снега. Комплекс припада Центру дечјих летовалишта и опоравилишта града Београда који је основан 1956. године.

Како је Тара карактеристична по зимзеленом дрвећу и великом броју падавина, одмаралиште је активније преко лета и цењено је због повољних утицаја на зравље. Комплекс одмаралишта је компонован од централног и још шест павиљона (Сл. 5) који су намењени искључиво смештају, док се у оквиру једног налази и амбуланта, доступна 24 сата. У централном павиљону, који располаже са 85 лежајева, налазе се: ресторан, кантина, рецепција, затворени базен и телевизијска сала, док се у оквиру комплекса налазе и отворени фудбалски, кошаркашки и рукометни терени, игралиште са љуљашкама, пењалицама и другим мобилијаром за игру деце и три ски лифта за почетнике са комплетном зимском опремом за друге спортове на снегу. Временом су додати и садржаји за одрасле попут сауне, фризерског салона и билијар сале.

Шест павиљона има називе који у цртицама описују Тару и од значаја су за дечју машту: Пахуља, Гора, Сунце, Борови, Звезде и Срна. Прва два павиљона имају мало већи капацитет (101 лежај) у односу на преостала четири (93 лежаја) и располажу собама са купатилима, док преостала четири имају заједничка купатила по спрату, по критеријумима заједничке станоградње у доба социјализма по којима су се градили и студентски домови. Сви су структуирани по принципу П+2+П, док су собе вишекреветне и примају 6-10 лежајева, а оне у централном павиљону по 2-4. На сваком спрату свих павиљона налази се и соба за смештај пратилаца деце, и свака има своје

Сл. 2. Урбанистичка основа Пионирског града, Београд

Fig. 2. Situation of the Pioneer City, Belgrade

Сл. 3. Улаз у централну зграду, фото: Зоран

Миленковић

Fig. 3. Entrance to the central building, photo: Zoran

Milenković

51АУ 44-2017

купатило. Сваки од павиљона, поред дневних боравака, садржи и тематске учионице, а деца током боравка имају и различите видове теренске наставе у оквиру које обилазе хранилишта за срне и уче о шумским животињама и биљкама.

Процењује се да је Митровац на Тари најбољи објекат за смештај деце у Србији и користи се за рекреативну наставу деце предшколског узраста о којој, осим пратилаца, брине 60 запослених. Иако је установа била пред гашењем 2014. год., ради се на осавремењивању комплекса и његовом прилагођавању потребама детета XXI века. С обзиром на непосредну близину Националног парка, могао би се отворити студентима биологије и екологије који често проводе време истражујући на терену, поготово онима који долазе у Србију преко студентских размена.

ВИСОКИ МОДЕРНИЗАМ ВИТИЋЕВОГ ПИОНИРСКОГ ГРАДА ДАНАС

Пионирски град у Загребу, од 1990. год. под називом Град младих Гранешина, под заштитом је од 2005. год. као културно-историјска целина, чиме је искључена могућност да једног дана постане грађевинска зона. Дело је урбанисте Јосипа Сеисла (Josip Seissеl) и архитеката Ивана Витића и Маријана Хаберлеа, грађен од 1948. до 1951. год. на површини од скоро 55ha. Двадесет стамбених павиљона и још толико оних за заједничке садржаје који су повезани пешачким стазама омогућавали су све функције града (Сл. 6). Стамбена зона која је могла да привремено смести 400 деце била је пропраћена: рестораном са кухињом, Домом културе са двораном за 450 особа, Домом технике, Домом армије, библиотеком са читаоницом, парком културе са просторима за музику, вајарство, сликарство, глуму и плес, управом Пионирског града, поштом, банком, амбулантом, хотелским смештајем за госте и парком телесне културе са игралиштима, спортским базеном и салом за гимнастику.

Средишње место окупљања је био ресторан који је уздигнут на брежуљку и има велику терасу са које се пружа видик на долину, по угледу на типологију туристичких одмаралишта у којима су павиљони за смештај „били слободно груписани око ‘друштвеног кондензатора’ (Друштвеног дома), централне зграде у којој су ресторан и други заједнички садржаји” (Mrduljaš, 2013:171). Потпуно замрли делови града су железничка станица, отворени базени за рекреацију и испитивање бродских модела.

Како су се у то време у СФРЈ градила углавном приморска одмаралишта за децу, а касније и планинска, Пионирски град је био грађен на тада далекој периферији Загреба која је почела да се гради почетком тридесетих година прошлог века, а 1945. год. се интензивније развијала у правцу стамбене четврти. При планирању, настојало се да се све функције града уклопе у форму која не би имала сличности са великим градом, него би се кроз новонађене елементе обликовања ускладили садржаји који испуњавају потребе његових корисника. Лоциран је, стога, у природном контексту, морфолошки се уклапајући у затечени неправилни терен и зеленило. Аутори су створили изузетан квалитет простора у складу са природним окружењем, постављајући терасе тако да свака зграда добије слободан видик и правилно осунчање.

Осим квалитета простора и усаглашености социјално-едукативних потреба деце са функцијама павиљона, остварена је и висока естетска вредност комплекса.

„Проматрани с дистанце, волумени павиљона једноставни су и ведри, можемо рећи са помало медитеранским дојмом; димензијама међусобно усаглашени: укупна слика је идилична, нема дисонантних тонова. [...] Тешко носиво камено постоље подржава лаку дрвену надоградњу, завршену исто тако

Сл. 4. Дечје одмаралиште Митровац на Тари, задња страница промотивне књижице, 1996 (Центар дечјих летовалишта и опоравилишта града Београда, Београд)

Fig. 4. Mitrovac at Tara, the back page of the promotional booklet, 1996 (Centre of Children’s Resorts of the City of Belgrade, Belgrade)

Сл. 5. Основа комплекса Дечјег одмаралишта Митровац на Тари. Извор документација Одмаралишта

Fig. 5. Situation of the Children’s resort Mitrovac at Tara. Source: documentation of the institution

52 44-2017 АУ

лаганим кровом (Сл. 7). Кров је у правилу једнострешан, али и када је двострешан, врло је плитак” (Odak, 2006:109).

Стопљеност малих павиљона и окружења постигнута је употребом локалних материјала – камена и дрвета – као и коришћењем метода градње који је присутан у традиционалној архитектури брдско-планинских подручја. Током шездесетих година прошлог века, блиско окружење Пионирског града доживело је експанзију станоградње изазвану наглим приливом становништва из свих делова Југославије. Пионирски град је тиме постао вредни јавни простор у изразито стамбеном, мултикултуралном насељу Загреба и данас је у потпуности интегрисан у њега, што

„представља немерљив потенцијал његовог развоја. [...] „Пионирац” би требао постати једним од епицентара загребачке Дубраве која је током последњих тридесетак година доживела страховиту трансформацију из приградског насеља у један од најбројнијих загребачких квартова [...] са око 98.000 становника од чега скоро трећину чине особе млађе од 29 година” (Križić, 2015).

Међутим, од деведесетих година прошлог века „нема јасне идеје, стратегије или програма који би омогућио потпуну трансформацију Пионирског града у Град младих” (Križić, 2015). Током 2003. и 2004. год. је обновљено десет павиљона како би пружали хотелске услуге, уз то је санирано још седам. Као један од подстицаја за ревитализацију комплекса, Крижић види колекцију од 153 уметничка рада која су настала у Пионирском граду у оквиру уметничких колонија на тему Дете у прошлости, садашњости и будућности које су се тамо одржавале у периоду од 1984. до 1989. године. Међу нереализованим сегментима уметничког савета Града младих је оснивање галерије која би служила као изложбени и едукативни простор, док од иницијалног пројекта Пионирски град нуди инфраструктурне предуслове за надоградњу спортских садржаја, као и предуслове за изградњу иновативних модела у образовању младих.

Садашња интегрисаност овог комплекса у урбану структуру Загреба ствара могућност његовог отварања програмима цивилних друштава и независне сцене, као што се отвара све више друштвених и заједничких простора у Загребу. Пионирски град/Град младих могао би исто тако бити на располагању фонду Култура нова који је намењен искључиво невладиним организацијама и као такав бити простор за различите програме који би били намењени и младима и грађанима свих узраста. Уз Музеј сувремене умјетности и Центар „Погон”, ово би било још једно место које би нудило и могућност смештаја гостујућим уметницима, поготово онима који долазе у Загреб како би стварали током периода од неколико месеци.

Како је Артек својевремено био промовисан у земљама источног блока, можда је време да пост-југословенски пионирски градови постану атрактивни на глобалној сцени, у новом, савременом, уметничком, културном и едукативном контексту. Са развојем визуелних, позоришних и аудитивних праваца који су једва запажени и у теорији уметности и медија, а ни близу тога да постану део универзитетских програма региона осим кроз краткотрајне радионице, пионирски градови би могли бити специфична едукативна места где би студенти учили о новим техникама попут theatre for development. Град младих је опремљен свим елементима који чине хотелски смештај, чак и бежичним интернетом, те има велики потенцијал за савремену културну продукцију уз едукацију о архитектонском и урбанистичком наслеђу југословенског модернизма.

Сл. 6. План Пионирског града у Загребу, аутори: Јосип Сеисел, Иван Витић и Маријан Хаберле, 1948.

Fig. 6. Plan of Pioneer city in Zagreb, authors: Josip Seissеl, Ivan Vitić and Marijan Haberle, 1948.

Сл. 7. Пионирски град у Загребу, Јосип Сеисел, аутори: Иван Витић и Маријан Хаберле, 1948, фотографија: Иван Посавец

Fig. 7. Pioneer city in Zagreb, authors: Josip Seissеl, Ivan Vitić and Marijan Haberle, 1948, photo by Ivan Posavec

53АУ 44-2017

ЛИТЕРАТУРА

Arevshatyan, R. (2010) Blank Zones in Collective Memory or The  Transformation of Yerevan’s Urban Space in the 60s, Red Thread br. 2, str. 1-10.

Balzam, R. (2014) Kulturno-istorijska vrednost Sokolskog doma „Dom kulture” u Subotici, Dinulović, R. et all., Arhitektura objekata domova kulture u Republici Srbiji, Novi Sad, Fakultet tehničkih nauka, str. 45-60.

Vuković, R. (1979) Šesti salon arhitekture, Beograd, Muzej primenjene umetnosti Winkelmann, A. (2004) Das Pionierlager Artek. Realität und Utopie in der sowjetischen

Architektur der sechziger Jahre, Weimar, Fakultät Architektur und Urbanistik Kelly, C. (2005) Comrade Pavlik: The Rise and Fall of a Soviet Boy Hero, London, Granta Marić, I. (2015) Regionalizam u srpskoj modernoj arhitekturi, Beograd, Institut za

arhitekturu i urbanizam Mihajlov, S. (2013) Rajko M. Tatić: 1900−1979, Beograd, Zavod za zaštitu spomenika

kulture grada Beograda Mrduljaš, M. (2013) Building the A�ordable Arcadia. Tourism development on

the Croatian Adriatic coast under state socialism, u: Beyer, Е. et all., Seaside Architecture and Urbanism in Bulgaria and Croatia, Berlin Jovis Verlag, GmbH, pp. 171-207.

Odak, T. (2006) Sinergija sa krajolikom, Arhitektura br. 217, temat: Ivan Vitić, Zagreb, Udruženje hrvatskih arhitekata, str. 105-116.

Poljanskij, A. (1966) Artek, Moskva, Izdatelstvo NaukaRadojković, B. (1981) Sedmi salon arhitekture, Beograd, Muzej primenjene umetnosti Frierson, C., Vilensky, S. (2010) Children of the Gulag, New Haven, Yale University Press

Електронски извориArtek—Internacionalni centar za decu i omladinu, zvanična internet prezentacija,

<http://www.artek.org>., 1.8.2016.Križič, I. (2015) Pionirski grad bi trebao uistinu postati Grad mladih, Pogledaj.to, Zagreb,

<http://pogledaj.to/arhitektura/pionirski-grad-bi-uistinu-trebao-postati-grad-mladih/>.,11.5.2016.

Proposal for the Establishment of the Artek International Youth and Children Centre under the Auspices of UNESCO (2005), <http://unesdoc.unesco.org/images/0014/001403/140399e.pdf>., 1.8.2016.

Hoyland, K. (6.8.2013) North Korea’s summer holiday camp for children, BBC World Service, <http://www.bbc.com/news/magazine-23360848>., 1.8.2016.

Centar dečjih odmarališta Grada Beograda, <http://www.cdlbgd.rs/>., 8.9.2016.

Документарна телевизијска грађаBetonski spavači: Megastrukture (2016), režiser Saša Ban, 51’, Hulahop i HTV

55АУ 44-2017

САВРЕМЕНИ ТРЕНУТАК АРХИТЕКТУРЕ СТАНОВАЊА НА ГЛОБАЛНОМ НИВОУ - HOUSING 15CONTEMPORARY MOMENT OF RESIDENTIAL ARCHITECTURE AT THE GLOBAL LEVEL - HOUSING 15Рад примљен: децембар 2016., рад прихваћен: април 2017.

Владана Петровић*, Александар Кековић**, Наташа Петковић-Гроздановић***, Мирко Станимировић****, Марјан Петровић*****

UDK BROJEVI: 728:069.9(497.11)”2015”728(100)”2010/2015”

ID BROJ: 236630796DOI: 10.5937/a-u0-12664

АПСТРАКТ

„Да су архитектонске изложбе незаобилазни и значајни део у развоју архитектуре уверавају нас изложбе чија пракса датира још из првих деценија ХХ века - Париске изложбе (Salon d’Automne), на којима су изложена и три манифестна изложбена пројекта Ле Корбизијеа, затим Берлинске изложбе у другој половини ХХ века (Interbau 1957, IBA 1987), на којима је промовисана постмодерна кроз обимни подухват урбане обнове, до друге деценије ХХI века и Венецијанског бијенала 2014 (La Biennale di Venezia) са темом Сто година ,модернитета” (проф. арх. Дарко Марушић, цитат из увода каталога HOUSING 15).

HOUSING 15 је изложба која је настала на иницијативу Катедре за становање Грађевинско-архитектонског факултета у Нишу, са циљем да се прикаже савремена архитектура становања на глобалном нивоу. Изложба је приказана у оквиру манифестације БИНА 2016 и пратио ју је и округли сто на тему Савремени тренутак архитектуре становања на глобалном нивоу. Идеја округлог стола била је да се упореде домаћа и инострана искуства у овој области и укаже на однос модерног, односно данашњег електронског, доба према архитектури стамбених објеката. Специфичност ове изложбе у односу на остале манифестације сличног карактера јесте да се поред архитектонско-обликовне презентације објеката јавља и научно-стручна рецензија радова дата од стране међународног научно-уметничког одбора изложбе.

Рад је настао као сажетак дискусије вођене на округлом столу и у њему је дат приказ виђења проблема, одговора и закључака који се односе на стамбену архитектуру данашњице из перспективе струке.

Кључне речи: савремена архитектура, стамбена архитектура, међународна изложба HOUSING 2015, БИНА 2016

АBSTRACT

„That architectonic exhibitions are an indispensable and signi� cant part of the history of architecture has been proven by numerous exhibitions dating back from the � rst decades of the 20th century, the Paris exhibitions (Salon d’Automne), where three manifest exhibition designs by Le Corbusier were presented, promoting a new system of values of the forthcoming modernist movement, then the Berlin exhibitions in the second half of the 20th century (Interbau 1957, IBA 1987) where the Postmodern was promoted, up to the second decade of the 21st century and the Biennial in Venice (La Biennale di Venezia, 2014), whose uniting topic was One Hundred Years of ,Modernity” (prof arch Darko Marušić, quote from the catalogue of the HOUSING 15).

HOUSING 15 is an exhibition that was created on the initiative of the Department of Residential Building, Faculty of Civil Engineering and Architecture, University of Nis, in order to present the modern housing architecture at the global level. The exhibition was shown at the BINA 2016 and was followed by a round table discussion upon the topic Contemporary moment of residential architecture at the global level. The idea of the round table was to compare domestic and international experience in this � eld and draw attention toward the attitude on the present, electronic time considering the development of the residential architecture. The speci� city of this exhibition, compared to the other events of a similar nature, is that in addition to architectural design the scienti� c expert reviews for the selected works are also presented, given by the international scienti� c and artistic committee of the exhibition.

The paper is the summary of the discussion held at the round table, and it presents the potential problems, answers and conclusions relating to residential architecture today from the professional perspective.

Keywords: modern architecture, residential architecture, international exhibition HOUSING 2015, BINA 2016

* Владана Петровић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Александра Медведева 14, s.vladana@gmail.com

** Александар Кековић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Александра Медведева 14, kekovic.aleksandar@gmail.com*** Наташа Петковић-Гроздановић, Универзитет у Нишу, Грађевинско- архитектонски факултет, Александра Медведева 14, natasapetkovic83@gmail.com**** Мирко Станимировић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Александра Медведева 14, wireframe22@gmail.com***** Марјан Петровић, Универзитет у Нишу, Грађевинско-архитектонски факултет, Александра Медведева 14, petrovicmarjan77@gmail.com

56 44-2017 АУ

УВОД

У савременим друштвеним околностима питање становања, однос функције и форме стамбеног простора, изузетно је комплексно и зависи од великог броја различитих аспеката. Потпомогнут наглим технолошким напретком, динамичан развој савременог друштва – истовремено праћен феноменима и индивидуализације и глобализације, утицао је на промене у друштвеним околностима које су се одразиле и на перцепцију животног простора. Стан, односно кућа, у данашње време доживљава трансформацију у погледу улоге коју треба испунити, па тако долази до трансформација стамбеног простора, како на функционалном тако и на структурном нивоу.

Међународна изложба HOUSING 15, као и догађаји који су пратили ову изложбу, има за циљ да прикаже развој савремене стамбене архитектуре кроз примере различитих стамбених концепата примењиваних, како у свету тако и у Србији, као и да идентификује и укаже на неке њихове заједничке именитеље.

Изложба је организована у оквиру катедре Зграде за становање Грађевинско-архитектонског факултета Универзитета у Нишу и приказана је и у оквиру 11. Београдске интернационалне недеље архитектуре – БИНА 2016 у Галерији РТС-а у Београду.

Међународни научно-уметнички одбор, који чини 14 угледних професора и архитеката из 11 земаља, изабрао је 45 радова (из 22 државе, са пет континената) у три категорије: 1. Реализовани архитектонски објекти, 2. Архитектонски пројекти и 3. Експерименти и истраживања у области становања. Кустоси изложбе били су проф. арх. Дарко Марушић и проф. др Александар Кековић.

Проф. арх. Дарко Марушић, дајући критички приказ изложбе, наводи: „По својим основним програмско-организационим карактеристикама и по ономе што је приказано на самој изложби, може се констатовати да нишка изложба, у својој мотивационој основи, тежи афирмацији научно-уметничке компоненте архитектуре становања у простору/времену применом основног принципа „Више од саме изложбе”. Нишка изложба, наиме, не остаје само у оквирима „прегледа стања”, у овом случају, стамбене архитектуре у свету. Нишка изложба, дакле, покреће и отвара питања систематичног приступа анализи и елаборацији стилског правца неомодерне” (проф. арх. Дарко Марушић, цитат из увода каталога HOUSING 15).

Као део програма изложбе, организован је округли сто са циљем отварања тема за разговор у области становања у земљи и иностранству у периоду 2010–2015. год. Тема округлог стола била је Савремени тренутак архитектуре становања на глобалном нивоу. Учесници округлог стола, међу којима је било и аутора радова приказаних на изложби (Горан Војводић, Игор Марић, Јелена Ивановић Војводић, Дарко Марушић, Миленија Марушић, Борислав Стојков, Александар Кековић, Славиша Кондић и др.), изнели су

РеализацијаЗграда Bâtiment,

Hamonic + Masson & Associés,

Париз, Француска, 2015.

RealizationBâtiment Home,

Hamonic + Masson & Associés,

Paris, France, 2015.

РеализацијаКућа Afsharian,

eNa DesignКерманша, Иран, 2014.

RealizationAfsharian’s House,

eNa DesignKermanshah, Iran, 2014.

РеализацијаAUDIO BM,

Архитектонски атеље AM, Кековић А., Петровић М.,

Кондић С., Србија, 2011.

RealizationAUDIO BM,

Architectural studio AM, Keković A., Petrović M., Kondić S., Serbia, 2011.

57АУ 44-2017

своје виђење проблема са којим се свакодневно сусрећу у реализацији пројеката. Модератори округлог стола били су: проф. др Јелена Ивановић Војводић, директор БИНА-е и проф. др Александар Кековић, председник Организационог одбора изложбе.

САВРЕМЕНИ ТРЕНУТАК АРХИТЕКТУРЕ СТАНОВАЊА НА ГЛОБАЛНОМ НИВОУ

(дискусија округлог стола на ову тему одржана у оквиру изложбе HOUSING 15 у склопу 11. БИНА-е)

* * *

• Виђење квалитета становања у 21. веку, виђење презентованих радова, виђење свог рада у односу на презентоване радове

Игор Марић: Становање је широка тема и амбивалентни су односи архитеката према становању. Има архитеката који се уопште не баве становањем, случајно или намерно, зато што сматрају да је стамбена архитектура мање важна категорија у односу на архитектуру објеката јавне намене или специфичних појединачних објеката. Већина ипак становање схвата као примарни задатак у архитектури.

Стамбена архитектура је кроз историју претежно била уједначена као макроструктура. Разлике су чешће биле у детаљима, а мање у усвојеним моделима. Камило Зите то јасно истиче када каже да је град једно хомогено тело сачињено од становања, а да се издвајају појединачни простори и објекти као што су тргови, паркови, палате итд. Многи европски градови се одликују таквим приступом у стамбеној архитектури.

Београд педесетих, шездесетих, па све до осамдесетих година прошлог века, у доба модерне и интернационалног стила, одликују нови делови града који имају ту хомогеност стамбене изградње у којој се истичу објекти друге намене.

Данас, када се гради више појединачно, објекат по објекат, а мање већи стамбени комплекси, стамбена архитектура постаје поље за истицање, или инвеститора или архитеката, а резултат су најразноврсније креације, што се уочава и у радовима на овој изложби, како страних тако и домаћих аутора.

Симболично би пример једног дела блока на углу Булевара краља Александра и Ул. Милана Ракића из 1991. год. могао да буде истакнут као почетак таквог приступа. Позиција у изграђеном урбаном амбијенту са јединственом регулацијом, где су појединачне куће пројектовали различити архитекти користећи различите материјале и естетике је његова карактеристика. Овај принцип је, међутим, почео да буде примењиван и код блоковске изградње те и код социјалне стамбене изградње. Може да се уочи да је то постао светски тренд чак и у врло дисциплинованим срединама.

Сада се поставља питање предности и недостатака таквог система. Ти некадашњи, усклађени - хомогени системи код нас још увек стварају слике градова, и у складу са Зитеовим одговорима на питања шта је становање и шта је, у ствари, град и како се формира ликовна слика града, та униформност и даље оставља врло добар утисак када дођете у било који такав град. Где је та мера између униформности и појединочности - не знам! Чини ми се да се превише далеко отишло у тежњида свака зграда буде нешто друго, да свака зграда искаже свој его, а не размишља се много о тој целовитости „градске коже“. Не кажем да је једно боље или друго, али имам утисак да се та мера више уопште ни не тражи.

Миленија Марушић: Сагледавајући ову импресивну изложбу, стичем утисак да се становање помера са свих граница на којима је до сада било. Некада је становање звучало крајње пежоративно и то никада нисмо прихватали, ни Дарко ни ја. Сада се тако не говори, не чујем да се говори да се неко бави стамбењацима, као што је

РеализацијаВишепородична стамбена зграда, ИАУС, Марић И., Манић Б., Никовић А., Београд, Србија, 2013.

RealizationMultifamily housing, IAUS, Marić I., Manić B., Niković A., Belgrade, Serbia, 2013.

РеализацијаСтамбена зграда Крунска,Biro VIA, Војводић Г.,Катић М., Радишић Д., Београд, Србија, 2012.

RealizationResidential building Krunska, Biro VIA, Vojvodić G., Katić M., Radišić D., Belgrade, Serbia, 2012.

58 44-2017 АУ

раније био случај. Сматрам да би уз слике објеката морале да стоје и ситуације, јер кућа никада није сама за себе и мора бити у контексту.

Горан Војводић: Oви радови који су пред нама чине „светску” продукцију. Сигурно је да је селекција радова прављена тако да су бирани таргетирани бирои или појединци чији су радови утемељени на квалитету, јер заједнички именитељ свих радова на изложби јесте квалитет. Са друге стране, ово што је пред нама је квалитет који је толико мало заступљен, не само у срединама одакле стижу радови двадесет две земље, укључујући и нашу, него генерално, дакле ови радови не приказују пресек реалног стања. То је моје лично запажање када посматрам архитектонску струку, па самим тим и реализације. Можда су те друге средине одмакле у погледу реализацијa бар, онoга што је минимално потребно да се задовоље критеријуми естетике и квалитета овог времена а да бисмо га могли сматрати архитектуром.

* * *

• Да ли данас постоји филозофија становања која произлази из културе или нам прописи, односно нормативи, постављају услове живљења?

Горан Војводић: Нормирање у оквиру станоградње се није мењало деценијама, али се свакако може препознати тај негативни контекст који димензију стана своди на минималне могуће мере. Ситуација је таква да је потребно пројектовати што више станова. Финансијски норматив је норматив којим се руководи већина која се бави пројектовањем и односи се на нето квадратуру зграде коју инвеститор продаје. Пошто имамо узрочно-последичне везе између бруто грађевинске квадратуре и нето квадратуре која је из ње проистекла, онда нето није оно што је нето, јер више не постоје комуникације (вертикалне, хоризонталне), степенице, места окупљања на нивоу објекта, већ је једина мера квадратура стана. То је норматив данас, нормативни сегмент данашњег пројектовања. То је једна димензија која виси свима као мач над главом, то је напросто и одговор на питање како себе позиционирати као архитекту у јединицама система, у односу на оне који су

преко пута вас и од којих вам, у ствари, све и проистиче, јер без инвестиција нема ни нама, на неки начин, живота, осим ако немате среће и неке професионалне утемељеносити да сопсвеног инвеститора натерате да размишља на неки други начин који дозвољава једно квалитеније становање, а онда и животно окружење. У принципу, потребе се данас мењају, филозофија становања се данас мења, али неке димензије ипак остају, некадашњи минимум се претворио у оптимум и максимум заједно.

Борислав Стојков: Михајло Чанак је правио нормативе који су оставили траг на стамбеној архитектури Новог Београда. Други облик нормирања је проистекао из београдског стана, то су станови који су пројектовани тридесетих година прошлог века које су архитекте и инвеститори преузели као један нови стил живота - стил београдске породице. Из тог периода је мноштво станова који су сви на исти начин пројектовани. Данас постоји трећа врста станова – инвеститорска. Можемо замислити која норма проистиче из те врсте станова, и како то функционише код нас! Ко је тај ко уопште диктира норму и да ли неко треба да је диктира? Некада је то била култура, стил живота који је норму налагао, онда су постојали прописи, а данас је то потпуни хаос.

Јелена Ивановић Војводић: Ја бих се позвала на модел београдског стана који сматрам успешним јер је имао централни простор који је био фантастичан мултифункционални простор из ког се комуницирало са свим осталим просторијама. У тој типологији присутно је и све остало, не само стан. Штајнер (Dietmar M. Steiner) је, на претходном симпозијуму, на отварању ове манифестације, дао један предлог како би суштински могло да се унапреди становање. Он је поставио питање шта то разликује типoлогију једних простора у односу на друге и дао одговор да је то висина простора - минимална висина код стамбених простора је 2.60m, а код пословних 2.80m. Он је, у ствари, предложио да се та висина повећа како би станови у будућности били што флексибилнији и мултифункционалнији и могли да служе и за неке друге намене. То је као да гледамо у будућност, то поскупљује градњу, али доприноси квалитету простора.

РеализацијаDolomitenblick, Plasma Studio (В. Британија, Кина, Италија), Секстен, Италија, 2012.

RealizationDolomitenblick, Plasma Studio (UK, China, Italy),Sexten, Italy, 2012.

59АУ 44-2017

Славиша Кондић: Проблеми су оне норме које имамо, а које не поштујемо, конторола тих норми и неселективно тржише. За нешто што је рађено за страно тржиште није потребна норма, само тржиште је норма, сам корисник бира свој стан и зна да неће спаваћу собу ужу од 3m. Ми имамо проблем и са тим што наш корисник нема осећај када уђе у празну собу колики је то простор. Имамо и проблем са професионалном етиком, корупцијом, неселективношћу, a и куповна моћ је проблем, зато што многи људи на нашем тржишту не могу да приуште себи нешто више. То је веома сложена тема, која заслужује опширну стручну расправу.

Миленија Марушић: Што се тиче норматива о којима је овде било речи, ми архитекте смо их правили. Последњи нормативи који су прављени за становање и који су сада на снази су лошији од оних које је правио Мика Чанак, а и тада нису били како треба, и тада су били минимални, а сада су још минималнији. Сами смо криви, јер је била бирана група људи која ће их правити и ми сада морамо да их користимо.

На питање часописа Архитекта: „Шта је то добар стан?“, мој одговор је био: „за сва времена јесте стан који је удобан, то је стан који може да се организује за потребе једне породице, која се мења и расте. Добар стан је када ви уђете у простор и не морате да палите светло у подне у ходнику, већ вас дочека дневно светло кроз двокрилна или једнокрилна стаклена врата дневне собе. Исто тако, добар стан не може бити оријентисан на једну страну света, већ мора да гледа на две стране, од којих је бар једна сунчана, никада не може бити искључиво оријентисан на врео запад и хладан север. Такође, добар стан мора да има лођу, која је данас углавном затворена или зазидана - да бисте ви увукли спољни простор у стан он мора бити његов део и ту морају бити бар две столице на које може да се седне. Прозор, у било којој соби, мора да гледа у небо, у дрво, никако у суседни зид. То је оно што је за сваки стан битно. То су неписана правила која се преносе из генерације у генарацију и за која нам нису потребни нормативи.

Игор Марић: Када говоримо о организацији појединачног стана, то првенствено зависи од пројектног задатка који усмерава пројектанта према кориснику. Култура становања

и стил живота кроз време се мењају, као и начини и филозофија организације стана, тако да функција није строго зацртана него се прилагођава, од случаја до случаја.

Имамо линеарно организован стан, централно или биполарно, или на многе друге начине. Ту се ради о економској моћи друштва и појединаца и интимности. Када пређемо на јавни сегмент организације становања приступ је, можда, још битнији.

Јелена Ивановић Војводић: На западу се вешто врши пропаганда архитектуре која диктира, на неки начин, филозофију становања, и то кроз форму: најлепших сто објеката, најбољих сто објеката, најбољих сто станова и др., тако да се, у том смислу, на један мало једноставнији, афирмативнији начин говори о архитектури. Таква пропаганда архитектуре врши се кроз часописе, модне часописе, кроз лајфстајл магазине и публика то гледа. Свим читаоцима је важно да знају у који простор је најбоље да уложе новац, како изгледа тај простор, какав је то стамбени комплекс као и који је то део града, што све заједно представља приказ једног животног стила који није диктиран искључиво нормативима.

* * *

• Прокоментаришите ситуацију урбаног склопа у контексту становања? Како тумачите, везано за урбани склоп, да у истој улици, са истом грађевинском регулативом, имате две различите висинске регулације - објекат са четири етаже и преко пута њега објекат са осам етажа?

Горан Војводић: То се може протумачити способношћу инвеститора да се имплементира у структуре начином на који му је дозвољено да то уради.

Славиша Кондић: Такве ситуације имамо и у плановима - када имате мању и већу парцелу у једном низу, сам план прописује да се на већој парцели може градити објекат веће спратнсти, а на мањој парцели објекат мање спратности, тако да имамо кућу до куће различитих спратности и на тај начин се формирају урбани склоп и сиулета града.

РеализацијаSavonnerie Heymans,

MDW Architecture (Белгија), Xavier De Wil, Marie Moignot & Gilles

Debrun, Брисел, Белгија, 2011.

RealizationSavonnerie Heymans,

MDW Architecture (Belgium), Xavier De Wil, Marie Moignot & Gilles

Debrun, Brussels, Belgium, 2011.

60 44-2017 АУ

Игор Марић: Урбани склоп треба да има униформност. Имам неколико изведених интерполација у граду и те интерполације сам лично покушавао да ускладим са околином на начин да то буде негде између ауторског и униформности која улицу чини једном целином.

Горан Војводић: Неке ситуације се дешавају и због етапа кроз које пролазимо, где се врши редукција свих наших пројеката. Архитекта као појединац мора да се избори за сопствени ангажман и позицију, прво код својих инвеститора, а онда са сечом пројектне документације од стране такозваних меродавних, говорим о секретаријатима, јавним комуналним предузећима и осталима, са којима имају прилике да се сретну сви овде присутни који се баве пројектовањем и реализацијом. Нама се то дешава, не само у структурама где носимо своје пројекте, него и тамо где су они који норме и нормативе данас формирају и праве доминантан правац, који вам не пружа могућности и не дозвољава слободу.

* * *

• На који начин контекст данашњег времена дефинише пројектовање станова?

Игор Марић: Као што сам раније коментарисао тему хомогеног приступа наспрам разнородног, тако желим да констатујем да је време стилова прошло. Сада имамо много праваца, као што су постмодрена, деконструктивизам,

друга модерна, и у свему томе изражену индивидуалност ауторства које се потцртава. Мене више од функције самог стана, која није занемарљива, и истиче се као примарна, интересују локација, уређење околног простора, јавни простори у згради и ван ње. Када у нашој средини имате претежно мале станове, изузетно је значајно да сви заједнички простори буду квалитетни и надоместе те минималне егзистенцијалне стандарде. Ликовни и естетски аспекти, ненаметљива материјализација дају квалитет укупном утиску и доприносе осећању фамилијарности простора.

Миленија Марушић: Данашње време дефинише тржиште малих станова, али не треба говорити о малом стану као о нечему јако лошем. Мали стан мора бити добро организован, исто као и велики. Није проблем у томе што су сада мали станови, него што су нормативи лоши. Није проблем у броју малих станова, него је проблем у томе како организовати тај мали простор. Ако има и само 25m2 треба га добро организовати, добро уклопити и објекат у коме се он налази добро поставити.

Игор Марић: Мали стан од 25m2 може бити комфоран, то уопште не зависи од његове величине, него од функције, сигурности, светла, грејања. Ако смо баш присиљени да пројектујемо за данашње тржиште мале станове, онда треба направити леп улаз у зграду, поставити клупе испред зграде, направити улаз који је широк, леп и осветљен ходник.

ПројекатНасеље „Расадник“,

proASPEKT, Лојаница В., Пештерац С., Мијовић М.,

Цвејић В., Констандинидис М., Вучековић В., Илић Н.,

Србљак М., Динић Т, Лазаревац, Србија, 2013.

ProjectResidential complex

„Rasadnik“, proASPEKT, Lojanica V., Pešterac

S., Mijović M., Cvejić V., Konstandinidis M., Vučeković V., Ilić N., Srbljak M., Dinić T.,

Lazarevac, Serbia, 2013.

ПројекатB HOUSE,

TEKING Architecture, Кондић С., Николић В., Пенић М., Васов М.,

Београд, Србија, 2015.

ProjectB HOUSE,

TEKING Architecture, Kondić S., Nikolić V., Penić M., Vasov M.,

Belgrade, Serbia, 2015.

61АУ 44-2017

Горан Војводић: Минимум који ће се инвестирати у окружење и зону која је јавна, данас не постоји.

Ружица Савић: Поред великог броја малих станова, јављају се и инфраструктурне последице и промене које се односе на број обданишта, школа, гаража, паркинга и др.

Јелена Ивановић Војводић: Оно што би у стамбеној градњи била нека будућност, видимо на овим примерима, где су мали градови састављени од стамбених елемената који, у ствари, имају мешовите функције, обједињују у себи све. Поставља се питање да ли је то прави модел за становање будућности?

ЗАКЉУЧАК

Три су чиниоца која одерђују и дефинишу изградњу стамбених објеката - функција, конструкција и форма. Оно што се може уочити на основу радова приказаних у оквиру изложбе HOUSING 15 и на основу разговора у оквиру округлог стола са темом Савремени тренутак архитектуре становања на глобалном нивоу јесте да је до значајнијих померања, у односу на стамбене објекте настале у пређашњим периодима модерне, дошло примарно на пољу форме. У електронској ери долази до трагања за новим естетикама подржаним технолошким напретком. Изражајне промене које се могу запазити на овом пољу карактерише, пре свега, артистички приступ у процесу обликовања, где визуелни утисак преузима примат у перцепцији архитектуре.

Сумирајући своје утиске изложбе и округлог стола, проф. арх. Горан Војводић закључује да је становање, иако на први поглед крајње индивидуализовано, добило

један глобални карактер. „Оно што је заједничко свим презентованим радовима јесте да је свака од ових кућа практично као карта шпила који можемо промешати, а затим позиционирати у потпуно друге средине од оних које су пројектоване, стваране или чак реализоване”.

У публикацији која прати ову изложбу, проф. арх. Дарко Марушић закључује да третман фасадног платна заузима централно место у обликовању, при чему се истраживање концентрише на ликовну композицију елемената фасадне равни: 1) углавном на ритмично покренуту диспозицију прозорских отвора и декомпоновање на нове шеме које асоцирају на дигиталне кодове и чипове 2) минималистички третман појавности архитектуре објеката у простору уз артистичку вештину компоновања фасадних елемената и сугестиван ликовни сензибилитет и 3) употребу боје у циљу акцентовања појединих елемената или целог објекта и тежњу ка стварању идентитета.

Опште слагање међу свим учесницима округлог стола било је да радови приказани на изложби приказују тренутно најбоље реализације на светској и домаћој сцени, али да никако не дају реалан пресек стања и садашњег тренутка у савременој архитектури зато што она зависи од бројних ограничења која владају у некој средини. Свесни архитектонске реалности, учесници су се сложили да би било пожељно следећу изложбу тематски орагнизовати као преглед локалне или регионалне савремене стамбене архитектуре. „Ово што се овде дешава је пресек стања на нивоу промила, не процента”, закључио је на крају Горан Војводић.

ЕкспериментMодел флексибилне организације стана и склопа типског спрата стамбене зградe, Јовановић Г., Станимировић М., Момчиловић – Петронијевић А., Станковић В., Илић Ј., Србија, 2014.

ExperimentModel of ¯exible ¯ats organization and assembly of typical ¯oor apartment building, Jovanović G., Stanimirović M., Momčilović – Petronijević A., Stanković V., Ilić J., Serbia, 2014.

ЕкспериментМодел индивидуализације вишепородичног становања,Стоиљковић Б., Петковић-Гроздановић Н., Јовановић Г., Станојевић А., Брзаковић М., Србија, 2015.

ExperimentModel of collective housing individualization,Stoiljković B., Petković-Grozdanović N., Jovanović G., Stanojević A., Brzaković M., Serbia, 2015.

63АУ 44-2017

СТАМБЕНА АРХИТЕКТУРА И КУЛТУРА СТАНОВАЊА У КАСНОЈ АНТИЦИ НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕARCHITECTURE RESIDENTIELLE ET CULTURE DE L’HABITAT DANS L’ANTIQUITE TARDIVE SUR LE TERRITOIRE DE LA SERBIE

Награђена докторска дисертација

Грађевинско-архитектонски факултет, Универзитет у НишуКандидат: Александра МирићМентор: проф. др Нађа Куртовић Фолић, Универзитет у Новом СадуКоментор: др Dominique Tardy, директоркa истраживачког тима Националног центра за научна истраживања и Школа докторских студија 483, Друштвене науке, Универзитет Лион 2Чланови менторске комисије: проф. др Горан Јовановић, Универзитет у Нишу, проф. др Петар Митковић, Универзитет у Нишу и проф. др Renaud Robert, Универзитет Бордо 3, Француска

Институт за архитектуру и урбанизам Србије већ више година у јануару месецу додељује Награду „Милорад Мацура” за најбољу докторску дисертацију одбрањену у претходној школској години. Ову награду за школску 2015/2016. год. добила је др Александра Мирић, дип. инж. арх. - мастер, која је тезу бранила на два факултета - Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу и Школи докторских студија Универзитета Лион 2 у Француској. Др Александра Мири ћ је проучавала веома сложен проблем стамбене архитектуре и стамбене културе у касној антици на подручју данашње Србије и дошла до закључака који су одредили место касноантичке римске стамбене архитектуре овог подручја у укупном архитектонском стваралаштву Римске империје и вредновала је стамбену културу, овде насталу у сложеним друштвеним условима, у односу на друга, географски и историјски различита подручја римске државе. Истраживањем архитектонског стваралаштва и културе становања, др Александра Мирић је значајно унапредила трансдисциплинарну методологију научног рада и тиме несумњиво допринела утврђивању разноврсности стамбене културе различитих подручја огромне територије коју је обухватало Римско царство. Уважавање те разноврсности је једна од главних вредности и тековина античке цивилизације.

Тема дисертације

Стамбена архитектура антике на тлу Србије је релативно касно постала предмет интересовања истраживача. Дуго у сенци монументалних споменика јавне архитектуре, резиденцијални објекти су само повремено били изучавани, углавном у оквиру заштитних ископавања током инфраструктурних радова. Због тога се, са изузетком резиденцијалних објеката елите, о стамбеном програму

архитектуре из периода античког Рима на територији савремене Србије знало веома мало. Чињеница да су многи локалитети истраживани током више деценија, а да о њима јавност веома мало може сазнати из публикованих списа, наводи на закључак да резултати истраживања нису објављивани редовно. Због тога је др Александра Мирић прво обавила веома исцрпан преглед теренске писане, цртане и фото документације. То је чинило полазиште њених даљих истраживања које је обавила паралелно у различитим институцијама и на терену у Србији, као и у Школи докторских студија 483, Друштвене науке Универзитета Лион 2 и у неким другим установама у Француској. Истраживања у Француској су била драгоцена, јер је имала одличне услове да стекне увид у различите облике римске стамбене архитектуре и културе становања.

Докторска дисертација обухвата две велике целине. Прва обухвата теоријску подлогу истраживања, расправу о проблемима терминологије и именовања појединих типова римских стамбених и привредних грађевина, при чему је ауторка консултовала очуване изворне текстове античких аутора. У другом поглављу представљени су географска распрострањеност и степен истражености стамбених грађевина касне антике у Србији, са детаљним освртом на карактеристике локалитета на којима су откривене стамбене структуре и приказом историјата истраживања. Установљена је повезаност објеката стамбене архитектуре са урбаним ткивом и инфраструктурном мрежом саобраћаја, водовода и канализације. Најзначајније је четврто поглавље, у којем се др Александра Мирић бави интерпретацијом и реинтерпретацијом архитектонских карактеристика појединачних стамбених структура. На основу добијених података, у наредном поглављу је изведена типологија стамбених објеката касне антике

Сл.1 Део грађевина са апсидом које су анализиране у дисертацији

64 44-2017 АУ

на територији Србије, систематизованих на основу хронолошког опредељења, економских, друштвених и политичких прилика настајања, положаја у односу на урбано ткиво, намену, геометријске и садржајне карактеристике. У наредним поглављима утврђен је утицај на формирање касноантичког стамбеног програма на територији Србије и приказана је упоредна анализа са укупном стамбеном архитектуром античког Рима. Кроз детаљну анализу архитектонских података и појединих откривених артефаката ауторка је реконструисала могући свакодневни живот становника који су обитавали у касноантичким стамбеним објектима различитог стамбеног комфора.

Посебна пажња је посвећена представљању иновативне научне методологије израде Каталога археолошких локалитета са налазима касноантичких стамбених структура у Србији, који је дат као посебна књига.

Методологија научно-истраживачког рада

За истраживачки рад у оквиру ове докторске дисертације, која се односи на стамбене објекте и културу становања у касној антици на територији Србије, примењен је сложени методолошки поступак карактеристичан за мултидисциплинарна истраживања. Др Александра Мирић је на студијама у Француској савладала и методе рада у области археологије и класичне филологије, тако да је проблем касноантичке стамбене архитектуре на тлу Србије симултано истраживала историјском, аналитичком, типолошком, компаративном, синтезном и методом вредносних узора. Посебно је значајан допринос у методолошком успостављању образаца у којима су резултати систематизовани у облику каталошких картона и табеларних приказа, који могу бити коришћени као методолошко полазиште и надограђивати се у складу са дотоком нових информација.

Научни допринос

Награђена докторска дисертација Александре Мирић представља недостајућу синтезу знања о стамбеним грађевинама и култури становања у касној антици на територији Србије. Резултати су интерпретирани, односно, у неким сегментима реинтерпретирани, уз примену иновативног истраживачког приступа. У дисертацији

су, такође, анализирани и локалитети који до сада нису помињани у нашој литератури. Ауторка је доказала да су касноантичке структуре са ових простора, иако недовољно познате и истражене, сачуване у таквој мери да је могуће определити их хронолошки и у односу на урбано ткиво антике, као и одредити њихову просторну и функционалну организацију, конструктивне карактеристике и извршити парцијалну реконструкцију, што је и урађено за један број грађевина. Архитектура стамбених објеката и култура становања из периода античког Рима на тлу Србије, са свим својим специфичностима, води порекло из најстаријих периода културно-историјског развоја античког света. Различити утицајни фактори: романизација, миграције становништва са одређеним локалним традицијама, порекло градитеља и друго, допринели су формирању специфичних архитектонских форми, које се у извесној мери разликују од облика евидентираних у западном делу Римског царства. Ипак, на истраживаној територији су присутни елементи свих архитектонских форми карактеристични и за остатак територије античког Рима. Ти елементи и форме су на територији Србије скромнијих димензија, лошијег квалитета грађења и обраде декоративних елемената (осим појединих изузетака), па су у дисертацији утврђени разлози овакве ситуације.

Материјал истражен у дисертацији и његова интерпретација чине основу за кориговање неких уврежених ставова о типологији и за унапређење досадашњег схватања стамбене архитектуре антике и културе становања на нашем подручју. Докторска дисертација др Александре Мирић, с обзиром да је паралелно изложена и на француском језику, значајно доприноси ширењу знања о римској култури становања на тлу Србије, омогућава будућа истраживања стамбеног архитектонског програма из периода античког Рима у међународним размерама и представља полазиште за будуће кампање валоризације и заштите овог дела градитељског наслеђа Србије.

С обзиром на садржај, обим, примењену методологију и добијене резултате, награђена докторска дисертација др Александре Мирић је несумњиво значајно оригинално научно дело од велике користи за домаћу и међународну научну и стручну заједницу.

проф. др Нађа Куртовић Фолић

Сл. 2 Део грађевина са централним ходником

које су анализиране у дисертацији

65АУ 44-2017

ИДЕЈНИ ПРОЈЕКАТ СТАМБЕНОГ КОМПЛЕКСА У НИШУ

Награђени мастер рад

Грађевинско-архитектонски факултет, Универзитет у Нишу

Кандидат: Милош Стаменковић

Ментор: проф. др Горан Јовановић

Чланови менторске комисије: проф. др Александар Кековић, доцент др Милан Танић

Награђени рад Милоша Стаменковића, сада већ мастер инжењера архитектуре, представља један од квалитетнијих мастер радова одбрањених на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу у протеклом периоду, а предложен је за награду због низа квалитета који га одликују. На Катедри за становање увек се захтевало од кандидата да у што већој мери поштују задате услове пројектног задатка, важећу регулативу и планове. Циљ је да се на завршном раду симулирају што реалнији услови из праксе, при чему се инсистира на подједнакој важности аналитичког приступа утицајним факторима и архитектонском дизајну као одговору на закључке анализе. Рад треба да буде самосталан, уз минимум неопходних консултација са ментором. Задатак се не задаје, већ се препушта кандидатима да сами предложе тему, па се у договору са одабраним ментором дефинишу полазне основе и програм. Најчешће се постављају реални задаци, осим у случајевима када кандидат жели да истражује нове путеве и иновативна решења.

Милош Стаменковић свом раду приступа краетивно, са озбиљношћу зрелог пројектанта. Он је за свој завршни рад изабрао локацију на источном ободу ширег градског језгра Ниша, између два јака саобраћајна потеза. Предмет рада је идејно архитектонско-урбанистичко решење резиденцијалног стамбеног комплекса. Рад на задатку се одвијао у три фазе, од аналитичког приступа проблему па до израде и презентације идејног решења. Прва фаза обухватала је избор локације. Другу фазу чинило је прикупљање информација ради детаљне анализе локације (положај локације, фотографије постојећег стања, анализа постојећег стања саобраћаја, намена простора и јавних површина), док је трећа фаза обухватала дефинисање архитектуре објеката. На основу претходне анализе локације и према плану детаљне регулације за наведено подручје дат је предлог могућег урбанистичког и архитектонског решења блока. При изради ових анализа коришћени су параметри задати Генералним урбанистичким планом града Ниша за 2010-2025. год., у које спадају: специфичности локације, имовински статус земљишта и потребе града, као и предвиђене измене и допуне у оквиру подручја.

Изабрана парцела налази се у урбанистичком блоку у коме је Планом детаљне регулације као основна намена предвиђено вишепородично становање са пратећим садржајима за пословне делатности (пословни простори), паркирање, а предвиђене су и слободне и зелене површине са простором за одмор и игру деце. Северну границу предметне парцеле чини Булевар др Зорана Ђинђића, односно главна градска саобраћајница на релацији Трг краља Милана - Нишка Бања, која је двосмерна, са по две коловозне траке у оба смера. Железничка пруга Ниш - Пирот представља границу са јужне стране. Парцела је површине 3.62 ha, и као таква третирана је као подручје становања средњих густина. Пошто су узети у обзир сам положај локације и близина прометне саобраћајнице - Булевар др Зорана Ђинђића, предвиђена је пословна зона у северном приземном делу блока. На подручју не постоји ни један евидентирани објекат који подлеже заштити према списку евидентираних културних добара Генералног плана Ниша 2025. године. Такође, у границама локације не постоји ни једно евидентирано природно добро које је заштићено. Приступачност и саобраћајна повезаност локације су веома повољне, а до градског центра, прецизније до Трга краља Милана, има непуних 2.900 m главним градским булеваром. Терен је релативно раван, на надморској висиниод око 196 m. У непосредној близини налази се објекат Угоститељскe, Туристичкe и Економске школе. На дистанци од само неколико стотина метара налазе се: историјски споменик Ћеле кула, Пошта, Трошаринска пијаца, Основна школа „Бранко Миљковић”, као и хипермаркети Инетерекс, Јиск, Нептун и Хом центар. Парцела је димензија 576 x 63 m. На основу Плана генералне регулације за подручје Го Медијана у Нишу, прецизирају се правила градње, услови просторног уређења, положај регулационе и грађевинске линије, као и јасне границе задатог подручја.

На основу спроведених анализа постојећег стања и карактеристика локације, кандидат је пројектовао јединствену архитектонско-урбанистичку композицију објеката који својом естетским и функционалним решењем уводе позитивне промене и дају нови визуелни и архитектонски идентитет насељу Трошарина. Унутар ове композиције првенствено се предвиђа становање у

66 44-2017 АУ

зградама које би својим функционалним распоредом и комфорним становима пружиле већи стандард и повећале квалитет живота корисника. Исто тако, предвиђен је и висок степен приватности, безбедности, еколошког комфора становања, као и висок ниво заштите од спољашних утицаја коришћењем савремених технолошких и еколошких ситема. Претежна намена објеката је стамбена. Целокупна северна страна у приземљу и делимично на првој етажи предвиђена је за локале са магацинским просторима и осталим потребним садржајима, као што је дефинисано пројектним задатком. Паркинг је решен приземном гаражом. Кров гараже је озелењена површина коју могу да користе сви станари. Решењем је предвиђена организација вишепородичног становања у стамбеним зградама где сви станови имају једнострану оријентацију. Сви станови су великих површина. Како је урбанистичким правилником о хијерархији улица забрањено директно прикључити улицу ранга стамбене на улицу ранга главне саобраћајнице, повезивање је изведено увођењем једносмерне сабирне улице позициониране паралелно са Булеваром др Зорана Ђинђића. У оквиру прикључне сабирне улице предвиђена је зауставна трака, којом је омогућено паркирање возила испред локала, а да се, притом, саобраћај неометано одвија.

Архитектонски концепт, заснован на детаљном увиду у утицајне факторе, уобличен је у виду два паралелна

појаса објеката, од којих је северни део предвиђен за вишестамбене зграде, а јужни за индивидуално становање. Северни трактови су спратности од П+4 до П+8, а јужни део П+1 и П+2. Због негативних утицаја јаке саобраћајнице, на северној страни локације примењен је галеријски склоп који свим становима пружа јужну оријентацију и добру заштиту од буке. Индивидуално становање у кућама на јужној страни подигнито је од терена +3,72 m, чиме је појачан ниво безбедности и приватности. Сви стамбени склопови галеријских зграда формирани су од четири типа стамбених јединица. Укупан број јединица је 130, а укупан капацитет стамбеног комплекса је 520 корисника.

Груписање галеријских склопова у по три пара повезаних волумена креира динамику форме којом се избегава монолитан кубус на северној страни. Ова поставка омогућава, уједно, и заштиту станова од негативних утицаја и функционалну и просторну повезаност. У једном уском појасу између јаких саобраћајница створени су услови за развој становања високог стандарда. Овим својим радом кандидат Милош Стаменковић је показао да је формирао свој методолошки приступ на здравим основама и да у креативној фази свога рада уме да пружи решења која су на нивоу радова познатих архитеката.

проф. др Горан Јовановић

Фасада стамбеног објекта

Тродимензионални приказ стамбеног комплекса

67АУ 44-2017

УЛОГА И ЗНАЧАЈ ПЛАНИРАЊА ИНФРАСТРУКТУРЕ У РАЗВОЈУ ПЛАНИНСКОГ ТУРИЗМА У СРБИЈИ

Награђена докторска дисертација

Географски факултет, Унивезитет у Београду

Кандидат: мр Дејан С. Ђорђевић

Ментор: проф. др Велимир Шећеров

Коментор: проф. др Мирољуб Милинчић

Предмет истраживања докторске дисертације Дејана С. Ђорђевића је утицај планирања инфраструктуре на развој планинског туризма у Србији. Овај утицај се разматра кроз испитивање узајамног односа система планирања инфраструктуре кроз различите механизме стратешког и другог планирања и развоја планинског туризма, са посебним освртом на могућности унапређења планирања инфраструктуре у функцији развоја планинског туризма. Основни циљ истраживања је испитивање и дефинисање међусобних условљености, веза, значаја и утицаја планирања инфраструктуре и развоја планинског туризма, што би омогућило да се развију методе за успешније сагледавање процеса промена у простору и начини њиховог усмеравања у жељеном правцу, као и да се кроз предложена решења помогне у даљем раду стручњацима, али и регионалним и локалним управама и другим актерима који су директно или индиректно повезани са овом облашћу, а све у циљу развоја планинског туризма у Србији.

На основу дефинисаног проблема, предмета и циља у тези је учињен покушај да се одговори на следећа питања: У каквом су односу досадашњи развој планинског туризма и постојећи степен инфраструктурне опремљености планинских подручја, односно колико је недовољна и/

или неодговарајућа инфраструктурна опремљеност планинских подручја утицала на досадашњи развој планинског туризма? Које је место и улога инфраструктуре у оквиру планских документа (из области просторног и урбанистичког планирања, али и из области туризма) који се израђују за планинска подручја и колико и како су плански документи међусобно условљени и усклађени? Колики и који су утицаји (планирања) развоја планинског туризма на општи развој планинских подручја? Колико планирање развоја инфраструктуре само по себи утиче на планински туризам и да ли имплементација планских решења кроз програмирање и реализацију инфраструктурних система јесте саставни део јединственог процеса? Које су могућности и предуслови за унапређење процеса планирања развоја инфраструктуре у функцији развоја планинског туризма на подручју Србије?

Временски и просторни оквир истраживања обухвата општи приказ историјског развоја планинског турзма у свету, Европи, на простору Западног Балкана и у Србији од краја 19. века до данас. Истраживање се базира на синергији научног знања бројних експерата из земље и иностранства и практичних примера успешних турстичких дестинација. Полазећи од раних радова из Енглеске и Француске у сфери туризма, старих више од 200 година,

График: Упоредни приказ броја долазака туриста на Копаоник и Тару у периоду од 1980. до 2012. године

68 44-2017 АУ

у дисертацији се сукцесивно представља и систематизује научна мисао везана за ову област и њено гранање ка више или мање специфичним туристичким делатностима и активностима. Нарочита пажња је посвећена простору Србије и њеним репрезентативним планинама које имају традиционално развијени туризам - Тари и Копаонику. Компаративно сагледавање међусобних сличности и разлика, нивоа опремљености инфраструктуром, планских претпоставки различитог нивоа, законске регулативе која (де)мотивише њихов убрзанији развој, те на крају предлог за унапређење стања и перспектива, финални су део дисертације и резултанта истраживачког рада и примене теоретских поставки на практичним примерима. Боравак на терену, разговори и фотографије, допуњују и коригују званичне документе, статистику и прогнозе, емпирисјком спознајом стеченом током истраживања.

Истраживање је обухватило неколико сукцесивно повезаних делова: дефинисање основних теоријских поставки проблема – општа разматрања о планинским подручјима, туризму, посебно планинском туризму, инфраструктурним системима и њиховом планирању, као и планирању развоја туристичких подручја; анализу најзначајнијих карактеристика и међусобних сличности и разлика развоја планинског туризма у свету, Европи, земљама у окружењу и Србији, почев од историјата, преко актуелног стања, до тенденција развоја, са детаљним разматрањем планинских подручја Копаоника и Таре; анализу инфраструктурне опремљености планинских подручја Србије, са детаљним разматрањем подручја Копаоника и Таре, да би се на основу тога дефинисали закључци о односу развоја планинског туризма и инфраструктурне опремљености планинских подручја. Затим је анализирано планирање инфраструктуре у функцији развоја планинског туризма у стратешким и планским документима у Србији на националном нивоу, као и оним који обухватају подручја Копаоника и Таре, након чега су посебно разматрани примењени нормативи и стандарди за инфраструктурну опремљеност планинских туристичких подручја. У завршном делу рада разматране су могућности за дефинисање корака ка усмереном и координираном унапређењу стања у истраживаној области кроз конкретне предлоге у оквиру процеса планирања одрживог планинског туризма и планирања инфраструктуре у функцији развоја планинског туризма.

Коришћењем интегралног и компаративног научног метода, као и метода анализе и синтезе и интегралног приступа решавању проблема, кроз истраживање је потврђена основна хипотеза да усмерено, координирано и ефикасно планирање инфраструктуре представља снажан инструмент који доприноси развоју планинског туризма, односно да исказане међузависности јасно потврђују могућност да се кроз осмишљено планирање и програмирање развоја инфраструктурних система подстиче и усмерава развој планинског туризма, али и развој простора у целини. Истраживањем је утврђено да степен инфраструктурне опремљености планинских туристичких подручја Србије није на одговарајућем нивоу, да је институционална координација у усмеравању развоја планинских туристичких подручја Србије запостављена, као и да развој планинског туризма у Србији у досадашњем периоду није деловао као интегришући фактор и покретач развоја локалних заједница. Кроз истраживање се дошло и до следећих закључака којима су потврђене секундарне хипотезе: опремање простора одговарајућом инфраструктуром представља услов одрживог развоја планинског туризма, односно одговарајуће планирање и развој инфраструктурних система се искључиво морају схватити као претпоставка, а не последица, развоја планинских туристичких подручја; третман инфраструктурних система мора имати обележја целовитог сагледавања планирања и уређења простора без парцијалног сагледавања појединих компоненти и њиховог планирања као вештачки одвојених делова, тако да планирање инфраструктуре представља један од инструмента усмеравања развоја планинског туризма и неопходна је његова координација са осталим мерама и инструментима за развој; планирање инфраструктуре само по себи не представља довољан услов за развој планинског туризма већ захтева и адекватну имплементацију и мониторинг имплементације планских и програмских решења – последица адекватно и ефикасно спроведеног процеса планирања и програмирања инфраструктуре, односно успешне имплементације планова и програма је конкретна реализација појединачних инфраструктурних објеката, која обухвата поступак пројектовања и изградње физичких структура у простору у току одређеног времена.

проф. др Велимир Шећеров

69АУ 44-2017

Схема: Процес планирања инфраструктуре у планинским туристичким подручјима са посебним акцентом на планску евалуацију капацитета простора

70 44-2017 АУ

ПРОБЛЕМИ ПЛАНИРАЊА НАЦИОНАЛНИХ ПАРКОВА НА ПРИМЕРУ НАЦИОНАЛНОГ ПАРКА ФРУШКА ГОРА

Награђени мастер рад

Географски факултет, Унивезитет у Београду

Кандидат: Tијана Ђорђевић

Ментор: Проф. др Дејан Филиповић

Предмет и научни циљеви мастер рада увелико су одређени основним полазним хипотезама овог истраживања. Прва од њих је да је управљање развојем у националним парковима такво да предност даје економском развоју, чиме се онемогућује остварење одрживог развоја националног парка. Друга хипотеза је да усвојени Просторни план Националног парка Фрушка гора није довео до жељеног развоја подручја због недостатка имплементације. Трећа хипотеза је да је учињена грешка приликом промене статуса Фрушке горе у национални парк.

Основни циљ овог рада је дефинисање највећих проблема у планирању одрживог развоја националних паркова са идејним решењима за Национални парк Фрушка гора која су дефинисана на основу теорије и примера других националних паркова у свету.

Допунски циљеви су:

1. Синергија пољопривреде и туризма као носилаца развоја подручја Фрушке горе.

2. Преиспитивање статуса и граница Националног парка Фрушка гора.

У оквиру методолошког приступа, као општи методски поступци, коришћени су општи и статистички метод, а као посебни: анализа, синтеза, генерализација, историјски, картографски метод, ГИС метод, метод когнитивне дескрипције, метод регионализације и истраживање на терену. Сложеност предметне материје захтевала је примену одговарајућих метода и истраживачких техника погодних за постављање полазних хипотеза, доказивање ставова, проверавање и коначно обликовање научних закључака до којих се у раду желело доћи. Такође, да би се одређен простор приказао на најбољи могући начин, била је неопходна употреба топографских и других специјалних карата.

У раду је, пре свега, дат преглед светске и европске регулативе и политике на пољу планирања и управљања националним парковима. На основу светске и европске регулативе, примера добре праксе и научних истраживања, постављен је теоретски модел планирања и управљања националним парковима који је обрађен по сегментима:

• Туризам у националном парку,• Мобилност и саобраћај, • Промене начина коришћења земљишта унутар и у

околини националног парка,• Партиципација локалног становништва у процесу

планирања и управљања националним парком.На основу теоретског модела, српског законодавства из ове области као и самих карактеристика Националног парка Фрушка гора представљена су планска решења за сваки горе поменути сегмент.

Национални парк сваким даном угрожавају бројни процеси који ће се наставити и у будућности:

• Саобраћај - чак и ако буде изграђен тунел испод Фрушке горе, саобраћајну мрежу Националног парка користиће становништво, како за дневне миграције ка Новом Саду, које су изузетно обимне, тако и за излетнички туризам и све друге активности.

• Ширење викенд-насеља - изградња викендица се наставља и данас, како легалним тако и нелегалним путем, и има велики негативни утицај на Национални парк, овакви трендови ће се тешко зауставити јер не постоји могућност рушења већ постојећих викендица у парку, а не постоји ни довољна контрола која би зауставила овакве трендове.

• Неадекватна управа Националног парка - можда и највише деградира Национални парк, како директним (сеча шума), тако и индиректним активностима.

• Привредне активности - требало би их свести на минимум ако би заштита Националног парка била примарна активност, међутим, чак и плански документи предвиђају и прописују даљи развој привредних активности (пољопривреде, рударства, туризма итд.) које ће неминовно још више нарушити екосистеме Националног парка.

• Лоша државна политика - захтева се највиши степен заштите овог подручја, а да оно, притом, буде и привредно развијено и саобраћајно оптерећено због жељеног развоја.

71АУ 44-2017

Јасно је да Национални парк Фрушка гора као такав неће моћи да се одржи у будућности, чак ни са садашњим квалитетом, а камоли да се остваре адекватна заштита и квалитет какав би један национални парк требало да има. Близина Новог Сада је одиграла кључну улогу у формирању садашњег стања парка и његове околине, управо због тога што је њен примарни статус (излетничка планина) био и једини одговарајући. Из примера многих земаља, како у свету тако и у региону, могла се предвидети и судбина Фрушке горе као планине која се уздиже крај великог града какав је Нови Сад. Загребачка гора (Медведница), Скопска планина Водно, па чак и Београдска Авала, све представљају излетничке планине великих градова блажег степена заштите (паркови природе).

На основу свега наведеног, као главни закључак се намеће становиште да је потребно извршити проширење зона првог степена заштите и пооштрити услове коришћења ових подручја прописујући адекватне казнене мере како би се обезбедила његова нужна заштита. За ове потребе, проширење и повећање подручја под режимом заштите првог степена је најбољи инструмент. Локалитети у првом степену заштите треба да обезбеде предуслове за опстанак врстама изразито зависним од старих и очуваних шума, а удео оваквих шума (3,5%) је занемарљив. То је додатно погоршано тиме што је први степен подељен на 21 одвојени локалитет, од којих су два чак испод 10 ha, а 13 локалитета је површине испод 50 ha, што је најмања потребна површина очуване шуме за неке врсте.

Осим проширења првог степена и његове безусловне заштите, потребно је изменити услове коришћења и измене граница другог и трећег степена заштите у складу са реалним статусом планине као излетничког подручја Новог Сада. Овде не говоримо о дозволи сече шума или активирању копова и сл., већ о пружању већих могућности за уређење ове планине као излетишта.

Процес планирања мора имати одређени континуитет, али не сме бити искључиво стратешког карактера, већ

мора имати врло стриктно дефинисане услове и правила уређења и грађења као и начин коришћења земљишта који ће бити поштован од стране свих актера спровођењем адекватних мера.

Након свега, јасно је да ППППН Фрушке горе из 2004. год. није ни могао бити имплементиран јер је било немогуће остварити и економски развој и обезбедити адекватну заштиту. Тренутно је у изради нови план за ово подручје који ће морати да се суочи са истим проблемима.

Прва хипотеза која је постављена - да је управљање развојем у националним парковима такво да предност даје економском развоју чиме се онемогућује остварење одрживог развоја ових територија, након анализе планских докумената и свих активности унутар и у околини Националног парка показала се као истинита. Плански документи, иронично, као примарну постављају еколошку функцију која због прописаног економског, тј. привредног и саобраћајног, развоја остаје мртво слово на папиру. Овакво планирање, па и управљање, последица је либерализације економије и тржишта, па тако екологија у овој бици не може победити без државне интервенције на одговарајућем нивоу која је у случају Фрушке горе изостала.

Друга хипотеза је да усвојени Просторни план Националног парка Фрушка гора није довео до жељеног развоја подручја због недостатка имплементације. Већ су поменути главни разлози због којих је наведени план био неспроводив. У српском законодавству и просторним плановима олако су схваћене и без даљег размишљања усвојене глобалне и европске кованице попут интегралног планирања, одрживог развоја и сл. Уравнотежен еколошки, економски, социјални и технолошки развој узима се као полазна основа за све развојне документе, као што је и просторни план, а да се, притом, не увиђа последица дефинисања оваквог нереалног, неостваривог циља. Национални паркови су прави примери тога да над еколошким развојем, који на овим подручјима треба да има предност у односу на све остале врсте развоја, превласт имају економски интереси, те је у њима присутно потпуно рушење поменутог

72 44-2017 АУ

концепта. Нереални циљеви који игноришу право стање на терену увек ће довести до неспроводивости планова. Морају постојати приоритети развоја, јер не може све и не може одмах.

Трећа хипотеза је да је учињена грешка приликом промене статуса Фрушке горе у национални парк. Неспорно је да је Фрушка гора требало да уважава одређени степен заштите ради очувања шумског фонда и реткости флоре и фауне, али

њена судбина била је позната и у време доношења одлуке да се она прогласи Националним парком, због интензивне изградње викендица, инфраструктуре и других објеката. Промена државног режима и увођење либерализма додатно су угрозили опстанак овог подручја и довели до садашњег стања у ком Фрушка гора нема више основа да задржи тренутни статус.

Проф. др Дејан Филиповић

73АУ 44-2017

НАГРАДА РАНКО РАДОВИЋ 2016

Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије - УЛУПУДС као оснивач, и Архитектонски факултет у Београду, Факултет техничких наука у Новом Саду - Департман за архитектуру и урбанизам, Институт за архитектуру и урбанизам Србије - ИАУС, Задужбина Илије Милосављевића Коларца као суоснивачи, установили су од 2006. год. Међународну награду Ранко Радовић.

Од 2008. год. у статус суоснивача награде ушли су Урбанистички завод Београда и „Потисје Кањижа” АД, од 2009. год. статус суоснивача награде добила је Инжењерска комора Србије, а од 2014. год. статус суоснивача награде добила је Радио- телевизија Србије.

Покровитељи Награде су Министарство културе и информисања Републике Србије и Градска управа града Београда – Секретаријат за културу.

Награда се додељује за:

1. критичко-теоријске текстове о архитектури објављене у претходној календарској години као и у текућој години до датума доделе награде за: критике, есеје, књиге, предавања и писану реч уопште;

2. реализовано архитектонско дело довршено у истом периоду;

3. телевизијске емисије, изложбе или мултимедијалне презентације реализоване у истом периоду.

Награда која носи име архитекте Ранка Радовића основана је са циљем да подстиче, развија и афирмише критичко-теоријску мисао у области архитектуре и архитектонско стваралаштво и самим тим установљава критеријуме за њихово вредновање у Србији и на међународном нивоу, што подразумева укључивање република бивше Југославије и земаља из света са којима је Ранко Радовић сарађивао или у којима је радио.

Право учешћа на конкурсу имају појединци, установе, удружења, струковне организације, као и сва заинтересована лица са територије Србије, као и из других земаља, која су остварила резултате у једној од три категорије.

Конкурс за доделу Награде Ранко Радовић је трајао од 1. септембра до 14. октобра 2016. године.

На конкурс за доделу Награде Ранко Радовић у категорији Критичко-теоријски текстови о архитектури пријавило се 9 кандидата (конкурсних радова), у категорији Реализовано архитектонско дело пријавило се 9 кандидата и у категорији Телевизијске емисије, изложбе или мултимедијалне презентације пријавило се 9 кандидата.

Свечана додела Награде Ранко Радовић одржана је у среду 21. децембра 2016. год. у 13.00 сати у Малој сали Задужбине Илије М. Коларца, Студентски трг бр. 5, Београд, када су додељена и признања представницима РТС-а и Орион Арта поводом новог издања књиге Ранка Радовића Антологија кућа, са ДВД-ом.

На дан доделе Награде у холу Задужбине Илије М. Коларца отворена је изложба на којој су презентовани радови свих учесника конкурса. Изложба је трајала до 28. децембра 2016. године.

Током маја 2017. год. изложба ће бити одржана на Факултету техничких наука у Новом Саду.

НАГРАЂЕНИ

Жири за доделу Награде Ранко Радовић у категорији Критичко-теоријски текстови о архитектури, урбанизму и граду донео је одлуку да награду додели: др сци. Златку Карачу, мр инж. арх., др сци. Алену Жунићу, мр инж. арх., Иви Кöрблер, ист. ум., др сци. Хели Вукадин Дороњга и Тониу Бешлићу, дипл. инж. арх., за монографију Бранко Кинцл, Хрватска академија знаности и умјетности, 2016.

Жири за доделу Награде Ранко Радовић у категорији Реализовано архитектонско дело донео је одлуку да награду додели:

Браниславу Митровићу, дипл. инж. арх., Синиши Таталовићу, дипл. инж. арх. и Марији Миковић, дипл. инж. арх. за Хелидром у Марковини, Црна Гора, 2016.

Жири за доделу Награде Ранко Радовић у категорији Телевизијске емисије, изложбе, мултимедијалне презентације донео je одлуку да награду додели: Душану Ђорђевићу, фотографу, за Мултимедијални пројекат СИВ - Временска капсула, 2016.

74 44-2017 АУ

Жири Награде

Категорија (1)

проф. др Мина Петровић, дипл. социолог, председник жиријапроф. др Јелена Атанацковић Јеличић, дипл. инж. арх. др Ирена Шентевска, дипл. инж. арх.др Марина Павловић, дипл. инж. арх.Владимир Митровић, дипл. ист. ум.Категорија (2)

др Игор Марић, дипл. инж. арх., председник жирија доц. др Игор Мараш, дипл. инж. арх. Небојша Мињевић, дипл. инж. арх. Вања Милетић, дипл. инж. арх. Ђорђе Бајило, дипл. инж. арх. Категорија (3)

проф. др Станко Црнобрња, телевизијски и филмски редитељ, председник жиријадоц. др Романа Бошковић, дипл. инж. арх.Ана Михаиловић, дипл. инж. арх.Зоран Л. Пантелић, дипл. инж. арх.Драгана Ћосић, новинар

Одбор за доделу Награде Ранко Радовић 2016

Одбор чине представници оснивача и по један представник суоснивача и то:

• мр Бојан Ковачевић, дипл. инж. арх. – УЛУПУДС (председник)

• Драгана Палавестра, дипл. ист. ум. – УЛУПУДС • Павле Васев, дипл. инж. арх. – УЛУПУДС• Дејан Бабовић, дипл. инж. арх. – УЛУПУДС• др Александар Игњатовић, ванредни професор

Архитектонског факултета Универзитета у Београду• доц. др Милена Кркљеш, дипл. инж. арх. - Факултет

техничких наука у Новом Саду, Департман за архитектуру и урбанизам

• проф. др Марија Максин, дипл. инж. арх. – ИАУС, Београд

• Ксенија Шпадијер Туфегџић, дипл. социолог – Задужбина Илије Милосављевића Коларца

• Љиљана Белош, дипл. инж. арх. – Урбанистички завод Београда

• проф. др Нађа Куртовић Фолић, дипл. инж. арх. – Инжењерска комора Србије

• Данијела Пурешевић, дипл. ист. ум. – Радио-телевизија Србије

• др Мирјана Поповић Радовић – представник породице, супруга проф. др Ранка Радовића

Секретар Награде Ранко Радовић, Константин Т. Петровић, ист. ум. - УЛУПУДС

Награда у 2. категоријиХелидром у Марковини,

Црна Гора, 2016.Бранислав Митровић,

дипл. инж. арх., Синишa Таталовић, дипл. инж. арх.

и Маријa Миковић, дипл. инж. арх.

Награда у 3. категоријиМултимедијални пројекат СИВ - Временска капсула,

2016. Душан Ђорђевић, фотограф

Награда у 1. категоријиБранко Кинцл, монографијa,

Хрватска академија знаности и умјетности, 2016.

др сци. Златкo Карач, мр инж. арх., др сци. Ален

Жунић, мр инж. арх., Ивa Кöрблер, ист. ум., др сци. Хели Вукадин Дороњга и Тони Бешлић, дипл. инж.

арх.

75АУ 44-2017

УЧЕСНИЦИ КОНКУРСА:Категорија (1) критичко-теоријски текстови о архитектури

• др Татјана Мрђеновић, проф. др Александра Ђукић и група аутора (др Александра Крстић Фурунџић, Татјана Косић, мр Марија Грујић), монографија Одржи град – дизајн и одрживи развој за паметније и еколошки здраве заједнице, Архитектонски факултет Универзитета у Београду, 2016.

• др Мирјана Лукић, дипл. инж. арх., Архитектура подземља, Орион Арт, 2016.

• др Ђорђе Алфиревић, дипл. инж. арх., Експресионизам у српској архитектури, Орион Арт, 2016.

• др сци. Златко Карач, мр инж. арх., др сци. Ален Жунић, мр инж. арх., Ива Корблер, ист. ум., др сци. Хела Вукадин Дороњга, ист. ум., Тони Бешлић, дипл. инж. арх., Бранко Кинцл, Хрватска академија знаности и умјетности, 2016.

• МА Илда Коца Балтић, Есеј Урбане политике, Удружење урбаниста Србије, 2015.

• др Светислав Поповић, монографија Тродимензионални Атлас Црне Горе аутора Вукоте Вукотића, Инжињерска академија Црне Горе, Донатграф, Београд

• др Владимир Миленковић, дипл. инж. арх., дипл. муз. педагог, Форма прати тему – петоделни методолошки есеј, Универзитет у Београду - Архитектонски факултет, Музеј примењене уметности у Београду, 2015.

• STEALTH.unlimited (МА Ана Џокић, MA Marc Neelen), MA Paul Currion, MA Стефан Грубер Одговорно лице: МА Ана Џокић, ИЗВЕШТАЈ: Бечко Бијенале 2049, 2015

• Завод за заштиту споменика културе Ниш, Главни и одговорни уредник Елена Васић Петровић, директор, Гласник завода за заштиту споменика културе Ниш, Стубови баштине, Завод за заштиту споменика културе Ниш, 2015.

Категорија (2) реализовано архитектонско дело

• Бранислав Хетзел, дипл. инж. арх., Небојша Фотирић, дипл. инж. арх., Игор Рајковић, дипл. инж. арх., Air and Space Museum, Провинција Хебеи, Пекинг, Кина, 2016.

• Уред Два архитекта, Томислав Ћурковић, дипл. инж.арх., Зоран Зидарић, дипл. инж. арх., Кућа у Улици Зелења, Загреб, Хрватска, 2015.

• Студио RAUM, Одговорно лице: Милош Раонић, дипл.инж. арх., aутори: Студио RAUM (Александра Раонић, дипл. инж.арх., Бранислав Ристовић, дипл. инж. арх., Милош Раонић, дипл. инж. арх.), Комбинована дечија установа у Стублинама, Градска општина Обреновац, 2013-2015.

• Никола Мартиновић, дипл. инж. арх., Породична кућа на Дунаву, Нови Сад, 2016

• Mихаило Тимотијевић, дипл. инж. арх., Доградња Факултета организационих наука, Београд, 2015.

• Предраг Милутиновић, дипл. инж. арх., Параолимпијски центар, Крагујевац, 2016.

• Предраг Милутиновић, дипл. инж. арх., Владимир Лојаница, дипл. инж. арх., Фиат ауто центар, Крагујевац, 2015.

• Бранислав Митровић, дипл. инж. арх., Синиша Таталовић, дипл. инж. арх., Марија Миковић, дипл.инж. арх., Хелидром, Марковина, Црна Гора, 2016.

• Сањин Грбић, дипл. инж. арх., Јован Јовановић, дипл.инж. арх., Radisson Blu Old Mill Hotel, Булевар Војводе Мишића, Београд, 2015.

Категорија (3) телевизијске емисије, изложбе или мултимедијалне презентације

• Милена Зиндовић, дипл. инж. арх., Андреа Тамаш Дачић, дипл. инж. арх., Иван Станојев, дипл. инж. арх., изложба Њен круг - Женско стваралаштво у архитектури XX века у Србији и Црној Гори, организација Миксер, Галерија Колектив, 08.06. - 18.06.2016, Париз, Француска 02.07. - 20.08.2016.

• др Рифат Алихоџић, дипл. инж. арх., Искорак, изложба рецентне црногорске архитектуре 2006-2016, Модерна галерија, Подгорица, Црна Гора, 2016.

• ДаНС – Друштво архитеката Новог Сада Аутори концепта и дизајна поставке: Слободан Јовић, дипл. инж. арх., Миљан Цвијетић, дипл. инж. арх., Маја Момиров, дипл. инж. арх., Иван Калц, дипл. инж. арх., Драгана Константиновић, дипл. инж. арх., Анрдеа Тамаш Дачић, дипл. инж. арх., Александар Беде, дипл. инж. арх., 20. Салон архитектуре у Новом Саду, Главна железничка станица у Новом Саду, 2016.

• МА Далиа Дуканац, МА Ивана Јелић, Мултимедијалне изложбе Град у соби, Прашко квадријенале 2015, Urbanize! - фестивал урбаних пракси у Бечу, 2015, 32. Интернационални фестивал Сарајевска зима у Сарајеву, 2016, 21. Интернационални тријенале у Милану, 2016.

• Душан Ђорђевић, фотограф, Мултимедијални пројекат СИВ - Временска капсула, 2016.

• МА Маја Булатовић, дипл. инж. арх., Веб сајт Архитектонског факултета (2013-2016), Архитектонски факултет Универзитета у Београду, 2016.

• Никола Илић, дипл. инж. арх., Бранко Станојевић, дипл. инж. арх. (коаутори Никола Ђекић, дипл. инж. арх., Милутин Комановић, дипл. инж. арх., Милена Страхиновић, дипл. инж. арх.), Врата школе Богдана Богдановића, Салон архитектуре, 2016.

• Завод за заштиту споменика културе Ниш, Аутори изложбе Елена Васић Петровић, Ивана Цветковић, Изложба Цртеж као документ, 50 година од оснивања Завода за заштиту споменика културе Ниш, 2015.

• Завод за заштиту споменика културе Ниш, аутор изложбе Елена Васић Петровић, Мултимедијална изложба Старопланинско село Гостуша, Галерија СлУ, Ниш, 2016.

ЗА УЛУПУДСКонстантин Т. Петровић, ист. ум., Тел: 2688-721,admin@ulupuds.org.rs

76 44-2017 АУ

IN MEMORIAM: АРХИТЕКТА ДАРКО МАРУШИЋ (1940–2017)

Тешко је у оваквим моментима опроштаја сажети све што бих желео да изговорим. Вечерас ћу покушати да евоцирам успомене - сећања на један живот, принцип, метод, етику и трајање које је без остатка и до последњег дамара бића уграђено у архитектуру. Дубоко се клањам личности чији је мото био: Живот једнако архитектура, без компромиса или резерве. Само тако и можемо да разумемо домет и особеност његовог дела. Када је састављао песму малој Хани или Миленији из војске слао цртеже – писма, то су биле поеме искрености, уметност дечачки изворна и запитана. Можда управо та дечачка радозналост представља гранитни постамент Даркове свежине идеја и виталности духа.

Када бисмо разговарали или полемисали о архитектури и одговорности према њој, макар се понекад и не слагали, ослонац је увек био онај искрени осећај правде, одговорности, моралних скрупула и етике, са архитектуром у средишту света - свега.

Шта год вечерас будем изговорио, понешто ћу пропустити, јер је тешко посложити све боје овакве личности – пријатеља који није више међу нама. Једно је сигурно: угасила се још једна сјајна, реперна звезда проређеног неба посебних, драгоцених и ретких архитектонских занесењака. Опраштајући се од њега изговорио сам да је то можда само поздрав до неког следећег сусрета у некој нама блиској, срећној земљи архитектуре, дијалога, безгрешности, правде, исправности, принципијелности... чему је читавог живота тежио, некада донкихотски, до лома.

Дарко Марушић, професор, сликар, графичар, дизајнер, песник, архитекта, бићу слободан да са дубоким поштовањем кажем и приморски госпар и господин архитектуре, припадао је оном посебном профилу универзалних личности, запитаних професора, увек спремних на експеримент, личности које су чиниле част и понос нашој школи. Архитекта и педагог је био за цео живот, а све оно претходно је потоњем дало посебну боју, етику и печат.

У моменту коначног, последњег поздрава, навиру слике и не можемо избећи личну ноту, ону посебну, заједничку дугу припадности и саучесништва које нас је обележило и зближило.

Пре пола века, биће у септембру педесет година, када сам преплашено претендовао на архитектуру, а зазирао од пријемног испита у тој школи, у изнајмљеној соби стана моје тетке у Улици 29. новембра бр. 59, срео сам двоје младих, амбициозних архитеката – занесењака, на почетку животне и професионалне одисеје. Њихова озареност, посвећеност и преданост архитектури су били онај тас на ваги да опчињеност сликартвом заменим архитектуром. Како тада на почетку, тако целог живота, до последњих заједничких тренутака, њих двоје су за мене били репер за принцип посвећености, исправности, квалитета у животу и архитектури. Нераздвојни као близанци, моји први узори су постали један од најупечатљивијих стваралачких тандема које је изнедрила наша културна средина, поставши узорни репер на високој лествици архитектонске изврсности.

77АУ 44-2017

Факти:

Проф. Дарко Марушић родио се 1940. год. у Омишу, Р. Хрватска. Основну школу је започео у Ваљеву, а гимназију је завршио у Нишу. Дипломирао је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1965. год., у култном атељеу проф. Уроша Мартиновића. Од 1967. до 1973. год. био је запослен на Институту за архитектуру и урбанизам Србије. Доласком на Архитектонски факултет 1973. год. започиње своју универзитетску каријеру. Године 1983. постаје доцент, а 1989. год. ванредни професор. Године 1995. изабран је за редовног професора Архитектонског факултета Универзитета у Београду. Као члан Катедре за архитектонско-урбанистичко пројектовање, био је руководилац теоретског предмета Пројектовање 2 – Становање од 1988. год. руководилац Студија 3 и Синтезног пројекта 1, 2 и 3. У периоду од 1998. до 2000. год. био је продекан за наставу, а 2000. год. вршилац дужности декана на Архитектонском факултету у Београду. Од 2006. год. ангажован је за извођење наставе на Грађевинско-архитектонском факултету Универзитета у Нишу, као својој другој кући. Од 1996. до 1999. год., као руководилац води Архитектонску школу у Петници код Ваљева. Члан је УЛУПУДС-а (ликовно-графичка секција), Академије инжењерских наука Србије, Академије архитектуре Србије, Управног одбора Друштва архитеката Београда, један од оснивача и духовни отац БИНЕ итд.

Архитектонски тим Марушић је оставио неизбрисив траг у архитектури наше средине, делујући већ пола века на југословенској и српској архитектонској сцени. Препознатљиви као једниствени градитељи, који афирмишу оне најтананије вредности архитектуре, они су посвећено и без остатка живели сваки свој пројекат или објекат, уграђујући у њих сопствени живот, душу и знање. Таква искреност се у архитектури, као и сваком другом људском предузећу, препознаје и гради кућу за вечност. Они су је истински изградили и Дарко нас данас гледа из ње.

За јединствено деловање у архитектури и нашој културној средини, тим Марушић је добио све стручне националне награде: Октобарску награду града Београда, Априлску награду града Београда, Велику награду Савеза архитеката Србије, Награду листа Борба, Годишњу награду Савеза архитеката Србије, награде Салона архитектуре у Београду, Новом Саду и Нишу, Награду Ранко Радовић, Награду Александар Шаретић за ентеријер и друге.

„Њихова дела као што су Стамбено насеље Церак виногради (прво стамбено насеље у процедури за проглашење културним добром), Стамбена групација на Дедињу позната као Цвећара, карактеристичан стамбени објекат у Бул. краља Александра у Београду или стамбене групације и јавни објекти Металс банке у Новом Саду, у српској архитектури су јединствен пример и исказују њихово заједничко верују о простору, архитектури, граду, контексту...” Ја бих могао да набрајам и даље...: Блок 61 и 62 са култном стамбеном и функционалном шемом, стамбено-пословни објекат у Новом Саду, незаборавна минијатура – бензинска пумпа у Миријеву, Дечји вртић у насељу Церак виногради – бајковита кућа за најмлађе. Сви ови објекти су поред високог архитектонско-обликовно-просторног квалитета, перфектно изведени захваљујући њиховој посвећености, архитектонској истрајности,

камелеонском прилагођавању контексту, разумевању и надградњи садржаја, читању времена, разумевању и усвајању новог, уз увек доследно поштовање архаичног приступа, методологији рада у развијању идеје од урбанизма до ентеријера, детаља и визуелне надградње. Они скоро на ренесансни начин проверавају нацртано директно на градилишту. Резултат је недвосмислено висок, као и квалитет архитектуре која има идентитет, јер су у њу уграђени љубав, посвећеност и лична хемија.

Проф. Дарко Марушић припада кругу српских архитеката који су обележили крај XX и почетак XXI века у српској и београдској архитектури. Током своје педагошке делатности бавио се научним радом, уређивао је стручни часопис Архитектура и урбанизам, и са посебном посвећеношћу и пијететом афирмисао београдску школу становања, чији је један од најактивнијих протагониста, као посебну форму функционалног обликовања простора.

Срцем, делом и немерљивим доприносом чинио је част београдској школи становања. Стамбеним насељем Церак виногради, као једним од три изабрана архитектонска комплекса из наше средине, биће, током 2018. год. међу репрезентацијом архитектуре бивше Југославије презентован у чувеној њујоршкој МОМИ – месту где се представљају само одабрани. Дарко, до последњих дана свога живота, још увек пун ентузијазма и архитектонског набоја, тај догађај је коментарисао: „Београдски стан у њујоршкој улици!”

Жеља драгоценог двојца српске архитектуре да заједно, бродом, како би Дарко највише желео да превали раздаљину између континената, а онда, на старински начин, поред Кипа слободе, уплове у Њујорк и дођу у МОМУ, нажалост, неће се испунити. Сањајући још једну заједничку авантуру, и договарајући се са Мелом до последњег дана живота о медитеранској маршрути и океанској епизоди, Дарко је отишао у вечност.

Драги професоре, саучесниче и пријатељу, они који знају да сањају, да певају, да цртају и да се дечачки радују сваком новом архитектонском открићу богатији су за цео један живот.Ти си са собом однео неколико живота.

У име твоје школе – Архитектонског факултета, у име професије архитеката, колега, у име свих архитеката који мисле и сањају, са наклоном дубоког поштовања се захваљујем због белог трага на пространом океану живота и архитектуре који си неизбрисиво оставио у нашој средини, као белега једног часног животног и професионалног трајања.

Нека ти је вечни помен и слава

Бранислав Митровић*

Текст Бранислава Митровића изговорен на Комемора-тивном скупу посвећеном арх. Дарку Марушићу, редовном професору Архитектонског факултета Универзитета у Београду, који је одржан у Културном центру Београда у галерији Артгет 24. маја 2017. године.

* арх. Бранислав Митровић, Професор Емеритус, Архитектонски факултет Универзитета у Београду

78 44-2017 АУ

Aрхитекта Дарко Марушић нас је напустио. Oстварио је велики опус радећи у тиму са својом супругом Миленијом, aли и као професор, педагог, јавна личност и, надасве, архитекта уметник.

Заузима значајно место у историји Института за архитектуру и урбанизам Србије. Прво запослење му је управо било у Институту где је радио осам година, од 1967. до 1973. године. Након тога је прешао на Архитектонски факултет и тамо радио све до 2005, укупно 32 године. Паралелно са радом на факултету, све време је радио и у Институту, од 1967. до 2017. год., тачно 50 година - пола века. Све пројекте је урадио са Миленијом у ИАУС-у који је био његова друга кућа.

Већина пројеката је изведена и управо све те куће и насеља остају неизбрисиво наслеђе у времену и простору.

Тема је било у изобиљу. Стамбена архитектура доминира и оваплоћује се у насељу Церак виногради. Нижу се и други стамбени објекти у ткиву града, у Булевару краља Александра или на ободу, као „Цвећара” на Дедињу.

Прави бисери су Металс банка у Новом Саду, затим вртић „Плава птица” у насељу Церак виногради, те бравурозна минијатура, бензинска станица у Миријеву, које, нажалост, више нема.

Тим Дарко и Миленија Марушић је био један од синонима за ИАУС. Посвећен свом раду, увек је зрачио позитивном енергијом која је много значила младим колегама који су сарађивали са њим на пројектима, а и другим запосленим у Институту.

Дарко Марушић је свој педагошки рад настављао и у овом, другом окружењу. Не могу да се пореде његова наставничка пракса и менторства у ИАУС-у, али сигурно је то у ИАУС-у било опуштеније, без строгих обавеза оцењивања, тако да су ту провејавале и животне поруке, изражаване су дилеме, а поучан је био и начин његовог рада. Највећи утисак је остављао његов комплексан однос према архитектонском задатку. Све је било подједнако важно, од пројектног програма, до извођачких детаља и праћења изградње, а посебно утискивање духовности у задату тему.

Важна начела којих се држао (контекстуалност, урбанитет, спој архитектуре и природе, етика, хуманост и др.) обележила су целокупан његов креативни рад.

Лично сам имао привилегију да разговарам са њим о низу питања и појава у архитектури, и то су били дијалози који изоштравају ставове, сукобљавају их и мире, продубљују и решавају. Дарко није никад стајао, увек је ишао даље, имао свој пут и циљ.

Последњи беочуг који је оставио Институту, заједно са Миленијом, јесте елаборирање материјала за заштиту културног и историјског наслеђа насеља Церак виногради, али, већ у препознатљивом крeативном замаху, и пројекат нових садржаја у том урбаном комплексу, који би требало да заокруже насеље и удахну му нови слој.

У ери компјутера, које данас сви користимо, он је, заједно са Миленијом, као и увек, представио програмско-просторну поставку новог дела насеља Церак виногради суптилним цртежима, руком рађеним, у једном сентименталном тону, али снажних ставова.

Његов велики допринос култури наше средине је био и тај што је био посвећен друштвеном раду у архитектури у струковним удружењима као и залагање за популаризацију архитектуре. Значајни су његови доприноси у публицистици, као што је уређивање часописа Савеза архитеката Србије Архитектура урбанизам, а нарочито 74. броја посвећеног становању и београдској школи стамбене архитектуре, као и учествовање у покретању часописа Института за архитектуру и урбанизам Србије - Архитектура и урбанизам, који излази и данас. Незаобилазна је његова улога у конциповању БИНЕ - Београдске интернационалне недеље архитектуре, чији је био суоснивач и инспиратор.

Низ је карактеристика које су га чиниле препознатљивим. Од физиономије, осмеха, начина говора, изражавања, па све до његове луле. Знање и машта су уткани у његову појавност. Таленат за визуелно, цртеж, филм, као и за музику, причу, дијалог, чинили су подлогу једној садржајној архитектури изграђеној на скупу начела.

IN MEMORIAM: АРХИТЕКТА ДАРКО МАРУШИЋ (1940–2017)

79АУ 44-2017

Латинска изрека каже да човека одређује име, а у његовом имену садржане су речи дар као надареност и дар као поклон - несебично је поклањао себе породици, пријатељима, студентима, а надасве архитектури, и ко као питање чији је одговор лак: архитекта, карактеран човек. А будући да је изворно значење речи карактер - особина, онда можемо рећи да их је имао низ позитивних: етичност, моралност, оданост, смиреност, истрајност и многе друге.

ИАУС је ожалошћен због великог губитка, али Дарко ће остати део његове историје због значајног доприноса његовој афирмацији, ауторитету, традицији. Сви ми знамо да су овакви људи ретки и да иза себе остављају празнину, али Дарко Марушић је оставио и велико наслеђе својим опусом, порукама, опхођењем и самом својом личношћу.

Игор Марић*

Текст Игорa Марићa изговорен на Комемора тивном скупу посвећеном арх. Дарку Марушићу, редовном професору Архитектонског факултета Универзитета у Београду, који је одржан у Културном центру Београда у галерији Артгет 24. маја 2017. године.

* др Игор Марић, дипл. инж. арх., научни саветник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије

Стамбена групација “Цвећара” - Дедиње, Београд, 1993. Миленија и Дарко Марушић, Жељко Гашпаровић, Савезна награда листа Борба 1993.

80 44-2017 АУ

IN MEMORIAM: СЛОБОДАН МИТРОВИЋ (1934–2017)

Дана 13. фебруара 2017. год. напустио нас је архитекта Слободан Митровић Коби. Родио се 17. октобра 1934. год. у Ваљеву и од младости је показивао склоности ка пустоловинама и истраживању које је, као ђак, развијао на Ваљевским планинама. Од почетка студија на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1953. год. постаје активиста студентског Планинарско-смучарског друштва „Ртањ” и у оквиру своје високогорске секције истражује високе планине Србије и Црне Горе у летњим и зимским условима. Дипломирао је 1961. год. са радом Зимски спортски центар на Трновачком језеру у Црној Гори, а 1962. год. се запослио у Атељеу за архитектуру „Стадион”, где 1965. год. учествује у изради Студије развоја туризма на Копаонику, што је сматрао почетком свог професионалног ангажовања на овој планини и у развоју планина уопште. Након тога, у пероду до 1971. год., са др Д. Перишићем ради на првом просторном плану посебне намене у Србији за планинска подручја (Регионални просторни план подручја десет копаоничких општина), чијом имплементацијом ће се бавити до краја живота.

Током 1968. год. ради, међу првим југословенским учесницима међународне сарадње у овој области, као сарадник швајцарских аутора (J. Iten и M. Rey, ACAU, Geneve) на студији OECD Анализа могућности и проблема развоја зимског туризма у Југославији, а током 1971. год. у Институту за проучавање туризма из Београда, са др М. Мазијем, на студији Могућности развоја планинског туризма у Србији. У циљу разраде и спровођења Регионалног просторног плана подручја Копаоника, иницирао је формирање, организовао и од 1970. год. оперативно руководио „Заједницом Копаоник” до преласка у ГЕНЕКС 1981. год., где је на његову иницијативу формиран РОРСТУ „Копаоник - ГЕНЕКС”, којим је руководио до 1988. године. До 1992. год. био је ангажован у „ГЕНЕКС - развоју”, о до 1995. год. водио је приватну консултантску агенцију „Ретур”, да би, по њеном затварању, дошао у Институт за архитектуру и урбанизам Србије, где је као стручни саветник радио до пензионисања 1999. год., али је до смрти остао активни спољни сарадник ИАУС-а.

У периоду 1975-1987. год. био је аутор и реализатор првог Просторног система алпског и нордијског скијалишта Србије на Копаонику, са организовањем Горске службе

спасавања и других пратећих служби скијалишта. Учествовао је у формирању и организовању СИЗ-а за Национални парк Копаоник и ЈП „НП Копаоник”, у припреми законских решења, изради првог Просторног плана НП Копаоник и др. У периоду 1970-1992. год. био је главни и одговорни урбаниста туристичког комплекса Копаоник и руководилац у планирању, пројектовању, изградњи и организовању коришћења свих објеката супраструктуре и инфраструктуре овог комплекса, који представља његово животно дело. Креатор је специфичног „копаоничког” архитектонског стила изградње туристичких објеката, прилагођених природним планинским условима и народној градитељскј традицији, у хуманом амбијенту (Конаци, Бачиште, Сребрнац). Ван Копаоника радио је на студијама, програмима, просторним и урбанистичким плановима за бројне планине у Србији и Црној Гори. Иницирао је и учествовао у бројним истраживањима, научним и стручним скуповима о планинским подручјима Србије. При крају каријере (2016. год.) иницирао је савремене системе организовања планинских села Србије у територијалне агро-турстичке задруге, кластере и дестинацијске менаџмент организације.

81АУ 44-2017

Сарадња архитекте Митровића са Институтом за архитектуру и урбанизам Србије започела је 1974. год. приликом израде првог просторног плана Старе планине у општини Књажевац, у коме је поставио концепт алпског скијалишта и упутио младе сараднике Института у своја знања о планирању просторног развоја стечена на Копаонику и у међународној сарадњи на Алпима. Добрим делом његовом заслугом, у Институту је надаље развијана комплетна област просторног и урбанистичког планирања туристичких простора, посебно на планинама и у заштићеним природним просторима. У тој области, у Институту су, уз активно учешће Митровића, урађени бројни истраживачки и стручни радови, међу којима су најзначајнији: План развоја туризма у просторним плановима Републике Србије из 1996. и 2010. год., научно-стручни скупови Туризам у развоју села Копаоника из 1986. год., и Конференција о развоју планинских подручја из 2002. год., Студија организације и уређења подручја Копаоника из 1987. год., Просторни планови НП Копаоник из 1989, 2009. и 2016. год., Генерални урбанистички план Суво Рудиште - Јарам на Копаонику из 1991. год., Просторни план подручја Бабин зуб на Старој планини из 1983. год., Просторни план Парка природе и туристичке регије Стара планина из 2008. год., Програм развоја туризма Шар-планине у општини Штрпце из 1992. год. и др. Поред планина, значајан сегмент интересовања и истраживања Слободана Митровића био је усмерен ка речним коридорима и акваторијумима, посебно ка Дунаву, акумулацији Стубо-Ровни код Ваљева и др. Био је наутичар, учесник научног форума Дунав – река сарадње, аутор бројних студија и радова о наутичкој инфраструктури, мрежи марина, рекреативним пловним путевима, ритовима, туризму у Подунављу и др. Добитник је награде Удружења урбаниста Србије за животно дело и других признања.

И поред бројних интересовања и ангажмана, архитекта Митровић је у души остао планинар, са узорима у аутохтоним горштацима и смелим истраживачима, који су се супротстављали природи, али су умели да је поштују и глорификују. Био је припадник снажне и славне генерације познавалаца универзалних вештина и знања планинарства, скијања, високогорства и горских спасилаца, која је, педесетих и шездесетих година прошлог века, откривала вредности и лепоте наших планина. Као млад, најпре је планинарио ради доживљаја и пустоловине, а када је почео да ради на развоју планина, он је опет планинарио, сада због теренских истраживања планинских услова и људи, којима треба прилагодити изградњу, уређење и заштиту планине. Захваљујући планинарењу и теренском раду, постао је универзални познавалац природног и културно-историјског предела и етнографског наслеђа његовог становништва. Своје остварене, или зачете, визије изградње и уређења планинских центара обележавао је специфичним привредним и градитељским искуствима свога народа и мудрих планинских народа других земаља. Планински становници Србије били су му инспирација, али и племенита брига да им врати могућност и право да

опстану и остану да достојанствено живе на својој земљи, између својих планина, од свог рада и наслеђа. Зато су његове остварене, или зачете, визије имале реалну подлогу у природи и подршку од горштака, нажалост не увек и од неких ауторитета из окружења, који никад нису били планинари.

Такође, бринуо је за сигурност гостију на планинама. Зато се залагао за развој Горске службе спасавања на скијашким теренима Копаоника, да би она данас била присутна, зими и лети, у свим планинским центрима Србије. Подржавао је и развој Службе планинских водича на Копаонику, у циљу безбедног вођења и квалификованог упознавања туриста са планинском природом.

Теоријска сазнања и стручна искуства у просторном и урбанистичком планирању просторног развоја планинског туризма афирмисала су архитекту Митровића као водећег југословенског и српског стручњака, који је дао велики допринос просторном развоју туризма у Србији и ближем окружењу. Поред пројектанта, постао је врстан урбаниста, просторни планер и истраживач, али и менаџер понуде планинског туризма. Истовремено је водио бескомпромисну борбу са незнањем, некултуром, бирократијом и др., а посебно са поједностављеним и специјалистичким тумачењем природе и развоја, залажући се стално за комплексан, мултидисциплинарни планерски приступ. Био је несебичан учитељ младих, драг и високо професионалан сарадник у тимовима сручњака и истраживача, са посебним ентузијазмом према теренским истраживањима и планинарским пустоловинама које су га привлачиле од детињства.

„Поред стицања знања и вештина неопходних за опстанак у високим планинама, развијао сам у себи оне особине које је од мене тражила планина, а то су: јасан циљ, упорност, стрпљење, опрезност при сваком кораку, разумевање и поштовање порука планине. Спознао сам да ка постављеном циљу не треба ићи сам, већ са тимом од три или више чланова. Тим значи удружење знања и снаге, уз узајамно уважавање и поштовање чланова, а изнад свега уз љубав и скромност”, поручио је архитекта Митровић у предговору рукописа, који ће као књига бити штампан у издању Института за архитектуру и урбанизам Србије.

Драгиша Дабић*, Бранислав Божовић** и Саша Милијић***

* др Драгиша Дабић, дипл. инж. арх., од 1969. год. запослен у ИАУС-у, пензионисан 2007, од 1974. до 2017. год. сарађивао са Слободаном Митровићем на плановима за ПП РС, Копаоник, Стару планину, Шарпланину и бројне друге планине.

** Бранислав Божовић Денис, дипл. инж. геолог., планинар, спелеолог, еколог..., вишегодишњи сарадник Слободана Митровића на активностима истраживања, изградње и уређења ТЦ Копаоник и других планина.

*** др Саша Милијић, дипл. просторни планер, од 1996. год. у ИАУС-у, од 1997. до 2017. год. сарађивао са Слободаном Митровићем у области одрживог просторног развоја планинских подручја Србије и планирању подручја посебне намене.

82 44-2017 АУ

УПУТСТВО ЗА АУТОРЕ

Радови се предају на начин и у формату који је доле прописан. Дужина текста је максимално један ауторски табак или 16 страна са маргинама 2,5 cm са сваке стране (или 28 800 знакова - Characters with spаces), укључујући податке о коришћењу литературе и напомене. Радови се достављају преко сервиса ASEESTANT. Техничком упутству за коришћење система електронског уређивања часописа ASEESTANT можете приступити преко веб адресе часописа Архитектура и урбанизам www.iaus.ac.rs/code/navigate.aspx?Id=111 или директно на веб адреси сервиса ASEESTANT која се односи на часопис Архитектура и урбанизам http://aseestant.ceon.rs/index.php/a-u/Радови подлежу анонимној рецензији. Након обављене рецензије, ауторима се шаље мишљење рецензента, по коме треба да поступе, уколико има примедби. Рад потом враћају редакцији. Уколико аутори не прихвате све сугестије рецензента, потребно је да пошаљу образложења која ће размотрити (по могућству) исти рецензенти и редакција. Уз рад треба потписати Уговор о преносу ауторских права, који се налази на сајту ИАУС-а www.iaus.ac.rs у рубрици издаваштво или га аутор може добити путем e-mailа.

Начин писања и формат:

Језик: српскиПисмо: ћирилица за све прилоге који садрже текстДати апстракт рада и кључне речи на српскомНаслов рада, резиме рада са кључним речима и наслове испод слика дати и на енглеском. Пожељно је дати проширен апстракт на енглеском.Рад достављен преко сервиса aSEEStant не треба да садржи име и презиме/имена и презимена аутора ни назив институције у којој је/су аутор(и) запослен(и) (уколико је запослен/су запослени). Те податке аутор ће унети након позитивне рецензије. Уз назив институције тада ће унети комплетну адресу, телефон, факс, е-mail адресу. Када има више аутора и више институција, користити суперскрипт *, ** и ***.

Апстракт на српском:

Апстракт долази одмах после главног наслова и имена аутора и треба да садржи максимално 200 речи текста и кључне речи. Апстракт треба да буде кратак резиме рада који објашњава сажету идеју и методе које су коришћене у раду. У апстракту се не дају цитати и референце. Апстракт не треба да садржи делове из увода.

Текст:

Текст треба да следи логичан и јасан план. Треба изложити разлог за рад и његов однос према сличним претходним радовима. Методе и технике описати на јасан начин. Уколико у раду постоје резултати и дискусија резултата, као и препоруке, пожељно је одвојено их приказати. Текст треба да је подељен у поглавља и сваки део треба да има наслов. Први ниво наслова пише се великим словима, болд. За други ниво наслова користи се иста величина слова с тим што је прво слово велико, остала мала, болд. За трећи ниво наслова користити италик.Потребни симболи и текст маркери које није било могуће уписати у базичном типу слова (нпр.: Σ, π, β, α, ...), потражити у менију Insert - Symbol (Word) Када се страна имена преводе на српски језик, код прве појаве у тексту, треба (у загради) да буду написана у оргиналу.Када се у ћириличном тексту нађе нека реч из страног језика на латиници треба је написати италик, што се не односи на писање оригиналних имена у загради као ни на писање оригиналних имена у позивању на литературу.Званична и потпуна имена публикација, закона, часописа, књига и докумената писати италиком, без знака навода.

Фусноте:Фусноте или напомене користити за цитирање или позивање на изворе. Фусноте почињу од текста бројем 1, а e-mail аутора означити звездицом.

Илустрације и табеле:

Илустрације и табеле треба да буду нумерисане, информативне, са што краћим текстом. Све илустрације и табеле треба да имају упутнице у тексту. Позив на слике или табеле у тексту се означава: (Сл. 1) или (Таб. 1). Наслове испод слика означити са Сл.. и превести на енглески језик са ознаком Fig. .Илустрације и табеле пријављују се као додатне датотеке преко сервиса ASEESTANT у кораку 4: Пријава прилога – Допунске датотеке.

Захвалница:Уколико аутор има потребу да се појединцу или установи захвали за допринос у раду, тај текст се ставља у курзиву, мањим словима у односу на основни текст, после основног текста, а пре литературе.

Литература:

Литературу треба дати по азбучном реду латинично: Презиме и иницијали имена аутора; иницијали имена и презиме осталих аутора; годину публиковања (у загради); наслов рада, назив часописа (тип слова – italic), број часописа (bold), број страна (од - до). (За књигу: место публиковања и име издавача), број страна (од - до).

Примери:- за часопис: Радосављевић Р. (1995.), Основи заштите

градитељског наслеђа језгра Новог Сада, Архитектура и урбанизам 2, стр. 23 - 32;

- за књиге: Бркић А. (1992.), Знакови у камену, Београд, Савез архитеката Србије, 242 - 243;

- напомена у оквиру текста, позив на литературу: (Brkić, 1992:243). Уколико се цитат користи са одређене стране, назначити у тексту ту страну. Позиви на литературу треба да се нађу на крају реченице, испред тачке.

Прилози:

Уколико постоји потреба за прилозима који додатно објашњавају основни текст, они садрже споредне, али важне податке као напр. методе анализе, компјутерске исписе, листу симбола као и додатне илустрације или табеле. Прилози се стављају после литературе и треба да се означе словима, бројевима или заглављем и на тај начин се на њих позива у основном тексту.

Напомене:

Након рецензије и прихватања рада за штампу, све горе наведене напомене важе. Текст и илустрације предати у једном од следећих формата:- текстуални прилог: Microsoft Word (*.doc);- табеле и графикони Microsoft Word (*.doc);- дијаграми, шеме и сл.: Adobe Illustrator, InDesign - фотографије, цртежи и сл.: TIFF (у резолуцији 300 pixels/inch,

CMYK) или их дати за скенирање;- неквалитетне фотографије се неће прихватати, посебно

фотографије скидане са интернета;- код свих фотографија обавезно ставити извор, име аутора

фотографије и сл;- коначна верзија текста подлеже лекторисању (српски и

енглески);- објављивање радова се не плаћа;- радови се не враћају ауторима;- аутори чији радови буду објављени добијају један примерак

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд 71/72Архитектура и урбанизам: Часопис за архитектуру, урбанизам ипросторно планирање / главни и одговорни уредник Мила Пуцар.– Год. 1, бр. 1(1. децембар 1994) - . – Београд (Булевар краља Александра 73/II) :Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 1994. –30cmПовременоISSN 0354 – 6055 (Штампано издање) = Архитектура и урбанизамISSN 2217-8074 (Online)COBISS.SR-ID 8014860