Природноправна теорија (јуснатурализам)

Старогрчка правна митологија

Прве представе о праву у европској историји сусрећемо у митовима старе Грчке

Мит се бави уређењем живота у племенској заједници, црпећи надахнуће из прошлости предака.

Мит поучава о понашању, одобрава или забрањује.

Грчке богиње права

Митска представа о праву исказана је у два обличја женских божанстава – Themis Dike

Themis се у миту јавља ређе,углавном као расплинута представабожанског права

Dike представља људско правои регулише међупородичнеплеменске односе на императиван начин

“Право природе” у учењима софистике

Победа Грка над Персијанцима и установљење превласти Атине значи отпочињање промена у грчком духовном животу, обележена дубоким скептицизмом

Софисти су уздрмали веру упредачке богове (утицајни од 450 до 375 г. пре н.е.)

Заједничко за све софисте јесте да појму nomos (поредак који је Зевс успоставио) супротстављају physis (антрополошко значење трајно вредног у променљивим људским стварима). Тако су правили разлику између онога што је праведно по природи (physei dikaion) и онога што је праведно по закону (nomoi dikaion).

конзервативна струја (Каликле) је тврдила да је природно да владају они који су бољи и јачи, док је

демократска (Антифонт) заступала тезу да су сви људи, и Грци и варвари, по природи једнаки;

Класични филозофи

Негирање софистике (Софисти су много знали, али увек премало о битним стварима – Сократ)

Сократ, Платон и Аристотел стављају у средиште своје филозофије правду, али напуштају софистичку разлику између nomos-a и physis-a.

Аристотел је делио право политичких заједница (politikon) на природно (physikon), “које свуда има исту важност, а не зависи од тога да ли је усвојено или није” и позитивно (nomikon), за “које је првобитно било споредно да ли је гласило овако или онако, али то више није откако је законски установљено.”

Софоклеова Антигона

Покопавајући брата Полиника противно Креонтовим важећим законима, позива се на неписане, древне, предачке, “прве” природне законе:

“Од данас нису они, ни од јуче, свакако,

Но вечно важе, нико не зна откад су...”

Стоичко схватање

Стоици су у позној антици заступали тезу о природној једнакости свих људи, о постојању светске државе (космополис) и јединственог природног права, вежаћег за све народе;

Упркос својој тобожњој демократичности, стоичко природно право није било револуционарно, није заговарало укидање ропства и изједначавање Грка и варвара; шта више, у свакодневном животу је заговарало фатализам, добровољно предавање судбини и положају у друштву.

Ова филозофска школа је извршила пресудан утицај на римске филозофе, једнако на робове (Епиктет) и импреаторе (Марко Аурелије), као и патриције који су постали плебејски трибуни (Тиберије Грах)

Стоичка школа је извршила и утицај на римску правничку мисао;

Римско природно право Учење Цицерона (106-43 пр. н.е.) представља спој римског

практичног духа са Платоновим и Аристотеловим учењем о правди и са стоичким природним правом.

Природно право није супротстављено позитивном праву, отуда се често (нпр. код Улпијана) јавља као део систематизације римског права (ius civile, ius gentium, ius naturale); други, пак (Гај и Паулус), изједначавају ius gentium и ius naturale

Римско ius naturale није било развијен систем правних правила, већ пре свега одговарајуће средство тумачења, једна врста слободнијег расуђивања о праву, али оно није могло санкционисати оно што већ није било позитивно право

У римском праву, природно и позитивно право нису константне категорије као у познијим епохама: природно право је један облик позитивног права, а не идеал права, или граница ваљаности позитивног права

Средњевековни јуснатурализам

Позната максима “трпен-спасен” хришћански је начин тумачења стоичке “атараксије”

Рана патристика (Аурелије Августин, 354-430 н.е.)

Државни закони су легитимни само ако у њима влада божанска правда, отеловљена у вечном закону (lex aeterna), који је сама Божија воља; природни закон (lex naturalis) чине правила која Бог објављује људима

Божјој држави (civitas dei) супротставља се земањска држава (civitas terrena)

Средњевековни јуснатурализам

Схоластика (Тома Аквински, 1225-1274)

Lex aeterna (божански разум који сврховито управља свиме што постоји); Lex naturalis (учешће рационалног створења у вечном закону); Lex humana (државни закон, израз људске воље, али полази од природног закона); Lex divina (Стари и Нови завет)

Уплив рационализма - право као “правило разума које у циљу остварења општег добра намеће онај коме припада брига за заједницу и које је на задовољавајући начин објављена народу”

Нововековни јуснатурализам

Рационализам стиче афирмацију у делу Хуга Гроцијуса (1583-1645)

Природно право би “опстало чак и ако бисмо прихватили, што се не може учинити без највећег греха, да Бога нема и да се он не брине за људске ствари”

Докази за постојање природног права: 1. априоран (нужан склад неког чина са

рационалном природом човека) 2. апостериоран (сведочанство о томе

шта сви народи сматрају обавезним за све људе)

3. самоочигледност (његова начела “су очигледна и јасна, скоро да су евидентна као и оне ствари које опажамо спољним чулима”)

Нововековни јуснатурализам - карактеристике Извор природног права је у разуму, који самостално

открива правила установљавања друштва које омогућује људску слободу и срећу

Рационализам нововековне филозофије природног права темељи се у веровању у моћ разумске конструкције, тј. способности да се из једног или малог броја принципа (“аксиома”) могу извести све важеће одредбе права.

Рационално природно право XVII и XVIII века одликује се теоријама природног стања и друштвеног уговора.

Јуснатурализам у ХХ и ХI веку

У Немачкој, после пада нацизма, долази до реватилазиције јуснатуралистичке доктрине као део политике “правног превладавања прошлости”

У англоамеричкој јуриспруденцији је доминантна томистичка верзија јуснатурализма (John Finnis)

Јуснатурализам - закључак

Без обзира на историјски различита схватања природног права, Радбрух верује да “у свим његовим облицима њега (природно право, М. Ј) карактеришу четири битне особине, у разним временима наравно различито наглашене:

1. Оно нам даје садржински одређене правне судове о вредности.

2. Ти вредносни судови су аналогно своме извору – природа, откровење, ум – општеважећи и непроменљиви.

3. Они су доступни сазнању. 4. Једном сазнати, они имају предност испред противречног

прописаног права: природно право је прече него позитивно право.”