Милош Обреновић

Милош Обреновић 1848. Слика је рад аустријског

сликара Морица М. Дафингера. Насликана је око

1848. године и налази се у Народном музеју у

Београду.

Пуно име Милош Теодоровић Обреновић

Датумрођења

18. март 1780.

Месторођења

Горња Добриња ( Османскоцарство)

Датумсмрти

26. септембар 1860. (80 година)

Местосмрти

Београд ( КнежевинаСрбија)

Титула Кнез Србије

Период 6. новембар 1817 — 25. јун1839.

Претходник Ђорђе Петровић Карађорђе (каовожд Србије)

Наследник Милан Обреновић (као кнезСрбије)

Милош Обреновић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Милош Теодоровић Обреновић (18.

март 1780. или 1783[1] — 26. септембар1860) је био вођа Другог српског устанкаи врховни кнез Србије од 1815. године.Године 1830. добио је достојанство

наследног Кнеза. Владао је Србијом од 1815. до1839. и од 1858. до 1860. године. 19 година јепровео у изгнанству, од 1839. до 1858. године, првоу Бечу а потом на својим имањима у Влашкој,одакле је давао политичку подршку својимпристалицама у Србији. За време његове првевладавине, Србија је постала аутономна кнежевинау оквиру Османског царства и укинут је феудализамнакон чега је настао нови друштвени слој слободносељаштво. Кнез Милош је владао аутократски,стално одбијајући да ограничи и дели власт, збогчега је против његове власти било подизанонеколико буна. Најзначајнија је била Милетина бунакоја је за последицу имала доношење краткотрајноглибералног Сретењског устава који је поставиотемеље правног поретка у земљи. Током своје првевладавине, кнез Милош је био најбогатији човек уСрбији и један од најимућнијих на Балкану, а токомизгнанства пословно га претекао велетрговац МишаАнастасијевић.

Садржај

1 Биографија2 Војвода Милош Обреновић3 Други српски устанак4 Самоуправа кнежевине5 Правни поредак и уставно питање6 Пут у Цариград и Танзимат7 Државни савет и пад са власти8 Изгнанство9 Повратак на власт и Закон о скупштини10 Наслеђе11 Кнез Милош у анегдотама

11.1 Племство11.2 Медицина

12 Породица

Титула Кнез Србије

Период 23. децембар 1858 — 26.септембар 1860.

Претходник Кнез Александар Карађорђевић

Наследник Михаило Обреновић

Порекло и породица

Династија Обреновићи

Отац Теодор Михаиловић

Мајка Вишња Урошевић

Супружник/ци

Љубица Обреновић

Потомство Петрија, Савка, Габријела,Марија, Тодор, Милан, Михаило

12.1 Родитељи12.2 Супружник12.3 Деца

13 Извори14 Литература15 Спољашње везе

Биографија

Милош Обреновић је био син Вишње Урошевић ињеног другог супруга Теодора Михаиловића,сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичкенахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге.Милош је био најстарији од тројице синова које јеовај пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема иЈована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао иполусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. У својој младости, Милош је био слуга упородици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1805. оженио сеЉубицом Вукомановић.

Војвода Милош Обреновић

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубратуМилану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када јеМилош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио послеМиланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује

као Милош Обреновић.[2] Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српскомустанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији.Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачкенахије.

Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош, јеодлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турскихјединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете. И самим турскимзаповедницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како биконтролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је за времеустанка био у групи противника Карађорђу. Недуго потом, новопостављени београдски везирСулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош нијежалио новаца за такво поверење. Кад је почетком септембра 1814. год. на путу за Русију прошаокроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспео глас до његовихљуди. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већсредином септембра, у незгодно време, почетком јесени. Хаџи Проданова буна је кренула безранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло дотежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видећи даустанак није нашао жељеног одзива, пребегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај иоколину Крагујевца, где се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио јеСулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после

Састанак у Такову. Уље наплатну, Паје Јовановића из 1898. Кућа Милоша Обреновића

Танаско Рајић на топу,главу даје а топ не даје.Уље на платну 76 x 63 cm,Народни музеј у Београду,рад Рихард Пухта, 1862.

победоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергичноинсистирати на Порти да се промени понашање Турака према Србима. Истовремено, у земљи јенезадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово наконуспеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побегне уВојни крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледаоглаву Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један одубица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив задогађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове кодсебе, али након већања није хтео да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милошпредложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код пашеналазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљемупутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио пашидоговорену цену за своју слободу и слободу сужњева.

Други српски устанак

Стигавши у село Црнуће, где му сеналазио конак, Милош је почео даокупља виђеније људе око себе,међу њима Арсенија Лому, ЛазараМутапа, Јована Добрачу, МилићаДринчића и друге и да вршиприпрему устанка за народнуслободу. За празник Цвети, 11.априла по старом, односно 23.априла по новом календару 1815.

године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са столетним стаблима пред скривеном црквомбрвнаром у Такову обратио се изабрани вођа Милош окупљеном народу попевши се са заставомна камен стожер са захтевом да се узме оружје у руке узвиком: “Ево мене, ето вас, рат Турцима!”Предајући заставу Сими Паштрмцу чиме је отпочео Други српски устанак.

Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угушебуне, а устаничка војска им је кренула у сусрет. Две војске су сесудариле код Палежа (данашњег Обреновца) и након борбе устаницису однели прву победу. Тада су скелом из Срема прешли Стојан Чупић,Петар Молер, Павле Цукић и др. Охрабрен победом, Милош се савојском, која је добила велики морални подстицај, упутио прекоВаљева, који су претходно ослободили, на фронт код Љубића. Срби субили уверени да имају довољно снаге да освоје Чачак. Спустили су сеса брда Љубић у долину и ту доживели тежак пораз. Велику пометњу уустаничким редовима изазвала је и вест о погибији Танаска Рајића, ито поред оних топова које су Срби заробили на Палежу. Милош јенаредио да се устаници поново повуку на Љубић и ту извршиопрегруписавање и попуњавање својих снага. У том одлучујућемтренутку, средивши своје редове, поново су кренули на Турке, да би уборбама на Западној Морави погинуо главни турски заповедникИмшир-паша. Пашина смрт је унела велику панику у турске редове.Турци почеше брзо да напуштају борбу и да се предају, након чега сунапустили, 29. маја, Чачак. Месец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Када јеИбрахим паша по заповести бившега великог везира а тада босанског везира, Куршид паше,кренуо са јачом босанском претходницом у Мачву, устаничка војска га је 14. јула на Дубљу напала

Црква брвнара Покајница подигаоје Вујица Вулићевићић 1818.

и разбила. Сам Ибрахим паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с многообзира и вратио га је Куршид паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка Милош језабранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдскојтврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око Србије.

Милош је био свестан да неће моћи да победи надмоћног непријатеља само војним средствима,већ је за то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позивубосанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би„разговарали о миру“. Милош није успео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражиобезусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, где га јечекао други турски великодостојник - Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са предлогомза склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уздва главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград дасултану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију зановог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима збогдизања устанака. Претходно је Милош дозволио да се пропусти, да један део пашине војске прођебезбедно за Београд, па су ту војску чак и снабдевали храном, и упутили су једну своју депутацијуна преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбедан пролаз до београдске тврђаве дела војске јевероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вероисповести.Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за првудипломатску победу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Алипаше подразумева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама поградовима где су њихови заповедници муселими, док Милош добија власт над становништвом икнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћиватиПорти.

Половином фебруара 1816. године, Михаило Герман, кренуо је упрву дипломатску мисију у Петровград да руском цару АлександруI однесе поверљиво писмо кнеза Милоша. Цар је у писму у ствариобавештен да Порта не извршава своје обавезе према Србијипошто не постоје међународне гаранције. Германова мисија јеуспела, јер је после овога писма цар наложио руској дипломатијида Порти поставе питање неодложног спровођења Букурешкогуговора из 1812., који се у VIII тачки односио и на положај Срба.Међутим, Милош већ 1816. добија прве противнике који желеподелу власти, чиме би се увела тетрархија. Под том претњомМилош је оптужио Молера Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредиода се Молер ликивидира, а Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика,ликивидирали су Милошеви људи у самом владичанском конаку јуна 1816, у Шапцу. У пролеће1817. дигли су буну против Милоша Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтели да се вратиКарађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.

Када се бивши Вожд Карађорђе у лето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао саВујицом Вулићевићем који је о свему обавештавао кнеза Милоша Обреновића. У договору саВујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом уРадовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабраода организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула постаром, односно 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђаликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра,Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочногрешења за Србију.

Кнез Милош Обреновић(уље на платну ПавелаЂурковића 1824.)

МИЛОШЪ ОБРЕНОВИЋЪПРВЬІЍ КНЯЗЪ СРБСКІЍ

Самоуправа кнежевине

И поред руског настојања, Порта је годинама, и након слања вишедепутација, отезала с одговором. Крајем 1820. године, кнез Милош јепослао пету по реду депутацију у Цариград како би као и претходнепоновила своје захтеве. Међутим, у пролеће 1821. године у Влашкој иПелепонезу избијају устанци које је припремила хетерија. Порта тадаје ставила осам српских посланика у Цариграду у тамницу, где ће ониостати скоро пет наредних година, међу њима је био и архимандритСамуило Јаковљевић. Хетеристи су од кнеза Милоша тражили дазарати са Турцима. План хетериста за ослобађање хришћанскихнарода од Турака под вођством грчке Хетерије учинио се Милошунереалним и одбија њихову понуду из личне опрезности и по рускимсаветима. Милош није желео да предузима ништа све док не видипотезе великих сила, а пре свега Русије. Крајем фебруара 1821.године, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевац, због избијањабуне у Влашкој, која је претила да се пренесе у Србију, а писмом од26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку Стојковићу и ПетруДобрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетеристима, у коме их је

упозорио да не покушавају буну из Влашке да пренесу у Србију. У исто време, крајем марта, бунаизбија у околини Пожаревца предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) инахијским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом. Буну је Милош угушио у самом зачетку, аколовође су побегле из Србије. Општи став који је тада преовладао је да су хетеристи закаснилипуних 17 година, а кнез Милош се током 1820-тих налазио између две снажне струје, радикалнихисламиста и радикалних хришћана, први нису желели да се муртатини (неверници) мешају у билокакве државне послове једне исламске државе, а други су желели слободу и државу по било којуцену. Августа 1821. умро је београдски везир Марашлија, а на његово место долази Абдурахман-паша. Године 1825. на руски престо долази нови руски цар жустри Николај I, који је марта 1826.упутио ултиматум у Цариград да се покрену реформе. Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарскиред, који изазива буну у Цариграду и Босни. У лето 1826. године у Акерману започињу преговори,између Русије и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се решавало питањесамоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цариграду ће се јавити тежња за отпором јерсу се око грчког питања удружиле Русија, Енглеска и Француска, које су својим флотамаонемогућавале турску флоту да пребаци трупе против Грка. У октобру 1827. удружене флоте овихсила ће поразити код Наварина турску флоту. То је довело до прекида дипломатских односа апотом и до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати неутралан.

Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију.Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходниакт о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено уБеограду и саопштен у Крагујевцу Народној скупштини. Порта је 30.новембра 1830. издали хатишериф о самоуправи Србије. Хатишерифиз 1830. означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској јетачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања,подизања школа, цркава и манастира, организовања сопственихсудова и административних органа. Предвиђено је да турскостановништво може да станује само у градовима или да напустиземљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа,које је Србија изгубила 1813. године. У исто време, 1830., издат је иберат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој

Унутрашњост конака уТопчидеру. Диван – хан, врстазастакљеног балкона у коме секнез одмарао, пушио чибук ииспијао кафу.

породици. Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833. године у тим окрузимаподстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом из 1833. године Портаје признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су посталивласници земље. У исто време, од 1830. до 1833. године „Законоделна комисија“ превела јеФранцуски грађански законик или Наполеонов кодекс из 1804. (Code Napoléon), који је имао вишеод хиљаду чланова, a да би одобровољили неписменог кнеза да се усвоји именовали су га „CodeMilosh“. Законописци су били Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Лазар Зубан, СимаМихаиловић Слома, Анта Протић, Цветко Рајовић и др. Међутим, усвајање законика је одложеноза каснији период. Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти,требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избегавао да ограничи својувласти. Он је хтео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његоважеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старешина, који су хтели да дођу до утицајана државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.

Правни поредак и уставно питање

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осећало,повећавао се број понижених чиновника, који су бивали ибатинани, обесправљених трговаца и старешина, који више нисубили спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његовихнајближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избегавао даорганизује Савет што је по хатишерифу из 1830. био обавезан даучини. Осећајући узнемиреност старешина и народних маса, кнезје на заседању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајнезаконодавне и административне реформе. Дао је и један нацртустава, а пре његове израде је поставио пет министара. Заминистра правде и просвете поставио је Лазара Теодоровића, заминистра унутрашњих дела Ђорђа Протића, за министрафинансија Коцу Марковића, за министра војске Тому ВучићаПеришића и за министра иностраних дела Димитрија Давидовића.Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности.Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да сеон једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнезаспрема завера, у његовој ужој и широј околини.

Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована завера од странеМилосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере(брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су завереници постиглиподразумевао је постављање захтева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилнасредства у случају ако одбије њихове захтеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други дасе збаци и протера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име– Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу правона употребу шуме и оно најважније, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.

Када је дошло време за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успели даокупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине заКрагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ комеје Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша којиповећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинаримакренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150коњаника оставио на старање капетану Туцаковићу, избегавајући сукоб док не сазна разлоге за

Кнежев конак у Топчидерскомпарку подигнут је у периоду од1831. до 1834. као летњиковац заборавак током посете породицинакон доласка из престонице.Током друге владавине (1858. –1860.), кнез Милош, је овдепровео две последње годинеживота, и ту је и умро. Конак јетада био Двор Кнежевине Србије.Топчидерска црква Светихапостола Петра и Павла јеподигнута у близини конака каодворска капела, на месту, где мује током Првог српског устанка,после жестоке свађе са ВеликимВождом поштеђен живот. Испредконака је један од најстаријих инајлепших платана у Европи, старпреко 160 година, заштићен каоприродна реткост.

Унутрашњи амбијент, односносала за заседање Народнескупштине у Крагујевцу изпрве половине 19. века.

Насловна страна „Сретењскогустава“ из 1835..

побуну. У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагалида се нападне Пожаревац где се кнез Милош налазио, али Милетаје и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић јепристао да буде посредник и пренео вести кнезу, који је чакпомишљао и на бекство. Милош се одлучио, а највероватније поВучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођаманародне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је наконсастанка одлучио да изда устав и да установи Државни савет.Израду устава је поверио Димитрију Давидовићу, а Скупштину јесазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.

Устав је израдио Давидовић поугледу на уставе Швајцарске иБелгије. Давидовић је уполунезависној кнежевини на врлослободоуман начин саставионајвиши правни акт на либералномустројству. Устав је био подељен на14 глава и 142 члана. У другој глави,3. и 4. чланом, били су одређени грби застава Србије, што једна вазалназемља не би смела да има. Застава јебила „отворено-црвена, бјела ичеликасто-угасита“. Уставом јеподељена власт на законодавну,извршну и судску. Законодавна иизвршна власт су припадале кнезу иДржавном савету, а судсканезависним судовима. Извршнувласт је чинило шест министара, апредседник Савета је председавао и

министарским седницама. Кнез је имао право да по чл. 14. двапутодбије предлог неког закона, али ако би и трећи пут био изгласан, онје морао да га прихвати под условом „да не иде на погубу народа, илипротиву Устава државнога“. Члан 14. представља модификацијусличног члана из француског револуционарног устава из 1791. Углави VII Устав је предвидео да судство буде подељено на триинституције: окружне судове, Велики суд (апелациони) и једноодељење Државног савета, као суд трећег и највишег степена. У чл.79. предвиђено је да се у целој земљи суди по јединственом законику(који је већ био припремљен „Code Milosh“). У чл. 80. су описанаправа и дужности судија, који је предвиђао потпуну независностсудија од било какве власти. У глави VIII Народној скупштини судата права да одређује годишњи данак, да бира са Саветом новогкнеза и да се без њеног одобрења не може се мењати кнежевагодишња плата. Скупштина је имала буџетско право, које јепредвиђало да се никакви порези, намети и задужења државе не могу остварити без њеногодобрења, У каснијем периоду из овог ће се развити представнички систем и парламентарнавладавина у Европи. Чланом 85. било је предвиђено да се заседање Скупштине обави 6. маја, накнежев позив, а зависно од потребе могла је бити сазивана и више пута годишње. Овим уставомје предвиђено да Скупштина броји 100 чланова а народни посланик није смео да буде млађи од 30

година. Одредбе у глави XI о општенародним правима су донесене ради заштите појединца одтиранске власти. Члан 111. је предвиђао једнакост свих пред законом, а у чл. 112. установљено једа се нико не сме гонити, ни затварати, ни бити осуђен без надлежног суда и мимо закона. Поредтога, члан 113. је прописао да се сваком затворенику најдаље након три дана морало битисаопштено зашто је затворен и он је морао бити испитан, а члан 115. је предвиђао да је судитимогао само надлежни суд, док је чл 114. гарантовао да ником не може бити двапут суђено за истукривицу. Члан 119. гарантовао је да је приватна имовина неприкосновена и ... „Ко се покусисвојевољно дирнути у туђе добро и имање, и или присвоити га, или окрњити, онај ће сесматрати за нарушитеља обштенародне безбједности, био он ко му драго и од куд му драго“.Међутим, једну од најважнијих одредби и за светску правну историју прописао је Члан 118. којимје укинуто ропство, наводећи да роб без обзира да ли је дошао сам или са неким, ступањем на тлеСрбије постаје слободан човек. Овим уставом је била успостављена и слобода вероисповести,где је чл. 97. осигуравао безбедност и заштиту државе свим својим грађанима, без обзира које вереони били.

На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама уКрагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 15 хиљада знатижељног света донесен јесвечано Устав, након чега је кнез понет од масе света на рукама, а док је гласање претходновршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечанначин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пешачку гарду и уз присуство државногврха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа. Тада је упренамењеним просторијама крагујевачке Типографије, приказао Јоаким Вујић свој позоришни

комад Фернандо и Јарика, према делу Карла Екартсхаузена.[3] На основу новог Устава постављенасу и петорица министара: за министра правде Лазар Теодоровић, за министра унутрашњих дела иза министра просвете Димитрије Давидовић, за министра иностраних послова АврамПетронијевић, за министра финансија Алекса Симић и за министра војног Милета Радојковић. УДржавни савет су ушли: Коца Марковић (председник Савета), Јосиф Милосављевић, Тома ВучићПеришић, Милосав Здравковић Ресавац, Михаило Герман, Ђорђе Протић и Ранко Мајсторовић.Међутим, колико је кнез Милош био одушевљен уставом најбоље сведоче његове речи упућенесамом уставописцу:

„„Давидовићу, Давидовићу све што си до сад пискарао, данас си печатао. ““

У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине Србске“ су писале да је кнез потписао„срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турскојцаревини, које нису ни имале своје уставе. У аустријском царству је убрзо завладао страх да ињени поданици не затраже устав по угледу на њене суседе. Један од главних проблема јепредстављала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у ЦариградуБутењев је изјавио да је „Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“, атурски министар иностраних дела назвао га „заразителном конституцијом“. Аустријски посланикна Порти га у једном писму кнезу Метерниху означава као једну од највећих заблуда овога века,међутим, ипак став бечких дворских кругова о овом уставу најбоље илуструје текст објављен, 20.септембра 1835., у аугзбуршким Општим новинама (Allgemaine Zeitung) где се наводи „...за Србијунису слободоумне уредбе, попут оних у француском уставу, већ је само требало обезбедитиличност, имање и част... и то што је кнезу ограничено право вета за поједине законе, те да мује требало бити дозвољено да може да одбије који год хоће закон и да по свом нахођењу уклањадржавне чиновнике“. Све ове три силе су се сложиле да је устав републикански иреволуционаран и против њиховог феудалног поретка.

Ове критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од настанка устава. Међутим, кнезМилош се и није много супростављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговорда се мора удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрешио све министре. Први сусмењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић, 16. марта 1835. а до краја месеца и свиостали, чиме је први и слободарски устав неславно завршио и стављен ван снаге. Давидовић јепосле тврдио да је дете, мислећи на устав, уморено још док је било у колевци. Али, срединомаприла 1835. године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам Петронијевић,Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков Живановић и Стеван Радичевић.Комисија чим је израдили нацрт устава, послали је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт јепослужио за основу устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. децембра 1838.познат и као Турски устав. Овим уставом кнежева власт је ограничена Совјетом (Влада),састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

Пут у Цариград и Танзимат

Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у лето 1835. године, кнез Милош је добиозваничан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарногимао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна, која је, измеђуосталог, закључила да ће овом посетом „Србија створити углед у свету“. Након обимних припремакнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Заједно са кнезом у Цариград суотпутовали: Аврам Петронијевић, Михаило Герман, Алекса Симић, Вуле Глигоријевић, ЈованчаСпасић, Аврам Стојковић, Јаков Живановић и друге личности. После ручка у Голупцу и конака уМилановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша приредио кнезу Милошу велелепан дочек. Након Видина, кнез је са свитом наставио путпреко Лома, Рахова и Свиштова до Рушчука где га је дочекао Саид-паша. А онда је у Варни наЦрном мору одсео у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград 17. августа.Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као истране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, умладости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским ируским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане.Цариградски лист “Ле Монитор Отоман” пише да је султан казао Милошу кад је изведен предњега “Милош-бег, добро дошли. Надам е да су вас управници области куда сте прошли, примили спочастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.” Милош сезахвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу а његов говор је преводио АврамПетронијевић. После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом,искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примиодарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом(свечаном одором). Након ове иницијације, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи уОсманском царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у Османскомцарству 1876. године. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу саМилошем кренула је у обилазак Цариграда. Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18.октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цветом убрилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били суогромни и износили су 2 498 017 пореских гроша или 104 084 дуката у злату, али ово путовање јепретходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.

Државни савет и пад са власти

Након Милошева пута у Цариград, 17. фебруара 1836. године Србија отвара прво дипломатскопредставништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле суда отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријскацаревина, септембра 1836., који је био формално наименован код турских власти. Након Аустријеи Велика Британија отворила је почетком 1837. године први конзулат. Први генерални конзул биоје пуковник Лојд Џорџ Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије.Тада су се Срби први пут срели са представником силе која није била традиционална на овимпросторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министариностраних послова лорд Палмерсон (1784-1865) сматрао је да у Београд треба да пошаљедипломатског представника како би на лицу места посматрао деловање руске дипломатије,против које се Британија у то време борила свим средствима, од Балкана до Авганистана. Рускацаревина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара првиконзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија, су надзирале да у Србијиносиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја.Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао аустријски, Метерних је 1837. у преписци саКнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ иза превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића. Милош се сложиоса Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али да увођење законика није у његовојнадлежности већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланицаСвете алијансе Русија, која је тамо била веома утицајна, је већ вршила притисак да се донесе новиУстав за Србију у форми Хатишерифа а на штету Кнеза Србије.

Предосећајући намере Свете алијансе Милош се још више спријатељио са енглеским конзуломХоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био штоповољнији. Међутим, у то време утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. годинедовршен је и проглашен Хатишериф у народу познат као „Турски устав“ који су израдили углавномтурски и руски представници. Устав је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару1839. године у Београду. Њиме је, између осталог, остварена руска намера, коју Милош уз Енглезеније успео да спречи, да се оснује Савет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова у који јеушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса где су либералнаЕнглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза а конзервативне царевине Русија,Аустрија и Турска су стале на страни „демократског“ тела Државног савета. Устав из 1838. године,као и извесни закони донети тада, проузроковали су немире у Кнежевини. Уставобранитељскаопозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала да је кнез Милош потражио решењеради њеног кршења у подизању тзв. Јованове буне, која је била лоше припремљена,уставобранитељи су успели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић је уКрагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећускупштину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак накнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839. године. Потом је на једној проширенојседници Савета (Совјета) изабрано Прво намесништво (Аврам Петронијевић, Јеврем Обреновићи Тома Вучић-Перишић) да уместо тешко болесног кнеза Милана Обреновића II управљаКнежевином Србијом. Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустиоСрбију и настанио се на свом имању у Херетешу у Кнежевини Влашкој. Међутим, претходно се уаприлу 1839. године у Београду и Балкану, који је још увек живео у феудализму, завијорила накошави застава слободе јер је Француска отворила своје дипломатско представништво.Кнежевина је остала без владаоца када је 8. јула умро кнез Милан, па је намесништво наставилода управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.

Изгнанство

Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престоприпао Милошевом млађем сину Михаилу. Своја имања у Влашкој кнез Милош је стекаомонополом на трговину, а и закупом рудника соли у Влашкој. Међутим, одлуком Свете алијансе,кнез Милош није дуго остао на свом имању. Отоманска царевина и руска царевина, у споразуму саустријским двором, одредили су му за место Беч, којим је владао кнез Метерних, а са којим ћекнез Милош брзо ући у нетрпељивост и политички сукоб. У Бечу, где му је кретање билоограничено, смео је ићи на север или према Чешкој или Моравској али никако на југ. Кнез Милошје у Бечу купио кућу у Мараконер-гасе, у близини дворова, али изван градске тврђаве, садашњегРинга. На један спрат куће је дозволио да се усели са породицом књижевник Вук СтефановићКараџић, који му је био на услузи. По дозволи Бечког двора, Милош је у Бечу купио у Хицингуимање на којима су данас чувене пивнице.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајемавгуста 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. КнезМихаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију.Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смену је призналаСвета алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило сепридружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџићa. Кретање кнеза Милоша иМихаила је пратила тајна полиција по налогу Бечког двора, али у исто време били су ухођени и одстране агената кнежевске владе из Београда. Кључан догађај за Милоша у то доба представљасмрт његове супруге Љубице у Новом Саду, 1843. године, и тренутак када од Метерниха не добијасагласност да путује на југ, односно на сахрану своје супруге. Кнез Милош је из Беча непрекиднорадио на свом повратку у Србију. Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна,названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко реке Саве и покушали дапобуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио МатејаНенадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Кнез Милош и Михаило су окупљали поверљиве људеоко себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе саМађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб зарачун рестаурације Бечког двора, у коме ће се „илирци“, Људевита Гаја, Јосифа Јелачића и уз војнуинтервенцију кнеза Србије Александра Карађорђевића борити против мађарских револуционарана челу са Лајошем Кошутом. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ћепокренути оружане сукобе у целом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бежи изБеча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез Милош шаље Вука Караџића на „Великисловенски конгрес“ у Праг, свог сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спречио сукобизмеђу Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, где гапристалице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзостављају у кућни притвор.

Повратак на власт и Закон о скупштини

У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савета,који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут кадасе поставило питање ко ће контролисати војску а кнез је по природи ствари захтевао да војскабуде под његовим врховним заповедништвом. Продубљивању сукоба између кнеза и Саветадопринела је и чињеница да је кнез постављао најближе рођаке своје жене, књегиње Персиде, иодане пријатеље на висока места у државној управи. У таквим околностима, септембра 1857.власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмеравана да је у њему биоумешан председник Савета Стеван Стевановић-Тенка, по коме је и цео случај назван Тенкиназавера, председник Врховног суда Цветко Рајовић и три саветника. Уставобранитељима јепостало јасно да кнез има јак алиби да изврши државни удар, а односи између два тела, кнеза иСавета, су достигли критичну тачку. Завереници су проглашени кривим и осуђени на смрт, али се

Закон оНароднојскупштиниизгласан на

Светоандрејскоскупштини

Прва страница

Задња страница

због интервенције Порте кнез Александар уплашио да потпише налог заизвршење казне. Зато се излаз тражио изван редовне правно-политичкепроцедуре. Сазвана је Скупштина као народно представничко тело, да разрешикризу. Скупштина је била сазвана на Св. Андреју Првозваног 1858. па је и збогтога позната у историји као Светоандрејска скупштина. За ову прилику донет јеи посебан закон о Народној Скупштини. Први закон о Народној Скупштини,израђен под владом Илије Гарашанина, објављен је 28. октобра 1858. Овај Законсе односио само на једну скупштину и прописивао о избору народнихпредставника како би се спречило да то представничко тело постане обичнагунгула предвођена једним човеком, Томом Вучић – Перишићем. Скупштина јеобухватала укупно 438 посланика. Од њих 378 је имало карактер изабранихпосланика, док је осталих 60 посланика ушло у Скупштину на основу свогположаја. Опозиционе групе су биле јединствене у томе да се треба оборитикнез али не и по питању шта треба урадити након кнежевог пада.Најорганизованија политичка група су били млади либерали ВладимирЈовановић, Јеврем Грујић, Милован Јанковић, Ранко Алимпић и Јован Илић,којима је за разлику од других било стало да Скупштина постане стално тело,бирано од народа, које ће се редовно сазивати како би вршила законодавнувласт. Пошто је за председника изабрала капетан Мишу Анастастијевића а засекретаре либерале Јеврема Грујића и Јована Илића, Скупштина је започела рад у„Великој пивари“. Грујић и Илић су настојали да Скупштина одмах изгласа Законо Народној скупштини као сталном телу. Након овог, права драма и метеж су сеодвијали 10, 11. и 12. децембра када се политичка борба претворила удинастичку у којој су учествовали поражени кнез, присталице кнеза Милоша,министри, Савет, Народна скупштина, војска и грађани на улици. Скупштина јепрво донела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код пашеу тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнезабаш како су то хтели секретари и либерали Грујић и Илић. Скупштина је до тада често падала подједан, а час под други утицај. Војска, још увек под командом Александрових људи, хтела је дарастера Скупштину. Довела је чланове Савета у касарну где је трећег дана преврата АлександарКарађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата билаупућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана наулицама. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти уСрбији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликујеполитичку кризу и признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је свеизгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз. Уступио је команду над војском министруунутрашњих дела Илији Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је иуставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела саветска уставобранитељскастранка, окренула се на крају против ње. Од главних политичара из те групе једино је Гарашанинпреостао. Једини истински победник у овим догађајима била је установа Народне Скупштине којаје захваљујући младим „паризлијама“ успела, да преузме врховну власт и ударила темеље запарламентарни систем власти.

Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару1860. године, у својој 81 години, у Двору у Топчидерском парку. Сахрањен је у крипти Саборне

цркве Светог Арханђела Михаила у Београду. [4]

Кнез Милош је имао осморо деце у браку са кнегињом Љубицом, и још осморо ванбрачне деце.[5]

Неколико година његов берберин је био Нићифор Нинковић који је о томе оставио мемоаре.

Споменик МилошуОбреновићу уПожаревцу. Дело вајараЂорђа – ЂокеЈовановића. Споменик јесвечано открио краљАлександар I Обреновићу присуству државнихзваница и грађана, 14.јуна 1898.

Наслеђе

Кућа Милоша Обреновића у Горњој Црнући, из које је Милош две годинеуправљао Србијом и у којој је донета одлука о подизању Другог српскогустанка, је проглашена за споменик културе од изузетног значаја.

Његово име носи Улица Кнеза Милоша у Београду, дуж које се налазебројне државне институције и амбасаде, те улице у бројним другимсрпским градовима. Улица је носила име Улица Милоша Великог све докјој за време комунизма нису променили назив у њено данашње име.Композиција „Таковски устанак“ која га представља постављена је 2004.испред зграде Владе Србије. Књаз Милош А. Д. је један од водећихсрпских произвођача минералне воде.

Милан Ђ. Милићевић је 1893. објавио књигу „Кнез Милош прича о себи“приређену на основу рукописа старог више деценија у коме је кнез

Милош причао о свом животу, а писар је то записивао.[6]

Кнез Милош у анегдотама

Племство

Кад је Кнез Милош ослободио Србију и завео неки ред у земљи, онда оникоји су полагали неко право на заслуге у земљи, а веле да их је било петили шест, дигну се па Кнезу Милошу у Крагујевац. Кнез Милош их лепо прими и упита их што судошли.

Па, Господару, рећи ће један од њих, дошли смо да те молимо да поделиш Србију наспахилуке, те да и нама даш по који спахилук, јер и ми имамо заслуге за ову земљу, па јеправо да будемо спахије.Какве спахије, оца вам вашег, зар се ми борисмо и крв проливасмо док истерасмо спахије изземље. Турци су били спахије у овој јадној земљи, па сад да дам народу крштене спахије даму крв сисају.

Дуго су ћутали ти народни трудбеници, па ће онда тек један од њих рећи:

Па, Господару, кад то не даш, а ти нам дај титуле грофова, барона...Јес, јес, отац ти је био козар ти требаш да будеш гроф... јок море, батали.Па, кад нам ни то не даш, а ти нам бар допусти да се зовемо као они Руси - Корзаков,Горчаков, Дондуков...Е, то море, одговори Кнез Милош. Ето, ти се зови, указујући прстом на сваког, Шаров, ти *

Зељов, ти - Белов, ти - Гаров, ти - Мургов (имена волова).[7]

Медицина

У Србији се у Милошево време прочуо један надрилекар који је сам на своју руку справљао неке„лекарије“ против болова и потом их продавао сељацима. Пошто је било притужби на његово„сочињеније“ ти су гласови стигли до Милоша и он нареди да му приведу надрилекара да га

испита. Након што се Милош уверио да надрилекар прави неке смешне траве потпунопроизвољно, он изрече пресуду: „Ударите му 25 батина, а онда му ставите на леђа те његове траведа му олакшају болове.“

Породица

Родитељи

име слика датум рођења датум смрти

Теодор Михаиловић 1802.

Вишња Урошевић 30. јун 1817.

Супружник

име слика датум рођења датум смрти

Љубица Вукомановић 14. јануар 1785. 14. мај 1843.

Деца

име слика датум рођењадатумсмрти

супружник

Петрија Обреновић 5. август 1808. 1870.Теодор Бајић одВарадије

Савка Обреновић 28. март 1814.5. октобар1848.

Јован Николић од Рудне

ГабријелаОбреновић

умрла у детињству

Марија Обреновић умрла у детињству

Тодор Обреновић умро у детињству

Кнез Милан 21. октобар 1819. 8. јул 1839. није се женио

Кнез Михаило16. септембар1823.

10. јун 1868. Јулија Хуњади

Извори

[покажи]

[покажи]

Викимедијина остава има јошмултимедијалних датотека везаних за:Милош Обреновић

1. ̂1783. као година рођења наведена је на новчаницама од 50 милијарди динара из 1993. године и 50динара из 1996. године.

2. ̂Милорад Бошњак, Слободан Јаковљевић: Обреновићи, сакривена историја, ЛИО, Горњи Милановац2006, ISBN 86-83697-33-9

3. ̂Књажевско-српски театар, О театру (http://www.joakimvujic.com/about_cir.php)4. ̂Саборни храм Св. Архангела Михаила (http://www.saborna-crkva.com/index.php?

option=com_content&task=view&id=16&Itemid=1), Приступљено 8. 4. 2013.5. ̂Без потомака, упркос труду („Време“, 24. децембар 2009) (http://www.vreme.com/cms/view.php?

id=904133), Приступљено 8. 4. 2013.6. ̂Кнез у чају Марсела Пруста („Данас“, 18. октобар 2013)

(http://www.danas.rs/dodaci/vikend/knez_u_caju_marsela_prusta.26.html?news_id=269548)7. ̂„Кнез Милош у причама“, Милан Ђ. Милићевић, Београд,1899.

Литература

Бошњак, Милорад; Јаковљевић, Слободан (2006). Обреновићи: сакривена историја(http://books.google.com/books?id=hFvhQwAACAAJ). Лио : Доситеј. ISBN 978-86-83697-33-5.

Спољашње везе

„Бечки дани кнеза Милоша“

(http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=452), Милован Витезовић,Вечерње Новости, фељтон, 14 наставака, 2 - 16 јануар 2005.„Фатална судбина Обреновића“ (http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=524), Милорад Бошњак и Слободан Јаковљевић, Вечерње новости, фељтон, 16наставака, 28. јул - 12. август 2006.Кнежев двор у Горњој Црнући („Политика“, 17. јун 2009.) (http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Tiho-umiranje-knezevog-dvora.sr.html)

Војсковође Српске револуције

Српски владари

- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милош_Обреновић&oldid=9725402“Категорије: Рођени 1780. Умрли 1860. Пожежани (Србија) Обреновићи Кнезови СрбијеУчесници Првог српског устанка Учесници Другог српског устанка Српска историја XIX века100 најзнаменитијих Срба по САНУ

Ова страница је последњи пут измењена у 19:43, 10. април 2014.Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство-Делити под истим условима;могући су и додатни услови. Погледајте Услове коришћења за више информација.