О АЛЕКСАНДРУ

Крупан делија, плавог ока,

надимак му дали - Цока.

Голубије срце у телу крије,

смехом гласним шамара и бије.

Затресе се тад учионица цела,

и разредна би у смех, ал не би смела.

Озбиљне придике она му даје,

он се смеши, и знају; не хаје.

„И докле тако?“, чуде се стари.

Неки га правдају: „Па још је мали“.

Намигне оком, чуперком затресе...

Да сваку шалу враг не однесе...

Без смеха нема ни здравог детета.

Пуно смеха, коме то још смета?

Смеј се, смеј се, Цоко!

Нек се од смеха тресе и Дунав,

и цела планета.