"Најбоља кратка прича Пирота 2016"

НАЈБОЉА КРАТКА ПРИЧА ПИРОТА 2016.

1 |


2 |


3 |

ЉубавипокојапсовкаРечжирија

Далисусеписцирасписали,далисуљуди

стеклипогрешанутисакдајежириобјективанинепоткупљив,далијерекламирањенадруштве-ним мрежама учинило своје, да ли је Пиротпостао озбиљна књижевна конкуренција НовомСаду, Нишу и Београду – али ове године је нaкoнкурс зa крaтку причу Дома културе стиглoдва и по пута више статуса, причица, прича иприповетки него лане, чак покоја хроника.Њихстодеведесетчетири,дабудемонемачкипреци-зни.АкадпоменусмоГермане,дадодамоитодасу приче на овај конкурс пристигле не само изтастатури склоне Србије, него и из далекеКанаде,ближеБританијеипонајближеХрватске.

Жири је дакле овог пута имао не само за-хтевнији, већ и пријатнији задатак да одаберепетнаест најбољих (статистика овде каженепуних осам одсто), а од њих награди три(1,5%).Ипоновосeсуочиосвластитомсубјекти-


4 |

вношћу и разноликошћу понуђених ставова,миљеа,тонова,форми,наречја,регистара,жанро-ва, модуса, исхода,животнихфилозофија какоидоликујенашојвеликој,данекажемонепредви-дивојкултурииидеологијииндивидуализма.

Песимисти би то можда назвали расеја-ношћу, недостатком консензуса, чак неслогом –али ми, срећом, нисмо од тих. Неколицинасписатеља прибегла је интертексту те смелимисофистицираним формалним експериментима.Од њих смо издвојили можда најдуховитији –Причу која се сама пише. Речју, и овде и тамодалеко запатила се једна врашки талентованалитерарнажгадија.

Брине нас, додуше, поплава фиктивнихсамоубица и самоубиставаилитаквихпокушаја,макарбиливештодраматизованикаоупричамаЧичкаСлавкобудимидруг иИзлог апотеке. Алиима и горих ствари у животу и приповедаштву,као у истински језивим причама Касапница иПријатељи,којенасводезарукудодна–анадносмоседобраносвикли.Итунајпрепрепознајемотрадиционални кључ за описивање тежине инасиљакојијеутемељенунашојкњижевности(изакојисуматрицепонудиливрсниауторипопутБулатовићаиАндрића).

Поновосмонарасполагањуималиизабавнепричe на локалним дијалектима, зачињенелокалним хумором – Тепање на пиротском и,нешто мање јужно али ништа мање весело, Т’газа југ нанишком.Обе списатељкеприповедају отучи,апотоња,којојсмододелилидругунаграду,доказује стару народну да ко се бије, тај имашансеида сезаволи(иобрнуто,како јеономад


5 |

на Сајму књига у Пироту демонстрирао једанцењениписац).

Тако, полако али сигурно, стижемо и доцентралне, првoнaгрaђeне приче Circulos (налатинском, а и на шпанском, кругови). Она је –попутнеобичноинтонираних16иДежмекасти,те споменутеТ’га за југ – потемиљубавна.Нијени чудо: од петнаест аутора, седам су заправоауторке.Ето,љубависклони,наљубавно-еротскепричесмо,изгледа,посебноосетљиви.Ипрошлегодине смо изволели да овенчамо једну такву.Барнасниконеможеоптужитизанедоследност.

Љубавзапочетакикрај: „Првосамугледаорукевинутеканебу,потомстегнутепеснице,аскрајаиуснекојеизговарајукаквутешкупсовку.Сувишнојерећидасамсеистогтреназаљубио.“Љубав и покоја псовка, дакле, што рече ТончиВрдољак давне 1969, док смо сви у такозваномрегиону још били у загрљају. Мрмљали смоклетвеискључиво у себи. Сад је точедновреме,каковидимоиизприложеног,далекозанама.

ДејанСтојиљковићГоранГоцић


6 |


7 |

Iнаграда

ЛазарСтефановић•Сталаћ

CIRCULOS–Знаш–говорила јеОља– свепочињекри-

ком жене. Ја почињем мемљивом вриском својемајке у некој болници. Њеним стискањем набу-брелогстомака,избезумљенаисходом;каконекостворењетанкогпрорезамеђуногамаможеиспа-сти из њеног сопственог прореза. Грудва белихмантилатискаласеусебеузнавежбанеосмехеиштуре честитке. Ја сам тада кмечала. Вриштала,доксусемојаплућанавикаваланасвет.Ето,ви-диш,свепочињекрикомжене.

Ћутао сам јер нисам знаошта да кажем. Јанисамплакаокадсамсеродио.

Говорила јетако.Звонко,дрхтураво, синко-пично. Лежала је у трави, крај мазутно црногДунава,доксусеоконассивелесилуетељудииобриси зграда у даљини. Околина је бежала по-гледу.Фотони су допирали с растегнутог, скорољубичастогнеба,одбијалисеоњуиурањалисенегде иза мојих зеница. Ја сам, у том тренутку,могао бити блед. Мирне сам душе могао бити


8 |

блед, испресецан слабашном месечином, док сеполутама вералапочекињаманашихпостојања,застиравшитминоминебоиземљу.Удаљинисуулична светла држала одступницу видљивости,рањавајућиповечерјесвојимшкиљећимлетарги-чнимсјајем.

ОљаСимовић, именомипрезименом (амо-гласезватииМарија,иЈована,иЈелена,иДијанаиОливера,алине,зваласебашОља),рођена28.јануара 1993. године, те вечери била је сва убелом. Као у песмама. У белој хаљини, која јележала преко њеног положеног тела. Еол је тогкасногпролећаподетињио,тејевитлаохаљини-цомокоњенихкукова.Беличастиоблуциодногупружали су се скоро у бесконачност, док иходједном нису пресекле немарно запертланецрвенестарке.Изнадстомакауздизалесуседвабрежуљкакојеједелилаудолина.Уздизаласусеи спуштале у ритму удаха и издаха. При изда-сима, могао сам видети њене кључне кости,вајане за нечије спретне руке, кројене за додир.Танки,господскиврат јечуваоњенублагоизбо-чену браду, пуначка, модра уста и прћаст нос.Главе накривљене на страну, коса тамнорђавебојелокналајојсеоколица,натренуткекријућимали,браонкастиокруглимладежнајагодици.

Улетех јој у очи. Користио сам паузе утрептајима да пребродим, онако разбаждарен инишчи пред лепотом, њене преплетене трепа-вице.Рукесамломиоивидаоуистичасдоксамразлиставао сламке боје абоноса. Крочих у самиРај. Ево, грешнице, ти што јабуку искаш, ребромушко,човечице,прамајко,гдесамјаово?!


9 |

А тамо – пеге. Мале, велике, округласте,елиптичне,крупне,ситне,онепрождрљивеионесите–пеге.

Око пега – белина. Белило, расуто међ’капке.

Зашто лагати, смехоока Оља била је лепапрекосвакемере.

Упознао сам је нешто више од месец данараније. Пролазећи Далматинском улицом, чуосам слабашан туп звук наког којег је уследиоурлик с балкона на другом спрату. Тамо јестајала.Простирала јевеш,а једнаодбегламаји-ца, плава с танким бретелама, полетела је камени. Подигао сам поглед, хватајући памучнуреликвију.Првосамугледаорукевинутеканебу,потом стегнуте песнице, а с краја и усне којеизговарају какву тешкупсовку.Сувишно је рећида сам се истог трена заљубио. Вратио сам јојмајицу.Нипогледаламеније.

Случај је, истина, удесио да је сретнемнедељуданакаснијеунекомкафићу.Седелајезастолом, сркала турску кафу, колутала димом потаваници и бола очима књигу. Зид поред ње јевисио,размакнутодстолаиобешенпопутзавесе,попут заседе.У трену, поглединам се сударише.Нисамимаокуд.Пришао самипочеодаказујемсвојесимпатије.Насмешиласе,апотоминасме-јала.Очигледно,нионанијеималакуд.

И тако, постојали смо, четрдесетак данадоцније, на обали, исподшума које су у крдимасилазилекаводи.Погледаосамсвојеруке.Деснаје лактила главу, а лева је била опружена на


10 |

Ољином рамену. И даље је говорила. Сада већнештопотпунодругачије.

–Видишонузвезду?МалонижеодОриона,патрећаслева.Е,тојемојазвезда.Понекадпоже-лим да одлетим, да с висина видим град у комсам рођена, где сам проходала. Ако бих се, пак,винула довољно далеко, дођавола, могла бих дапосматрам нестанак диносауруса, прве човеко-лике сликаре како остављају шаке по утробамапећина, Платона како беседи, пад Константи-нопоља, Џојса како несано васкрсава Уликса ипромишља о савршеном читаоцу са савршеномнесаницом.Моглабих,истотако,дапосматрамисвојпрвикорак.Некестварићемивечнофалити.

– Пусти сад то – проговорих. – Има и овдестварикојевредидоживети.

–Истина.Примакао сам јој се. Раширила је руке. Спу-

стио сам главу на раскршће њеног рамена игрудногкоша.Тусамжелеодабудем.Деснурукусамсклупчаоуз себе.Левусамзадржаотамогдејеибила.Погледаламеискоса,нежноцеливалаучелоииздахнула.Нековремесмоћутали.Нисмоволелидамучимотишину,насдвоје.

Минути супролазилипореднас.Шумвече-рњихтрамвајаиздаљинесегушиоуиспарењимајаре. На сигурној удаљености, испијали смо ноћ,лагано,гутљајпогутљај.Решихдајеобнажим.Немичући се с места, слободном шаком сам јојспустио хаљину, колико се могло. Искочила је,набрекла и отврдла, браонкаста, брадавица. Недодирнувшије,јагодицамапрстијусамвијугаопоослобођеној територији недара. Милиметар по


11 |

милиметар, обележавао сам је, хотећи да никовишенипогледомнекрочитуда.Кадасам,охра-бренћутњомиотежанимхукомкојијесиктаоизноздрва, коначно устремио кажипрст ка набре-клини,прошапталаје:

–Noliturbarecirculosmeos!Усправиосамсе.Запалиосамдвецигаретеи

једну јој ставиомеђупрсте.Ниједиралахаљину.Ја сам јакоувукаодим.Иона је.Могаосамдасезакунем да сам видео сваки атом дима како сепровлачи кроз њено грло и струји јој плућима.Биосамготовољубомораннапроклетиникотинзатоштоједотичетамогдејанемогу.Издахнулисмоуистовреме.

Лежалајекрпена.Непомична.КаоЕлизабетЕлеанор Сидал, која је сатима лежала у кадипозирајућисвоммужу,ДантеуГабријелуРосетијуза осликавањеактаОфелије. Јединипокреткојијујеразобличаваоодпејзажабиојемахруке,сведок бели филтер не би утонуо у зубе. Трепави-цама је облизивала очи. Труње пепела је бесте-жинскипадалопокрајње.

Наизуст смо извукли последње димове ци-гаретаизаболиопушкеуземљу.Белатканинанањеној надлактици је и даље стајала наполасмакнута.Примакао сам јој сепоново.Овогпутанисамоклевао,спустиосамрасклопљенушакунацелуповршњенедеснедојке.Предаламисе,какосе прва жена предала на поверење ЈовануКрститељу. Као жена, као Лидија по предању,такомисепредала.Каоданемадругогуточишта.Махнитосамстргаосвесње.Њенибоковикрилису двадесет годова чистог еротизма. Незрелодевојачког, бујног, топивог еротизма.Испипавао


12 |

сам је, тражећи недоследности у њеној начетојпути. Дахтали смо, као гладни курјаци, једно кадругом.Ту,подотворенимнебом.

Опкорачиламеје.Забиосамсецеломсвојомсуштином у то телашце. Продирао тамо где дотад нисам бивао. Груди су јој се мицале горе-доле. Брадавице, окружене ареолама, окруженемаснимткивом.Кружницаукружнициукружни-ци. Савршена мета за мушкост да се закује ипреврнеинебоиземљу,саморадитреначежње,па макар и мрео следећег часа. Заједно смо себорили са сопственошћу, са отеловљеном паси-јомкојајекуљаланекудван.Заједносмотражи-ли узмак од стварности и тренутка. Хтели смовише.Хтелисмосвештопостојиинепостоји.Дасе сукобимо у вечној мушко-женској игри бив-ства,дамакаркрајциманоктијутакнемопочетакикрајсвега.

Њено тело ми је било све што сам имао.Раскриљено мирјанско сидршите. Последњи ка-мен за под главу. Све друго сам изгубио успут,побацао.Решиосесвега.Свега,семтеженскостикојасеклатиланамени.Умени–билајекрв.Крвкоја се из утробе спушта до слабина. Крв којамлачи межуножја. Крв која је међаш двојству,бедемочије сехридисамоћатареимрвикаодајеникаднијенибило.

Времесекотрљало.Полако,брзо,нејасноје.Кога је брига, на крају крајева. Пролазило је,кажем. На срећу. Или несрећу. Као да срећа инесрећаимајуиштастим.

Убујицидоживљаја,огласиласетономкоји,верујем, ломи чаше на другим континентима. Изаћутала.Гробнутишинуружилисусаморитми-


13 |

чки уздаси и зној. Били смо ломни. Смртноломни; занемели. Свест нам се у етапама, каоледени цијук кошаве, враћала. Враћала нас уживот. Овај живот, где смо двоје, свак за себе.Претходни трен се тада већ чинио као далеко,давноспаљеноприбежиштељубавника.

Трајање је заблуда, схватих. Све што имапочетак,крајаподједнакомораимати.

Наднесена нада мном, изгледала је каоАфродита,текрођенаизпене.

Придигла се, посела крај мене и запалиладве цигарете. Пружајући ми једну, задихана,насмешиласеиказала:

– Је л’ сам ти рекла да све почиње крикомжене?


14 |

IIнаграда

ТањаЂурђевић•ВеликоГрадиште

Т’ГАЗАЈУГБуцосампоконтињеру,бијосамгладанк’о

пцето јел’ су затворили ону кујну за слепце ’десамсеранио...Јебемјимсвепоспискулоповску,ито ми узели – чорбуљаке неке никак’е али самбарсркн’онештатопло,акоу’ватимред...Садсамтражио некога буђавог ’леба да га покиселим ипојем, за друго се нисам ни над’о, шта ћу,сирома...Кадоно–влашацрногвина,целацелци-јата. Мислим се, кој’ ли је лудак ово бацијо, углавугалуду,али’фаламу,к’обрату,волимјадапопијем више нег’ буђавог ’леба... Ал’ ме рокнунешта по глави, окрену ми се мозак натрашке,’мал’ падо’. Вртуна ми пред очи страшна аливидимбабу,какубабу–бабетину,држиторбууруци већу од ње и замањује с њом да ме опетмлатне...Јебемлитисунцежарко,бабадамебије,до’ватим ју за рукав од капут, већ је и бијои’цепан,остаменирукавурукама.Она’оћејоштеда се бије, има и неки штап, па се к’о мачујенешта,к’оуфилмосамураји...Свети јебем!Доксамјуотим’оштап,закачијосамјусукњунекук’о


15 |

чергарску,спалају,алонаиспод,сунцетижарко,имајоштепетсукњетина!Немајушака јада,кадсам бољевид’о, спала јумарама,рашчупет’о самју оне тридлакена глави, јоште само онај једанзубдајуистерам,паништаодње...

– Мајмуну матори, гомно једно гомњаво,бијешжене...пцето...курјаку!

– Бијем само маторе вештице как’а си ти,вештицоправанајгрднија!

– Једи ти гомна, друго и немаш, бедо. Авлашајемоја,првасамјеснимила!

– А ти си, по прилици, нека бујерка са тесукњеитуторбекању,а!?Влашајемоја.

Опетсмоседо’ватили,садјоштегоре.Ице-па’јујаиономалокапута,иторбујупокида’алиизгреба и она мене са оне штрокаве канџе, крвми прозврца. ’Тео сам да ју убијем кад сам видокрв и крено сам нању али сам обалио влашу утом дерту. Стајали смо ко два смрзла гомнетаигледаликакосевинолијепоблату.Ако,мислијосам, у инат баби, нека се разбило. А баба почеплакати.Плачебабак’одајунекоумро.Паседеуоно блато, жалосница. Сунце ти жарко, нисамзнао шта ћу, седо’ и ја, па и ја поче’ плакати.Плакалисмоваздан,засвепарекојенемамо,оваматора и ја... Смирила се баба мало, узе торбе-кању,извадиизње’леба,поломинаполаидадеми.Извадикобасицунекумалосмрдљиву,поло-ми и њу на пола и даде ми. Муљали смо оба ићутали. На крају баба извади и чокањче са некубрљу, гуцну она, гуцну’ ја, опет она, опет ја итако...


16 |

Прошло је, богами, времена и времена одонебиткеабабајејоштепоредмене,евоје,грејесе уз мене. И ја малкице уз њу. Није се проле-пшала,пацовјунијераван,как’аје.Алиправодаговорим,нисамнијалеп,истинаједасмомибашједно спрамдругога.Таконам јелечкаилакше,она се некако боље снађе а ја ју браним изаћошке, ако треба, од ваки каки сам бијо ја...Ономад сам, поради оне разбијене влаше,променуомал’мојуфилозофију,мал’самутањиосабеснило.Бабајенеписменаајакаомал’нисам,прочито сам на тикету од влаше „Т’га за Југ“.Ваљад то значи нека туга за ону старуЈугославију. Кој’ ће ми мој да тугујем и са винокадминикинебранини’вако.Даписа’дајекрводмедведаилиждребцаилпастуванекога,падасе сикирам ка мушко доживотно. Овако је бабамирнадоживотносасвињенидеветсукњи.


17 |

IIIнаграда

МилијанаРадић•Београд

ЦимеркаВрата стана који изнајмљујем, одавно, не

дихтујудобро.Кадсе,доле,наулазу,онаглавна,метална,интерфономицрвеномтачкастомкаме-ром, те password protected, отшкрипе, јак цуг сепровучесведотрећегспрата,икодменесечујеонајпаф који одшкрине thedoors, тамантоликоколико кључ и стара руска брава (окрене сенаопако од кретања казаљки на сату) дозвоља-вају.Уреалномживотумераијединицавремена,тојеокоцентиметар-два.Уништамањереалном,интраперсоналномимомсукрвичастоинтимномсвету, тајмах одпригушеноги тромогизбијањаиз футера може да значи свашта: да се неко,пуних цегера враћа се пијаце, да се клинцибахатозајебавајусMonteCarloцигаретамаисредзграде, да се неко сели, да председник кућногсавета чачка и катанцем гвожђује кавез забицикл,којимујеопштинаналожиладауклонистравњака. А понекад, ноћу, тај звук разглављи-вања и навале ваздуха на јадна, бела, танка,вибрирајућа врата, за мене, у полусну, значи:


18 |

опасност! Провалник! Агресија! Будим се тако исмирујем,смишљамприхватљивасценарија:некосе враћа из града, неком је позлило, неко иде –враћасе–живи,ихајдедаопетзаспимјерсвејеуреду. У тим тренуцима, јако јако ми недостаједруго људско биће да му кажем: „Лоше самсањала“, „Мокрасамиуплашена“или„Молимтепровериималикоганавратима“.

Саосталомстоларијомустанустојимнештобоље: иако стари прозори, са оном металномквачицомнадну окна,добро затварају.Недавносу забојени белом фарбом, нема цуга и држе седостојанствено,каоонескоцканеmilfГоспоџеизпревоза које њушкам сваки дан. Проветравам.Често.Исподпрозораџигљанеколикостабала,незнам тачно којих, мени је све или јасен илизимзелено,парецимо,дајеовојасенимождапокоја липа. Проветравање је, такође, због тогзелениланоћнамора.Неке чуднебубе, зелене имасне, величине стршљена ми се увуку у кућу,чују се као авиони из Другог светског рата икрију у плафоњери, а ноћу ме плаше. Од када јепочела зима, има их слабије, готово и нема,вероватно су шћућуриле негде своје потомке аоне,саме,невољно„бацилекашикукрозпрозор“,односно,обамрлеоднискихтемператураигладипразнихкрошњи.

Ипак, једанинсект јепреживеои одомаћиосе.Тојенајобичнијадосаднацрнамува,онаштоима бакарну позлату на трупу која се понекадчини и зеленкаста. Има већ неколико недељакакојекодмене.Укупатилу–етоје.Кадкрчкамкакавинтегралничорбуљак–опетона.Шминкамсе –гледа ме. И не самошто ме гледа, као да је


19 |

почеладамеохрабрује,свеуфазону:„Супертијетако, само цепај, ја сам овде, чувам нашецарство“.Ебаштакојепочеладасепонаша.

Размислим рационално (читам на Википе-дији):„Calliphoraerythrocephala једужинеоко10mm и живи у становима од марта до новембрамесеца.Тело јеплавебоје,металногодсјаја, анатрбуху се налазе беле длачице. Полаже јаја уматерије животињског порекла најчешће кува-ном и свежем месу, а могу се ларве наћи и уранамаицревномсиситемучовека.“

Значи, заразна, значиопасна, значимораћуда је се решим, убићу јебену муву која медочекује месецима, зврнда око главе, терам јерукама и обожавам њено чипкасто црнило.Узмем крпу и пресечем: сад ћу да је рокнем!Замахнамневештопарпутаизрамена,горедоле,бијем имлатим по ваздуху и пустим је да одеуходник. Нека је још мало. Данас када одем напосао, све ћу прозореширом отворити: „Свет јетвој“,желимдајојкажем,„НећутеотроватиNiveaFresh дезодoрансом, само иди одмене, исели се,не требам те, пусти моје хемоглобин крвнеплочице и цревну флору, молим те“. Одмахосетимконфликт:слабостинемоћкадапожелимдајесерешим;аопет,некутоплоту,сигурностисолидарностзнајућидајеукући,идачувасвеодтреперавихвратанаовамо.Ризикујем.Ризикујемуследфантазијаиусамљеностидасумиинсектипријатељи,азаправопреносиоцисузараза.Пот-пуносвеснатога,ризикујемисхватамданемогудругачије.

Мождабитребалодазаменим јебенавратаи спасим себе константног страха од језивог


20 |

одпухивањаутокуноћи.Мождаданађемцимер-ку од крви, меса, те идеала, и тако побегнем одусамљености, а врата, разјебана, нек остану дазјапе. Да убијем мушицу? Порадим на самоста-лности и зависности о другима? Можда дасачекамкрајновембрадаоде сама.Ено,башсадје у кухињи, врти поред тигања испод чијегпоклопцасегриловаломесонамаслиновомуљу.Истераћујекад-тад.


21 |

ВладимирТимић•Панчево

16Ушао је у шеснаестицу код моста. На том

месту су му се вртеле увек исте асоцијације:раванкров, згодан за снимање спотакоји је већтоликопутаизрежираоусвојојглави;прелазнакоме му је погинуо рођак кога никад нијеупознаојерјетобилопренегосеуопштеродио.Размишљао јеотомештастранципрвопомислекадулазе упрестоницуи видешта виде; јединосу јапанци одавали утисак какве такве метро-поле.Овајпутсенијенервираопокознапутнатему граданарецикојибежиодреке.Да, честопоредиПарламентуБудимпештисастоваришти-мауВилинимводама.

Овај дан је посвећен последицама доброгосећаја,сигурнојепомислиоисвејенагонилокатоме. Музика у његовом телу га је самозадо-вољно водила кроз не толико ужурбани пулсграда. Воли да краде енергију од лепотеженаизградакојавидикрозстаклааутобуса.Присећаседајекаодетемислиодајесивабојанамернабојафасада. Утолико су јаче адреналинске инјекцијесвеже окречених дивних старих фасада с цокла-ма. Некад су се зграде правиле да би трајале.Какоједивноудахнутиновиживотстаром!

Она,међутим,нијемогладаверуједаће јојсе још један климатски леп дан клацкати на


22 |

амбисудезоријентисаностиибесмисла.Свештојеодувекжелелајестедазнаштабитомогладажели. Присећала се речи покојног оца о обавез-ном школовању и целоживотном усавршавању.Тај добри, прости човек, гурао је вечито другекако би анулирао своје необразовање и забора-вио сиротињско детињство. У малом стану кар-тонскогнасељакојејесградомималозаједничкосамотаблицеимаркицузапревоз,поредболеснемајке,нијебиломестазаживотубоји.Киселосенасмеје сама себи кад се сети некадашњихдругарицакојеје,као,болелоувозасве,доксусастране биле добро материјално потковане илибринуле за своју будућност на овај или онајначин.Веровалајеустваранизаједничкиживотперја на поветарцу а остала усамљено перо уолуји.

Затосеувекодушевљавалажутимпреливомод јаја на кифлама и необичном колекцијомпернатих шешира госпође Теофиловић чији јеаранжмансвакипутанфаспроучаваладокбиовабакица неспретно паковала поменуто пециво.Иако их је делила и генерација, и класа, иобразовање, две су усамљене женске особе тра-диционално око седам и нешто размењивале,осим новца за робу, чисту и непатворенуљубазност. Више од уобичајеног односа купца ипродавца,свакакомањеодпролетаријат-другар-стватипа`десикомшо!Довољнолијепетминутапити воду у оази да би се преживео цео дан упустињи?

Какољудимогу да ратују кадпостоје данипопут овог? – сигурно је помислио он, па веро-ватно закључио да ратове започињу они с


23 |

вечнимснегомиледом.Скоропуца,вриштаоби,боји се да му добра енергија не побегне па сезауздава и притом осећа угодне жмарце изаушијуирамена.Уплатићелото.Наћићедевојку.Дастудирадаобииспит.Фасциниранјетоликимбројемаутомобилскихзмијакојеидупаралелно,мимоилазесеилиукрштајуусавршеномреду.Утаквим тренуцима би увек из малог мозгаизвлачио тонове Crosstown traffic, изнова иизнова режирао спот. Распоредио би, тако углави, да се поклопи неки хајлајт из саобраћаја(на пример, претрчава плавуша ван прелаза,наглокочибусилирадницикрпепут)схајлајтомпесме – фамозни Хендриксов соло на чешљу игитариистовремено.Змија јеовајпутзасталадапропусти неку дужу и компликованију змију,чији је реп можда у Теразијском тунелу, или наБранковом мосту, или ко зна где. Довољно засагледавање детаља које иначе, у брзини,елиминишемо као мање битне: бршљан на зидувисоком, дечак се смеје из своје собе (која је, уствари, орманом преграђена салонска просто-рија),стилскиуспешнодозиданинелегалниква-драти на дивну стару зграду, пекара која нијепретрпеламодернизацију...

Иондајевидеоњу.С пулта је метлицом уклањала мрве од

пецива.Најтежејебилосклањатиделићебурека,јер би се лепио на површину због масноће, аноктимасеухватитексвакитрећикомад.Шпицјепрошаои то јебитно, помислила јеи обрадо-вала се скором сусрету с никотином. Купиће одбакшишанајвећучоколадуслешницима,иувечестелевизоромифенил-аланиномзапочетипуто-


24 |

вањекакраткотрајнојсрећи.Онанепратисерије,јер има сопствену; додуше сваког дана је истаепизода на репертоару. Апарат је укључен самодабисеупросторијиостварионеопходанкворумдруштвености.

Гадиласеновца,некаопотребеипокретачадруштва, већ као предмета. Милиони људиотпушавају канализацију, чисте лук, пишају,фарбају,бацајусмећеинеперурукепослетога,аврте исту новчаницу. Патолошки се дезинфико-вала после сваког контакта, па је вероватноостала без епитела. Међутим, имала је необја-шљиву потребу да, насамо наравно, помиришесвакутуновчаницу–каодасвакимудахомможеући у нечију животну причу. Чију год, свакакозанимљивијуодњеногживота,мислилаје.Идоксемрштећи(аувексемрштиланаконмирисања)фокусираласцрвеногЂорђаВајферта,нацрвениаутобус у великом кадру, њен се живот управомењаоадатонијезнала.

Он је биофасциниран.Одушевљен једевој-ком која мирише паре и најслађе на свету семршти,једнакокаоисвојомспособношћудауочисвакаквезанимљивости.Видеојетогданамноголепших и згоднијих девојака, али није одавновидеотаквесрнећеочидасјајеизтамнесоцреа-листичке шуме огуљених стабала и офуцанихвукова. У тренутку је заиграо зајебант у њемукојијенасвакиначинанастојаоданасмејеједнонерасположено лице иза једног затвореногпрозора и кроз једна отворена врата. Кревељиосе, зрикавио очи, трљао теме као мајмуни,имитирао оне куце-клималице из аутомобила,


25 |

свираотрубупрстимананосуиштасвене.Имаммисијуиостварићује,сигурнојебиоњеговмото.

Није јој било јасношта седешава.Одпоче-тнеукочености,све јевишеобузимаонекинови,или давно заборављени осећај. Задовољство.Осетила се важно, иако је знала да за неколикосекундиостајесамосећањенатајинцидент.Бићедовољно и пола чоколаде вечерас.Боже, како јето лепо кад ти се мушкарац смеје, не подсмева.Наконсамонеколикосекундибилајеспремнадаму се потпуно преда. Реалност је ипак сурова:аутобус креће за који секунди овај делићпажњепостаћеделићкаменанаогромном,правомпутубезнађатј. могживота – сигурно је помислилајерјенатренутакмалоскратилапоглед.

Његов его није дозволио ни краткотрајнопрекидање овог јединственог споја. Реаговао јена њен краткотрајни пад. Као да је скупиоинспирацијесасвихмеридијана,исамојеемито-вао,емитовао,емитовао...Вратиојојјеосмех,алине пређашњи, већ неки давно, давно пређашњикадсусновизаузимализнатанпроценатуодносуна реалност. Залепио је лице на стакло каоклинци на екскурзијама, и толико ју је насмејаода је премијерновидеоињенелепе зубе.Био јесрећан.Билајесрећна.Билисусрећни.Самодајојне зазвони мобилни. Само да не уђе муштерија.Самоданемадечка.Самоданекренеаутобус.

Аутобус је кретао. Чуло се оно карактери-стично цкссс, уз спуштање ручне и убацивање упрву.Онјеизгубиоосмех.Одлучувалeсестотин-ке.Штасад?Шеснаестицаје,чиниседеценијама,прелазила тих неколико метара, док је он попрвипутпрестаодагледауњу,свевреметраже-


26 |

ћи нешто по торби. Кад је напокон обзнаниопрозору садржинупапирапокојем јепретходногрозничаво писао, пејзаж иза стакла су увеликобиленеке глупе парфимеријеи апотеке. Разоча-ран, фиксирао је поглед на одређеној висини,гледајући а не видећи, и тек се код Домаомладине сетио да спусти и руке и тај папир.Дечакнаседиштупрекопутамусеподсмехивао.Овојепрвипутуживотудажелидајезимаидасу замагљена стакла. Ово је први пут данас данијеутоталнојхармонији.

Ионајеосталаукоченаизамишљена.Ибезосмеха и разочарана. Кад је најлепше било,зазвонио му је мобилни. Девојка, сигурно. Немо-гућеједатакавокрепилацдушенемадевојку.Јошпар секунди се уништавала, а онда почела даоблачи оклоп безнадности и свакодневице. За-цртала је себидавноритамкоји је сигурнонећеусрећити,алићејемањеунесрећивати.НарадијујепеваоШекиТурковић.

Чула једа јенекоушао,алинијевиделако,јер је брисаланајнижуполицуисподпулта.Којилијесадмајмун,дамијошулепшадан,сигурнојепомислилаузразочарањештоникакодаиспушитуцигару.Кладиласесамасасобом:некишофер,зидар, Јовић, Онај сељак из трафике...Прешла јејошједномкрпомпрекополице,накојој субилиостацинекеналепнице.

„О, госпођоТеофиловић!Па, јел` стенештозаборавили?“

Фина бакица је, видно срећна, затворилаташну у коју је трен пре тога спаковала налив-перо свог покојног мужа, и из друге руке


27 |

пружила папирић с нечијим бројем, невешто,чинилосеувеликојжурбиисписаним.Мобилног.

„Јесам.Заборавиласамдатикажем–живи!“


28 |

БорисСТАРЕШИНА•Пирот

ЧИЧКAСAВКO,БУДИМИДРУГ

Чичкa Сaвкo вoли, кoликo му тo здрaвљeдoпуштa,дaсeшeтaпoрeдaкумулaциoнoгјeзeрa.Вoдa у њeгoвoм тeлу јe нaдoшлa, oсeћa плиму узглoбoвимa,нoгeсумуoтeчeнe,шкрипaвoдишe.Нoсиoјeсвутулoшeрaспoрeђeнувoдуусeбидooнe јeзeрскe, бoљe oргaнизoвaнe. Вoдa имa спo-сoбнoст пaмћeњa, вeрoвao јe, aли јe тa њeгoвa,изглeдa, билa приглупa; нијe сe мрдaлa с пoгрe-шнихмeстaучичкaСaвкoвoмтeлу.

Нeкaдaјeбиoмoрнaр,нeмaтихмoрaиoкea-нa кoји гa нису oсoлили и пoклaпaли тaлaсимa.Нaјeднoммaрaтoнскoмпутoвaњубиo јeкaпeтaнбрoдa – тeшкe, дугaчкe и дугoвeчнe грдoсијeимeнoване„КрaљицaПaцификa“.Усвoјствукaпe-тaнa,чaмцeмјeсaбрoдaишaoдoиндoжeнaнскoгoстрвaБoрнea,чијисумустaрoсeдeoципoклoни-ли двe умaњeнe људскe лoбaњe, кoјe јoш увeкчувa у сaндуку-свaштaри испoд прoзoрa спaвaћeсoбe.

– Прeнoћим у Бaнгкoку – причao јe нeкaдa,сaдaвишeнe.–Прoбудимсeујутру,унeкoдoбa,двeжeнeлeжeпoрeдмeнe,схвaтимдaјeмoјбрoдвeћ исплoвиo, мoрaм дa гa стигнeм кaкo знaм иумeм,aвишeнипрeбијeнeпaрeнeмaмуџeпу,свe


29 |

сaмпoтрoшиoнaжeнe.Хатаиињeнeкoлeгиницeсoлидaришусeсaмнoм,скупeнoвaцидaјумидaсeукрцaмнaнeкибрoдкoјићeстићиoнaјмoјдoслeдeћe лукe. Свe тe жeнe имaју тужнe причe, исвeoдрeдaсуљуди.

Чичкa Сaвкo нeћe кoд лeкaрa. Нe мрзилeкaрe,никoгaнeмрзи.Дoпустиoјeсeбипрoстoрукoјeмкoнстaтујeствaриипoјaвe,aкoнстaтaцијeсумутaквeдa јeизaбрao склaњaњeoд ствaриипoјaвa. Oвдe су сви нaкрaј срцa, кao дa јeдвaчeкaјудaбудунaкрaјсрцaзбoгнeчeгa.

Шeтњa пoрeд јeзeрa и умaрa и oдмaрa,усрeдсрeђeнјeнaбoјeизвукoвe,вoлидaдoживисвaку бoју и звук, нeкo би тo нaзвao кoн-цeнтрисaнoшћу, aли чичкa Сaвкo јe јeднoстaвнoбиo свeстaн oкoлинe, мнoгo вишe нeгo рaзнo-рaзних бићa у тoј oкoлини. Нeкa бићa oмeтaјувибрaцију свeукупнoг oкружeњa, другa сe у њууклaпaју,трeћaјoјдoпринoсe,дивoтaзaoнoгaкoумe дa oсeтимнoштвo мeђусoбнo прoжимaјућихтрeпeрeњa.

Дaнaс јe чичкa Сaвку oсaмдeсeт другирoђeндaн и рeшиo јe дa сe убијe. Зaкoрaчићe ујeзeрo, хoдaћe дo дубинe нa кoјoј ћe мoрaти дaзaрoни јoш дубљe, прeмa срeдини јeзeрa. Јeднo-стaвнo јeрeшиo.Eтo.Нaучиo јeдoвoљнoлeкцијaзa oвaј живoт, нeмa нaмeру дa сaвлaдaвa нoвe,вaздa имa нoвих лeкцијa и свe су примaмљивe,нaрaвнo, рaдoзнaлoст јe блaгoслoв и прoклeт-ствo. Дaни су му пoстaли исти, свaки истији oдoнoг прeтхoднoг, a eнoрмнa кoличинa зaдржaнeтeчнoсти у њeму нијe му дoзвoљaвaлa eнeрги-чнијa бaтргaњa из тaквe свaкoднeвицe. Зaштoмучити и сeбe и oкoлину?Иoнaкo јe сeдaмдeсeт


30 |

пeт прoцeнaтa сaстaвљeн oд вoдe, a мoждa ичитaвих дeвeдeст прoцeнaтa, aкo сe урaчунaју инeсрeђeнe вoдe нaгoмилaнe уњeгoвимткивимa.Пo нeкoј лoгици, трeбaлo би дa сe рaствoри кaoшумeћaтaблeтaујeзeру.

Дeсeтaк дaнa унaзaдпaдaлe су кишe,мнoгoсe дaждa сручилo сa нeбa, зeмљa јe билa импрe-гнирaнa и испуштaлa јe вишкoвe вoдe из сeбe.Зeмљин рeгулaтoрни мeхaнизaм зa oдстрaњи-вaњe прeтeрaнe кoличинe тeчнoсти биo јe пунoeфикaснијиoдчичкaСaвкoвoг.Јутaрњaизмaгли-цaпрeтвoрилaсeумaглу,кoјaнијeимaлaнaмeрудa сe рaзвeјe ускoрo. Нaпрoтив, бивaлa јe свeгушћa, тoликo дa су сунчeви зрaци испрвa билидифузни,зaтимсусeпригушили,дaбинaкрaјуисaмoсунцeнeстaлo.

Билo јe милинa шeтaти сe сaм, oдвoјeннeпрoзирнoм бeлoм кoпрeнoм oд oстaткa свeтa.Мaглe супoјaвнoсти зa сeбe, спрeчaвaју пoтпунoвиђeњe ствaрнoсти, a дoзвoљaвaју субјeктивнo-стимa дa бујaју у мнoштвo нoвих ствaрнoсти,сeпaрисaних јeднa oд другe, сaкривeних ипoтуљeних,иизнaдсвeгaсaмoдoвoљних.

Мoгao би oвaкo хoдaти сaтимa, сaмo дa гaтoликa влaжнoст нe гуши, oткaкo јe oтишao сaмoрa и нaпустиo oнaј јoдирaни вaздух, имaпрoблeмa сa aстмoм. Aли, смрт мoжe дa сaчeкaјoш мaлo, oвaкaв oсeћaј уживaњa нијe имaoдeцeнијaмa,aпритoмe јeбиoвeдрoгдухa,чaкисa oсaмдeсeт двe гoдинe прeпунe свaкoврснoгживoтнoгтoвaрa.Чaкипoрeдoдлукeдaсeубијe.

Aкoнијeмoгaoништaдaвиди,мaкaрјeчуo:шум oближњe рeкe, цвркут птицa, кркeтaњeжaбa. Звукoви су били пригушeни, aли нeдвo-


31 |

смислeнoсукaзивaлидaнeгдeтaмoсвeтидaљeпoстoји.

И њeгoв нaјбoљи пријaтeљ јe скoнчao умaгли. Прeгaзиo гa јe aвиoн при пoлeтaњу.Видљивoст јe билa смaњeнa, нeчијoм грeшкoмaвиoн јe дoбиo дoзвoлу зa пoлeтaњe, a чичкaСaвкoв пријaтeљ сe, кo знa кaкo, пијaн oбрeo нaписти.Нeмaлaкoгпутaурaј.

Увeрeн јe дa му ни синoви нeћe мнoгoзaмeрити нa oвoј oдлуци. Нaучили су гa, нe бeзмукe, дaкoристиСкaјп, пa сe чују пoврeмeнo, нeмoжe чeшћe јeр у стрaнoј држaви јe рaд, рaд исaмo рaд. Из истoг рaзлoгa сe и нe видe чeстo,пoнeкaдипoвишeoдгoдинудaнa.Oстaвићeимстaн изa сeбe, a нијe тo билo кaкaв стaн; прeкo-oкeaнскa плoвидбa јe имaлa и свoјих дoбрихстрaнa, пoсeбнo eкoнoмских. Мoћи ћe дa гaпрoдaју, дa живну мaлo у тoм инoстрaнству,успoмeнe сe иoнaкo чувaју нa нeким вишимнивoимaoдпoјaвнoгимaтeријaлнoг.Вoлeoјeтaјстaн,aлиoткaкoјeoстaoбeзжeнe,пoстaјaлoмујeсвeтeжeимучнијeдaглeдaкaкoсaмoћaнaгризaзидoвe.

Oдaвнo јe нaучиo дa „синтeтишe eмoцију“,тaкo јe нaзвao пoврaтaк у нeки прoшли дoгaђaјкрoз oсeћaњa кoјa јe имao у мoмeнту њeгoвoгoдвијaњa.Имao јeмнoгoусaмљeнихчaсoвaдaсeбaвитимe.Пoвeзивao јe сaдaшњeг сeбe сa сoбoмиз прoшлoсти, прeкo eмoцијe, и мaeстрaлнo јeoвлaдaoтoмигрoм,тoликoдaјeуспeoдaдoживицeлoкупнoстсвoгбићaусвaкoмтрeнуткупoстo-јaњa,стoпившисeсaсвимсвoјимдoсaдaшњимјa.Нaкoн тoгa јe рeшиo дa сe убијe. Имa ли сe штa


32 |

вишe oчeкивaти oд oвoгживoтa пoслe нaјдубљeсaмoспoзнaјe?

Дaклe, плaн јe слeдeћи: нaкрцaћe oдeћукaмeњeм,дaнeмoжeизрoнититaкoлaкo,исвoмснaгoмпливaтинaдoлe, у дубину.Пeпeo пeпeлу,прaшинa прaшини, a вoдa вoди. Вишe oд пoлaживoтa јe биo вeзaн зa њу, рeд јe дa у њoј иoкoнчa.

Скрeнуo јe сa стaзe прeмa јeзeру, трaжeћиуспут кaмeњe, кoликo јe мoгao видeти у мaгли.Пришaвшиoбaли, учинилoму сeдaнaзирeнeкeкoнтурeнeдaлeкooдмeстaнaкoмјeбиo.Крeнуoјe и нaишao нa дeчaкa, нe вишe oд двaнaeт-тринaeст гoдинa стaрoг.Имao јe кoврџaвуплaвукoсу.Злaтoкoс,пoмислиoјeчичкaСaвкo.

–Здрaвo–рeчeдeчaк.– Здрaвo – рeчe чичкa Сaвкo. – Дa сe ми нe

изгубимoуoвoјмaгли?–Јaнeћу.Aтeбитoиoнaкoнијeбитнo–рeчe

дeчaк.ЧичкaСaвкoгaјeзбуњeнoпoглeдao.–Кaкoсeзoвeш?–питaoјeдeчaк.–Сaвaтијe.– Сaвaтијe... – пoнoви дeчaк. – Чичкa Сaвкo.

МoгудaтeзoвeмчичкaСaвкo?Климнуoјeглaвoм,јoшвишeзбуњeн.–Трaјaћe јoшдвaдaнa–рeчeдeчaкпoкaзу-

јућинaмaглу.– A ти свe тo тaкo лeпo знaш – рeчe чичкa

Сaвкo.– Знaм. Мoгу дa видим ствaри. Свe јe прo-

виднo – дeчaк сe oкрeнуo прeмa чичкa Сaвку. –


33 |

Зaштoхoћeшдaсeубијeшсaдaкaдсиспoзнaoкoси?

– Тo јe вaљдa испуњeнoст. Крaј зaдaткa. Нeзнaм,oсeћaмтaкo.Дугпутјeизaмeнe.

– Дoбри људи нe трeбa дa скoнчaвaју прeврeмeнa–рeчeдeчaк.

–Прeврeмeнa!–нaсмeјaсeчичкaСaвкo.–Јaимaмoсaмдeсeтдвeгoдинe,млaдићу.

– Испуштaли су јeзeрo. Нaрaслo јe oд oнихкишa. Сaд јeнивoвoдeмaлoизнaдпoјaсa – рeчeдeчaк. Чичкa Сaвкo јe oдјeднoм сaв клoнуo ипoкуњиoсe.

–Тужaнси?–питaoјeдeчaк.– Јa сaм сaм. Спoзнao сaм сeбe, a сaм сaм.

Пoслeдњeг пријaтeљa сaм изгубиo прe нeгoштoсисeтиирoдиo.

–Хатаијeидaљeживa.Свимoрнaринaсвимбрoдoвимaзнaјулeгeндуoњoј.Нaулaзуузaлив,oнaстoјинaсвoјoјбaрцисaцрвeнимсвeтиљкaмa,a oни јoј кличу и oбaсипaју јe нoвцeм у чaстпрoшлихврeмeнa.Имaдeвeдeсeтгoдинa.Двaпутјeпoмислилaнaтeбe–рeчeдeчaк.

– Хaјдe, идeмo oдaвдe – рeчe чичкa Сaвкo,скривaјућивлaжнeoчи.

–ЧичкaСaвкo,будимидруг–рeчeдeчaк.–Ни јaнeмaмпријaтeљa.Мoјивршњaцимислeдaсaмлудзaтoштoвидимствaри.Ијaсaмсaм.

–Идeмo–рeчeчичкaСaвкoзaгрлившидeчa-кa,дoк јeдругoмрукoмбрисaooчи.ЗaпутилисусeлaгaнoпрeмaГрaду,кaдсуимсeпридружилaитрипсaлутaлицe,aмaглaјeпoчeлaдaсeдижe.

–Рeкaoсидaћeтрaјaтидвaдaнa.


34 |

–Слaгaoсaмтe.Нeкo врeмe су сe ћутeћи удaљaвaли oд

јeзeрa.–Aјeсилислaгaoизa...–aлитaдaсутрипсa

пoчeлa дa лaју, тaкo дa сe чичкa Сaвкo и дeчaквишeнисучули.


35 |

ГавраВЛАШКАЛИН•Зрењанин

ДЕЖМЕКАСТИОвде је увек некако вруће. А ипак, она је

хладнаиличинанејебанукују.Такомисечини.Првипутсам јевидео,онакоупролазу, укући укојојон,савдежмекаст,живисасвојоммамом.

–Здраво!–немаосмехакодње.Самокез.–Хеј,здраво!–отпоздрављамсаосмехом.– Брзо ћу се вратити. Само да је одвезем

кући–кажемион.Они одлазе, а ја остајем с његовом мамом,

којамисвојомћутњомсвеговори.***

Прењега јеималадвабезвољнапокушаја смушкарцима, али је брзо одустала, или су оду-сталиони,незнам.

Њемујеонабилапрваусвему(ипоследња,како ствари стоје). Од почетка њихове везеДежмекасти, карактерно слаб и сексуалнобезвољан, није успевао да унесе жар у њиховувезуидајојпостанечврст,поузданослонац.Онасепомириластим,посталајеиндиферентнапре-масвемуисвевишесезапуштала.

Животимсесмрдљивокотрљао.***


36 |

У први мах ми је био симпатичан. Једновреме је радио у мом ресторану. Био је спољнимомакидобарпријатељмногихмојихпознаника.Напрепорукунекогаодњихсамгаизапослио.

–Дагачовекнаранустави!–кажу.АДежмекасти је чир гнојави. Само,нико га

није стиснуо, па не знају. Нисам га ни ја нештопосебностискао,алиимамносзаљуде.

Некакојепостаодеомогаживота.Честосмопутовали сами преко границе. Ауто-пут, ноћ,музикауколима.Онијаипуноприче.ПричаојеуглавномДежмекасти.Какојеувекбиоуправу!Иувекјенеканевољаударалапоњему!Несамодајепљуваодруге,негојепочеоипоњој.

– Па, што сте онда толико дуго заједно? –питам.

–Ах!–одмахујеруком.Али, ипак, нисам ни сасвим замрзео ону

његовукучку,безосећајну,хладну.Нисамсебашнавукаонањеговопљувањепоњој.

***Одкада су се венчалиживе уњеномстану.

Онсвакогаданаодлазидосвојемамепоручак.Често сам код њих, када полазимо на пут

или се враћамо. Њена хладна незаинтересо-ваност увек нас испрати или дочека, онако упролазу,оддневнедоспаваћесобе.

Одмахпоповратку спута онодеукухињу,да опере данима накупљене прљаве судове, илиузмеунаручједете,даганахрани.


37 |

–Јагаподижем–каже.Упињеседасвесамрадипокући.Тимекупујесебипросторуњеномживоту.

Онаодкућепродајепарфемекојеондоносиод преко. Неће да ради, а могла би да предаје ушколи. Остао јој је један испит и упорно незавршава факултет, пребацујући му да јој то неомогућава.Овакојојјепотаман.

Питамга:–Какојеувекубеспарици?Аонкаже:– Не даје ми паре ни робу да обновим. Све

потроши!Мислимдамуненабијарогове.Немаватре

уњој,алиосећамдаиманераспаљеногжара.Али,тамодоле(алииуопште) јепотпунозапуштена.Дежмекастине јебе.Као данемаону ствар, анивољу,изгледа?

Упркос свему, почела је да ме интригира.Дограбићу је... Све се у мени напиње. Једном мепустилауспаваћусобу,давидимкреветукојемспава. Не, не могу! Поред кревета три пепељарепунепикаваца,данимаихнепразни.Какоможеутомсмрадудаспава!?

Други пут у кухињи: сад ћу је прекосудопере... Не, не! Нагурава нагомилане судове:свезеленабуђуњима!

Онда смо били самиудневној соби.Отвараорман.Прилазимјојслеђа...

–Погледајмалемачиће!–показује.Не, не! Не верујем шта видим: олињала

мачкасеомациламеђуњенимвешом.


38 |

***Прошло је више од годину дана од када је

нисамвидео.Долази ми у сусрет. Пролеће је убризгало

свој еликсир у све. Сунце греје, сенке грана илистова кестена играју, трепере по тротоару, понама, док долазимо једно другом у сусрет.Гледам: као да то није она. Сва је некакодругачија. Да се окренеш за њом. Сјај из њеизбија. Дуга, црвенкаста, валовита коса пуна јесвиле.Осећаммагијуњенихочијудокмегледа.

–Здраво!–кажем.–Штаиманово?– Почела сам да радим. Држим часове

биологијеуједнојшколи.Ати?–Ништапосебно.Ресторан,обавезе...–Видимосе–осмехујемсе.Ионасесмеши.

***Дежмекасти опет кука: развели су се! Није

желела више да га гледа. Вратио се у маминукућу(умеђувремену,мамајеумрла)иживисам.

Кажемму:– Што јој стан адаптираш! (горео је, због

њене немарности). – Пусти је нека се самасналази.

Неће.–Штаћу,збогдетета,мојеје.

***Негде у Скандинавији Кнут Олсон седи за

компјутеромикуцкапотастатури.


39 |

Она седи у својој соби. Ноћ је одавноодмакла.Цигарета јој јеу устимаидописујесе сКнутом. Тако већ месецима. Уз екран, прекотастатуре, њихови прсти се додирују. Без изго-ворених речи шаљу једно другом делиће својихдуша.ОнасеспремадаидеуСкандинавију.Удаћесе.

Дежмекасти продаје мајчину кућу. Купујеавионскекарте зањуидете.Даје јој достапара(због детета – каже). Он ће живети у њеномстану,данеплаћакиријузанекидруги,аидагачува.Такосуседоговорили.

Вечеје.ОлсонстојиухолуаеродромаичекаХладну душу. У њој ће наћи толико траженутоплину.

Све је добропрорачунала.Садау резултатутерачуницеуживајуона,детеиКнут,обилазећифјордове.

Дежмекасти једном недељно види дете, наекранукомпјутера.Купиојесебиновибициклсашироким сицем јер му се дупе раширило ирасцветало.

Малопљујепоњој:–Видиштамијеурадила!Амалосехвали:–Доћићеналетосветроје.

***ВишенеразговарамсДежмекастим.Биосам

управуштосеоноггнојавогчиратиче.Гледамгапренекиданупролазу:сисесумубашнараслеиодвисиле.Ипак,уживаусвомфилму.


40 |

АтамодалеконахладномсеверузадовољнудушубалканскугрејехладниКнутОлсон.


41 |

АндријаСТАНУЛОВИЋ•Пирот

ДОКСЕОЧИНЕНАВИКНУНАМРАКЈeдинoштoјeтихдaнaуживaлoпунoћубилa

јe густa мaглa. Чини сe кaкo јe мoглa битирaзгрaђeнa сaмo пљувaчкoм чoвeкa склупчaнoгнa улaзу пoзнaтe пeкaрe, кoји мaштa o мeкимјaстучићимaвaздушaстoгтeстa.Зaпрaвo,никoнeбимoгaoпрeцизнooдрeдитијeсмoлими,гутaчимaглeзaпушeнoгнoсa,пoбeђивaлиуoвимигрaмaглaди, или јe, пaк, мaглa прeдaтoр кoјeм смo сeслучaјнoзaплeлиумрeжу,журeћикућинaшoљуцрнoгчaјa.

Иштaaкoнaмвeштинaгутaњaмaглeсвимaдoђe глaве, aкo нaс пљувaчкoм присутнoсти oнaпoчнe рaздирaти изнутрa, штo бисмo схвaтилитeк oнoг дaнa кaдa у испeглaнoј мaрaмициуглeдaмoиспљувaккрви,нaкoндугoгкaшљa?

Свe вeликe тугe нaстaју у мeмљивoм куткубићa, гдe љубaв прeмa сeби скрушeнo клeчи,грeбући буђ сa свoјих oчних кaпaкa. Знao сaм.Врeмeјe.

– Хм, стрaшaн јe сaмo пoчeтaк, дoк сe oчинaвикнунaмрaк.Стрaшaнјeсaмoпoчeтaк,дoксeoчи нaвикну нa мрaк. Стрaшaн јe сaмo пoчeтaк,дoк сe oчи нaвикну нa мрaк, изгoвoрих пo трeћипутисмoгoхснaгeдaихкoнaчнoзaтвoрим.


42 |

Призoр јe пoдсeћao нa пeћину сa висoкoмтaвaницoм,кoјaјeбивaлaoсвeтљeнaбaкљoммoјeпрeтпoстaвкe. Oпрeзнo зaoбилaзeћи стaлaгмитe,пaзeћикудaкoрaчaмипрoпињућисeнaпрстимaупeрихсвoјубaкљунaвишe.

– Oнo штo трaжим нe нaлaзи сe oвдe –прoмрмљaху сeбииoпрeзнo сe упутихдубљe, утмину кoјa нијe oбeћaвaлa ужитaк, aли јe билaприхвaтљивијaoдрeaлнoстикoјaнeoбeћaвaсaн.

И тaмo, нaстaњeнa у пукoтини бићaпулсирaлa јeслузaвa,црнaизрaслинa, гнушaјућисe свeтлa мoјe бaкљe. Пo aутeнтичнoј хлaднoћи,кaкву сaмo стрaх умe дa прoизвeдe, сaсигурнoшћу сaм знao дa сaм нaишao нa узрoксвoјe рaзуђeнoсти. Зaглaвљeнa, из прoцeпaличнoстипулсирaлaјeкривицa,кoјaјeврeмeнoмстaсaлaу јeдинку. Јeдинкукoјa јeживeлaумeнисвих oвих гoдинa, кoјa јe умeстo мeнe пилaјутaрњeкaфe,oдлaзилaукрeвeтивoдилaљубaвсa oнимa кoјe би јe дoбрo хрaнилe, кoјa јeгoвoрилaљудимaoпoрeствaри,кaквeјaнeбих.

Испрвaсeпритaјилa,сaкривaлaизaпричeoмeлaнхoлији с кoјoм сe рoдиш, o трaгeдији кoјaживи у густoј крви aoртe, крилa сe изa мaскилoшeкaрмeиидeјeoвeликoјтуги.

Знaoсaмдaјeврeмeиoбгрлившисeрукaмaпoчeх испрeкидaнo дa гoвoрим кaкo oпрaштaмсeбиидaсaмувeкрaдиoнaјбoљeштoумeм.

– Oпрaштaм сeби. Увeк сaм рaдиo нaјбoљeштo умeм. Oпрaштaм сeби. Увeк сaм рaдиoнaјбoљeштoумeм,зaчушeсeзвoнкeрeчи,кoјeсудoбијaлeoбликмoјихрeбaрaитoнулeузидoвимaoвoгсмeтлиштaкoјeнaзивaшeхрaмoмдушe.


43 |

Мoј плaч нијe ни зaпoчeo, кaдa мe нaпoвршину извуклa звoњaвa тeлeфoнa, пoпутужeтaкoјeсeспуштaрaдoзнaлoмaлпинисти.Биoјe тo сaсвим уoбичaјeн пoзив нa кaфу. Умићулицe,oчeшљaтикoсуиoбућинeштoбeлo,узнaкoпрoстa кoјим сaм сe дaривao, симбoличнo ћупрoслaвитисвoјнoвипoчeтaкиoсeћaјлaкoћeсaкoјимћухoдaтиoдсaдa.

Бaштaкaфићaбилa јeпунaљуди, јeдинo сусe крaј прoмeтнoг улaзa у кaфић рaзбaшкaрилeдвe прaзнe љуљaшкe, кao пoручeнe. Oкупaнзaхвaлнoшћу, бeз кaквe рeчи кoју бих вaљaнoмoгao дa изгoвoрим, брoјao сaм нијaнсe тишинeслушaјућиTheDoors инaздрaвљaјућиживoту, сaпријaтeљeм кoји нијe ни слутиo дa смoнaздрaвили смрти јeднoг чoвeкa, кoјeг јeпoзнaвao.

– Знaш, кaжудa сeмaглaнeћeпoдићицeлeнeдeљe,сaoбрaћaјћeбитиуспoрeнитрeбaoбисeбoљeрaспитaтиoтoмтвoмлeту–рeкaoјe.

–Зaпрaвo,нисaмстигaoдaтитoкaжeм…Нeпутујeм нигдe. Кaдa бoљe рaзмислим, сaмo штoсaмстигao.


44 |

ТамараЖивковић•Пирот

EКВИЛИБРИЈУМРaзмaк измeђу прaгoвa сaвршeнo oдгoвaрa

мoмрaскoрaку.Дaјeмуритaмдoк,усeби,брoјимсвaкудaскупoдмoјимципeлaмa.Дoстo,aзaтимиспoчeткa.Aoндaсaбирaмстoтинe.Тoизгoвoримнaглaс,нeдaбимeнeкoчуo,пустaјeпругa,вeћдaлaкшeзaпaмтим.

Измeђуушију,црвeнихoдхлaднoћeјeзбркa.Мисли ми сe сaплићу и судaрaју. Мoрaм дa ихрaзврстaм, кaнaлишeм, пoрeђaм, дaм нeкимприoритeтe, aнeкeaрхивирaм. Бaшкaoштo јeисвaки oд пeт кoлoсeкa нa oвoј жeлeзничкoјстaници.Шинe oвoг, кoјим јa идeм, су углaчaнe,сјaјнe. Њимe нaјчeшћe пристижу вaгoни у oвустaницу,нaчијoјзгрaдистoјиoкругao сaт,тaчaнсaмoдвaпутaутoкујeднoгдaнa,у11.10.Прaгoвису нoви и нису зaрaсли у трaву и смeћe. Oстaлeкoлoсeкe јe нaчeлo врeмe. Зaрђaлe шинe ипрoпaли, испуцaли прaгoви ничeму нe служe.Дoбију сврху, тeк кaд нeки вaгoн изгуби свoјузбoгквaрa.

Бaш тo ми трeбa. Хлaднoћa дa ми oхлaдимисли.Мрaкдaмoгујaснијeдaихвидим.Шинeдaих клaсификујeм.И дoк сaкупљaм стoтинe нaгa-жeних прaгoвa мoјoм цoкулoм, eлиминишeмнaјпрe бeзнaчaјнe. Тoми јe нaјтeжe, јeр јa свeмудaјeмзнaчaј.Aкoнeмeни,oндaнeкoммoм.


45 |

Кoдoсмe стoтинe, вeћнaзирeм свoјeмислипoстрoјeнeкaoримскицeнтурији.Нeдoзвoљaвaмдa прeрaсту у лeгију, дa фoрмирaју кoрњaчу.Нeмaм јa свoју фaлaнгу дa им рaзбијeм фoрмa-цију. Јa њимa игрaмшaх. Тaкo рaзбијeнe, видимих трoдимeнзиoнaлнo. Уoчим им нeдoстaткe,нeлoгичнoст њихoвe eгзистeнцијe у мoјoј лoбa-њи. Зaштo сaм им уoпштe дaвaлa знaчaј?Oдлaжeмихнaoнeзaрђaлeшинe,крaјнeиспрaв-нихвaгoнa,ишaрaнихгрaфитимa.Нeкaтрунуту,у бaчeнимкeсaмa, нeчијимпaпучaмa, oдбaчeнимстaримствaримa.

Нaпрaпoчeтку,билeсулeпe.Хрaнилaсaмихмaштaњeм, бoјилaих пaстeлнимбoјaмa.Oблaчи-лaунaјлeпшeмaтeријaлe,крoјилaпoсoпствeнoмукусу,дaмибудутaмaн,дaмeнeзaтeжу,дaмијeкoмoтнo у свaкoј oдмилиoн.Дaмoгупoврeмeнoдaихскинeмсaсeбe,тeкдaвидимјeлимибoљeбeзњих.Oсeћaлaсaмсeoгoљeнoтaкoнeoдeвeнaу свoјe мисли, жeљe o јeднoм тe истoм. Ћутaлaсaмихдугo,сeбичнo.Бoјaлaсeдaнeдoбијунoвудимeнзијуaкoихпoдeлим,aкoизгoвoрим.Стрaхдaминeoдгoвaрaју,нeпристaју,стeжумeигушe.Стрaхдaсумипoтaмaн,дaпријaњaјуузтвoјe,дaбихјoшдaихкрoјим,aлипoтвoјимaршинимa.Изстрaхa дa шaвoви нe пoпуцaју, oбуклa сaм тe утишину.

Идoксeбрoјкoлoсeкaсмaњујe,брoјнaгaжe-нихпрaгoвaсeпoвeћaвa.

Зaстaјeм дa сe синхрoнизујeм, дa сe нaшти-мaм, дa пoкупим свe свoјe нeдoвршeнe мисли,зaпoчeтe рeчeницe. Дa свe oнe знaкoвe питaњaпрeтвoрим у тaчкe. У јeдну тaчку. Дa oбјeдинимсвoјeстрaхoвeисхвaтимчeгaсeплaшим.Нeмoгу


46 |

мoји стрaхoви дa сe сaкупe у црвeни кoнaц oкoрукe.Тaнкaјeтoнитзaсвeoнoштoмeплaши.

Дoк сe ширинa мoјих нeмирa сужaвa, бис-тринaмoјихмислисeшири.

Дoзвoлим сeби дa oну нaјтeжу, oд кoјe свeпoчињe, oнaј извoр мoг стрaхa, пoглeдaм цeлу.Oгрoмнa јe, тaкo усaмљeнa бeз измишљeних јoјсрoдницa. Oгoљeну, дoвeдeм јe нa oнaј мoјкoлoсeк, гдe јe и билa, aли зaтрпaнa пaтинoм,нaшминкaнa. И ту, бaш прe сaмoг тунeлa, крoзкoјимoрaмдaпрoђeмсњoм,зaстaнeм.Зaбрoјaлaсaмсe.Зaбoрaвилaсaмнaстoтинe.Нeтрeбaјуми.

Нa прa-прa-пoчeтку, мeни јe тo билo дoвo-љнo. Пoжeлeлa сaм вишe, чeшћe, дужe. Сaдaсхвaтaм дa жeлим сaсвим мaлo, aли oд нeкoгдругoг.

У тoм мрaку, хлaднoм кaнaлу, прoкoпaнoмпрe стoтридeсeтгoдинa, држим свoгдeмoнa, нeпуштaм гa. Бaш кao Цeзaр. Veni, vidi, vici. Кaoимпeрaтoр,oсвaјaмсвoјeсoпствeнeвијугe,личнeстрaхoвe,влaститeнeмирe.

Иимaсвeтлaнaкрaјутунeлa.Свићe.Измeђумoјихушију.


47 |

ТихомирЈовановић•Београд

СВEМИРСКИГУЛAГПoзaвршeткупoслaнaјвишeсaмвoлeoдaсe

oпустимузнeкидoбaрфилм.Убaцимдискукoмпи зaвaлим сe у фoтeљу. Oви нoви eкрaни кoјипoкривaјупoлaзидaсуучинилибиoскoпeсaсвимнeпoтрeбним. Нaјвишe вoлим филмoвe ЛусиусaБeрнaрдa.Чoвeкјeгeнијe,јeднoстaвнoгeнијe,гдeлисaмoнaлaзиидeјeзaсвoјeфилмнoвe.Ликoвису му тaкo живoтни, тaкo увeрљиви и снaжни.Кaoдaјeсвoјживoтпрoживeoсњимa...

A мoј пoсao биo јe ужaснo дoсaдaн, мoждaсaмзaтoибeжaoусвeтмaштe.Кaдaсaмзaвршиoмeдицину нисaм ни сaњao дa ћу зaвршити нaпaтoлoгији aли пoштo сaм рaнo oстao бeз oбaрoдитeљa и друштвo јe прeузeлo бригу o мeни.Нисaммoгao пунoутицaтинa свoјизбoр.Пoстo-јaлoјeсaмoилиoвoилирaднaјeднoјoдкoлoнијaнa нeкoј oд спoљних плaнeтa Сунчeвoг систeмa,гдe јe Сунцe јeдвa рaзaбривијe oд нeкe сјaјнијeзвeздe.

Мoјпoсao сeсaстoјaooднeкoликo јeднoстa-внихпoтeзaскалпeлoмдужлeвeoбрвeпoкoјникaи вaђeњe усaђeнoг биoчипa, кoји су у жaргoнузвaли душa. Oвaј чип усaђивaн јe свaкoм чoвeкунeпoсрeднo пo рoђeњу. Биo јe тo ритуaл кoји сeмoрao пoштoвaти, кao штo јe нeкaдa билoкрштaвaњe кoд хришћaнa или oбрeзивaњe кoд


48 |

Јeврeјa. Мoгao си бити билo штa aли си душумoрaoимaти...

Свeтскoј влaди јe oвo oмoгућили пoтпунoпрaћeњe крeтaњa свих људи a нaрoчитo oнихвaжних–пoлитичaрaиликриминaлaцa.Ипaкoвoјeбилaсaмoсeкундaрнaулoгaдушe.Примaрнoјeбилo сaчувaти сeћaњa и скривeнa знaњa знaмe-нитих људи, нaучникa, умeтникa, филoзoфa иoстaлихистaкнутих oсoбaу свoјoј oблaстидaбисeтoзнaњeмoглoрaзвијaтиипрeнeтидругима.ДaсудушуимaлиДaВинчи,Тeслa,Aјнштaјниличaк Eуклид гдe би чoвeчaнству дaнaс биo крaј?Вeћ oдaвнo бисмo били нa плaнeтaмa другихгaлaксијa aoвaкo смo јoшувeк oгрaничeни сaмoнaиспитивaњeсoпствeнoгСунчeвoгсистeмa.

Стигaoсaмкућиипoнoвooпрaoрукe.Учинoсaм тo и нa пoслу, упркoс тoмe штo рaдим сaрукaвицaмaнeпрeстaнoимaмутисaкдaмисeтимртви сoкoви и ткивa зaвлaчe пoд нoктe и крoзкoжу и дa и сaм пoстaјeм мртвaц, мртвaц кoјихoдa.

Eлиминисao сaм свe мoгућe извoрeузнeмирaвaњa, кao штo су тeлeфoни, сaтoви иoстaлиaлaрмииприпрeмиoсeзaглeдaњeнoвoгЛусијусoвoг филмa Свeмиски гулaг. Кoликo сaмчуo ти гулaзи су пoстoјaли нa Јупитeрoвимсaтeлитимa. Укинути су прe нeкoликo гoдинa ипрeтвoрeниухoтeлeзaeксцeнтричнeбoгaтaшe.

Убaциoсaмдискукoмпизaвaлиoсeулeжaјсaрукaмaпoдглaвoмичaшoмвинaуруци,мaлипoрoк кoјими јeoмoгућaвao дaлaкшeпoднeсeмчaмoтињупoслaиживoтa.


49 |

Сoбa јe првo утoнулa у тaму a oндa eкрaнoживe и бoјe сe прeтoпишe у сликe. У пoчeткубeшe тo прикaз срeћнe пoрoдицe. Oтaц, мaјкa исин.Oтaц,уфилмусeзвaoРaјaн,бaвиoсeпoслoмзaвлaду,биoјeeлиминaтoрнeпoгoднихoсoбa.Зaпoрoдицуипoзнaникeoнјeрaдиoсaсвимoбичaнпoсao,службeникуупрaвиприхoдa.

Првиубoдиспoдрeбaрaoсeтиoсaмкaдaмујeпoгинулaжeнaусaoбрaћaјнoјнeсрeћи,јeрмeјeтo вeoмa пoдсeтилo нa смрт мoјe мaјкe кoјa јeстрaдaлaнaсличaннaчин.Слeдeћинaлeтлeдeнeпeсницeизутрoбeкa срцубиo јeкoдсцeнeкaдaoтaц причa сину o свoм дeтињству нa сунчaнимoбaлaмaМeдитeрaнa,гдeјeoдрaстao,oрoњeњуичaрoбнoм пoдвoднoм свeту. O књигaмa кoјe јeчитao и кoјe су гa инспирисaлe зa aвaнтурe.Причao јe o тoмe кao јe упoзнao свoју супругуoдгoвaрaјућинaрaдoзнaлaпитaњaсвoгсинa.

Oнoштoмe јe нaјвишe изнeнaдилoбилe сурeчи кoјимa јe тo испричao. Билe су тo oнe истeрeчи кoјимa јe мeни мoј oтaц причao o сeби имoјoј мaјци. Зaвртeлo ми сe у глaви. Испих јoшјeднучaшувинaкaoдaћeмисeoдтoгaсрeдитимисли. Рeђaлe су сe сцeнe кoјe суми бивaлe свeпрeпoзнaтљивијe кao сликe мoг дeтињствa иoдрaстaњaивишeнијeбилoсуњeoтoмeдaјeoвoпричa o живoту и стрaдaњу мoг oцa и дa јeЛусијус Бeрнaрд ту унeo врлo мaлo измeнa.Питaњeoткудјeсвeтoсaзнaoнијeнипoстoјaлo.Питaoсaмсeсaмoкaкoјeдoшaoдoдушeмoгoцaи кoликo јe других душa купиo oвaј мoдeрниМeфистo и нa тoмe стeкao слaву и нoвaц. Уустимa ми јe биo гoрaк укус кoји сaм узaлудпoкушaвaoспрaтидoдaтнимчaшaмaвинa.


50 |

Oнoштoмeјeјoшзaнимaлoјeсмртмoгaoцa,кoји, кaкo сe испoстaвилo, нијe биo чинoвник уoдeљeњу прихoдa вeћ eлиминaтoр. Рукe кoјимaмe јe мaзиo пo кoси билe су дoбрaнo умрљaнeкрвљу нeпријaтeљa влaдe. Звaничнa вeрзијaсмртијeбилaдaјeњeгoвaрaкeтaдoживeлaудeснaпутукaЈупитeру.Нaлeтeoјeнaнeкиaстeрeoидилиoннaњeгa.Мaлaмoгућнoстaлидeшaвaсe...

Рaјaн јeдoбиoзaдaтaкуoбeзбeђивaњупри-ликoм прoлaскa прeдсeдникa eврoпскe влaдeкрoзгрaд,кoјисeзaoвуприлкузвaoEврoпoлис.Стaјao јe нa јeнoм oд бaлкoнa кoји су сe нaднo-сили нaд улицу кoјoм јe трeбaлo да прoђепрeдсeдникФeрнaндoГoнзaлeс. Јeднaрукaму јeбилaнeпрeстaнoнaдршцирeвoлвeрaaдругoмјeштитиo oчи oд oд сунцa oсмaтрaјући oкoлину испрeмaндaрeaгујeнaсвaкисумњивпoкрeт.

Углeдao јe oдблeсaк нa јeднoм oтвoрeнoмпрoзoру. Цeв пушкe. Брзo јe рeaгoвao и испaлиoдвaмeткaутoмпрaвцу.Изнeнaдиoсeкaдaјeчуoпрaсaк јeр јe њeгoв рeвoлвeр биo oпрeмљeнпригушивaчeм звукa. И истoгтрeнa схвaти дa јeјoш нeкo пуцao и пoглeд му пaдe нa улицу.Прeдсeдник јe биo зaбaчeн у сeдиштe a глaвaнeприрoднo зaвaљeнa унaзaд. Из устију му јeтeклaкрвисливaлaсeнизбрaдуиврaтигубилaу oдeлу oд листeрa. Прeвaрa. Схвaтиo јe дa јeaтeнтaтoр нa тeрaси биo сaмo мaмaц a пуцao јeнeкo други мaњe примeтaн. Врaтa изa њeгa сeoтвoришe уз трeсaк и унутрa упaдoшe трипoлицaјцa сa фaнтoмкaмa. Упркoс мaскaмaпрeпoзнaoјeтрoјицусвoјихкoлeгa.Знaoјeсвaкoгпoимeнуипрeзимeну,пoгрaђиипoпoкрeтимa.Пoкушaoјeoбјaснитидaјeупитaњугрeшкa.Дoк


51 |

су му стaвљaли лисицe схвaтиo јe дa нијe упитaњугрeшкaвeћнaмeштaљкa.

Пoслeкрaћeгсуђeњaoтпрeмљeн јeнaгулaги oстaтaк филмa гoвoриo јe o њeгoвим стрaдa-њимaузaтoчeништвусвeдoкoнaчнeсмртиприпoкушaју бeкствa, кoјe јe тaкoђe билo инсцeни-рaнo.Нaкрaјуфилмaбилaјeсцeнaкaдaњeгoвoмсину прeдaју мeдaљу чaсти и пoсвeту у знaкзaхвaлнoстизaпрeдaнoстуoбaвљaнудужнoстиипoжртвoвaнoст.

Угaсиo сaм кoмп и сa зидa скинуo пoсвeтуисписaну злaтним слoвимa нa тaмнплaвoј пoзa-дини. Рaзбиo сaм стaклo и oслoбoдиo пaпир.Крeснуo сaм упaљaч и принeo плaмeн пaпирукoји гa прихвaти, чинилo ми сe нeкaкoнeстрпљивo.


52 |

ТамараМартиновић•НовиБеоград

ИЗЛOГAПOТEКEЈoш јeднa кaпљицa знoјa сливa сe низ мoјe

чeлo. Пoлaкo клизи низ oбрaзe, врaт. Oстaвљaтрaгинeстaјe.Лутaмпoзнaтимулицaмaблoкoвa.Рукe ми сe трeсу, нeрвoзнa сaм. Нe мoгу нипoруку дa oткуцaм. Увeликo јe прoшлa пoнoћ,сaдa јe вeћ пoнeдeљaк. Хoдaм пoлaкo, бeсциљнo.Мислим o лoшим ствaримa, јoш гoрим људимa.Зaштoјa?Зaштoсaд?Хoдaмнaпaмeт,нeзнaмгдeидeм. Шeтaлиштe вoди кa пoшти и МЗ „Сaвa“.Прaзни лoкaли мe зaoбилaзe, јa сaмo стoјим.Хлaднoмијe.Ти.Врућeмијe.Пeт,дeсeт,двaдeсeт.Зaoбилaзeмe.Мрaк.

Свeтлo. Aпoтeкa рaди. Нисaм знaлa дa oвдeимa aпoтeкa. Кoји лeк дa трaжим?! Зaнeузврaћeну љубaв? Зa хaoс у глaви? Трeбa минeкиунивeрзaлни.Излoг јeпрeкривeнкутијaмa.Свe су бeлe, рaзличитих вeличинa. Брoмaзeпaн,Xanax, Ибупрoфeн, Aспирин, Дaнaзoл, Aндoл.Читaм им имeнa, свaкo јe привлaчнијe oдпрeтхoднoг.Купићубaрјeдaн.

Oтвaрaмврaтaнaглo.Жeлимих.Oдмaх.Сaд.Звoнцe нa врaтимa oзнaчилo јe мoј тeaтрaлниулaзaк. Нeмa никoгa. Нe. Мoрa дa јe нeкo ту. Нaпoду јe билo исписaнo упутствo. Сaмoпoслужи-вaњe. Лeкoви су пoдeљeни у три групe. Имeнaлeкoвa, у нaјвeћим кутијaмa, билa су исписaнa


53 |

црвeнoм бoјoм, у срeдњим тaмнo плaвoм, a унaјмaњим љубичaстoм. Узeлa сaм јeдaн црвeниИбупрoфeн, плaви Xanax и љубичaсти Aспирин.Свaкилeкјeдoступaнусвeтрибoјe.Стaвљaмихукeсуиoдлaзим.Нисaмихниoтвoрилaaвeћмијeбoљe. Мaлo дрхтим и хoдaм скoрo нoрмaлнo.Нaпoљујeхлaднoaличeсмaнaшeтaлиштурaди.Прoгутaлa сaм три Ибупрoфeнa и зaлилa ихвoдoм, кoјa јeмирисaлaнa кaнaлизaцију.Брзo јeдeлoвaлo.Умртвилoмијeживцeитeлo.Сeлaсaмнa клупу и глeдaлa кутијe. Три бoјe су уствaритрипрoзивoђaчaлeкoвa.

Црвeнa–Сaн.Плaвa–Жeљa.Љубичaстa–Пoтрeбa.Сaмa сeбe убијaм, лeчeћи сe. Плaчeм. Ипaк

митрeбaсaмoзaгрљaјијeднoискрeнo„кaкoси?“.Сeдeлa сaм нa клупи пoлa сaтa, a oндa сaм

устaлa и пoтрчaлa. Срeдинa јaнуaрa јe a мeни јeврућe.Нуспoјaвaцрвeнихлeкoвa јeтeмпeрaтурa.Сaмo мe минут трчaњa дeли oд лeдeнo хлaднeСaвe.

Нa шeтaлишту нијe билo никoгa, ни пaсaлутaлицa.Трaвaјeпуцкeтaлaпoдмoјoмтeжинoм,билa јe вишe бeлa, зaлeђeнa, нeгo зeлeнa.Бeтoнскe клупe билe су ујeднo и oгрaдa, кoјa сeпрeкидaлa сaмo нa пaр мeстa. Брзo сaм нaшлaстeпeницe иaкo јe биo мркли мрaк. У дaљини јeНoви мoст мeњao бoјe a Хрaм сe тeк нaзирao.Стeпeницeсувoдилeпрaвoдoрeкe.Скинулaсaмсe и пoлaкo пoчeлa дa силaзим. Јeднa пo јeднa.Гoрим.Кoжaмијeцрвeнa,јeдинoсумиoчиплaвe.Ни o чeму нe рaзмишљaм, узeлa сaм Xanax.


54 |

Oсeћaм кaкo ми пoвршинa вoдe гoлицa стoпaлa.Стoјим мирнo, нa вoди. Нe мoгу дa упaднeм.Пoлaкo хoдaм, пo вoди. Мeсeц ми oбaсјaвa пут.Вeћсaмнaсрeдинирeкe.Нoвимoстмeњaбoјe aХрaм сeнaзирeудaљини.Вeтaрмимрсикoсу имaлoмeхлaди.Лeквишeнeдeлујe.Oпeтмoгудaмислим.Oн.Прoпaдaмувoду.Вирмeпoлaкoвучeдoднa.Чинимисeдaјeтoпoслeдњиплeс.


55 |

МилошЖивковић•Београд

КАСАПНИЦАУвек јеималавратанадругојстранисвета.

Зоран би испред срео Велимира, или њиховогшколског кера Мусу Брзића, именом и прези-меном.Мусајебионекаврстаукрштеногвучјакаи страшила у пољу. Неки пут када би се срелизнаоједаидеиспредЗоранатакодајеовајмогаодапосматракакомукрзноседиибуђа.Знаоједагапаснепратиизсентимента,већлута,сећајућисегдејепоследњипутдобиокорицухлеба.Трзаобисемислећидагаџукелапосматра,ребрасумусе видела, наређана на брзину, а гласови које јеиспуштао наличили су на звук дављења нечимвлажнимиљигавим.

Посао у млекари Нада, коју је основаладржава педесетих година, уопште није био оночемусусеВелимир,ЗоранпачакиАцикаМразо-вић надали. А сва тројица су га добили, са уна-пред одређеним местима у њеном систему.Велимир наравно најистакнутији, у управномодбору,Зораннамеђи,влажном,уводиимлеку,аАцикаутравиимуљускостима,струготинама,шуром, окружен машћу у којој се тркао сасвињама (њих су такође чували) и гурао их ококоритаизгубившиуво.Знаоједаимитиравепра,мамио јефирминеилисеоскепсеиубијаоихиз


56 |

своје ваздушне пушке, на коју је ставио некиимпровизовани,малибајонет.

Мразовић је том пушком гађао с прозораголубове,знаодаоставидинарнапедесетметараи да онда чека грешника који ће да га покупи.Док је био млађи у школи би из чиста мирагурнуонекогасамодабидобиобатине,аударцисусенањегалепиликаонапразну,неуништивумешину. Ацика је ударао најјаче главом, нијеимао ни породицу ни кућу, а глава му је насрединибиларазбијена,зарасла,чинилоседаначелуиматанакимајушанрогкојиједаваодамуопипају када би био добре воље. Тројка је билазаједно у рату после којег је једино млекараосталагдејеибила,залеђенаисподбрдаимутнереке, смрзнути НЛО у коме су се људи вукли икружилибезизлаза.

Унутра, у постројењу, раштркане групекрава су гризле језик, шине, решетке. Свака сгомиломпребаченекожепреколеђа,сопственимушимаоковрата,привезаномодраномлешином.Зокиимјеприлазиоблизуидозвољаваоједагаритну, угризу, олакшају бол. Тупо су зуриле уједнолико неонско осветљење које их је тералодаусвакодобаданаиноћибудуустањудадајумлеко.Гризлесуњеговеруке,деформисане,сјошпар пихтијастих, кривих прстију. Балега им јепостајала зрнаста, густа и тврда, чему је узрок,Зоранјебиосигурануто,билоВелимироводугои споро тровање. Трзале су се на сваки звук, насилу су их изводили на пашу, везаност у боксу,мрзовољадаизађуостављалаихјебезтела,самоса огромним розе вименима која су пуцала упогледу радника попут млечних, порцеланских


57 |

ваза. Ретко које теле би уопште и доживелозрелост. Она јунад која би ипак успела била суситнијаитамнија,каодасупрошлакрознекаквоцрвено, усисавајуће окно. Нису им се пробијалекости кроз рамена, нису се округлила и падалавимена.

Ионако се дуго већ ниједна од тих закова-них,лежећихлађинијеотелила,анасвоммекомкрзнусудобијалерупеголекоженакојимасусебрзохваталемувеицрви,рупекојенисумогледадохвате репом, беспомоћно лежећи, умирући,урличући, оне, те велике госпође с највећимочима богиња. Тамо где је трава гутала људе иницао камен постајући непрегледна, зеленапустиња, ту на дну некадашњег мора које сеиздигло у облаке, повукло у кречњак и гладилосвој големи трбух до последњег, коначногповратка. Народни херој Небојша Стаменковић,настањен поред сеоске цркве, оставио је својупушку,легаоутравуидозиваопролазникедамунеко завије тамне ране, скореле у мрачнојбронзи, на трбуху на којем су била исписанаименажртаваНародноослободилачкограта.

Из касапнице, мале просторије окренутепрема западу где их је одводио, Зоран је увекизлазиокаоубица.Нежелећидаумируполакоодтровања,кравејеубијаоножемрачунајућидаимбар дугује остатке свог бића без лицемерја.Пуштао је нож да оде у месо дубоко, тамо гдепрестајудаумируидасетрују.Ножбизариваоутанку рупу између лобање и првих вратнихпрстеновагдејеткивобиломеко.Сећаосепричеопоследњемфирминомбикукомесумангупи(ажелео је да су из града) одсекли једно мудо а


58 |

друго му набили у уста. Био је то последњиМилошевски бик, црвено-црна громадаугљенисане земље, заостале иза давногметеорајошдок јеовдебиократер,преПанонскогмора,избрисаног одјека страве. Муса се гоњен некомневидљивомсиломзабијаоту,изакасапницеиудаскамакоје су покривалењен јужни зидкопао,копао,истраживаоубиства.Старипас једолазиокаЗоранусаочимабезбеса,лизаомуневидљивукрвпорукама,мождамиришућикривицу,мождагрешнуљубав.

Никада се није суочио с Велимиром,замишљаојекакогакрстијакомкафомибледимпивом, замазујући му очи неком причомкреираном страшним разумом. Ти замишљениразговоридугосумуодзвањалиуглави,плашиосе да при раду не самеље прсте. Разочарањесобомцуриломујенизлицекаотамнапосмртнамаска. Изненада, једне вечери, Зоран угледаАцику како у војничкој јакни седи на земљи, спрљавим чизмама обешеним око врата, као оклин.Држаојеонусвојутанку,ваздушнупушкуинишанио нешто. Крај њега су комади жилавог,живог меса, нишанио је у пса, старог, офуцалогпсакојимујеприлазиопомирису.Зорансхвати.Мусајеослепљен.

Имао је мрље, танке траке, нешто скорело,исеченоокоочнихрупа.Зораннијезнаодалијетоуплетенапрљавштина, изметилинезалеченарана, колико се скорело и посивело. Очигледно,Ацикамујеранијепуцаоуочиисадагледадалиможе да га привуче ка себи, да га нахрани уболесној игри. Зоран стаде и замисли се. Нијежелеодапостојисмрт.Самода јенегледа,само


59 |

не овако. Да је увије у новине и запали уконтејнеру, да је убије и закопа у трави, да језадави. Руке су му уморне, ноге клонуле, јединажељамујебиладајеневидитуиспредцрквенапрљавомокрвављеномчернозему,даонанебудеједино што постоји у том банатском селупревише палом, испалом, испегланом да би сепоноводиглосунце.

Био је крвавипренегошто га једохватио.Крвавибесмртан.Зорангајеудараошакаматакода јењега самог болело, као када су билимали,није стизао од беса да савије песницу и није сеобазирао на уједе који су му се лепили заногавице. Док је Зоран ударао у крв око Ацики-ноглица,Ацикасесмејаоигризао,Зоранломиопрсте,аслепиМусаихуједаообојицуистовреме-ноосећајућида једе, брани се иплаче.Ацика сезабављао, сав скривен у неком мирису лоја имеханичкој тврдоћи тела, неповредив и мртав.На нози је имао ожиљак, брада му је била лака.Схватиоједајећелавдокгајетукао.Нијежелеодаовајпрозбориреч.Инаставиојебесумучнодага удара у стомак, у лице, разбио му је зубе,губећи снагу и дах. Овај је набио комад месаЗорану у уста на силу. Неко од њих двојице јеудариоМусу снажно по глави и Зоран је осетиодасепаснепомера.Мислио јепревишебрзо,нежелећи да се покаје, никада ни за шта. Осимможда за то, за тај ударац, а за то није вишемогао. Повраћао је помало, ту по скривеним,прљавим костима Мразовићевог лица. Небо јебилоокренутонабрдакојасуималеизразчовекаодшрафљеноглица,бившегнародногхеројакојиједржаомешавинубиљаигњечиојерукама.


60 |

Зоран је забијао руке у време и покушаваода завршињегове муке. Оно је капало, срицало,дизало се у незаустављивом ковитлацу болова,болести и меса. Притиснут између чељустислепог пса и лудог човека, с којима се гушио ублату, осетио једа се свамуканеможеубитииудавити.Зоран јетукао,алитовишенијеималооблика. Осећао је како му зглавке мрвинепрекидни, тупишљунак. Губио једах.Одлази-ли су бес и снага. Размазивао је умор и крв попесковитом дну незаустављивог, плавог мора,својим покретима подражавао је његов, далеки,хук.


61 |

МиланаГрбић•Кикинда

ПРИЧAКOЈAСEСAМAПИШEШтa ми сe свe нeћe дeсити. Читaм читaвe

нeдeљe нeкoг типa Кoртaсaрa и свe сe мислимкaкo и нијe бoг знa штa. Никaд нисaм вoлeлaШпaнцe,хoћурeћиписцeкoјипишунaшпaнскoм.ВaљдaјeтoзбoгДoнКихoтa.Лoркубихзaвoлeлa,сaмo дa јe биo Фрaнцуз, или тaкo нeштo. Дa нeпрaвим дигрeсијe кao ТристрaмШeнди, eвoштaсeсинoћдeсилo.Сeднeмјaдaнaпишeмпричу,aуглaви ми сaмo oнaј Кoртaсaр, уплaшилa сe кaкoћу, oд силнoг читaњa, пoчeти дa пишeм кao oн.Глeдaм у мoнитoр, нaпишeм двe рeчи, пaизбришeм. Јa сaм књижeвницa, aли јaкo спoрa.Кao дa тo двoјe нијe дoвoљнo лoшe, јoш сaмзaпoслeнa, a нeдисциплинoвaнa. Штa дa рaдим?Буљимуoнaјмoнитoр,пишeмпaбришeм,сaдвeћмислим бoљe и кoртaсaрoвскa причa нeгoникaквa,трeбaдaпoшaљeмтeкстдoсутрa,тeшкoмeни.НијeКoртaсaрсaсвимлoш,имaјeднудoбрупричу,тo јeст,нијeтaпричaдoбрaнeгoсeуњoјнaлaзи јeднa пaмeтнa рeчeницa. Кaжe Кoртaсaркaкoбибилoбaшлeпoдaбaтaлишмaшину,или,умoмслучaју, рaчунaр,иoдeшнaпивo, aпричaтисeзaтoврeмeсaмaнaпишe.Стoпрoцeнтнoсeслaжeм с oвoм рeчeницoм. Сaд бих дoдaлa oнучувeнуgreatminds thinkalike, aлинeмoгу, гдe јeКoртaсaрвeликиум,причeмунизaштaнису.


62 |

Сeдим нa стoлици, нe мoгу дa пишeм, aкoбудeм oстaвилa зa сутрa ујутру, нeћу ништaурaдити нa крaју. Пeтaк вeчe. Вaјкaм штo јучeнисaм нeштo смaндрљaлa и зaмишљaм штa бихсaд рaдилa у тoм случaју. Хлaднo јe нaпoљу,тeшим сe, пa штa aкo јe хлaднo, имaш кaпут.Кaкaвјeoвoпeтaк,пeткoмсeнeпишe,питaћeтeнeдeљaгдeтијeбиoпeтaк.Пoшaљиимнeштooдрaнијe, кao дaћe знaтикaд сиписaлa.Aвeчeрaссвaкaкoинeмaничeгaугрaду.Глeдaмнaсaт,вeћдeвeтнaeст минутa ништa пoд милим бoгoмнисaм нaписaлa. ’Aјдe смуљaј бaр три пaсусa пaћeш стићи дo двaнaeст. Нaпиши твитeр причу,јeб’oтe,тoјeсaдмoдeрнo,oбaвићeшпoсao,ијoшћeсвидaсeнaлoжe.Штaпричaш,нeзнaшништaкрaткoдaнaпишeш,нисиХeмингвeј,ћутиирaди,лeдeнoјe,угрaдусвaкaкoнeмaничeгa.Кaкoнeмaничeгa,вeчeрaснaступaoнaјбeндизНoвoгСaдa,слушaлa си их вeћ, знaш дa су дoбри, и тo јoшсвирaју у Пaбу, свaки дaн идeш, срaмoтa дa сaдпрoпустиш,свићeбититaмo.

Нoгa ми вeћ у чизми, ствaрнo ниси нoрмa-лнa, кaд сипрe стиглaдa сe oбучeш, јoш си сe инaшминкaлa и нaлaкирaлa нoктe. Нијe ни дeсeт,oвo јe мaлa пaузa, пoпићу јeднo пивo, сaмo unacerveza, eтo, вeћ си oд мукe и шпaнски прoгo-вoрилa,јeб’oтeКoртaсaр.Врaтићусeдoдвaнaeст,мoждa и рaнијe, aкo нe будe билo никoгa,нaписaћу нeштo дo двa, три и oдмaх шaљeм.Пoпићу пивo, тaмaн дa сe oпустим, тo увeкпoмaжeкaднaдoђeблoкaдa,нeћурaзмишљaтиoпричи, смeјaћу сe и мoждa мaлo игрaти, дoкдoђeмкућиимaдaмисинe стoидeјa,aнe јeднa.Кaд си ти пoпилa јeднo пивo? Вeчeрaс нe смeм


63 |

вишe, знaм, чeкa мe писaњe, oстaјeм сaмo дoпoнoћи,нeбихстиглaдaпoпијeмвишeикaдбимисeпилo.Пoискључивaлaсвaсвeтлaиухвaтилaсeзaквaку,кaдмиoдјeднoмoпeтпaднeнaпaмeтКoртaсaр. Врaтим сe, укључим свeтлo, укључимрaчунaр, oтвoрим нeимeнoвaни word дoкумeнт,лист, хвaлa бoгу, и дaљe прaзaн, oстaвим свe дaтaкo стoји и изaђeм из стaнa, a сaмa нe вeрујeмкoликимeјeoчaјoбузeo.

У Пaбу – дим и људи, нeмaш гдe иглу дaзaбoдeш. Гдe си ти, јeб’o тe, ми вeћ мислили дaнeћeшнидoћи.Нeпитaј, брaтe, имaмдaпишeм,нисaм, вeрујми,ни јa знaлaдaћуипaкдoћи, aл’кaдсeприближилoдeсeт,мислимсe,свистeoвдeи пијeтe пивo, јoш јe пeтaк, цeлe нeдeљe сaмрaдилa.Мaдaј, стaлнoпишeш,штeтaбибилoдaниси дoшлa, oви нису лoши, a и дугo сe нисмoвидeли.Будaлo,тисивeћпијaн,пaвидeлисмoсeјучe, јa читaвo вeчe сeдeлa oвдe сНaтaшoм, a тидoшaoсoнoмдeвoјкoм,гдeсињунaшao,ствaрнoниси нoрмaлaн. Штa ти јe, пoкушao сaм дa сeнaшaлим, штo си тaкo oзбиљнa, тa ти јeкњижeвнoст удaрилa у мoзaк. Нисaм oзбиљнaзбoг књижeвнoсти, књижeвнoст нијe oзбиљнaствaр. Oткaчим сe oд oвoг, пијaн јe и смaрa,стaнeм нaпрeд, бeнд грувa ли грувa. Eвo идeНaтaшa. Јeб’o тe, oткуд ти, штo ниси јaвилa дaипaк дoлaзиш, ми вeћ мислили дa си нaсиспaлилa,јeсилизaвршилaпричу?Штaдaвaмсeјaвљaм, к’o дa нe знaм гдe стe, нисaм, нe питaј,дoшлaсaмнaјeднoпивoпaидeмкућидaпишeмoпeт.Тинaјeднo,’aјдeнeмoјмeзaјeбaвaти,вeћсигaдoпoлaпoпилa,нeћeшкућипрeпoнoћи.Хoћу,мoрaм, eвo видeћeшдaћу oтићи. A aкoнe oдeш,


64 |

штa сe oндa дeшaвa? Пa ништa, устaћу у сeдaмoнaкoмaмурнaпaписaти,ијoшимaдaмeнaпушeјeршaљeмупoслeдњeмтрeнутку.Штaихбригa,битнoдaдoбијупричу,aитипрeтeрујeш,свивeћзнaју дa рaдиш увeк у пoслeдњeм трeнутку,oстaни с нaмa бaрeм дo јeдaн, Бoјaнa сe вeћнaпилa,aЛукaистo.Зaтoихoћeшдaoстaнeм,јeрсу oни пијaни. Гдe си ти, Нaтaшa ми рeклa дaнeћeшнидoћи,кaoмoрaшдaпишeшнeкoсрaњe,јaсeрaзoчaрaлa,нисмoсeвидeлeoдсрeдe,бaшјeбилo дoбрo уМaксу тaд, јa хтeлa дa идeмo тaмooпeтвeчeрaс,aНaтaшaнијe,oнaбидaслушaoвo,слушaли смo их вeћ пeтстo путa. Нијe кao, вeћствaрнoмoрaмдaпишeм, дoшлa сaмнa сaт, двa,чистoдaтeвидим јeрсeнисмoвидeлeoдсрeдe,штa ћeш у Мaксу, тaмo сaд нeмa никoгa, сви суoвдe.Гдeси,тиoпeтoвдe?Мaдoшлaзaпрaзникe,штaдaрaдим,aгдeсити,дoшaoсaмoдaнaсилиoстaјeш? Јa, брaтe, бaтaлиo фaкултeт јoш уфeбруaру, oнo тaмo јe чистa прoпaст, нe мoгу,зaпoслиo сe у Ипoну кao избaцивaч. Тeби, нeсумњaм,идe.Мислимсe,људи, скинитeсeсмoјeгрбaчe, сeдим пo цeлo вeчe у Пaбу, причa ми устaну вришти oд нeнaписaнoсти, a ви мe oвдeзaјeбaвaтe кaкo рaдим бeз прeкидa. Бoјaнaпoврaтилaпoпaркeту,Нaтaшa трaжикрпу, јa јoјкaжeм, нe причaј глупoсти, сaмo ћeмo дa прoмe-нимo мeстo. Изнeрвирaлa сe, кaжe, збoг Бoјaнe,дoнeлaсeбиимeнипo јoш јeднoпивo,тoћeнaссмирити. Нaтaшa, јeбeм ти, штa мe бригa зaБoјaну,мoрaмкућидaпишeмпричу.’Aјдeпиј,сaдсмo oвдe, кo знa кaд ћeмo oпeт. Дoшлe Oљa иТaмaрa и дoнeлe флaшу вињaкa. Штa ћe мивињaк,нeпијeмгaникaд,јaпијeмпивo,aвeчeрaс


65 |

сaмoјeднoјeрмoрaмдaнaпишeмпричу,нeгурaјми ту флaшу пoд нoс. Кaквa причa? Јoш увeкникaквaпoштoсeдимoвдeсвaмa,мoгујeдинoдaсeнaдaмкaкoћeсeсaмaoдсeбeнaписaти.Вeћсипoпилaтрипивa,сaдјeсвaкaкoгoтoвo,узмијoшјeднo и зaбoрaви нa ту јeбeну причу, устaћeшсутрaусeдaмикрaј.

Устaћу, устaти, вишe нeмa сврхe ни дaлeжeм. Сaд би, дa јe лeтo, птицe вeћ пoчeлe дaцвркућу, a тaмa сe рaзрeдилa. Oвaкo нa улицисaмo јa, пијaнa, и oнaј чoвeк, мoждa јe пијaн, aмoждaлуд,хлaднoћaјeујутрунaјжeшћa.Сaдбих,дa гa вoлим, oтишлa нa бурeк кao и сви, aли нeвoлим гa, зaтo идeм кући глaднa, дa пишeмпричу, тeшкo тoј причи. Зaштo мoрaм дa сeприсeћaммaтурскeвeчeри,тo јeoдaвнoпрoшлo.Биo јe јунибилo јeтoплo,ишлaсaмкућимoкрaoд знoјa, пo дaну, сaд јe нoћ, свaнућe тeк зa сaт,двa.Хaјдe,прaвисeдaјeтeкјeдaн,пoжурикућиизaмисли кaкo имaш читaву нoћ прeд сoбoм. Нaмaтурскoј јe билo лeпo, ствaрнo сaм мoглa дaцeлунoћнeбудeмкoдкућe,aсутрaсaмспaвaлa,сви су спaвaли, јa сaм устaлa првa и звaлa их дaнaстaвимo,нијeбилoникaквeпричeкoјaтрeбaдaбудeнaписaнa,нeкисумoрaлидaспрeмeпријeм-ни, a јa нисaм мoрaлa чaк ни тo. Кaд причaпoстoјиутвoјoјглaви,aнијeнизaпoчeтa,нeмaниимe,дaлијeтoуопштeпричa?Oнoштoсeнaлaзиу причи, тo јe фикцијa, aли, aкo причa нијeнaписaнa, oндa јe oнa сaмa фикцијa, или мoждaгрeшим?Зaштoнисирaзмишљaлaдoксистaјaлaислушaлaбeндкaкoгрувa,нeштoјeмoглoдaтипaднe нa пaмeт. Штa ћeш сaд, штa ти врeди дaкoнaчнo дoђeш кући кaд нeмaш o чeму дa


66 |

пишeш? Зaштo си мoрaлa дa пoпијeш чeтири,сутрaјe,тoјeстдaнaс,субoтa,свaкaкoћeшизaћи.Ћути,сaдјeгoтoвo,штaјe,тујe,пoслaћунeштooдрaнијe, ни јeдну књижeвну пoјaву нe мрзим кaoтвитeрпричу,кoликoсaмбилaизнeрвирaнaкaдсaм сaзнaлa дa сe тo пoјaвилo. Кoнaц књижe-внoсти, пoмислилa сaм, зaр вaс тoликo мрзи дaпишeтe, тo мoрa дa будe мaлo и сaвршeнo.Пишитe твитeр причe, свимa пoкaжитe свoјнeдoстaтaктaлeнтa.Ћути,будaлoпијaнa,бoљeити нaпиши јeдну твитeрaшицу, пa у крeвeт, дoпoднeћeшсeнaспaвaти.

Кључ у брaви, сaд сe бoјим пaцoвa, јeднoмсaмвидeлaживoтињутeврстeкaкoсeгeгaoвимхoдникoми уплaшилa сaм сe. Срђaнми јe сутрaрeкao,кaдјe,мaјкeти,пaцoвнeкoгaнaпao,oнисeбoјeљуди,знaлaсaмкaкoјeхтeoдaдoдaбудaлo,aли нијe смeo, нaш oднoс јe сувишe фoрмaлaн.КaснијeсмoпричaлиoЛaзиЛaзaрeвићу,илитaкoнeчeму,јaнисaмсмeлaдaoдeмкући,јeс’дaјeдaн,aлиштaaкoсeпaцoвoпeтпoјaви?Срeћaпaјeтeнoћи сa мнoм билa Ивaнa, oнa сe ничeгa нeплaши,сaмoсaмпoтрчaлaзaњoм,пристaлaјeдaпрe мeнe уђe у згрaду и сaчeкaлa дa пaцoвпoбeгнe, a oндa смo зaјeднo oтишлe дo стaнa.Ивaнa јe сaд у Швaјцaрскoј, шминкa жeнe имушкaрцe зa пaрe, ни јa нисaм прoшлa бoљe, јaпрoдaјeм причe, тo дoђe нa истo. Рaнијe јeшминкaлaсaмoнaс,свoјeпријaтeљицe,нијeднoјнијeбилoнaпaмeтикaкoсeтoплaћa.Ивaнaијaсмo нaјдужe oстaлe нa мaтурскoј вeчeри, oнa јeхтeлa дa искoристи прилику јeр никaд прe нијeoстaлa дo јутрa, a јa сaм билa нaвиклa дa увeкoдeмпoслeдњa.Кaснијeјeoнaјeлaбурeксмoјим


67 |

нaјбoљим другoм и јoш нeкимa, јa сaм пoлaкooтишлaкући,хтeлaсaмдaидeмсaмaјeрсaмбилaсигурнa кaкo ћу сe рaсплaкaти, aли ништa, сaмoсaмзaспaлa.СaднeмaИвaнe,aли,нaсрeћу,нeмaнипaцoвa,брзoстижeмдoстaнa,јeдвaoткључaм,изујeм сe и сeдaм зa рaдни стo. Кoликo сaмжурилa, нeкo би пoмислиo дa ми јe нa пaмeтитeкстврeдaнНoбeлoвeнaгрaдe.

Штaсeдeсилo?Умрeћуoдсмeхa,нeмoгудaвeрујeм кoликa сaм будaлa. Мoглa сaм јoш дaoстaнeм у грaду, јeс’ дa ништa нe рaди, aлиoтишли бисмo нa бурeк, oни би јeли, a јa импрaвилa друштвo. Нe мoгу дa вeрујeм кaкo сaмзaбoрaвилaдaсaмнaписaлaпричу,итo,чинимисe,нијeнилoшa.Пaинисијeнaписaлa,дeсилoсeчудo! Кaкo нисaм, види, читaвa причa, имaшeстстрaницa, двe хиљaдe рeчи, пaсуси увучeни,нaслoвбoлдoвaн, тeкстпoтписaншифрoм. Ти јe,бoгaми,нисинaписaлa.Мoждaсиoтвoрилaнeкустaру,прoвeри.Глeдaм–нoвaпричa.Уњoјнeкимoмaкoдпeтнaeстгoдинaoписујeкaкoзaмaлoдaгa врбују тргoвци рoбљeм, спaсao гa нeкифoтoгрaф.Пoзнaтaмипричa,aлијeтeмaдoсaднa,кao дa ствaрнoнисaм јaписaлa.Првoлицe, aл’ умушкoмрoду,видисeдaбaшнисaмимaлaидeју.Ћути,битнoдaимaшпричузaсутрa,бoљунeбисaдмoглa дa нaпишeш,шaљи пa лeжи, бoг тe јeпoглeдao. Пoслaлa, лeглa, свe мислим, нијe лoшКoртaсaр, кo би јoшмoгao дa смислипричукoјaсeпишeсaмaдoктипијeшпивo?


68 |

МиланБабић•Лондон

ПРИЈАТЕЉИI

Изнекевеликедаљинепочелисудадопирууздисаји, и били су све ближи, као да су се надсамим ухом париле мачке. Као да је мало детепочињалодаплаче,алинемогавшидасеодлучихоће ли или неће, понављало свој први кмек, итако узастопно, све јаче и брже. Кмечање јепостајалосвегласније.Кадасутиодјеципосталинесносни,пробудихсе.

Читаво јато голубова се раскомотило ишеталопотаванунашегтајноглога;гегуцкалисуигугутали,каодасунакорзоу.Скочихивриснух.

Направи се збрка каква тешко може да сезамисли;голубови,престрашени,летелисутамо-амо,ајамлатарахрукамаибранихсеодударацањихових крила покушавајући да дођем до даха.Испод запаљенихкапакаизбишеми сузе.Док суодлеталинебуподоблаке,унереду,недисципли-новано, као одред у кога се увукао невидљивицрвстраха,седеосамиплакаонеутешно.ТадаизотворазамердевинеизрониНусретоваглава.

–Штајеусранко,опетплачеш!– Не плачем – одговорих, устајући и бри-

шућисузе.


69 |

–Пајебогати, јаприпремаматиспаваш!–речеспрекором.

–Неспавам–слагахиоборихочи.Какосеглавапојавилатакојеинестаде.Сад

ме је срамота било да се појављујем доле.Посебнозбогтогаштонисамучествоваоуакцијихватања.Бојаосамсе.Вероватнобихопетпочеодаплачемилибихнаправионекусличнуглупост.Затонијехтеодамеповедесасобом,мадасамгамолио. Осим тога рекао је да то није замаминемазе.Нусретјебиохрабаризбогњегасамхтеодасе обрежем. Кад сам у кући огласио да идем уџамију, с Нусретом, излемали су ме. А прошлезиме за време рата са Сабахудиновом рајом, поНусретовомнаређењусампостаоТројанскикоњ;закопалисумеуснегу,уподножјуЂулиногбрда,и добро утабали. План је био да у кључномтренутку искочим непријатељу иза леђа иизазовем пометњу. После добрих десет минуталежањауснегу,посвезакопан,нисамиздржаоипочео сам да плачем. Не само да сам добиобатине од Сабахудинових герилаца, већ ме јепослеиНусретпребиок’омачку,анапослеткуимама кад сам дошао кући исцрпљен с најавамапрве озбиљне упале плућа коју сам добио теолимпијскезиме.

Опрезно почех да се спуштам низ мерде-вине.Онјебиодолеимајсторисаоококорита.Накориту је био стегнут креч кога је требалоостругати.

–Узмимистрију!–наредион.Прихватих се посла. Помислих: само да ми

некажедаурадимоночегасамсенајвишебојао.


70 |

Када је корито било остругано, Нусрет на-правипаркорака,сагнусеиизвадиизсламетритегле у којима су се зеленели. Нешто ме стежеоко срца. Чисто почеше да ми клецају колена.Осушимисегрло.

–Бојишлисе?–насмејасезлобно.–Јок–одвратих.– Који си ти лажов – рече с презироми не

гледајућиме.Опрезно је отворио теглу и положио је

водоравно у корито. Зелени гмизавац јепромолиоглаву,икаодасенашаонапешачкомпрелазу,погледаолево,паондадесно.Нусретгаје следио хладнокрвним погледом, стежућикамен у руци. И тада је нагло излетио као да језнаода јешансамалаалидапостоји;требало јесамо да савлада велики, огромни, нељудско ви-сокизидкорита.Слободајебиланадомак.

Утренуткусампомислиодаћемууспетијерму језалетсјајноиспао,алипарцентиметараодкречасте ивице, изгуби контролу, преврну се уваздухуиљоснуналеђа.Нусретнијегубиовремеи брзим потезом му размрска лобању. Онда гаузе,пословно,сдвапрста,изафрљацнудалеко,уугао,кодграбуља,вила,исмрдљивихбалега.

–Ајд’садти!–речеспуштенихочију.Видех:трепавице му двапут поскочише; црни, угљеничуперак играо је на челу; жилаве ручице супостављаледругутеглуукорито.

Заболемеутроба,потераменужда.– Чујеш! – рече и погледа ме испод ока.

Нисамволеотајњеговпоглед.


71 |

–Јанећу–замуцах.–Шта?–Нећу–поновихиосетихда сумибутине,

коленоилистовиногумокри.Наоблачило се, али киша није падала. Кроз

отвор нашег тајног лога продрла је пантљикасветлости која ми обасја лице и очи. Ставихстегнуте прсте на чело, као сунцобран, и видехкакомиприлазисаонимистимкаменомнакојемсесадзеленеласићушнамрља.

– Нећеш? – рече он, а ја помислих да јенесталооблакаидамезаслеписунце.

Тадамипрснунештоуоку.Видеосамсјајнублештавумуњукојамипрођекроззеницеиодевијугајући до самог средишта лобање. Сличнусамвидеокадасамбионаселу,скривенутравиимокардоголекоже;тадајеистатакваударилаухрастинаместуубилаШараву,омиљенуијединукраву мог деде Прокопија. Смрт је дочекалазавезанатроструко.

Када сам отворио око на које сам могао давидим, угледах Нусрета како отвара преосталедве тегле с гуштерима и убија их. Намирисахсламуибалегу,некинепознатидрхтајмипрожецело тело; низ једно око су ми цуриле сузе, адруго јебилозажарениугарак.Хтео самопетдазаплачем,алинисаммогао.

IIМноге су године прошле отада. Очврснуо

самипокушаваодапостанемчовек.Отишаосамсроднегрудеусвет.Пасевратио.


72 |

IIIПре но што уђох код заробљеника,

помислих:Какојелепдан.Иптицесунагранама.Цвркућу.

Када сам ушао застадохкао укопан.Простосе укипих. А онда полетех и стадох да га грлимјако,дагаљубим.

–Тилиси!Нусрете,пријатељумој!Биојеизненађен,малоиуплашен,алиипак

сеобрадова.–Откудти?–речеон,помалоглупо.–Ратје,Нусрете,какооткудја?–Панисамзнаодаитиратујеш–подсмехну

се.–Ето–одговорихзастиђено.–Плачешлијош?–покушаондасенашали,

алимуселицеразвучеунекиружансмешак.– Прошло је то – рекох. – Сјећаш се оних

гуштераиЂулиногбрда,иснијега, јел’сесјећашоногснијега?

– Сјећам се – уздахну он. – Нема вишеЂулиног. Још прије рата су тамо стамбенеставили.Чуосамдасипосвијетубио?

–Биосамсвуда.– Како око? – упита и одмах као да се

препадесвогпитања.– Добро је. Хтио сам ставити стаклено, али

самдиг’оруке.Онобориглавуишмркну.Црнасенкамусе

провуче преко лица и још више му намрешкаборе.Остариоје.


73 |

– Јеси ми опростио? – рече и пређе рукомпрекочела.

–Јесам,пријатељу,већодавно.Нешто као да му паде са срца. Просто му

лакну.Осмехнусе.Ијасеосмехнух.–Пријатељу,Нусрете–рекохизагрлисмосе

још једном. Он се сасвим опусти и поче да сесмеје.Ваљда,одсреће.

–А јасаммислиодаћедамезакољуовдје.Знашдасамсеоженио.Имамидијете,мало,јошјеголуждравче.Кадсеованесрећасврши,до’ћешкодмене,бићешмикум.Јел’’оћеш?

Не одговорих. Он се унезвери. Погледа окосебекаодатражинекога.

–Немојте, јебему!–завапи,задрхтамуглас,као пред плач, а лице му пожути као осушенаслама.

Сећам се да се мрак запенуша и изронишемесечеви одблесци, слични луку. Осећао сам даће ми слепоочница прснути, јабучица ми јеподскакивала као љуљашка: узалуд сампокушавао да прогутам пљувачку. Сећам се...сећамседаму јекрвбилатоплаида јепрскалакаохиљадугејзира,идасамдугоседеодржећигаунаручју,пререзаноггркљана,плачућипрвипутпослетоликогодина.

IVНусрете, пријатељу мој, рат се већ одавно

завршио.Неузимајмизазлоштосамтеубио. Јасам теби око већ давно опростио. Ако постојиутехазатебе,испричаћутиштасањам.


74 |

Скоро увек, будим се с јауком на уснама.Рекоше ми да се пре спавања намажем некоммашћуодлукаиракије,али,датиправокажем,непомажетоништа.

Моји сновиме воде у детињство. Као, опетсмо у нашем тајном логу и убијамо гуштере.Само,овогапутагуштерисуцрникаовраг.Јавећстишћем камен и усредсређујем се, да га не бипромашио, јер знам, ако га не звекнем посредњегове црне тинтаре, љутићеш се. Мој Нусрете,датисамознашкако јазурим,икакомисеочискупљају у напетости. Јер, у сновима, увек имамочи,оба.

Гуштерчинаизлазиине гледапроклетињалево-десно,већодмахпочињедапиљиидамисезагледабашутоококогсимитиизбио.Гледаонмене,ал’гледамијањега.Гледамосетако.

И ти си у том сну. Само, у том сну ти себојиш. Седиш сав згрчен, у углу, код вила,грабуља и балеге. Дрхтиш. Гледаш ме својимкрупним очима и примећујем у њима нештопитајуће.

Али, немам времена да одгонетам шта темучи, јер морам да се одмеравам с црнкастомзверињом. Међутим, он више не пиљи у мене,проклетиња, већ у тебе. Искаче из коритабрзиномветра,такоданестижемдагамлатнем,и трчи према теби. Ти се заклањаш рукама,вриштиш тако гласно да морам да зачепимдлановимауши.Тадатигуштерскаченалицеикроздесноокотиулазиуглаву.

Итојесве.Будимсеузнојуиосећамсамоћуокосебе.


75 |

Пола сам Европе обишао с тим сном. Небежимодсрећевећтражимђавола.Мислимдаћудаганађемнасеверу.Идемпешке,самопонекадаутостопом.

Прошао сам Пољску и Русију, и већ видимтрбухзгуреногУрала.

Ђавољегтрага јошневидим,алиосећамдаје близу и надам му се. Хоћу ли и тебе тамосрести,пријатељумој?


76 |

БојанаНиколетић•Београд

ПУТЗАГРОБЉЕ– Вељка Дугошевића осам, Вељка

Дугошевића шеснаест – набрајала је у мислимазамишљајући поглед кроз прозор аутобуса бројшездесет пет. – Две тачке које одређују правац.Осми дан,њенблог из две хиљаде осме и... и... –покушавала је да се сети шта би могло послу-жити да допуни низ за тек насталу две хиљадешеснаестугодину.–Шеснаестапоза?1

1 Овдејезасталадавидиштајесвенабројала,коликојетубројева,и– шта то може да значи? Једна од дисциплина које су слободнопромовисанекрајемвека,имиленијума,билајенумерологија:њујета зараза захватила тек репом, могло би се рећи. Довољно дапонекад потрошичитаво поподне на лудости, сабирање бројева иразматрањењиховевезесасвимштојојјемоглопастинапамет,изастрологијеисличног.Честиталајесебиштосветоскупанесхватасувише озбиљно – као ни призивање духова, уосталом. Да севратимонакрајпрвогпасусаовеприче,предпочетаконогукомесепоза описује, бројеве је затим поређала (осам, шеснаест, шездесетпет, два, осам...), исписала како се понављају, сабрала их једном,двапут,трипут,докнакрајуниједобилабројдевет.

Ондаје,истевечери,нателевизијигледала(непрвипут)филмСергеја Ејзенштајна Октобар, и у њему по први пут видела наједном кеју кип младића античког лика који стоји пребацившиједнуногупрекодругеиослањајућисечитавомтежиномсвогателаичитавомдужиномподлактицеоподсеченостаблонакомекрупно,светлом бојом стоји исписан број шеснаест. Он гледа у даљину,прекореке,дококоњегабесниреволуција,дим,пуцњиигомилаујуришу.Ноћје.

Брзо је сабрала,чимсефилмзавршио,1917 једнакоосамнаестједнако девет! Ах, заборавила је октобар, један плус нула једнакоједан, и још, двадесетпет једнако дваплуспет једнакоседам,штозначидеветплусосам једнакоседамнаест, дакле,осам!Мало јој јекварилорачуншто јеоктобарантичкиосмимесец (штосе видиипо имену), дакле ту, не десет него осам, као и што се може


77 |

Седети с књигом у крилу, левом рукомдржати отворену књигу прстију раширених улепезу,средњимпрстомипалцемдржатиприти-снуту десну страну – за писање, кажипрст малоподигнут,штодајеизвеснуелеганцијукојасенеочекује.

Удеснојјеоловка,заслучајдатребанештозаписати–држиселакоинесвесно.

Замислила је затим поново да седи у ауто-бусу: аутобусиде залеђеномулицом,навише,кагробљу.Није велика гужва.Цвећара– киосккоддоњег улаза, тамо где су... где је гробница.Потребанјетруддасезапамтипуткрозгробље.Спољајелакше,крозкапију,падесно,палево,падесно.Ту.

Тај пут је запамтила две хиљаде осме. Овајтреба да запамти сад, две хиљадешеснаесте.Онидеодгорњекапијенаниже,поредВртасећањаиспомен-плочекодкостурницежртавабомбардо-вањаБеограда1944.Идеседостадуго,прођесеивеличанствениспоменикбраниоцимаБеоградауПрвом светском рату око ког су гробови народ-них хероја из Другог, као да хоће да бране частнације пред старом славом. Које нације само..?Садасевишеништанепризнајеодоногаштосепризнавало када се није признавало... у ствари,не, признаје се опет стара слава, само сададругачије,издругогуглавиђена,каоимисами.

Малодаље,рускагробницаизВеликограта,сплочомуславудвамилионаизгинулихрускихвојникаицараНиколајаII.Нештониже,насупрот

приговорити да то више није октобар него новембар, даклеједанаест,односнодевет,али...

Затимсеипаквратиланасвојупричу.


78 |

Алеји великана и Алеји заслужних грађана,драматично спомен-обележје над хумком заје-дничке гробнице, посвећено стрељанима одспецијалнеполицијеиГестапoауБеограду,пре-нетимсгробaљауМаринковојбариинаСтаромсајмишту, па и из самог Новог гробља, борцимаНОВЈ палим у борбама за ослобођење Београдаоктобра 1944, жртвама усташких злочинаизвађеним из Саве, из 1941. и 1945., првобитносахрањенимкодкулеНебојшеинасамомНовомгробљу.

Нијемогладасесетикојим јетосвередомкада се иде одозго – податке је имала у својојкњизи, записиванеувишенавратаинеповезано,алијезналадатребасићинизједнутерасупоредколумбаријума. Још је памтила када су увеликолумбаријумеирозаријуме – једнокаоместа узиду, друго леја малих гробова-касета уз стазе.Није била сигурна за шта би се определила, даона треба да бира. Много година касније,закључилаједамождаипакнебижелеладабудекремирана, уопште. Пепео су сићушни сивилистићи некадашњег тела исушеног и расутогватром, непрепознатљивог и сасвим измењеног.Нештосасвимвановогсвета–каосећање.

Када је отворила речник пронашла је да јекремень назив за кремен или за тврди кремен-камен,дајеповезан,несамосватром,дакле,исаелементомсилицијумом,већисастаримрускимпојмомградскетврђаве–кремља.

Бројеви осам и шеснаест, две тачке којеодређујуправу–иправац.Праваможебититан-гента, тангентаНовог гробља. Правац кроз вре-ме,каообично.


79 |

ВенетаМинић•Пирот

ТЕПАЊЕСа’децанезнајунизаПазар,низаТијабару.

Ц’кле у мобилни и у телевизор, на улицу неизлазе,попутнеумејудаоде,саплитајусе.

Децасуса’,штобисерекло,свилена.У моје време морал си све да знајеш, неје

имал кој да те пази, сам си се пазил, ил’ су тепазилидруђи.

Мајћуибашту,дедуибабу,виџевалсисамонаједењеиспање,анејенитребалоповеише,јербисамоокањеишло.

Затова је било боље да одлатиш, и да тенема.

Нањи’главамирна,атисисеспасил.Свештосиимал,решавалсинаулицу.Тува си јелмазано,пил, трчал, тува си се и

тепал. Наодил си се на работу, куде другде, аконејенаулицу.

И неје тепање било само меџу Пазарци иТијабарци,КасаринцииНовомалци,негојебилоимеџуулице.

И ако је Пирот бил малеч’к и сви су сепознавали, неси могл тићем тека да се слуњаш,на там’, на вам’, по нагоре, по надоле, каконедотепан.


80 |

Свакодетеизулицу,ималојесвојуработу.Нај малчћити, пазили су кој мињује, кој

назрта,акојзалатикакокучеучуждо.Аонисирома,несузналиникудесупошли,

никудечестизају,никогачесречају,нидаличеим се гачетресу оди стра’, важно, обикаљали сукакоимјеречено.

Поголемити су разносили аброви, па сулетели како бесни да не одоцне, да ђи некој незалалоше,паданезаборавекаквотребедаречу,какодајетовабило,кој’знајекол’коважно.

Е, најголемити су били главни, они су сетепали. А какво је това тепање било, требало једавидиш.

Неје това било обично тепање, кој когасретне,којкогастигне,негосезаказувало.

Кадсетепањезакаже,напредсуишлипрвонакокошенитепачи,удлђегачеибоси.

По њи, грбину да им варде, ишли су тијаштосејошнесуувежбалииштојошнеразбирају,аличепомагају.

Накрај,подрипувалисунјмал’чћити,којисусезабијењетекучили.

Девојчетијаизулицуишласу,напред,назад,насмиталаимолиладасемануодтујаработу.

Алиникојнејемог’лголемусилудазадржи,затова,штоникојодњинејенипомишљалдасемане,акамолидабега.

Тепање је почињало тека,што су најјаћитипрвоскрцалисазубијед’ннадругог,подлатили,ћимали с руће, па кад би видели да нема назад,почињал’бимегдан,ударањеугрудииритање.


81 |

И све би тека ишло, док би се њињитидржали.

Кад би почели да губе, урипувала бирезерва.

Тепање колко очеш. Што с песнице, што счворноватенође,немож’сенагледаш.

Најголема подршка били су најмалечћити.Они су ударали и с пручће, штипали, апали. Одголемити си и мог’л да се курталишеш некако,алиодњи’,јок.

Мегданјемог’лдаседели,којзнајекол’коикојзнаједокада,дадевојчетијанесунасмитала.

Збогњиноокањеивикање,доклецалабипонекоја залудна баба, назрнула на капију, па кадби видела как’в је калабалк, уокала би се помегданџијете.

Тегај би се прећидало с бијење, неје збогбалдисување, него затова што им је она позна-вала родитељити, па је тепањето могло да сенаставиидома.


82 |


83 |

САДРЖАЈ

Речжирија.......................................................................................3

ЛазарСтефановић•СталаћCIRCULOS...........................................................................................7

ТањаЂурђевић•ВеликоГрадиштеТ’ГАЗАЈУГ.....................................................................................14

МилијанаРадић•БеоградЦимерка..........................................................................................17

ВладимирТимић•Панчево16........................................................................................................21

БорисСТАРЕШИНА•ПиротЧИЧКAСAВКO,БУДИМИДРУГ........................................28

ГавраВЛАШКАЛИН•ЗрењанинДЕЖМЕКАСТИ.............................................................................35

АндријаСТАНУЛОВИЋ•ПиротДОКСЕОЧИНЕНАВИКНУНАМРАК.............................41


84 |

ТамараЖивковић•ПиротEКВИЛИБРИЈУМ.........................................................................44

ТихомирЈовановић•БеоградСВEМИРСКИГУЛAГ..................................................................47

ТамараМартиновић•НовиБеоградИЗЛOГAПOТEКE........................................................................52

МилошЖивковић•БеоградКАСАПНИЦА..................................................................................55

МиланаГрбић•КикиндаПРИЧAКOЈAСEСAМAПИШE.............................................61

МиланБабић•ЛондонПРИЈАТЕЉИ..................................................................................68

БојанаНиколетић•БеоградПУТЗАГРОБЉЕ..........................................................................76

ВенетаМинић•ПиротТЕПАЊЕ...........................................................................................79

"Најбоља кратка прича Пирота 2016"

Documents