Журналист - децембар 2012. - број 2

АБОРТУС АБОРТУС АБОРТУС АБОРТУС АБОРТУС АБОРТУС АБОРТУС





















XII / 2012

БРОЈ 2

демографија

религија

медицина

етика

БЕСПЛАТНИ ЕЛЕКТРОНСКИ МАГАЗИН

СТУДЕНАТА ЖУРНАЛИСТИКЕ

ДЕЦЕМБАР 2012.

БРОЈ 2 / ГОДИНА I

ИЗЛАЗИ ЈЕДАНПУТ МЕСЕЧНО

facebook.com/zurnalisti

Главни и одговорни уредник

Стефан Јањић

[[email protected]]

Заменици главног уредника

Борис Џинић

[[email protected]]

Наташа Шару

[[email protected]]

Дизајн и лектура

Стефан Јањић

Фандрејзинг

Мирјана Спремо

Арт директор

Горан Јеросимовић

Редакција

Софија Борковић

Милутин Вујичић

Милош Вукајловић

Милица Ђилас

Александра Живковић

Оља Јојкић

Душан Ковачевић

Тајана Пијановић

Виктор Скоко

Милош Стојановић

Милица Трифунов

Исидора Филипов

Светски дан борбе против насиља над женама (25. новембар) обележен

је ове године по 12. пут. Овај датум је знак сећања на брутално убиство

сестара Мирабал, револуционарки које су се супротставиле режиму

Рафаела Трухиља, диктатора у Доминиканској Републици 1960. године.

Фотографија месеца дело је Јелене Пајић, студенткиње графичког

инжењерства и дизајна на Факултету техничких наука у Новом Саду.

М. С.

Неколико дана након објављивања првог а, једна од наших

новинарки написала је овакав коментар на редакцијској групи на

Фејсбуку: „Веома задовољна [магазином], али разочарана чињеницом да

моји вршњаци и познаници нису заинтересовани да прочитају шта ми

пишемо. 'Има много текта', 'теме су много озбиљне', 'прочитаћу само

твој текст, реци ми на којој је страни'. Страшно сам се разочарала у

омладину...“

Нажалост, ми ћемо и даље писати за оне којима концентрација не опада

после твитерашких 140 карактера. И то не само о оним темама које

младе интересују, већ и о онима које би требало да их интересују.

^

33333331

03 /

2 Уводник [Стефан Јањић]

3 Излог

4 У међувремену – Србија [Стефан Јањић]

5 У међувремену – Европа [Стефан Јањић]

6 У међувремену – Планета [Стефан Јањић]

7 Други о нама: Излази и улази [Борис Џинић / Душан Ковачевић]

8 Абортус - инфографик [Стефан Јањић]

10 Неко ме ипак чека [Стефан Јањић]

12 Савремена породица: квалитет, а не квантитет [Милица Трифунов]

14 Хиљаде динара и хиљаде опасности [Тајана Пијановић]

16 Вапајни крик нерођеног [Исидора Филипов]

20 Ко то тамо пева? [Душан Ковачевић]

21 Суочавање [Александра Живковић / Виктор Скоко]

22 Испод црвене линије [Александра Живковић]

23 Косооки мајстори целулоидне лоптице [Борис Џинић]

&

26 Џез – последња нада еманципације у друштву [Софија Борковић]

27 Насиље не може донети добро [Милош Вукајловић]

32 Saloma Reloaded [Софија Борковић]

32 Away from the world [Милош Стојановић]

33 Канџе 2 – дилер и смрт [Александра Живковић]

33 Скајфол [Милица Трифунов]

34 „Права жена“ – декорација демократије [Мирјана Спремо]

38 Диана Будисављевић, српски Шиндлер [Милутин Вујичић]

39 Седамдесете из нафталина [Милица Ђилас]

40 Убиство [Борис Џинић]

__________________________________

Непознате особе каменовале су кућу

породице Вучићевић из Клиновца код Клине,

једну од десет преосталих српских кућа у

овом селу. Породици Вучићевић претходно

су украдени крава, теле и десетак оваца, а у

дворишту им је убијен пас. Приликом

каменовања није било повређених.

__________________________________

____________________

Драмском писцу Душану

Ковачевићу уручена је

награда „Зоран

Радмиловић“ за животно

дело. Ковачевић је аутор

бројних драма, међу којима

су „Балкански шпијун“,

„Сабирни центар“, „Ко то

тамо пева“...

____________________

_________________________

Одборник Социјалистичке

партије Србије у Скупштини града

Краљева Зоран Вукадиновић

пожалио се што због смањеног

тиража дневних новина 140.000

његових суграђана који се греју

на угаљ и дрва не могу да

прикупе довољно новинске

хартије за поталу ватре.

_________________________

____________________

Репрезентативац Србије у

пливању Иван Ленђер

морао је да плати карту

како би могао да тренира,

будући да га нико није

обавестио да је термин

његовог тренинга померен.

„Базен коначно ради, али

немамо термин, па смо

данас морали да купимо

карте да бисмо могли да

тренирамо. Туга“, написао

је Ленђер на Твитеру.

____________________

04 /

_________________________

Најављено је оснивање радне

групе која ће се бавити

проблемом све чешћих крађа

сливника и поклопаца са шахтова

у Суботици. Један поклопац

кошта око шест хиљада динара, а

Град због овог проблема

годишње губи и до милион

динара.

_________________________

05 /

______________________

Туристичка организација

Исланда расписала је конкурс

којим се тражи алтернативно

име за ову острвску државу –

име које би разбило

стереотипе о леду и хладноћи.

Неки од предлога су

Дримленд, Најсленд,

Спејсленд, Хоумленд...

______________________

_______________________

Због великих

административних трошкова

који су нанели озбиљну штету

бизнису, у Данској се укида

порез на храну која гоји. Овај

закон предвиђао је порез од

2,14 евра по килограму за месо,

уље и млечне производе који

садрже више од 2,3% засићених

масти.

_______________________

_________________________

Украјина покреће терминал за

прераду течног гаса на обали

Црног мора, у близини луке

Одесе. Пројекат је покренут како

би се смањила енергетска

зависност од Русије, а завршетак

радова очекује се 2015. године.

_________________________

_______________________

Португалски министар

финансија Витор Гаспар изјавио

је како је парламент Португала

усвојио „најтежи“ буџет у

историји те земље. Средства за

социјалне потребе биће

смањена, порези повећани, а

отказ ће добити сваки педесети

државни службеник, од 600.000

колико их у Португалу има.

_______________________

________________________

Свечаностима широм Албаније

обележена је стогодишњица

постојања те државе, а премијер

Сали Бериша истакао је да треба

учинити све како би физичке

границе међу Албанцима постале

безначајне.

_______________________

_______________

Вијетнамске власти

кинеским

држављанима не

печатирају визе

унутар пасоша, већ

на посебном

формулару, јер су на

мапи у пасошу

спорне територије у

Јужном кинеском

мору означене као

кинеске.

_______________

__________________

Одлазећи мексички

председник Фелипе

Калдерон одлучио је да

крај свог мандата

обележи родољубивом

одлуком – своје име

промениће у Мексико.

Он је, такође, упутио

захтев да Сједињене

Мексичке Државе

поједноставе име у –

Мексико.

__________________

06 /

С. Ј.

_________________

Председник Туниса

Монсеф Марзуки

продужио је ванредно

стање у тој држави до

јануара 2013. због честих

напада радикалних

исламиста. Ванредно

стање траје већ готово

две године.

__________________

___________________________

Власти Зимбабвеа оптужене су да

краду дијаманте који су морали да

заврше у државном трезору и да на

тај начин упропаштавају државни

буџет. Вредност украдених

дијаманата из рудника Маранга на

истоку ове земље процењена је на

око две милијарде долара, а власт

тврди да су оптужбе лажне.

___________________________

__________________________

На Форбсовој листи најпогоднијих

земаља за пословање на првом

месту нашао се Нови Зеланд. Челну

позицију заслужио је захваљујући

транспарентној и стабилној

пословној клими. На другом месту је

Данска, на трећем Хонг Конг, а

Србија се нашла на неславном 90.

од укупно 141. места.

__________________________

а Балкану су приоритетне вести ко је изашао

из затвора, ко је и даље унутра и ко иде на суд.

Сви случајеви су од изузетне важности и имају

политичке последице. Најзначајнија је била ослоба-

ђајућа пресуда 16. новембра двојици хрватских гене-

рала коју је донео Суд за ратне злочине у Хагу. Хрвати

су били одушевљени, Срби огорчени.

Анте Готовина и Младен Маркач осуђени су први пут

2011. због завере, „заједничког злочиначког подухва-

та“ и протеривања Срба из Крајине у Хрватској.

Када се Југославија распала раних деведесетих, Срби

су уз подршку Србије и југословенске војске исклесали

своју мини-државу у Крајини. Међутим, хрватска

војска је 1995. повратила већи део тог региона. Око

200.000 Срба је избегло, већина у неповрат. Нико не

негира да су се војни злочини догодили, али ослобађа-

ње двојице генерала значи да суд сматра да није било

организованог плана за „етничко чишћење“ Срба.

Генерали су у Хрватској дочекани као хероји. Готовина

можда уплови и у политику. Уколико се то деси, биће

човек деснице близак католичкој цркви. Ниједан Хрват

до сад није био осуђен од стране трибунала за дела

током рата у Хрватској. То је за Хрвате доказ да је

њихова борба против Срба била без стварног греха.

Срби су дочекали ослобађање генерала са дубоким

гневом. Одлука „омаловажава српске жртве и чини их

безвредним“, рекао је Ивица Дачић, српски премијер.

Срби су увек веровали да је трибунал само антисрпски

преки суд. Либерали су се борили зубима и ноктима да

убеде своје сународнике у супротно.

Ако суд није могао доказати „заједнички злочиначки

подухват“ у Хрватској, како може да докаже да је по-

стојао у случајевима два лидера босанских Срба, Ратка

Младића и Радована Караџића? Једна од надлежности

суда УН-а је помирење. Уколико оставимо правне

аспекте по страни, постизање помирења ће након

овакве пресуде бити теже но икад.

Ратни злочини нису једини материјал који пуни ступце

балканских новина. 20. новембра је Иво Санадер,

бивши хрватски премијер, осуђен на десет година због

корупције. Недељу дана раније Радимир Чачић,

хрватски заменик премијера, поднео је оставку. Он је

осуђен због изазивања две смрти у саобраћајној не-

срећи у Мађарској и ускоро му следи затвор. У Србији,

бивши заменик премијера ухапшен је након истраге о

малверзацијама. И на Косову, Фатмир Лимај, значајна

политичка фигура, оптужен је за организовани кри-

минал и корупцију и послат на поновно суђење за рат-

не злочине за које је раније био ослобођен. Одавно

није било бољих времена за адвокате на Балкану. ■

ТЕКСТ: THE ECONOMIST // ПРЕВОД: БОРИС ЏИНИЋ

Анте Готовина је приступио легији странаца са непу-

них 18 година. Тамо је провео седам година, након

чега је добио француско држављанство и осам-

десете провео радећи за француску тајну службу у

оквиру које је чувао и француског десничара Жан-

Мари ле Пен. Крај осамдесетих је провео у Јужној

Америци да би 1991. дошао у Хрватску. Везе са

обавештајним круговима помогле су Готовини у

рату деведесетих када је ЦИА направила своју базу у

Хрватској из које је планирана и спорна акција

„Олуја“.

Д. К.

07 /

ЕТИКА [10]

Неко ме

ипак чека

СОЦИОЛОГИЈА [12]

Савремена

породица:

квалитет,

а не

квантитет

МЕДИЦИНА [14]

Хиљаде динара и

хиљаде опасности

РЕЛИГИЈА [16]

Вапајни крик

нерођеног

08 /

омнибусу Марка Новаковића „Неко ме ипак чека“, четири жене одбројавају

минуте до момента када ће абортирати. Нежељена трудноћа једино је што их

спаја. Све остало се разликује, од сценарија до сценографије. Чекање у

стерилној атмосфери ходника приватне клинике; чекање пред погледом

сумњивог гинеколога и несумњивог перверзњака; чекање у сивилу затворске

ћелије... И, у углу екрана, пар милиметара поред логотипа РТС-а, ознака да је филм

забрањен за млађе од 18. година. Тиме се малолетницима у Србији јасно ставља до

знања да овакав садржај није препоручљив за њих. Култура забијања главе у песак

карактеристична је по томе што се са табуима не суочава, већ им се помодно

ишчуђава. Према подацима Републичког центра за планирање поро-

дице, у нашој земљи годишње затрудни шест до седам хиљада

малолетница. Половина абортира. У животу, за разлику од

телевизије, не постоји црвена кружна ознака са бројем 18.

Етичност абортуса није ендемска проблематика Србије. О

моралним аспектима намерног прекида трудноће говори се и

у свету, али наглас и без црвених кругова. Тако је ова тема

била једна од кључних у недавној утакмици за Белу кућу.

Републикански кандидат за потпредседника Пол Рајан

залагао се за укидање слободне одлуке жене да

абортира. Он је сматрао да прекид труд-

ноће треба дозволити само у три случаја:

уколико је до зачећа дошло силовањем,

уколико је веза партнерā инцестна и

уколико трудноћа угрожава живот мајке.

Овакав конзервативан став сигурно је

имао утицаја на известан број гласача, а

можда би се могао довести и у везу са

закључком бројних аналитичара да су

ове изборе одлучиле жене. Наиме, први

пут је још од 1952. године изборе изгу-

био кандидат који је имао већу подрш-

ку мушкараца. ►

◄ Гневна Иркиња

протестује због

смрти Савите

Халапанавар

09 /

Култура забијања главе у песак карактеристична је по томе што се са

табуима не суочава, већ им се помодно ишчуђава.

У Србији годишње затрудни шест до седам хиљада малолетница.

Половина абортира. У животу, за разлику од телевизије, не постоји

црвена кружна ознака са бројем 18.

► Гневна Иркиња

протестује због смрти

Савите Халапанавар

10 /

„Са становишта

природних наука, људски

живот започиње у

тренутку оплођења и

развија се непрестано,

али без квалитативних

скокова.“

Весна Клајн Татић

Тридесетогодишња Индијка Савита Халапанавар умрла је 28. октобра од сепсе. Она

није могла да абортира, иако јој је живот био угрожен, будући да јој закони Ирске,

земље у којој живи, то нису дозвољавали. „Живите у католичкој земљи“ – биле су то

речи које су доктори упутили не само Савити Халапанавар, већ и свим грађанкама

Ирске које су из различитих разлога желеле да прекину трудноћу. Да би

абортирале, оне морају да пређу или државну границу или границу достојанства.

Другим речима, трудноћу могу да прекину легално у другој земљи или илегално у

сопственој, најчешће у нехигијенским условима код приучених гинеколога.

Трагична судбина Индијке могла је да заврши само на насловницама под црвеним

„скандалозно“, али је уместо тога кроз уличне протесте 10.000 Ираца завршила на

дневном реду ирског парламента који ће се до краја године гласати о предлогу

промене контроверзног закона.

У Србији је абортус једна од великих тема за један дан. Овогодишњи повод за

ишчуђавање био је попуст на абортус који је међу снижењима цена патика и јаја

јапанске препелице нудио један домаћи сајт. А онда, као врхунац бизарности, и

могућност да абортус „поклониш пријатељу“. Таквој смо се широкогрудости у

пријатељству учили још од најранијих дана, од „нема оне дружине да делимо

ужине“ до „кад би мени дали један дан, ја га не бих потрошио сам“. Вредности из

Читанке свакако не треба доводити у сумњу.

Румунски диктатор Николај Чаушеску тврдио је да је фетус власништво целе нације,

а не само трудне жене. Ако оставимо по страни демографске и религијске аспекте,

етичност абортуса остаће под знаком питања све док се не реши следећа дилема:

чиме се стиче толико помињано „неотуђиво право на живот“? Изласком детета из

мајчине утробе или победом једног сперматозоида у борби са милионима

других? ■

Година: 2009.

Продукција: РТС

Аутор: Маркп Нпвакпвић

Улоге: Аница Дпбра, Нада

Шаргин, Душанка Стпјанпвић,

Марија Вицкпвић, Љиљана

Стјепанпвић, Танасије

Узунпвић, Љубпмир Бандпвић,

Мирјана Каранпвић...

ХОЛ // Ваоа и Дара срећу се у клиници у кпјпј

чекају свпј ред на прекид нежељене труднпће. Оне

су наизглед пптпунп различите, али их спаја зајед-

ничка дилема. Непчекивани сусрет навешће их да

јпш једнпм преиспитају пдлуку кпју су дпнеле.

ПУТ // Мајка и ћерка крећу на пут крпз неку пд не-

дпђија Србије са намерпм да прпнађу дпктпра кпји

у напуштенпм вагпну илегалнп пбавља абпртусе. У

оима се сукпбљавају начела традиципналних вред-

нпсти и жеља за настанкпм нпвпг живпта.

ВОДА // Нада, млада жена са трагичнпм прпшлпш-

ћу, присећа се у затвпрскпј ћелији разлпга кпји су је

навели да убије мужа. Истпвременп, пна се спрема

на абпртус. Међутим, један непчекиван сусрет нате-

раће је да јпш једнпм размисли.

У спорном огласу сајта

„Купимо“ нуди се попуст од

7.000 динара на прекид

трудноће са анестезијом у

клиници „Гала медика“. Уз

оглас је објављена слика

насмејане девојке, као и

могућност да абортус

поклоните пријатељу.

10 / 11 /

Ко противно прописима о

вршењу прекида трудноће

бременитој жени са њеним

пристанком изврши побачај,

започне да врши побачај

или јој помогне да изврши

побачај, казниће се

затвором од три месеца до

три године.

Ко бременитој жени без

њеног пристанка, а ако је

млађа од шеснаест година

без њеног пристанка и без

писане сагласности њеног

родитеља, усвојиоца или

стараоца, изврши или

започне да врши побачај,

казниће се затвором од

једне до осам година.

Кривични законик Србије

члан 120

Магистарка социологије и асистенткиња на Одсеку за социологију Филозофског

факултета у Новом Саду Снежана Стојшин, аутор је књиге „Абортус - друштвени

аспект и могућности његовог истраживања“ и за је оговорила на

неколико питања о овом друштвеном феномену.

Након интернет-распродаје абортуса, јавност у Србији је отпочела расправу о етич-

ности такве трговачке понуде, као и о самом чину прекида нежељене трудноће.

Иако је абортус у Србији легалан под свим околностима, у свету није исти случај. Од

193 земље за које УН има податке, абортус није дозвољен у четири земље, на захтев

жене абортус је дозвољен у 52 земље, а због економских разлога у 63. Рестриктивну

политику према абортусу има већина муслиманских земаља Азије, две трећине

земаља Латинске Америке, половина земаља Африке и Ирска и Малта. На однос

државе и закона према абортусу утичу традиција и културни код заједнице која га

прописује, што говори да је наше друштво поприлично толерантно у односу на

приватни живот жене, у смислу да је абортус дозвољен.

Колико је абортус атрактиван за социолошка истраживања?

Абортус је друштвена појава одувек присутна у људском друштву,

намерни прекиди трудноће вршени су у најранијим људским заједницама, у првим

законицима се јављају правне одреднице које регулишу овај поступак. Истраживање

намерног прекида трудноће је изузетно значајно, што показује и број светских

организација које својим активностима настоје да побољшају репродуктивно

здравље становништва.

Да ли је легализација абортуса допринела смањењу броја намерног прекида

трудноће?

- Нажалост није, тако да је у великом броју држава намерни прекид трудноће и даље

најчешће средство регулисања зачећа.

Магистарка социологије Снежана Стојшин открива за

„Журналист“ како смањити број абортуса и који су

најчешћи разлози за прекид трудноће. У великом броју

држава намерни прекид трудноће и даље је најчешће

средство регулисања зачећа.

12 /

ЕВРОПСКА ПРАКСА

▼

МАЛТА

Абортус је илегалан без

изузетака.

АЛБАНИЈА

Абортус је легализован

1995. године, а свака жена

која жели да прекине

трудноћу мора недељу дана

пре процедуре да иде код

психолога на саветовање.

ПОЉСКА

Абортус је илегалан, сем кад

је живот мајке угрожен, кад

је до зачећа дошло

силовањем или кад су на

фетусу приметне

деформације.

На који начин смањити број абортуса?

- Свакако едукацијом и жена и мушкараца о употреби контрацепције, али и бољом

општом економском ситуацијом у дрштву у којој би се породице лакше одлучивале

за већи број деце.

У истраживању које сте спровели за своју књигу учествовало је 220 жена. Шта су

наводиле као главне узроке за абортус?

- Генерално, некоришћење или недовољно познавање контрацептивних средстава

представља један од најважнијих узрока великог броја абортуса који на тај начин

сам постаје контрацептивно седство. Најчешће навођени разлози за намерни прекид

трудноће су да жене већ имају довољан број деце или желе да одложе рађање

наредног детета, тј. да су сувише младе или сиромашне да би подизале децу док не

заврше школу или направе каријеру.

Због чега се, по резултатима испитивања, партнери не опредељују за употребу

контрацепције?

- Њих 10% тврде да им је непријатно да их затраже од лекара, 15% сматрају да је

контрацепција штетна по здравље, 26% испитаница одговорило је да контрацепцију

не користе због партнера који се противи коришћењу, а 33% наводи други разлог,

између осталих чак и лењост.

Ко доноси одлуку о абортусу?

- Одлуку најчешће доносе жене у договору са брачним партнером, али жене које

нису у заједници одлуку доносе саме, у првих месец дана од сазнања да су у другом

стању.

Од када је абортус постао тако честа појава?

- Проблем намерног прекида трудноће постоји од када се појавила потреба за

регулисањем плодности. Већи број деце у породици карактеристичан је за период

када су деца била радна снага, када су стопе морталитета биле

веома високе и када је постојала потреба за већим бројем

рађања. Савремено друштво инсистира на квалитету, а не на

квантитету породице. Деца постају центар породице, а њихова

економска цена коштања и психолошка вредност мајке расту.

Како коментаришете понуду једног домаћег интернет-

портала да се куповином ваучера оствари попуст на

абортус?

- Немам коментар. Питање абортуса није питање

новца, односно колико би нас коштало по-

дизање детета или прекид нежељене труд-

ноће. Абортус је превасходно питање здрав-

ља жене, али и вредности које негујемо као

друштво. Овоме у прилог говоре и одговори

испитаница у истраживању ■

13 /

ИТАЛИЈА

Абортус је у Италији постао

легалан 1978. у току првих

90 дана трудноће. 1981.

године одржан је

референдум на коме је

предложено да се абортус

забрани, али се против тога

изјаснило 68% Италијана.

ЛИХТЕНШТАЈН

Абортус је забрањен, а

изузетака готово да нема.

Грађани ове микродржаве

гласали су против

легализације абортуса на

прошлогодишњем

референдуму.

ШПАНИЈА

Абортус је легалан, а на тај

се корак сваке године

одлучи 11 од 1000 жена.

РУСИЈА

Русија је била прва држава

која је легализовала абортус

(1920) у свим случајевима.

Сваке се године изврши

1.200.000 абортуса.

еђу девојкама постоји неко неписано правило да све своје проблеме прво

повере другарицама, нарочито ако су ти проблеми интимније природе.

Неретко се дешава да „чак“ ни другарице немају разумно решење и ко-

ристан савет. Нередовни одласци на гинеколошке прегледе, некоришћење контра-

цепције и уопште слабо сексуално образовање и знање о репродуктивном здрављу,

нажалост, данас су реалност. Све чешћа појава је међусобно давање савета из соп-

ственог искуства на разним интернет-форумима, које углавном не дају стручне

особе.

То је вероватно један од разлога због чега се, према недавном писању „Политике“, у

Србији обави између 40.000 и 80.000 прекида трудноће, од којих четири до пет одсто

код адолесценткиња. Број прекида трудноће далеко је већи ако се узме у обзир да

приватне клинике не региструју обављене абортусе. Због тога неки незванични

подаци указују да тај број достиже и 150.000. Специјалиста гинекологије и

акушерства на Студентској поликлиници у Београду др Анђела Петровић Милин-

ковић на порталу www.21dan.com објашњава могуће последице оваквог захвата. Она

каже да се „интервенција ради на потпуно здравом организму, па увек постоји ризик

да од здраве особе настане болесна“. Легални абортуси раде се у стерилним

условима са стерилним инструментима, али постоји могућност уношења инфекције

приликом захвата која може довести до упале материце, запушења јајовода, упале

јајника. Такође, приликом интервенције може да се догоди пробијање зида мате-

рице, па се после овога често дешава да се следећа трудноћа заврши спонтаним по-

бачајем. После абортуса расте могућност појаве рака јајника или грлића материце,

као и ванматеричне трудноће. У овим случајевима крајњи исход је одстрањивање

унутрашњих репродуктивних органа. Сви наведени случајеви могу да проузрокују

стерилитет. Не треба занемарити ни психичко стање жене после извршеног абортуса.

Осим физичких, абортус носи и многе последице на психичко стање жене. Неке жене

лакше прегурају период после абортуса, док код других могу да се јаве суицидне

идеје и покушаји самоубиства, снови о абортусу са осећањем кривице и гриже са-

вести, депресија, потирање емоција, избегавање емотивних веза и сексуална дис-

функција, усамљеност, страх од трудноће и страх од неплодности.

После абортуса расте могућност појаве рака јајника или грлића

материце, као и ванматеричне трудноће. У овим случајевима крајњи

исход је одстрањивање унутрашњих репродуктивних органа. Не треба

занемарити ни психичко стање жене после извршеног абортуса.

14 /

ПОСТУПАК

Лекар врши бимануелни

преглед да би утврдио

величину и положај

материце и потврдио

старост трудноће.

Лекар уноси спекулум у

вагину и одваја њене зидове

како би видео грлић

материце. Потом брише

вагину антисептичким

средством да би спречио

инфекцију. Уколико се

пацијенткиња одлучи за

локалну анстезију, инјекција

ће бити дата у грлић

материце.

Уноси се тенакулум да би

се отворио грлић материце

чија се величина мери

сондом. Отвор грлића

материце постепено се

шири уношењем и

уклањањем дилататора

различитих величина.

Обично се користи 2-8

дилататора.

„У свету постоји нешто што се зове планирање породице. Останите у другом стању

онда када ви то желите и када сте потпуно спремне за то. Одлучите се за неки

ефикасан и безбедан вид контрацепције и чувајте своје репродуктивно здравље” –

саветује докторка Петровић Милинковић.

Да абортус не мора увек да носи лоше последице показује нам искуство тридесет-

двогодишње Новосађанке. „Пре десетак година сам урадила абортус и не осећам

никакве последице по своје здравље. Тада сам се осећала исцрпљено, али нисам

тешко поднела јер нисам желела дете“ и додаје да се на овај корак одлучила јер је са

тим дечком била у краткој вези и није видела будућност с њим. Данас је мајка здраве

једногодишње девојчице.

Студентска асоцијација Филозофског факултета (САФФ) покренула је пројекат „Ака-

демска беба” како би се помогло студентима-родитељима да ускладе родитељство и

студирање. „Примећено је да се велики број студенткиња суочава са разним пре-

прекама и проблемима када донесу одлуку да изнесу трудноћу“, рекла је пред-

седница САФФ-а Маријана Топо. Пројекат није усмерен искључиво на студенте који

су се одлучили за родитељство, већ и на оне који то желе, али одустају због раз-

личитих разлога, као и на парове који су одлучили да створе породицу у току студија.

„Један од кључних циљева овог пројекта јесте и смањење појаве беле куге у Вој-

водини, подстицање и едукација младих о могућим решењима проблема са којима

се данас суочавају онда када се одлуче за родитељство”, додала је она.

Цене абортуса варирају од ординације до ординације и места у којем се она налази.

У новосадској „Бетанији” цена абортуса у локалној анестезији износи 10.000, а у

општој 14.000 динара, у београдској гинеколошко-акушерској клиници „Народни

фронт” цена је нижа за 500 динара, док се у приватним ординацијама цене крећу од

25.000 до 40.000 динара.

Међу новосадским студенткињама се прича да „постоји попуст уз индекс” на абортус.

У Заводу за здравље студената у Новом Саду нисмо добили никакву информацију, а

на помен заказивања абортуса речено нам је да дођемо на преглед ■

„Са становишта

природних наука, људски

живот започиње у

тренутку оплођења и

развија се непрестано,

али без квалитативних

скокова.“

Весна Клајн Татић

1 – ембрионални омотач; 2 – ембрион; 3 – материца;

4 – спекулум; 5 – канила; 6 – усисна пумпа

15 /

Стерилна цев слична

сламки уноси се у материцу

кроз грлић материце.

Каниле су различитих

величина, од величине

сламчице до дебље оловке.

За касније стадијуме

трудноће употребљавају се

веће каниле. Цевчица

повезује канилу са боцом.

Аспиратор, електрична

машина за усисавање

ствара вакуум у боци.

Канила се помера по

зидовима материце благо

усисавајући и извлачећи

ткиво кроз цевчицу у боцу.

Усисавање траје неколико

минута.

Након уклањања

садржаја, материца почиње

да се скупља на своју

нормалну величину.

Контракције могу да буду

неосетне или понекад

праћене болним грчевима,

што се разликује од жене до

жене.

Лекар брише вагину и

проверава јачину крварења.

На послетку уклања

спекулум.

Извор: womenngo.org.rs

Абортус, као озбиљна морална дилема, привлачи пажњу медицине, али и многих

будућих родитеља. Данас се он у највећој мери третира као етнички проблем. Иако

се религије данашњице у многоме разликују, став о абортусу им је прилично сличан.

Регулисање рађања и плодности постојало је још у најстаријим људским заједницама.

Иако нема података када је абортус као најстарији метод контроле рађања почео да

се користи, први писани траг се спомиње у старом медицинском тексту написаном

око 2.600 година пре нове ере. O абортусу постоје разна филозофска и верска

схватања и ставови. Платон је сматрао да рођењем почиње људски живот, те је на

абортус гледао као на потпуно легитиман чин. Ипак, абортирање је одувек изазивало

осуду религијских заједница, које га схватају као чедоморство, детеубиство, а потом и

богоубиство.

У старој Индији, абортус се извршавао узимањем разних стимулативних супстанци,

физичким повређивањем жене у пределу стомака или операцијом. И тада се у

будизму сматрао убиством јер живот за будисте почиње самим оплођењем.

„Рађајте се и множите се и напуните земљу“, биле су речи које је након постања

прародитељима упутио Стваралац. Ипак, поставља се питање, да ли је то могуће ако

пропагирамо планирање породице, контролу рађања и контрацепцију. Божићном

посланицом из 1994. године, тадашњи патријарх cрпски господин Павле стао је у

заштиту још нерођене деце указивајући на превелики грех намерног чедоморства,

односно абортуса. Отац Жељко Латиновић каже да се абортус покушава бранити

тиме да дете у мајчином стомаку још није људско биће и људски живот, те да оно то

постаје тек рођењем.

Српска православна црква, али и готово све традиционалне верске заједнице

абортус посматрају као убиство. С том разликом што се човек на бојном пољу може

борити против непријатеља, а још нерођено дете утроби мајке то не може. У светим

књигама стоји да нова личност настаје самим спајањем полних ћелија мушкарца и

жене. Сходно томе, мерење и нагађање тренутка у којем фетус, односно ембрион

„оживљава“ накнадно по оплођењу, крајње су апсурдни, рекао је отац Жељко и

додао да је изузетно занимљив пример кинеска цивилизација и култура. Она, као

„Абортусом се уништава физичко тело фетуса, а не душа, јер душа не

може никако да се убије“, каже војвођански имам Хаџи Фадил еф Мурати.

У Кини се на датум рођења додаје девет месеци. То је јасан показатељ

веровања да је особа била жива од првог тренутка зачећа.

► Православна црква осуђује

абортус, а какав је став према

оним женама које су прекинуле

нежељену трудноћу може се

наслутити из одговора на писмо

једне читатељке у магазину

„Светосавље“.

Pomaže Bog poštovani oci,

Prvo ću Vam reći da nisam neko ko

ide u crkvu svake nedelje. Ali zaista i

instinski verujem u Gospoda Boga i u

njegovu ljubav prema nama, svojoj

deci. Imam dvadeset godina. Pre

godinu dana sam izvršila namerni

prekid trudnoće. Kada sam saznala da

sam u blagoslovenom stanju jako

sam se uplašila, i bila sam u jako

velikoj panici. Smatrala sam da nisam

spremna na majčinstvo. Nisam ni

pomislila na to koliki je to u stvari

greh. Bila sam zbunjena tako da mi to

nije palo na pamet, a iskreno nisam ni

mislila da to crkva smatra ubistvom.

Prolazim kroz jako mučan period.

Jako me grize savest. Ni posle godinu

dana ne mogu da dođem sebi. Počela

sam na neki način da mrzim sebe

zato što sam to uradila, i od tada sam

u depresiji. Mislim da ću celog života

mrzeti sebe, i da sebi to nikada neću

moći da oprostim. Šta, oče, da radim?

Kako da opet pronađem duševni mir?

I da li će Gospod to meni oprostiti?

Н. Н.

16 /

миленијумска и данас најмногољуднија, на датум рођења додаје девет месеци. То је

јасан показатељ веровања да је особа била жива од првог тренутка зачећа. Абортус

се, изузетно, може толерисати када је живот мајке угрожен, али то ипак није

правило.

Римокатоличка вера је конзервативнија по овом питању. Не прихвата никакав

изузетак од правила о забрани абортуса, тврдећи да се тог става увек придржавала.

Мајка Тереза је приликом примања Нобелове награде за мир 1979. године могла

одабрати да говори о многим горућим проблемима човечанства, али је говорила о

абортусу. Рекла је да је највећи уништавач мира вапајни крик нерођеног, невиног

детета. Земље које су легализовале абортус за њу представљају најсиромашније

земље јер се боје малих, још нерођених. „Не постоји разлог због којег би убиство

невиног детета у мајчином стомаку било легитимно, прихватљиво и опростиво“,

рекао је католички свештеник Атила Нађ и додао је да се све дешава по Божијој

вољи.

У исламској религији живот се сматра светим даром свевишњег Алаха и утврђује да

ником није дозвољено да „узме или спречи нечији живот“, изузев када се ради о

поштовању правде и закона. Упркос томе, у Исламу као и у другим религијама се

поставља питање кад почиње људски живот и да ли тај термин обухвата и период од

зачећа до рођења. Главни имам у Војводини, Хаџи Фадил еф Мурати, рекао је да је за

исламску заједницу абортус неприхватљив: „Сасвим је погрешно истицање да фетус у

прва четири месеца нема душу и да због тога може да се изврши абортус у том

периоду.“ Иако у Курану постоји одредница „неодређени ембрион“ који се формира

шест дана после зачећа и душу добија четири месеца касније, абортус јесте убиство.

„Абортусом се уништава физичко тело фетуса, а не душа, јер душа не може никако да

се убије“, рекао је имам. Он је додао да постоје схватања исламске религије по

којима абортус може да се дозволи како би се сачувао живот мајке која би се нашла

у опасности изношењем трудноће до краја, али и да абортирање у случају силовања

не треба дозволити.

Абортус је генерално забрањен и у јудаизму. Београдски рабин Исак Асијел каже:

„Фетус је део мајке и личност постаје рођењем. Исто тако он свој живот почиње

самим зачећем. У складу са тим општим ставом јеврејског верског права, абортус

јесте убиство.“ Он још додаје да постоје екстремне животне ситуације у којима је

абортус дозвољен, али да то захтева веома пажљиву анализу. Тада се ради о

изузецима, а не о општем правилу ■

17 /

Драга сестро,

Ти си, као што видим, доста касно

схватила да је абортус убиство,

чедоморство и да је то велики грех.

И сада, кад си схватила да је то био

велики грех, тебе хвата паника: шта

ће бити с тобом, хоће ли ти Бог

опростити тај велики грех. У ствари,

многе жене, као и ти, и нису биле

свесне да разним прекидима

трудноће врше убиство. Биле су у

уверењу да је дете у њиховој

утроби живо тек када осете његове

покрете. Зато су, често без

узнемиравања савести, прекидале

трудноћу пре тога времена. А што

је још трагичније, нико их у томе

није поучавао, ни лекар, а можда

ни свештеник, коме нису та дела

исповедале, јер нису биле свесне

тежине тога греха.

Твој грех је стално пред Тобом и за

њега ћеш се кајати целог живота.

Милост Божја и љубав Његова

превазилазе сваки грех човека, за

који се он искрено покаје, згади се

над њим и настоји да га више

никад не понови. И ти ћеш,

временом, после искреног

покајања, осетити умирење

савести, осетићеш да Ти Бог прашта

грехе младости и незнања. Свакако

да ћеш рађањем деце и њиховим

хришћанским одгојем ублажити

грех за који се кајеш. Нема разлога

да мрзиш себе. Мрзи само грех

који си учинила, као што и ми,

уопште, не мрзимо и не осуђујемо

грешника, већ осуђујемо и мрзимо

грех који он чини. И немој бити

строжа у праштању од Бога. Бог

опрашта сваки грех који човек

искрено окаје, па тако и ти, немаш

разлога да себи не опростиш,

разуме се, после искренок кајања,

после исповести, свештеникове

поуке, разрешне молитве и

умирења твоје савести. Моли се

непрестано Богу, исповедај пред

собом и пред духовником свој грех

и настој да у браку надокнадиш

оно што си у младости спречила.

Моли се за тебе.

о. Душан

рвени или плави, слонови или магарци? За већи

део света није важно ко је победио на

председничким изборима у Америци јер се

политика САД-а према свету не мења готово од њеног

настанка, а посебно од симболичке 1984. године када

је тадашњи амерички председник, Роналд Реган,

објавио рат тероризму. Три републиканца и два

председника из редова демократа владала су светом у

последњих 30 година. Разликовала их је реторика, али

не и крваве акције широм света – оне су константа

америчке спољне. политике.

СЛУЧАЈ ИРАНА

Однос САД-а према Ирану можда најбоље описује

колико није важно ко је амерички председник. Иран је

географски и војно велика земља са неоспорно важ-

ним геополитичким положајем на Блиском истоку.

Проблеми за исламску републику настали су 1951.

године када је за преми-

јера демократски иза-

бран Мухамед Мо-

садек који је

одлучио да национализује иранска нафтна поља.

Председник Ајзенхауер, ЦИА, и британски МИ5 зајед-

нички су организовали акцију свргавања Мосадека

после које су вратили монархију и за премијера по-

ставили фашистички настројеног Фазлолах Захедија

којег су Британци ухапсили за време Другог светског

рата. Проблеми за Иран поново су наступили 1980.

године. Народ Ирана је годину дана раније свргнуо

монархију и почео рат са Ираком. Реганова админи-

страција помогла је Садаму Хусеину у борби против

Ирака дајући му помоћ у виду информација, новца и

наоружања да би се 1988. године и сами укључили у

рат, и то највећом поморском операцијом од Другог

светског рата.

Клинтон наставља негативне односе са Ираном уводе-

ћи ембарго. Буш млађи оптужује Иран за помагање

Алкаиди и сврстава ту државу у силе „Осовине зла”.

Данас, Обама, без чврстих доказа, оптужује Иран за

поседовање и развијање нуклеарног оружја.

Занимљива је чињеница да Аме-рика у исто

време подржава једину земљу на Блиском

истоку која је од-била да потпише

споразум о нук-леарном

разоружавању – Израел.

РАТ ПРОТИВ ТЕРОРИЗМА И

УВОЂЕЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Најављени за време Регана и осна-

жени за време Буша млађег, рат

против тероризма и увођење

демократије постали су савр-

шени изговори за елиминисање

неподобних режима. Под тим

изговором је и Обамина адми-

Три републиканца и два председника из редова демократа владала

су светом у последњих 30 година. Разликовала их је реторика, али

не и крваве акције широм света – оне су константа америчке

спољне. политике.

18 /

нистрација брутално свргнула Гадафија који није ни

био, службено, на власти у Либији. Однос Обаме пре-

ма Либији само је наставак Реганове политике коју је

започео 1986. године бомбардовањем Либије под

изговором да је Гадафи крив за убиство тројице аме-

ричких држављана у дискотеци у западном Берлину,

иако тадашња берлинска полиција није могла повеза-

ти напад на дискотеку ни са једном државом, а понај-

мање са Либијом.

Рат против тероризма и географска распршеност Та-

либана, које је ојачала и готово створила ЦИА осам-

деседих година, даје Америци за право да у последњих

30 година изводи нелегитимне и нелегалне акције

ширем Блиског истока и Африке. Као и досадашњи

председници САД-а, Обама наставља да нарушава су-

веренитет других држава настављајући да убија непо-

добне, без тужбе и судског процеса. Само у нападима

беспилотних летелица у Пакистану, Јемену и Сомалији,

Буш и Обама укупно су убили око 4.400 људи, укључу-

јући и неке америчке држављане.

КУРДИ И ПАЛЕСТИНЦИ

Од краја Другог светског рата, Израел и Турска, као

амерички стратешки савезници, примају војну помоћ

од САД-а. У исто време обе земље врше страшну ре-

пресију над палестинским (у Израелу) и курдским (у

Турској) народима. Али највећу неправду починила је

баш администрација Обаме који се представља као

најбољи кандидат када су у питању односи са светом.

Када је УНЕСКО 2011. године за пуноправну чланицу

примила Палстину, САД су одбиле да дају новац тој

организацији. Обамина администрација је минирала

унапређење образовања, науке и културе и довела ову

организацију на руб пропасти, казнивши тако не само

Палестинце, него читав свет.

Без обзира на владајућу политичку странку и пред-

седника, САД има континуитет негативног односа пре-

ма стратешки важним земљама, било да је у питању

њихов географски положај, природни ресурси или

политичка моћ на одређеном подручју ■

19 /

ан ослобођења Вуковара. Људи су на улицама,

небројени споменици жртвама постају пред-

мети обожавања. Свака звезда на небу имала је

свој лампион у Вуковару. Хрватска је ове године уста-

новила и службену мерну јединицу за домољубље –

лампион по метру квадратном. Само 30 километара

даље, поред Илока, обрастао коровом, стоји мали

споменик у част 40 партизана које су стрељали усташе.

Слова на споменику једва да се разазнају, а велики

билборд са рекламом локалног трговинског ланца

штити га од погледа. Тек понеки камионџија, којем је

ово згодно место за пражњење бешике, постане све-

стан постојања овог камена који је некада био

споменик.

Није важно победити, важно је победити Србе

Ове слике говоре више него четири милиона Хрвата.

Победа над нацистима тотално је неважна, јер нацисти

нису били Срби. Тако би се могло објаснити зашто су

заборављени људи који су четрдесетих ослобађали

ове просторе, а због оних који су то радили деве-

десетих пада се у транс.

Више од сто хиљада људи дочекало је генерале. Не

генерале који су им створили државу, него генерале

који су још једном победили зле, крволочне, „србо-

ћетнике“. Изгледа да је Хрватима „Олуја“ у срцу

узроковала промају међу ушима која им је однела

разум и здраву памет па је читава земља мозгу дала

слободан дан. Падало се у несвест, љубилe су се слике,

потекле су сузе низ образе. Само је недостајало да

неко баци грудњак и гаћице и човек би помислио да

су дошли „Битлси“. Непрофесионалност, пристраност и

ликовање медија било је незапамћених размера, уз

незаобилазно, бесомучно, понављање кратких и јасних

реченица: „Генерали су слободни људи“ , „Хрватска је

чиста“. Гебелс би био поносан.

Опасност о којој се не прича

Маса дрогирана медијима и верским вођама била је

спремна учинити све што се од њих тражи. Високи

степен фанатичности и поводљивости опаснији је од

сваке ослобађајуће пресуде и погрешно вођених

суседских односа. Управо то је оно због чега је овај рат

био тако крвав и бруталан. Апсолутно је застрашујуће

и ужасавајуће видети да је и након скоро 20 година, у

секнуди, могуће репрограмирати људе у послушне

следбенике. Фанатична, емоционално нестабилна

гомила, опијена алкохолом, погрешно усмереним

национализмом и религијским догмама, наивно је

приказивана као хрпа доброћудних меда који плешу,

певају и радују се. Иста та доброћудна гомила ставила

је, тих дана, хрватске Србе у кућни притвор. Број Срба

на улици и у кафанама био је једнак броју Срба на

Томпсоновом концерту. Аргумент да је народ изашао

на улице зато што је срећан и жели прославити осло-

бођење Готовине и Маркача тачан је колико и воз

српских железница. То су исти они незапослени, за-

постављени и гладни људи. А глад је ипак мало већи

стимуланс да се изађе на улицу него што је ослобађа-

ње генерала. Па ипак, Хрвати, као и Срби, замењују

окупљање око државне скупштине, окупљањем око

контејнера.

На форумима и у кафићима су по ко зна који пут

васкрсли четници, усташе и партизани. Свима већ

познат медијски трозубац којим нас гурају у тамницу

прошлости из које једва назиремо обрисе садашњости

док је будуће време нешто што је познато још само

професорима језика ■

Хрватска је ове године установила и службену мерну јединицу за домољубље – лампион по

метру квадратном. Фанатична, емоционално нестабилна гомила, опијена алкохолом,

погрешно усмереним национализмом и религијским догмама, наивно је приказивана као

хрпа доброћудних меда који плешу, певају и радују се.

20 /

СУОЧАВАЊЕ

21 /

► Веганство се заснива на избегавању живо-

тињских производа и прехрани на бази воћа,

поврћа, махунарки и интегралних житарица,

што је темељ здравог начина живота. Начин

исхране који подразумева мање уља, више

воћа и поврћа, исхрана са свежим намирни-

цама које су уравнотежене са пуно прехрам-

бених влакана и мање шећера - што се укла-

па у многа истраживања о здравој прехрани

широм Европе. Правилно испланирана ве-

ганска прехрана сматра се адекватном за све

фазе животног циклуса: децу, адолесценте,

труднице чак и спортисте. У научној заједни-

ци је све јача свест да је веганска прехрана

важан елемент у превенцији хроничних бо-

лести и да су предности веганске прехране

далеко већи од мана. Смањују се ризици за

добијање болести срца, дијабетеса типа II,

високог притиска, гојазности и нижа је уче-

сталост карцинома.

Класичне претпоставке о веганству заснивају

се на томе да се путем овакве прехране губи

пуно намирница као што су витамин Б12 и

гвожђе али је доказано да се и то може

надокнадити правилним распоређивањем

намирница. Тако витамин Б12 вегани могу

надокнадити са додацима у прехрани док се

гвожђе може надокнадити конзумирањем

довољно махунарки и зеленог лиснатог

поврћа.

С обзиром на наведено, веганску прехрану је

врло могуће проводити успешно, без дефи-

цита на есенцијалним намирницама, али је

потребан одређени ангажман и едукација

како би се прехрана правилно испланирала ■

► Основни градивни елемент који чини 20%

човековог тела јесу протеини. Иако њихова

основна функција јесте градивна, они такође

омогућују раст и обнову ћелија и имају важ-

ну улогу у човековом метаболизму. Налазе

се у мишићима, крви, костима и кожи и сас-

тављени су од аминокиселина.

Становишта о дневној потреби човека за

протеинима су различита. Консензус је да је

просечном човеку потребно је 0.8 грама

протеина по килограму тежине (The National

research Counsil), док спортисти уносе чак и

три пута већу количину због обнове ткива

оштећеног при физичком напору. Такође, у

одређеним периодима у човековом животу

могу се јавити повећане потребе за проте-

ином (у току раста, трудноће, оправка од

болести, као и у случајевима анорексије.)

Постоји више извора протеина у човековој

исхрани, али су најбогатији месо, млеко и

јаја као и њихови деривати. Они садрже

протеине високог аминокиселинског састава

и због тога представљају саме „цигле“ и „го-

риво“ човековог тела.

Пошто не постоји ниједан други начин да

одређене нутријенте унесемо у организам,

правилна исхрана је кључан моменат коме

треба посветити пажњу. Треба направити

правилан баланс између потреба организма

и количине и облика хране коју уносимо.

Дневни план исхране би требало да садржи

правилан однос протеина, угљених хидрата

и масти, у складу са калоријским потребама

тела ■

СУОЧАВАЊЕ

Према новим критеријумима

и категоријама за смештај у

студентски дом, право на

смештај изгубили су многи

студенти са различитих фа-

култета.

„За смештај у дом конкури-

сало је преко 3500 студената,

а домови за смештај у Новом

Саду примају само 2713. Мно-

ги студенти су изгубили право

на смештај, а већина њих је

управо са четврте и мастер

године студирања – изјавио је

студент Александар Бесерми-

њи.

ноги студенти у Новом Саду жале се како им

је ускраћен смештај у дому у новој академ-

ској години због новог начина рангирања

студената.

Наиме, студенти у овој академској години првенствено

се рангирају према оствареним ЕСПБ – европском сис-

тему преноса бодова, мањем броју годи-

на студирања, већој просечној оцени и

мањем приходу по члану породице.

„Право на смештај у студентским домо-

вима у Новом Саду остварилo je 66% нај-

боље рангираних кандидата учесника

конкурса на пријему у установе за смеш-

тај, појединачно по факултетима и висо-

ким школама на овом универзитету“, из-

јавио је директор Студентског центра

Новог Сада, Јован Бјелобаба.

Студенти су имали иницијативу да спре-

че нови систем рангирања, најављивали

су протесте, негодовали у медијима и

ишли код министра просвете. Међутим,

наишли су на многе препреке, а међу њима и затво-

рена врата за враћање система рангирања на старо.

„По новом начину рангирања студента за смештај у

дом излази да највише предности имају студенти који

су уписали другу годину, а овај 'изоштрени' систем

скоро па онемогућава да студенти који су пренели

испит упадну у дом, иако им је то можда преко

потребно“, изјавио је студент четврте године на Факул-

тету техничких наука, Александар Бесермињи и додаје

да и поред свих покушаја студената да се систем ран-

гирања врати на стари – нису успели.

Родитељи који поред минимум једног студента у поро-

дици имају још и другу децу коју треба да школују,

придружују се негодовању своје деце зато што је, како

кажу, трошак велики, а примања су све мања.

„Ћерка ми студира у Новом Саду, а син

је кренуо у први разред средње школе

у Сомбору. Истина је да је он упао у

средњошколски дом и да је то велика

олакшица, али узимајући у обзир да

само мој муж ради и издржава поро-

дицу, веома је тешко исплатити све

трошкове - како путне, тако и за дом,

стан и све потребе које треба обезбе-

дити и студенту и средњошколцу“, из-

јавила је мајка студенткиње и сред-

њошколца, Оленка Мученски, која по-

ред њих има још и дете које иде у

забавиште.

Олакшицу имају студенти који припа-

дају једној од остељивих друштвених група као што су

хронични болесници, припадници ромске националне

мањине као и особе које имају једног самохраног ро-

дитеља или су без родитељског старања. Они морају у

року од осам дана после изласка коначне ранг листе

за смештај да поднесу захтев уз одговарајуће доку-

менте.

Многи студенти су разочарани зато што су се осла-

њали на стари систем рангирања и због тога ове го-

дине нису остварили право на смештај у дом ■

Према новом начину рангирања студената за смештај у дом, највећу предност

имају студенти који су уписали другу годину, а овај 'изоштрени' систем скоро па

онемогућава да студенти који су пренели испит упадну у дом, иако им је то

можда преко потребно

22 /

олико пута сте до сада чули нешто слично

наслову овог текста? Сваки начин употребе

језика који временом прераста у манир није

добар, а за то су најбољи пример управо спортски

новинари. Међу њима, у шаблонизацији језика,

најдоследнији су они који уживо преносе утакмице,

нарочито колективних спортова.

Само коришћење фраза у извештавању или спортским

преносима може бити подељено на неколико начина.

Могуће су фразе у самом стилу новинара, али и оне

које су неопходне због природе области о којој се

извештава. Фразе које спортски новинари користе у

стилу изражавања су оне личне, изграђене кроз

ауторски приступ и које постају препознатљив израз

појединца.

„Сама фраза јесте говорење, начин казивања, начин

изражавања, уобичајени израз, израз који лепо звучи,

а по садржини може бити корисна или непотребна,

плеонастична или некорисна“, каже новинар Радио-

телевизије Војводине Борис Зеленбаба, и додаје да је

добро што многи спортски новинари код нас граде

сопствени стил и користе своје фразе.

Фразе се се користе због специфичности спорта, због

правила, или су једноставно уобичајене. Ту је, наравно,

и велики број оних које су непреводиве са страног

језика, а ипак се користе, и реч је о фразама које

објашњавају појаву у спорту или тренажном процесу,

те их је у неку руку потребно разликовати од оних

устаљених израза не тако лепих за језик.

„У штампаним је медијима та шаблонизација, можда,

резултат и тога што ти новинари морају бити брзи у

писању, па не могу промишљати о ономе што пишу

као неки колумнисти“, каже магистар Милан Ајџано-

вић, асистент на одсеку за српски језик и лингвистику

Филозофског факултета у Новом Саду. ►

Робовање устаљеним фразама у спортском новинарству углавном се своди на необразованост, лењост

и некреативност новинара. Неко, ипак, покушавајући да унесе одређене новости, не би ли учинио

пренос занимљивијим, даје читав низ статистичких података и информација из приватног живота

спортиста, и тиме непотребно замара публику.

23 /

Ако мало боље раз-

мислите, на пример, у тенису нема ни приближно

толико устаљених израза, што се не може приписати

(само) већој елоквенцији оних који преносе тенис. У

фудбалу нема толико брзих промена као у тенису и

отуд коментаторима такве фразе дођу као згодно

средство за попуњавање празног хода.

„Спортско новинарство ствара се по шаблонима који

су дуго грађени и они су често потребни. Уосталом,

као и свако друго новинарство, и спортско има своје

карактеристичне форме“, каже Зеленбаба.

Код нас је спортско новинарство већином уоквирено у

форму која је стварана деценијама, и то није случај

само код нас, али велика је могућност да се робовање

устаљеним фразама углавном своди на необразова-

ност, лењост и некреативност новинара. Тај грех може

ићи и на леђа уредника који коче младе новинаре у

испољавању неких нових идеја. Млади новинари у

року од неколико недеља или месеци упадају у

шаблоне из више разлога. Заузимају стил и став

редакције, мисле да публика воли да чита или слуша

онако како је навикнута, или желе да се свиде

уредницима и задрже посао и у њему напредују.

„Наравно да су, животно гледано, ово оправдани

разлози, али теоријски су недопустиви. Ја сам се ретко

сусретао са уредницима који су ми спочитавали стил

или фразеологију, али

неразумевања је свакако било“, рекао је Зеленбаба и

додао да се у спортском новинарству може изра-

жавати на безброј начина и да је нови стил оно што

треба форсирати и што публика, иако можда не сва,

воли.

Неко ипак, покушавајући да унесе одређене новости

не би ли учинио пренос занимљивијим, даје читав низ

статистичких података и информација из приватног

живота спортиста, и тиме непотребно замара публику.

Добар пример за овакву појаву је новинар Радио-

телевизије Србије Александар Стојановић, који поку-

шава да на неки нови начин приближи спорт људима,

што му ипак, према мишљењу многих, ретко полази за

руком.

„Део одговора зашто је баш спортско новинарство

пример за шаблонизацију може лежати и у чињеници

да су људи који се њим баве и сами бивши спортисти

и спортски радници, којима је такав начин изражава-

ња једноставно прирођен“, закључује Ајџановић.

Спорт јесте специфична област за извештавање, и

задатак новинара је да уз поштовање форме вести или

објективног преношења информација допринесу и

новом погледу на спорт ■

24 /

злишно је говорити колико су се пута хорде

навијача окупиле испред скупштине не би ли

виделе и поздравиле ватерполисте после

освајања неке од медаља. После сваке од њих, усле-

дило би обећање политичара да ће се стање и услови

поправити, да ће се нови ватерполисти стварати у не-

ком од нових базена. Међутим, те приче о инвестира-

њу у ватерполо трају онолико колико и славље испред

скупштине. И они најимућнији су престали да гледају

на ватерполо као извор прихода, па је тако летос „сан

сваког ватерполисте“, Про Реко, остао без главног фи-

нансијера Габријела Волпија који се повукао из клуба.

У том тренутку, клуб је раскинуо уговоре са најплаће-

нијим и најбољим ватерполистима света који су готово

остали на улици. Од гашења ВК Бечеј, у домаћој ва-

терполо лиги постоји само један клуб - ВК Партизан. У

том клубу су створени мање-више сви играчи који су

тренутно окосница репрезентативне селекције. Парти-

зан први пут добија конкуренцију у „вечитом“ ривалу

Црвеној звезди која је овог лета ангажовала играче

попут Андрије Прлаиновића, Дениса Шефика, Николе

Рађена, Душка Пијетловића и Бориса Вапенског. По-

тврда да се формира озбиљнo такмичење стигла је

када је ВК Раднички из Крагујевца експресно добио

позив у прву лигу а клуб су појачали Дамир Бурић,

Борис Злоковић, Здравко Радић, Филип Филиповић и

Вања Удовичић. Они нису добили појачање само у

виду играчког кадра, него је на клупу Радничког сео

селектор репрезентације Србије, Дејан Удовичић.

И баш када се чинило да је српски ватерполо опет

успео да се издигне изнад свих проблема, дан пред

одлазак на меч Светске лиге са Немачком, Србија је

остала без селектора. Писмо у коме ватерполисти

истичу лош статус на међународним такмичењима, до-

ставили су челницима Савеза и по хитном поступку је

одржан састанак између „зараћених“ страна. Једини

који нису потписали писмо су капитен Вања Удовичић

и Филип Филиповић. Убрзо после састанка из Ватерпо-

ло савеза Србије, односно од његовог председника

Велибора Совровића, стиже информација да је Дејан

Удовичић поднео оставку. Право изненађење, ако се

узме разлог због ког је дошло до прекида сарадње, а

још више због дубоког трага који је Дејан Удовичић

оставио на српски ватерполо. Преузео је репрезента-

цију после распада Србије и Црне Горе 2006. године, и

тим водио до 16 медаља на 17 такмичења. Да није све

тако као што је Совровић представио народу, могло се

видети и из саопштења које је Удовичић доставио ме-

дијима. „Није истина да сам пре почетка састанка са

играчима дао оставку, присуствовао сам састанку, и

разочаран целокупном атмосфером и ставовима поје-

динаца након сат и по времена напустио исти поздра-

вивши се са играчима. Сва дешавања после тога су

искључива воља ВСС.“ На конференцији за медије на

којој се опростио од репрезентације, између осталог је

рекао: „Испало је да су играчи били нечији инстру-

мент када је у питању то писмо. Чим се оно појавило,

ја сам рекао да немам ништа против да се објави, али

су против тога били неки чланови стручног савета, као

Александар Шоштар и Ненад Манојловић.“ Начин на

који је трофејни стручњак отишао је некако атипичан

за српски спорт. Навијачи су ти који би углавном

терали тренера или људе из савеза огорчени лошим

резултатима, док је потпуна енигма како и због чега је

са Удовичићем раскинут уговор упркос фантастичним

резултатима. Тешко је очекивати да ће права истина

испливати на површину јер је и сама халабука око

смене селектора потрајала тек неколико дана. До

неког новог првенства вода ће мировати ■

Иако је најтрофејнији српски спорт, ватерполо се одвајкада налази на

маргинама и годинама се већ одупире оној старој „колико пара, толико музике“.

Да је заиста тако, овај спорт би давно престао да се игра и у Србији. Таленат

надвладава новац, али питање је колико ће то још трајати.

25 /

а људе навучене на џез, „Новосадски џез фести-

вал“ представља заустављеност у тренутку који

траје довољно дуго да настане илузија да је џез

начин живота. Посетиоци су могли да чују и виде ши-

рок опус овакве врсте музике. Разноликост је синоним

овог фестивала, који постоји још од 1999. године.

Званични програм отворио је 7. новембра у Српском

народном позоришту „Биг бенд џез омладине Војводи-

не“, чији састав чине млади џезери на челу са Алексан-

дром Јаћимовићем. Мало солистичке, а више орке-

старске музике пружило је осећај препознатљивости

композиција. После врло младог састава, уследио је

још млађи – „Дечији биг бенд“ и Ростов на Дону који је

одушевио публику, будући да су инструменти били

већи од неких чланова бенда. Врло млади, али не и

музички незрели, приказали су спој европске и афри-

чке музике. Утисак је у Великој сали употпунио наступ

певачице Светлане Цеце Паладе уз пратњу Александра

Дујина на клавиру. Створивши интимну атмосферу,

помало рутински, али ауторитативно, са овим је дуом

отпочео озбиљан и препознатљив џез. „Омар Соса

квартет“ за тренутак је слушаоце одвео у афрички и

кубански џез, врло помпезно и ексцентрично, пру-

живши публици ритмичко кретање уз музику. Жан-

ровски помало неухватљиво, међутим врло импресив-

но и импровизационистички, квартет је производио

звуке „светског“ џеза. До дуго у ноћ публика је остала у

сали, да би прво вече завршио одлични и врло очара-

вајући квинтет Теренса Бланшара. Мистично и опушта-

јуће, производили су заувек урезане звуке. Опијајући

џез се из сале „Јован Ђорђевић“ пренео у клуб, где се

наставио „џем сешн“.

Фестивал се наставио у петак, 16. новембра. Отпочев-

ши виртуозним квинтетом Манфреда Шуфа који у бен-

ду „броји“ две трубе, бас, клавир и бубњеве, новосад-

ској публици је било загарантовано добро вече. Таква

комбинација инструмената пружила је осећај сна. За-

тим је уследио бенд Тима Ласија, који је пружио брз и

чврст звук. Након њих, уследио је бенд који је окупио

трубаче Ренди Брејкера и Франка Амброзетија са

одличном ритам-секцијом, претежно италијанском.

Бенд не само да је свирао, већ је и публику причом

укључивао причом у своју историју стварања џеза.

Одличним звуцима и мешавином џеза и класике

завршило се и друго вече фестивала.

Последње вече отворио је бенд Харија Стојке. Етно-

призвуци звучали су препознатљиво јер се нису много

разликовали од балканске музике. Томе је допринела

и Јелена Крстић, пореклом из Баната. Након њих,

уследио је Фотет Ралфа Питерсона који је био изразито

брз и гласан. Помало агресиван састав, међутим врло

динамичан, веома је наликовао почецима џеза. По-

следњи је на фестивалу наступио квартет Бенија Гол-

сона који је одушевио публику. Изузетно добар саксо-

фониста, Голсон је вратио слушаоце у златну еру џеза.

Оправданост угледа пружила је изванредан крај ово-

годишњем фестивалу.

Да џез не представља само одличну врсту музике, већ

и одраз душе, овај фестивал је још једном то доказао.

Музичари, научивши све о инструменту и музици, нису

допустили да се фестивал претвори у лекцију о џезу,

већ су свирали док се публици није завртело у глави и

све док џез није испунио и обухватио салу. Јер, као

што је рекао Милан Јанчурић из „Биг бенд џез омла-

дине Војводине“, „Џез прeдставља последњу наду

еманципације у друштву. Та врста музике је увек нова,

и ма колико била традиционална, она је увек перспек-

тивна.“ ■

Луј Армстронг је за џез рекао да они који питају каква је то врста музике, никада неће

ни сазнати. Међутим, оно што се са сигурношћу може тврдити јесте да је одласком на

„Новосадски џез фестивал“ добра музика била загарантована. Оваква врста фестивала

може се доживети само срцем.

26 /

Србија се кроз своју историју често

дичила својим синовима, па ни ова

садашња не заостаје у томе. Има свог

сина Драгана који воли Србију, а није

ратни херој (осим кад глуми), симпа-

тичан је и духовит, а често када у на-

роду помислимо на поштење, као

симбол тог епитета узимамо све попу-

ларнијег глумца пореклом из Љубо-

вије, Ненада Окановића.

„Успео сам у животу, ја сам дете сре-

ће, а рекли су да од мене ништа бити

неће. Шта пије кафана, ја плаћам за

све, постао сам неко игром судбине“,

стих је песме који би могао да опише

укратко део живота овог глумца. По

сопственом признању, никад није

имао мира, а нема ни сад. Током

одрастања, као млађем сину, често би

му и рођена мајка казала: „Да си ми ти

био прво дете, не бих двоје имала

никада“.

Али и поред своје неозбиљне и не-

мирне нарави, познати глумац у Љу-

бовији успешно завршава гимназију.

Тада стиче и своја прва глумачка

искуства, у аматерском позоришту.

Иако су му родитељи у почетку суге-

рисали да је то несигурна професија,

доноси одлуку да студира глуму и

добија подршку. Одлучан у својој од-

луци, смишља план и приликом једне

монодраме Данила Лазовића, прила-

зи му и моли га да га припреми за

пријемни. Од тада, његов живот креће

у позитивном смеру, уписује глуму и

почиње да исказује свој глумачки

таленат.

Прве улоге добио је у представама

„Паклена поморанџа“, „Лептирица“,

„Злочин и казна“, „Шест лица тражи

писца“, као и филмовима „Јагода у

супермаркету“, „Тв прекид“, „Лави-

ринт“ и „Гуча“, затим у серијама „По-

родично благо“ и „Село гори, а баба

се чешља“, која, како се касније ис-

поставило постаје најгледанија серија

свих времeна у Србији. После улоге

сина Драгана, Ненад Окановић по-

стаје веома популаран, а самим тим

нижу се и нови пословни подухвати.

Постаје водитељ емисије „Ја волим

Србију“ и снима нову серију „Равна

гора“. Ових дана премијерно је при-

казан и нови филм „Вир“, у којем глу-

ми лик Грофа, што је био оправдан

повод да за лист лицем

у лице каже нешто више о томе. ►

27 /

► Постоји ли нека сличност између лика Грофа и

сина Драгана из серије „Село гори, а баба се чешља“

по којој сте постали препознатљиви?

● Мислим да постоји само по томе што су и један и

други искрени и поштени у ономе што раде. Мада, код

Грофа се и не бавимо толико поштењем, а сина

Драгана знамо много боље, јер га знамо више од

осамдесет епизода и знамо сваку његову особину. Код

Грофа се не знају све особине, али се зна да се он

лично бори са својим проблемом.

► Филм „Вир“ је сниман скоро четири године. Зашто

се снимао тако дуго?

● Зато што смо морали да га направимо онако како

смо првобитно замислили. Нисмо желели да одсту-

памо од наших првобитних идеја, нисмо желели про-

мену сценарија, јер да смо га променили, угрозили

бисмо смисао поруке коју смо желели да пошаљемо.

Пројекат је изискивао велика новчана средства. Кад

смо дошло до средстава, снимили смо први део, мон-

тажу, па други део, и тако даље.

► Потписани сте као глумац и продуцент филма.

Поред глуме, вашег примарног занимања, колику

одговорност је са собом носио и посао продуцента?

● У мом случају носио је изузетно велику одговорност.

Сву „чар“ одговорности осетио сам управо током пре-

мијере филма у Београду, када се услед туђе немар-

ности гасио звук, затим мењала трака сваких пет ми-

нута, као да пуштамо филм не у деведесетим, већ у се-

дамдесетим годинама прошлог века. Двадесет први

век да и не помињем. Цела одговорност је спала на

моја плећа, јер није лако смирити масу и објаснити јој

да техничка грешка није до филма, већ до људи који су

представници простора у коме се филм приказивао.

Оно што смо проживели у тих пола сата не бих поже-

лео ни најгорем непријатељу. По нашем мишљењу, то

није било случајно, и због тога ће све бити истражено

и у медије ћемо изаћи са чињеницама о кривици.

Морамо признати да је заиста срамота да се у

данашње време на тако битном догађају за нас,

на једној премијери, дешавају такве ствари.

► Једном приликом сте изјавили да је

глумачка екипа остварила 80-90 одсто

онога што сте првобитно

очекивали... Могло је

боље?

● Сигурно је могло боље, мада је у нашим условима то

било немогуће. Код нас у Србији је и 50 одсто

продукта неког рада на неком великом пројекту

огроман успех.

► Бојан Вук Косовчевић је млад аутор. Како се он

поставио према екипи филма?

● Одлично! Ми смо иначе јако добри другари и

сарадња је била заиста на завидном нивоу. Уопште,

сви су се јако добро уклопили, и глумци, млађи и

старији, искуснији и неискуснији.

► Глуму сте дипломирали 2003. године у класи

Мирјане Карановић, са којом данас заједно играте на

филму. Какав је осећај радити са неким ко Вас је

учио занату?

● На почетку сам имао велику трему, касније је то

прошло. Заиста је дивно радити са Мирјаном Кара-

новић, сви знамо како она глуми. Она је један суви

професионалац, чија је глума на вансеријском нивоу.

► Колико је она утицала на Вас да изнесете глуму на

прави начин у овом филму?

● Она ме пре свега јако добро познаје. Мирјана

Карановић је неко ко ме је током студија формирао

као глумца. Ми смо скоро четири године заједно

радили на филму и увек ме је упућивала како коју

сцену да одглумим, па резултат није могао да изостане.

Ненаg Окановић

као Гроф у „Виру“

28 /

● Поред интернетске пиратерије, догађа нам се и

биоскопска пиратерија. Против интернетске пира-

терије просто не постоји борба. Питање је времена

када ће и овај наш последњи филм изаћи на интер-

нет, јер народ једноставно не жели да препозна

туђи рад и труд, жели све да добије на тацни, што

није поштено према глумцима и уопште људима

који су уложили труд у то. А са друге стране их

разумем, карте су скупе, и ту наступа биоскопска

пиратерија. То кажем из простог разлога јер нема

контроле над продавцима карата, па неретко про-

давци продају више карата, а упишу мању посету.

То је последица неподлегања биоскопа фискалном

рачуну, па свако може да ради шта хоће, а гле-

далац следећи пут неће доћи због превисоке цене

карте коју су му наплатили прошли пут, а то је само

незнање да није наплаћена онолико колико је

предвиђено да кошта, па кажу - скупо.

► Посао глумца је ваше опредељење. Када сте схва-

тили да желите да будете глумац? Како су изгледали

ваши први кораци?

● Све је почело од малена, од „Надреалиста“ и

„Радована трећег“, које сам гледао на ТВ Сарајево и на

касетама које сам сакупљао, јер ми у Љубовији тада

нисмо имали биоскоп, па да одеш и погледаш. Али

„Надреалисти“ и „Радован трећи“ су дефинитивно били

најзаслужнији да почнем да се бавим глумом.

► Покојни глумац Данило Лазовић је особа која Вам

је помогла да упишете студије глуме и утрла пут да

постанете то што јесте. Шта помислите када се данас

сетите својих почетака?

● Данило Лазовић је човек који ме је упутио у

професионалне воде и дао велику подршку. Толико га

поштујем да сам своме сину дао име управо по њему.

Такође, и дан-данас сам пријатељ са његовом

породицом, што ми је изузетно драго. А када се

присетим почетака, готово увек се прво сетим њега.

► Филмом „Вир“ ангажовали сте се у борби против

насиља у породици и насиља у друштву уопште.

Подржали сте и кампању „Продужи живот“.

● Филм „Вир“ говори управо о томе, о насиљу. То је

тема овог филма и из тог разлога смо подржали

акцију, јер смо желели да покренемо неки друштвено-

одговорни поступак и пробамо да утичемо на људе да

мало више размишљају о својим делима, да увиде да

пут насиља није пут који ће нам донети ишта добро. А

што се тиче кампање „Продужи живот“, имали смо у

екипи девојку која је радила на специјалним ефектима,

а иде три пута недељно на дијализу, па смо желели да

народ обрати пажњу и на то да треба да завешта своје

органе како бисмо помогли људима којима је помоћ

преко потребна ■

29 /

време када је веома тешко чак и помислити

урадити нешто велико, добро, исконско и иско-

чити из шаблона устајалог, неактивног, ружног и

некултурног, један дом у Београду изнедрио је „једног

од хиљаду“, и послао нам сигнал да ипак постоје и они

који су спремни да у тешка времена ураде нешто неуо-

бичајено. Такав је случај са редитељем Бојаном Вуком

Косовчевићем, који, иако млад,

снимајући филм, несебично даје

свој талент на поклон и оставља

за собом траг који је у ова време-

на савремених технологија тешко

избрисив. Оставља поруку да су

млади и те како од велике важно-

сти и да њихове идеје могу да нам

докажу да није добро само оно

што раде старији, мудрији и ис-

куснији, већ и млађи, подупрети

образовањем који су стекли.

Млади редитељ Бојан Вук Косов-

чевић је на Академији уметности

„Браћа Карић“ 2007. године у Бео-

граду стекао звање дипломирани

драматург у класи Синише Кова-

чевића и дипломирани режисер

2010. године у класи Саве Мрмака

и Драгана Елчића. Написао је сценарио за филмове

„Напредак“, „Дом“, „Трагови“ и „Вир“, као и позоришне

драме „Локатори“, „Одавно скувани“, „Кавез“ и, на

крају, филм „Вир“. Све ово даје нам наду да неће стати

само на овоме и да ће уз помоћ осталих талентованих

људи из наше земље успети да направи нека нова

остварења и да допринесе брисању културног мртвила

које нас све више обузима.

Битна је идеја. А ту идеју имао је Бојан Вук Косовчевић

када је снимао свој филмски првенац, филм „Вир“ који

шаље снажну поуку из временā која су била тешка за

наш народ, а самим тим и поруку да се траг тих година,

деведесетих, и дан-данас осећа у нашем друштву. Под-

сећа нас на то колико смо се променили и изашли из

оквира из којих је он, ипак успео изаћи. За

открива колико за

њега значи овај филм, и шта он за

њега представља:

„Вир ми много значи, јер смо Не-

над Окановић и ја годинама ра-

дили на њему. Ја сам њега на-

писао још 2006. године - то је био

мој дипломски сценарио - и када

сам га писао, замишљао сам да ће

то бити филм који ће се убрзо

снимити, али је стицајем околно-

сти прошло шест година док није

изашао у биоскоп. Међутим, задо-

вољан сам и тиме, с обзиром на

данашње услове у кинематогра-

фији.“

► Коју поруку сте желели да

пошаљете гледаоцима?

● Порука је да се из тих мрачних ствари може и треба

изаћи и да свако понаособ треба да одлучи како он

лично може да изађе из свега што га оптерећује и да

тера даље ка неком бољем „сутра“.

► „Корени мржње“, „Сумрак Идола“ и „Вир“ три су

приче које прате филм. Зашто баш такви називи и

шта сте желели њима да представите?

Редитељ филма „Вир“ Бојан Вук Косовчевић говори за „Журналист“ о

комплексности снимања дугометражног филма, о сарадњи са Емиром

Кустурицом и о деведесетим у којима је смештена радња филма, а које су

на неки начин и даље у нама

30 /

● Емир Кустурица је прочитао сценарио, видео

делове филма и одлучио да учествује у њему без

икаквих проблема. Када је реч о Емировој крајњој

реакцији на филм, а помало сам се плашио шта ће

рећи, она је била сјајна, максимално је подржао

нашу младу екипу, можда и због те јагме коју је и

сам осетио на својим почецима.

● Даћу вам један пример о „Коренима мржње“ који

прате причу о скинхеду који је то постао стицајем

околности, јер је могао бити и припадник неке друге

суборганизације. Међутим, ја се тиме не бавим, ово је

више нека лична прича чији је део, стицајем околно-

сти, скинхед. Проблем код „Корена мржње“ је у том

бесу, у насиљу над децом у породици, што касније

доводи до поремећаја личности.

► Радњу филма сместили сте у деведесете године.

Колико тадашње време има сличности са данашњим,

да ли се нешто променило у односу на слике из

филма?

● Наравно да се променило, али је проблем што се те

слике нису у потпуности промениле у односу на

деведесете. Те деведесете практично још нису отишле

од нас, само су се сакриле или прикриле, али и даље у

многим стварима утичу на наш живот, тј. заправо

никад нисмо изашли из њих до краја, и можда је то

једна од порука овог филма.

► Сматрате ли да је у данашње време велики

подухват снимити филм попут вашег?

● То је један гигантски подухват! Ја се на неки начин

дивим свакоме ко у данашње време успе да сними

филм, поготово искрен и ауторски филм.

► Како сте добили идеју, шта вас је инспирисало да

снимите овај дугометражни филмски првенац?

● За све нас који смо живели и преживели деведесете

то је оставило снажан утисак који сам ја преко филма

покушао да пренесем на друге на један уметнички

начин, и зато јер се на неки начин поистовећујем са

ликом Грофа. Не на тако екстреман начинали, али то је

отприлике то.

► На почетку снимања филма, изјавили сте да

желите у филму да прикажете одакле потичу корени

мржње и агресивност у неким људима. Данас кад сте

га завршили, питам Вас: јесте ли то и успели у мери у

којој сте желели?

● Да ли сам успео, схватићу тек кад публика буде

видела филм. Ја сам фактички направио оно што сам

хтео и у томе сам успео, а да ли ће та порука стићи до

онога коме је намењено, то остаје да се види.

► Откуд идеја да поред глумачих великана попут

Драгана Николића и Мирјане Карновић, као глумце

уврстите у филм и ТВ водитеље Ивана Ивановића и

Ивана Зељковића?

● Неки људи су аутентични примерци људи из

деведесетих, тако да су бојили филм на тај начин, а

неки су одглумили стварно карактерне улоге које су

помогле филму на други начин, тако да нису радили

исту ствар ■

31 /

албум

Пре нешто више од двадесет година, конобар маленог

кафића из још мањег града Шарлотсвила (Вирџинија,

САД) успео је да измућка један веома интересантан

коктел. Музички коктел јединственог укуса и састава

који својом генијалношћу опија и опушта. Дејв Метјуз

бенд је својом музиком изградио име на светској рок

сцени, иако је она много више од класичног рока. Тај

чудни бућкуриш рока, блуза и фанка се први пут

појавио у виду плоче 1994. године под називом

„Under the Table and Dreaming “, али се од тада рецепт

проширио још неким музичким правцима. Осми

студијски албум „ Away From The World“, који је Дејв са

својом чаробном екипом урадио ове године, има све

оно на шта је овај гитариста и певач навикао своје

слушаоце. Ту су звук акустичне гитаре, нежне ноте

виолине уз шмекерске тонове саксофона, специфично

певање, дивно иштрикан тепих ритам-секције са уме-

реним украсима... склад. Текстови песама су љубавни,

искрени, удављени у емоцијама. Лагане песме попут

„Sweet“ стварају питому атмосферу пуну топлине, док

ће фанки „Belly Belly Nice“ највероватније изазвати

неконтролисане покрете ваше главе у ритму, а можда

чак и заиграте. Дејв Метјуз Бенд је креативношћу и

музичком зрелошћу кроз две деценије рада постао

синоним за квалитет, а овај албум је диван плод

великог труда и залагања.

Оцена: 9/10

Драма Оскара Вајлда, постављена на сцени Српског

народног позоришта, враћа гледаоце у „Нови завет“

прожет елементима данашњице, подсећајући их на

давно постављена фундаментална питања. Питања као

што су „куда се умире?“ и да ли спознајом праве исти-

не човек и даље жели да живи са тим сазнањем, али

самим тим и без среће, можда су добила негативан

одговор, самим тим и одговор за који људи не желе

да им се поставља питање. Људи који су заробили Јо-

вана Крститеља представљају оличење блуда, раз-

врата и злочина. Они сваки дан живе као да су по-

следње особе са таквим етикетама и као да ће након

њихове смрти настати рај на земљи. Напротив, једини

који умире и самим тим постаје ослобођен, јесте

Јован. Међутим, Вајлд у средиште драме поставља

Салому која је и наручила Јованову смрт. Она се за-

љубљује у њега, јер је он једини који спознајом исти-

не постаје срећнији, јер одлази са таквог света. Јован,

наиме, зна да за истину вреди умрети и да за затво-

реника не постоји сутрашњица. Редитељ, Предраг

Штрбац, представља да су сви људи од тад до данас

остали заробљеници и да, када би свет био таблица

множења, сви би схватили да је сваки гори од

претходног.

Оцена: 8/10

представа

Српско народно позориште, Нови Сад, 3. новембар Dave Matthews Band, RCA Records, 2012

32 /

албум

После 50 година „у служби“ Њеног Краљевског Вели-

чанства, Бонд је на прекретници: да ли је време за

одлазак или стари пас може да научи који нови трик?

Велики јубилеј је прослављен на достојан начин, а

филмска прича коју знају генерације није разочарала

својим 23. наставком. Сцене акције су врло атрактивне

и делују аутентично, чему доприноси дискретна упо-

треба компјутерских ефеката. Музичка подлога је

стандардно добра, а насловна песма у извођењу Адел,

осим интригантности специфичне за Бонд-песме, до-

носи и једну дозу меланхолије, примерену опраштању

са „старим“ Бондом. Оно што веже Србију и Новоса-

ђане за овај филм је Милорад Капор у улози десне

руке негативца Силве. Иако смо помало и навикли да

глумци са ових простора добијају улоге „лоших мо-

мака“, не можете да останете равнодушни када по-

знато лице са мале, камерне сцене СНП-а угледате у

кадру са Крејгом и Бардемом, на великом платну, тик

уз Џејмса Бонда. У јубиларном Бонду постоји и доза

хумора, ако не и пародије, а сазнајемо и како је упо-

знао госпођицу Манипени. Симболика је на сваком

кораку. Сам наслов у буквалном преводу значи „Пад

са неба“, што указује на поновно рођење Бонда, које

не би могло да се догоди да на почетку филма он не

„умире“ од руке млађе партнерке, чиме се наглашава

долазак нове генерације.

Оцена: 10/10

филм

„Поента је да за сваког постоји спас, ма колико спа-

савано лице било негација појма позитивне личности!

Само је битно да верујеш и да се надаш...“

Док је у „Канџама 1“, главни лик био студент пун енер-

гије да промени власт и да крене у бољи живот, шес-

наест година касније, у наставку романа, „Канџе 2,

Дилер и смрт“ јунак је дилер, повремени наркоман,

разбојник и пљачкаш у покушају да преживи налете

неидентификованих објеката који узрокују помор

живине и период и место у ком се исти јунак налази.

На један веома читљив, али и вулгаран начин, Видој-

ковић покушава да дочара стање у Србији након

„трећег октобра“ и за време демократије коју мало ко

доживљава на начин на који је у свету приказана.

Писац се не устручава да дочара своје проблеме и

најосновније физиолошке потребе. Радња романа

одвија се у Београду, када на тржиште долази ново-

откривена дрога која се зове „Ав – ав“ , а главни јунак

од тајанствене жене добија упутство да је не продаје

већ да је „утури коме год је могуће“. Тада се ствари

почињу увелико мењати под дејтвом ове црне таблете

која се раствара у води и делује тако што сви постају

оно што би требало да јесу, искрени и отворени, као

да живе у сну. Док на крају, као и увек, дејство пре-

стаје, а ратовање за бољом будућношћу се наставља.

Оцена: 8/10

Марко Видојковић, Ренде, 2012. Metro-Goldwyn-Mayer, Sam Mendes, 2012.

33 /

књига

У Србији, по статистикама, свака трећа жена трпи неки облик

насиља, а свака друга је у неком тренутку била жртва насиља.

Насиљу су изложене жене свих старосних група и свих нивоа

образовања, како у руралним, тако и у урбаним срединама.

► Државни органи морају да

буду одлучнији, организованији

и одговорнији у сузбијању

насиља над женама. У Србији је

и даље изражен мањак сарадње

државних органа и служби у

фазама у којима је насиље нас

женом могло да буде

предупређено.

Саша Јанковић

заштитник грађана

► У Србији једну жену убије

муж или партнер на сваких 10

дана и зато треба да будемо

хуманији, да пријавимо насиље

и на њега реагујемо.

Зое Гудовић

АКТ Women

► Oве године je у породичним

свађама у Србији убијено 27

жена, а та статистика указује да

најдрастичнији облици насиља у

Србији не јењавају.

Весна Станојевић

координаторка Сигурних кућа и

Саветовалишта против насиља у

породици

► Гола девојка није позив на

продају ње. Не постоје жене које

„траже то што добију“. Не ћути о

овоме и делуј кад ситуација

налаже. Толико можеш, а

помоћи ћеш пуно.

Дашко Милиновић

главни и одговорни уредник

магазина CKM

фо

то: Је

лен

а П

аји

ћ

34 /

ветски дан борбе против насиља над женама

(25.новембар) установљен је како би се дру-

штво у свакој земљи света мобилисало у поди-

зању свести о насиљу над женама и како би се ова

врста насиља смањила. Ово је дуготрајна борба која

може да донесе резултате само уз сарадњу комплетног

друштва заједно са институцијама и медијима. Како на

„младима свет остаје“, изгледа да ништа друго не пре-

остаје него да млади људи утичу на то да се насиље

над женама елиминише, а не само смањи. У нашем

друштву видан је утицај цркве и патријархалних сте-

реотипа, као и раста сиромаштва на положај жене.

Чини се да су права жена само „декорација демо-

кратије“. Факултети и средње школе или послови се

још увек деле на мушке и женске, а женски идентитет

се формира кроз модне и забавне емисије ружичастих

телевизија.

Очигледно је да је у спровођењу системског решења

за сузбијање насиља над женама неопходно стално

ширење свести. Насиље над женама, углавном је за-

сновано на традицији укорењеној у многим друш-

твима, да је жена ниже биће од мушкарца, којим

мушкарац треба и мора да доминира, као и да има

право да спроводи неку од врста насиља како би је

држао потчињеном или је „научио памети”. Добар

пример за овакаво насиље је и недавно убиство

двадесетпетогодишње Владиславе Червенко из Новог

Сада. Овај случај је један од многих за које се открило

да је жртва годинама трпела насиље. Од бесмисленог

убиства младе манекенке до писања овог текста про-

шло је мање од 20 дана. Медији су на ову тему из-

вештавали тачно недељу дана. Толико је насиље над

женама, које резултира смрћу, „врућа тема“.

Одговорно извештавање медија о теми родно засно-

ваног насиља има веома битну улогу и мора пружити

већу подршку овој борби. Мора еду-

ковати, мора информисати, мора

критиковати и пратити квалитет рада

институција које треба да пруже за-

штиту женама, жртвама насиља. Не

дозволите да још једна слика са

Фејсбука убијене лепотице краси на-

словне стране таблоида, који су ода-

вно бачени у контејнере за смеће.

Не постоји земља на свету која се не

суочава са проблемом насиља над

женама, од оних најразвијенијих до

оних најнеразвијенијих. Глобално,

највеће насиље трпе жене у Авгани-

стану где око 25% жена трпи конти-

нуирано насиље, физичко или психичко, или су жртве

силовања. У Србији, по статистикама, свака трећа жена

трпи неки облик насиља, а свака друга је у неком

тренутку била жртва насиља. Насиљу су изложене

жене свих старосних група и свих нивоа образовања,

како у руралним, тако и у урбаним срединама.

Треба знати да жене најчешће постају жртве насиља

од стране блиске особе. Подаци говоре да 40-70%

свих убистава жена почине њихови мужеви или пар-

тнери. Истраживања такође говоре да се не ради увек

само о физичком, већ и о вербалном и психичком на-

сиљу. У истраживању насиља у породици у Војводини,

које је реализовало Виктимолошко друштво Србије

током 2009. године, интервјуи су вођени са укупно 516

жена из седам градова Војводине (Нови Сад, Суботица,

Панчево, Зрењанин, Сомбор, Сремска Митровица и

Кикинда) и 40 села на територији АП Војводине.

Резултати истраживања показали су да је насиље у

породици веома распрострањено у Војводини. Више

од половине испитиваних жена одговорило је да је

виктимизирано неким обликом насиља. Најзаступље-

није је психичко насиље које доживљава скоро свака

друга жена. Мало мање од трећине жена добијало је

претње физичким насиљем. Садашњи или бивши муж,

односно партнер испитанице, био је најчешћи насил-

ник у забележеним случајевима насиља у породици.

Већина починилаца не признаје кривицу, не осећа се

кривим за догађај и не изражава кајање за учињено

дело! Оно што жртве очекују од надлежних служби

јесте њихово веће ангажовање, разумевање проблема

и потребе, пружање подршке, помоћи, заштите и

информација. Апсурдно је то што се само 1/6 жртава

затражи њихову помоћ или помоћ лекара, психолога

и невладиних организација ■

35 /

азличити облици екстремизма, неофашизма и

националног шовинизма, иако немају историј-

ско утемељење у Србији, све чешће се промови-

шу као пожељан модел понашања појединца. Изград-

ња сопственог система вредности, критичког мишље-

ња и идентитета у оваквим спољашњим условима није

нимало лака. Данас, потпуно недвосмислено, треба

указивати на важност и актуелност расправа о фаши-

зму и антифашизму, постулирајући пре свега на значај

антифашистичке традиције, њене етичке и симболичке

вредности.

ИСТОРИЈАТ Корени фашизма сежу да-

леко у прошлост, много пре него што

је настао сам термин. Један од пр-

вих облика фашизма јавља се у ро-

бовласничком друштву, али су саму

реч „фашизам“ популаризвали Бе-

нито Мусилини и неохегелијански

филозоф Ђовани Ђентиле око 1919.

године. Мусолини је са младим ратним

ветеранима основао политички покрет

Fasci Italiani di Combattimento - Вођа фашиста

је 1922. године постао премијер Италије, а у периоду

од 1925. до 1926. године претворио је Италију у тота-

литарну државу која је забрањивала сваку врсту гра-

ђанске слободе. Новинарством није смео да се бави

нико ко није имао писмено одобрење фашистичке

партије. Користећи апсолутну контролу над медијима,

вођа је био представљен као човек који је увек у праву

и који може решити све политичке и економске про-

блеме. Фашизам је у Италији имао посебан облик, јер

је примарна идеолошка категорија била држава, а не

нација, као код Немаца у нацизму.

Нацизам је политички покрет настао 1920. године у

Немачкој трансформисањем Националсоцијалистичке

немачке радничке странке. Покрет је достигао врхунац

када је створен Трећи рајх, тоталитарна држава од

1933. (када је Адолф Хитлер постао премијер Немачке)

до 1945. године (када је завршен Други светски рат).

Из нацизма је потекао и антисемитизам - мржња пре-

ма Јеврејима, за које су веровали да су способни само

за израбљивање других и за разарање. Кристалном

ноћи почео је прогон Јевреја, који је имплицирао нај-

страшнији чин нациста у светској историји - Холокауст.

НЕОФАШИЗАМ ДАНАС Нажалост, фаши-

стичке организације и њихове приста-

лице постојале су у више од 20 зема-

ља. У неким од тих држава, фаши-

стичке организације и даље постоје.

Неофашизам је распрострањен на

свим континентима, а број реги-

строваних покрета је забрињавајући.

Европа и даље предњачи у броју

неофашистичких организација: Норве-

шка 5, Шведска 8, Данска 4, Велика Бри-

танија 15, Немачка 12, Холандија и Белгија

заједно имају 6 оваквих покрета. Грчки неофаши-

стички покрет се зове „Златна зора“. Гласноговорник

овог покрета био је главни актер скандала светских

размера, када је ишамарао припадницу Комунистичке

партије у току телевизијске дебате. Претендују на

освајање Истамбула, чиме би тај град био „ослобођен“.

Руска национална унија је десничарска паравојна

организација која се залаже за прогон мањина – „који-

ма је земља матица ван Русије“, Јевреја, а нарочито

емигрантима из Јужног Кавказа. Њихов слоган је „Ру-

сија Русима и сународницима.

Идеје неофашизма уз помоћ медија и интернета постају веома јасан и

пријемчив модел одговора на несхватљиву и сурову свакодневницу,

светску економску кризу, растућу незапосленост, политичку сцену без

икаквог кредибилитета, насиље и криминал.

36 /

СРБИЈА ДАНАС – ОПАСНОСТ ОД РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ

НЕОНАЦИЗМА На овом списку као „представник” срп-

ске тајне неонацистичке организације налази се „На-

ционални строј“. Сама организација је себе дефини-

сала као „политичку организацију пропагандно-едука-

тивног карактера чији се поглед на свет заснива на

идеји националне слободе, социјалне правде и расног

идентитета“. Републичко јавно тужилаштво је 14. окто-

бра 2008. године поднело Уставном суду Србије захтев

за забрану Националног строја и као разлог навело да

се ради о „тајној политичкој странци (организацији)

чије је деловање усмерено на изазивање расне и на-

ционалне мржње“. Уставни суд је, поступајући по овом

захтеву, на седници одржаној 2. јуна 2011. године за-

бранио деловање ове организације, као и ширење ње-

них програмских циљева. Претпоставља се да је и

након забране Национални строј наставио са илегал-

ним деловањем.

Бујање неонацизма у нашој земљи не заостаје за зе-

мљама у Европској унији, иако постоји дијаметрална

разлика између неонацистичких, али и антифашистич-

ких организација у земљама Европске уније и у Србији.

На пример, у Немачкој је неонацизам углавном засно-

ван на расној и политичкој основи, док је у Србији

претежно усмерен на националну и верску нетрпељи-

вост. Неофашистичке организације су, такође, уз по-

моћ законских норми, померене на друштвену марги-

ну, док је у Србији ситуација обрнута. Екстремно де-

сничарске и фашистичке организације имају, ако не

отворену, онда прикривену подршку десних политич-

ких партија, као и појединих струја у државним инсти-

туцијама. Поред „Националног строја“, друге неофа-

шистичке организације су такође и „Крв и част“,

„Образ“, скинхеди или „Рационалисти“. Психолог Жар-

ко Требјешанин истакао је да о нацизму треба го-

ворити на свим друштвеним и државним нивоима, као

и у школама. „Национализам у смислу љубави према

сопственом народу не доноси зло, али је страшан

националистички шовинизам који води у екстремизам,

који не доноси никакво добро, било да је леви или

десни екстремизам“, додао је Требјешанин.

Многе невладине организације се широм Србије и да-

ље боре, не само обележавањем Светског дана против

фашизма, 9. Новембра, него и спровођењем бројних

адекватних програма неформалног образовања. Један

од тих пројеката је и „Ја то видим тако“ у ком су Алтер-

нативна културна организација и Антифашистичка

акција Новог Сада (АФАНС), по питању конкретних те-

ма као што су: расизам, фашизам и екстремни нацио-

нализам, заједно пронашли ефикасан модел да кроз

приручнике и радионице за средњошколце и њихове

наставнике, информишу, едукују и да их науче да

препознају последице јачања десног екстремизма у

заједници. „Младе људе генерално данас мало тога

занима. Већина је одавно одустала од идеје да управ-

ља својим животима и спремни су да контролу пре-

пусте другом. Управо због оваквог става нових генера-

ција имамо озбиљну шансу да се фашизам понови, а

имајући у виду технолошки напредак у домену убија-

ња људи, овај пут човечанство то можда не би прежи-

вело.“, истакла је омладинска радница Ида Бока. Анти-

фашистичка акција Новог Сада је 10. новембра, одр-

жала 12. традиционални фестивал под називом „Улице

против фашизма“ у сарадњи са Студентским културним

центром Новог Сада. „У нашем друштву и непосред-

ном окружењу своје повампирење фашизам је дожи-

вео на крилима национализма и економске пропасти

и са фашизмом сви овде живимо већ 20 година. Овде

је нарочито појачана опасност од најкласичнијег

облика фашизма и дужност је сваког хуманог човека

да му се супротстави“, рекао је један од организатора

фестивала и члан АФАНС-а. Антифашизам би за циви-

лизовано друштво требало да буде услов који се не

доводи у питање ■

37 /

„Наше настојање увек је било да помогнемо

мајкама и деци, и поступак против мене не треба

никог да одврати од рада за њихову добробит.

Морала сам се читаво време максимално

контролисати да не клонем. Било ми је страшно

што ми се мој вишегодишњи рад на овакав начин

одузима. Не толико због предаје картотеке - увек

смо рачунали с тим да ћемо је предати Црвеном

крижу или некој другој установи - већ због

немогућности да се многи родитељи сједине са

својом децом.“

28. мај 1945.

ок имена попут Хитлера, Гебелса и Мусолинија

служе да опомињу и на неки начин подсећају на

све грозоте које су се дешавале за време Другог

светског рата, ретко или скоро никад се не по-

мињу људи који су својом храброшћу обележили тај

период. У време када најважнија ствар на свету није

био новац, него само пуки живот, једна жена је покла-

њала више од других. Велике ствари су урадили и

Оскар Шиндлер спасивши око 1200 Јевреја током Дру-

гог светског рата, као и Ирена Сендлерова која је про-

дужила живот око 2500 деце. Са њиховом хуманошћу

добро је упознат цео свет, док је жена која је органи-

зовала акцију спасавања 12 хиљада углавном српске

деце из усташких логора, непозната чак и том српском

народу.

Аустријанка Диана Будисављевић, рођена је у Инсбру-

ку 1891. године, била је удата за Србина из Лике, Јулија

Будисављевића, који је био шеф хирургије Медицин-

ског факултета у Загребу. Због хуманости и свега што је

учинила за време геноцида у НДХ, неки су је прозвали

„српским Шиндлером“. Организовала је мрежу по-

магача која ће се старати о деци. Помоћ се у почетку

односила на храну, одећу, обућу, као и на неопходне

лекове. Добре везе и познанства која је стекла пре

рата максимално је користила да олакша живот деци у

логорима. Упорност, као и то што је Аустријанка,

максимално је користила за могуће повластице које би

допуштали Немачки официри. Те „повластице“ су се на

крају свеле и на само избављање из логора.

У акцијама спасавања деце ипак је било жртава. Уби-

јено је 11 Дианиних сарадника, док је од преко 15

хиљада живота које су успели да спасу, око 3200 деце

преминуло, углавном од последица болести. Читаву

картотеку је конфисковала ОЗНА, и упркос њеним

молбама да се укључи у процес идентификације деце,

комунисти то нису дозволили. Касније је читава акција

означена као успех Комунистичке партије Југославије.

И уместо да се хуманитарне организације и фондације

зову по њој, за ову храбру жену се до скоро није ни

знало код нас. Тек 2003. године, њена унука, Силвија

Сабо, објавила је књигу „Дневник Диане Будисављевић

1941-1945“, у коме се налази преко 350 преведених

текстова са немачког. Иако прича о њој делује као

хиперболизован амерички сценарио за филм, још увек

се њен живот није нашао на филмском платну. Ова

прича ипак још увек неће на врата Холивуда, али ће се

зато до 2015. године овај филм снимити у домаћој

продукцији, јер је Дианино херојство ипак запало за

око глумцу Тихомиру Станићу који је ове године почео

снимање тог филма. Диана Будисављевић је 2011. го-

дине постхумно одликована орденом „Царица Мили-

ца“ од стране Синода Православне цркве, и то је

једино признање које је добила за животе које је

спасила ■

Диана је водила евиденцију о сваком детету. Желела је не само да им спасе

живот, него и да сачува њихов идентитет од заборава, како би лакше пронашли

своје домове и породице када се рат заврши. Водила је и дневник о свим

збивањима у Јасеновцу, у логорима Млака, Јабланац, Стара Градишка...

38 /

Нови фосили били су један од најуспешнијих бендова 70их

и 80их година. Бенд је основан 1969, а ово је једна од

њихових првих песама, снимљена 1971. године. Нама је,

између осталог, позната и као део песме „Капетан“ групе

Тап 011.

Јосипа је један од најаутентичнијих гласова овог

подручја. Каријеру, која траје и данас, започела је 1967.

године, а највећи успех постиже албумом „Дневник

једне љубави“ из 1973, са ког је и ова песма.

Апсолутно неизоставни извођач 70их година, на помен

чијег имена су девојке и жене падале у транс ! Овај

Сарајлија је соло каријеру почео 1972, а и даље осваја

углавном женску публику.

Драгојевић је каријеру започео давне 1963, а последњи

албум, на ком је обрадио своје највеће хитове са

виолончелистом Стјепаном Хаусером, издао је 2011.

године. Песму фанки призвука „Што учинила си ти“ издао

је 1975. године на албуму „Љубавна пјесма“.

Најпопуларнија група 70их година настала је 1973. године и

њен једини стални члан био је Горан Бреговић. „Бијело

дугме“ се распало пред сам рат, али се опет окупило 2005.

године, кад су одржали један од најпосећенијих концерата

на овим просторима.

Крагујевачка група Смак пружала је југословенској

омладини „тврд“ звук рокенрола. Слободан Коминац

Кома био је први певач „Смака“ и један од његових

оснивача, 1971. године.

Ово је прва сингл-плоча „Рибље чорбе“ након што се Бора

Ђорђевић осамосталио од групе „Као рани мраз“.

Првобитно име Борине нове групе требало је да буде

„Бора и ратници“, али су се ипак одлучили да то буде

Рибља чорба - тадашњи београдски сленг за менструацију.

Групу је основао диск-џокеј Бобан Петровић 1976. године.

Бенд је свирао диско музику са примесама фанка. Први

хит, „Викенд фобија“, издали су 1977. године.

Овај новосадски бенд један је од ретких који је на

југословенској сцени свирао панк. Основани су 1978, а

последњи албум издали су 2006. године.

Топић је своју каријеру почео 1969. године. Био је члан

групе „Динамит“, „Корни групе“, „Тајма“ и „Рибелија“.

Нумеру „Флојд“ Топић је извео за потребе филма

„Национална класа“ Горана Марковића из 1979. године.

Oва песма је обрађена у више ремикс верзија.

Почетком 70их је и даље у великој мери био присутан талас протекле деценије, па су и рокери

били у мањини. То време можемо описати стихом: „Сумњају неки да води нас погрешан ток, јер

слушамо плоче и свирамо рок“. Омладина се у потрази за звуком рокенрола окренула западном

тржишту, што се власти није допало. Тако је држава субвенцијама почела да подржава

југословенску рок сцену, која је изнедрила вечне хитове и извођаче који и даље трају.

39 /

био је. Одузео је живот.

Нечији живот.

(А врисак је прејак, једва га

подноси.)

Богови могу да се играју таквих

игара, људима то није дозвољено.

Али он је то учинио. Хладнокрв-

но, бездушно, без икаквог стида

или страха од неких могућих нео-

пипљивих виших сила, које про-

матрају његове животне кораке. У

том тренутку он није корачао си-

гурно. То нису били стасити кора-

ци човека. Наравно, ипак је он

само дете, разиграно, смешно,

наивно... али, да ли је то стварно

тако?

Погледавши га на трен дубоко у

очи, његов најбољи друг, застао

је слеђен. Као тихим, краставим

рукама мрака ухваћен за чланке

обе ноге и укопан у меку, мири-

сну земљу винограда у ком су се

играли. До тог тренутка сасвим

невино и само деци својствено.

Његов трептај прекину ту, до тад

нити његовом другу нити било

коме познату, тамну сенку у оку.

Осетивши врпољење под својим

танким патикама, то јутро у жур-

би обувених пар малих старки

боје најврелијег сунчевог зрака,

тргао се погледавши надоле.

Призор га је умало онесвестио,

погодивши га својим изненађу-

јућим, оштрим пипцима директно

у ум, постављајући му питање:

„Зар си ово ти?“, и затим ври-

штећи у његовој глави пресудне

речи: „Окрени се и иди. Ово ниси

ти и не можеш то учинити!“

Ипак, учинио је то.

Леп, бео, паперјаст облак пре-

крио је Сунце и сав бол (а врисак

је прејак, и једва га подноси) тог

тренутка. Све се слило у једно и

наставило да се избезумљено вр-

ти пред његовим очима. Његов

ум је тад био искључен, и у не-

могућности да размишља ипак је

некако успео да разазна све. Он,

штап у његовој руци, друг поред

њега својом ногом такође на жр-

тви и штапом у руци, очи. Пам-

тиће очи. Памтиће тај јадни, пре-

клињући поглед вечно, а врисак

бола и јада неће моћи да избри-

ше из своје свести. Никад.

Тог лепог летњег јутра, на брзину

се обукао, доручковао, и већ ле-

тећи на свом малом верном ату

ког су му мама и тата купили за

рођендан, јурио је до куће нај-

бољег друга, како би смислили

неку нову авантуру за тај дан. Тај

мали бицикл његови родитељи су

откупили управо од његовог дру-

га, јер знали су да му се свиђа

одавно, а и друг га је већ скоро

прерастао. А зар наши родитељи

не знају све? Тата га је однео на

фарбање и уз мали поправак из-

гледао је као нов. Скоро је за-

плакао од одушевљења кад га је

добио, и скачући од среће грлио

је своје родитеље. Био је то бели

BMX, са испрано црвеним гумама

и ручкама исте боје. Једноставан,

диван. А сад је он крстарио њиме,

који је до тад био само његова

жеља, кроз све могуће авантуре

које су проживљавали из дана у

дан. Имали су их на претек, пого-

тово лети када није било школе.

Али данас је осећао непознат грч

у стомаку, какав до сад у свом

кратком животу није осетио. Сли-

чан неком горком воћу које је је-

дном пробао када је мамина при-

јатељица донела из маркета, мада

помешан са нечим.. није могао то

описати. Мрачним? Ма не. Шта је

то уопште мрачно-горак грч у

стомаку? Предосећај? Насмејао

се, као и увек, својим необичним

размишљањима, али овај пут не

тако искрено као увек. Овај пут

некако стегнуто.

Друг га је чекао испред своје ка-

пије, на свом новом брзинцу који

је наспрам малог црвено-белог

BМX-а деловао као најновији

крик технологије, ванземаљска

летелица заборављена јуче у ње-

говом дворишту од стране наших

добрих пријатеља који још нису

спремни да нам се обрате, па су

је, на брзину одлазећи, забора-

вили. Што је чудно, никад се нису

ни вратили по њу.

Овај летњи дан су се договорили

да проведу у виноградима. Тамо

је увек било добрих авантура,

необичних догађаја и којекаквих

занимљивости. Стигавши на по-

четак винограда, сакрили су своје

верне 'летелице' у оближње ра-

стиње испод џиновског ораха, у

хлад и на сигурно. Запутили су се

кроз свакојако жбуње, неколико

пута једва избегавши рупе и један

огромном дрвећу, скакали са гра-

40 /

не на грану, довикујући се и при-

чајући непрестано, упијајући сва-

ки трачак светлости, који би про-

дро кроз густо лишће, у своје би-

стре очи. Тад чувши необично

мешкољење на једном омањем

дрвету, скочили су свако са своје

гране, и полако и тихо као ловци

кренули путем тог дрвета.

Приближивши се довољно близу

да би констатовали одакле долазе

ти необични звуци, угледали су

гнездо пуно птића њима непозна-

те врсте, јер њима су они дело-

вали сви једнако док су били тако

мали, беспомоћни и голуждрави.

Гледајући тако та слатка, мада по-

мало и ружна бића, прохладан

вихор ваздуха прошао му је кроз

косу и тргнуо га из кратког сања-

рeња. То није био лагани летњи

ветрић, били су замаси крила

мајке која је долазила да нахрани

своју младунчад. Уплашивши се,

обојица су нагло подигли оближ-

ње штапове са тла и почели да

млате около кроз ваздух. Осетив-

ши лаган удар о свој штап, његов

друг је погледао ка тлу и видео

ошамућену птицу како лежи,

једва се помичући, на прохлад-

ном тлу ту под огромним кро-

шњама. Ударили су је још неколи-

ко пута, снажно, у крхко тело.

Тад је настала тама.

Непојмљивост покрета, нераза-

знавање сопственог даха, пому-

ћеност свести, све поткрепљено

летњом жегом, створило је ваку-

ум који је претио да експлодира

сваког трена. Ту, пред његовим

очима. Или можда само у њего-

вом уму. Није то знао, није могао

да зна. Ипак је он само дете, зар

не? Како да схвати ово све? И у

шта се то заплео? Сам је то себи

учинио, могао је послушати уну-

трашњи глас који га је преклињао

на коленима (глас може да клечи,

зар не? У његовим мислима је

могао.) да то не учини. Није га по-

слушао, иако му је његово грак-

тање скоро па пробило бубне

опне. Или је то било грактање

птице?

У питању је била врана.

Схватио је све након свега неко-

лико секунди, а дуже све није ни

трајало. Стајали су неми, у гроб-

ној тишини летњег дана, пригу-

шеног густим и високим кро-

шњама винограда.

Птица је умрла. Тај последњи

врисак остаће урезан у кору ње-

говог памћења док год постоји,

повремено ће пролетети само

кроз његов ум, као што је та јадна

птица некад летела, брзо и сло-

бодно, цепајући му слепоочнице.

Њихове руке су то учиниле. Ње-

гов ум се није поигравао са њим,

нити је то све било некакво са-

њарење, па је очекивао да се сва-

ког тренутка тргне и схвати како

је задремао на грани, док му се

коса залепила у смолу дрвета, а

преко руке му прелази породица

паука у потрази за новим домом.

Све је било мучна, искрена и

непробојна стварност. Сурова, јер

је коначно схватио шта је урадио.

Убио је.

(А врисак је прејак, једва га

подноси.) ■

41 /

Потражите „Журналист“

на страници

facebook.com/zurnalisti

На истом месту налази се и

шест бројева тест-магазина

„Ми журналисти“ који је излазио

током 2011. и 2012. године.

135 свиђања

Журналист - децембар 2012. - број 2

Documents