Битка за Грачац 1943

49
БИТКА ЗА ГРАЧАЦ 1943. Битка за Грачац била је једна од најкрвавијих у читавом рату. Овај српски градић испод Велебита, на прузи Сплит - Загреб, комунисти су безуспешно нападали још октобра 1942. године. Сада, уочивши долазак херцеговачких четника, они довлаче веће снаге. Помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, писао је Ј. Б. Титу 13. јануара 1943. године: ''Главни штаб Хрватске ме је известио да они 14. јануара ноћу предузимају напад на Грачац. Данас ћемо им упутити око 40 граната за хаубицу, за ову акцију.''87 Већ смо видели да је Главни штаб Хрватске, састављен од Хрвата, организовао знатне снаге Срба-бораца и систематски их усмеравао на четнике, док су на другој страни усташе убијале породице ових истих Срба-партизана. Најелитнија јединица Главног штаба Хрватске била је 6. хрватска (личка) дивизија, којом је такође командовао један Хрват, Срећко-Иво Манола. А у 6. дивизији најелитнијом јединицом сматран је Ударни батаљон 2. бригаде, од 500 партизана, давно испробаних за борбу против Срба. Хиљаде партизана из ојачане 6. дивизије - према четничким изворима 6.000, док комунисти не помињу цифре - опколило је Грачац уочи Српске Нове године, очекујући неопрезност четника. Међутим, у онаквим околностима њима није било до славља и сви су, сем стража, рано полегали. На партизански напад ни иначе нису помишљали, из три разлога. Прво, због ужасне ноћи, којом је олујни ветар бацао час ледену кишу час снег, по мрклом мраку. Друго, јер се они у Грачацу нису окупили да би се бранили, већ да би нападали ''Бихаћку републику''. Због чекања Црногораца почетак напада се одужио, али ипак око града нису постављане фортификације. Треће, зато што су Херцеговци потцењивали партизане. Старешина у Грачачкој бригади, Богдан Болта, овако их описује: ''Они су били четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старешинама. Команданти батаљона су редовно ујутру примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је, да су партизани за њих мало зрно и обична банда, која

Upload: savremenik

Post on 15-Oct-2014

56 views

Category:

Documents


3 download

DESCRIPTION

Једна од најкрвавијих битака између српских четника и комуниста. Овом великом српском победом спречен је потпуни пад Лике под власт комунистичко-усташких формација и спречено потпуно истребљење Срба са тих простора.

TRANSCRIPT

Page 1: Битка за Грачац 1943

БИТКА ЗА ГРАЧАЦ 1943.

Битка за Грачац била је једна од најкрвавијих у читавом рату. Овај српски градић испод Велебита, на прузи Сплит - Загреб, комунисти су безуспешно нападали још октобра 1942. године. Сада, уочивши долазак херцеговачких четника, они довлаче веће снаге. Помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, писао је Ј. Б. Титу 13. јануара 1943. године: ''Главни штаб Хрватске ме је известио да они 14. јануара ноћу предузимају напад на Грачац. Данас ћемо им упутити око 40 граната за хаубицу, за ову акцију.''87 Већ смо видели да је Главни штаб Хрватске, састављен од Хрвата, организовао знатне снаге Срба-бораца и систематски их усмеравао на четнике, док су на другој страни усташе убијале породице ових истих Срба-партизана. Најелитнија јединица Главног штаба Хрватске била је 6. хрватска (личка) дивизија, којом је такође командовао један Хрват, Срећко-Иво Манола. А у 6. дивизији најелитнијом јединицом сматран је Ударни батаљон 2. бригаде, од 500 партизана, давно испробаних за борбу против Срба. Хиљаде партизана из ојачане 6. дивизије - према четничким изворима 6.000, док комунисти не помињу цифре - опколило је Грачац уочи Српске Нове године, очекујући неопрезност четника. Међутим, у онаквим околностима њима није било до славља и сви су, сем стража, рано полегали. На партизански напад ни иначе нису помишљали, из три разлога. Прво, због ужасне ноћи, којом је олујни ветар бацао час ледену кишу час снег, по мрклом мраку. Друго, јер се они у Грачацу нису окупили да би се бранили, већ да би нападали ''Бихаћку републику''. Због чекања Црногораца почетак напада се одужио, али ипак око града нису постављане фортификације. Треће, зато што су Херцеговци потцењивали партизане. Старешина у Грачачкој бригади, Богдан Болта, овако их описује: ''Они су били четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старешинама. Команданти батаљона су редовно ујутру примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је, да су партизани за њих мало зрно и обична банда, која бежи с једног краја на други, чува врховни Титов штаб, и служи политичкој сврси. Ми, грачачки четници, нисмо их могли убедити да у околини постоје јаке партизанске пролетерске јединице, против којих треба бити опрезан и отпоран, јер су вођене од партијских комесара и принуђене да четницима не опраштају живот.''88 У граду и непосредној околини биле су распоређене следеће четничке јединице: - Грачачка бригада под командом капетана Марка Црљенице. Ово је заправо био Пук ''Вожд Карађорђе'', преименован у бригаду, као и остали пукови Динарске четничке дивизије, децембра 1942. године. Бригада је била смештена по околним селима. - Босанска бригада ''Гаврило Принцип'', под командом ваздухопловног мајора Михаила Томашевића. По повлачењу из Босанског Грахова, бригада је стигла у Грачац 7. децембра, са бројним избеглицама, којих је град већ био препун. Имала је три батаљона са укупно 650 бораца. Налазили су се у самом Грачацу - један батаљон у горњем, а два батаљона у доњем делу града. - Далматинске јединице, под командом поручника Милана Шућура. Своје три чете дан уочи напада Шућур је распоредио на стратешки најважнија места: на коте Букови врх и Градина које

Page 2: Битка за Грачац 1943

доминирају Грачацем, затим на излаз из доњег града према железничкој станици и на раскрсницу путева Обровац - Госпић. - Невесињски корпус капетана Милорада Поповића, из састава Баћовићевог Експедиционог корпуса, који је дошао у Грачац на Светог Николу, 19. децембра 1942. године. Један део Поповићевих четника био је у горњем граду, други у доњем граду, а трећи - Зубачки батаљон поручника Душана Вучковића - у оближњем селу Главица Ђекић. Бројно стање ових четничких јединица Богдан Болта процењује на око 2.500 бораца. Командант свих трупа био је мајор Михаило Томашевић, а његов помоћник и уједно командант места артиљеријски капетан Миливој Вуксановић.89 Комунисти су у Грачацу имали доушнике, од којих им један 13. јануара увече доноси ''повољне податке''. Крећу сат уочи поноћи, из четири правца. Прикравши се по мраку и невремену, један партизански батаљон без испаљеног метка заузима коту Букови врх и заробљава чету Далматинаца. Истовремено, друга група партизана заузима Градину, најважнију коту за одбрану Грачаца. Такође у исто време, партизански Ударни батаљон, имитирајући двојну колону четника, из правца железничке станице долази право на главни улаз у град. Партизани су знали лозинку и представили су се као у то време уобичајена смена за неку јединицу из састава Динарске дивизије. Када је чело колоне стигло до прве куће, са сменом страже, бешумно су ликвидирани и ови четници и они на улазу у град. Тако је 500 најбољих, а до зуба наоружаних, партизана, преплавило доњи град, а да четници још нису дали знак за узбуну. Припуцало је баш у оном часу, када је Ударни батаљон ушао на сред доњег града, са Градине, одакле се повлачио вод далматинских четника. Капетан Вуксановић је утрчао у канцеларију и позвао телефоном Буков врх (са Градином није било телефонске везе). Одговорили су партизани, уз претње и псовке. Са нешто мало људи на улицу излазе мајор Томашевић, капетан Вуксановић и његов ађутант ваздухопловни поручник Боривоје Анђелковић. Капетан Вуксановић одмах одлази до капетана Поповића, у школску зграду у горњем делу града. Поповић није поверовао да су партизани ушли у град. Утом је дотрчао Бранко Богић, пратилац мајора Томашевића, рекавши да је мајор погинуо, да су партизани ушли у град и заузели болницу. Херцеговци повикаше да је Богић комунистички шпијун и да га треба стрељати. Вуксановић, немајући куд, рече им да ће га држати под присмотром док се вести не провере. Онда у школу утрчава још један четник, Лука Рађеновић, са још горим вестима. Прича се поновила. Најзад један четник донесе пушку мртвог мајора Томашевића, саопштивши да је погинуо и поручник Анђелковић. Тада Херцеговци хитро кренуше у акцију.90 Делови ударног батаљона најпре су се бацили на болницу, чија зграда доминира доњим градом. Поред тридесетак лакше рањених и болесних четника, али наоружаних, и болничког особља, овде је заноћио и пуковник Димитрије Узунчевић, инспектор трупа Динарске четничке дивизије. Он је управо тог дана дошао у Грачац. Партизани одмах заузимају приземље и притом гине болничарка Милева Цвјетковић. Болесници и рањеници се повлаче на спрат, организујући одбрану под командом пуковника Узунчевића. Пуковник гине на врху степеница, одакле је карабином гађао партизане. Четници ипак избацују партизане из приземља, стављајући запреке на врата и прозоре да не би улетале бомбе. Издржали су до зоре, када Херцеговци потискују партизане на неколико стотина метара од болнице. У међувремену, четници у доњем граду бранили су се из кућа у којима су се нашли. Поповићеви

Page 3: Битка за Грачац 1943

четници из горњег града, осмотривши ситуацију, предузели су опкољавање Ударног батаљона. Богдан Болта пише: На маломе простору, на главној улици, по споредним путевима, око зграда - куће Дмитра Растовића, Вује Лабуса, Дане Мандића, апотеке, око болнице, све до среског начелства, сукобило се преко хиљаду наоружаних људи, скоро измешаних, као на Косову, око у око, прса у прса; настало је хрвање, убијање, крвопролиће, у киши, на снегу, у помрчини, у води, где је било тешко распознати ко је четник а ко партизан. У прва два сата борбе обе стране су биле у коштацу, па и све до пред зору, не знајући где је чији положај; људи су падали мртви и рањени и тако остајали у снегу, а вода је разносила крв. У ово почетно време и даље кроз сву ноћ, борба је трештала на све стране око свега Грачаца и у њему тутњела хука аутоматског оружја. У језивој ноћи изгледало је да се Велебит љуља а земља тресе.91 Кључна борба за исход битке одиграла се на Градини. Схвативши њен значај, командант 1. батаљона Бригаде ''Гаврило Принцип'', Марко Ћућуз, самоиницијативно шаље два вода да је поврате по сваку цену. Водници Мићо Ковљенић и Никодин Добријевић крећу уз стрмину, по олуји и мрклом мраку, у јуриш са својим четницима и потискују партизане на северне и западне падине Градине, према селу Азаповић. Отуда су они стално нападали Босанце, па им у помоћ стиже чета Херцеговаца. И током те ноћи, и током наредна два дана, четници су одржали положај.

Још једна важна борба одигравала се у оближњем селу Главица Ђекић, јужно од града, које су бранили херцеговачки Зубачки батаљон и 6. грачачка чета. Комунистима је ово село било важно јер се испод њега, уз пругу, налазила њихова велика резерва. Поручник Душан Вучковић, командант Зубачког батаљона, не знајући да је и у самом Грачацу и на околним котама исто тако критично, слао је курире у команду, али ниједан није стигао. На крају креће лично са неколицом пратилаца, али и он гине. Тек пред зору до Грачаца и натраг је стигао први курир, девојка Дара Мрдаљ из села Томингај, чија је храброст награђена невероватном срећом, да је сви куршуми промаше (партизани су је заробили и стрељали следеће године). После неколико сати борбе, олуја и провала облака направили су поплаву око Главице Ђекић, због које партизанска резерва није могла да се укључи у борбу. У првом извештају Главном штабу Хрватске, од 15. јануара, командант ''Првог корпуса Народноослободилачке војске Хрватске'', Иван Гошњак, ставља акценат управо на ову поплаву: Акцију смо морали прекинути услед невремена. У долини Грачаца падала је киша, па услијед наглог топљења снега наступила поплава. Киша је почела падати кад је покрет био извршен. Два батаљона са југа газили су до паса воду. Један вањски положај био је ликвидиран, заробљено је 60 четника, заплијењено је три тешка митраљеза, један мали бацач са 60 мина и карабини. Наши губици, колико је до сада познато, три мртва и пет рањених другова.92 Овај извештај истог дана Велимир Терзић шаље Ј. Б. Титу, избацивши ограду о губицима (''колико је до сада познато''), а уз напомену: Вероватно је да ће хрватске јединице обновити напад на Грачац, чим се за то укаже прилика.93 Четници које помиње Гошњак заробљени су на Буковом врху. О невремену Богдан Болта даје следећи коментар: У току ноћи снег се у киши увелико растопио, вода свакуд нарасла, река Отућа набујала да је једва пролазила испод моста, па је терен грачачких бара и луку претворила у поплаву и потоп.

Page 4: Битка за Грачац 1943

Изгледало је да се небо саставило са земљом, што је са митраљеском ватром и праском бомби наводило на помисао, да је дошао смак света. Божија воља је хтела да казни партизанске нападаче и да помогне четницима браниоцима својих живота и људских права.94 У ствари Божјом вољом је невреме продужено на целу ноћ, па је тако користило четницима у другој фази битке, док су захваљујући олуји комунисти остварили почетне успехе. Најзад, још једна група партизана, снаге два батаљона, нападала је са севера и истока, правцем лева обала реке Отуће - село Гатићи - Брдо Цвјетковић - село Контићи - Брдо Вуколић. Ове положаје браниле су босанске и херцеговачке јединице, као и три чете Грачачке четничке бригаде, сви под командом капетана Марка Црљенице. Линија одбране овде није попустила. Киша је престала у зору, која је показала многобројне лешеве. Око Грачаца се видео широки партизански обруч, док је њихов Ударни батаљон, проређен губицима, сабијен у засеок Азаповић (Гаћеше) наслоњен на град, испод Градине. ''Целог дана 14. јануара водила се борба са блиског одстојања, тако рећи на дохват руке једни од других'', пише Болта.95 Следеће ноћи и следећег дана тежиште борбе било је у Главици Ђекића и у Азаповићима. Партизански Ударни батаљон је позиван на предају, али је све позиве одбијао, надајући се успеху своје главнине. Међутим, у зору 15. јануара партизани су почели да се повлаче, односећи мртве и рањене у околна села. Тога дана нападали су још само у правцу Главице Ђекића, а Ударни батаљон је и даље одбијао да се преда. У ноћи између 15. и 16. јануара први пут долази до повремених затишја у борби. Преостали четнички официри - капетани Миливој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница и поручници Вукашин Мугош и Милан Шућур - праве план за коначну ликвидацију комуниста. Пре зоре по један батаљон Босанаца и Херцеговаца крећу из града ради освајања Буковог врха и напада на партизане у Азаповићима са севера. Ови батаљони извршавају задатак, потискујући најпре партизанске резерве из села Љубовића. Око 8 сату ујутру 16. јануара Ударни батаљон био је потпуно опкољен и знаком ракете одједном нападнут са свих страна. Обруч се лагано стезао. Партизани покушавају пробој уз ледену падину Градине, али сви до једног бивају покошени из непосредне близине. ''У паници и избезумљени, у бекству, а бежати није било куда, цео партизански батаљон је изгинуо, осим дваестине која се предала'', пише Болта.96 Четницима је било жао што им је, непосредно уочи затварања обруча, умакао злогласни убица Милан Танкосић, који је преузео команду над Ударним батаљоном после погибије команданта Стевише Рашете и политичког комесара Раце Кораћа. Командант 2. бригаде 6. личке дивизије, Милош Узелац, записао је: ''Ситуација у којој се нашао Ударни батаљон била је прави пакао... У томе паклу смо изгубили најдивније борце''.97 Одмах потом Херцеговци и 6. грачачка чета потукли су партизане иза Главице Ђекића. Тако је, после 57 сати борбе, завршена Битка за Грачац, четничком победом и уништењем најбоље јединице Главног штаба Хрватске. У овој бици, према Богдану Болти, погинуло је 516 и заробљено 26 партизана, док су четници имали 42 погинула, међу којима пет официра и две жене. Одбор за сахрану одлучио је да се партизани и четници сахране у заједничку гробницу, али у различито време и на различит начин: први без опела и свештеника, а други по српском православном обичају. ''Цео дан је радио Раднички батаљон и још нека четничка одељења, довлачећи мртве партизане и слажући их на хрпе, а народ и четници долазили су као на чудо, да виде ту ужасну сцену'', сведочи Болта. На пролеће, многе партизанске мајке дошле су са Кордуна и из Северне Лике да траже своје

Page 5: Битка за Грачац 1943

погинуле синове. После рата комунисти су откопали масовну гробницу код села Азаповићи, говорећи да су то жртве ''четничких злочина''.98 Први извештај о Бици за Грачац војвода Ђујић, који је са Баћовићем и другим официрима дошао на сахрану погинулих четника, шаље Дражи 17. јануара, а други, опширнији, 18. јануара. Према овом Ђујићевом извештају, град су 14. јануара сат уочи поноћи напале три партизанске бригаде и четири ударна батаљона. После крвавог боја, избројано је 310 мртвих комуниста, док их је вероватно погинуло још толико, ''јер су прве ноћи извукли све мртве и рањене са места главног окршаја''. Пронађено је и пет погинулих партизанских команданата. Код четника је било 38 мртвих, од којих пет официра, као и 95 несталих. Међу нестале се рачунало и 40 четника мештана ''за које се сматра да су били петоколонаши и издали'', пише даље Ђујић.99 У свом првом извештају из Грачаца, мајор Баћовић наглашава управо ову ''издају Динараца'', уз напомену да су ''Херцеговци спасили ситуацију, иначе би град пао без метка''.100 Ипак, он не рашчлањава четничке жртве, као Ђујић, јер је међу 38 жртава било два пута више Динараца. Зато реалније звучи Ђујићева оцена из малочас цитираног извештаја: ''У току борбе истакао се одред херцеговачки и бригада `Гаврило Принцип` из Динарске области, а такође и изгинули официри и борци''. Италијански извори кажу да се у овој бици борило 300 италијанских војника из састава 151. пука дивизије ''Сасари'', заједно са 600 четника. Италијани су имали 41 погинулог и 22 рањена војника, а четници, према овом извору, 40 погинулих.101 Према извештају 1. хрватског корпуса од 12. јануара, ових 300 Италијана налазило се на железничкој станици Грачац.102 Дакле, Италијани нису били у граду, већ у непосредној близини. Четнички писци из емиграције углавном не помињу Италијане, јер су живели у земљама Западних савезника, које су тада ратовале против Италије, а које, сем у једном кратком периоду током рата, нису показивале разумевање за српску политику пасивизирања и искоришћавања овог окупатора. У овој великој бици комунистички нападни фронт био је широк, захватајући и италијанску посаду. Нема сумње да су италијански подаци о сопственим губицима тачни, али погрешна је цифра о броју четника. Да је у Грачацу било свега 600 четника, како пишу Италијани, град би сигурно пао. С друге стране, свакако је тачан и следећи извештај капетана Радомира Иванишевића, упућен Дражи 13. фебруара 1943. године: Из ухваћене архиве види се да при нападу на Грачац партизани нису имали намеру да нападну железничку станицу где су били Италијани. Циљ им је био само напасти и уништити четнике. Ових дана група партизана прошла је поред железничке станице Плавно, где су били Италијани. Једни ни други нису отварали ватру. У досадашњим борбама партизани нигде нису нападали Италијане, него само четнике. Од Италијана нису одузели ни један гарнизон, чак ни караулу.103 Бројно стање четника нису знали ни комунисти, који помињу најпре 600, па ''1.200-1.400 четника'', како је то јавио Терзић Ј. Б. Титу 19. јануара.104 Свакако су тачни Болтини подаци, јер је само део Експедиционог корпуса, под командом капетана Милорада Поповића, имао око 1.000 бораца. Коначни извештај о нападу на Грачац 6. дивизија је послала 28. јануара. Ово је један од примера комунистичких лажних извештаја, писаних ради избегавања ''другарске критике''. Наводећи активности сваке од три бригаде понаособ, најпре се каже да је 1. бригада ''извршила задатак у потпуности'', али уз мењање података из оног првог извештаја о освајању Буковог врха (односно

Page 6: Битка за Грачац 1943

Букове косе). Као што смо видели, и у првом комунистичком, као и у четничком извештају, не помиње се борба, већ само заробљавање 60 четника. Сада, ради утиска, комунисти пишу да је њихов батаљон бомбама убио 12 четника, а потом заробио 52. Измишљањем окршаја они заправо анулирају свој највећи успех у овом нападу - бешумност. У извештају потом стоји да су два батаљона 1. бригаде рушила пругу, док ''остали батаљони нису водили борбу са непријатељем, пошто се непријатељ на њиховом сектору није ни појављивао''. Према томе, 1. бригада је у овој прилици имала најмање пет батаљона. Са два своја батаљона и једном придодатом четом, 2. бригада је нападала са јужне и југоисточне стране. ''Обадва ова батаљона у нападу нису успјела због великих мочвара и непроходности земљишта'', пише у извештају. Затим се каже: ''Батаљон који је нападао на Ђекић Главицу био је одбачен од стране непријатеља и није могао извршити задатак. Батаљони са ове двије чете повукли су се у зору на властиту иницијативу.'' Дакле, нејасно је да ли су се повукли неки овде непоменути батаљони, или она два што су нападала са јужне и југоисточне стране, за које је претходно речено да су ојачани једном четом. У наставку извештаја два батаљона 2. бригаде именују се као Први и Четврти: 1. батаљон нападао је са источне и сјевероисточне стране Грачаца. У нападу није успио, јер га је непријатељ открио и отворио жестоку ватру из утврђења. Овај батаљон је дијелом снага успио да прође у град, али, услијед жестоке ватре, и ти дијелови су били присиљени на повлачење. Четврти батаљон је очигледно Ударни: Батаљон је дошао у центар града, гдје се је задржао услијед дана свега у двије куће, водећи читав дан борбу са непријатељем. Батаљон је успио да се у сумраку идућега дана пробије кроз дупли обруч непријатељских снага. Овај батаљон самостално се је борио читав дан у граду... 2. бригада у овој акцији изгубила је: мртвих 40, утопљених 2, несталих 57 и рањених 64. Што се Градине тиче, њу је заузела једна чета 9. бригаде, придодата 4. батаљону. У овој верзији, међутим, чета се задржала на коти ''до 5 сати послије подне''. Девета бригада 6. личке дивизије (то јест трећа и последња њена бригада) није ступала у акцију, осим једног батаљона прикљученог 2. бригади. Тај батаљон је имао две или три чете, од којих су једна или две биле ангажоване према Главици, а једна на Градини. Губици овог батаљона нису увршћени у извештај 9. бригаде, а ни 2. бригаде. Главнина 9. бригаде, као и 1. бригада, није имала губитака.105 Док своје губитке по обичају умањују, комунисти губитке друге стране преувеличавају на ''око 200 мртвих Талијана и четника и непознат број рањених''. Како изгледа, постојало је неко правило да се и у поразу однос губитака мора написати у своју корист. Наравно, комунисти су знали да је ово један од пораза са озбиљним последицама. Командант Главног штаба Хрватске, Рукавина, рекао је Терзићу ''да снаге 6. дивизије не би могле ликвидирати у овој ситуацији Грачац'', а он то преноси Ј. Б. Титу 19. јануара.106 Затим предлаже да се 6. хрватској дивизији у нападу на четнике придружи 2. пролетерска дивизија, према следећем плану: Ликвидација Плавна, Стрмице и Голубића, као три најважнија четничка упоришта, где се у ствари налазе и главне четничке снаге, односно где би оне биле најтеже погођене... На тај начин, једновременим дејством на ова три упоришта, ми бисмо разбили главне четничке снаге, а затим, одмах непосредно, сва околна села око Книна и онемогућили им ма какав даљи војно-политички

Page 7: Битка за Грачац 1943

рад у Книнској крајини.107 Следећег дана, 20. јануара, Терзић пише Ј. Б. Титу о плану да 2. и 6. дивизија, као и Комбинована бригада, својим главним снагама нападну четнике ноћу 23. или 24. јануара. Међутим, због почетка Операције ''Вајс'' 6. дивизија није учествовала у нападу.108 Против четника на овом сектору Ј. Б. Тито шаље 2. пролетерску дивизију, која је спадала међу три најбројније (имала је око 4.000 бораца) и најбоље наоружане партизанске дивизије. Ниједна од ове три дивизије није упућена на запад, откуда је Сретен Жујовић ''Црни'' из Врховног штаба јављао 20. јануара: ''Усташе које надиру од Карловца сва српска села пале и убијају редом све''.109

ИЗВОРИ: 87 Зборник докумената, том 2, књига 7, 359. 88 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 238. 89 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 237-238. 90, 91 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 243, 244. 92 Зборник докумената, том 5, књига 11, 147. 93 Зборник докумената, том 2, књига 7, 376-377. 94, 95 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 250, 251. 96, 97, 98 Б. Болта, Грачачка четничка бригада, 254, 255, 255-258. 99 и 100 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 1\1. 101 F. Fatutta, Studi Storico-Militari. 102 Зборник докумената, том 5, књига 11, 123. 103 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1. 104 Зборник докумената, том 2, књига 7, 439. 105 Зборник докумената, том 5, књига 11, 272-274. 106, 107 Зборник докумената, том 2, књига 7, 439, 440. 108, 109 Зборник докумената, том 2, књига 7, 445, 475.

(Из књиге Милослава Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', други том, стране 97-107; НИП ''Погледи'', Крагујевац, 2005.)

У зборнику ''Шеста пролетерска (личка) дивизија издатом 1964. Анте Ковачевић пише да је узрок партизанског ''неуспеха'' у Грачацу је то што су у току ноћи напада четницима и Италијанима дошле знатне снаге у помоћ, као и да је јако невреме онемогућило да напад протекне као што је планирано. Не каже у којој јачини или одакле су дошле те снаге. По њему четници и Италијани су имали 212 мртвих и 115 заробљених, а партизани 40 мртвих, 59 несталих и 64 рањених.

У тој истој књизи, о бици за Грачац, Никола Вукобратовић који је био у Четвртом – Ударном батаљону 2. личке бригаде, каже да неуспех напада лежи у томе што су само пре пола сата пре

Page 8: Битка за Грачац 1943

почетка напада у Грачац пристигло 3.000 четника и 2.000 Италијана. По њему је у Грачацу већ било око 1.000 четника и Италијана. Вукобратовић каже да је његов Ударни батаљон у борбама изгубио 80 бораца, док је 51 успео да се пробије из обруча.

Најдетаљније је са комунистичке стране о бици за Грачац писао Ђорђе Орловић у својој књизи ''Друга личка пролетерска бригада'' издатој 1983. По њему, обавештаци Шесте личке су Штабу донели податке да се у Грачацу налази око 600 домаћих четника који неће примити одсудну борбу, па се на тим подацима и планирао напад, што је била фатална грешка. Непосредно пред напад они су добили обавештења да се у Грачацу налази око 2.000 четника, али план напада нису мењали, што је по њему и довело до неуспеха. Такође, лички партизани су потценили борбену вредност четника, сматрајући да ће лако изаћи са њима на крај. Он каже да су их у Грачацу, уместо неборбених, домаћих четника сачекали ''добро наоружани и војнички добро организовани'' херцеговачки четници.

О уништењу Ударног батаљона, он каже да је батаљон имао прилику да се повуче, док обруч није био затворен, и да су сви руководиоци били за тај предлог, али да се томе енергично успротивио комесар Раде Кораћ, јер се плашио одговорности, пошто су наређења Партије о заузимању Грачаца била изричита. Тако се Ударни батаљон нашао у обручу у коме је готово уништен.

По Орловићу Ударни батаљон је имао укупно нешто мање од 300 бораца и по њему у Грачацу је било избаченоиз строја батаљона око 150 бораца, више од половине како наводи.

И комесар Шесте личке Раде Жигић у свом извештају Корпусу наводи да је Ударни батаљон преполовљен у борбама, због како каже грубих грешака у командовању читавом операцијом.

Дакле, комунисти нигде не спомињу да је Ударни батаљон уништен, већ само преполовљен. Занимљив је и овај податак да је бројао мање од 300 бораца.

Никола Плаћаш Нитоња, који је тада био у партизанима, у својој књизи ''Пожар у Крајини'', пише да пред сам почетак напада међу партизане убачена полузваничана наредба: ''Кад започне борба убијај све од годину дана младости до стотину година старости''. То је наравно све било супротно од инструкција када се ишло у борбу са усташама. Нитоња се тада налазио у батаљону ''Мићо Радаковић'' који је имао задатак да напада преко Блазне пијаце и да надире у сам Грачац, а десним крилом да се држи пута који иде источно од Грачаца за Далмацију. Његов батаљон је предводио оперативни официр Шесте личке Ђуро Покрајац, који је по Нитоњи био велика кукавица. Покрајац је пред сам напад послао трочлану патролу у извиђање терена коју је предводио Спаса Кнежевић, који је као и Нитоња желео да пребегне четницима. Знајући да је Покрајац велика кукавица, Кнежевић је рапортирао да је вода поплавила терен који је пред њима и да ако крену у напад, многи од њих ће се подавити, а остале ће четници побити на на том простору, јер нигде нема никаквог заклона. Покрајац се уплашио , обуставио напад и послао курира са поруком Штабу дивизије да је због набујале воде и временске непогоде сваки покрет батаљона у правцу Грачаца немогућ. Тако батаљон ''Мићо Радаковић'' није испалио ни један

Page 9: Битка за Грачац 1943

метак у овој борби, нити је садествовао Ударном батаљону у његовом упаду у Грачац. Сигурно је да би ситуцаија за четнике била далеко тежа да је и овај батаљон успео да уђеу Грачац заједно са Ударним батаљоном. Питање је како би се борба завршила. Овако је овај смели потез једног српског родољуба доста помогао четничкој одбрани Грачаца.

Други Велики Напад На Грачац

Стање Пред Битку

После неуспеха да заузму Грачаку долину својим првим нападом 23-24 Октобра 1942. Врховни штаб партинзанске војске и централни комитет КОМУНИСТИЧКе ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ХРВАТСКЕ су остали и даље чрвсто при одлуци, да то постигну по сваку цену новим и још већим нападом на Грачац. И партизанска Врховна команда, као и Четничка, имала је добро у виду евентуално савезничко искрцавање и залеђе јадранске обале, Тромеђу, па је хтела да свим силама добије овај простор у своје руке, -за разлику од Четника, да се одатле бори против савезничког ицрцавања, у сарањи са Немачким окупатором.

Нападом на Босанско Грахово крајем Октобар 1942, љутите партизанске пропетерске јединице, као политичка авангарда комунизма, спалиле су и оплачкале села, побиле много народа и велики број Четника.

Урадиле су нешто слично, како што је учинила немачка казнена екпедиција у Шумадији пре годину дана. И ако су храбри западно Босански Четници Принциповог јунаштва, одбили овај силни комунистички напад, морали су се ускоро повући у Далмацију, у Книнску Крајину, услед великог броја избелог народа из попаљених села, коме више није било живота без крова над главом на прагу зиме, па му је требало наћи неко склониште. Тако су партизани добили у руке Босанско Грахово и његово околину, па је сада Грачац остао истакнута мета на њиховом нишану који је као четничко средиште, поново дошао на ред за напад и уништење и постао велико ратно поприште.

Свестрано припремљен, напад на Грачац је извршен уочи нове српске Православне године, ноћу 13/14 Јануара 1943 пред поноћ. Припреме за овај други напад су вршене дуго, цео новембар и децембар психолошким методама, пропагандим политичким утицајем, војничким плановима и извиђањима, а онда ударом војске и оружјем. Употребљене су расположиве партизанске 6 личке дивизије, које су до тада већ биле пролетеризиране, партијском силом дициплинаване, а њихове старешине већ биле огрезле у крви свога народа. Знајући да се Херцеговачке Четничке јединице налазе у Грачацу, припреме за напад су биле проширене и појачане ради успеха и моралног ефекта, како би осујетили план генерала Михаиловића, парирали му и показали надмоћ својих пролертерских јединица над његовим трупама. Формална наредба Врховног партизанског штаба и команданта 6 Личка дивизија је била - уништење Четника у Грачацу, а заповест коју оперативну официри и комесари из тога наређења издавали командантима и командирима чета, била је

Page 10: Битка за Грачац 1943

грозна, изван људског ума и замисли. Један од тадашњих команданата партизанских батаљона из овог напада, пишући о томе у својој књизи, каже да је заповест гласила "УБИТИ СВЕ ШТО СЕ МИЧЕ"!

Оваква заповест није потицала из самовоље појединих партизана или њихових нижих старешина, него је долазила с врха. Да бисмо потврдили наше тврђење да је партизански кољачки поход на Грачац заиста био такав, и не први пут, са задатком.. "Убијај све што миче", сведоче личне изјаве врховних комунистичких руководиоца, који сами истичу, да им је први циљ био - уништење Четника. Поред оних наређења која смо навели, Тито је лично у своме говору од 7 новембар 1942 рекао и ово.

"Срца наших бораца испуњавају се срџбом, да би прије поштедјели једног окупаторског војника него једног домаћег издајника"!

Он је без сумље овде мислио на Четнике. Али та "срџба" није самоникла у једном партизану, него ју је у њега унео врховни командант и партијско воћство. Када је врховно вочство наређивало да се Четника животи не штеде, шта се могло очекивати од партизана него убијање свега од реда. Нешто касније Дедијер у своме Дневнику за 7 Јануар 1943 на стр 307 подвлачи.. "Најслађе се наши туку с Четницима..! Са таквим злим намерама и убитачним задатком спремљен је извршен овај напад на Четнике у Грачацу.

На овај дан, 13 Јануара 1943, командант америчке војске у северној африци, генерал Двајт Ајзенхауер упутио је генерал Дражи Мнихаиловићу похвалну Честитку..

"Америчке оружане снаге у Европи и Африци поздрављају своју браћу по оружју, одличне и храбре војне јединице под вашом одлучном командом. Ти јуначки људи који су приступили вашим редовима, у овом случају, да би непријатеље изагнали из Отаџбине, боре се с пуном оданошћу и самопрегором за заједничку ствар Уједињених народа. Нека би им та борба донела потпун успех".

13 Јануар био је типичан зимски дан, снежан, хладан и тмуран са нискос пуштени мрким облацима и снежним падавинама..претсказивао кобну ноћ. Тога дана имали смо три смртна случаја и сахране. Умрла су два старца из села. Д. Кијани, Марко Болта мој дед и Никола Јелача "Николи" и сахрањени поред Српске Цркве са северне стране где још гробље није било. У селу Грабу умро је после дуже болести Милан Н Санадер, командир 2 чете, првоборац из устанка и организатор отпора комунистима.

Већ у првом делу ноћи, можда на срећу, почела је падати киша, најпре ситна па онда све јача у онако "сиров" снег и брзо стварала не само раскрављену водену снежну масу,бљузгавницу, него постепено и поплаву. Све јачу кишу пратила је олуја и ветар падајући у снег, који је изменио своју боју и постао зелен, па је овакво време чинило ноћ мрклом, врло ружном и глувом, чак језивом и врло погодном за нељуде, који иду у крађу или да учине неки злочин. Та ноћ по својој ружноћи

Page 11: Битка за Грачац 1943

била је у складу са партизанским злим намерама. Она је за њих била савршена да се, по команди комесара, неопажено привуку до четнилких стража и положаја, али исто толико и врло опасна и кобна, јер се снег претворио у глиб, а киша стварала језера. Приподно је било мислити, да је у таквој ноћи сваком непријатељу било скоро немогуће да срља, напада и губи главе, па је таква мисао могла врло лако да умањи и Четничку опрезност, а уз то, велика њихова снага улевала им веру да се комунисти неће тако лако дрзнути нападом. Али воћство комуннистичка партија југославије није бринуло за животе Српске сиротиње, коју је упрегла у своја кола.

Грачац је био пун Четника, али морамо признати, да баш због њихове доста велике снаге у њему није придавана нарочита пажња припадности, није уопште био утвђен за одбрану, нити су јединице биле у строго приправном стању, јер се више мислило на скори покрет него на одбрану у месту. У ствари, све ове присутне јединице из Херцеговине и Босне нису дошли у Грачацу да у њему утврђују своје положаје, већ биле за кратко време стациониране и чекале наређење у дужу поменутог оперативног плана Врховне Команде. Уз то, само присуство великог броја Четника одвраћало им је пажњу с непријатељског напада и уносило им одушевљење за њихов састанак из неколико Српских покрајина, што је са радошћу манифествовано. Поред Четничке војске. Грачац је био крцат избеглицама, које су с јесени избегле или су протеране са својих орњишства од партизанске команде. Чак Четничке фамилије из оближњих села напуштале су своје куће и долазиле ноћу у оквир Четничке положаја да негде преноће, а сутрадан се враћале кућама. Народ је био уплашен, јер му је претила смртна опасност од партизана, нарочито ноћу, после оног масакра и паљевина кућа у месецу октобру и бацање живог народа у ватре.

Увече, 13 Јануара, неколико сати пре напада, стигао је у Грачац из штаба команданта западне Југославије, Војводе Илије Бирчанина, војно четнички инспектор, пуковник Димитрије Узунчевић, са задатком да на терену проучи ситуацију и војнички усклади примену оперативни планова генерала Михаиловоћа који су били пред својим извршењем, где би он имао команду над левом колоном и надсорну над операцијом. Тадашњи командант 1 места Грачаца, капетан Миливој Вуксановић, доцнији командант 1 личког корпуса, бележи у своме Дневнику о доласку пуковника Узунчевића те вечери у Грачац следеће..

"Дошао је по специјалном задатку да испита ситуацију и стање трупа на овоме отсеку. Дочекали смо га Мајор Томашевић и ја и одвели у болницу на преноћиште. Дуго смо разговарали с њим, извештавајући га свему што је трађио. Био је то спреман, сталожен и изврстан официр. По нарави врло миран и скроман". Већ у првом налету партизанског напада у току ноћи пуковник Узунчевић ће погинути у болници.

Распоред Четничких Положај

Поред Грачачке бригаде )у Децембру 1942 Четнички пукови су преименовали у бригаде) Грачац је у првој половини Јануара 1943 био концентрација веће Четничке снаге. Видели смо већ, да су 7 Децембра стигле Босанске јединице бригаде „Гаврило Принцип“, затим 19 Децембра

Page 12: Битка за Грачац 1943

Херцеговачке јединице, а крајем Децембра и почетком Јанаура Далматинске и Личке. Главнина ове војске била је превиђена за даљи покрет и акције према северу, док су Далматинске јединице требале за време остати у Грачацу као заштитне и посадне јединице.

Грачачка бригада, чији је већ тада командант био капетан Марко Црљеница са штабом смештеним у згради банке и кући Милана Ишлировића, била је распоређена на неколико предела око Грачача, заједно са осталим новодошлим јединицама. Њена 1. Чета под командом Ђуре М. Дробца била је на југоисточном положају, на брду Вуколића. Друге две чете, 2 под командом Буде Терзића и 3 под командом Душана Кесића, биле су на својим сталним положајима, на брдима Граба, Вучипоља и Велебита, док су 4 чета под командом Николе Брчина и 5. Под командом Петра Седлана биле на северном делу града са Босанцима. Главнине ове две чете држале су доминирајучу коту над Грачачком долином, Букови врх, све до пред Божић, када су на Бадње Вече замењене једном Далматинском четом. А 6. Чета под командом Радмана Гаћеше била је на положају у селу Главица Ђекић са Херцеговцима. До пред напад, повратио се ову чету велики број Четника који су били отишли у партизане преко села Враце.

Један батаљон 2 Четничке бригаде (ранији пук „Краљ Петар ИИ) са велике Попине био је такође у Грачацу под командом Исе Стојсављевића, смештен у Брувањској улици и на положају на брду Цвјетковић. Овај батаљон вратио се на Попину исте вечери пред напад, по наређењу команданта бригаде, капетана Михаила Бабића, јер су партизани били угрозили и Велику Попину у склопу напада на Грачац, како би отуда спречили помоћ.

Босанска бригада „Гаврило Принцип“ са око 650 бораца, под командом ваздухоплоног мајора Михаила Томашевића, добро упознат као висок човек и по своме дугачком жутом кожном ваздухопловном капуту, са седиштем штаба у згради банке, т.ј. куће Милана Ишлиповића, у горњем граду. Ова бригада је имала три батаљона са командантима..првог, жандармеријски наредник Марко Ћућуз, (који ће кроз ову битку постати јунак са Грачаца) са седиштен свога штаба и једном четом у Сокољона Дому, на мосту реке Отуће, док су друге две чете овог батаљона биле на севером делу града, у Брувањској и Мунижабиној улици, на Брду Цвјетковић и у селу Гатићи, под командом старешина Јове Аћимовића и Илије Човичка. Други батаљон под командом наредника Бранка Торбице и трећи под командом потпоручника Петра Рокова, били су у дољем делу града недалеко од болнице у згради среског начелства и околини.

Далматинске јединице, већином из Буковичког одреда, са Жагровића, Пађена и околине и делом са Косова, биле су у доњем, западном делу града под командом поручника Милана Шућура, чији је штаб био у кући обућара Вује Лабуса. Ове јединице са командирима чета, Тодом Илићем, Јовом Брадашом и саве Шаре запоселе су уочи напада две најглавније коте.. Букови врх и градину, које доминирају Грачацом. Такође су држале још један врло важан положај, -излаз из доњег града на путу према железничкој станици, као и раскрсницу путева Обровац-Госпић. Поред удара са севера и на Главицу Ђекић, најпрви и највећи удар су комунисти извршили на ова три положаја и већ на почетку борбе и силовитог налета пали у њихове руке.

Page 13: Битка за Грачац 1943

Херцеговачке јединице – део Невесињског корпуса под командом капетана Милорада Поповића, чији је штаб био у горњем делу града у згради предратне трговине Јуре Остермана. Ова војска је била расподељена у три групе..једна у горњем граду, на источном делу, према селу Поткокијерна и Грабу, смештена у згради Пореске управе управе и у великој Симатовој згради..друга у доњем граду, у основној школи, гимназији и среском суду под командом поручника Вукашина Мугоша и треча група, Зубачки батаљон, у селу Главица Ђекић, под командом поручника Душана Вучковића, чији је штаб био у кући Луке Рађеновића. Укупна снага Четника те ноћи пред напад могла је бити око 2500 бораца. Командант свих трупа био је ваздухопловни мајор Михаило Томашевић као најстарији официр на лицу места, а његов помоћник артилеријски капетан Миливој Вуксановић, који је уједно био командант места. Чији је ађутант команде био ваздухопловни поручник Боривоје Анђелковић. Команда Места је била у доњем граду у згради предратне Шумарије, преко пута средског Начелства, према болници. Из ове команде био је успостављен телефон са Буковим врхом.

Поједине јединице ДЧД за време свога боравка у Грачацу су се повремено смењивале, једне су долазиле а друге се враћале у своје крајеве, што ће комунистима послужити у нападу за трик. Долазак јединица ДЧД у Грачацу и долазал Херцеговачких јединица био је донекле различит по задатку, али тесно повезан са оперативним планом Врховне Команде. Зато су херцеговачке јединице у главном биле рета у разним правцима, чекајући наређење за свој покрет у борбу према „бихаћкој републици“. Ово је знао Врховни партизански штаб, па је предухитрио и извршио свој напад, да би разбио Четнички покрет према њима. Присуство Херцеговачких Четника у Лици и Далманцији било је од великог значаја и високог моралног ефекта. Они су били Четничка сила, врло храбра и дисциплинована војска са одабраним и војнички способним старешинама. Команданти батаљона су редовно ујутро примали рапорте командира чета и често вршили смотру постројених и за борбу спремних јединица. Према њиховом држању изгледало је, да су партизани за њих мало зрно и обична банда, која бежи с једног краја на други, чува врховни Титов штаб, и служи политичкој сврхи. Ми Грачаких Четници, нисмо их могли убедити да у околини постоје јаке партизанске пролетерске јединице, против којих треба бити опрезан и отпоран, јер су вођене од партијских комесара ипринуђене да Четницима не опраштају живот. Добили смо утисак да Херцеговци нису схватили, да су те партизанске јединице, које су они у пролеће протерали у ове крајеве Тромеће, сада ван свога родног краја, испробане и одабране, формиране у пролертерске и фанатозоване, да су сада под директном контролом врховног партијског воћства и ближе под руком и командом Тита.

Формација Партизана и Почетни Удар

Кад год је партизанска команда нападала на Четничке већим снагама, онаје то учинила махом на велике Хришћанске и Српске празнике у духу свога безбоћнишства. Тако је и за овај напад изабрала нову Српску Православну годину, вероватно рачунајући, да ће Четници чекати нову годину и бити мање пажљиви на положајима. Међутим, никаквог организованог славља ни дочека није било у таквој опасној ситуацији и кишној ноћи. Овај напад се разликовао од оног првог у Октобру 1942, јер је партизанска команда сада ударила далеко већим снагама.

Page 14: Битка за Грачац 1943

Мобилисала је све што је ударно, партијско и пролетерско. Као најважнији услов за успех и овог пута је употребила све своје агенте из Грачачке околине, који су познавали терен и водили партизане све до пред Четничке положаје. Напад на Италијане није вршила док су били 1942 и повукли се у Далмацији, отпочела је са припрема за напад на Четнике.

Поред осталих коминованих и спремљених јединица за овај напад, Врховни штаб НОВ и главни штаб Комунистичка Партија Хрватске, довукли су на простор испод Брувна, од села Омсице до села Тупале под Ресником, целу 6 личку дивизију, која је имала три бригаде, свака са по 3-4 батаљона, укључујући и ударне, чија снага је тада износила око 6000 бораца личана. Командант дивизије је тада био СРЕЋКО-ИВО МАНОЛА ХРВАТ,“Шпанац“, један од главних партијских организатора и команданата на Кордуну и у Лици, а политички комесар дивизије је био РАДЕ ЖИГИЋ, Србин пореклом, личанин, такође „Шпанац“. Седиште њиховог штаба и командно место за напад било је у Брувну. Са своје концентрације испод Брувна и села Тупале, комунистичке јединице су упућене још у први смрак према Грачацу на три полазна положаја...преко села Томингаја, Љубовића и планине Песника за напад са севера, село Поткокијерна за напад са истока и село Враце и Штикада за напад са запада. Поред ових, постављене су заштитнице и побочнице по висовима планине Кокијерне, Песника и Велебита према Великој Попини, као и дужином железничке пруге, па је Грачака долина била опкољена. Највећа конценттрација са батаљонима за запад била је овог пута са запада, јер је отуда притуп био више слободан и приступачан, док је први удар био најпре на доминирајуће тачке, Букови врх, Градина, Главица Ђекић и доњи део града, Чијим падом би Грачац био лакше освојен. Пишући о борби на Грачацу после две деценије, партизански историчар бележи у комунистичкој штампи, да је напад само са те стране вршен са 2000 партизана.

Овај страшни призор приласка непријатељске војске Грачацу, са још страшнијом намером, практично је изгледао као прилаз силне турске војске, муратове, Српском Косову 1389, с циљем уништења Српске војске и поробљавања земље и народа..тражећи од цара Лазара кључеве од Крушевца, јер „једна земља а два господара, нит“ је било нити може бити“, захтевали су турци! И партизани су, све сами Срби, по захтеву свога мурата, МАНОЛЕ, хтели уништење Четничке војске у Грачацу и апсолутно госпорство земљом и народом. Хтели су кључе од Грачаца и главе Четника. Према послератној штампи у којој су партизански учесници много писали о борби на Грачацу, опертивни официр 6 личке дивизије, ЂУЂА ПОКРАЈАЦ, родом из Брувна, обавестио је увече телефоном из села Тупале, 7 км северно од Грачаца, команданта дивизије ИВУ МАНОЛУ, да је „курир стигао из Грачаца, извукао се непримјетно и донео повољне податке“ и додао..“Батаљони су примили наређење. Одмах крећемо у четири правца према Грачацу“. Сви ови батаљони носили су имена разних шпанских револуционара, из хрватске повијести или локалних пролетера.

Напад је био апсолутно изненађење и отпочео је скоро једновремено са свих страна око 11 сати ноћи, уочи нове године. Прва пушчана ватра, најпре ретка, чула се са запаног, доњег дела града, затим од главице Ђекић, а она са целог Грачачког опсега. У томе тренутки, нама Четницима, тешко је било веровати, да је то велики напад у киши са олујом и ветром. Прва партизанска ватра на северном и источном положају изгледала нам је као пробна, испитивачка. Непријатељ је ометала

Page 15: Битка за Грачац 1943

киша да створи видик, па је својом почетном паљбом испитивачки тражио наша митраљеска гнезда и главне положаје. Приметили смо да су партизани, ушавши у засеок Контићи, непосредно пред Четничке положаје на свега 100 метара, пробили зидове од кућа, пола метра дебеле, да им послуже за бункере, и кроз те рупе посматрали смо ватру на огништву, коју су брзо угасили. После те пробне ватре, затресала се цела Грачачка долина и Велебит од митраљеских рафала, а Грачац засветило од светлетих метака и од праска бомба. До тога тренутка све нападачке партизанске јединице су биле на прагу сваког Четничког положаја, а у доњи град је већ било ушло стотине партизана, измешали се са Четницима, убијајући једни друге.

Пад Буковог врха, улаз партизана у град хрватање за вуше и борба прца у прца

У врло кратко време, пре него што је отпочена ова почетна борба око сбега Грачаца, о којој говоримо, десила су се два невероватно изненадна и поразна догођаја, који су створили неописиво изненађење и бацили Четнике у врло опасан положај, такав, да их је могао довести до тоталног пораза. Први, један партизански батаљон заузео је Букови врх препадом, изненадно, у тишини и кишној ноћи и заробио Далмантинску чету четиника која је држала ту коту. Други случај, одмах после овог или скоро једновремено..један други партизански батаљон ушао је путом у колони, без отпора, кроз стражарско место, на трик поклао стражаре и упао у доњи град међу четнике који су били по кућама и мртвим стражама. Обе ове операције непријатељ је извршио муњевитом брзином, таквом да Четници са Буковог врха нису имали могућност да јаве телефоном у команду места у Грачацу да су нападнути, или бар да су приметили приступ партизана. Чим је стигао у команду места у првој почетној борби, капетан Вуксановић телефонирао је да сазна стање на њему и наишао је на партизански одговор. О томе случају он каже „Чим је почео напад на Грачац, ја сам утрчао у канцеларију и узео телефон да видим шта догађа на Буковом врху. Јавили су се партизани и почели да псују и прете, па сам искључио телефон и отишао у школу. Исту пробу телефоном извршио је и Марко Ђуђуз и добио исти партизански одговор са Буковог врха.

Напад на Букови врх извршио је партизански батаљон звани „Марко Орешковић“ из састава 1 бригаде 6 личке пролетерске дивизије у пуном своме саставу и у јачини преко 500 бораца, чији је командант био ДАНИЛО ДАМЈАНОВИЋ, звани „Данић“, доцнији послератни генерал, а политички комесар ИЛИЈА РАДАКОВИЋ. У томе батаљону су били све Срби из Доњелапаћког среза, а МАРКО ОРЕШКОВИЋ, чије име батаљон носи је био ХРВАТ, „Шпанац“, Комунистички организатор у лици. Он је имао надимак „Крнтија“, па је Партија наградила тим именом и србе партизане, називајући их „крнтијашима“! Запоседањем планине Песника, чија је завршна падина пред Грачацом Букови врх, партизани су се неопажено привукли, и подвукли, у ноћи и киши, под сами врх и Четнички положај и заробили чету Буковичког Далмантинског одреда, састављену махом са Жагровића и околине под командом командира Јове Брадаша. И поред добрих бораца у тој чети, невреме и непознавање терена допринели су лаки пад Буковог врха и ако га није било тешко бранити, али је био издвојен од Грачачких положаја. Уз то трвдило се да Четници који су држали тај положај, још нису до тада били искусили у Далманцији такве ватрене и крваве окршаје с партизанима, да би се

Page 16: Битка за Грачац 1943

те ноћуи могли с њима ухватити у коштац. Ови заробљени четници су имали срећу да их партизани нису побили из своје тактичке рачунице, па су убрзо успели да се врате у своје Четничке редове, као и Четници наше 6 чете. После овог догођаја на Буковом врху, остао је стални коментар међу четницима, да 4 и 5 Грачачка чета нису смеле бити смењене са Буковог врха, јер су, као домаћи, познавали тај терен и његову одбрану. (Поред пада Буковог врха и улацка партизанског батаљона у граду међу Четнике, трећа поражавајућа и застрашујућа вест у првом тренутку почетне борбе била је, да су партизани заузели и градину, утврђену и најважнију коту непосредно изнад града, о чему ће бити реч доцније).

Наш други поразни догађај и први комунистички почетни успех у борби, био је изненадни улаз партизана на трик, у колони, у западни, дољи део града, с правцу желенићке станице, код куће ковача Танације Маричића, близо раскрснице путева Госпих-Обровац. Ту је била стража и главни положај према западу, кога је држала, такође, једна Далматинска чета Четника. Домаћи комунистички агенти, који су радили свој шпијунски посао, постигли су успех као водићи партизана, међу којима је овог пута био најглавнији МИЛОШ ЂЕКИЋ из села Враце. Они су врло добро знали, не само како и где се налзе страже и положаји, него су запазили да се поједине јединице ДЧД смењују и да обично долазе у Грацу уколони двојих редова. Шпијуни су у партизанској команди детаљно описали овај начин Четничке смене још пре борбе, па су тај исти начин и партизани применили за улазак у кишној ноћи у Грачац, добиши претходно знаке распознавања за цео гарнизон. Захваљујући киши, шпијунима и водићима ,ако и успешном заузимању Буковог врха и другим околностима, али изнад свега добијеним знацима распознавања, партизански команданти су се решили на убитачан и на самоубиствен потхват и корак, - да уђу својим трупама у Грачац међу Четнике и да кољу и убијају кога стигну.

Цео ударни батаљон 2 бригаде 6 личке пролетерске партизанске дивизије, под командом бившег Југосковенског активног наредника СТЕВЕ РАШЕТЕ-„Стевише“, родом из Лапца, ујалини од ореко 500 одабраних партизана за ударање, до зуба наоружаних, формирали су се, на путу од железничке станице, у колону двојих редоваи, тако у строју, имитирајући Четнике и марширајући, нашао се заустављен од Ченичке страже на улазу у Грачац, на поменутом месту. На питање двојице Четничких у киши, ко иде, одговорили су да је батаљон Четника који долази на смену, што су стражари прихватили не само могућим, него и тачним, поготово са исправним знацима распознавања. Док је чело тога партизанског батаљона у кишној олуји пролазило стражарницу, у томе истом тренутку група одређених кољача скочила је на двојицу Четничких стражара, заклала их на лицу места, а други партизани са истим задатком овладали са осталом Четничком посадом, која је мало даље лежала на мртвој стража, немогавши пружити никакав отпор у таквој грозној ситуацији. Према нашим подацима, непријатељ је могао да добије знаке распонавања од заробљених Четника на Буковом врху или, још вероватније, од оног курира који се „непримјетно извукао из Грачаца и донео повољне податке“ у село Тупале пре почетак напада.

После 23 године, Партизански хроничар бави се у југословенској штами о страдању партизана у борби на Грачацу, нарочито о страдању овог ударног батаљона, „који је иззутено цијењен“, а о његовом упаду у доњи град и о клању Четничке страже каже ово „БРАНКО ОГЊЕНОВИЋ „Ласац“ с

Page 17: Битка за Грачац 1943

још двојицом бомбаша ускаче у бункер. Изнутра се не чује ни један једини пуцањ. Бранко оперише ножем“!

Тако је цео овај партизански батаљон, са поменутом бројом снагом према објављеној комунистичкој статистици од преко 500 партијских најодабранијих бораца, ударника, ушао у доњи део града, без до тада иједног испаљеног метка, и нашао се међу четницима, који су по зградама спавали или су били одмарању. Тек тада, наиласком на четнике, борбе је почела. Изненадним уласком оволике масе наоружаног непријатеља међу четнике, може се замислити шта се могло догађати, поготово када је ушао са усташким нагоном на зверства! Како је борба почела са овог места у доњи град су први долетели Четнички официри и старешине, командант трупа мајор Томашевић, командант и ађутант команде места капетан Вуксановић и поручник Анђелковић. Они су распоређивали Четнике у отпору, нашли се у окршају и са групама Четника одбијали партизане, разгонили их и збијали на гомиле, али већ у тој почетној борби гину мајор Томашевић и поручник Анђелковић.

За главину Четничких снага, овај напад и упад партизана у доњи град било је изненађење и невероватноћа, нарочито за Херцеговце, којима је узело времена док су схватили озбилну ситуацију и заузели улићне и кућне положаје, које је тешко било одредити и заузети у измешаној маси четника и партизана, у мрклој ноћи, киши и хладноћи. Зато су нам, поред своје признате храбрости, Херцеговачки Четници остали знаке једне своје врло каратеристичне особине, која нас је у овоме нападу била изненадила и забринула. Рекли смо да су онин сматрали партизане пљачкашима и недораслим да се њима хватају у коштац, рачунајући и да су они спремни да се боре само из заседе и да убијају недужни народ по налогу партије. Оног тренутак када су партизанске јединице упале у доњи град и када је прва борба почела, домаћи Четнички курири и старешине одлетели су у зграде да јаве командирима Херцеговаћких чета, да заузимају положаје и да скачу у одбрану, јер су партизани у масама ушли межу четнике, што ови нису веровали. На ту вест командири и команданти су одмахнули руком, дајући знак да нема бриге. После кратког времена, Грачачки курири су им поново скренули пажњу на тешку ситуацију, која не може бити тежа и опоменули да се партизани налазе на свега 100 метара. Командири су им безбрижно одговорили..“Не брините, нека их, чекаћемо их овде да наиђу, да их похватимо, иначе неће ни један изнети живу главу“! Тако је нешто и било али и са нашим многим жртвама. Чак и командант свих Херцеговачких јединица, капетан МИЛОРАД ПОПОВИЋ није у почетку веровао, да су партизани упали у град. Тадашњи командант места, капетан Миливој вуксановић, бележи о томе случају следеће..

„.....Утрчах у школу у којој су биле херцеговачке јединице и нађох капетана Милорада Поповића, који још није веровао да су партизани упали у град. У томе моменту утрча у школу један Босански четник, мислим да се звао Бранко Богић (међу првима опалио пушку на усташе у устанак у Дрвару,) и да је био пратилац мајора Михаила Томашевића. Он нам јави да је мајор погинуо, да су партизани ушли у град и да су заузели болницу. Нису му веровали и неки херцеговци почеше да

Page 18: Битка за Грачац 1943

вичу да је партизан, саботер и да га треба убити, али спречих то и наредих да се држи под присмотром, док се ствар не провери. Таман свршисмо са Богићем, кад утрча у школу Лука Рађеновић из Главице Ђекића, и као без даха поче да нам прича да су партизани заузели боницу и да у колонама продиру кроз град. Опет иста ситуација као и са Богићем. Наредих да и њега ставе под присмотру. Један Четник дође и предаде ми пушку мајора Томашевића. Рече да је мајор смртно рањен, да је дуго лежао у снегу, изгубио крв и умро. Рече да је поручник Анђелковић погинуо недалко од њега, испред апотеке. Ситуација је сада била свакоме јасна“.

Али кад су Херцеговачки команданти оценили шта се догађа, кренули су у бој, да збијају партизане у гомиле по киши и снегу, па је настало крваво поприште и пролевање људске крви. Четници босанци, Херцеговци, Далматинци, који су били у доњем граду, искочили су и ступили у одбрану око себе и тако изненађени заузимали одбранбене полођаје и падали као снопље. Партизани су се бацили, да на брзину побију што випе могу, пре него што се Четници могу снаћи, да се дочепају већих зграда, да фомирају и утврде свој борбени положај ради оцвајања целог града, па су се једним делом упутили одмах на болницу и заузели њено приземље. На маломе простору, на главној улици, по споредним путевима, око зграда, 'куће Дмитра Растовића, Вује Лабуса, Дане Мандића, апотеке, око бонице, све до среског начелства, сукобило се преко хиљаду наоружаних људи, скоро измешаних, као на косову, око у око, прса у прса, настало је хрвање, убијање крвопролиће, у киши, на снегу, у помрчини, у води, где је било тешко распознати ко је Четник а ко партизан. У прва два сата борбе обе стране су биле у коштацу, па и све до пред зору, не знајући где је чији положај, људи су падали мртви и рањени и тако остајали у снегу, а вода је разносила крв. У ово почетно време и даље кроз сву ноћ, борба је трештала на све стране око свега Грачаца и њему тутњела хука аутоматског оружја. У језивој ноћи узгледало је да се Велебит љуља а земља тресе. Ова битка, на овај начин Четника и партизана у Грачацу, има у једном смислу –по препаду и злочину партизана, најсличније упоређење са борбом на Сливници 1913 када су Срби били нападнути од Бугара. Извршење оваквог упада межу Четнике, не може се приписати партизанској војничкој храбрости, него злочину КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА,која их је натерала да гину и друге кољу за њен рачун. Она их је обманула, да се у Грачацу налази, шака Четника које треба побити“!

Три Најугроженија Четника Положаја Градина, болница и Главица Ђекић

Одвојено од жестоке борбе на севером делу града, на брду Цвјетковић и у селу Гатића, кога су бранили Босанци и грачани, као и на источном, најугроженија три Четника положаја у току почетне борбе у првој ноћи, после пада Буковог врха и уласка партизана у град, била су..Градина изнад града, болница у граду исело Главица Ђекић, 500 метара удаљена јужно од града, на путу за Обровац. На сва три ова положаја комунисти су највише и самоубиствено кидисали да их освоје.

ГРАДИНА је највађнија одбрабена и непосредно доминирајућа котља изнад града. Она је у овој борби имала свој крупан драматичан детаљ и постала легендарна тачка Грачачке битке, јер ке борба на Градини остала Грачаком народу и Четницима у дубокој успомени и забелеђена као

Page 19: Битка за Грачац 1943

спасоносна. Градином се зове једна нарочито лепа узвишица, брдо, које просто виси над самоим Грачацом и њим целим савршено и дирекно доминира. Њено јужно подножје се врфло стрмо спушта у град и додирује. „Чичино“ врело и мост на реци Отући,који дели град. У прибрежју Градине је католичка црква. У северозападном правцу, градина се веже својим каменитим кршем и пештеријама са Буковим врхом и даље са планином Песником. Градина је позната по турском утврђењу и ископинама, још пре него што ће туда проћи Наполеонова војска. Њеним падом у непријатељске руке били би не само угрожени сви Четнички положаји, него и изгубљени, јер је она инструментална тачка за исход битке. Због оваквог свога значаја била је прва на удару. Упоредо са Косова. Ови Четници нису заробљени, већ су под притиском јаке снаге били присиљени да напусте положај. Четници у грачацу нису могли тога тренутка да претпоставе у каквој смртној опасности се се машли..Букови врх заузет, градина заузета, а преко 500 наоружаних партизана оперишу у доњем граду и борба пламти око целог опкољеног грачаца! Све се ово одиграло у пола сата почетне борбе.

Велика је срећа била у томе, што је за напуштену и од партизана заузету градину на време сазнао Марко Ђућуз, командант 1 батаљина Четничке бригаде „Гаврило Принцип“, и још већа, што је он схватио њену важност и сву опасност што је пала у руке партизана. Својом личном иницијативом, Ћућуз је одмах упутио два вода Четника из свога батаљона под командом Миће Ковљенича и Никодина Добријевића, са задатком да Градину преотму од партизана и заузму је по сваку цену, што је био врло смео и тежак задатак. Храбри Босанци са Принциповог Грахова кренули су уз стрму падину у мрклој ноћи са пушкама и бомбама у рукама, по снегу, у киши, олуји и клизавици, па су под борбом и обаципани ватром заузели Градину на јуриш, протерали непријатеља с те коте на другу и заробили пушкомитраљез „Брно“. Тај подвиг је још у току борбе, поздрављен као чудо јунаштва и јуначке среће у таквој ситуацији. Повратком Градине у Четнике руке, задржаш је до краја борбе. Марко Ћућуз и његова два вода са водницима неизмерно су допринели спасу Грачаца. Јер, да су партизани задржали Градину у својим рукама до сванућа, што би им дало прилику да се утврде у камену и рову, имали би контролу над свима Четничким положајима, па судбину Грачаца неби било тешко превидети. Поред свих јуначких подвига других Четничких јединица у току ноћи и следећа два дана борбе, завршни резултат коначне битке зависио је понајвише од случаја у чијим је рукама Градина. Ово се односи на Градину ќоту, а партизани су и даље држали у продужетку северне и западне гребене положаје градине према селу Азаповић. Одатле су вршили сталне нападе и јурише на ова два вода Четника на коти, па је Ћућуз замолио команданта Херцеговачких Четника да упуту појачање на градину, када је стигла чета Херцеговаца под командом познатог старешине –Крцуна.

Поред сећања на Херцеговце, ови Босански Четници и Маркица Ћућуз постали су, подвигом на градини, у очима Грачачког народа и Четника Грачачког народа и Четника Грачачке бригаде прави јунаци и у њиховим душама и у сећању остали са најлепшим успоменама и признањем. Од тада су Четници Грачаца често певали песму.

Босна, Лика једнога су Рода Само их је преградила вода

Page 20: Битка за Грачац 1943

БОЛНИЦА се налази на јужном делу доњег града, према села Главица Ђекић и Велебиту. Уласком у град са запада, један од својих главних Концентрицаних удара, партизани су извршили на болници, која је врло важан објекат и доминирајућа страгикска тачка, са које би имали контролу и регулисали своју операцију у доњем граду. Оно што је по важности Градина била за цео град, то је била болница за доњи град. Заузеимањем болнице партизани би потпуно отсекли већ опкољену Главицу Ђекић, олакшали би њено заузимање и пао би доњи град. Одбрану болнице сачињавало је тридесетак лакше болесних и рањених Четника, који су собом имали оружје, и болничко особље. У њој је била мала Четника стража под командом поднаредника-Ђака Миодрага Пуље, који је организовао отпор и одбрану. Главни болнички лекар је био Др Виловић, Хрват из Сплита, солунски добровољац. Такође је на служби у болници био санитетски наредник Владо љубоје, родом из Црног Луга, Четник босанске григаде. Међу болничким особљем те ноћи су боничарке, девојка Милева Цвјетковић из Грачаца, девојка Данка Добријевић од Босанског грахова, и још неколико девојка болничарка из Грачаца, чија имена не објављујемо.

Силним нападом и бацањем бомба у доња оделења, партизани су заузели приземље болнице, а Четници и болничко особље су на брзину изнели све болеснике на горњи спрат и на њему успоставили одбрану, навукавши разне сандуке на врата и прозоре да одбију партизнаске бомбе, па је настала тешка унутрашња борба између борба између болесних Четника и нападача, која је трајала целу ноћ. До болнице је долетео курир Грачачке бригаде, Четник 1 чете, Стнисављевић Дамјана Мане-„мацо“ и погинуо на вратима болнице. Међу четницима у болници био је и пуковник Димитрије Узунчевић, који је у предвечерје напада стигао у Грачач по својој високој дружности заноћио у болници. Он је са горњег спрата предводио отпор и храбрио болесне Четнике да се бране. Изишао је на степенице горњег спрата, које воде у приземље у коме су били партизани и са осталим Четницима тукао непријатеља својим карабином, али је и он смртно погођен партизанским метком и јуначки пао. У тренутку његове погибије, недалеко од њега био је Четник Босанске бригаде, Марко Поповић из Црног Луга, који ми је испричао овај отпор у болници. (Морам овде указати на нетаћност у књизи Неђељка Б. Плећаша...“Ратне Године“ 1983 стр. 180, где се наводи да су партизани побили у болници на спавању Пуковника Узунчевића, Мајора Томашевића и друге, што није тачно, јер су они јуначки погинули у борби). У овом првом налету партизана погинула је у болници болничарка, девојка Милева Цвјектовић, са територије 4 Грачачке чете, кћерка Душана „Дуде“ и Саре Цвјектовић. Током ноћне борбе, четници су избацили партизане из приземља и навукли разни материјал на главна врата, да ови не убацују бомбе кроз њих, али је приступ болници других Четника био немогућ за помоћ, јер је око ње био брисан простор, које је непрестано обасилан ватром.

Запрепаштени отпором болесних Четника, у којима је у сваког било срце од јунака, и немогавши је целу ноћ заузети, партизани су покушали да преваре четнике. О томе нам прича Четник из Босанске бригаде, Илија Поповић из Црног Луга, који се тада са осталим борио из болнице, и каже нам да су партизани позивали Четнике...“Не пуцајте, ви сте болесници, вама нећемо ништа“! Отпор из болнице болесних Четника био је примерна и храбра одбрана, класичан и јединствен пример ратног јунаштва..где болесници и болничко особље одбијају душмански илудачки напад

Page 21: Битка за Грачац 1943

комуниста! Одлика ових браниоца показана је њиховој присебности у моменту када су пред собом видели страшног непријатеља који је продро у приземље болнице са намером да све побије. Нема сумње да је њиховом јуначком отпору доста придонело придонело присуство илична борба старог ратника, пуковника Узунчевића, пре него што је у одбрани свој ћивот пред њима положио. Тек у зору, у прво свануће, Херцеговачки Четници су продрли до болнице и потисли непријатеља за пар стотина метара. Межу првима у болницу је ушао на челу једног оделења Радивој Тепавчевић, кога видимо на једној слици из билнице са болесницима.

Село ГЛАВИЦА ЂЕКИЋ било је посебно опкољеном Грачацу и на њу је била друга по Жестини најватренија и по снази највећа партизанска навала. Партизани су је отсекли од главнине Четничких снага у Грачацу и пришли су до 50 метара до сваке куће и сваког Четничког положаја. Поред ударних јединица упућених дирекно на Главицу, велика комунистичка резерва је постављена и чекала дужом железничке пруге испод Велебита, што је партизанску снагу на овоме јужном Грачачком сектору чинило око хиљаду бораца. Главна снага којом је ударено на Четнике у Главиви био је 2 батаљон, звани „ОРЊЕН ПРИЦА“ 2 бригаде 6 Личке дивизије под командом СТАНКА-„СТАНИШЕ“ ОПСЕНИЦЕ, искориштеног Српског сељака из средње Лике, кога комунистичка штампа зове Кафеџија из Љубова. Комесар тога батаљона је био ТОМО НИКШИЋ, ХРВАТ, онај што су га лажно претстављали србином. ПЕТРОМ РАКИЋЕМ. Село Главицу Ђекић је бранио стационирани херцеговачки батаљон'Зубачки и 6 Грачака чета. На главицу је сипала непрестана ураганска митраљеска ватра тако да је у води, киши и снега све горело, а храбри браниоци су се држали јуначки.

Северни И Источни Положаји

Одвојено од напада батаљона „МАРКО ОРЕШКОВИЋ“ из 1 партизанске бригаде на Букови врх који је остао у његовим рукама све до пред крај битке, северне и источне пределе Грачачких положаја, од леве обале реке Отуће, па линијом преко села Гатићи, Брдо Цвјетковић и источно око града, село Контићи и брдо Буколић, нападала је друга равна хиљада партизана, потвђена комунистичком штампом. Ова снага била је подељена на две групе, свака по 500 бораца, два батаљона 2 бригаде 6 Личке дивизије.. 1батаљон под именом „СТОЈАН МАТИЋ“ који је ударао са севера и 3 батањон под именом „МИЋО РАДАКОВИЋ“, који је нападао са истока, под командом Николе Плећаша. Ове положаје на целом овоме опсегу са севера и истока држале су Босанске и Херцеговачке јединице и три чете Грачаке Бригаде под командом капетана Марка Црљенице, На овим положајима партизани нису погли да продру.

ПРЕГЛЕД БИТКЕ НА ВОЈНОМ ПОПРИШТУ ПРВЕ НОЋИ 13/14 ЈАНУАРА И СУТРАДАН

Цела судбоносна ноћ 13/14 јануара проведена је у тешкој и одлучујућој борби између партизана и четника на свима положајима око Грачаца и продужена без престанка и без смањења цели дан 14 Јануара и трајала 15 Јануара са завршетком 16 Јануара у 8 сати ујутро. Посебно у доњем граду, као што је речено, ноћ је проведена у борби прса у прса, на живот и смрт из блиског отстојања, у нападу и одбрани, у међусобном убијању испред себе и око себе све до пред зору. Ту се је на

Page 22: Битка за Грачац 1943

врло малом простору, далеко мањем од пола квадратног километра површине, сукобило и ухватило у смртни коштац преко 500 партизана који су упали у град и око 800 Четника који су били у овом делу града. Укратко, ситуација је била бише него очајна..Букови вух пао и остао у рукама партизана, у град упао цео партизански ударни батаљон, Градина била заузета, па повраћена, али и даље под ураганском ватром, нападима и јуришима, болница угрожена..цео Грачац опкољен двоструким обручем и под ударцима са свих страна,Главица Ђекић опкољена и под неиздржљивим нападима. Већ у првом окршају на почетку борбе изгинули су високе Четничке старешине и команданти. Први је погинуо испред болнице командант свих трупа мајор Михаило Томашевић, затим и поручник Боривоје Анђелковић на путу код апотеке. Пуковник Узнчевић погинуо у болници. Команду над свима трупама после погибије мајора Томашевић преузео најстарији официр у граду, артилеријски капетан 1 класе Миливој Вуксановић. Такође у почетку борбе погинуо је недалеко од болнице командант 2 батаљона Босанске Четнике витез-наредник Бранко Торбица и његов пратилац Тимшо Соколовић. Заробљен је командир чете тога батаљона Илија Арежина са двојицом Четника, Никола Стојаковић и Никица Кецман, који је један из прве петорке, која је отпочела устанак против усташа у Дрвару.

Партизански упад у доњи град био је страшан и језив и за видети и за чути, јер су имали у задатку да изврше смртну казну покољем над свима Четницима, изречену од КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ и њеног органка КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ХРВАТСКЕ, али Божја моћ и воља и Четничка храброт су тај злочин сречили на дивљење своког ко је за ову битку чуо, па чак и на признање непријатеља-нападача који о овој борби пише и после скоро пола века. Ова борба у Грачацу, ове ноћи и на овакав начин, имс врло мало или нимало сличног упоређења у целој Југославији за време II светског рата. (Да је ова борба резултирала партизанском победом у место Четничком, онда би на страницама историје комунистичке револуције битка на Грачацу била превазишла битка на Неретви и била би упоређена са битком на Стаљинграду)....(??????). Мркла ноћ, киша и снег, поплава, грмљавина, хладноћа, митраљеска ватра с обе стране, потоци крви и падање жртава стварало је невиђени пакао, али пакао са кланицом и касапницом, јер је из Партизанских корди севала ватра и зебала смрт, која је хтела да све усмртни и прогута по наређењу партизанског воћства....БАКАРИЋА, БЛАЖЕВИЋА, НАГЛИЋА, ПИЈАДЕ, БРОЗА, МАНОЛЕ...и других. У томе паклу, у доњем граду, чупало се целу ноћ за гуше, међусобно давило, падало, брнаило и убијало скоро око 1300 наоружаних људи из две супротне војске, нажалост Срби, из два супротна табора, два света створена од комунистичке партије. По узмешаној бројној војсци од два непријатеља, по узаном просотру на коме се одвијала и по циљу нападача, оба борба у Грачацу има упоређење са две историјске битке Српске војске, са оном коју смо напоменули-на Сливници и оном са Косова поља, са разликом што су партизани изненадно и мучки упали у Грачач да кољу, док су обе војске за битку на косову – и турска и Српска –вршиле своје благовремене припреме.

У опкољеном Грачацу и под стегнутим обручем смрти, за Четнике је било од ћивотне важности, да својим отпором издрже први ноћ, да задрже даљи продор партизана док не сване, да би у зору таћно оценили непријаљеске положаје и снагу, да би се могли правилно оријентисати, извршити против напад, одбити их и избацити. Зато су , кроз ноћну борбу и отпор, мокри и смрзнути, Четници чекали зору као озебао сунце. Четничка војска храбрих витеза у току ове прве ноћи, која

Page 23: Битка за Грачац 1943

је била дуга као вечност, показала је јуншство над јунаштвом у сузбијанњу навале смртоносцног непријатеља. Свака и најмања четника јединица искочила је на положаје, оперисала храбро на своме простору и била упућена искључиво на себе и на отпорну снагу свога сваког Четника. Сваки Четник те ноћи је био витез,јунак,сваки виши старешина био је Четнички војвода кова Поповића Вука, а сваки виши старешина био је прави војсковођа, јунаштва Милоша Обилића, пред водећи храбро војску и пред њом први гинули.

Село Главица Ђекић било је партизанска мета и освајачки циљ. Са потпуно опкољеним и од Грачаца отсепченим Четницима није се могла успоставити веза. Командант Херцеговачког батаљона-Зубачког, поручник Душан Бучковић, слао је неколике Четнике тројке да продру у Грачац,вероватно не знајући какав се окршај у њему води, али су све изгинуле. Вучковић је онда са пратњом кренуо лично да допре до града, да се састане са командантном корпуса, да реферише о стању у опкољеној Главици и да добије инструкције, али је и он погинуо близо куће Дмитра Растовића,. Његово мртво тело партизани су ножевима унаказили. Најзад пред зору, јавила се за курира из Грачача у Главицу Четничка јунакиња, девојка Дара Мрдаљ, родом из села Томингај, са територије 5 чете. Захваљујући својој куражи, способности и срећи, она је кроз кишу куршума срећно прошла ватрени терен и стигла у Главицу, упознала се стању, пренела поруке главне команде, повратила се одмах у опкољени Грачач, поднела извештај о стању и о погибији команданта Вучковића и свих Четничких курира. У знак признања за њен тај и многе друге подвиге, Четници су је из поштовања звали Четничким војводом. И она је следеће године положила свој млади живот када су је партизани ухватили и стрељали.

И ако је битка на Грачацу трајала три ноћи и два дана, она је по многим знацима била решена још прве ноћи, пред зору, у корист и са победом Четника, чим су они, после датих великих жртава, зауставили комунистички налет и продор на свима фронтовима, нарочито овај у доњем граду. Нашавши се на туђем тлу и суочивши се са јаким отпором, партизани нису могли заузети ни једну већу зграду ни продрети даље преко иједног положаја. Држећи их под ватром и рушећи их као снопове, Четници су пред зору у доњем граду довели партизане у пометњу на бојном разбојишству и почели преутимати борбену иницијативу и добијати знаке контроле и борбене надмоћи. У току ноћи снег се у киши увелико растопио, вода свакуд нарасла, река Отућа набујала да је једва пролазила испод моста, па је терен Грачачких бара и луку претворила у поплаву и потоп. Изгледало је да се небо саставило са земљом, што је са митраљеском ватром и праском бомба наводило на помисао, да је дошао смак света. И са гледишта такве временске непороде, Божија воља је хтела да казни партизане нападаче и да помогне Четницима браниоцима својих живота и људских права.

У оваквој пакленој ситуацији осванула је у Грачацу тужна и трагична нова Српска православна 1943 година где су једни Срби доведени и натерани да за рачун туђина кољу и даве друге Србе. То је била партизанска борба „против окупатора“, који је Грачац напустио у Новембру 1942. Дан 14 Јануара је освануо, киша је престала, али је осванула и нова Српска гробница, на обе стране, у

Page 24: Битка за Грачац 1943

снегу и води, попут оне Плаве из 1 светског рата, јер су гомиле људи лежали мртви на путевима и око кућа, а да до њих многих нису могли ни партизани ни Четници. До којих смо могли прићи, тела мртвих су склањана под кров. У свануће свак је остао на обе стране укопан тамо где га је зора затекла. Ко се појавио главу је лако изгубио. Сванула је зора, па ће бити дана, али тек сада бити боја и мегдана, јер је јутро јасно показало и открило све партизанске положаје. Са свима својим запоседнутим положајима, партизани су држали стегнути обруч око Грачаца. Сав ударни партизански батаљон у доњем граду, до сада проређен губитцима, принуђен је у току ноћи дасе прибије и концентрише у засеок Азаповић (Гаћеше) поред града, још на ужи простор и у само подбрежје Градине у Буковог врха. Ту су, у кућама, у подрумима, конобама, зидовима, камењарима и бункерима изнад села утврдили своје положаје, одакле ће продужити још пуна два дана жестоком борбом, али ће ту скоро сви наћи своју гробницу и скупо платити својим животима заблуду напада и душмански план покоља Четника. Зора је открила злочинце на злочину.

Када је освануо 14 Јануар, када се видело и оценило опште стање ратног попришта, одржана је конференција свих вићих старешина, израђен план даље борбе и издано врло строго наређење свој војсци и народу, како треба да се бори и држи док опасности траје. Будући да је горњи град, на кога је навала била са севера и истока, био крцат избеглим народом, Четника команда је издала наредбу народу, да нико не сме изићи из куће, нити отворити прозор или врата, како би се могло лакше обрачунати са непријатељем. Свима Четничким јединицама издато је наређење, да ни један старешина не сме предузети никакву акцију нити иницијативу без претходног одобрења главне команде, већ свак мора остати непомично на својим положајима, како би се битка што успешније водила и непријатељ био побеђен. И тако је, осим урнебесног клоктања митраеза, завладала у граду тотална празнина и пустош, сваки Четник био је своме заклону и робу под борбом, а сав народ у подрумима и конобама. Иста наредба важила је и за Главицу Ђекић. Целог дана 14 Јануара водила се борба са блиског отстојања, тако рећи на дохват руке једни од других. Сваки неопрезан покрет скидао је главу партизану и Четнику. Поплава око села Главица Ђекић из претходне ноћи, која је ниски терен претворила у зелено, хладно и смртно језеро, раздвојила је партизанске јединице, оне које су у почетку напада пришле до пред Четничке положаје, које се не могу повући, -од оних које су биле у резерви дужом железничке пруге преко Велебита, одакле им не могу доћи у помоћ.

Друга Ноћ 14/15 Јануара и Сутрадан

Друге ноће, 14-15 и цео дан 15 јануара продужена је жестока борба на два главниа фронта, Главици Ђекића и под Градином у делу Азаповић, под којом је био прикован ударни партизански батаљон. У исто време Четника команда је искористила ноћно време за извлачење мртвих и рањених из претходног дана, како и за оцењивање најслабијих партизанских тачака и њиховог борбеног дејства, стварајући планове за коначну битку и за заробљавање што већег броја непријатеа. Оне, у селу Азаловић, из ударног батаљона, који јебио гарда 6 личке дивизије и

Page 25: Битка за Грачац 1943

осталих пролетера, сада прикљештени уз падине Градине и сатерани у куће и за зидове, Четнике старешине позивале су их на предају, али су они одбили јер им је нађено и од њих тражено из Брувна, из штаба ИВЕ МАНОЛЕ, да свој задатак морају да изврше. Ушавши у колони двојих редова пре 36 сати, ова ударничка војска од 500 људи, нашла се у смртној мишловци, изложена сигурним погодцима као мета на војничком стрелишству. До овог моента партизани су већ сами газили по својим рањеним и мртвима, што је доцније, после рата, њихова штампа признала и доста пута поновила. Били су присењени да се укопавају, још увек мислећи на помоћ своје главнице и њен успех на другим фронтовима, а та главнина је била већ при оступању. За своју одбрану правили су заклоне и бункере, спајали коридоре између кућа и зидова, али је било све узалуд.

Већ пре подне 15 Јануара партизани су се на источном и северном фронту потпуно деморалисали, умањили своју ватрену моћ и најзад постепено отступали од прве ватрене зоне у оближња села, да превијају рањенике и да одвлаче мртве сеоским колима. Увидели су велику разлику између пропаганде својих политичких комесара и стварности када су у питање Четници.

Главна Четника команда, одакле се издаване све инструкције и наређења за борбу била је стално у доњем граду, где је било највеће поприште. После оних изгинулих восоких старешина, остала су добро позната у Грчачкој борби још петорица командујућих официра, који су од почетка до краја остали на своме командом и најопаснијем месту. Ту су били тројица капетана, Миливој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница и два поручника, Вукашин Мугош и Милан Шућур. Они су одиграли сјајну своју командну улогу, показавши личним примером у смртоносним тренутцима присебност, истрајност и храброст. Штаб комансанта Далматинских јединица, поручника Милана Шућура, на кога је удар најпре налетео и чији су војници били поклани на стражи, остао је непомичан од почетка до краја, у сред разбојнишства, у згради обућара Вује Лабуса, пред носом и цевима партизана.

Огорчена борба трајала је цели дан 15 Јануара на положајима у Главици Ђекић, на коју је ударала, као што смо рекли, велика комунистичка снага, чији нападачку главну улогу је вршио јуришима батаљон „ОРЊЕН ПРИЦА“. Комунисти су овде тукли наше положаје са толиком жестином и са толико убитачном навалом, да су митраљеским метницима пробили дебеле камене зидове многих кућа, из којих су се Четници брнаили, али исто и са намером да фамилије побију, јер су прозори и врата била изрешетана. Гледао сам после завршене борбе зидове дебеле пола метра куће Јове Ђекића '“Кожице“, које су партизани митраљезима пробили и направили толику рупу, да се је кроз њу човек могао провући. У тој својој кучи погинули су 15 јануара Јовина супруга Дева и син Душан,а кћерка Милка је рањена, на непуних 50 метара је остатак преживелих партизана успео да одатле побегне и да се најзад потопи у води, нашли смо на томе месту огромно брдо празних митраљеских чаура.

У овој дугој и тешкој борби било је много погибија, напада и против напада, много јуначких подвига,сцена и догађаја. По подне 15 Јануара, када су притиснути партизани још пруђали очајнички отпор и вршили напад, погинуо је у доњем граду један од признатих Грачачких јунака, командир 4 Чрачаке Чете, Брчин Давида Никола, који је био велики Четнички организатор, храбар

Page 26: Битка за Грачац 1943

и одвађан борац и стрешина. Пошто је на положају његове чете, на Брду Цвејковића, тога поподнева борба била при завршетку, отишао је преко моста у доњи град да се тамо бори. Стигао је на четники положај и заузео свој непосредно испред партизана, у згради Вује Лабуса, где га је кроз прозор погодило партизански метак у чело. Поред њега био је проручник Милан Шућур. Брчин је предвече пренет у кућу Мане Контића, где му је била фамилија, а тога дана умро му је синчић стар годину дана, па су отац и син чекали да се борба и непријатељ протера, да буду сахрањени када и остали погинули четници.

Такође је Јануара 15 погинуо у доњем граду командант 3 батаљона босанске бригаде „Гаврило Принцип“, потпоручник Петар Роков Хрват из Далманције, који је као Четнички старешина полођаио свој живот. У исто време погинули су и два четника његове јединице, Бошко Балаћ и Букић Принцип, брат од стрица јунака Гаврила Принципа. У рату се дешавају разни случајеви..Петар роков лично је руковао малим бацачем, којим је разарао партизанске положаје. Један партизански метак погодио је Роковог помоћника на бацачу кога је само ранио, убио је Рокова који је позади стајао.

Преносим из забележака тадашњег команданта Места грачаца и команданта трупа капетана Вуксановића, још два лична подвига у борби од 15 јануара.

„својим упадом у доњи град прве ноћи, партизани су заробили код куће Дане Мандића једног младог четника поднаредника, Далматинца из Врбника, и с њим мали бацач и одвели га у село Азаповићи, где су га користили да сада туче четнике бацачем. У време четничког противнапада, када су партизани били сметени борбом и ватром, овај поднаредник је дограбио заробљени бацач и носећи га на себи успео да побегне до пред Четнички положај, где му је требало још само десетак метара да ускочи у Четнички заклон. Хватајући прилику да престабе ватра и да претрчи тај простор, подигао је мало главу да осмотри терен и у томе моменту га је партизански метак погодио у главу и на месту остао мртав“.

Четники јунак Дара Мрдаљ, после опасне и успешно извршене курирске службе одласком у село Главица Ђекић 14 Јануара, извршила је још један подвиг 15 Јануара по подне..

„Приликом трчања из села Азаповић долетела је кроз ватру на Четники положај млада девојка Десанка Гаћеша, кћерка Анкина, одакле ју је требало пренети у болницу ради помоћи, али је то било немогуће због јаке партизаснке ватре која је брисала прилаз болници. Јавила се сестра Дара Мрдаљ, да ће она рањену девојку однети у болницу. И поред наређења да то не чини, јер ће обе погинути, она је узела рањену Десанку у наручје и однела је. И ако је око њих димило од партизанских зрна, ни једно их није погодило, па је рањеницу унела у болницу и срећносе повратила на четнички положај кроз исту ватру. „нема смртни без суђена дана“, чули су се узвици Четника из заклона, дивећи се и честитајући Дари“!

Четнички извори, најпре Плећаш, па затим и Болта помињу бројку од 6.000 партизана из Шесте личке који су учествовали у нападу на Грачац.

Page 27: Битка за Грачац 1943

Изгледа да је ту бројку Болта преписао од Плећаша, који је у то време био командант једног партизанског батаљона у Шестој личкој. Међутим, по свим расположивим подацима, Шеста личка није све до краја 19444. имала толико војника. Она је имала највише бораца, баш пред сам напад на Грачац, крајем децембра 1942. када је имала по списку 4.230 војника и старешина. Изгледа онда да је број партизана који су кренули у напад на Грачац био негде око 4.000.

Мислим да су 6. дивизији придодати околни партизански одреди, који иначе нису улазили у њен састав. То је била уобичајена пракса.

Трећа Ноћ и Треће Јутро Опкољавање партизана и Завршетак Битке

Завршетак овог историјског боја био је тамо где је и почео. Ноћ 15-16 Јануара проведена је у периодичним борбама и повременом затишју. Обе стране су грчевито кројиле последње планове, како да победе или да главе спасе, партиѕани како да се из пакла и са бојишта извуку, а Четници како да их опколе и савладају. Те ноћи је Четничка команда приступила извршењу свога опсежног плана, -опкољавање партизана са северне стране. У ту сврху Четницима је требало да се најпре пробију и зађу у партизанску позадину, да изврше опкољавање заузимањем Буковог врха, а затим да ударе једновремено с поља и изнутра из града, на партиѕане концетрисане у селу Азаповићи, а онда свршити са Главицом Ђекић. Тај смео подвиг и ризичан задатак извршили су један Херцеговачки батаљон и 1 батаљон Босанске бригаде под командом Марка Ћућуза. Ова снага кренула је по плану, ноћу, са моста на реци Отући, поред источне стране Градине и поред реке Башинице, газећи поплављене драге, правцем изнад села Тиљци, према Буковом врху, на коме су прве ночи партизани заробили једну Далмантинску чету Ћетника. На овоме простору, Четници су се били изложили резервним комунистичким снагама изнад села Љубовића, где су дочекивале рањене и мртве партиѕане с фронта, са Грачаких положаја. Али, партизански „КРНТИЈАШИ МАРКА ОРЕШКОВИЋА“ су благо времено побегли.

Изишавши на Букови врх, јединице оба батаљона су се у свануће спустили низ његове падине ка Грачацу и опколиле све партиѕане у Грачацу који још нису били изгинули. Око 8 сати ујутро 16 јануара, када су четничке јединице извршиле опкољавање и заузеле положаје за напад, испаљене су ракете, као знак да је борбени терен окружен, што су други Четници, у граду, са зебњом и нестрпљењем чекали. У томе тренутку отворена је ураганска Четнићка ватра са свих страна на партиѕане, фронтално и с леђа, прилазећи им све ближе и стежући све мањи обруч. У паници и избезумљени, у бегству, а бежати није било куда, цео партизански батаљон је изгинуо, осим дваестине која се предала.

Изишавши на Букови врх, јединице оба батаљона су се у свануће спустили низ његове падине ка Грачацу и опколиле све партиѕане у Грачацу који још нису били изгинули. Око 8 сати ујутро 16 јануара, када су четничке јединице извршиле опкољавање и заузеле положаје за напад, испаљене

Page 28: Битка за Грачац 1943

су ракете, као знак да је борбени терен окружен, што су други Четници, у граду, са зебњом и нестрпљењем чекали. У томе тренутку отворена је ураганска Четнићка ватра са свих страна на партиѕане, фронтално и с леђа, прилазећи им све ближе и стежући све мањи обруч. У паници и избезумљени, у бегству, а бежати није било куда, цео партизански батаљон је изгинуо, осим дваестине која се предала.....Погинуо је командант батаљона СТЕВИША РАШЕТА, политички комесар РАЦО КОРАЋ, командира чета и многе старешине. У последњој борби, по погибији команданта,, команду над преполовљеним бтаљоном је преузео командирчете, предратни комунац, МИЛАН ТАНКОСИЋ, родом од Срба, који је у овој околини био комунистички организатор и убица многих Срба, укључујући и народне прваке, међу којима и Николу Дрчу, кога је убио својом руком. Он је напустио своје другове „Ударнике“, није му било до другарства, ни до борбе до последњег, већ је кукавички побегао и извукао се жив у време почетног опкољавања.

Још пре опкољавања изгинуле су огромне масе партиѕана и партизанке. Изгинули су сви до једног који су покушавали да отступе уз стрмо и голо брдо покривено снегом и ледом, јер су их Четнички митраљези рушили као сламке из непосредне блиѕине. Мртви партиѕани су били покрили читаву снешну стрму падину од дна до врха изнад села Азаповићи, која се на белом снегу сва црнела од лешева, смрзнутих и укочених као леденица са крова од куће, од којих се није могло пролазити. Призори су били ужацни и онакви какви су могли бити на једном уском и крвавом ратишту, где се борба непрекидно водила пуних 57 сати. Куће су биле демолиране, прозори и врата разбијени од пушчане и бацачке ватре. По партизанским положајим било је разбацано оружје и муниција на све стране, као на свакоме разбојнишству и у пораженој војци. Партизански лежеви су лежали по свима кућама, чак на креветима, где су били превијани и умирали. У подрумима смо налазили мртве коње и поред њих мртве партизане за које су се склањали за време ватре док су их гранте тукле, а у заклонима иза митраљеза укочене митраљеце.

После много година писао је у штампи оовој борби на Чрачацу, као своја „сећања“, ондашњи командант 2 бригаде 6 Личке Партизанске дивизије МИЛОШ УЗЕЛАЦ, који је командовао једним фронтом у нападу. Он каже „.....Ситуација у којој се нашао ударни батаљон била је прави пакао.......У томе паклу смо изгубили најдивније борце“. УЗЕЛАЦ је спацио своју главу само зато, што је командовао из далека.

Распадом овог сверног фронта, после источног и коначним поразом партизнски фронт око села Главица Ђекић. Противнападом Херцеговаца и 6 Чрачачке чете, партиѕани су натерали да скачу из својих полођаја у поплаву дубоке хладне зимске воде, остављајући црвене трагове крви. По води су непомично пливали рањени партиѕани и њихови мртви лешеви, као мртве рибе, укључујући и леш команданта 2 батаљона „ОГЊЕН ПРИЦА“, СТАНИШЕ ОПСЕНИЦЕ и његовог заменика МИЛАНА ШАПЦА. По утврђеним подацима на свима положајима око Грачаца погинула су 42 Четника, међу којима 5 официра и 2 жене, а партиѕана је погинуло 516 и 26 заробљено.

Page 29: Битка за Грачац 1943

Сахрана Четника и партизана

Завршни чин ове тешке трагедије и драме Српског народа, срачунато спроведене од КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ, било је прикупљање и сахрана стотине мртвих партиѕана и Четника 17 јануара. Истог дана, у различито време и на разлићит начин, сахрањени су погинули обе војске. Четници, на хришћански начин, црквеним обредом и опелом свештеника у духу славне Српске Православне вере и идеје за коју су се борили за Крст часни и слободу златну. Партизани, у духу њихове идеје за коју су се борили против Бога и Крста, против хришћанства и вере и против Српских традиција и слободе, као безбожници без опела и свештеника. Али без обзира што су били непријатељи и зверски поступали, одата име је пошта као мртвима и сахрањени су у огромну заједничку гробницу.

Сахрана 42 Четника и две жене (нажалост немамо списка са именима свих погинулих) извршена је на тужан али свечан начаин, са испраћајем и поштом, кава се одаје јунацима Равне горе. Основано је ново гробље у порти с јужне стране Српске Православне Цркве, између храма и парохијске куће и ту су сви сахрањених. Погребом је руководио Одбор за сахрану, кога су сачињавали поручник Милљутин Шућур, поручник Јанко Мугош и Коста Тркуља. Позвани су Грачачки мајстори да нправе 42 мртвачка сандука, а коло Српских Сестара на челу са госпођом Видом Ристовић спремило је све остало што је било потребно. Око подне стигли су за сахрану високе Четничке старешине, који су се нашли на Тромеђи, изасланик министра војске и морнарице Генерала Драже михаиловића, мајор Миодраг Палошевић, изасланик команданта Западне босне, Лике и Далманције Војводе Илије Бирчанина, начелник његовог штаба капетан Радован Иванишевић, командант Источне Босне И херцеговине Војвода Мајор Петар Баћевић, командант Динарске четничке Дивизије Војвода Момчило Ђујић, Војвода Добросац Јевђевић, Војвода Мане Роквић, Вовојда Ђедо Ђекић, капетан Неђељко Плећаш и друге старешине. Њих су дочекали тројица команданта из Грачаца капетани.. Миловој Вуксановић, Милорад Поповић и Марко Црљеница. Високе старешине су најпре упознате о току и исходу ове дуге и тешке борбе и одведени до мртваћнице где су се поклонили сенама изгинулих Четниких јунака, а онда су им на другој страни града, преко пута, показане гомиле прикупљених партиѕанских лешева, као и заробљеници с којима су разговарали.

Дуга поворка војске и народа са 42 сандука погинулих Четника ношених од преко 200 Четника, на челу са Свештеником Милом Арежином из Босанског Грахова и три црквене литије, кренуло је од мртвачнице око 2 сата по подне градском главном улицом у працу Српске Православне Цркве, са чијег високог торња су звона тужно обавештавала сахрану, у њену порту где су чекале ископане раке и постројена почасна јединица. На челу поворке ношем је ковчег са посмртним оставцима пуковника Узунчевића, кога су носили 4 официра у ниском положеном ставу на пречкама. С десне предње стране пратио га је мајор Петар Баћевих, а с леве мајор Миодраг Палошевић, а упоредо и позади група других официра и команданата, међу којима и начелник штаба ДЧД мајор Давид Шошкић. Опроштајне говоре одржали су напред поменуте високе старешине.. Војвода Петар Баћевић одајући почаст палим херојима из многих Српских покрајина, који су дошли да бране Српски народ з запаном делу Југославије, захвалио се Чрачанима и свима Динарцима на братком

Page 30: Битка за Грачац 1943

дочеку Херцеговачких Четника, а Војвода Момчило Ђујић и капетан Миливој Вуксановић истакли херојску борбу Херцеговаца и свих Динараци, којих ће се Грачац и Тромеђа вечито сећати. Завршни поздрав и опроштај са палим јунацима био је плотун почасне Чете при спуштању у раке, кога је ехо пренео дужом Лике од Велебита преко Динаре у Босну, Херцеговину, Црну Гору, Србију и јужну Србију, чији су синови били тога тренутак у Грачацу сахрањени. Сутрадан дан је Дражин преставник и син јуначке Шумадије, мајор Миодраг Палошевић, одржао говор народу и војци на Грачачком тргу, испред трговинске куће браће Поповића, о комунистичким намерама, о јуначкој одбрани Чрачаца, о циљевима борбе Народног Равногорског Покрета и о општем ратном стању. Сваки гроб имао је мали дрвени крст са именом, али је после рата комунистичка локална власт порушила булдозером све гробове и са земљом сравнала сво гробље, са намером да уништи успомену на ове борце, а уз то је и цркву срушила до темеља, како би показала силу над Богом и над Српским Светињама. Али, остале су кости и прах ових див-јунака, који ће као луча светлити пут и служити за пример будућим младим Српским генерацијама.

Сахрана партизана је била тежак и огроман посао, јер су им гомиле мртвих лежале на све стране. Требало их је покупити и довући онако укочене, смрзнуте и надувене са стрмине у положај брда, извући их из кућа, подрума, коноба, зидова и заклона, сложити их на хрпе и онда пренети до главне заједничке раке и сахрнаити, зашто је требало спровести посебну организацију рада. Срећа је велика била, што је била оштра и хладна зима, која је све смрзавла и ледила, па смо били поштеђени епидемије болести. Било је лешева који су лежали на снегу преко 60 сати од како је прва борба почела уочи нове године. Овде је потребно напоменути, да су се до овог напада повратили из Партиѕана скоро сви они Четници 6 Грачачке Чете, који су били отишли под оружјем у село Враце на почетку Децембра и предали се партизанима. Они ће током рата од своје чете направити врло храбру јединицу Грачачке бригаде. Али, обзиром на поступак кога су учинили командант бригаде није им одмах дозволио да носе оружје, па су одрђени да са осталима сакупљају и сахрањују мртве партизане, у својству радничког батаљона под командом Четничког првобораца из устанка, Петра Совиља "Пепића". Мећу гомилама изгинулих партизана било је и неколико партизанка, на жалост девојка из негдашних угледних националних и домаћинских породица, над којима родитељи нису могли имати контролу. Ове су као заведене "ударнице" ушле са партизанима ударницима међу Четнике да их бодре у задатку злочина. При некима су нађена и њихова имена, као што су ОЛГА ЛУКИЋ, ОЛГА КОСАНОВИЋ, ДРАГОСАВАЦ и друге које су упале у град. Заробљени партизани у овој борби су нам причали да су им те партизанке биле велики проблем, јер би се многи били још на почетку борбе предали, али им оне нису дозвољавале, већ су захтевале да гину до последњег.

Цео дан је радио радника батаљон и још нека Четничка оделења, довлачили мртве партизане и слагали их на хрпе, где су народ и Четници долазили као на чудо, да виде ту ужасну сцену и призор. друга група радника је копала заједничку велику раку при дну села Азаповићи, недалеко од пута. Посебна екипа радника је радила на сакупљању изгинулих партизана испод села Главица Ђекић као и по лукама где су се подавили и потопили у поплави, или их је осека воде оставила и глибу и блату. На ова места борбе и страдања партизана око Грачаца долазиле су на пролеће

Page 31: Битка за Грачац 1943

многе њихове мајке из Лике и Кордуна да их траже. Локална власт у Грачацу је после рата откопала ову масовну раку. чему су народне масе морале бити присутне по налогу Партије, да им покажу "злочин Четника".

Ова јуначка Четника одбрана Грачаца достојна је да се у својој минијатури упореди са битком на Церу и Колубари 1915 године и одбраном славне Српске војске. Јер, као што су се Српски витези у 1 светском рату јуначки бранили од силног швапског нападаћа и избили га из своје земље преко Саве, тако су се сада Четнићки дивови јуначки бранили од комунистичког нападача и избацили га са своје територије уз огромне његове и своје жртве. У овоме случају треба подвући чињеницу, да су скоро сви партиѕани, који су били доведени у напад на Грачац, били Срби из суседних личких срезова. Њихов командант дивизије, Иво Манола, седео је за време ове борбе у Брувну, задовољно трљао руке у топлој соби, радовао се и извештавао свог врховног команданта да се око 8000 партизана и Четника-Срба -кољу око Грачаца, захтевајући од своје мобилисане војске да изврши задатак убијања "свега што се миче", да би Партија завладала.

После рата је комунистичка штампа писала о борби на Грачацу под разним насловима, као што су.. "Борба у Огењеном Граду", "Пробој из Пакла", "Најмучнија Битка" и признала да им је "настрадала војска револуције и ударници." али ти партијски писци и историчари нигде не пишу да је њихова борба на Грачацу и другде била вођена само против Српског сељака, домаћина, Четника, а не против окупатора. Многи од заробљених партизана су остали добровољно у Четницима и током рата се показали одлични борци. Њихове мајке су долазиле из даљине на Четнилку територију, да виде своје синове. У таквим посетама гледали смо дирљиве сцене које су много говориле и значиле. Мајке су заветовале своје младе синове и молиле их да за живу главу на покушавају да се поврате у партизане, већ да остану у Четницима где им је место. Оне су Четничким старешинама израшавале своју дубоку захвалност, што су сачували животе њиховој деци и примили их у своје редове. Међу предатим младим партизанима постао је врло храбар и добро познат пушкомитраљезац 6 чете Раде Мастелица, као и млади борци Војо Гутеша и други.

У овој борби у Грачацу, као у ретко којој у Југославији, приливена је једновремено крв Четничких бораца и старешина из свих Српских земља и покрајина.. Србије, Јужне Србије, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Далмације и Лике. с том проливеном крвљу је још више цементирано нераздвојно јединство Срба, потврђено Четничко јунашство и високе вредности националних идеала и слободе за које су се они заједнички борили и падали. Посебно је учвршћена национална и борбена повезаност Херцеговачких и Личких Четника, а изнад свега братска повезаност свих Динараца.

Са Грачаца у Борби Кроз Западну Босну

Два дана по завршетку борбе у Чрачацу, тачније ночу 18-19 јануара 1943, уочи Богојављења боравећи тачно месец дана у Грачачкој околини, Херцеговачке, Босанске и Далматинске јединице кренуле су из Грачаца у даљу борбу. Херцеговачке јединице Невесињског корпуса кренуле су источно од Грачаца преко Глогова, Велике Попине, Добашнице према Србу, кога су заузеле

Page 32: Битка за Грачац 1943

почетком Фебруара, и у даљем наступању и гоњењу партизана продужиле у правцу Босанског Грахова, кога су ослободиле. Овде је Војвода Петар Бачевић посетио мајку легендарног јунака Гаврила Принципа и кућу у којој се родио. у околини Тишковца ове јединице су се састале са јединицама Требињског корпуса под командом капетана Милорада-Мише Видачића и Рогатичком бригадом под командом поручника Добрице Ђукића. Ова колона са осталим Босанским јединицама ДЧД имала је задатак да са Босанског Грахова под командом мајора Војводе Петра Бачевића продужи у правцу Гламоча, Босанског Петроваца и западно по "бихаћкој републици". Истовремено су почетком Фебруара Далматинске и Личке јединице Динарске Четнике Дивизије, под командом Војводе Момчило Ђујића, извршиле успешну операцију северно од Грачаца преко Брувна, Мазина планине Зелешевице према Лапцу ослободивши ове крајеве од партизана. трећа јака Четничка колона Црногорских Четничких јединица, под командом пуковника Баје Станишића и капетана војводе Павла Ђуришића, имала је задатак да са чишћењем наступа од реке Раме и Неретве према Прозору и Буројну, да се састане са јединицама војводе Петра Баћевича. Ова акција је извођена у духух раније поменутог оперативног плана врховне команде генерала Драже Михаиловића, али није успела јер је наишла на жесток отпор свих непријатеља концентрисаних на овоме простору, тесно повезаним заједничким интересима и војничком сорегом..Нацистичком, комунистичком и Фашистичком. Они су сви истовремено и подједнако осујетили суштину Четничког плана и задатак да од њих ослободе овај крај, па су, сваки посебно и сви заједно, устали против Четника да их спрече у овоме ослободилачком потхвату.

Цео овај војно Четники оперативни потхват био је по задатку и покрету јединица најзамашнији за сво време рата. тада је генерал Михаиловић био на врхуцу своје мочи и у оризнању од Савезника. Тек су тада почеле са Запада интриге против њега и Четника. Али овај покрет није успео збогс преге свих могућих непријатеља, За овај Четнички план добро су знале четири непријатељске војске..усташка, комунистичкљ, немачка и италијанска, које су тада имале на томе простору своје велике снаге будно и строго уперене против Четника и ове њихове акције. Немачки окупатор је сматрао генерала Михаиловића и његов покрет отпора, највећи непријатељем на Балкану. О усташама да не говоримо. Тито и његови комунисти су такође, и изнад свега, сматрала Четнике непријатељем број један, а у губитку своје "бихаћке републике" и евентуалном савезничком искрцавања, гледали су свој потпуни пораз и нестанак, па су трађили излаз у преговорима и споразуму са окупатором и усташама у Загребу.

Партизански Споменик на Олтару Цркве

"После срушне Цркве у Грчачцу, народ је остао ожалосћен, утучен и устрашен. Старији људи су при сусрета говорили један другом.."ЗЛО", без икаквог коментара, јер је све било страха од силне партијске бласти, свак је морао да ћути, јер се бојао да и "зидове" говоре и да могу одати"! У црквеној порти, измећу цркве и парохијске куће, било је Четничко гробље, на коме је сахрањено преко 50 Четника, међу којима и преко 40 оних који су погинули за време партизанског напада на Грачац, у Јануар 1943. Да би показала још већу своју силу пред народом, општинска власт је на дивљачки начин булдозером порушила гробове изгинулих Четника и сравнала све са зенљом..и као круну својих злочина направила од бетона споменик тројици партизана "народни хероја", на

Page 33: Битка за Грачац 1943

места где је био свети олтар порушене Цркве. Та тројица су:: БИЋО М. КЕСИЋ из Села Вучипоље, за кога смо већ видели, да је био први комуниста у Грачачком срезу,који је још крајем Јануара 1942 из своје руке опалио пушку кроз прозор куће свога комшије, с намером да побије људе у соби, укључујући Дану Цицвару, успеши да рани једног. Он је био први који је својом руком пролио братску крв.

За тај и сличне "подвиге", Партија га је прогласила херојем Југославије и направила му споменик на олтару Српске порушене Цркве.

Други је био БОЛТА СТЕВАНА БОГДАН из села ДОЊЕ КОЈАНИ,комшија писца ове књиге. Он је првих дана сукоба са партизанима, крајем Априла 1942, био са Четницима свога села, али како је био склон крађи, сазнало се да је украо два коња фамилији Ђуре Кричковића из Грачача и продао их шверцом у Далманцију. Због тога се побојао казне Четничке команде, па је прешао на партизанску страну, где је у партизанима поред храбрости, био спреман да изврши свако злодело, које му у задатак да ду партизански комесари. У школу уопште није ишао, писмен није био и потиче из сиромашне породице, па је испуњавао све услове да Партија од њега направи своје оруђе.

Већ у првој борби између партизани и Четника на Великој Попини, у Мају 1942, где је било заробљено десетак Четника, међу којима и двојица из Медак, он се на позив комесара добровољно јавио, да с пушком проба, колико један успаљени метак може да обори и убије заробљених Четника, постројених у колону по један. бОГДАН се касније хвалио пред народом, да је приликом тога убијање његов метак оборио и убио 5 Четника, док шести да је био рањен и остао у стојећем ставу. За такве случајеве добровољног убијања Четника и "класног" непријатеља, њега је Партија прогласила херојем и уврстила га у поменути споменик.

Трећи је СОВИЉ ПЕТРА НИКОЛА из Села Поље Губачево, или како су га у селу звали "Нина Пепе Сашина". То је онај младић о коме смо говорили, који је у Априлу 1942 лично разоражао не збору свога команданта партизанског батаљона, учитељ МИЛОЈКА ЧУКА,чиме је изразио своје незадовољство према комунизму. Вероватно је због тога свога ондашњег одважног чина, морао касније у партизанима да учини неке "подвиге", да се пред Партијом очисти, па га је она прогласила херојем, и ставила му име на поменути споменик.

За покајање што је пре 6 месеци у пучу разоружао своје партизанске старешине. СОВИЉ је морао да се покаже у покољу Четника у Радучу и Грачацу. О томе и за њега партијски историчар каже "постао је популаран приликом разбијања Четника у Рудучу. (Читај..у покољу). Посено се истакао када је бригада у Октобру 1942 разбила Четнички пук " Божд Карађорђе" код Грачаца. НИНА је својим водом смјеки упао у кућу где је био Четнички штаб и брзо га ликвидирао....." (Види Зборник 13). Тако је партијска сила, која Бога не моли, једним потезом извршила три злочина...Срушла Цркву, разорила гробље и оскрљавила место светог олтара. таквом дивљашству се ретко може наћи пример у нашем времену. Поред порушених Цркава, власти СФРЈ су одузеле сву Црквену имовину и угасиле Црквени духовни живот у Грачакој околини. Грачац нема парохије ни свога свештеника још од 1944 до данас, народ нема Црквених обреда ни свечаности, а хиљаде

Page 34: Битка за Грачац 1943

младог света је некрштено, па расте некрст у Српској земљи. Нико се у 40 последних година није венчао, а ретко ко сахрањен Црквеним обредом. Власт СФРЈ је спровела духовну пустош.